IKEA KAO METAFORA

Po izjavi vladinog ministra, Ikea, kao i svaka velika kompanija, „može da postavlja pravila i da traži posebne uslove”. Možda ne treba analizirati svaku reč koja se izgovori ili frojdovski omakne u novinskom intervjuu, ali „slučaj” Ikea, i bez suverenističkog cepidlačenja, otvara niz važnih pitanja i daje povoda za ozbiljnu analizu razvojne politike Srbije.

Istina, Ikea jeste odlična kompanija, izvanredan je poslovni model i dolazi iz države koja zaslužuje svako poštovanje. Uprkos tome, iskaz da Ikea može postavljati pravila u suverenoj državi je neoprezan, pogotovo kada dolazi od vladinog zvaničnika. Pravila bi morala postavljati država, i to isključivo u skladu sa svojim potrebama i prioritetima, a ne prema potrebama stranih ili domaćih investitora. Ovo pravilo bi moralo da važi bez obzira na stepen očajanja u kome se neka nacionalna ekonomija može naći.

Ako je cilj Ikee, na primer, da na srpskom tržištu dominantno prodaje robu koju proizvodi u drugim zemljama, tada ne postoji nijedan razlog da joj država daje „posebne uslove” ili pogodnosti. Ikea će naći ili neće naći lokaciju za svoju mega-prodavnicu, otvoriće je ili je neće otvoriti. Sve što Ikea bude radila, radiće isključivo u svom interesu, kako je to i logično.

S druge strane, ako je Ikea našla ekonomski interes da u Srbiji i ozbiljnije proizvodi (ne samo da prodaje), ako se pozitivan platnobilansni efekat toga može izračunati i ako je dugoročan, tada država ima razloga da se umeša i da pomogne u realizaciji investicije. Sve ovo moralo bi biti u domenu precizne i pedantne ekonomske računice. Time bi se predupredio epilog u kome bi država činila nesporne finansijske ustupke, a za uzvrat ne bi dobila ništa osim osmeha i varljivih obećanja.

Razlika između dve pomenute varijante je ogromna i tu je ključna strateška vododelnica. Ako bi Ikea dominantno trgovala, otvaranje mega-prodavnice bi bio dobar novinski naslov i prilika da se politička elita slika, da se zaposle rođaci i zaradi neka para. Ekonomski interes Srbije je ovde sporan, budući da svaka uvozno orijentisana investicija povećava odliv deviza i dodatno ubija domaću industriju. Država je svojom politikom kursa dinara, carinskom i poreskom politikom već učinila toliko besmislenih, neselektivnih i loše odmerenih ustupaka da je apsurdno dodatno stimulisati investicije okrenute domaćem tržištu.

Naravno, investicije ove vrste uvek obraduju potrošače i ushite one ekonomiste koji opsesivno drže do potrošačkog izbora. Sve je to hvale vredno, ali ključno pitanje danas nije u sferi potrošačkog izbora u opremanju stanova. Drama Srbije odvija se na terenu industrije i otvaranja proizvodnih radnih mesta, na terenu izvoza i platnog bilansa, izbegavanja dužničke katastrofe i golog ekonomskog opstanka.

Iskustvo pokazuje da davanje besmislenih pogodnosti inostranim investitorima nije pomoglo tranzicionim državama da se razviju mada jeste pomoglo potrošačima da kupuju kvalitetniju robu. Tako ekonomski drugorazredne ili trećerazredne države, pomognute kreditima iz inostranstva, uvoze tuđu prvorazrednu robu. Ekonomski i industrijski to ih ne pomera s mesta, izuzev što ih katastrofalno zadužuje.

Ikea je sjajan model na kome se mogu analizirati ekonomski fenomeni Srbije. Po onome što se do sada moglo naslutiti, čini se da je Ikein entuzijazam mnogo veći u trgovinskoj nego u proizvodnoj sferi. To svakako nije krivica Ikee. Ako je osnovni razlog slabog investiranja u Srbiju to što je ekonomski ambijent loš i nereformisan, kako se tvrdi, kako to da takav ambijent nije smetnja investicijama u trgovinu, ali jeste u proizvodnju? Kada sebi rastumači ovaj paradoks, Srbija će napraviti krupan korak ka izlasku iz ekonomskog, pre svega industrijskog beznađa u kome se nalazi.

Nije posao stranaca da Srbiju razvijaju već da u njoj zarađuju. Država mora sama brinuti o svom razvoju i mora shvatiti da nema razvoja koji se dešava sam po sebi, ili, kako se to „naučno” kaže, snagom tržišta. Razvoj se mora planirati, njime se mora upravljati, mora postojati jasna strategija, i mora postojati jedno ministarstvo koje se time bavi, ne četiri. Za razvoj su potrebne domaće banke, uključujući i razvojne banke, potrebno je stimulisanje domaće štednje i investicija – nisu potrebni keš krediti i stimulisanje privatne potrošnje uvozne robe. Sa bankarskim sistemom u stranim rukama, sa enormnim kamatama, sa monetarnim sistemom koji više vodi računa o interesima bankarskog sektora nego o interesima razvoja zemlje, ekonomija će u najboljem slučaju tavoriti.

Konačno i možda najvažnije, Srbija mora pronaći način da bar ekonomsku sferu profesionalizuje i depolitizuje. Bez toga, nikakvog ozbiljnog ekonomskog pomaka ne može biti.

Neoliberalni koreni svetske ekonomske krize (Tekst objavljen na sajtu „Nove srpske političke misli“)

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/neoliberalni-koreni-svetske-ekonomske-krize.html?alphabet=l#yvComment23955

Današnja ekonomska kriza je verovatno najveća koju je svet video, kako po geografskom obuhvatu, tako i po dubini. Polovina gubitaka finansijskog sektora još uvek je skrivena, kriza nije okončana, niti je sačinjen njen završni račun. Kao posledica ogromnih intervencija, budžetski deficiti država drastično su narasli, pa je i budžetska drama Grčke, na primer, samo najava onoga što dolazi[1]. Iako su gotovo sve države pred ozbiljnim iskušenjima, ekonomije istočne Evrope bi mogle biti najteže pogođene u tom dramskom raspletu.

Vidljive posledice današnje krize manje su teške od onih iz 1929. godine. Razlozi su pre svega vezani za drugačiju socijalnu i ekonomsku strukturu modernih država. One su danas finansijski mnogo moćnije nego što su bile pre osamdeset godina, a time je i njihov kapacitet da intervenišu daleko veći. Ekonomska koordinacija između država na globalnoj sceni je znatno bolja nego što je bila nekada, a međunarodne finansijske institucije imaju značajna sredstva kojima mogu pomoći slabim državama. Konačno, ali ne poslednje, u ekonomskim merama je danas sadržano i višedecenijsko iskustvo upravljanja krizama.

U poslednjih osamdeset godina svet se promenio, ali su neke stvari ostale iste. U temeljima svih ekonomskih kriza, od globalnih poput krize iz 1929. ili 2008. godine, do regionalnih (Latinska Amerika, jugoistočna Azija, istočna Evropa), prepoznaje se ekonomska politika utemeljena na idejama i zabludama sa kraja 18. veka. Te temelje čini verovanje u apsolutnu efikasnost samoregulišućeg laissez-faire tržišta.

Teško je naći ideju koja u sudaru sa stvarnošću uvek gubi, i koja se uprkos tome, neprekidno održava i iznova pojavljuje u nekoj novoj inkarnaciji. Ako činjenice ne odgovaraju teoriji, tim gore po činjenice – ovaj iskaz koji se pripisuje Hegelu, na najbolji način oslikava modus operandi neoliberalizma, te poslednje laissez-faire inkarnacije[2].

Šta je neoliberalizam?

Jedinstvene definicije neoliberalizma nema. Reč je o skupu ideja koje se kreću od onih koje bih nazvao „neoliberalizam light“, a formuliše ih „Vašingtonski konsenzus“, do nečega što bi se moglo nazvati „hardcore neoliberalizam“, i koji najjasnije oslikavaju ideje Miltona Fridmana, ili još radikalnijeg Grovera Norkvista.

Vašingtonski konsenzus je kovanica koju je 1990. godine uveo ekonomista DŽon Vilijamson, objedinjujući osnovne principe na kojima treba da počiva ekonomska politika latinoameričkih država. (Ista grupa preporuka je kasnije primenjena i na ostatak sveta). U formulisanju ovih principa ključnu ulogu su imali Međunarodni monetarni fond, Svetska banka za obnovu i razvoj i Ministarstvo finansija SAD. Sve tri institucije imaju sedište u Vašingtonu, pa otuda i naziv.

Vašingtonske institucije u deset tačaka preporučuju:

1.     Budžetsku (fiskalnu) disciplinu

2.     Usmeravanje javne potrošnje u oblasti koje daju visoku stopu ekonomskog povraćaja i imaju potencijal za pravedniju preraspodelu prihoda, poput ulaganja u primarnu zdravstvenu zaštitu, primarno obrazovanje i infrastrukturu

3.     Poresku reformu kojom se smanjuju poreske stope a proširuje osnov za oporezivanje

4.     Ukidanje ograničenja kod formiranja kamatnih stopa, odnosno njihova liberalizacija

5.     Politiku kompetitivnih deviznih kurseva

6.     Liberalizaciju trgovinskih tokova

7.     Liberalizaciju stranih direktnih ulaganja

8.     Privatizaciju

9.     Deregulaciju tržišta

10.Zaštitu privatne svojine

Problemi vezani za Vašingtonski konsenzus nisu nužno na nivou principa. Neki od njih su prihvatljivi u kontekstu svake odgovorne ekonomske politike, bez obzira na njenu doktrinarnu osnovu. Ekonomske politike zemalja u razvoju koje su bazirale na ovim principima, dale su porazne rezultate. Kao i uvek, đavo je češće u detalju, nego u samom principu. Svejedno, Vašingtonski konsenzus doslovno uzet, samo je mekša, ulepšana, ili sfumato varijanta neoliberalizma.

S druge strane, za hardcore neoliberale, Vašingtonski konsenzus je preuzak ekonomski, a pogotovo politički okvir. Njihov fokus nije toliko na tržištu čija je uloga nesporna i neprikosnovena – on je daleko više usmeren ka državi, njenom mestu i ulozi. Manje ili više eksplicitno, traži se radikalna reforma države i svođenje njenih funkcija na minimum. U tom kontekstu, moderna neoliberalna država bi trebalo da liči na onu iz 19. veka.

Grover Norkvist, predsednik udruženja „Amerikanci za poresku reformu“, smatra da državu treba tako smanjiti da ona može stati u kadu – a potom je tu i udaviti. Ovo je kratak, slikovit i efektan iskaz koji najbolje objašnjava suštinu neoliberalne ideje.

Guru neoliberalizma, ekonomista-nobelovac Milton Fridman, u svojim najpoznatijim ideološkim knjigama kakve su Kapitalizam i sloboda i Slobodan da bira, iskazuje sličan osnovni stav, naravno manje brutalno, i suvišno je reći, veoma vešto argumentovano.

Ekonomska teorija kao podloga neoliberalizma

Neoliberalizam se oslanja na ekonomsku teoriju koja se najčešće naziva neoklasična ekonomija[3]. Njen najsnažniji centar, njen CeKa ili bar ideološka komisija (u terminima socijalizma), nalazi se na čuvenom Čikaškom univerzitetu. Uticaj ove akademske institucije je bez presedana i prevazilazi moć bilo koje slične svetske institucije.

Do danas je 10 Nobelovih nagrada za ekonomiju dodeljeno profesorima ovog univerziteta, dok je čak 25 ekonomista-nobelovaca u nekoj fazi svoje karijere bilo vezano za Čikaški univerzitet[4]. Poređenja radi, drugi najbolje plasirani univerzitet po broju Nobelovih nagrada za ekonomiju jeste Berkli (Kalifornijski univerzitet) sa ukupno 5 nobelovaca. Slede zatim Kolumbija, Harvard i Prinston sa po 4 Nobelove nagrade.

Neoklasičnu ekonomiju podupiru tri teorijska stuba:

·        hipoteza o racionalnim očekivanjima,

·        teorija o realnim privrednim ciklusima i

·        teorija o efikasnim finansijskim tržištima[5].

Hipoteza o racionalnim očekivanjima počiva na predvidivosti budućnosti i na takozvanom ergodičnom aksiomu. Prošlost, sadašnjost i budućnost čine kontinuum, i u svakom preseku vremena ekonomski događaji se ponavljaju na isti ili sličan način. Po ergodičnom aksiomu, statistički uzorci iz prošlosti moraju biti identični statističkim uzorcima iz budućnosti. Nema ničeg novog pod suncem, i sve što će se u budućnosti dogoditi samo je jedan od scenarija koji se već dogodio u prošlosti.

Praktična primena ovog koncepta podrazumeva da svi učesnici na tržištu uvek imaju sve potrebne informacije na osnovu kojih mogu doneti racionalne odluke o budućnosti. To ne znači da je budućnost determinisana, već da se verovatnoća svakog od mogućih ishoda može izračunati. U ovom univerzumu racionalnosti vreme ne igra nikakvu ulogu, budući da se svi akteri odmah prilagođavaju svakoj novonastaloj situaciji. Efikasnost tržišne ekonomije se upravo bazira na informisanosti i racionalnom ponašanju njenih učesnika. Teorija o realnim privrednim ciklusima u svojoj osnovi ima takozvani Sejov[6] zakon po kome ponuda uvek kreira tražnju. Ponuda i tražnja su zato u ravnoteži, pa nema hiperprodukcije, a time ni privrednih ciklusa. Ako na tržištu dođe do poremećaja ponude, do njenog povećanja ili smanjenja svejedno, ravnoteža će se brzo uspostaviti, jer će se cene i nadnice prilagoditi novoj situaciji. Ovde je ključno da niko ne opstruira ili otežava proces prilagođavanja. U ovom konceptu nema nezaposlenosti, i svako ko želi da radi može naći posao.

Teorija o efikasnim finansijskim tržištimapočiva na sličnim premisama kao i teorija o racionalnim očekivanjima. Bazni koncept podrazumeva da su cene svih finansijskih instrumenta uvek objektivne i da su sva tržišta uvek u ravnoteži. Cene su odraz svih, i svima dostupnih tržišnih informacija i to objašnjava zbog čega su cene upravo onakve kakve treba da budu.

Tržišni rizici uvek postoje, ali se oni mogu izračunati na isti način na koji se izračunavaju i rizici od poplava, saobraćajnih nesreća ili smrti. Mogućnost kvantifikovanja finansijskih rizika kao i mogućnost zaštite od njih su ključ stabilnosti sistema. Otuda i stav da nema potrebe za bilo kakvim uplitanjem države – finansijsko tržište ima razvijene mehanizme i efikasne instrumente samozaštite i nema potrebe za starateljem. Posledično, u ovakvom univerzumu nema prostora za moralni hazarda.

Ova vrsta teorijskog samopouzdanja ne bi bila moguća bez primene matematike. Moderna ekonomija je već decenijama fascinirana matematikom, posebno teorijom verovatnoće, i snažno se oslanja na matematičko modeliranje. U metodološkom smislu, ekonomija očajnički pokušava da sebe predstavi kao egzaktnu nauku i taj napor je možda najvidljiviji kod pripadnika neoklasične škole. Vera u egzaktnost ekonomije, manje ili više eksplicitna, jedna je od najkrupnijih modernih zabluda.

Implikacije neoklasične škole na ekonomsku politiku

Neoklasična škola je izgradila teorijski koherentan sistem koji počiva na pretpostavci da se racionalni ekonomski akteri mogu prilagoditi svakoj situaciji, pod uslovom da ih niko ne ometa. Samo su državno uplitanje, njeni zakoni i regulativa, smetnja tržišnom uspostavljanju ekonomske ravnoteže. Država je ta koja sprečava da se tržišni akteri ponašaju racionalno. Nesputano tržište i njegovi racionalni učesnici bi imali dovoljno znanja, fleksibilnosti i moći da postignu stanje ekonomskog optimuma i pune zaposlenosti, ili da bar dostignu stopu koju Fridman naziva stopom prirodne nezaposlenosti.

Smetnja savršenom funkcionisanju tržišta su takozvane sticky cene ili nadnice. Reč je o nefleksibilnim cenama i nadnicama koje onemogućavaju da se tržište vrati u ravnotežu i da se ponuda i tražnja ponovo izjednače. Sve ono što omogućava opstanak ovakvih cena nanosi štetu ekonomiji. Otuda neoliberalni povik na sindikate, ili na zakonsku regulativu koja, na primer, fiksira minimalne nadnice i time otežava delovanje tržišta. Na istoj liniji je i zahtev da se tokovi novca i roba liberalizuju, i time ukine smetnja konkurenciji. Proces globalizacije samo je ekstenzija iste ideje.

Svako državno uplitanje u privredne tokove je uzaludan i jalov posao. Tržišni učesnici munjevito „čitaju“ namere države i tome se prilagođavaju, neutrališući svaku meru koju država pokušava da sprovede.

Kada država povećava budžetsko trošenje da bi se podstakao privredni rast, tržišni akteri će zaključiti da ih sutra čekaju visoki porezi kako bi se pokrio budžetski deficit koji se danas pravi. To će ih navesti da manje troše, čuvajući novac za takvu budućnost. Rast potrošnje izazvan povećanim budžetskim trošenjem države, biće neutralisan padom privatne potrošnje građana.[7]

U skladu sa teorijom, budžet mora biti uravnotežen, a prihodi moraju pokrivati rashode. Svaki deficit podrazumeva štampanje obveznica i zaduživanje države. Time se država pojavljuje na tržištu novca i kapitala i konkuriše privredi, oduzimajući joj deo sredstva i gušeći je. Kako je privatnik uvek racionalniji od države, sve što država uzima i troši, udaljava sistem od optimuma.

Kada je o monetarnoj politici reč, ona mora biti neutralna i njen jedini zadatak mora biti očuvanje cenovne stabilnosti. Svaka drugačija politika je pogrešna. Povećavanje novca u opticaju kako bi se stimulisala ekonomija rezultiraće neuspehom. Racionalni akteri će požuriti da podignu cene i zaštite svoju poziciju, znajući da to i svi drugi čine. Inflacija će porasti i nikakvog efekta na realne tokove neće biti[8].

Trijumf i posrtanje neoliberalizma

U empirijskoj ravni, neoliberalna vera u moć tržišta je morala odavno biti upokojena. Ako su iskustva Velike svetske ekonomske krize bila zaboravljena, sveža iskustva sa neoliberalnim eksperimentom u državama u razvoju tokom devedesetih morala bi još biti živa. Uprkos iskustvu, uprkos tragičnom posrnuću država istočne Evrope na primer, insistiranje na deregulaciji i sveopštoj liberalizaciji je i dalje snažno. U korak sa tim, pa čak i ispred toga, nastavilo se sve agresivnije potiskivanje države i redefinisanje njene uloge.

Naravno, ni države nisu bezgrešne i besmisleno ih je glorifikovati. Razlika je samo u tome što se državama greške ne opraštaju, niti se pred njihovim greškama žmuri. Sve što se može kritikovati, može se i popraviti.

Upravo su ekscesi države, njeno preveliko trošenje, korupcija i povlađivanje interesima moćnih lobija (bili oni poslovni, ili sindikalni), vratili neoliberalizam na scenu tokom sedamdesetih godina prošlog veka. Iste slabosti države se i danas koriste u promociji neoliberalne ideje u istočnoj Evropi.

Dolazak na vlast Margaret Tačer (1979) i Ronalda Regana (1981) – zvaničan početak neoliberalne ere – bio je logičan odgovor na probleme u kojima su se našle pre svega anglosaksonske zemlje. Kada je došlo do velikog skoka inflacije tokom sedamdesetih, kada je nezaposlenost počela da raste a privredni rast da se usporava, preobučena stara ideja bila je jedina „nova“ ideja u ekonomskom intelektualnom teatru.

Ekonomska politika koja je bazirala na neoliberalnim premisama uspela je značajno da obori inflaciju koja je bujala sedamdesetih. Inflacija koja je na svom vrhuncu u pojedinim godinama bila dvocifrena, u periodu posle sedamdesetih, svedena je u okvir koji se kretao u proseku između 2 i 4 odsto godišnje.

Istovremeno, ta ista politika je suzbila ili slomila snagu sindikalnih pokreta u anglosaksonskom svetu i uvela novi koncept takozvanog fleksibilnog tržišta rada. Po tom konceptu, lako i nekomplikovano otpuštanje radnika je preduslov i za njihovo brzo zapošljavanje. U konačnom ishodu, ovakva politika bi trebalo da smanji stopu nezaposlenosti.

Moćna propagandna mašina se usijavala od pohvala novoj ekonomskoj politici. Međutim, malo pažljivija analiza bi otkrila pege na neoliberalnom suncu. Glorifikovano fleksibilno tržište rada dalo je lošije rezultate od onih koje su zapadne ekonomije imale u „nefleksibilnom“ periodu od 1950. do 1973. Podaci se razlikuju od zemlje do zemlje, ali je u svim velikim ekonomijama stopa nezaposlenosti mnogo veća od 1980. godine do danas, no što je bila u prethodno pomenutom periodu[9].

Raspodela novostvorene vrednosti je drastično pogoršana na štetu najvećeg dela stanovništva. U Americi, u epicentru današnje ekonomske krize, plate zaposlenih u poslednjih četrdesetak godina stagniraju, uprkos velikom rastu produktivnosti. Istovremeno, profiti su toliko porasli da je njihovo učešće u nacionalnom dohotku poslednjih godina na najvišem nivou u poslednjih pedeset godina. Ogroman deo novostvorene vrednosti preliven je ili u profite, ili u plate tankog sloja poslovne elite[10]. Primera radi, u 2005. samo jedan procenat najbogatijih Amerikanaca svojim primanjima učestvuje u nacionalnom dohotku sa 22 procenta. U takovom modelu raspodele, građani su morali intenzivno da se oslanjaju na kredite kako bi u uslovima stagnantnih realnih primanja povećali svoju kupovnu moć. Dužnički balon je naduvavan i morao je pući. Ovaj uzrok finansijske krize danas mnogima izmiče.

Sumrak neoliberalizma je počeo krajem devedesetih godina prošlog veka krizom jugoistočne Azije, najvažnijom od svih ekonomskih kriza, do ove današnje. Dinamičan region u velikom usponu, poveden novim ekonomskim mantrama, doveden je na rub propasti. Kapitalni tokovi su liberalizovani, ali su države u regionu, uprkos odgovornoj budžetskoj politici, izgubile kontrolu nad svojim finansijskim sistemima i jedna za drugom ulazile u valutnu i finansijsku krizu. Golgota kroz koju je jugoistočna Azija prošla krajem devedesetih pretvorena je u otrežnjavajuće iskustvo. Države su promenile ekonomsku politiku, shvatile značaj kapitalne kontrole, važnost suficita tekućeg bilansa i deviznih rezervi izgrađenih na zdravoj osnovi. Ali pre i iznad svega, region je shvatio pogubnost neoliberalnih ideja, za razliku od istočne Evrope, koja do danas kao da ništa nije shvatila.

