Štiglic nije jedini koji izriče ovakva upozorenja i ta škola mišljenja počiva na kejnzijanskoj teoriji i iskustvu. (1) Ekonomisti ove orijentacije smatraju da će smanjivanje budžetske potrošnje dovesti do nove recesione spirale – dodatno smanjenje tražnja će prouzrokovati novi pad ekonomske aktivnosti i izazvati novi rast nezaposlenosti.

U periodima recesije svi postaju mnogo oprezniji i troše sve manje, uključujući i građane koji su zaposleni i imaju siguran posao. Ovaj fenomen je ekonomiji poznat kao paradoks štedljivosti (pardox of thrift) i na njemu upravo i počiva Kejnzova konstrukcija izlaska iz krize. Kako i građani i privatni sektor u krizi malo troše, dodatna tražnja i podsticaj moraju doći samo iz sektora države i jedino se tako može pokrenuti novi investicioni ciklus i podstaći rast zaposlenosti.

Politika koja je fokusirana isključivo na smanjivanje javne potrošnje, koja zanemaruje privredni rast i prihodnu stranu budžeta, ne može bitno popraviti stanje javnog duga. Period recesije već dovodi do pada budžetskih primanja jer su prihodi od poreza sve niži. Snižavanjem javne potrošnje se dodatno smanjuje broj onih (kompanija i zaposlenih) koji doprinose budžetu. Kao posledica smanjenja tražnje i pada zaposlenosti, bruto domaći proizvod će stagnirati ili padati. Uprkos smanjivanju javnog duga, stepen zaduženosti koji se meri u odnosu na BDP neće biti značajno smanjen.

Sasvim oprečni pogledi na rast javne potrošnje stižu od neoliberala koji smatraju da se ekonomija može oporaviti i bez intervencije države. Po njima, pad privredne aktivnosti i rast nezaposlenosti nisu ništa drugo nego čin „kreativne destrukcije“ i neophodna faza pročišćavanja ekonomskog sistema. U tom procesu cene i plate padaju a sa njima i troškovi preduzeća čija se konkurentnost popravlja. Tako osvežena i konkurentna privreda potom ulazi u novi ciklus rasta oslobođena neproduktivnog balasta. Ovaj proces je spor i krajnje neizvestan, a iskustva pokazuju da je to put kojim se pre stiže do socijalnog haosa nego do zdravog oporavka.

Teorija i dosadašnja iskustva su na strani kejnzijanaca, ali je njihov model danas veoma teško primeniti. Kejnzijanska misao potcenjuje aktuelnu raspodelu moći koja stvara potpuno novi ambijent u kome se današnja kriza dešava, i to je najveća slabost predloga. Pravi kontrolori budžetskog trošenja više nisu države, danas su to rejting agencije i banke. One, a ne parlamenti i vlade određuju okvir budžetskog trošenja.

Uz pretpostavku da država i napravi radikalan otklon od proklamovane politike i krene u ciklus investiranja kroz rast javne potrošnje, postavlja se pitanje – ko će finansirati deficit budžeta? Za novi ciklus je potreban novac. Finansijski sektor ga ili neće dati, ili će ga dati po neodrživo visokoj ceni koja će obesmisliti svaku kalkulaciju isplativosti investicija. Države koje bi se odvažile na sprovođenje takve politike našle bi se na meti rejting agencija koje bi ih sve niže rangirale i time im povećavale troškove zaduživanja.

Izlaz bi se (teorijski) mogao tražiti kroz direktno finansiranje deficita budžeta od strane centralne banke čime bi se zaobišao bankarski sektor, ali i tada bi bilo velikih problema. U kontekstu vladajuće doktrine poslednjih decenija, to bi značilo drastično kršenje pravila koja su već postala tabu. Ne treba potceniti ni opasnost da i sama država zloupotrebi emisioni mehanizam centralne banke i tako umesto privrednog rasta proizvede inflaciju.