Sledeći žestok udarac neoliberalnoj ideji stigao je u prvoj polovini 2008. godine, kada je Komisija za rast i razvoj (predsedavao je nobelovac Majkl Spens)[11] saopštila svoje rezultate. Ova komisija je bila osnovana sa ciljem da liderima zemalja u razvoju ponudi preporuke u vezi sa optimalnom i održivom strategijom razvoja.

Komisija je proučila iskustva i razvojne modele 13 ekonomski najuspešnijih država u poslednjih šest decenija[12]. S izuzetkom Bocvane, Brazila, Malte i Omana, sve ostale zemlje su iz regiona jugoistočne Azije i sa Dalekog istoka. Na bazi njihovih iskustava, formulisane su i preporuke u izveštaju.
Analiza je obuhvatila period od 1950. do 2005. godine. Svaka od pomenutih 13 država je uspela da ostvari prosečnu godišnju stopu rasta od 7 odsto u nekom kontinuiranom periodu od najmanje 25 godina. S takvom prosečnom stopom država udvostručuje svoj bruto domaći proizvod svakih deset godina.
Komisija je zaključila da nema jedinstvenog recepta za razvoj, ali da postoji najmanji zajednički sadržalac ekonomskog uspeha. Svi uspešni modeli baziraju se na integrisanosti u svetsku ekonomiju, imaju veliku pokretljivost radne snage, visoku stopu štednje i investicija i imaju sposobne vlade koje su posvećene ekonomskom rastu.

Konstatuje se i da zemlje-šampioni nisu previše naklonjene slobodnom tržištu. U sprovođenju razvojne politike, one su često pribegavale potcenjivanju vrednosti domaće valute, selektivnoj kontroli priliva kapitala i politici akumuliranja visokih deviznih rezervi. Ukazuje se i na opasnost od prebrzog otvaranja ekonomije spoljnoj konkurenciji. Daje se i primer zemalja koje su se najpre koncentrisale na supstituciju uvozne robe da bi se tek u sledećem koraku okrenule inotržištima.

U izveštaju se naglašava da aktivna i pragmatična vlada, koja je spremna da hrabro ali razumno eksperimentiše, ima ključnu ulogu u razvoju ekonomije. Upravo ovakvim naglašavanjem uloge države načinjeno je radikalno odstupanje od ekonomskih doktrina koje su vladale poslednjih decenija. To je možda i ključno mesto izveštaja.

Suštinski, u nalazu Spensove komisija nema ničeg senzacionalnog. Ona je samo potvrdila ono što je odavno bilo jasno svakome ko je teorijske ekonomske zaključke želeo da izvodi iz empirije, a ne iz metafizike. Autoritet Komisije koja je imala 21 stalnog člana (iz 18 zemalja) i približno 300 uglednih saradnika dao je potreban stručni kredibilitet njenim nalazima. Zahvaljujući tome, londonski Fajnenšel tajms je svoj uvodnik od 22. maja 2008. započeo rečenicom „Vašingtonski konsenzus – stabilizuj, privatizuj i liberalizuj – je mrtav”[13][14].

Po proverenom metodu ubijanja ćutanjem, izveštaj Komisije polako je guran pod tepih[15]. Sva je prilika da bi izveštaj pod tepihom i ostao da sredinom septembra 2008. nije došlo do propasti finansijske kuće Liman braders. Svetska kriza je time zvanično počela[16], a postulati neoliberalizma su došli pod udar u njenim najjačim centrima, u SAD i Velikoj Britaniji.

Da je „car go“, više nije moglo biti dileme. Bilo je kristalno jasno da su u samom temelju ekonomske krize upravo neoliberalne zablude i da sistem ne funkcioniše onako kako je to tvrdila neoklasična škola. Kao i u socijalizmu, građani i privreda su neuviđavno izneverili teoriju. Nijedan neoliberalni intelektualac sa gramom pameti nije stao u odbranu neodbranjivog sistema.

Šta se dogodilo, i gde su fundamentalni uzroci krize bilo je tako jasno, da je i Alen Grinspen, presednik Federalnih rezervi SAD (1987–2006), krajem oktobra 2008. najednom progledao. U iskazu pred komisijom američkog Kongresa, Grinspen je priznao da je imao previše vere u moć tržišta[17] i da je otkrio grešku u ideologiji slobodnog tržišta[18]. Čovek koji je dve decenije suvereno vladao svetskom monetarnom politikom žestoko je zakasnio, i njegov iskaz u najboljem slučaju zvuči farsično, a u najgorem cinično.

Umesto racionalnih i odgovornih tržišnih učesnika, sistem je otkrio neodgovorne kreditore i milione neodgovornih i naivnih dužnika. Sve što se dogodilo, dogodilo se u okviru privatnog sektora. Umesto efikasnih finansijskih tržišta, deregulacija je stvorila moralne hazardere amoralnog kova. Za njih nijedan rizik nije prevelik, ako se može prevaliti na državu. Kao i mnogo puta do sada, pokazalo se da oni sjajno poznaju unutrašnju logiku sistema i da će gubici finansijskog sektora biti socijalizovani i prevaljeni na budžete i poreske obveznike.

Budućnost neoliberalizma

Moć neoliberalne ideje nije ni u njenom kvalitetu, ni u univerzalnosti, već u tome što je u stanju da kontroliše ekonomsku politiku, istovremeno blokirajući svaku kritiku. Snagu joj daju sile koje stoje iza nje, koje je inspirišu, promovišu i podržavaju. Veliki biznis, bio on vezan za finansijski sektor ili farmaceutsku industriju na primer, ima gotovo neograničenu finansijsku moć da politički, intelektualni i medijski prostor oblikuje po svojoj volji. Upravo je veliki biznis inspirator i izvor snage neoliberalizma i ta simbioza efikasno funkcioniše.

Zbog svega toga neoliberalna politika trijumfuje i onda kada je ideja potučena do nogu. Aktuelna kriza nije promenila ravnotežu snaga. Naprotiv. Finansijski sektor, ključni generator krize je spasen, dodatno ukrupnjen i ojačan. Pri tome je demonstrirao zapanjujuću moć – i kada je najslabiji, uspeva da iznudi onakvu ekonomsku politiku, kakva mu odgovara. U tržišnim ekonomijama neoliberalnog tipa svi su jednaki, ali je finansijski sektor „jednakiji“ od drugih.

Sve dok su intervencije države isključivo u monetarnoj sferi, sve dok se novac upumpava u privilegovani finansijski sektor, a upravo se tako danas radi, neoliberali nemaju razloga za brigu. Taj model izlaska iz krize nije kenzijanski kako se često i pogrešno sugerira. On je u skladu sa neoklasičnom školom i Fridman bi ga svesrdno podržao.

Države će, naravno, pojačati finansijsku regulativu, banke će tu i tamo biti kažnjene, ali to je kompromis koji će neoliberali prihvatiti bez buke, a potom će ga godinama, tiho, razgrađivati. Kada bi s druge strane, države odlučile da uvedu neku od radikalnih i jedino efikasnih mera, da oporezuju špekulativne transakcije na primer, ili da „usitne“ finansijske institucije, to bi bio nagoveštaj ozbiljnog zaokreta. U konstelaciji snaga kakva je danas, za tako nešto ima malo šanse.

Neće proći puno vremena, a svet će verovatno dobiti novu, preimenovanu inkarnaciju laissez-faire ideje. Kompromitovani termin „neoliberalizam“ biće zamenjen nekim novim i svežijim, ali će u njega biti upakovane iste ili slične, stare ideje.

Kako se bude odmicalo od krize, isprva tiho, a potom sve glasnije, mogli bi se pojavljivati stručni radovi u kojima će se prvo objasniti da su svi neoliberalni postulati bez mane, ali da su matematički modeli bili nedovoljno razvijeni i zato nepouzdani. Drugi će autori (za očekivati je), dokazivati da je suština krize bila u nedovoljnoj kapitalizaciji banaka i da je podizanjem kapitalnog racija kriza mogla biti izbegnuta. U tom smislu, tvrdiće se da uzroci krize ne leže u logici deregulisane kazino ekonomije i doktrini, već da je greška u tehnici.

Nešto kasnije, mogli bi se pojaviti i radovi u kojima će se država, a ne privatni sektor, direktno optužiti za izazivanje krize. Nekakav razlog će se već naći. Ukratko, mogle bi se pojaviti analize koje će po svojoj suštini bite slične onoj, kakvu je o uzrocima krize iz 1929. godine dao Milton Fridman (sa Anom Švarc) u svom čuvenom delu „Monetarna istorija SAD, 1867–1960“. Po njemu, za Veliku krizu nije bio odgovoran privatni sektor i besomučne, sumanute berzanske špekulacije koje su kulminirale 1929. godine, već je krivica na Centralnoj banci koja nije štampala novac i obezbedila dovoljnu likvidnost sistemu.

Za sve to vreme, u ekonomskim i intelektualnim nedođijama poput srpske, baklja neoliberalizma će ponosno goreti kao da se ništa nije dogodilo, kao da svet nije došao na ivicu finansijske katastrofe povodeći se za metafizičkim konstruktima (kako bi to Kejns rekao).

Literatura:

Davidson, Paul (2009), The Keynes Solution: The Path to Global Economic, Prosperity Palgrave Macmillan

Grey, John (2002), False Dawn: The Delusions of Global Capitalism, Granta Books

Friedman, Milton (2002), Capitalism and Freedom, Chicago University Press

Friedman, Milton (1971), A Monetary History of the United States, 1867–1960, Princeton University Press

Friedman, Milton (1990), Free to Choose: A Personal Statement, Thomson Learning

Kejnz, DŽon Majnard (1987) „Ekonomski eseji“, Matica srpska, Evropski centar za mir, CECOS

Krugman, Paul, „Who was Milton Friedman“ The New York Review of Books, 15 februar 2007.

Reinhart, C. & Rogoff, K. (2009), „This Time is Different: Eight Centuries of Financial Folly“ Princeton University Press

Skidelsky, Robert (2009), Keynes: The Return of the Master, Allen Lane.

---

[1] IMF Global Financial Stability Report (April 09) – SAD, države evrozone i Velika Britanija intervenisale su sa oko 8.955 mlrd. dolara (po raznim osnovama).

[2] U svom eseju iz 1926. godine „Kraj laissez-fairea“, DŽon Majnard Kejnz poziva „da se oslobodimo opštih, metafizičkih principa na kojima počiva laissez-faire“.

[3] U istom značenju se sreću i nazivi klasična ekonomija, teorija o efikasnim tržištima i sl.

[4] http://nobelprize.org/nobel_prizes/economics/laureates/ i http://www.uchicago.edu/about/accolades/nobel/

[5] Odličnu, iako kenzijanski obojenu sintezu neoklasične ekonomije dao je Robert Skidelski u knjizi Keynes – The Return of the Master.

[6] Žan-Batist Sej (1776–1832) jeste francuski liberalni ekonomista.

[7] Ovaj argument je na liniji takozvanog Rikardovog efekta, ili Rikardovog ekvivalenta.

[8] Fridman dopušta da u kratkom roku povećano štampanje novca može uticati i na realne tokove.

[9] Robert Skidelski u knjizi Keynes – The Return of the Master strane 120–121.

[10] K. F. Scheve & M. J. Slaughter „A New Deal for Globalisation“ - Foreign Affairs jul/avgust 2007

[11] Izveštaj komisije se može pogledati na sajtu http://www.growthcommission.org/

[12] Bocuana, Brazil, Kina, Hong Kong, Indonezija, Japan, Republika Koreja, Malezija, Malta, Oman, Singapur, Tajvan i Tajland.

[13] http://www.ft.com/cms/s/0/90a7fe88-282a-11dd-8f1e-000077b07658.html

[14] Potpuno isti stav je godinu dana kasnije izneo i britanski premijer Gordon Braun na Samitu grupe 20 u Londonu (2.4.2009).

[15] U Srbiji na primer, izveštaj komisije nije imao nikakav odjek.

[16] Da je kriza neizbežna postalo je jasno već tokom leta 2007. godine.

[17] http://www.nytimes.com/2008/10/24/business/economy/24panel.html?_r=1

[18] http://www.bloomberg.com/apps/news?pid=20601087&sid=ah5qh9Up4rIg

IZMEĐU ZLA I GOREG

Svi poslovni centri moći zahtevaju stabilan dinar. Iza ovog naoko razumnog zahteva krije se pritisak na Narodnu banku Srbije (NBS) da nastavi sa politikom precenjenog kursa i predupredi pad dinara. Istina, kada bi dinar „nestabilno” počeo da jača, takva nestabilnost nikome ne bi smetala.

Srpska privreda, dominantno uvoznička, jedinstvena je u svojim zahtevima za jakim dinarom. S druge strane, firme koje izvoze su ili marginalnog političkog uticaja, ili nisu neto-izvoznici (izvoze, ali manje nego što uvoze), ili su toliko zadužene da sve što dobiju padom dinara izgube otplaćujući devizne kredite.

Dosadašnja politika kursa dinara je uništila trgovinski bilans zemlje. Tu je žarište domaće finansijske krize, i to ne vide jedino oni koji ne žele. Budući da privreda teško dolazi do kredita, finansiranje deficita može se nastaviti samo dodatnim zaduživanjem države, ali je i tu prostor sve manji.

S nelagodom koristim kolokvijalni jezik, ali izmotavanje mora prestati i država se mora suočiti sa činjenicom da je već sada prezadužena. Srbija to može kriti od sebe, ali ne može sakriti od kreditora i svetskog finansijskog tržišta sa kojeg je izbačena. Da nije tako Srbija ne bi uzimala kredit od MMF-a i prihvatala uslovljavanja, uz elemente psihodrame prilikom svake njihove posete.

Dinar je ponovo pod pritiskom uprkos recesiji i uz izuzetno nizak nivo uvoza koji sa recesijom nužno ide. Izlazak iz recesije (kada god) mora biti praćen rastom uvoza i povećavanjem deficita trgovinskog bilansa. To će značiti i rast tražnje za evrom, još jači pritisak na dinar, nove intervencije na deviznom tržištu, novo trošenje deviznih rezervi i novo zaduživanje. (Samo u januaru i februaru 2009. godine, NBS je za intervencije na deviznom tržištu potrošila znatno više od prihoda dobijenog prodajom NIS-a, na primer).

Intervencije na domaćem deviznom tržištu direktno su subvencionisanje dužnika i uvoznika, i oporezivanje izvoznika. Efekat je isti kao da država iz budžeta uplaćuje pomoć po kriterijumu–što ste dužniji ili više uvozite, više i dobijate.

Fiksiranje kursa na niskom i nerealističnom nivou je galantna ali ne i dovoljna pomoć zaduženoj privredi – njoj je potreban i rast inflacije. U takvom ambijentu privatni sektor nastavio bi da podiže cene i da viškovima dinara kupuje jeftin evro kojim će se razduživati. Pomoću inflacije i fiksnog kursa sanacija dužnika se vrši na teret potrošača.

Nažalost, širokoruka država ima deficit budžeta i svoje subvencije daje iz kredita koje uzima u inostranstvu. Kako kredite valja otplaćivati i budžet popunjavati, država će morati da povećava namete, da prodaje imovinu, da obara nivo trošenja i investiranja u infrastrukturu, u izdvajanje za penzije, zdravstvo, školstvo itd. Ovakav sistem kažnjava najsavesniji i najodgovorniji deo populacije, onaj koji se prostirao do gubera. Preko njihovih leđa i novčanika, dužnici se saniraju.

Država izdašno pomaže i banke. Sav novac, koji je nepotrebno unet u zemlju i zato nije komercijalno plasiran, poslovne banke ne iznose iz Srbije, već ga plasiraju kod NBS. Ovaj novac (trenutno 1,7 milijardi evra) van funkcije je i domaća ekonomija od njega nema koristi i ne dobija ništa. Za to „ništa”, banke dobijaju veliku i sigurnu kamatu i akumuliraju prihode i rezerve iz kojih pokrivaju svoje loše plasmane. Umesto da bude „proteran” iz zemlje, špekulativni kapital je nagrađen. NBS na teret svog bilansa vrši nevidljivu sanaciju banka.

Kroz opisane procese dolazi do promene strukture spoljnog duga, kao i do njegovog ukupnog rasta. Privatni sektor se delom razdužuje na teret države. Još gore, destrukcija platnog bilansa se nastavlja. Ekonomska struktura koja favorizuje trgovinu i uvoz na račun proizvodnje ostaje nepromenjena. Ako se ovakvi ekonomski tokovi ne prekinu, to će značiti da iz ove krize Srbija nije ništa naučila. Popravni ispit će se polagati na višem nivou spoljnog duga, biće teži, skuplji i socijalno dramatičniji.

Alternativa ovakvoj politici je pad dinara. Time bi se preko kredita indeksiranih valutnom klauzulom ubrzala unutrašnja dužnička kriza. Veliki broj preduzeća i dobar deo građana našao bi se u težoj poziciji od one u kojoj je sada. Otvorila bi se i bankarska kriza i država bi morala da interveniše, da na sebe preuzme deo dugova, i da sanira banke. Ovo je mračan scenario, ali je zlo ipak manje od prethodno opisanog, jasno je vidljivo i merljivo. Prava težina dugova privrede se više ne bi skrivala, a konsekvence svojih loših odluka bi morali da podele svi – i banke i dužnici i država. Ubrzavajući nužni rasplet, prisiljavajući sve aktere da podnesu svoj deo tereta, država bi makar otvorila put ka izlasku iz krize i ka promeni privredne strukture. Ovo nije dobro rešenje već izbor između zla i goreg.

INDUSTRIJSKI ĆORSOKAK

Uprkos ekonomskom kolapsu, Srbija ni danas nema valjanu analizu uzroka svog industrijskog posrtanja. Umesto analize, nude se dva površna objašnjenja, oba na ivici fraze.

Na jednoj strani političari uveravaju javnost da su domaće muke posledica svetske ekonomske krize. Ovu zabludu će bliska budućnost razvejati, i Srbija će verovatno ostati u stanju hronične krize i kada srećniji deo sveta iz nje izađe.

Na drugoj strani ekonomski stručnjaci, koji se najčešće čuju, ekonomske probleme Srbije vide u nereformisanoj državi koja nije stvorila institucionalni i sistemski okvir za privlačenje inostranih ulaganja. Ovo je uopšteno i previše lako, gotovo olako, objašnjenje uzroka deindustrijalizacije zemlje.

Bez obzira na sve institucionalne manjkavosti, a njih je mnogo, Srbija je privukla veliki broj investitora u finansijski sektor, maloprodajnu mrežu, nekretnine, proizvodnju piva, cementa, cigareta, mobilnu telefoniju itd. Ove investicije povezuje ista nit – sve su orijentisane ka domaćem tržištu i domaćem kupcu, i gotovo sve gravitiraju razvijenijim regionima. U Srbiji se dominantno investira u one grane koje se lako mogu kartelizovati ili monopolizovati, u usluge koje se ne mogu pružati iz inostranstva, ili u proizvodnju robe kod koje troškovi transporta igraju veliku ulogu i koju uvoz ne može ozbiljnije ugroziti.

U ostalim privrednim segmentima Srbija je neatraktivna ne samo stranim, već i domaćim ulagačima. Uprkos besmislenim poreskim povoljnostima, uprkos spremnosti države da čini ustupke koji su često i preterani, izvozno orijentisane investicije ne dolaze u Srbiju. Uzroci ovog problema nisu vezani za loš institucionalni okvir, već za promašenu ekonomsku politiku. Uz to, Srbija nema nikakvu razvojnu politiku, pa je razvoj (u skladu sa vladajućom neoliberalnom doktrinom) naivno prepušten tržištu.

Ekonomska politika je preuranjenom i nepotrebnom liberalizacijom uvoza, sa jedne strane, i politikom precenjenog dinara, s druge, stimulisala uvoz i trgovinu a destimulisala industriju, pogotovo onu koja bi izvozila. Domaće plate i opšti nivo cena su relativno visoki (iskazani u evrima po besmisleno niskom kursu), i to odbija investitore koji bi proizvodili za izvoz. Kamatne stope (najviše u Evropi) enormne su, i dugoročno industrijsko ulaganje ne može izdržati ovaj kamatni teret. Lakše je, profitabilnije i manje rizično uvoziti, nego ulagati u proizvodnju. Sve ovo privredna struktura Srbije jasno pokazuje.

Slabosti nisu samo u sferi ekonomske politike. Dva dodatna, krupna problema ugrožavaju domaći privredni razvoj i ne mogu se otkloniti u kratkom roku.

Prvo, Srbija ima tragično zapuštenu infrastrukturu. To se, sa manjim nijansama, odnosi na sve segmente – putnu, železničku i telefonsku mrežu, vodovod i kanalizaciju, energetsku infrastrukturu itd. Problem ove zapuštenosti je sve veći udaljavanjem od ekonomske osovine Beograd – Novi Sad. Bez kvalitetne infrastrukture razvojne šanse Srbije ravne su nuli.

Da bi se problem rešio potrebna su ogromna ulaganja, po svaku cenu, na svaki način. Po svaku cenu znači po cenu rezanja budžetske i lične potrošnje, ili kraće, po cenu pada i onako niskog životnog standarda. Umesto toga, država politikom neekonomskih cena dodatno potkopava sopstvenu infrastrukturu, kreira neodržive cenovne disparitete i stvara klimu hroničnog dezinvestiranja. Nije normalno (prema podacima EU) da u državi propale infrastrukture građani plaćaju energente ili telefonske usluge dva puta jeftinije od evropskog proseka, a da sve ostalo plaćaju ili oko proseka, ili iznad njega. Otklanjanje ovih dispariteta je ključno za finansiranje i razvoj infrastrukture, i za normalizovanje potrošačkih navika društva.

Drugo, Srbija nema dovoljno disciplinovanu niti dovoljno kvalitetnu radnu snagu kojom može privući strane investicije. Ogroman broj kvalifikovanih ljudi i profesionalaca je emigrirao i to je proces koji se nastavlja. Današnji obrazovni sistem taj gubitak ne može brzo nadoknaditi ni po kvalitetu, ni po kadrovskoj strukturi. Obrazovanje sve manje služi potrebama privrede i društva, a sve više postaje unosan biznis akademskih preduzetnika. Ovo se sjajno poklapa i sa opsesivnom potrebom roditelja da im deca po svaku cene završe fakultet, studirajući bilo šta, bilo gde, pa koliko traje da traje, i koliko košta da košta. Bez radikalnog zaokreta u obrazovanju, bez pomeranja ka stručnim školama i tehničko-matematičkim fakultetima, Srbija će nastaviti da stvara kadar za kafiće, a ne za industriju.

Hod u mestu i gromoglasno ćutanje

Rušenjem Berlinskog zida sve se promenilo, samo je ekonomska neefikasnost istočne Evrope ostala ista. Ako je rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) mera ekonomskog uspeha zemlje, onda su poslednje dve decenije period kontinuirane krize i stagnacije najvećeg broja tranzicionih država. Za mnoge od njih socijalizam je (bar ekonomski) bio bolji.

Letonija, Litvanija i Bugarska su 2009. godine na nivou realnog BDP-a na kakvom su bile i 1989. godine. Ista je situacija i sa Rusijom. Ove države su, kada je o ekonomiji reč, poslednjih dvadeset godina provele hodajući u mestu.

Ukrajina i Moldavija su krupnim koracima išle unazad. Njihov BDP je danas niži od nivoa na kome je bio 1989. godine, i to za neverovatnih 40 do 50 procenata.

„Tranziciona“ prosečna godišnja stopa rasta BDP-a u Mađarskoj, Estoniji i Rumuniji kreće se oko jednog procenta godišnje i niža je nego što je bila u socijalizmu. Za poslednjih dvadeset godina ove države su se razvijale bar osam puta sporije od Kine i dva puta sporije od često i rado kritikovane Belorusije.

Ekonomije najprosperitetnijih istočnoevropskih država, poput Češke, Slovačke ili Slovenije, rasle su po prosečnoj stopi od oko dva procenta godišnje. To je približno isti ekonomski rast kakav su ove države imale tokom osamdesetih (socijalističkih) godina prošlog veka. Samo je Poljska, sa prosečnom stopom rasta od tri odsto, ostvarila bolje rezultate od onih koje je imala tokom osamdesetih godina – bolje, ali ni približno onakve kakve ostvaruju dinamične azijske privrede.

Sumorni podaci svakako zbunjuju nekoga ko je imao prilike da čita hvalospeve o dinamizmu tranzicije, ili da poseti istočnoevropske članice EU. Nekada sive istočne prestonice danas izgledaju mnogo bolje, poneke i glamurozno, drumovima špartaju moćni automobili, prodavnice su snabdevene poput zapadnih. Kako pomiriti loše ekonomske rezultate i vidljivi prosperitet?

Jedini način na koji se može živeti dobro uprkos lošim ekonomskim rezultatima jeste na kredit. Ukupan dug istočnoevropskih članica EU uvećan je deset puta u odnosu na 1989. godinu. Države koje zajedno imaju oko 100 miliona stanovnika, duguju danas oko 850 milijardi dolara. To je više nego što ukupno duguje nekadašnja prva dužnička liga – Brazil, Meksiko i Argentina – sa više od 340 miliona stanovnika.

Samo baltičke republike (do juče nazivane „baltički tigrovi“), koje skupa imaju nešto manje stanovnika od Srbije, duguju danas više od 100 milijardi dolara. Veliki broj tranzicionih država nikada neće vratiti uzete kredite i proces ponižavajućeg otpisa dugova je neminovan. Istočna Evropa je danas ekonomski najranjiviji svetski region. Kakvo je stvarno stanje ovih privreda postaće jasno tek u godinama koje dolaze.

Ekonomske slabosti socijalizma bile su dobro poznate. Akademske i političke karijere su građene na analizi njegove neefikasnosti. Rasprave o sistemu se nisu vodile samo u stručnim krugovima, već su bile i deo svakodnevice zapadnih medija. Analize su bile tako iscrpne da su pored brvna u oku socijalizma uočavale i svaku trun koja bi se tu našla. S pravom – sistem je bio neefikasan i zamor ideologije bio je jasno vidljiv.

Slična analiza je potrebna i sada. Mora se objasniti zašto su stotine milijardi dolara koje su se slile u istočnu Evropu dale tako slabe rezultate. Zakleti komunista bi mogao reći da bi taj novac socijalizam bolje iskoristio – ako baš i ne bi, i on bi umeo da ga proćerda na kratkoročno podizanje standarda.

Istočnoevropski intelektualci, ekonomisti pogotovo, moraju progovoriti i objasniti procese koji su u toku, naročito veliko ekonomsko zaostajanje istočne Evrope u odnosu na azijske, pa i latinoameričke takmace. Odgovore na već hroničnu tranzicionu neefikasnost moraju dati i političari, kako odgovor ne bi dala ulica. Posle dvadeset godina, i sama reč „tranzicija“ postala je besmislena. Istočnoevropske države su izašle iz tranzicije, i takve su kakve su. Proces je završen i ovo je sada stanje o kome se više ne sme gromoglasno ćutati.

STVARNOST I STATISTIČKA ILUZIJA

Zvanične procene ovogodišnjeg pada bruto domaćeg proizvoda (BDP) Srbije kreću se između tri i četiri procenta. U ambijentu svetske ekonomske krize to bi se moglo smatrati uspehom, da već u ranoj fazi recesionog ciklusa nije došlo do velikog pada broja zaposlenih. Relativno mali pad BDP-a, uz ogroman pad broja zaposlenih (bar 160.000 u poslednjih dvanaest meseci) teško se može objasniti samo recesionim porastom produktivnosti. Ovakva kretanja dovode u pitanje valjanost obračuna realnog BDP-a.

Visina i rast BDP-a nepouzdana su mera uspeha nacionalne ekonomije – kvaliteta života još manje. Njegov obračun, kao i obračun povezanih kategorija poput inflacije ili produktivnosti, sve više se odvaja od ekonomske stvarnosti. Statistička metodologija se teško nosi sa velikim promenama globalnih ekonomskih procesa ne samo u Srbiji, već i u državama sa veoma razvijenim sistemima statističkog praćenja.

Učešće usluga u BDP-u sve je veće, i teško je razlučiti koliko je ovaj rast posledica stalnog povećavanja cena usluga, a koliko realnog porasta njihovog obima. Danas je jasno da su finansijski sektor ili tržište nekretnina, na primer, tokom poslednje decenije stvarali više iluziju vrednosti nego što su stvarale vrednost.  Ta iluzija se zatim statistički materijalizovala kao porast realnog BDP-a, kreirajući privid ekonomskog uspeha. Letonija i Island su najsnažnija i najnesrećnija ilustracija ovog fenomena.

Globalna ekonomska međuzavisnost, rast spoljnotrgovinskog prometa, raznovrsnost ponuđene robe, kao i stalno kreiranje novih proizvoda stvaraju dodatne probleme za statistiku. Geografska diverzifikacija proizvodnje dovela je do toga da je finalni proizvod, više nego ikada, zbir komponenti proizvedenih u različitim državama, koje imaju različite nivoe produktivnosti i troškovnu strukturu. Zbog svega toga, statistička analiza cena finalnih proizvoda postaje ogroman problem koji otežava i obračun realnog BDP-a.

Ako se na Dalekom istoku roba kupi za dolar, a potom na domaćem tržištu proda za tri, efektivni porast BDP-a zemlje uvoznika će biti dva dolara. Što je nivo marži koje trgovci zaračunavaju veći, domaći BDP će biti veći. Naravno, i domaći trgovac stvara vrednost jer je robu stavio na raspolaganje kupcu i u taj proces uložio znanje, rad i sredstva, ali tu vrednost nije lako objektivizirati. Monopolizovana i kartelizovana tržišta pogotovo omogućavaju uvećavanje marži, što dovodi do još većeg statističkog precenjivanja domaćeg BDP-a. Identičan proces se odvija i u industriji koja se bazira na uvoznim komponentama.

Ovakvi robni tokovi mogu sakriti stvarnu inflaciju – ako nabavne cene uvoznih proizvoda padaju, a domaće prodajne cene ostaju iste ili padaju sporije, dolazi do inflatornog povećavanja marži koje statistika teško uočava. To povećanje je neregistrovana inflacija koja se prelila u realni BDP, a da nikakva nova vrednost nije stvorena.

Na ovaj način rast produktivnosti inostranih izvoznika (otuda snižavanje cena) može dovesti do fiktivnog statističkog rasta BDP-a zemlje uvoznika. Isti efekat ima i precenjeni kurs valute zemlje uvoznika – i on snižava nabavne cene uvoznih proizvoda.

Što je (hronični) trgovinski deficit zemlje veći, što je kurs domaće valute precenjeniji, i/ili što je veće prisustvo monopola i kartela na domaćem tržištu, veća je i verovatnoća da BDP takve zemlje bude statistički precenjen. Ovo je samo hipoteza, ali ona najbolje može objasniti čudne fenomene i višegodišnja divergentna kretanja BDP-a i stope zaposlenosti u Srbiji.

Izlaz iz statističkog lavirinta nije tako težak, ali je potrebno promeniti vladajuću ekonomsku paradigmu koja fetišizira značaj rasta BDP-a. Pouzdaniju sliku stvarnog ekonomskog stanja i trendova pruža kretanje rasta zaposlenosti – one zaposlenosti od koje se ubiraju porezi i doprinosi i koja je temelj dobrobiti i pojedinca i države.

U tržišnoj privredi koja ne zapošljava na silu, po državnom ili partijskom diktatu, samo je porast broja zaposlenih prava mera uspeha ekonomske politike. Na tom segmentu je i jedna od najvažnijih razlika između preduzeća i države. Preduzeće može biti uspešno i kada broj zaposlenih stagnira ili opada – država to ne može. Privredni rast pri kome sve manje ljudi radi u suštinskom smislu je recesija, bez obzira na to što ekonomska nauka recesiju drugačiju definiše.

Sve dok se broj zaposlenih smanjuje, optimizam i najave izlaska iz krize koje se baziraju  na rastu BDP-a samo su puka iluzija i trijumf statistike nad realnošću – u Americi ili Srbiji, svejedno.

 

DVOVALUTNA ŠIZOFRENIJA

Srbija je tek na početku ozbiljne dužničke krize, i pre ili kasnije, panične reakcije deviznih štediša krajem 2008. mogle bi se ponoviti. Država se mora za ovo pripremiti, počevši od razgradnje šizofrenog valutnog sistema u kome građani zarađuju i troše u dinarima, a štede i zadužuju se u evrima.

Prema poslednjim raspoloživim podacima, ukupan spoljni dug Srbije dostigao je 22 milijarde evra (oko 32 milijarde dolara) i nastaviće ubrzano da raste. Ovoj ogromnoj sumi treba dodati i deviznu štednju građana koja prelazi pet milijardi evra budući da u sagledavanju devizne pozicije države nema razlike između dugovanja koje sistem ima prema strancima i obaveza koje ima prema građanima.

Kada građani povlače devize iz banaka, devizne rezerve se smanjuju, baš kao i kada uvoznik plaća robu, ili kada dužnik izmiruje svoje obaveze prema inostranstvu. Ako bi se napustio dvovalutni sistem, buduće dužničke i valutne krize ne bi bile dodatno dramatizovane povlačenjem devizne štednje na jednoj strani i propadanjem deviznih dužnika na drugoj.

Građani štede u devizama oslanjajući se na iskustva iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, kada se štednjom u devizama amortizovao svaki inflatorni udar i tako čuvala kupovnu moć. Od 2000. situacija se promenila i promene deviznog kursa dramatično su zaostajale za rastom cena. Kupovna moć evra u Srbiji je bar prepolovljena, čime je prepolovljena i realna vrednost štednih uloga. Štednja u evrima nije zaštitila građane od visoke domaće inflacije. Svojim evrom građanin iz meseca u mesec može kupiti sve manje robe.

Za štednju su bitna tri elementa: visina inflacije, visina prihoda od štednje i sigurnost štednje. Ako je država u stanju da inflaciju drži pod kontrolom, ako građani na svoju štednju mogu ostvariti dinarski prinos iznad stope inflacije, razloga za štednju u devizama nema. Kupovna moć građana u zemlji će biti očuvana, dok će njihova kupovna moć u inostranstvu biti određena kursom dinara koji bi morao reflektovati stvarnu snagu i produktivnost domaće privrede.

Štednja u lokalnoj valuti je i sigurnija. U trenutku finansijske panike, centralna banka može emitovati sopstvenu valutu i sprečiti kolaps banaka i propadanje depozita, onako kako to danas rade sve centralne banke sveta. Takvu sigurnost država nikada ne može pružiti za štednju u devizama.

Da bi stimulisala štediše da svoje devize konvertuju u dinare država mora preuzeti inicijativu i ponuditi građanima dinarske hartije od vrednosti, čiji će prinos biti vezan za stopu inflacije i biti par procenata iznad nje. Time bi se olakšalo i unutrašnje kreditiranje budžeta za kojim će Srbija imati potrebu od sada do večnosti. Kada država građanima ponudi kvalitetne vrednosne papire, banke i svi ostali finansijski igrači im moraju ponuditi iste ili bolje uslove. Ovaj koncept nije beza mana, ali je svakako bolji i sigurniji od evroiziranog sistema koji uništava Srbiju ili od eventualne prinudne konverzije deviznih depozita u dinare, u slučaju nužde.

Pored stimulisanja dinarske štednje potrebno je istovremeno destimulisati štednju u devizama, koristeći pri tome ne samo monetarne već i poreske mere. Morala bi se prekinuti suluda praksa po kojoj banke plaćaju visoke devizne kamate u ekonomiji koja (gledano u celini) ne stvara devize, već ih samo troši. U uslovima hroničnog platnobilansnog deficita, devizne kamate građanima se efektivno mogu isplaćivati samo novim zaduživanjem države. Takav luksuz Srbija sebi ne može priuštiti.

Po istoj logici odavno je trebalo ukinuti kredite sa deviznom klauzulom građanima koji prihode ostvaruju u dinarima. Isto važi i za privredu – preduzeće koje nema devizne prihode ne može se devizno zaduživati. Današnja praksa je hazard čije se posledice na kraju prevaljuju državi. Srbija se zadužuje kako bi punila devizne rezerve kojima štiti precenjeni dinar i tako kratkoročno spasava dužnike i socijalni mir, dugoročno uništavajući privredu. Ovakvom politikom najviše gube devizne štediše, a potom i svi građani koji plaćaju porez. Oni će, nema ko drugi, otplaćivati kredite koje država danas uzima.

Dvovalutni monetarni sistem kakav danas postoji u Srbiji je neodrživ. S druge strane, zavodljiva alternativa prelaska na evro je opasna za zemlju koja nije članica evrozone i nije „pod kišobranom” Evropske centralne banke. Ideja je još opasnija za države sa hroničnim (i ogromnim) deficitom trgovinskog bilansa. Za Srbiju je još uvek najbolje rešenje da rehabilituje dinar i vrati ga u centar finansijskog sistema.

Nova zakrpa na staroj haljini

Kapitalistička država, bar u teoriji, nikada ne interveniše kako bi spasla vlasnike ili radna mesta u privatnom preduzeću. Preduzeća propadaju, ali na njihovo mesto dolaze nova i vitalnija. Propast preduzeća je deo tržišnog procesa koji Jozef Šumpeter, austrijski ekonomista prve polovine 20. veka, naziva kreativnom destrukcijom.

Moderna država snažno je razvila svoje socijalne funkcije, ali one se ne iscrpljuju preuzimanjem preduzeća već kreiranjem socijalne mreže koja brine o nezaposlenima pokušavajući istovremeno i da ih osposobi za poslove za kojima postoji tražnja. Danska, na primer, to sjajno radi.

Država ima finansijske obaveze isključivo prema preduzećima čiji je vlasnik. S druge strane, ona ima obavezu i prema ekonomskoj stabilnosti sistema, pa će uvek biti privatnih preduzeća čija se propast ne može dozvoliti. To se najčešće odnosi na proizvođače strateške robe i usluga ili, ređe, na preduzeća koja za sebe vezuju veliki broj kooperanata i čija bi propast imala težak lančani efekat. Velike banke su sličan slučaj jer bi njihovo propadanje moglo ugroziti finansijski sistem. Države u takvim situacijama najčešće pribegavaju nacionalizaciji – privremenoj ili trajnoj.

Opseg i vrsta dopustivih državnih intervencija regulisana je pravilima Svetske trgovinske organizacije kojima se štite osnovni principi fer konkurencije. Agresivna državna intervencija kakva je danas na sceni odstupa od opisane prakse i toleriše se samo zbog dubine krize. Reč je o izuzetku, a ne o pravilu. I u tom izuzetku ima pravila, pa države najčešće preuzimaju vlasništvo nad finansijskim institucijama (u celosti ili delimično), ali to ne čine u industrijskom sektoru.

Srbija je specijalan slučaj – njenom ekonomijom odavno vlada nekreativna destrukcija. Preduzeća propadaju, ali nova ne dolaze na njihovo mesto. Radnici, koji su izgubili posao, pogotovo stariji, teško će ga ponovo naći. Srbija ima socijalne programe, ali su oni preslabi i otuda je shvatljiv zahtev i pritisak da država pomogne. Ovo nije samo socijalistički atavizam, već i egzistencijalni vapaj ljudi koji su na ivici opstanka bez ikakve nade i perspektive. To što među štrajkačima ima i lenjivaca koji zloupotrebljavaju sistem ne menja suštinu problema.

Ogroman broj ljudi, koji je ostao bez posla, hrabro se upušta u preduzetničku avanturu i kroz uslužni sektor sebi obezbeđuje egzistenciju. To je daleko najuspešniji deo domaće tranzicije, ali uslužni sektor ne može preuzeti celokupnu armiju nezaposlenih. Ekonomija nema potrebu za stotinama hiljada taksista, malih trgovaca, kafedžija, pekara, zanatlija, itd… Postoji granica širenja uslužnog sektora i on ne može amortizovati potpuno industrijsko potonuće.

A upravo je taj višegodišnji proces industrijskog propadanja sada eskalirao. Vlada je suočena sa efektivno bankrotiranim preduzećima i talasom štrajkova, pa pokušava da nacionalizacijom ublaži probleme. To ne mora nužno biti loš korak i država nije loš vlasnik po definiciji. U svetu postoji veliki broj odličnih državnih preduzeća.

Problem je što srpska država svoju vlasničku funkciju ne vrši odgovorno dopuštajući da njena preduzeća gomilaju kolosalne gubitke i da umesto privrednim služe socijalnim ili partijskim ciljevima. Nesposobnost države da upravlja onim što već ima ili da realizuje investicije za koje su odobrena sredstva sasvim su dovoljan razlog za skepsu javnosti prema preduzetničkim inicijativama vlade.

Zbog toga država mora jasno pokazati da njene mere imaju čvrsto i logično ekonomsko utemeljenje, da su odluke donete na bazi profesionalne analize, da su spremni planovi, kadrovi i sredstva za ozdravljenje preduzeća koja se nacionalizuju. U protivnom, sve će biti samo već viđena demagoška predizborna improvizacija.

Ali prvo i najvažnije, ekonomska i politička elita moraju ući u srž problema i objasniti analizom, a ne frazom, zbog čega je domaća industrija u višegodišnjem kolapsu i zašto u Srbiji svi žele da trguju i prodaju, a niko da proizvodi. Srbiji je potrebna radikalna reforma sistema – ne vredi više stavljati „novu zakrpu na staru haljinu”.

Dogovorna istorija

„Veliki broj istoričara danas veruje, začudo, da je ono što se u prošlosti dogodilo manje važno od onoga što ljudi veruju da se dogodilo”, ovako poznati oksfordski istoričar Kit Tomas komentariše stanje istorijske nauke na početku 21. veka.

U duhu ovakvog razumevanja istorije obeležava se sedamdeset godina od napada na Poljsku i od početka Drugog svetskog rata. U „pripremi” za ovaj događaj, Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) usvojila je u Vilnjusu rezoluciju kojom se (između ostalog) predlaže da 23. avgust postane evropski dan sećanja na žrtve staljinizma i nacizma. Tog dana je 1939. godine potpisan pakt Ribentrop – Molotov.

Izjednačavajući nacizam i staljinizam, a pogotovo vezujući rezoluciju za pakt Ribentrop–Molotov, OEBS je na sebe preuzeo ulogu arbitra istorije. Ovo nije samo politički stav već je i završnica dugog procesa revidiranja istorije koji se odvija poslednjih dvadesetak godina.

Zapadna istoriografija se ranije zadovoljavala time da minimizira značaj i ulogu SSSR-a u pobedi nad nacizmom. Novo tumačenje je otišlo korak dalje, i po njemu je rat bio posledica pokušaja Nemačke i SSSR-a da izvrše reviziju Versajskog sporazuma i da Evropu preurede po svojoj meri. U sukobu dva totalitarizma, dva velika zla, nemačkog i sovjetskog, odgovornost za izbijanje rata sada je podjednako raspodeljena. Pakt Ribentrop–Molotov služi kao ključni dokaz ovih teza. Rat je otpočeo odmah po njegovom potpisivanju, a u pakt je uključena i podela interesnih zona u istočnoj Evropi.

U prošlosti su zapadni autori opreznije analizirali pakt Ribentrop–Molotov (npr. Kalvokorezi, Širer, Čerčil). Ukazivali su na oklevanje Britanije i Francuske da sa SSSR-om potpišu sporazum o odbrani Poljske, kao i na diplomatsko odlaganje sporazuma tokom 1939. godine, što je povremeno ličilo na farsu. Ni Poljaci nisu želeli sporazum sa SSSR-om, smatrajući da im od Nemaca preti gubitak slobode, ali od Rusa i nešto još gore – gubitak duše.

Staljin je, i bez svoje poslovične paranoje, imao dovoljno elemenata da poveruje da Zapad kupuje vreme, iščekujući sukob Nemačke i SSSR-a. Verovanju u zaveru su doprineli i događaji oko Sudetske krize (1938) kada je Zapad ignorisao Staljina. Uz to, Japan je na istoku već testirao spremnost sovjetske armije. Pakt je van svake sumnje bio taktički. Još nesumnjivije bio je beskrupulozan prema Finskoj, Poljskoj, Rumuniji i Baltičkim državama. Tačnije, bio je skrupulozan koliko je to bio i Minhenski sporazum o komadanju Čehoslovačke, u kome je učestvovala i Poljska.

Nema dokaza da je Staljin tokom tridesetih godina planirao bilo kakvo preuređivanje Evrope niti da je želeo rat. On je bio zabavljen izgradnjom „socijalizma u jednoj zemlji”, svojim petogodišnjim planovima, i krvavim obračunima sa političkim protivnicima – stvarnim i izmišljenim.

S druge strane, Hitler je rat odavno planirao, a napad na Poljsku bio je samo prva faza pohoda na Istok. Širenje na račun SSSR-a je u temelju monstruozne građevine nacizma, isto koliko su to rasizam i antisemitizam. Za holokaust znaju svi, a poneko zna i za stradanje Roma. Za rasistički plan uništenja slovenske populacije zapadnog dela SSSR-a gotovo da ne zna niko, iako je plan nesporan i dokumentovan. „Plan gladi”, kako ga istoričari nazivaju, projektovao je uništenje više od 20 miliona ljudi, po istom modelu izgladnjavanja po kome su umoreni milioni sovjetskih zarobljenika. Plan je srećom podbacio, ali ostaje činjenica da slovenski životi nekako manje vrede, ne samo u rasnom sistemu nacizma već i u zapadnoj percepciji prošlosti.