Funkcionisanje kejnzijanskog modela ostvarivo je samo uz promenu baznih premisa na kojima počivaju moderne Zapadne ekonomije i njihovi finansijski sistemi. To je mnogo kompleksniji zahvat od promene budžetske politike. Najteži, ali i najvažniji deo tih promena bila bi reintegracija finansijskog sistema u privredni sistem i podređivanje finansijskog sektora interesima privrede. To narušava moć i specijalni položaj koji su finansijske kuće prigrabile u poslednjim decenijama prošlog veka i iz koga fantastično profitiraju. Ako bi ova reintegracija bila moguća, tada bi izlazak iz krize kroz rast budžetske potrošnje bio daleko lakši.

Konačno, svetska ekonomska kriza nije ni nastala zbog deficita budžeta, već zbog neodgovornosti finansijskog sektora koji je izmakao svakoj kontroli. Uspostavljanje (ili povraćaj) kontrole nad njim mora stoga biti prvi korak u sistemskom rešavanju ove kolosalne ekonomske krize. Kejnzijanci, čini se, ovu činjenicu kao da ne vide, ili ne žele da vide. Oni nude rešenje koje koncepcijski ima smisla, ali se ne može sprovesti.

________________________________________________________________________________________

(1) O politici Dž.M. Kejnza sam pisao u tekstu http://nkatic.wordpress.com/2010/08/29/sta-bi-danas-rekao-kejnz/

Upravljanje ministarstvom je više menadžerski nego strukovni posao. Ministar mora biti efikasan upravljač, ličnost koja je naučila da donosi teške odluke i koja je u stanju da u lavirintu problema, oprečnih informacija i analiza odabira najbolja rešenja. Dobro je i kada takva ličnost ume da inspiriše i motiviše saradnike, kada dobro komunicira sa javnošću i kada uliva poverenje.(1)

Eksperti mogu biti izvanredni poznavaoci određenih oblasti, ali su oni najčešće orijentisani ka analizi društvenih i ekonomskih problema, a ne ka njihovom rešavanju. Eksperti su u pravilu vezani za akademske i srodne institucije i njihov prostor je više teorijski nego empirijski. To je i razlog zbog koga su profesori univerziteta, na primer, u pravilu neuspešni ministri ili predsednici vlada. Eksperti u najboljem slučaju mogu dobro odglumiti svoju funkciju, a u najgorem, svojom sterilnošću izazivati javni podsmeh.

Dodatni, podjednako veliki problem, vezan je za samu logiku funkcionisanja vlade u parlamentarnoj demokratiji. Ministarski kredibilitet i moć baziraju na činjenici da su oni predstavnici partija za koje su građani glasali. Ministri su pre svega političke ličnosti koje su u obavezi da slede partijsku politiku.

U takvom ambijentu čak ni ekspert sa upravljačkim darom, iskustvom i energijom nema nikakve šanse. Ministar ili predsednik vlade koji nema sopstveno političko uporište i koji nije deo političke strukture moći, ministar je bez autoriteta. On ga može privremeno pozajmljivati od političkih sponzora, ali velikodušne pozajmice traju kratko. Idila traje samo ako ideje i aktivnost ministra ne dolaze u sukob sa interesom partijske oligarhije, njenih finansijera i interesnih lobija.

Kada do konflikta dođe, ministar mora napraviti kompromis, odustati od svojih uverenja i mora postati puki partijski poslušnik. Rečju, mora izneveriti samu logiku ekspertske vlade. Naravno, može se dati i ostavka, ali to ne ide lako. Biti ministar, biti deo privilegovane strukture je suviše privlačno i probitačno. Potrebno je mnogo snage i integriteta da se zavodljivosti funkcije okrenu leđa.

Na kraju političke balade, eksperti se ili uklapaju u partijsku strukturu i postaju oportunisti – aparatčici, ili potrošeni i kompromitovani napuštaju političku arenu i padaju u zaborav.

Za eksperte koji svoje znanje žele da stave u neposrednu funkciju države, bolje je da to čine u stručnom, a ne u političkom delu ministarstava. Ovakvo angažovanje je lišeno glamura, ali osnažuje stručnost ministarstava i time daje bolje efekte po društvo. Ozbiljna država bi morala da ohrabruje ovakve procese i time jača stručni kapacitet ministarstava.