Staljinizam je bio strašno zlo i nikakav državni razlog ga ne može opravdati ili rehabilitovati. To ne može biti sporno. Sporno je što „nova” istorija, a i rezolucija OEBS-a idu opasnim putem na kome se prošlost menja, manipuliše i prilagođava dnevnopolitičkim ili strateškim potrebama. U tom kontekstu činjenice prestaju da budu važne, kako je primetio Kit Tomas. To otvara put ka novim istorijskim metodama, pa prošlost postaje ono što se danas dogovorimo, ili još gore, ono o čemu se izjašnjavamo glasanjem:„Cezar je ubio Bruta, ko je za?”

NA VRHU LEDENOG BREGA

Problem budžetskog deficita, njegova visina i način finansiranja bili su kamen spoticanja u pregovorima vlade i Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Na prvi pogled to zbunjuje – budžetski deficit nije previsok u poređenju sa deficitima drugih država, pogotovo ne u uslovima globalne ekonomske krize.

U periodima recesije deficit državnog budžeta je neminovan. Zaposlenost, profiti, kao i svi oblici potrošnje opadaju, a sa njima i poreski prihodi države. Kao razuman odgovor na recesiju, države uglavnom povećavaju budžetsko trošenje i time nadoknađuju posustalu privatnu tražnju. Kada se privreda oporavlja, budžetski deficit se smanjuje ili prelazi u suficit, pa se tokom jednog privrednog ciklusa budžet uravnotežuje.

Srbija nažalost ne može uravnotežiti budžet – on je u deficitu i onda kada se (bar statistički) beleži visok privredni rast. Problem domaćeg budžetskog deficita nije primarno vezan za svetsku krizu, već za činjenicu da Srbija hronično troši preko mogućnosti. Ekonomska kriza u Srbiji nije ni konjunkturna, ni ciklična, već je strukturna i dužnička.

Problemi srpskog budžeta bili su olakšani velikim otpisom inostranih dugova u prvoj polovini ove decenije. Prodaja državne imovine, takođe, skrivala je budžetski problem i pomagala njegovo finansiranje. Istovremeno, prekomerna potrošnja privrede i građana je preko poreza na dodatu vrednost, carina i akciza punila budžet i smanjivala deficit.

Kako se rast potrošnje zasnivao na ogromnom uvozu, deficit trgovinskog bilansa strahovito je narastao. Uvoz je finansiran kreditima iz inostranstva, pa je došlo i do ogromnog rasta spoljnog duga. Priliv kredita je sada zaustavljen, uvoz je drastično smanjen, potrošnja je opala, a time i budžetski prihodi. Da bi budžetski deficit bio manji, deficit trgovinskog bilansa i spoljni dug moraju rasti – to je jedan od patoloških fenomena domaće ekonomije.

Danas je finansiranje budžetskog deficita ugroženo i teškom dužničkom pozicijom Srbije. Domaća ekonomija više troši nego što stvara, pa unutrašnjih izvora za pokrivanje budžetskog deficita nema. On se može pokriti samo novim inostranim zaduženjem ili pogubnim uskraćivanjem bankarskih sredstava privredi kako bi se kreditirala država. Vlada svakako računa i na deo od preko milijardu i po evra koje su kroz repooperacije imobilisane kod NBS, ubiru ogromnu kamatu, a ne služe ničemu.

Srbija može dobiti nove kredite i zadržati kreditni kapital koji je već tu samo ako MMF postane implicitni garant njihovog povraćaja. Zadatak MMF-a je da prisili državu da svoju potrošnju smanji i da time uštedi sredstva za povraćaj kako uzetih, tako i budućih kredita. Da li će to ići na teret penzija, školstva ili zdravstva, nije problem MMF-a. MMF nije dobrotvorno društvo već neka vrsta stečajnog upravnika. Srbija je proćerdala milijarde dolara kredita, i račun je stigao na naplatu.

Budžetska kriza je samo vrh ledenog brega ispod koga se krije duboka ekonomska kriza, kriza ekonomskog modela i kriza razvojnih ideja. Kakav god bio plan vlade ili MMF-a, od ključnog problema se ne može pobeći – u Srbiji sve manje ljudi radi – ni izbliza dovoljno za izdržavanje velikog državnog aparata ili za finansiranje ogromnog penzionog fonda. Ako su poslednje statističke procene tačne, broj zaposlenih u Srbiji je od decembra 2008. do juna 2009. opao za 145.000 duša. To je užasan podatak.

Dodatno zaduživanje Srbije samo je guranje glave u pesak i politička kupovina vremena bez ekonomskog cilja. Reforme javne potrošnje i poreskog sistema su neophodne, ali one moraju biti deo sveobuhvatne i radikalne reforme sistema. Sistem se ne može krpiti na parče, od jedne do druge posete MMF-a. Neoliberalna doktrina na kojoj je počivala srpska ekonomija, po kojoj će privatizacija, liberalizacija i tržište rešiti sve probleme, doživela je slom. Potrebne su nove ideje.

Trenutak je da predsednik Srbije napravi komisiju koja će analizirati sva dosadašnja ekonomska iskustva i koja će predložiti novu ekonomsku i razvojnu politiku. Koalicione vlade, sada je to sasvim jasno, nisu dorasle tom zadatku. Komisija bi morala uključiti inostrane stručnjake (npr. iz Azije i Skandinavije) budući da u Srbiji za takav poduhvat nema dovoljno znanja. Iskustva ovakvih komisija (i domaćih i inostranih) su šarolika, garancije za uspeh nema, ali vredi pokušati. U protivnom, ekonomski sistem Srbije će „urediti” MMF prema svojim potrebama ili još gore, „urediće” ga stihija.

KADA OLUJA PROĐE

Kada se svetska ekonomska kriza okonča, na njenim razvalinama će ostati neuposleni industrijski kapaciteti, obilje novoštampanog novca i ogromni državni dugovi. Ovako lošem obilju na jednoj strani pridružiće se oskudica hrane na drugoj.

Višak industrijskih kapaciteta je nastao usled ogromne tražnje za robom iz vremena pre izbijanja svetske ekonomske krize. Tražnji koja je počivala na velikoj kreditnoj ekspanziji je došao kraj i proteći će mnogo vremena pre nego što slobodni kapaciteti ponovo budu u punom pogonu.

Spasavajući svoje finansijske sisteme, razvijene zemlje su štampale enormne količine novca. Kada privrede izađu iz recesije, taj novac će morati da se povuče i poništi. Ako se sa povlačenjem novca porani, recesija će se ponovo vratiti. Ako se zakasni, svetska ekonomija će ući u opasan inflatorni ciklus. Pravi trenutak nije lako prepoznati.

Države su napravile i ogromne budžetske deficite koje će decenijama morati da refinansiraju na finansijskim tržištima, čime će podizati tražnju za kapitalom. Kamatne stope će zato rasti, novca za privatni sektor će biti manje, a privredni oporavak će biti usporen.

To će i za Srbiju biti veoma loš ambijent. Priliv industrijskih investicije će biti slab, dok će rast kamatnih stopa dodatno otežati otplatu dugova koji se gomilaju. Postoji ipak jedan globalni trend koji Srbiji ide na ruku. U poslednje tri godine došlo je do velikog povećanja cena hrane na svetskom tržištu, i taj trend je nezaustavljiv.

Ovakva kretanja se više ne daju objasniti samo klimatskim faktorima, ciklusima u proizvodnji hrane, ili padom vrednosti dolara (preko koga se cene hrane iskazuju). Skok cena hrane ima u sebi maltuzijansku dimenziju i vezan je za eksplozivni rast svetske populacije. Povećana tražnja sada dolazi iz dinamičnih i mnogoljudnih država u razvoju. One moraju obezbeđivati sve veće količine hrane, zadovoljavajući pri tome i promenjenu strukture tražnje. Ove zemlje su sve bogatije, hrane se bolje i raznovrsnije, pa je veliki rast cena mesa, na primer, jasna ilustracija tog fenomena.

Proizvodnja hrane je ugrožena i time što se zemljište sve više koristi za žitarice u proizvodnji biogoriva. Problem preteće energetske oskudice se tako preliva i na tržište hrane i dodatno podstiče rast cena.

Na ovakav izazov može se odgovoriti samo povećavanjem površina koje se obrađuju, i podizanjem produktivnosti u poljoprivredi – to je lakše reći nego učiniti. Nove obradive parcele se mogu dobiti krčenjem šuma, ali taj proces dodatno ugrožava već odavno narušeni ekološki balans. Ako se izuzmu razvijene zemlje, produktivnost u poljoprivredi je i dalje veoma niska, i ti se trendovi ne mogu brzo promeniti. Ovde su potrebna ne samo ogromna ulaganja u poljoprivredu, već isto tako i velika ulaganja u ukupnu infrastrukturu.

U ovakvom ambijentu otpočela je grozničava borba za plodno zemljište u kojoj prednjače potencijalno najugroženiji – Kina i Daleki istok, kao i bogate zemlje Bliskog istoka. One pokušavaju da u Africi, nekim delovima Azije i Južne Amerike kupe ili dugoročno zakupe ogromne površine zemljišta i tako obezbede dugoročne i stabilne izvore hrane. Srećom, umesto topovnjača koristi se novac, ali to ovaj proces ne čini manje kontroverznim. Na ovaj način se potencijalno ugrožavaju dugoročni interesi lokalnog stanovništva i otkupljuje zemlja koja je njihov najvredniji, često i jedini resurs.

Važno je da Srbija razume procese koji su u toku, jer prostora za greške više nema. Uz energetiku i infrastrukturu, poljoprivreda i proizvodnja hrane bi morali biti apsolutni strateški prioriteti. Domaći izvozni potencijal na ovom segmentu je nesporan, ali se procesi ne smeju prepustiti stihiji, očekujući da moć tržišta reši sve probleme.

Srbija svoju strategiju mora učiniti kompatibilnom sa Evropskom unijom. Formulisanje ove strategije otvara ogroman broj pitanja – kako podmladiti i revitalizovati selo, kako podići obrazovni nivo poljoprivrednika, na koje segmente tržišta se usmeriti, kako odgovoriti na ekološka ograničenja, kako povećati konkurentnost i istovremeno obezbediti stabilan ambijent agraru, itd. Revitalizacija sela bi istovremeno dala podstreka i razvoju turizma i etnozanatstva. Konačno, i ne najmanje važno, selo je i mesto kolektivnog pamćenja u kome se čuva duša nacije.

Srbija na putu ka EU – Mladi dalje od Srbije? Šok budućnosti

Za države čija srednjoročna strategija seže do ponedeljka, a dugoročna do prvih izbora, emigracija je spasonosno ekonomsko rešenje za probleme nezaposlenosti i platnog bilansa.

Svaki emigrant je čovek manje na birou rada, pa država skrštenih ruku uspešno rešava problem nezaposlenosti. Uz to, emigranti godišnje unesu dva do tri puta više novca nego što u Srbiju dolazi po osnovu stranih investicija i prihoda od prodaje državne imovine. Ovaj novac ublažava probleme katastrofalnog trgovinskog bilansa i omogućava kontinuirano trošenje iznad mogućnosti.

U konačnom bilansu, velika emigracija je katastrofalan ekonomski proces i poraz državne politike.

Emigrant je sa sobom poneo znanje koje je finansirala država matica, i to je najgori oblik odliva kapitala kojim se jačaju konkurentske zemlje, a slabi sopstvena. Kako je školovanog i kvalitetnog kadra sve manje, Srbija ne može biti privlačno odredište za proizvodne investicije i ova realnost je jasno vidljiva.

Ni novac koji je u Srbiju doznačen ne ostaje u njoj, već se kroz kupovinu uvozne robe vraća zemljama koje stvaraju vrednosti. Iz ugla ekonomske analize sasvim je svejedno da li emigranti u Srbiju šalju novac, ili pakete sa robom. Paketi će život učiniti snošljivijim, ali neće otvoriti radna mesta, niti će popraviti razvojne šanse Srbije.

Imigranti u tuđim zemljama rade i stvaraju vrednost, plaćaju poreze i pune budžete, izdržavajući tako tuđe penzione i zdravstvene sisteme. Imigranti unose i fertilni kapital, podmlađuju strukturu stanovništva i popravljaju odnos između radno sposobnog stanovništva i penzionera. U maticama je proces suprotan, pa se starenje nacije ubrzava.

Emigranti sa sobom odvode decu, a ne roditelje. Njih ostavljaju u Srbiji, gde će penzije i sve veće troškove zdravstvene zaštite finansirati sve manji broj zaposlenih. Odnos radno sposobnih i penzionera kontinuirano se pogoršava, što obara i penzije i kvalitet zdravstva. Istovremeno, budžet tone pod ovim teretom. Ni porezi se zato ne mogu smanjivati, pa troškovi radne snage ostaju previsoki. Neće proći puno vremena, a Srbija će otkriti da se granica za odlazak u penziju mora povećati, što pre to bolje.

Geostrateška dimenzija problema je takođe zabrinjavajuća. Ako se ne dogodi čudo, ako prirodni priraštaj stanovništva ostane negativan a emigracioni tokovi se ne promene, Srbija će na svakih pet godina gubiti otprilike onoliko stanovnika koliko ih danas živi u Kragujevcu. Koristeći isto poređenje, Srbija će u narednih 25 godina ostati bez Kragujevca, Niša i Novog Sada, dok će se ogromni nenaseljeni prostori opasno povećavati.

Verovatnoća da Srbija radikalno promeni dosadašnje trendove je mala. Najsnažniji emigracioni udar je okončan u poslednjih dvadeset godina, a razmere toga su delimično skrivene prilivom izbeglica iz nekadašnje Jugoslavije. Otvaranje Evrope će samo dodatno olakšati nastavljanje emigracionih trendova i pojačati sezonsku emigraciju.

Da bi ublažila ove razorne tokove, Srbija mora radikalno promeniti ekonomsku politiku i umesto ekonomije koja samo troši, mora postati ekonomija koja štedi, investira i otvara radna mesta. Ovo je ne samo teško, već je i nedovoljno.

Da bi se mladi zadržali u Srbiji, njihova egzistencija mora imati više smisla od one u čijem su centru samo novac i potrošnja. Ako društvo nije u stanju da kreira nove socijalne vrednosti, da reafirmiše ulogu porodice, da obezbedi stabilnost, sigurnost i društvenu solidarnost, egzodus će se nastaviti. Srbija ne može zadržati mlade nudeći identičan model glorifikacije individualizma i hedonizma koji se na višem nivou društvenog bogatstva nudi i na Zapadu.

Potrebni ekonomski, socijalni i vrednosni preokret, nažalost, ide protiv duha vremena, protiv socijalne inercije – i zato je malo verovatan. Kada se bude prenula iz sna, Srbija će se suočiti sa novom situacijom u kojoj će morati da stimuliše, ili bar prihvati imigraciju, koja će po logici migracionih tokova dolaziti sa Kosova i iz Azije. Ovo nije katastrofična, već realistična projekcija Srbije u naredne dve ili tri decenije. Za taj socijalni i kulturni šok, Srbija se mora pripremiti.

ONO ŠTO SVI ZNAJU

Model po kome posluju banke u Srbiji (i Rumuniji) neodrživ je, i to svi znaju, ali se ovaj problem mora rešavati postupno. To je kratka dijagnoza iz nedavnog intervjua Mareka Belke, direktora evropskog odeljenja Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Ono što po Belki svi znaju, samo je za Srbiju tajna.

MMF je odjednom progledao i uočio dramatične probleme u finansijskom sistemu Srbije. To se ponajviše odnosi na eksplozivni, neodgovorni rast privatnog zaduživanja, kao i na činjenicu da se privreda i građani zadužuju u devizama, i da su zato izloženi ogromnom kursnom riziku. Sistem je bio održiv samo dok je kurs dinara počivao na prodaji državne imovine i na inozaduživanju. Svetska ekonomska kriza je pokazala ludost takvog modela.

MMF možda želi da postupno reši problem neodrživog srpskog bankarskog modela, ali koncept rešenja koji se nazire previše liči na onaj koji je i doveo do kraha srpske ekonomije.

U sklopu novog aranžmana sa MMF-om, država će se zadužiti za nove tri milijarde evra kako bi se zaustavilo povlačenje kapitala, kolaps deviznog tržišta i propast banaka. Smisao ove pozajmice je da obezbedi deviznu likvidnost Srbije i da uveri inokreditore da Narodna banka (NBS) ima dovoljno rezervi da brani kurs dinara kada on ponovo bude pod pritiskom. Banke će imati sigurnost da novac iz Srbije mogu povući kada to požele, pa nema potrebe da sada žure. NBS će održavanjem precenjenog kursa indirektno subvencionisati kredite i profite banaka. Troškovi neodrživog bankarskog modela biće tako prevaljeni na budžet Srbije.

Da bi se bankarski kapital zadržao u Srbiji, nije dovoljno samo nastaviti sa politikom precenjenog dinara. I domaće kamatne stope se moraju održavati na visokom nivou.

NBS će, kao i do sada, pod izgovorom antiinflacione politike, referentnu kamatnu stopu držati na nivou koji zadovoljava banke i njihove kamatne apetite. I država pomaže isti proces pozajmljujući novac od domaćih poslovnih banaka kako bi finansirala bujajući budžetski deficit. Kamatna stopa koju država plaća je galantna, pa na tržištu novca ona konkuriše privredi i svojom tražnjom podiže kamatne stope. Umesto privredi, banke plasiraju novac državi i NBS. Dinar kredita koji je otišao državi, dinar je manje za privredu.

Iz ugla banaka, to je sjajna politika. Uprkos opštem privrednom kolapsu, finansijski sektor je i u prvom kvartalu ove godine zabeležio veliki rast. To je jasan simptom finansijske patologije.

Primarni zadatak MMF-a je da štiti interese poverilaca, pa će i u avgustu snižavanje budžetskog deficita bitu njihov ključni zahtev. Da bi mogla da otplaćuje kredite koje sada olako uzima, država mora radikalno smanjiti budžetsko trošenje i veliki deo budžetskih prihoda usmeriti za otplatu dugova. To neće biti dovoljno, pa se štednji države, uprkos opštoj nemaštini, moraju pridružiti i građani. Ta štednja je odavano morala početi.

Država bi morala ukinuti kredite sa valutnom klauzulom – bar za građane. Isto tako, morali bi se ukinuti keš krediti, kao i zaduživanje putem kreditnih kartica. Ovi krediti sa astronomskim kamatama nanose ogromnu štetu građanima i ekonomiji i služe isključivo interesima banaka. Država ne može mirno posmatrati ovo samosatiranje građana, jer će se na kraju deo računa ispostaviti njoj, upravo onako kako se to danas događa.

NBS bi trebalo da obori referentnu kamatnu stopu. Inflatorni efekat bi bio minimalan. Banke bi povukle novac plasiran kod NBS, ali ga ne bi dale ni privredi, ni građanima, jer je solventnih dužnika sve manje. Novac bi verovatno napustio Srbiju, devizno tržište bi bilo pod pritiskom, ali NBS ima dovoljno rezervi da ovaj udar neutrališe na nivou kursa na kome to želi. Na ovaj način Srbija bi se samo oslobodila novca koji ničemu ne služi, i makar malo smanjila spoljni dug i kamatni teret.

Ekonomski problemi Srbije su strukturni a ne konjunkturni, i neće nestati kada se svetska kriza okonča. Primenom terapije koju danas propisuje MMF, uz politiku visokih kamata i precenjenog dinara, ukupan spoljni dug Srbije (dug države i privatnog sektora) u naredne dve godine preći će nivo od 90 odsto bruto domaćeg proizvoda. Srbija će tako ući u stanje permanentne dužničke i ekonomske krize, a budućnost će biti još beznadnija od sadašnjosti. Srbija mora početi da rešava svoje strukturne probleme, a bankarski sistem je njen najduže skrivani problem.

PAMETNI I MANJE PAMETNI

Da li se narodi razlikuju po stepenu inteligencije – da li su neki narodi pametniji, a drugi gluplji? Čini se da ova rizična, gotovo tabu-tema ponovo prodire kako u naučni, tako i u politički domen, ali da pri tome ne podiže previše prašine.

Zanimljivi stavovi o etnointeligenciji izneti su u nedavno objavljenoj knjizi dvojice američkih naučnika Gregorija Kokrana i Henrija Harpendinga (Gregory Cochran, Henry Harpending). Knjiga pod naslovom „Deset hiljada godina eksplozije” (The 10,000 Year Explosion) bavi se ljudskom evolucijom i njenim ubrzavanjem. Za razliku od škole mišljenja po kojoj je evolucija odavno stala, Kokran i Harpending iznose tezu da se evolucija ne samo nastavlja već se i strahovito, stostruko, ubrzava. Ova knjiga ne bi imala previše odjeka izvan stručnih krugova da se teza o ubrzanju evolucije ne ilustruje na zanimljiv ili, ko više voli, kontroverzan način.

U prilog svom viđenju ubrzavanja evolucije, američki naučnici navode uspeh i poziciju evropskih Jevreja, Aškenaza. Po njihovom mišljenju, Aškenazi imaju najveći prosečni koeficijent inteligencije među svim etničkim grupama. Time pokušava da se objasni ogroman uspeh koji Jevreji imaju u svetu egzaktnih nauka, matematike ili šaha, dakle u onim oblastima u kojima je uspeh direktno povezan sa inteligencijom, na način kako se ona danas meri.

Sve do devetnaestog veka jevrejski doprinos nauci bio je marginalan, da bi početkom dvadesetog veka došlo do spektakularne promene. Kokran i Harpending ovo objašnjavaju ubrzavanjem evolucije i uz to identifikuju faktore čije je kumuliranje dovelo do uspona Aškenaza. Aškenazi su se vekovima bavili poslovima koji su mentalno zahtevni i koji razvijaju inteligenciju – bili su trgovci, bankari, skupljači poreza, nadzornici imanja itd. pa je to pospešivalo njihov intelektualni razvoj. Istovremeno, genetska selekcija proizašla iz zatvorenosti jevrejske zajednice, pre svega bračnog nemešanja sa drugim narodima, doprinela je da se genetski uspon nacije ne „ugrožava” tuđim genima.

Drugačiji pristup problemu ljudske inteligencije ima Ričard Nisbet (Richard Nisbett), profesor psihologije sa univerziteta u Mičigenu. U upravo objavljenoj knjizi „Inteligencija i kako je steći” (Intelligence and How to Get It), Nisbet se bavi socijalnom dimenzijom inteligencije. On objašnjava odnos između inteligencije i siromaštva, značaj sredine u kojoj dete odrasta, kao i uticaj školskog sistema. Po mišljenju Nisbeta, inteligencija je ne samo genetski već i socijalno uslovljena i može se popraviti boljim socijalnim i obrazovnim ambijentom.

U vezi sa temom o kojoj je ovde reč, ne postoji stručni konsenzus. Sve je sporno – sama definicija inteligencije, vrste inteligencije, njeno merenje, a problematično je i slepo insistiranje na genetskom determinizmu inteligencije.

U fascinantnoj knjizi Džareda Dajmonda „Mikrobi, puške i čelik” (Guns, Germs, and Steel – Jared Diamond) i čitaoci u Srbiji mogu pronaći dovoljno razloga za oprez kada se iznose stavovi u vezisa inteligencijom i uspešnošću različitih naroda. Dajmond u njoj traži odgovore na pitanje zbog čega bela rasa danas dominira svetom, ukazujući pri tome na ogroman spektar faktora i okolnosti koje su dovele do tog trijumfa.

Čini se da su istorijske lekcije danas zaboravljene i da svet ulazi u novu zonu intelektualnih i političkih sloboda u kojoj je sve dopušteno, pa i kreiranje ili održavanje opasnih nacionalnih stereotipa.

Pre par nedelja, Mogens Kamre, član danske Narodne partije i poslanik u Evropskom parlamentu, izjavio je da su severni narodi pametniji od naroda Rumunije i Bugarske i da su zato uspeli da stvore bolja i uspešnija društva. Ova neodmerena izjava data je pred izbore za Evropski parlament. Kamreu se ne dopada što Rumunija i Bugarska, zahvaljujući većem broju stanovnika, imaju u Evropskoj uniji veću glasačku moć nego uređenije skandinavske države. Kamre je, sva je prilika, rekao ono što mnogi misle, ali ne kažu glasno.

Rasne teorije koje su se razvile pre Drugog svetskog rata ostavile su užasan krvavi trag. Ako ne u ime nauke, a ono svakako uz njenu pomoć ili njenom instrumentalizacijom uništavani su čitavi narodi, a rasna teorija je određivala i brutalnost metoda ratovanja.

Sve i kada bi to bilo od koristi, nauka ne raspolaže metodologijom uz čiju bi se pomoć o ljudskoj inteligenciji doneli pouzdani i konačni zaključci. Grube i pojednostavljene genetske interpretacije, s druge strane, mogu izazvati beskonačnu štetu i otvoriti prostor za opasne političke i socijalne manipulacije.

PONAVLJAČI MONETARNE ISTORIJE

Hronična nelikvidnost srpske privrede nije posledica svetske ekonomske krize. Ona je rezultat finansijske nediscipline države, ali i privredne strukture kojom dominiraju monopoli i karteli. Ovakva struktura, kao i modeli ponašanja koji iz nje slede, jedan je od osnovnih izvora domaće, sada već endemske inflacije.

Vladajuća ekonomska teorija tretira inflaciju kao monetarni fenomen, dakle kao rezultat prekomernog štampanja novca. Narodnoj banci Srbije (NBS) mnogo se toga može zameriti, ali prekomerno štampanje novca nije na tom spisku. Kako onda objasniti činjenicu da je domaća inflacija godinama jedna od najviših u Evropi?

Srpska ekonomija je poseban slučaj, pa se na nju mora primeniti „specijalna” monetarna teorija. Jedan od njenih najvažnijih elemenata je privredno „međukreditiranje”, pojam koji je ušao u modu sedamdesetih godina prošlog veka i odnosio se na uzajamno robno kreditiranje domaćih preduzeća. Međukreditiranje vremenom je izmaklo kontroli i preraslo je u socijalistički eufemizam za finansijsku nedisciplinu.

To je koncept u kome preduzeća međusobno razmenjuju robu i usluge, ali ih ne plaćaju. Promet se ostvaruje bez novca, plaćanja se odlažu unedogled, a dugovanja i potraživanja bujaju preko svake mere. Onaj ko kupuje ne brine previše zbog cene – kada konačno bude izmirio svoje obaveze, one će inflacijom biti umanjene. Onaj ko prodaje, cenu mora povećati za troškove finansiranja i za rizike neplaćanja koje je teško proceniti, pa je uvek mudrije zaračunati što više. Na ovaj način monetarna politika se obesmišljava, a cene rastu i kada je politika NBS restriktivna.

Ako se takvo ponašanje moglo razumeti u sistemu društvenog vlasništva, kako je moguće da se sličan model ponavlja i u novokomponovanoj kapitalističkoj privredi? Kako to da se privatna preduzeća ponašaju slično kao i samoupravna, da isporučuju robu i usluge iako ne znaju kada će i da li će biti plaćeni? Odgovor je jednostavan – nemaju izbora i nemaju kud.

Tržištem dominiraju velika preduzeća, pogotovo trgovinska, i tu postoji apsolutna asimetrija moći. Veliki kupci svojim dobavljačima mogu diktirati uslove kakve žele ili ih mogu jednostrano menjati kako im se prohte. Manja preduzeća nemaju druge kupce, a eventualni pokušaj da kroz sud zaštite svoje interese osuđen je na neizvesnu i skupu agoniju i izvesnu odmazdu moćnih dužnika.

Odlaganje plaćanja, pogotovo u ambijentu visoke inflacije i enormnih kamatnih stopa, veoma je unosno. Novcem koji se uskraćuje dobavljačima mogu se širiti imperije i može se zagrabiti još više. Domaći moćnici ne prave razliku između ekonomskog siledžijstva i tržišne utakmice.

Takvu razliku ne pravi ni država. Ona kupuje robu i usluge, ali ih ne plaća ili još gore plaća ih selektivno. Institucija koja bi morala biti uzor finansijskog reda i discipline sada postaje drugi generator nelikvidnosti. Samo se u takvom ambijentu može dogoditi da država ima novac da kroz subvencionisanje ogromnih kamatnih stopa sipa novac bankama, ali nema novac da plati za već izvršene usluge.

Sve dok su odnosi moći takvi kakvi jesu, inflacija i nelikvidnost će biti sistemski. Nešto se ipak može uraditi ili se bar može pokušati.

Privreda mora ući u proces multilateralne kompenzacije u kome bi svi poverioci prijavili svoja potraživanja bez straha od odmazde dužnika. To nije čarobni štapić, neće rešiti problem nelikvidnosti, ali će ga bar malo ublažiti, jasno kvantifikovati i ukazati na generatore nelikvidnosti i na preduzeća koja moraju otići u stečaj.

Valjalo bi razmisliti i o uvođenju interventnog zakona kojim bi se uvela disciplina plaćanja i u platni promet. Možda bi bilo mudro i da se sva plaćanja sa rokom dužim od šezdeset dana tretiraju kao prodaja na kredit, sa svim instrumentarijem i regulativom koja uz to ide.

Kada je država u pitanju, regulativa bi morala biti još stroža. Država bi morala standardizovati svoje uslove plaćanja, a obaveze izmirivati redom kojim pristižu. Svako preskakanje reda moralo bi se tretirati kao krivično delo budući da se razlozi prekorednih isplata pre svega nalaze u sferi korupcije.

Nije dobro kada se država meša u odnose između preduzeća na uređenom tržištu. Srpsko tržište, nažalost, nije uređeno. Kada od takvog tržišta država okreće glavu, ona upravo tim nemešanjem šalje jasnu poruku da je na strani jakih i da im dopušta zloupotrebu tržišne pozicije. Domaći teolozi neoliberalizma moraju konačno shvatiti da država nikada nije neutralna.

IMPRESIJE I FAKTI

Gospodin Zoran Petrović, bankar, u članku „Dobra analiza ili populizam“ (23. aprila) kritički se osvrnuo na moj tekst pod naslovom „Bankarski raj“ (15. april). Zbog ograničenog prostora, ne mogu da se bavim svim suprotstavljenim stavovima g. Petrovića, već samo onim tezama koje je moguće potkrepiti ciframa.

Ključna teza mog teksta je bila da banke u Srbiji godinama naplaćuju najviše kamatne marže u Evropi. Ilustracije radi, prema nedavnoj analizi Narodne banke Srbije (NBS), domaće marže su za 344 odsto više od onih u Mađarskoj i 55 odsto više od onih u Hrvatskoj.

Gospodin Petrović tu ključnu tezu o najvišim maržama u Evropi ne osporava. On tezu zamenjuje, pa tvrdi da je profitabilnost domaćih banaka jedna od najnižih u regionu. Može biti, ali je nevažno. Ako domaće banke naplaćuju astronomske marže i provizije, neuspevajući da budu profitabilne bar koliko i banke u okruženju, to je onda porazno za domaći bankarski sektor i za njegov rukovodeći kadar. Cenu svoje nesposobnosti banke ne mogu večito da prevaljuju na srpske dužnike.

U svom tekstu sam izneo i drugu ključnu tezu – banke u Srbiji plaćaju najmanji efektivni porez u Evropi. Prosečena efektivna poreska stopa bankarskog sektora u Srbiji 2006. i 2007. godine bila je ispod pet odsto. U Hrvatskoj, u istom periodu, ta stopa je iznosila 20 odsto.

Gospodin Petrović ne osporava ni tu tezu, već objašnjava da je Srbija kasnila u reformama u odnosu na druge zemlje i ima nisku stopu poreza na dobit kao jedan od aduta u oštroj konkurenciji za privlačenje investitora. Iskustvo istočne Evrope pokazuje da zapadne banke agresivno zaposedaju ta nova tržišta, bez obzira na nivo domaćih poreskih stopa. Ludost je davati stimulativne poreske olakšice kompanijama ili bankama koje u Srbiju hrle isključivo zbog lukrativnog domaćeg tržišta.

U svom tekstu sam predložio uvođenje dodatnog poreza za banke, kao i ukidanje svih poreskih olakšica bankama.

Gospodin Petrović kaže da mu nije poznato da je opšteprihvaćena praksa u svetu da se na dobit bankarskog sektora primenjuju više poreske stope u odnosu na druge sektore. U poreskoj politici nema opšteprihvaćene prakse – poreska politika se kreira prema potrebama i specifičnostima svake zemlje. Mađarska, sused i članica EU, uvela je tokom 2005. i 2006. dodatni bankarski porez od osam odsto, iako je tamošnja bazna poreska stopa i pre toga bila veća od srpske.

Gospodin Petrović objašnjava da bi banke i povećanje poreza na dobit prevalile na dužnike. Na tržištima na kojima postoji prava konkurencija, to nije moguće. To je moguće samo na kartelizovanim tržištima slabih država. G. Petrović možda sa tim i računa.

Gospodin Petrović osporava podatak koji sam izneo u vezi sa visinom prosečne kamatne stope u Srbiji od 21 odsto. Taj broj je tačan, i dat je na bazi statističkih podataka NBS za februar. U trenutku pisanja mog teksta, to su bili poslednji raspoloživi podaci.

U svom tekstu sam izneo i tezu da je zahvaljujući lošoj monetarnoj politici u Srbiji došlo do eksplozivnog priliva špekulativnog bankarskog kapitala. G. Petrović tvrdi da to nije tačno. Šta govore brojke?

Od sredine 2006. godine, kroz repooperacije NBS povučeni su ogromni viškovi novca iz opticaja. Taj višak novca je neko uneo u Srbiju. Suma tog imobilisanog, nekorisnog novca je krajem septembra 2008. dostigla nivo od oko 4,7 milijardi dolara. To je spektakularan iznos. Tokom letnjih meseci 2008. bilo je čak više tog imobilisanog novca, nego ukupne likvidne novčane mase (agregat M1). Tom nekorisnom novcu je NBS plaćala ogromne kamate. Ne znam kako bankari zovu novac koji godinama leži nekoristan, zarađuje ogromnu kamatu kod NBS, a na prvi znak krize nestaje iz zemlje – ja ga zovem „špekulativni“.

Konačno, bankama ne zameram ništa. Banke rade ono što je za njihove vlasnike najbolje. Zameram ekonomskim vlastima u Srbiji što su stvorile ambijent u kome je moguće naplaćivati najveće marže i provizije, plaćati najniže poreze u Evropi i biti meka za špekulante. Ukupno ekonomsko stanje Srbije je spomenik takvoj politici.

Dobra analiza ili populizam – Zoran Petrović (Politika 23/04/09)

Napadi na bankarski sistem su učestali i u uslovima ekonomske krize nailaze u javnosti na plodno tle, iako ovdašnje banke imaju visok kapital i, za razliku od banaka iz anglosaksonskog sveta, nisu ulagale u kontaminirane hartije od vrednosti i „kumovale“ domaćoj krizi. Nedavno je „Politika” objavila tekst „Bankarski raj” u kome g. Nebojša Katić kritikuje reformu bankarskog sektora, tvrdi da ovdašnje banke godinama naplaćuju najveće marže i plaćaju najniži porez, te se zalaže za državnu kontrolu kamatnih stopa, uvođenje dodatnog poreskog zahvatanja na ostvarenu dobit banaka i promenu monetarne politike. Prema podacima dostupnim na veb-sajtu NBS, prosečna ponderisana aktivna kamatna stopa banaka u martu je znatno niža od, kako se u tekstu kaže, „spektakularnih“ 21 odsto. U uslovima kada imamo visoku inflaciju i, zbog iste, 15 odsto referentnu stopu NBS, izdvajanja obavezne rezerve od 40 do 45 procenata na domaće izvore u stranoj valuti, kada su premije za zaštitu od kreditnog rizika na međunarodnom tržištu kapitala porasle na nivo od preko 600 bazičnih poena, kada je kreditni rejting zemlje loš – kamatne stope ne mogu biti niske. Neto margine banaka su (dakle po odbitku odgovarajuće referentne stope, troškova likvidnosti, troškova obavezne rezerve, standardnih troškova rizika i troškova „proizvodnje“) – male. To posredno potvrđuju i podaci o prinosu na angažovani kapital banaka koji za 2006, 2007. i devet meseci 2008. iznosi respektivno 9,67, zatim 8,54 i 12,03 odsto (kvartalni izveštaj NBS). Po tom pokazatelju, srpski bankarski sektor spada među najneprofitabilnije u regionu istočne Evrope. Danas, kako u susedstvu tako i u razvijenim zemljama, preduzeća plaćaju na kredite i obveznice znatno veće margine iznad referentnih stopa nego što je to bio slučaj pre krize. Srbija je kasnila u reformama u odnosu na druge zemlje i ima nisku stopu poreza na dobit kao jedan od aduta u oštroj konkurenciji za privlačenje investitora. Nije mi poznato da je opšteprihvaćena praksa u svetu da se na dobit bankarskog sektora primenjuju više poreske stope u odnosu na druge sektore. No, ako bi se to i uradilo, kako predlaže g. Katić, taj povećani trošak bi preko cene usluga bio prevaljen na privredu i građane. Što se tiče iznete tvrdnje da se „Srbija neobjašnjivo lako odlučila da ugasi domaće banke“, Srbija je iz devedesetih izašla finansijski osakaćena i nije bilo para poreskih obveznika kojima se mogla finansirati sanacija tih banaka, a stranci za to nisu hteli da daju pare. Narod nije imao poverenja i pare nije držao u bankama. Banke nisu imale depozitni potencijal, kreditna potraživanja su bila nenaplativa, kapital „pojeden“, a nije bilo mogućnosti da se dobiju značajniji kreditni limiti od stranih banaka. Zahvaljujući dobroj reformi bankarskog sektora, veliki broj ljudi je našao posao u novim bankama, vratilo se poverenje, štednja je postala značajan izvor, sa stranim kapitalom je došao i potrebni know-how i kreditne politike su se vratile u banke. Što se tiče iznete tvrdnje o „galantnom prenosu platnog prometa u banke“, platni promet se vratio tamo gde mu je i mesto, u banke, kakva je i svetska praksa. Bez platnog prometa u bankama banke ne bi bile u stanju da dobro upoznaju svog klijenta (know your customer) i valjano upravljaju kreditnim i rizicima likvidnosti. G. Katić kaže da je „bankama omogućeno da kreditne operacije obavljaju (efektivno) u stranoj valuti“. Pa u kojoj valuti da ga obavljaju kad je dve trećine depozita privrede i građana u stranoj valuti. Jesu li banke krive za to? Kako bi se osećale štediše kada bismo rekli da možemo samo da im isplatimo dinare umesto deviza jer smo te devize konvertovali u dinare i dali dinarske kredite?

Što se monetarne politike tiče, NBS nije izmišljala toplu vodu – uradila je ono što i veliki broj drugih – prešla je na inflaciono targetiranje. Praksa niza zemalja pokazuje da su takvom politikom centralne banke uspele da izgrade potreban kredibilitet, da obore inflaciona očekivanja i da dovedu ka niskoj, dugoročno održivoj stopi inflacije. U Srbiji nikada nije došlo do, kako tvrdi g. Katić, „eksplozivnog priliva špekulativnog bankarskog kapitala“. Mi smo zemlja koja još uvek kontroliše kapitalne tokove sa inostranstvom i stranišpekulativni kapital ne može da ulaže u kratkoročne instrumente na finansijskom tržištu. Da centralna banka nije isušivala višak dinarske likvidnosti da li bi inflacija bila kolika je bila ili bi taj novac vršio pritisak na rast agregatne tražnje i posledično još veći rast cena? Vredi li uopšte komentarisati poziv g. Katića da država limitira kamatne stope? Tako nešto je rađeno i tokom devedesetih godina u Srbiji pa smo videli kako su se ti eksperimenti završili. Konkurencija između banaka je žestoka i samo jedna banka ima preko deset odsto tržišnog učešća. Od populizma nema vajde, a neutemeljenim kritikama se kruni poverenje.

Zoran Petrović, bankar

BANKARSKI RAJ

Banke u Srbije godinama naplaćaju najveće kamatne marže, a da pri tome plaćaju najniži efektivni porez na dobit u Evropi. Takva kamatna politika je ogroman teret za građane i privredu. Istovremeno, porez na dobit bankarskog sektora zanemariv je doprinos budžetu Srbije.

Dok su kamatne stope svetskih valuta u stalnom padu i nalaze se na najnižem nivou u poslednjih nekoliko decenija, u Srbiji je trend suprotan. Kada svetske kamatne stope padaju, srpske banke podižu svoje marže i time nadoknađuju pad baznih (libor, euribor) stopa. Domaći dužnik je uvek na gubitku.

Kamatne stope u Srbiji su u proseku bar dvostruko veće od onih u Hrvatskoj ili Mađarskoj, na primer. Prema poslednjim raspoloživim podacima, prosečna kamatna stopa dostigla je nivo od spektakularnih 21 odsto godišnje. Prosečna kamatna stopa na kratkoročne kredite stanovništvu porasla je na besramnih 57 odsto.

S druge strane, nominalna stopa poreza na profit je 10 odsto i jedna je od najnižih u Evropi. U Srbiji,zemlji finansijskih čuda, banke ne plaćaju ni to. Efektivni porez, onaj koji zaista stigne do budžeta Srbije, znatno je niži od 10 odsto. Koristeći besmislene poreske pogodnosti mnoge banke, pogotovo one najveće, godinama nisu plaćale porez. Upravo se u poreskoj sferi najjasnije sagledava ludost sistema, ali i sistem u toj ludosti. Ilustracije radi, banke u Hrvatskoj plaćaju porez po stopi od 20 odsto. Slična je situacija i u ostalim zemljama u okruženju.

Ovakve pogodnosti za bankarski sektor moguće su samo uz podršku srpskih ekonomskih vlasti i uz „intelektualnu” podršku stručne javnosti koja ne vidi apsurde finansijskog sistema ili se bar pravi da ih ne vidi. To dirljivo razumevanje za interese bankarskog sektora ima dugu predistoriju.

Srbija se neobjašnjivo lako odlučila da ugasi domaće banke i da bankarski sistem prepusti strancima. To nije bilo dovoljno, pa je i odličan (državni) platni promet, kao i prihod od njega, galantno prenesen na banke. Bankama je zatim omogućeno da gotovo sve kreditne operacije obavljaju (efektivno) u stranoj valuti. Time je obesmišljeno postojanja dinara, a svi valutni i kamatni rizici prevaljeni su isključivo na privredu i građane.

Kada je privreda potonula pod teretom dugova, vlada je priskočila u pomoć i na budžet prevalila deo privatnog kamatnog tereta. Začuđujuće je da država pri tome nije zahtevala sniženje kamatnih stopa. Naprotiv, ona budžetskim novcem pomaže da kamatne stope ostanu na visokom nivou. Ove mere će se vratiti Srbiji kao bumerang. Budžet je u deficitu, pa će svaki dinar ili evro koji država danas plati bankama za subvenciju kamata, podršku „puntu” i sl. građani i privreda sutra vraćati kroz rast poreza. Ako porezi ne budu rasli, budžetska izdvajanja za školstvo, zdravstvo, socijalna davanja, za investicije u infrastrukturu itd. dodatno će se smanjivati.

I Narodna banka Srbije (NBS) svojom monetarnom politikom obilato pomaže bankarski sektor. Eksplozivni priliv špekulativnog bankarskog kapitala je doveo do viška novca u opticaju i do permanentnog inflatornog pritiska. Monetarni instrumenti za neutralisanje tog viška novca mogu špekulativni kapital kazniti, ali i nagraditi. Podizanjem stope obavezne rezerve, na primer, špekulativni kapital se kažnjava, a njegov priliv destimuliše. Opredeljenje NBS bilo je drugačije, pa je izabran instrument kojim se špekulanti nagrađuju. Kroz tzv. repo-operacije viškovi novca se povlače iz sistema, ali na tako povučen nekorisni novac NBS plaća ogromnu kamatu. U poslednjih godinu dana ta kamata se kretala između 16 i 19 odsto (efektivno), pa su banke kapital radosno unosile u Srbiju. Na gusarskoj finansijskoj sceni tranzicionih zemalja, repo-operacije su preskup mehanizam za neutralisanje špekulativnog kapitala. Cenu će u krajnjoj instanci ponovo platiti budžet, dakle građani i privreda Srbije.

Nužna reforma srpskog poreskog i monetarnog sistema zahteva vreme, ali se neke mere već sada mogu preduzeti. Ako je vlada, pritisnuta MMF-om, smogla hrabrosti da smanjuje plate i otpušta zaposlene, morala bi skupiti hrabrost i da konačno dirne u bankarske profite. Uvođenje dodatnog poreza za banke, od npr. 10 odsto, uz ukidanje bilo kakvih poreskih povlastica bankarskom sektoru morale bi biti prve mere za pomoć praznom budžetu. Dodatna, razumna mera bila bi limitiranje kamatne stope koje banke mogu naplaćivati klijentima. Država mora zaštititi svoje građane i privredu – ne od tržišta i njegovih zakona već od antitržišne samovolje domaćih monopola i kartela.

DA LI JE SLOBODNA TRGOVINA FER

Pod pritiskom krize i u strahu od socijalnih nemira, razvijene države intenzivno razmatraju načine kojima bi zaštitile svoje privrede. Preispitivanje koncepta slobodne trgovine počelo je znatno ranije, a kriza je samo osnažila postojeće protekcionističke zahteve. Slobodna trgovina kao da izlazi iz mode, a polako se pomalja nova kovanica – fer trgovina (fair trade).