Eksperti, bar oni od integriteta, svoju ulogu najbolje obavljaju kada umesto nemoguće misije kreiranja i sprovođenja politike, kreiraju javno mnjenje. Oni tada svojim kritičkim pogledima pomažu građanima da razumeju društvene događanja i time pomažu proces društvenog sazrevanja. Da bi tu ključnu funkciju obavili kako treba, najbolje je da budu što dalje od partija.

—————————————————————————————————

(1) Sličnom temom sam se bavio i u tekstu „Ministri za sve“ http://nkatic.wordpress.com/2007/05/25/ministri-za-sve/ , koji su čitaoci žestoko kritikovali.

Ne samo da je ovakva politika vlade u sukobu sa realnim mogućnostima države i njenog budžeta, ona je i nepravedna prema svim ostalim privrednim granama koje su u teškoj situaciji, a pomoć države neće dobiti.

Država planira i podsticaje kojima će smanjiti učešće za korisnike stambenih kredita (bar za one subvencionisane), valjda da bi pomogla građanima da sebi lakše namaknu dužničku omču. Ponovo će se na teret prenapregnutog budžeta, osiromašenih poreskih obveznika, kao i na štetu drugih budžetskih korisnika, nastaviti spasavanje preinvestiranih domaćih moćnika i predimenzioniranog građevinskog sektora.

Možda još važnije, čini se da vlada ignoriše i sve pokazatelje na koje bi racionalna ekonomska politika morala da se oslanja. Tržište stanova je klinički mrtvo, sve je veći broj građana koji je uzeo kredite i sada je u velikim problemima sa njegovom otplatom, a u Srbiji je danas jeftinije kupiti gotovu kuću nego je graditi.

Upravo završeni popis je pokazao da se broj stanovnika u Srbiji u poslednjoj deceniji smanjio za 5 odsto. Po popisu, Srbija danas ima čak 30 odsto više stambenih jedinica nego domaćinstava. I u beogradskom regionu, koji jedini beleži prirast stanovništva, stambenih jedinica je za 22 odsto više nego porodica. Reč je o uludo potrošenom novcu i o mrtvom kapitalu.

Kako će se trend smanjivanja broja stanovnika van svake sumnje nastaviti, postavlja se pitanje za koga to država gradi stanove, ili još bolje, kakva će biti sudbina već izgrađenih kuća i stanova kojima Srbija obiluje.

Moguće je, naravno, da evidentni višak stambenog prostora svojom strukturom ne odgovora zahtevima potencijalnih kupaca. Moguće je, ali nije sigurno. U Srbiji postoji ogroman skriveni problem koji će, pre ili kasnije, promeniti sliku tržišta nekretnina – prevelik broj građana danas poseduje stanove koje dugoročno neće moći da zadrži.

Cena struje u Srbiji je neodrživo potcenjena, komunalije (sem možda grejanja) su takođe veoma niske, iznosi za održavanje zgrada su neodrživo mali. Na sve to treba dodati i hroničnu nedisciplinu u plaćanju i ovako niskih obaveza. I oni koji danas kupuju stanove, čine to očekujući da će se ovakva antipolitika nastaviti. Oni precenjuju svoje mogućnosti kupujući stanove koje sutra možda neće moći da izdržavaju, pogotovo kada budu pogođeni istovremenim rastom troškova stanovanja i rata za kredit.

Samo zahvaljujući ovako haotičnom ambijentu i potpunom nemaru države, građani mogu živeti u stanovima koji su ili veći, ili su na boljim lokacijama nego što oni realno to sebi mogu da priušte. Sigurno je da ima i onih koji čak žive i u gradu čije troškove života ne mogu podneti.

Previše je građana koji poseduju imovinu velike vrednosti od koje ne žele da se odvoje, iako nemaju novca za njeno održavanje. Ovi oblici ponašanja se retko sreću u uređenim državama gde je pred građanima izbor – ili se obaveze izmiruju, ili se stan prodaje i sledi preseljenje u jeftiniji deo grada, manji stan, pa i na selo. U ovoj kategoriji su najčešće penzioneri. Razliku u vrednosti dobijenoj prodajom vrednije imovine i kupovinom „manje vredne“, koriste za podizanje kvaliteta života.

Stan nije samo imovina, već je i obaveza. Troškovi stanovanja se moraju postupno povećavati da bi se doveli na nivo koji će omogućiti i tekuće i investiciono održavanje zgrada. Proces propadanja zgrada i ruiniranje gradova se mora zaustaviti. Građani moraju razumeti da se obaveze prema zgradi koju sa drugima dele ne završavaju na unutrašnjoj strani ulaznih vrata njihovog stana.

Taj proces racionalizovanja stambene strukture Srbiju tek čeka, i njegova posledica će biti nova, velika ponuda starih stanova. Tek po njegovom okončanju postaće jasnije kakve su stvarne potrebe za stanovima – gde, koliko i kakvih stanova Srbiji treba. Jedno je sigurno, cene nekretnina moraju padati. To je racionalan proces koji može zaustaviti samo čudo, ili loši potezi države poput onih, koji se predlažu za narednu godinu.

Tržišna racionalizacija u stambenoj sferi bi zaustavila pražnjenje Srbije i destimulisala priliv stanovništva u Beograd. Ovaj proces bi morao biti praćen ulaganjima u infrastrukturu (regionalne puteve, vodovod, kanalizaciju, itd.) u zapuštenom ostatku Srbije. Akcenat bi morao biti na niskogradnji, a ne na visokogradnji.

Ako država želi da pomogne visokogradnju a da pri tome ne forsira dodatno stvaranje mrtvog kapitala, ona svoju strategiju mora promeniti. Država može da subvencioniše rekonstrukciju zgrada, sređivanje fasada, može da stimuliše poboljšanje toplotne izolacije zgrada i zamenu prozora. Ove vrste intervencija bi bile u interesu svih građana Srbije, ne samo u interesu građevinske oligarhije. 

——————————————————————————————-

(1) O ovoj temi sam iz nešto drugačijeg ugla pisao 2006. godine u tekstu http://nkatic.wordpress.com/2006/11/25/finansijska-teorija-zavere/

U prvih devet meseci ove godine banke su ostvarile dobit od oko 250 miliona evra. Značajnije i od samog apsolutnog iznosa je činjenica da je ta dobit za oko 21 odsto veća od dobiti ostvarene u istom periodu prošle godine.

U 2011. godini je tako nastavljen već decenijski trend prelivanja kapitala preduzeća, države i građana u korist finansijskog sektora. Samo se time može objasniti fenomen da bankarski sektor cveta, dok svi oko njega venu.

U poslovnom ambijentu u kome najveći deo privrede i građana jedva preživljava, rezultati bankarskog sektora zbunjuju, a time i otvaraju (ili bi morali da otvore) neka suštinska pitanja vezana za domaći ekonomski sistem. Ovakvo stanje je nelogično, opasno i neodrživo. Profiti bankarskog sektora više ne mogu pokriti već vidljive, i sve veće pukotine finansijskog sistema.

Broj problematičnih kredita je u stalnom porastu, i na kraju trećeg kvartala je na nivou od oko 19 odsto ukupnih plasmana banaka. Situacija je mnogo opasnija nego što ova loša cifra pokazuje, a bila bi još gora da neke od anomalija ekonomskog sistema bankama ne idu na ruku.

Inflacija je u 2011. bila vrlo visoka, a dinar je ojačao u odnosu na 2010. godinu – nominalno i realno. Ovo apsurdno kretanje kursa bi moralo olakšati otplatu devizno indeksiranih kredita. To jeste bila pomoć dužnicima (a time i bankama), ali nedovoljna da zaustavi rast nenaplativih potraživanja. Nije teško zaključiti šta bi se dogodilo u slučaju ozbiljnije, a nužne depresijacije dinara,

Indirektna pomoć bankama je stigla sa još jedne strane koja se u Srbiji ne uočava. Dramatična finansijska nedisciplina koju država godinama toleriše, svojim pogubnim mehanizmom pomaže upravo i jedino bankarskom sektoru.