Slobodna trgovina je čedo razvijenog sveta. Ona je omogućavala zapadnim državama da svojom robom, čija je konkurentnost počivala na superiornoj produktivnosti, neometano osvajaju svetska tržišta. Sve dok su ove zemlje dominirale globalnom ekonomskom scenom, slobodna trgovina nije imala mane.

Mane su počele da se pojavljuju kada su velike zapadne kompanije, u interesu sopstvenog profita, počele da izmeštaju proizvodnju u države sa kvalitetnom i jeftinom radnom snagom. Jeftina roba vraćala se zatim u razvijene države na radost lokalnih potrošača. Tek kasnije, potrošači razvijenog sveta počinju da primećuju kako sve teže dolaze do posla, kao i da sve više rade za sve manje para. Kroz proces globalizacije niske plate zemalja u razvoju oborile su nadnice industrijskih radnika na Zapadu.

Na drugoj strani, slobodna trgovina pružila je šansu onim državama u razvoju koje su uspele da iskoriste prednosti globalizacije i stvore sopstvenu industriju visokog kvaliteta. To se pre svega odnosi na Kinu, Indiju i zemlje jugoistočne Azije. Razvijene države nehotice su stvorile takmace sa kojima se sve teže nose.

Uprkos ozbiljnosti krize, zaokret ka protekcionizmu neće biti ni brz, ni radikalan. Međunarodna trgovina počiva na pravilima koja su godinama stvarana kroz Svetsku trgovinsku organizaciju (STO) i kroz gustu mrežu bilateralnih i regionalnih trgovinskih sporazuma. Ekonomska međuzavisnost država je danas veća nego ikad, a odnosi moći uravnoteženiji.

Radikalnije uvođenje protekcionističkih mera, sve i da se uklopi u pravila STO, odmah bi naišlo na snažan odgovor – ako vi ne kupujete našu robu, mi nećemo kupovati vašu robu ili vaše vrednosne papire. Usled sistema tzv. vertikalne integracije, ogroman broj proizvoda je zbir komponenti koje se proizvode u više različitih zemalja, pa je promet poluproizvoda velika stavka u međunarodnoj trgovini. Ako se podižu carine na poluproizvode, tada se kažnjava sopstvena industrija koja te proizvode koristi. Odnosi vlasništva takođe su postali vrlo složeni – ako bi Britanija podigla carine na uvoz proizvoda iz Kine, na primer, kazna bi na kraju mogla stići britanskog vlasnika kineske fabrike.

Uvođenje novog protekcionizma zato će biti mnogo suptilnije. Biće to dugotrajni šahovski meč na više tabli, svako sa svakim. Strategija i stepen agresivnosti biće pažljivo birani i prilagođavani protivniku. Osnovne konture nove strategije pod nazivom fer trgovina već su jasno vidljive.

Promotori koncepta fer trgovine najednom počinju da brinu o ekološkom stanju planete i insistiraju da države u razvoju mnogo više ulažu u ekološku zaštitu. Još je dirljivija iznenadna briga za radnike i radnička prava u tim državama. Akcenat je sada na poboljšanju uslova rada i higijenskih standarda, na socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti. Ovome se nema šta prigovoriti, osim motivacije.

Zapadne zemlje više ne mogu obarati realne nadnice, a da pri tome ne rizikuju unutrašnji socijalni rat. Krajnji cilj novog, „zelenog” protekcionizma je da se državama u razvoju nametnu novi troškovi koji bi smanjili njihovu konkurentnost.

Istovremeno, povećavaće se zahtevi i pooštravati standardi koje će uvozna roba morati da ispuni da bi stigla na zapadna tržišta, a osetljivost na eventualne damping cene će se pojačati. Kroz političku i medijsku kampanju, kompanije će biti pod stalnim pritiskom da svoju izmeštenu proizvodnju vrate u zemlju. Pritisku će biti izloženi i strani radnici u razvijenim zemljama. Oni će biti prvi na listama za otpuštanje i poslednji u redu za dobijanje posla.

Najsnažnije zemlje u razvoju će tražiti nova rešenja za nove izazove. Njima je proces globalizacije darovao ogromno industrijsko iskustvo, kao i ekonomsku zrelost koja se ne sme potceniti. Azijski odgovor bi, na primer, mogao biti u većoj regionalnoj integraciji. Svet je u novoj i opasnoj fazi, kakva uvek dolazi nakon prekomponovanja globalne ekonomske scene. Problem je još složeniji, budući da se i geostrateška karta sveta menja.

U najgoroj poziciji će se naći države poput Srbije, koje su van regionalnih integracija, ekonomski beznačajne i zato bez jakog pregovaračkog aduta. Ove države će morati da pomognu sebi i konkurentnosti svoje industrije pre svega obezvređivanjem sopstvene valute i podizanjem stope štednje uprkos niskom nivou dohotka. I u pregovorima sa MMF-om srpski zvaničnici bi morali imati na umu novu ekonomsku arhitekturu koja se stvara, kao i položaj Srbije u njoj.

ZIMSKA BAJKA NA KOPAONIKU

Na upravo završenom Biznis forumu Kopaonik 2009. nastavljena je praksa neusaglašenog nastupa ekonomskih zvaničnika, pa je svako obećavao ili govorio za svoj groš. Vlada još uvek nema koherentnu i realističnu stabilizacionu politiku i još uvek nije u stanju da jasno definiše prioritete.

Na osnovu svega što se čulo, čini se da su učesnici skupa precenili realnu mogućnost države da u ovoj krizi ozbiljnije interveniše. Srbija ima lošu kombinaciju dvojnog deficita – budžetskog i platnobilansnog, i zato nema svojih sredstava kojima se može suprotstaviti krizi. Novac se mora pozajmiti od Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), pa će ta institucija, a ne vlada Srbije, imati ključnu ulogu u oblikovanju buduće ekonomske politike. Izgleda da su tu činjenicu na Kopaoniku svi prevideli.

Za koju nedelju domaći ekonomski zvaničnici će pred strogim MMF-om polagati test realnosti svojih ekonomskih želja. Pod njegovim pritiskom i pod pritiskom ekonomske stvarnosti, vlada će biti prisiljena da primeni surovi paket novih mera. U kakav god celofan budu upakovane, te mere će dovesti do novog, realnog pada i privatne i javne potrošnje. Neće proteći puno vremena da bi se videlo koliko su obećanja o očuvanju standarda, radnih mesta, plata ili penzija itd. tek puka iluzija.

Srbija nije imala izbora i morala je tražiti pomoć MMF-a. Uprkos tome, vlada bi svoje kreditne apetite nadalje morala ograničiti. Na Kopaoniku je ponovljena pogrešna i opasna teza po kojoj država ima prostora za zaduživanje, budući da je njen dug manji od 30 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP).

Zaduženost države se iskazuje sabiranjem duga privatnog i državnog sektora, i taj zbir se stavlja u odnos prema BDP-u. Ovde je reč o mehanizmu spojenih sudova, pa visina deviznog duga privatnog sektora ograničava visinu kredita koje država može uzeti. Kreditni rejting Srbije je u decembru snižen prvenstveno zbog previsokog duga privatnog sektora. Niska zaduženost države nije pomogla rejtingu Srbije. Sniženje rejtinga znači da će i država sve teže dolaziti do inostranih kredita, a ako ih dobije – kamate će biti paprene.

Važno je da vlada već sada definiše i saopšti okvir novog zaduženja koji se ne bi smeo probiti, bez obzira na ekonomska kretanja. Bio bi to jasan signal da Srbija, koja je prokockala prošlost, ne namerava da prokocka i budućnost. Olako prenošenje dužničke štafete nije samo nemoralno i neodgovorno, već je i ekonomski pogubno. Sve što država danas pozajmi, sutra će morati da vrati na teret potrošnje i, još gore, na teret budućih investicija i zaposlenosti.

Ostaje tračak nade da će se nešto sredstava obezbediti za (godinama) najavljivane investicije u energetiku, infrastrukturu i poljoprivredu. Nažalost, ova vrsta nužnih i zakasnelih ulaganja se sporo realizuje i ne daje brze „antikrizne“ rezultate. U traženju brzih i olakih rešenja, i u klimi opšteg oportunizma, od ovakvih investicija se najlakše odustaje.

Domaća kriza se ne može savladati bezbolnim ili malo bolnim merama. Kriza će trajati sve dok se njeni unutrašnji uzroci ne otklone, a u ovom trenutku to je prezaduženost privrede. Tek kada se dugovi privrede svedu na razumnu meru, finansijski sistem se može konsolidovati. Taj proces podrazumeva da i banke kreditori, i preduzeća i njihovi vlasnici, kroz program restrukturiranja preuzmu teret gubitaka i očiste svoje nerealne bilanse. Nažalost, veliki broj preduzeća će otići u stečaj, ali takav epilog je neminovan i država tu ne može pomoći. Interes Srbije je da taj proces otpočne što pre. U finalnoj fazi tog procesa, država će morati da učestvuje i da pomogne sanaciju finansijskog sistema koji će biti žestoko uzdrman. Mere koje su do sada preduzete ne vode ka tome.

Trošenje novca na subvencionisanje kamatnih stopa, kako se to danas radi, samo odlaže proces konsolidacije. Vlada bi morala jasno reći da neće na sebe preuzeti gubitke privatnog sektora. Država nema mandat (sve i da ima dovoljno sredstava) da subvencioniše privatne banke i privatna preduzeća i time na sebe (i poreske obveznike) indirektno prevaljuje njihove gubitke. Ako to ipak želi da uradi, vlada se mora vratiti u parlament i za takvu politiku tražiti saglasnost. Uz to, država ima obavezu prema javnim preduzećima čija nelikvidnost dodatno ugrožava stabilnost finansijskog sistema.

Bilo bi dobro da vlada ove realnosti saopšti što pre i da prisili privredu i banke da se sa njima suoče. Bilo bi u najmanju ruku neukusno da istinu o stvarnom stanju srpske ekonomije javnost ponovo saznaje od misije MMF-a.

NAJAVA SMRTI MMF-a BILA JE PREURANJENA (NIN 26/02/09)

Kolumne Nebojše Katića postale su čuvene. Ali se njegova provokativna kolumnistička aktivnost nije isplatila. Nije izazvala pravovremenu debatu iako mu je vreme u nevreme dalo umnogome za pravo.

U Srbiji su gotovo svi oduševljeni odlukom da se kod Medjunarodnog monetarnog fonda država zaduži za dve milijarde dolara. Delite li i vi to oduševljenje?

Traženje pomoći od MMF je poraz ekonomske politike jedne zemlje, i tako se nedvosmisleno doživljava na međunarodnoj sceni. Srbija nema kud i aranžman sa MMF-om je nažalost neophodan. Dve i po milijarde dolara koje vlada očekuje, čine samo oko četvrtine stvarnih deviznih potreba za ovu godinu. Ne bih se iznenadio da vlada već sada poveća zahtev prema MMF-u, ili da se do kraja ove godine još jednom obrati za pomoć. Srbija će još dugo biti osuđena na saradnju sa MMF-om, jer će i 2010. biti isto tako teška kao i 2009.

Ukoliko bi nekim neverovatnim čudom neko u Srbiji zabranio izvršnoj vlasti da takav kredit uzme, šta bi se dogodilo?

Srbija bi mogla doći u situaciju da ne može da izmiruje svoje obaveze po kreditima, ili da na jesen ne može da uveze gas ili naftu, jer ne može da ih plati. Važno je razumeti da Srbija u tu situaciju može doći i ako kredit uzme, a nastavi da troši devizne rezerve na odbranu kursa dinara. Održavanje nerealnog kursa dinara je najgori i najskuplji oblik subvencija. Za državu je imperativ da čuva svaki dinar budžetskih para i svaki cent deviznih rezervi, jer će kriza dugo trajati.

Verujete li da će aktuelna svetska kriza dovesti do reforme Medjunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke ili njihovu sadašnju ulogu još ojačati?

MMF je poslednjih godina bio instituacija u potrazi za svrhom. Iskustva krize u jugoistočnoj Aziji s kraja devedestih godina prošlog veka bilo su otrežnjujuća za mnoge zemlje. Azija je kroz muku naučila da se privreda i građani ne smeju zaduživati u tuđim valutama. To iskustvo je stimulisalo takvu ekonomsku politiku u kojoj je kontinuirani suficit platog bilansa bio apsolutni imperativ. Tamo gde je suficit, MMF nije potreban. Sada se MMF vraća na velika vrata, pre svega zahvaljujući zemljama centralne i istočne Evrope koje ništa nisu naučile iz krize jugoistočne Azije. MMF će verovatno biti dokapitalizovan kako bi mogao da kreditira sve one koji će pomoć tražiti, a kojih će biti sve više. Najava smrti MMF-a bila je preuranjena.

Srbija je donela neke skromne mere za susretanje posledica krize, sprovešće ih subvencioniranjem i garantovanjem kredita onih istih banaka koje su i dosad ovde enormno zaradjivale. Ako je već intervencija, da li je direktna intervencija u privredu bila bolji put?

Predugo odlagani pad dinara doveo je do ogromnog skoka dinarske vrednosti indeksiranih kredita. Srbija je suočena sa dužničkom krizom, a ne sa krizom tražnje.Iz ove krize Srbija ne može izaći trošenjem, već samo štednjom. Ako bi država novac davala direktno privredi, pred njen šalter stala bi praktično kompletna srpska privreda. Gotovo svi su zaduženi do guše, bilo da duguju bankama, budžetu, ili dobavljačima. Sve što bi država dala privredi, uzele bi banke na ime već postojećih dugova, baš kao što to i sada čine. Mere koje vlada sprovodi su uludo bacanje novca i u suštini su pomoć bankama da nastave sa naplaćivanjem najvećih kamata u Evropi. Najbolje rešenje je prisiliti banke da uđu u proces konsolidacije dugova građana i privrede. Najbrži način da se to učini je dopuštanjem da se kurs dinara formira bez intervencije i da nađe svoj ravnotežni nivo. Taj nivo će biti jako nizak, ali se to ne može izbeći.

Bilansi banaka i privrede bi tada iskazali realno stanje, i saznala bi se prava veličina gubitaka i dubina problema. Država bi morala da interveniše upumpavajući novac u bankarski sektor kako ne bi došlo do kolapsa finansijskog sistema, ali bi za uzvrat morala tražiti (i dobiti) imovinu u bankama. Teret sanacije bi se tako podelio između banaka, dužnika i države. Što se pre uđe u ovaj proces, kriza će kraće trajati. Bez toga, i banke i privreda će vršiti pritisak da svoje gubitke i promašaje prenesu na državu. U ovom trenutku to im polazi za rukom.

Vlada Srbije je oformila ekonomski savet u kome dominiraju stručnjaci za makroekonomsku stabilnost. Da li je to u ovoj situaciji naš prioritet nad prioritetima?

Ne razumem šta znači kada je neko stručnjak za ekonomsku stabilnost. Ako je smisao pitanja „da li je za Srbiju sada važnija stabilnost, ili na primer razvoj?“, tada je odgovor iznuđen – stabilnost. Srbija verovatno više nema dovoljno novca za preko potrebna ulaganja u energetiku i infrastrukturu.

Kako strah od krize u Srbiji raste, tako raste broj komentatora koji hvale ekonomske kapacitete vladinih kadrova. Vi nemate lepe reči za ekonomsku politiku poslednjih godina vodjenu u Srbiji. Koje kadrove smatrate za nju odgovornim?

Ne poznajem vladine kadrove i ne znam ništa o njihovim ličnim kapacitetima, ali sam primetio da nisu uočili krizu ni kada su se o nju saplitali. Kolektivni rezultat vladinih kadrova je stanje srpske privrede, a ono je katastrofalno. Svetska kriza nije izazvala srpsku, već ju je samo iznela na videlo. Najodgovorniji kadrovi za ovakvo stanje su oni, koji su poslednjih osam godina kreirali ekonomsku politiku. Tu u prvom redu vidim kadrove iz G-17, ali i kadrove vezane za Demokratsku stranku. To međutim ne amnestira od odgovornosti ostale stranke koje su učestvovale u vlasti – vlada je kolektivno telo, pa je svaka odluka, i kada je telefonska, zajednička. Ni opozicija nije ništa učinila da za osam godina pokrene pitanje ekonomske politike u skupštini Srbije, ako se sa njom nije slagala. Pogledajte teme kojima se skupština bavi i kako sve to izgleda.

Vi ste duže vreme bili redak komentator koji je pisao ono što je izgledalo da bi svi trebalo da vide. Samo što nam se nije dogodilo ono što ste najavljivali. Kako se osećate?

Osećam pre svega tugu i nemoć. To je osećaj nemoći kakav ponekad imate u lošem snu. Cilj mojih tekstova nije služio tome da u februaru 2009. trijumfalno kažem „jesam li vam rekao“. Želeo sam, da koliko umem i mogu, podstaknem debatu, makar u njoj bio i glineni golub. Neke tekstove sam namerno pisao veoma provokativno, nažalost bez odjeka – ping bez ponga. Naravno, nisam bio jedini koji je upozoravao No, niko nije prorok u svom selu.

Intervju za NIN: Ruža Ćirković

ISTOČNO PITANJE

Finansijski sistemi država centralne i istočne Evrope u velikoj su krizi i to više nije tajna. Mudis (Moody’s Investors Service), jedna od vodećih agencija za procenu finansijskih rizika, upozorila je prošle nedelje da će sniziti rejting banaka koje posluju na ovim tržištima.

Vest je izazvala veliku nervozu i odmah dovela do pada cena akcija zapadnih banaka koje posluju u regionu. Loš signal je stigao i sa deviznog tržišta, gde je evro počeo da gubi vrednost u odnosu na konkurentske valute. To je bio znak da su problemi na Istoku dovoljno veliki da mogu opasno ugroziti ionako krhke finansijske sisteme zemalja zapadne Evrope. Riziku su pogotovo izložene države poput Austrije, Švedske, Grčke, Italije, delom i Nemačke, čije banke dominiraju u tranzicionim zemljama.

Poslednja kriza pokazala je da agencije za procenu rizika beznadežno kasne za događajima. Mudis je svoje upozorenje mogao objaviti i koji mesec, možda i koju godinu ranije. Problem je bio vidljiv odavno i nije bilo dileme da je veliki broj tranzicionih zemalja na stranputici.

Kriza ovih zemalja će se produbljivati, a spisak ugroženih će biti sve duži. Proizvodnja, zaposlenost i prihodi će padati, kreditne obaveze će rasti, a broj građana i kompanija koji neće moći da vraćaju dugove postaće sve veći.

Po rečima Hoakina Almunija, komesara Evropske unije za ekonomska i monetarna pitanja, na listi najugroženijih zemalja se u ovom trenutku nalaze Rumunija, Ukrajina, Hrvatska i Srbija. Ogromni problemi Mađarske i Letonije stara su tema.

U nešto boljoj situaciji za sada su Češka i Poljska, ali se i njihova pozicija može promeniti veoma brzo. Od valutne krize, ali samo od nje, zaštićene su Slovenija i Slovačka koje su članice evrozone. Tek kada kriza bude okončana, biće jasnije da li je uvođenje evra tako nesporno dobar potez, kako to danas izgleda.

Suština „Istočne krize” svugde je slična. Ceo region je izvršio potpunu liberalizaciju finansijskih tokova, a svoju finansijsku sudbinu prepustio je stranim bankama. Obilje deviza dovelo je do precenjivanja kurseva lokalnih valuta i do veštačkog povećavanja kupovne moći. To je ohrabrivalo građane i preduzeća da se nekontrolisano zadužuju u jeftinoj stranoj valuti, verujući da je takva ekonomska politika dugoročno održiva. Životni standard je fiktivno rastao, ali „na dug”. Kupovalo se sve i svašta, pogotovo automobili, ili se ulagalo u nekretnine i tako stimulisao rast cena koje su se odvojile od razuma.

Više od 1.500 milijardi dolara kredita slilo se u centralnu i istočnu Evropu i dugovi ovih država su spektakularno povećani. Kod zemalja koje su (Poljska ili Mađarska npr.) početkom devedesetih imale visok nivo spoljnog duga, zaduženje je dodatno povećano više od sedam puta. Države, koje su u tranziciju ušle na nižem nivou dugovanja (Rumunija ili Ukrajina npr.), danas duguju preko trideset puta više. Kada je priliv kredita stao, a time i ponuda deviza, lokalne valute su se sunovratile i to je ubrzalo dužničku krizu.

A do juče sve je bilo idealno i svi su bili zadovoljni. Višak štednje građana zapadne Evrope se u vidu kredita prelivao na Istok. Ne samo da su banke preko visokih kamata sjajno zarađivale, već je istočnoevropski dužnik svojim trošenjem stimulisao i proizvodnju industrijske robe u zemljama zapadne Evrope.

Poput Srbije, najveći broj tranzicionih zemalja dobar deo kredita je proćerdao, ostao sa ranjivom ekonomijom, i sa ogromnim teretom dugova raspoređenih na privredu, građane i budžete. U krizi koja traje, dugovi će dodatno porasti. Neko vreme će se održavati iluzija kako će se dugovi vratiti, a onda će početi njihov reprogram, otpisivanje i uknjižavanje gubitaka.

Sada je ključno pitanje: ko će sanirati bankarski sistem regiona. Jedno moguće rešenje je da to učine države čije su banke krizu neposredno i kreirale. Teret sanacije banaka tada bi pao na poreske obveznike zapadne Evrope. Apetit za takvu vrstu intervencije je mali, a sredstva na raspolaganju su još manja.

Druga mogućnost je da se sanacija banaka, manje ili više direktno, prevali na države istočne Evrope, koje su nerazumnom ekonomskom politikom dozvolile ovaj dramatični rasplet. Konačno, novac od kredita su potrošili građani i privreda ovog regiona. U tom scenariju, istočna Evropa će biti stimulisana da se dodatno zadužuje kod MMF-a i ostalih međunarodnih organizacija.

Ako se ostvari ovaj drugi scenario, istočna Evropa će decenijama grcati u dugovima. Ogromna sredstava će odlaziti na otplatu kredita, pa će malo ostajati za ulaganja u razvoj, a za socijalna davanja još manje. Istočna Evropa će nastaviti da zaostaje, gubeći ekonomsku bitku na velikoj globalnoj sceni.

Tranzicione zemlje će morati da nauče da za put u bolju budućnost nema prečica, pogotovo ne kreditnih, da kapitalizam po sebi ne pruža zaštitu od loše ekonomske politike, a da demokratija ne sprečava političke i ine gluposti.

KRAH EKONOMSKOG MODELA

Srbija je danas suočena sa krahom ekonomskog modela koji je funkcionisao poslednjih osam godina. Jedna, ne i jedina manifestacija tog kraha je velika kriza likvidnosti u kojoj se prezadužena srpska privreda guši.