Veliki deo privrede kasni sa platama, ne plaća poreze i doprinose i odlaže plaćanja svojim dobavljačima. Građani masovno ne plaćaju struju, grejanje, komunalne usluge i sl.. Što više građani i privreda tako „uštede“, više ostaje za banke. One su jedine koje svoja potraživanja relativno uspešno naplaćuju, svakako bolje i lakše nego drugi.

Ako bi privreda i građani bili prisiljeni da svoje obaveze uredno izmiruju, ako ne bi mogli da biraju šta će i kada plaćati, novca za servisiranje kredita bi ostajalo mnogo manje. Banke bi prestale da budu privilegovani poverilac i suočile bi se sa velikim skokom u rastu problematičnih kredita. Tada bi se i teret krize pravednije raspodelio jer bi i banke, deleći sudbinu privrede, morale podneti svoj deo. Usledilo bi neizbežno suočavanje sa činjenicom da ih je previše na malom i slabom tržištu, a model poslovanja koji počiva na odiranju klijenata postao bi neodrživ.

Cene finansijskih usluga u Srbiji su već godinama među najvišima u Evropi. Kamatne marže (razlika između aktivnih i pasivnih kamatnih stopa) se poslednjih godina kreću u rasponu od 6 do 7.7 procenata. U 2011. godina, marža je simbolično niža i iznosi oko 5.9 procenata. Takav nivo marži nijedna ekonomija ne može izdržati, pogotovo ne ekonomija koja je efektivno u recesiji.

Bankama se to može, one su miljenice i čedo sistema. Država im je godinama dozvoljavala da rade šta god žele i da cene svojih usluga formiraju kako žele. Izlazeći tim željama u susret, država je bankama pružala i veoma aktivnu i besmislenu pomoć. Kroz sistem kamatnog subvencioniranja, bankama je omogućeno da uvećavaju svoju dobit i održavaju visoke kamate, a na teret budžeta.

Uz sve ovo, i NBS bankama obezbeđuje dodatne visoke prihode kroz krajnje problematičan mehanizam repo operacija.

Na listi apsurdnih darova koji bankama pristižu sa svih strana, ipak se izdvaja jedna – mogućnost da kroz neshvatljive poreske pogodnosti plaćaju najmanje efektivne poreze u Evropi, naravno, opet na štetu budžeta.

Poslednji je čas, ako već nije prekasno, da se otvori rasprava o stvarnom stanju finansijskog sistema koji uništava ekonomiju, i koji je sada na putu da uništiti i sebe.

Nemačka je odustala od svog zahteva da i finansijski sektor na sebe preuzme deo odgovornosti za krizu Evrozone i da snosi troškove njenog ozdravljenja. Preciznije, banke će preuzeti samo deo troškova sanacije Grčke, ali neće učestvovati u sanaciji ostalih država u krizi.

Kapitulacijom Nemačke uklonjena je i poslednja velika prepreka apsolutnoj moći finansijske oligarhije. Svet se vraća tamo gde je već bio pre izbijanja ekonomske krize. Iako je najodgovorniji za svetsku finansijsku krizu, iako je doveo do kolapsa budžeta najvećeg broja Zapadnih država i gurnuo svet u opasan ekonomski i politički haos, finansijski sektor je, paradoksalno, iz krize izašao ojačan.

Upravo oni, koji su koliko juče vapili za pomoć i iznudili je od matičnih država, sada se okreću protiv svojih spasilaca, učeći ih, tobože, vrlinama odgovornog budžetskog upravljanja. Krivica finansijskog sektora je tako nestala sa radara i svi su zaboravili kako je i zašto sve počelo.

Proces slamanja Nemačke trajao je mesecima, a žestoka, orkestrirana kampanja protiv nje samo je integralni deo kampanje rušenja Evrozone. U delu međunarodne štampe Nemačka se prikazuje u najcrnjem svetlu, a neupućenom čitaocu bi moglo izgledati i da je Nemačka najveća prepreka razrešavanju krize i ključni krivac za nevolje i žrtve koje moraju podneti prezadužene države. Usmeravanje gneva ka Nemačkoj važna је komponenta pomenute kampanje.

Deo medija piše i da je u toku kreiranje Četvrtog rajha u kome se valjda Nemačka sprema da stvori finansijske koncentracione logore i da budžete država Evrozone ograniči i ogradi bodljikavom žicom pod budnim okom nemačkih čuvara.

Nemačka je ovoj kampanji išla na ruku svojom trapavom retorikom, manjkom takta i talenta za građenje savezništava, konfliktnim i kontradiktornim istupima svoje političke, ekonomske i medijske elite.

Završni udarac je stigao 23.novembra 2011. godine. Nemačka je tog dana, u rutinskoj finansijskoj operaciji emitovala obveznice sa dospećem od deset godina. Po logici ekonomske snage i po rejtingu Nemačke, to su morali biti najkvalitetniji državni vrednosni papiri koji se danas mogu kupiti. Na nestabilnom i rizičnom finansijskom tržištu za njima bi morala biti jagma. Suprotno logici i finansijskom razumu, prodato je tek nešto više od 60 odsto predviđene emisije.

Moćna i organizovana finansijska oligarhija je time pokazala da i Nemačku i njen budžet može držati u šaci, da se njenom ekonomskom sudbinom može igrati gotovo na isti način kako to već mesecima čini sa slabijim članicama Evrozone. Nemačka je, izgleda, razumela poruku. Usamljena i nemoćna, promenila je politiku, ili u najboljem slučaju, suzila front borbe za očuvanje Evrozone.

Finansijski sektor ima diskretnu ali snažnu podršku Evropske centralne banke (ECB). Jedina institucija koja je dovoljno moćna da se suprotstavi finansijskim špekulantima, činila je to bezvoljno i sa pola snage. Pod formom monetarne odgovornosti i ekonomske vrline, ECB čini se, više brine o interesima svoje finansijske bratije nego o interesima Evrope i njenih građana.

Može biti da će Evropa tek zažaliti što 2008. godine nije bar privremeno nacionalizovala bankarski sektor, što nije zatvorila finansijski kazino i tako sprečila razaranje Evrozone i evropske ekonomije u celini.

U središtu ovog mitskog prostora je verovanje da finansijsku stabilnost jedne zemlje određuje visina javnog duga i njegov odnos prema bruto domaćem proizvodu (BDP). Javni dug je ekonomski agregat koji pokazuje koliko sektor države duguje kreditorima u zemlji i inostranstvu.

Po opšte prihvaćenoj mantri, država koja smanjuje javnu potrošnju i čiji se javni dug kreće u prihvatljivim okvirima, ide dobrim putem ka očuvanju finansijske stabilnosti. Prihvatljiv okvir javnog duga se u skladu sa trenutnom modom kreće u rasponu od 40 do 60 odsto BDP-a. Pravila koja regulišu visinu javnog duga Evrozone taj odnos fiksiraju na nivou od 60 odsto, dok je Srbija taj odnos limitirala na nivou od 45 odsto BDP-a.

U tom istom mitskom ambijentu, privatna potrošnja, kao komplement javnoj potrošnji, nikada nije izvor krize. Privatni sektor (banke, preduzeća, građani) je uvek racionalan, pažljivo se zadužuje, i dakako, još pažljivije investira ili troši. Otuda nema nikakvog razloga da se u tom domenu interveniše, ili da se potrošnja privatnog sektora ograničava na bilo koji način.

Ako je uzrok krize svuda isti i samo jedan, onda postoji i samo jedan univerzalni recept. Kontrola visine javnog duga je osnovni temelj zdrave ekonomske politike, primenjuje se na velike i male države, na razvijene i one koje to nisu, na države jakih i slabih valuta. Kontrola i limitiranje javnog duga je okosnica politike Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) tamo gde on interveniše.