Narodna banka Srbije, uz blagoslov svih dosadašnjih vlada, godinama je indirektno subvencionisala kredite građana i privrede. Održavajući nerealni kurs dinara, veštački je umanjivana visina deviznih kredita i stvaran je privid održivosti ekonomskog modela. Bankama je omogućavano da naplaćuju najveće kamate i provizije u Evropi, a privredi i građanima, da se uprkos tome, ubrzano zadužuju uz ogroman valutni rizik.

Ekonomski problemi su se nagomilavali i prepuštali budućnosti, a onda je budućnost došla, prerušena u globalnu finansijsku krizu. Prezadužena privreda, dominantno okrenuta domaćem tržištu i uvozu, mogla je da funkcioniše samo u uslovima neke vrste piramidalne šeme, dakle uz neprekidni priliv deviznih kredita i rast zaduženosti. Kada je priliv kapitala stao, dinar je potonuo, a sa njim i model na kome je počivala domaća ekonomija.

„ Tražimo stabilan kurs”, kodirani je poklič kojim se zahteva nastavljanje politike precenjenog dinara. Kako privreda više ne može da dođe do kredita, trebalo bi da se zaduži država, a i da proda sve što je preostalo. Tako bi se pribavile devize i nastavila stara politika subvencionisanja kredita uz pomoć nerealnog kursa – do poslednjeg evra deviznih rezervi, do poslednjeg javnog preduzeća.

Sve i da to želi, država sada ne može naći dovoljno sredstava za nastavljanje stare politike. Sve i da sredstva nađe, država tim novcem ne može bitno da popravi sadašnjost, ali može sasvim uspešno da (dodatno) potkopa budućnost zemlje. Svaki uzeti evro kredita koji država ne upotrebi produktivno, pre svega za infrastrukturu, biće teg okačen o ekonomsku budućnost. Ako se propali ekonomski model ne promeni, izgubiće se bar još jedna decenija, a Srbija će permanentno biti u stanju ekonomske krize.

Zadužena preduzeća svoje probleme moraju rešavati sa bankama kreditorima, jer je ta muka zajednička. To država mora jasno i glasno da kaže. Privreda i banke moraju odmah ući u proces reprogramiranja dugova i finansijske konsolidacije. Bankarske marže su toliko visoke da banke imaju dovoljno prostora da kroz sniženje kamata i reprogram dugova olakšaju teret privredi (i građanima), a time pomognu i sebi. Od mrtvog dužnika slaba je vajda.

Neka preduzeća će nestati, a neka će samo promeniti vlasnike i nastaviti da rade kako to tržište bude diktiralo. Banke će pretrpeti gubitke, neki vlasnici kompanija takođe, prodajući svoja preduzeća ispod cene ili u bescenje – kako su ih često i kupovali. To je zakon tržišne privrede i jedini efikasan način, kako za izlazak iz krize, tako i za promenu modela poslovanja. Depresijacija dinara je nezamenjiv instrument u ovom procesu.

Kako će se veliki broj kompanija (građana takođe) suočiti sa problemima istovremeno, likvidnost banaka će verovatno biti ugrožena, a finansijski sistem destabilizovan. Stabilnost se može uspostaviti novim prilivom kapitala koji će obezbediti inostrani vlasnici domaćih banaka. Ako se to ne dogodi, država će morati da interveniše. U tom slučaju, država bi morala postati suvlasnik banaka koje sanira, proporcionalno novcu koji u banke uloži. Tada je novac koji država daje pokriven imovinom banke koja se sanira. To je racionalan model u kome država ne daje nešto za ništa, kao što je slučaj sa programom koji se sada predlaže.

Vlada pravi veliku grešku što najavljenim subvencijama odlaže proces nužne finansijske konsolidacije. Intervencije u domenu kamatnih stopa nisu zadatak fiskalne politike. To je posao monetarne politike i u krizama je uvek usmeren ka obaranju opšteg nivoa kamatnih stopa.

Kada država plaća deo kamata odabranim preduzećima, ona omogućava bankama da nastave sa politikom neodrživo visokih kamatnih stopa. U tom modelu, neka preduzeća plaćaju niže kamate, a za većinu drugih one ostaju astronomske. Istu grešku država pravi i subvencijom stambenih kredita ili najavljenom subvencijom kredita za kupovinu ,,fijata punto”. Ako jelogika države ispravna, zbog čega država ne subvencioniše sve – odeću, obuću, hranu, struju, grejanje?

Protivrečne izjave različitih ministarstava iste vlade govore o tome da se sa nekim inicijativama izašlo bez ikakve analize i da je u vladi organizacioni haos na ivici rasula. Još gore, umesto koherentne politike, pod pritiskom krize ali i raznih lobija, na brzinu se prepisuju tuđa rešenja. Mere koje planiraju Nemačka ili Italija, na primer, ne mogu se primeniti u Srbiji. Uzroci krize i struktura privrede bitno su drugačiji, a sredstva na raspolaganju su groteskno mala.

Lečenje ekonomskih, kao i svih drugih bolesti, mora otpočeti ispravnom dijagnozom. Finansijski sistem je rak-rana Srbije. U ovome trenutku vlada nema hrabrosti da dijagnozu saopšti, još manje da se sa njom suoči.

Pred ogledalom (Srbija – kako popraviti sliku o sebi)

Ako zaista želi da se suoči sa predrasudama i ako želi da promeni sliku koju svet o njoj ima, Srbija mora stati pred ogledalo. Da bi uspešno menjala predstavu o sebi, mora se i sama menjati.

Srbija spada u ekskluzivni klub država čija reputacija teško može biti gora. Ekstremno negativna medijska slika o Srbiji i Srbima građena je krajem proteklog veka vrlo profesionalno, agresivno i sistematski. Političkih ciljeva radi, kršeni su svi principi profesionalnog izveštavanja, često i najelementarnija pravila političke korektnosti, dobrog ukusa, katkad i zdravog razuma. Ne treba, naravno, potceniti ni destruktivnu pomoć samih Srba procesu sopstvene satanizacije.

Ako je satanizovanje Srbije trajalo deset godina, promena te predstave trajaće bar tri puta duže. Ovde nema prečica. Danas je sve roba i sve se može brendirati, uključujući i države. Problem je u tome što efekti brendiranja traju jedva nešto duže od same kampanje i što se samo od kvalitetne robe može napraviti i uspešna robna marka. Brendiranje je komercijalni proces, ne i proces sticanja poštovanja.

Poštovanje se ne može kupiti ma koliko se novca potrošilo na promotivne spotove, marketinške agencije i lobiste. Za razliku od loše reputacije koja se ne mora nužno i zaslužiti, dobra reputacija mora, a to traži planiranje, strpljenje i upornost, tu tako deficitarnu domaću robu.

U građenju loše reputacije uvek se koriste stereotipi koji se vezuju za određene narode. Negativne osobine dela nacije (koje su racionalna podloga stereotipa) prenaglašavaju se, a potom se pripisuju naciji u celini. Ne treba se zanositi ni iluzijom da je Srbija u prošlosti imala sjajnu reputaciju, koju je potom izgubila. Ona je samo povremeno bila od koristi zapadnim silama, ili se nalazila u zavetrini jugoslovenskog nedefinisanog identiteta, pa je antipatija bila manja.

Država Srbija se već dugo doživljava kao remetilačka i agresivna, kao previše bliska Rusiji i njenim interesima. Vekovni animozitet prema Rusiji se tako delom preneo i na Srbiju. Uz to, ni atributi „balkanska” ili „pravoslavna” nisu naročito popularni u zapadnom rečniku. Korak po korak, stvarana je slika opasnog, nepouzdanog i nekulturnog naroda.

U tom sveukupnom košmaru, Srbija danas ima jednu veliku prednost – očekivanja od nje su toliko mala, da svako ko u nju dođe po pravilu biva prijatno iznenađen. Umesto balkanske kasabe, Beograd (na primer) deluje kao prijatan grad normalnih ljudi koji ne šetaju okolo sa šubarama na glavi i kamom u zubima. Sporo, veoma sporo, priča o strašnim Srbima će se menjati. Sa svakim strancem koji kroz Srbiju prođe ili u njoj kraće boravi, loši stereotipi će se krnjiti.

Kako se slika bude menjala, pojaviće se novi problemi. Stranci se neće zadovoljavati samo time da u Srbiji ostanu živi, ili da se za male pare dobro provedu. Ušminkani beogradski izlozi i sređene ulice u centru neće moći da sakriju zapuštenost periferije, provincijskih gradova ili sela. Stranci će postajati kritičniji, gledaće pažljivije i uočavaće sve one slabosti koje nikako ne nestaju sa srpske scene – naprotiv, sve se agresivnije promovišu i dobijaju nedopustivi legitimitet u javnom, kulturnom i političkom životu. Mislim pre svega na bahatost, nedisciplinu, nekulturu, nevaspitanje, nekompetentnost – sve ono što mora smetati i svakom pristojnom građaninu Srbije.

Odgovornost za promenu je uvek i pre svega na eliti, a ta elita, takva kakva je, neprofesionalna i često korumpirana, danas blokira promene i postaje promotor najgorih srpskih osobina. Ugled Srbije zavisiće od sposobnosti elite da se izbori sa svojim slabostima i usvoji jezik, manire i pravila ponašanja sveta koji presudno utiče na njenu sudbinu. Ako se ta pravila ne nauče, svet će čuti poruke koje Srbija šalje, ali ih neće razumeti, ili neće hteti da ih razume.

Srbija će uspeti da promeni svoju reputaciju tek onda kada neko ko u Srbiju uđe ne primeti da je izašao iz Evrope – kada vozovi ne budu spori i zapušteni, kada putevi budu dobri a vozači civilizovani, kada ulice i toaleti postanu i ostanu čisti, a kuće i dvorišta održavani. Tada više neće ni biti važno da li je Srbija formalno deo Evropske unije. Postaće privlačna i sebi, stećiće samopouzdanje, a to je možda i važnije od onoga što stranci o njoj misle.

Mnoge firme neće preživeti – Intervju iz Blica 01/02/09

Autor: Branislav Krivokapić | Foto:O. Bunić | 01.02.2009. – 00:01  Reč je o klasičnoj platnobilansnoj krizi koja je prerasla u valutnu, a sada postaje i dužnička kriza privatnog sektora. Mere usmerene ka stimulisanju potrošnje teško da mogu pomoći.

Šta bi Vlada najpre trebala da preduzme? – Srbija je u krizi upravo zbog prevelike potrošnje. U ovakvim krizama mora doći do pada potrošnje i značajne korekcije kursa dinara, čija je višegodišnja precenjena vrednost uništila srpsku privredu. Podsticanje tražnje je sipanje novca u rupu bez dna. Srbija nema privrednu strukturu koja bi se pokrenula ovakvim merama. Daleko je bolje da se država fokusira samo na ulaganja u infrastrukturu, posebno energetiku i puteve. Država mora rezervisati i sredstva za eventualnu sanaciju bankarskog sistema, ako dođe do izbijanja bankarske krize a inostrane centrale domaćih banaka ostanu pasivne. Ako bi do ovakve situacije došlo, država bi morala da postane suvlasnik u svim bankama koje sanira, proporcionalno sredstvima koja daje.

Šta je najveći problem domaće privrede? – Primarni problem domaćih preduzeća u ovom trenutku nije pad tražnje za njihovim proizvodima i uslugama, već veliki rast kreditnog zaduženja. Pad precenjenog dinara je doveo do ogromnog rasta obaveza po indeksiranim kreditima. Biznis model velikog broja domaćih preduzeća je fundamentalno neodrživ i mogao je da funkcioniše samo u uslovima visoke inflacije i apsurdno jeftinog evra. Dok se državna imovina prodavala, dok su krediti i špekulativni kapital priticali, slabosti modela su bile skrivene. Veliki broj preduzeća neće preživeti krizu i država tu ne može da pomogne. Otuda panika i u privredi i u bankama koje ulaze u velike probleme. Servisiranje kredita privrede i građana biće veoma otežano, a to je početak dužničke, a možda i bankarske krize.

Kako očekujete da će se ponašati banke? – Logično je da uticajna preduzeća i banke pokušavaju da na državu prevale što veći deo svojih dugova. Jedan način je da se država primora na nova zaduživanja kako bi se obezbedio novac za intervencije na deviznom tržištu i tako efektivno subvencionisao devizni kurs i smanjilo kreditno opterećenje vezano za indeksirane kredite.

Drugi način bi funkcionisao ovako – država daje jeftina sredstva preduzećima kako bi ona vratila skupe bankarske kredite, a onda indirektno nastavila da duguju državi do sudnjeg dana, ili do iznuđenog otpisa duga. Banke bi tako svoje nesolventne dužnike efektivno zamenile boljim dužnikom – državom. Na ovaj način bi se pod velom popravljanja likvidnosti privrede i pomoći privredi, u stvari indirektno sanirale banke, a njihova vlasnička struktura i profiti bi ostali netaknuti. Banke ne bi snosile posledicu svojih loših kreditnih odluka, već bi ih prevalile na poreske obveznike u Srbiji. Nadajmo da se ovaj scenario neće dogoditi.

Zbog najnižih poreskih stopa na profit u Evropi, Srbiju ste označili kao raj i za domaće tajkune, ali i za strane kompanije. Hoće li i najavljena pomoć države predstavljati nastavak politike „podmazivanja masne guske“? – Ne radi se samo o niskim poreskim stopama na dobit, već i o sistemu poreskih olakšica i o slaboj poreskoj kontroli koja omogućava da se troškovi preduzeća i banaka fiktivno uvećavaju i time neoporezovana dobit iznosi iz zemlje. Važnije od toga, domaća poreska politika jasno pokazuje da niski porezi nisu ključ za privlačenje kapitala. Nepotrebno su poreski stimulisane kompanije i banke koje bi u Srbiju, zbog domaćeg tržišta, došle u svakom slučaju. Da su poreske beneficije ključne za privlačenje kapitala, Srbija bi bila preplavljena stranim preduzećima koja rade za izvoz.

Nedavno ste napisali da su bankarske marže u Srbiji od 53 do 344 odsto veće od ostalih u regionu. Kako ste to izračunali? – To je podatak preuzet iz jedne analize Narodne banke. Svako ko ima iskustva u međunarodnom poslovanju morao je, i bez ove analize, biti šokiran visinom provizija i kamata koje banke u Srbiji naplaćuju. Prosečna kamatna marža u Srbiji iznosi 10,78, u Albaniji 7,03, Hrvatskoj 6,95, a u Mađarskoj 2,43 odsto. Ne postoji privreda koja to može da izdrži. Sa takvim bankarskim sistemom nema razvoja. Ovde je važno uočiti da postoji veliki prostor da se olakša pozicija bankarskih dužnika sniženjem marže. Umesto toga, smanjiće se samo kamate na subvencionisane kredite. Efektivno kamatno opterećenje ostaje isto, ali će deo opterećenja preuzeti država, u skladu s novim merama koje se najavljuju. Da li je to zaista najbolji bankarski sistem na svetu, kako nas zvaničnici uveravaju, ili se tu možda radi o kartelisanom tržištu?

Zašto su banke u Srbiji toliko nedodirljive? – Banke su svuda nedodirljive. One su prodavci novca, „najstrateškije“ od svih roba. To im daje veliku moć i stimuliše ih na moralni hazard. Tranzicione zemlje su dodatno nemoćne, budući da je njihov finansijski sistem najčešće prepušten inostranim bankama. U takvom ambijentu slabe države ne mogu uspostaviti čvrst režim kontrole.

Ova kriza otvara i zanimljivo pitanje – ko će sutra sanirati banke ako one uđu u problem? Kada britanska vlada na teret budžeta sanira domaću banku čije je centrala u Britaniji, lokalni poreski obveznik može reći: pa dobro, dajem za svoju banku. Čija je obaveza saniranje „srpske“ banke ako je njena centrala u kojoj se donose ključne poslovne odluke van Srbije?

Izvesno je da će 2009. biti teška. Koliko će kriza trajati? – Ova godina će biti katastrofalna i meni je neobjašnjiv optimizam koji emituje politička, a nažalost i dobar deo ekonomske elite. Svi koji veruju da će se do jeseni kriza okončati, ljuto se varaju. Problem je što će ne samo 2009. već i 2010. godina za Srbiju biti izuzetno teška. Jedino dobro u ovom zlu je što će Srbija konačno biti prinuđena da ozbiljno razmisli o promašajima svoje ekonomske politike i promeni strategiju razvoja. Cena će, nažalost, morati da se plati kroz veliki pad zaposlenosti, standarda i bruto domaćeg proizvoda. U tom ambijentu neće biti lako održati ni socijalni mir.

Zakasnela pomoć izvoznicima

Pomoć izvoznicima najavljena je kao prioritetna. – Za to je sada, bojim se, kasno. Srbija je godinama taj problem zanemarivala, a podrška izvozu nije program koji se pravi za par dana, i pod pritiskom kriza. Puštanje dinara da depresira najbolji je način da se pomogne izvoznoj privredi, kao i privredi koja je u stanju da supstituiše uvoz.

ALAJBEGOVA PREDUZEĆA

Vlada Srbije obradovala je građane i privredu i za sada odustala od povećanja cena struje i gasa. Svoju socijalnu i antiinflacionu politiku vlada nastavlja da sprovodi na teret državnih preduzeća. Time se potkopava njihova finansijska pozicija i ugrožava energetska budućnost zemlje. U tome nema strategije – to je linija manjeg otpora oko koje su, svako iz svojih razloga, ujedinjeni vlast i opozicija, vlada i Narodna banka, građani i dobar deo stručne elite.

Stvarna inflacija i njena žarišta se skrivaju, a krivica za inflaciju se rutinski prevaljuje na vladu, kada god dođe do korekcije cena javnih preduzeća. Pri tome se zanemaruje činjenica da inflacija u Srbiji buja i kada cene struje, gasa ili telefonskih usluga, na primer, ostaju nepromenjene. Mirovanjem ovih cena otvara se prostor ostalim sektorima da povećaju svoje cene. Ako građani manje plaćaju struju, gas ili komunalije, ostaje im više za kupovinu robe i usluga koje nudi privatni sektor, za zaduživanje i otplatu kredita.

Kada su energenti relativno jeftini, oni se više i nepažljivije troše. Nije slučajno da je broj domaćinstava koja se u Srbiji greju na struju van mere i pameti. Ovakva politika u kratkom roku podiže standard građana, ali stvara neodržive potrošačke navike.

Kada posle dugog odlaganja dolazi do nužne i velike korekcije cena, to postaje socijalni i politički problem. Tada je nebitno na kom nivou su cene i da li su, i koliko, niže od onih u susednim zemljama. Za građane je ova vrsta usluga uvek preskupa. Domaćinstva ne mogu u kratkom periodu amortizovati veliki skok cena, ne mogu promeniti svoju energetsku orijentaciju, niti mogu kućne budžete prilagoditi novoj realnosti. Uz to, u delu javnosti se već odomaćio opasan manir po kome se usluge državnih preduzeća ne moraju plaćati.

Odlaganjem ili odustajanjem od nužne korekcije cena subvencionišu se i privreda i građani, uključujući i one kojima pomoć nije potrebna. Pri tom se zaboravlja da kod ovakvog načina „socijalne pomoći“ ne profitiraju najsiromašniji već najbogatiji – oni koji energiju najviše troše.

Ovakva cenovna politika šalje lošu poruku privredi – u Srbiji se isplati svaka proizvodnja koja arči energiju i podstiče zagađivanje. Gubitak javnih preduzeća se preko nižih troškova energenata preliva u dobit privatnih preduzeća. Za povećanje energetske efikasnosti ili uvođenje alternativnih izvora energije politika cena ne daje nikakav ekonomski podsticaj. Srbija potpuno ignoriše snažne signale koji upućuju na energetsku oskudicu u vremenu koje dolazi, i ne stvara uslove da se privreda i građani tome na vreme prilagode.

Kako se sa korekcijom cena uvek kasni, državna preduzeća se zadužuju i guraju u gubitke. Kompanije, koje su po logici delatnosti moćne, i koje su stubovi svakog privrednog sistema, u Srbiji su na prosjačkom štapu. Novca za investiranje nema, Srbija nije izgradila nove energetske kapacitete i njena energetska budućnost danas zavisi isključivo od stranaca.

Ovakva politika cena energenata, sva je prilika, odgovora i stranačkim rukovodstvima državnih preduzeća. Kako se u tom procesu gubi svaki ekonomski račun, teško je utvrditi da li su loši rezultati preduzeća posledica lošeg upravljanja ili niskih kontrolisanih cena. Za gubitke i loše poslovne rezultate odgovornost se uvek može prebaciti na depresirane cene nad kojima preduzeće nema nikakvu kontrolu. Za rukovodstvo je to ugodna situacija, sudeći po tome što niko ne podnosi ostavke zbog loših poslovnih rezultata. Za profesionalne menadžere bi takvo stanje bilo nepodnošljivo – za aparatčike to ne predstavlja problem.

Deo stručne javnosti će skočiti kao oparen na svaku najavu rasta cena usluga državnih preduzeća, ali će uvek imati razumevanja kada privatni sektor poveća svoje cene, s razlogom ili bez njega. Cene bankarskih usluga u Srbiji, superiorno najviše u regionu i Evropi, ne sekiraju gotovo nikoga; povećanje cene struje (jedne od najnižih u regionu) izaziva žestoku reakciju. (Ilustracije radi, bankarske marže u Srbiji veće su od ostalih u regionu od 53 do 344 odsto.)

Svi ovi problemi delom su u vezi i sa nerazumevanjem logike poslovanja državnih preduzeća kojima društvo, još iz vremena socijalizma, dodeljuje ulogu dobrotvornih ustanova. Državna preduzeća to nisu i njihove cene ne mogu biti instrument socijalne politike. Kao i privatno preduzeće, i državno mora voditi računa samo o sopstvenom bilansu i razvoju. Budući da su ova vrsta preduzeća u pravilu vezana za strateške privredne grane, država može intervenisati samo u domenu strateškog usmeravanja, kontrole i suzbijanja zloupotrebe monopolske pozicije.

Socijalna politika i socijalna davanja moraju ići samo na teret budžeta. Ona ne smeju biti skrivena, niti prevaljena na državna preduzeća. Samo će tada socijalna politika biti prepoznatljiva, a pomoć usmerena ka onima kojima je najpotrebnija.

Za rast cena usluga državnih preduzeća ne postoji dobar trenutak. Ovaj danas je najgori i bolji je samo od onoga koji će doći u aprilu, kada tema korekcije cena struje i gasa ponovo bude na dnevnom redu.

ZLI DUH 2009.