Iskustva svih velikih ekonomskih kriza poslednjih petnaest godina, uključujući i poslednju krizu Evrozone, u velikom su raskoraku sa ovakvim tezama. Simptom „visokog javnog duga“ koji prethodi krizi, u većini pogođenih zemalja nije bio prisutan.

Podaci ukazuju na druge uzroke krize. Kao najčešći generator krize javlja se preveliko trošenje privatnog sektora iz koga se kriza preliva na budžet, da bi se na kraju sve završilo velikim rastom javnog duga. Mehanizam krize je bolno jednostavan – prekomerno zaduživanje privatnog sektora dovodi do finansijske krize, finansijska kriza rezultira recesijom, poreski prihodi kojima se puni budžet padaju, rashodi ostaju isti ili rastu, jer država mora da interveniše. Ona mora da sanira banke i pomaže armiji ljudi koji su ostali bez posla. Kako sve to „mora“, država mora i da se zadužuje i povećava javni dug.

Javni dug i finansijske krize

U ovom tekstu će biti kratko analizirana iskustva krize Jugoistočne Azije (1997.), Argentine (2002.), Islanda i Evrozone (2008.). Jedina veća kriza koja će biti izostavljena je kriza Rusije 1998. godine, budući da se tu i nije radilo o finansijskoj krizi, već o totalnoj krizi države, ili možda bolje, antidržave.

U tabeli 1. dati su podaci (u procentima) o visini javnog duga u odnosu na BDP u godini koja prethodi izbijanju krize. Za države Jugoistočne Azije to je 1996. godina, za Argentinu je 2001. godina, a za sve ostale 2007. godina. Podaci su složeni po opadajućem redu.

Tabela 1.                 Javni dug i BDP(%)

Izvor: MMF

Faktografija pokazuje da jasna i nedvosmislena korelacija između visine javnog duga i verovatnoće izbijanja finansijske krize postoji jedino kod Grčke i Italije.

Sa druge strane, iz tabele je potpuno jasno da kriza Jugoistočne Azije nema nikakve veze sa krizom njihovog javnog duga.

U akademskom smislu, ovo je verovatno bila najvažnija kriza poslednjih decenija. Ona pokazuje da i štedljive države koje se pri tome veoma dinamično razvijaju, mogu upasti u strahovitu krizu zbog dugova privatnog sektora i izloženosti stranim kreditorima. U desetogodišnjem periodu koji je krizi prethodio, prosečna stopa rasta Tajlanda i Koreje bila je oko 9 procenata  godišnje, Indonezije gotovo 7 procenata npr..

Direktan uzrok krize Jugoistočne Azije jeste popuštanja kapitalne kontrole. Preduzećima je omogućeno zaduživanje u inostranoj valuti, bankama neograničeno uzimanje deviznih kredita u inostranstvu. Konverzijom dolara u lokalnu valutu banke su odobravale kredite po višim kamatnim stopama i zarađivale na velikoj razlici između domaćih i inostranih kamatnih stopa.

Sve dok je kurs domaće valute bio stabilan, sistem je funkcionisao. Kada su špekulanti napali azijske valute, kada je priliv inostranih kredita presahnuo i kada je počelo povlačenje kapitala iz ovih država, došlo je do valutnog kolapsa. To je rezultiralo bankarskom i dužničkom krizom koja je dovela do duboke recesije i masovnih bankrotstava. Fundamentalno zdrave ekonomije dovedene su do ivice ekonomskog i političkog haosa. Na kraju je veliki broj kvalitetnih domaćih kompanije prešao u ruke stranaca po bagatelnoj ceni.

Primeri Islanda, Irske ili Španije takođe ne pokazuju vezu između krize i visine javnog duga.

Ako bi vladajuća mantra o javnom dugu kao faktoru stabilnosti bila tačna, ove zemlje nikako nisu mogle doći pod udar krize. Ili, koristeći isti kriterijum, verovatnoća izbijanja krize u Portugalu bila je otprilike ista, kolika je bila verovatnoća izbijanja krize u Nemačkoj, čiji je javni dug 2007. godine bio 65 odsto u odnosu na BDP.