Svetska kriza je samo okvir u kome je zli duh srpske ekonomije konačno izašao iz boce

Politička, poslovna i akademska elita Srbije ignorisala je, ili nije razumela, stvarno stanje domaće ekonomije u godinama koje su prethodile svetskoj krizi. Propustila je i da uoči njene nagoveštaje, ne samo tokom 2007. godine kada je sve počinjalo već i tokom jeseni 2008, kada se Srbija već na svakom koraku o krizu saplitala. Na isti način njena dubina i trajanje se i danas dramatično potcenjuju, pa se ona doživljava kao prolazan i kratkoročan fenomen. Aktuelne zapadne analize ne daju osnova za takvu vrstu optimizma.

Ugledni američki ekonomisti Karmen Rajnhart i Kenet Rogof objavili su u decembru 2008. dve zapažene studije koje sistematizuju iskustva i iznose niz uznemiravajućih podataka u vezi sa velikim finansijskim krizama poslednjih decenija.

Analize pokazuju da su krize praćene, ne usporavanjem rasta, već padom bruto domaćeg proizvoda (BDP). U proseku, taj pad traje oko dve godine, i BDP se smanjuje za preko devet odsto. Tokom krize dolazi i do ogromnog rasta javnog duga koji u periodu od tri godine nakon njenog izbijanja poraste u proseku za oko 86 procenata.

Cene nekretnina znatno padaju. Pad prosečno traje oko pet godina, i u tom periodu nekretnine gube preko 35 odsto vrednosti. Prosečno trajanje krize na tržištu akcija je najmanje tri godine, a kumulativni gubitak kreće se oko 60 odsto njihove vrednosti.

U periodima krize nezaposlenost kontinuirano raste u proseku pet godina, što je znatno duže od samog trajanja recesije. U tom dugom periodu, nezaposlenost se dodatno povećava za sedam procenata u odnosu na nivo pre početka krize.

Današnja ekonomska situacija je potencijalno još opasnija. Sve dosadašnje krize bile su lokalne i regionalne. Uvek su postojali veći delovi ekonomskog univerzuma koji nisu bili zahvaćeni i koji su mogli apsorbovati viškove robe i obezbediti kapital ugroženim državama. Ovoga puta taj prostor je drastično sužen i kriza je prvi put zaista globalna.

U svetlu prethodne analize i loših domaćih ekonomskih trendova, projektovani privredni rast Srbije od 3,5 odsto za 2009, ili budžetski deficit od samo 1,5 odsto, nerealni su. Nerealna su i očekivanja da je moguće izbeći masovna otpuštanja – ako bi se analizirani pokazatelji primenili na Srbiju armija nezaposlenih bila bi povećana za dodatnih 200.000 ljudi.

Bila bi opasna zabluda poverovati da se prethodna analiza ne može primeniti na Srbiju. Pogubno je verovanje da je Srbija samo žrtva tuđe krize i da će se brzo oporaviti, jer nije dovoljno integrisana u sistem globalne ekonomije.

Svetska kriza je samo okvir u kome je zli duh srpske ekonomije konačno izašao iz boce. Srbija prolazi kroz klasičnu, sopstvenu, platnobilansnu krizu. Ova kriza je prerasla u valutnu – i sada postaje dužnička. Država će se vrlo brzo suočiti i sa budžetskom krizom. Kada bi kriza u Srbiji bila posledica samo spoljnih faktora, njena dubina i trajanje bili bi znatno manji, a izlaz iz krize mnogo lakši.

Geneza i uzroci krize još uvek ne dopiru do najvažnijih ekonomskih aktera u Srbiji. Kada poslovna elita traži da se država zaduži kako bi se nastavilo sa politikom precenjenog dinara, ona zapravo zahteva kontinuitet ekonomske politike koja je uništila Srbiju. Srpska elita verovatno poznaje lokalni politički milje, ali kao da ne razume svet u kome živi. Da li neko zaista veruje da će MMF pozajmiti novac Srbiji kako bi se spasli vlasnici prezaduženih i preinvestiranih domaćih imperija? Krize se ponekad i namerno izazivaju, ili bar pojačavaju, kako bi lokalne poslovne imperije promenile vlasnike. Kriza u jugoistočnoj Aziji krajem devedesetih imala je takve elemente.

Država danas ima malo prostora da utiče na trajanje i dinamiku krize u kojoj se našla. Za to je uglavnom kasno. Temelji krize građeni su od 2002. godine do juče, a rezultati se sada vide u „punom sjaju“. Mere koje budu preduzete postaviće temelje za period koji će doći verovatno 2011, ili 2012. godine.

Da bi krenula putem oporavka, Srbija mora dopustiti veliku i brzu deprecijaciju dinara, jer će svaki dan odlaganja koštati sve više. To je način da se sačuvaju devizne rezerve, obori uvoz i potrošnja, otkloni veliki deo dispariteta na domaćem tržištu i da se Srbija pripremi za period obnove. Oskudna sredstva koja se budu dobila od inokreditora moraju se uložiti u infrastrukturu i energetiku, a ne u spasavanje imperija koje se ne mogu spasti. Narodna banka Srbije je već proćerdala oko milijardu evra braneći kurs koji nije odbranila.

U najgorem trenutku Srbija mora da radi ono što nije činila dok je novac obilato priticao – da živi od onoga što zaradi, a da u oskudici štedi i investira. Ako se i ovaj trenutak propusti, ogromne žrtve koje predstoje i koje se ne mogu izbeći – biće uzaludne. Srbija će u tom slučaju ostati u stanju permanentne krize i onda kada najveći deo sveta bude iz nje izašao.

Finansijske krize su duge i razorne, imaju svoju neumitnu logiku i ritam. Srbija se mora pripremiti, ne za nekoliko meseci, već za nekoliko godina krize. U tom periodu kupovna moć građana će drastično opasti, doći će do velikog rasta nezaposlenosti, a neke od velikih domaćih imperija dobiće strane vlasnike. Za veliki broj građana ovaj period će povremeno imati gorak ukus devedesetih. Srbija je preživela devedesete, preživeće i ovo.

KRIZA ETIKE I ETIKA KRIZE

Velikoj ekonomskoj krizi, kroz koju svet upravo prolazi, prethodio je dug period postepene erozije kapitalističkog morala. Uprkos jasnoj vidljivosti ovog fenomena, u analizama uzroka koji su doveli do današnje krize ova tema uglavnom se ne otvara.

Odnos ekonomije i etike oduvek je bio važan za funkcionisanje ekonomskog sistema. Maks Veber, začetnik moderne sociologije, bavio se ovim problemom u svom čuvenom eseju s početka 20. veka, pod naslovom „Protestantska etika i duh kapitalizma”. Razvoj kapitalizma Veber velikim delom vezuje za specifičnu etiku protestantskih denominacija nastalih na osnovama kalvinizma.

Kapitalista „protestantskog kova” skroman je do asketizma, vredan, častan i socijalno odgovoran. Njegov moto bi se mogao svesti na stav da je „poštenje najbolja politika”. U ovakvom kapitalističkom univerzumu etika nije samo stvar pojedinca, njegove vere i savesti. Nad ličnim moralom bde i verska zajednica kojoj preduzetnik pripada, a pripadnost zajednici je potvrda njegove čestitosti i garancija svima koji sa njim stupaju u poslovni odnos, dok je izopštenje iz zajednice verovatno i kraj poslovne karijere.

I pored pohvale protestantskoj etici, Veber piše da se to puritansko osećanje života menja i da je njegova duhovna podloga sve tanja. Umesto na veru i savest, preduzetnik se, farisejski, sve više oslanja samo na zakone. Pri samom kraju svog dugog eseja, Veber proročki skicira lik novog kapitaliste koji se polako pomalja: „Ljudi od struke bez duha, ljudi od uživanja bez srca; ovo ništavilo uobražava da se popelo na ranije nikada nedostignut stepen humaniteta”.

Duh tog novog kapitalizma najbolje se može sažeti poznatim sloganom berzanskog špekulanta sa Volstrita, Ajvana Boskija (Ivan Boesky), da je „gramzivost ispravna (dobra)”. Novi kapitalizam je pre amoralan nego nemoralan. On se danas ne oslanja na veru, savest ili etiku, već na advokate. Takav mentalni sklop dobrim delom preovladava u svetu velikih korporacija i trijumfuje u finansijskom sektoru.

Ekonomska kriza bi ovo stanje duha i na njemu izgrađen ekonomski model mogla žestoko testirati. Ako kriza ne bude savladana tokom 2009. godine, a izgledi su minimalni, debata o novoj kapitalističkoj etici mogla bi se otvoriti, ne u akademskim institucijama, već na ulici. A to je ambijent koji više drži do Molotova i njegovog koktela, nego do Vebera i njegovih eseja. Poslednja zbivanja u Grčkoj mogu biti nagoveštaj oluje koja se sprema.

U analizi odnosa između etike i krize poučno je osvrnuti se na Japan i njegova iskustva, s obzirom na to da se generalna proba današnje ekonomske krize tamo već dogodila i dobila naziv „izgubljena decenija”.

Početkom devedesetih godina 20. veka Japan je ušao u recesiju i stagnaciju koja je trajala oko deset godina. Početak krize bio je sličan današnjoj – došlo je do spektakularnog sloma tržišta nekretnina, sloma berze, i do strahovite krize finansijskog sistema. Japanska kriza je bila ograničenog geografskog dometa i njene razorne efekte apsorbovala je prevashodno domaća ekonomija.

Na medijskoj sceni, ova dugotrajna kriza je prošla gotovo nezapaženo. Osim akademskih krugova i profesionalaca iz sveta finansija i biznisa, njom se niko nije previše bavio. Sa Dalekog istoka nisu dolazile dramatične slike koje obično idu uz ekonomske krize velikih razmera – nije bilo masovnih uličnih nereda, sukoba sa policijom ili juriša na prodavnice pravo kroz izlog.

U desetogodišnjem periodu, japanska ekonomija je ukupno porasla za samo devet odsto. Stopa nezaposlenosti se udvostručila, ali je i tako udvostručena bila niža od stope nezaposlenosti razvijenih ekonomija koje nisu bile u krizi. Kada je dostigla svoj maksimum 2002. godine, stopa nezaposlenosti u Japanu je iznosila samo oko 5,4 odsto.

U procesu modernizacije Japan je sledio zapadne uzore, ali nikada nije postao zapadno društvo. Njegova socijalna struktura nije se bitno promenila, niti se Japan odrekao svoje specifične kulture i tradicije, u čijem je temelju stalna težnja ka harmoniji. U takvom kontekstu, socijalna kohezija i solidarnost su izuzetno važni i na njih je oslonjen nepisani društveni sporazum koji teži da garantuje sigurnost radnog mesta i punu zaposlenost. Ovo je specifično japanski fenomen i njime se može objasniti zbog čega period duge ekonomske depresije nije razorio društvo, niti ga uveo u period socijalnog haosa i nestabilnosti.

Teret japanske ekonomske krize je podnelo celo društvo, a ne samo njegovi najslabiji delovi. Japan iz krize nije izašao neoštećen, ali nijedno razvijeno zapadno društvo ne bi izdržalo tako dugotrajnu i duboku krizu sa relativno malo socijalnih posledica.

U savladavanju današnje krize sve oči uprte su u ekonomsku politiku. Moglo bi se dogoditi da je izlaz iz ovog ambisa podjednako na strani etike koliko i ekonomije. Poslovne i političke elite polagaće ispit, ne samo menadžerske i ekonomske veštine, već i ispit ljudskosti i mudrosti. Ako je suditi po retorici koja ovu krizu prati, najveći broj zapadnih, ali i istočnoevropskih društva je nespreman za taj ispit.

A SUTRA ĆE SE BRINUTI ZA SE

I pored agresivnog budžetskog stimulisanja privrede i galantnog štampanja novca, pogotovo u anglosaksonskim zemljama, budućnost svetske ekonomije izgleda sve sumornije. Do juče je postojala nada da bi oporavak svetske privrede mogao početi već u drugoj polovini 2009. godine. Danas je sve više onih koji strepe da bi se početak oporavka mogao pomeriti tek na 2011.

Intervencijama bez presedana i efektivnom nacionalizacijom privatnih finansijskih institucija, ovaj sektor se postepeno sanira. Mere ekonomske politike sada se usmeravaju prema realnoj privredi: proizvodnji i uslužnom sektoru. Na površini, kriza realnog sektora se danas manifestuje kroz smanjenje tražnje za robom i uslugama − građani sve manje troše i kupuju.

Kada građani manje kupuju, proizvodnja opada, proizvodni kapaciteti ostaju neuposleni, troškovi po jedinici proizvoda rastu, a profiti se tope. Sirovine i energija se troše sve manje, pa na tom segmentu cene padaju najbrže. Pad privatne potrošnje dovodi do drastičnog pada investiranja – u nove pogone je besmisleno ulagati kada se ni postojeći ne koriste. Uporedo sa proizvodnim sektorom, pogođen je i sektor usluga.

Radnici gube posao i armija nezaposlenih raste. Nezaposleni troše još manje, i tražnja se spiralno spušta sve niže. Padom plata, padom broja zaposlenih i padom profita, opadaju i direktni poreski prihodi država. Zbog smanjene potrošnje smanjuju se i indirektni porezi: porez na dodatu vrednost, akcize, i sl., a oni su najveće komponente budžetskih prihoda.

Recesija je surov ambijent u kome se privreda čisti i oslobađa manje produktivnih. Ona se ne može izbeći, ali država može uticati na dubinu i trajanje krize. Zadatak ekonomske politike u takvim uslovima jeste da stimuliše potrošnju građana, privrede i države, kako bi se povećala tražnja i pokrenuo novi proizvodni ciklus.

Države zato smanjuju poreze na plate i profite, pa više novca ostavlja zaposlenima i kompanijama. Snižavaju se i porezi na dodatu vrednost kako bi roba u radnjama postala jeftinija, i time se podstakla potrošnja. Povećavaju se državne investicije (najčešće u infrastrukturu), otvaraju novi poslovi i tako povećava zaposlenost. Merama monetarne politike svež novac se upumpava u sistem, snižavaju se kamate i stimuliše zaduživanje i trošenje.

Sve ovo je uobičajeni inventar mera za izlazak iz recesije − neuobičajeni su obim i silina kojom se te mere danas sprovode, a nove najavljuju. I pored toga, utisak je da stvarnost ne sledi zadati skript, pogotovo ne u SAD, epicentru svetske krize.

Banke su danas mnogo opreznije, pa ogroman novac koji je dat bankarskom sektoru još uvek ne stiže do građana i privrede. Ni građani ne uzimaju kredite u situaciji kada ne znaju da li će sutra imati zaposlenje. Stanovnici finansijski najugroženijih zemalja (SAD, Britanije npr.) zaduženi su do te mere, da ne mogu uzimati nove kredite, ma kako oni bili povoljni. Ovo je jedan od ključnih razloga trenutne neefikasnosti monetarne politike i specifičnost aktuelne krize.

Iako se kamate centralnih banaka polako približavaju nuli, pozitivnih efekata još uvek nema. U trenutku kada kamatna stopa dođe do nule, monetarna politika više nema efikasne instrumente kojima bi mogla podsticati privredu. Sav teret izlaska iz krize se tada prevaljuje na već preopterećeni budžet. A pred vratima države, „pacijenti” se smenjuju, i red postaje sve veći. Posle finansijskog sektora, pomoć je zatražila automobilska industrija. Ko je sledeći?

U ovakvoj situaciji, snažan pritisak se vrši na Nemačku, Japan i Kinu. Ove zemlje imaju ogromne suficite platnog bilansa, troše znatno manje nego što zarađuju, imaju visoku stopu štednje i dovoljno novca koji mogu trošiti. Problem je što se potrošačke navike, mentalitet ljudi i filozofija društva ne mogu menjati preko noći i po narudžbini. Sve i kada bi to bilo moguće, rast potrošnje u ove tri zemlje ne bi bio dovoljan da nadomesti manjak trošenja u SAD.

Američkog potrošača danas nema ko da zameni, a bez njega globalni proizvodni kapaciteti postaju predimenzionirani. Jedna od konstrukcionih grešaka globalizovanog sveta je što previše zavisi od američkog kupca.

Kriza nastala u finansijskom sektoru, stimulisana je neodgovornom monetarnom politikom i ogromnim trošenjem američkih građana i države. Paradoksalno, mere koje se danas preduzimaju upravo su one koje su krizu i izazvale. Ponovo se vodi ludo ekspanzivna monetarna i budžetska politika, a građani se stimulišu da što više troše.

Nije moguće predvideti koliko će budžetskog novca tek biti potrošeno u narednoj godini ili dve, koliki će budžetski deficiti biti sutra, ili kako će se oni pokrivati. Ova politika je sve dalja od poznatih ekonomskih doktrina i sve više podseća na jevanđeljsku poruku: „Ne brinite se, dakle, za sutra; jer sutra brinuće se za se” (Mt 6:34). Ovo su veličanstvene reči utehe i ohrabrenja, ali nisu dobar moto za ekonomsku politiku.

Kriza sa kojom je svet suočen nije samo ciklična. Reč je o dubokoj krizi anglosaksonskog neoliberalnog modela koji je do juče fetišizirao ulogu tržišta i potcenjivao ulogu države. Propast modela se ne može sakriti, niti se od posledica može uteći besomučnim trošenjem i novim zaduživanjem. Na sceni je ne samo ekonomska kriza, već i kriza ideja i kriza etike.

PROSTO KAO MATEMATIKA

Koliko juče, Narodna banka Srbije (NBS) objašnjavala je neukim ekonomistima da je pitanje deviznog kursa „prosto kao matematika“. Kurs je određen ponudom i tražnjom deviza, pa kako tržište odredi, tako mora biti. To je bila preovlađujuća teorija kada je dinar jačao i išao naruku ciljevima NBS. Kada je dinar počeo da pada, teorija se promenila. NBS je odlučila da utiče na tržišne procese – gotovo iz dana u dan, i tako već dva meseca.

Centralne banke ponekad intervenišu na deviznom tržištu kako bi sprečile rast ili pad vrednosti domaće valute, zavisno od ciljeva ekonomske politike u određenom trenutku. Srbija je, po običaju, specijalan slučaj. NBS tvrdi da interveniše samo da bi „uticala na poboljšanje likvidnosti međubankarskog deviznog tržišta i sprečila prevelike dnevne oscilacije kursa“.

Likvidnost deviznog tržišta znači da svako ko kupuje ili prodaje devize, to može obaviti lako, i kada god to želi. Tržište može funkcionisati i na nižem nivou likvidnosti. Kada je cena evra koju su kupci spremni da plate niža od one koju prodavci evra očekuju, ponuda deviza i obim transakcija na deviznom tržištu će biti manji, a time i likvidnost. I prodavci i kupci mogu nakratko odlagati prodaju, odnosno kupovinu deviza, dok se ne uspostavi tržišna saglasnost u vezi sa cenom valuta. Kada se to dogodi, likvidnost deviznog tržišta se povećava, a sa njom i obim transakcija. Nema razloga da NBS interveniše i svoje devize prodaje jeftinije nego što to bi to radili privatni akteri, samo da bi povećala likvidnost tržišta.

Dnevne oscilacije deviznog kursa mogu biti razlog za intervenciju centralne banke. Da kurs u Srbiji zaista oscilira, to bi značilo da se dinar u kratkom periodu snažno kreće u oba smera, a da u tom kretanju nema jasnog trenda. Ako je tako, NBS bi kupovala evro kada dinar jača i prodavala ga kada dinar pada. U poslednja dva meseca NBS je isključivo prodavala evro, ne zato što je dinar oscilirao, već zato što je padao. NBS je tako prodala preko 600 miliona evra samo da bi usporila ili zaustavila pad dinara.

Intervencije na deviznom tržištu imaju smisla kada dolazi do kratkotrajnih poremećaja ponude i tražnje, izazvanih špekulativnim napadima na zdravu valutu. Međutim, odbrana nerealnog kursa uzaludno je traćenje deviznih rezervi i sprečavanje procesa platnobilansnog uravnoteženja.

Dinar je teško precenjen i platni bilans to jasno pokazuje. Deficit platnog bilansa je osnovni faktor ranjivosti srpske ekonomije i sinteza je svih promašaja ekonomske politike. Intervencijama od oktobra do danas samo se usporava nužan i preko potreban proces znatne korekcije kursa dinara. Nejasno je šta NBS zaista želi da postigne ovakvim intervencijama, ali su njihovi loši efekti jasno vidljivi.

Intervencijama na deviznom tržištu NBS kažnjava izvoznike – za zarađene devize oni dobijaju manje nego što bi dobili da NBS ne interveniše. To izvoznike može naterati da devize u Srbiju unose usporeno, čekajući bolji trenutak i veći kurs. To je loše za devizno tržište, a dodatno će pogoršati i ukupnu dinarsku likvidnost koja je već na ivici pucanja.

Trošenjem deviznih rezervi NBS subvencioniše i nagrađuje uvoznike. Omogućavajući im da evro danas kupuju jeftinije, NBS povećava njihov profit, ali ne utiče i na snižavanje budućih cena. Kada uvoznici budu prodavali robu koju danas kupuju, kalkulacija cena će se bazirati na kursu i kursnim očekivanja u trenutku kada roba bude u prodavnicama. Koliko NBS gubi prodajući devize jeftinije, toliko uvoznici zarađuju.

Pogrešnom antiinflacionom politikom, Srbija je postala magnet za privlačenje špekulativnog kapitala. Svojom kamatnom politikom i politikom kursa dinara, NBS uporno nastavlja da trpa novac u džepove njegovih vlasnika. Do početka oktobra taj kapital je mirovao (bio sterilisan) u dinarskim blagajničkim zapisima NBS. Imobilisan, i za Srbiju neupotrebljiv, ubirao je sebi fantastičnu kamatu po stopi od efektivnih 19,35 odsto godišnje (17,75 procenata nominalno). Kako to više nije dovoljno, špekulativni kapital sada beži iz dinarskih blagajničkih zapisa u evro.

Od početka oktobra do kraja novembra, ukupna vrednost blagajničkih zapisa smanjena je za 31 odsto – računato u evrima, taj pad je 40 odsto. Špekulativni kapital danas radije kupuje evro nego blagajničke zapise i ovaj novac vrši pritisak na devizno tržište. NBS mu svojim intervencijama predusretljivo omogućava da jeftinije kupi evro nego što bi to bio slučaj da intervencija nema. Koliko NBS izgubi prodajući devize jeftinije, toliko špekulativni kapital više zaradi.

Zaduženim građanima i privredi intervencije NBS neće mnogo pomoći – njihovi devizno indeksirani krediti su višegodišnji. Da li će se konačna korekcija kursa dogoditi danas, koju nedelju ili mesec kasnije, neće bitno promeniti njihovu tešku dužničku poziciju.

Subvencionisanje uvoznika i špekulativnog kapitala na kraju će platiti građani i budžet Srbije. Država će morati da se zaduži kako bi popunila devizne rezerve i pokrila gubitke NBS, a servisiranje duga biće trošak budžeta. Srbija nema nameru da subvencioniše svoje građane, ali izdašno subvencioniše vlasnike špekulativnog kapitala i uvoznike. To čini danas, na teret budžeta sutra.