Tekući bilans i finansijske krize

Jasno je da visina javnog duga nije najbolji indikator izbijanja finansijske krize i da se mora tražiti neki bolji i pouzdaniji. Zajednički imenitelj postoji, ali se on ignoriše.

U tabeli 2. dati su (po zemljama) podaci o stanju bilansa tekućih plaćanja u odnosu prema BDP-u. Prikazani su prosečni deficiti u godinama koje su prethodile krizi – petogodišnji u prvoj koloni, desetogodišnji u drugoj.

Tabela 2.             Bilans tekućih plaćanja i BDP (%)

Izvor: MMF

Klasična definicija određuje tekući bilans kao deo platnog bilansa koji obuhvata trgovinski bilans, faktorske prihode (kamate, dividende i sl. ) i transferna plaćanja (doznake emigranata, donacije, itd.).

Pored toga što je tekući bilans slika razmene domaće ekonomije sa inostranstvom, njegov značaj je još širi. Tekući bilans je obračun koji pokazuje da li, i koliko, javni i privatni sektor (zajedno) troše više nego što ekonomija stvara. Island (na vrhu tabele 2.) je u pet godina koje su prethodile krizi, prosečno trošio 11% BDP više nego što je ekonomija mogla da stvori.

Sve države koje su kroz krizu prošle ili koje kroz nju prolaze, imale su kontinuirane, višegodišnje deficite tekućeg bilansa. Deficit tekućeg bilansa podrazumeva da on mora biti finansiran iz inostrnastva. Neminovna posledica hroničnog deficita je da država svoju finansijku sudbinu predaje (ne)milosti stranih kreditora, jer bez njih ne može održavati nivo potrošnje na koju se ekonomija navikla. U trenutku kada kreditori iz bilo kog razloga prekidaju finansiranje, ili kada počinju da traže sve veće nadoknade da bi finansiranje nastavile, izbijaju finansijske krize.

Isti fenomen se može sagledati iz drugog ugla. Najveći javni dug u razvijenom svetu ima Japan. Dug Japana prelazi cifru od 220% u odnosu na BDP, ali ova zemlja još uvek nije u krizi. Tajna se ponovo krije u tekućem bilansu gde Japan ima kontinuirani suficit. Enormno trošenje države pokriveno je štednjom druga dva sektora – štednjom građana, neraspoređenom dobiti i viškovima privrede.

Isti fenomen se uočava i na primeru Nemačke. Uz stalni suficit tekućeg bilansa (konstantno trošeći manje od zarađenog), ni Nemačka nije zavisna od spoljnih kreditora. Nemačka može sama finansirati svoj javni dug (koji nije nizak i koji je prešao 80% BDP-a), a da pri tome ne ugrožava svoju finansijsku stabilnost.

Zaključak bi se mogao svesti na to da je važno ne samo koliko država duguje, već i kome duguje. Ovaj zaključak ni na koji način ne ignoriše opasnost od rasta javnog duga, već ga objektivizira u svetlu iskustava velikih kriza. Visok javni dug svakako ugrožava ekonomiju, ali sam po sebi, nije nužno i okidač krize.

Slepo insistiranje samo na visini javnog duga i zanemarivanje važnijih faktora rizika, neće sprečiti izbijanje finansijskih kriza.

Spoljni dug i finansijske krize

Deficit tekućeg bilansa nužno dovodi do rasta spoljnog duga koji pokazuje koliko jedna ekonomija (javni i privatni sektor) duguju stranim kreditorima. I ovaj pokazatelj je mnogo pouzdaniji indikator krize nego što je to javni dug.

Slično kao ranije, u tabeli 3. dati su podaci (u procentima) o visini spoljnog duga u odnosu na BDP u godini koja prethodi izbijanju krize. Za države Jugoistočne Azije to je 1996. godina, za Argentinu 2001. godina, a za sve ostale 2007. godina. I ovde su podaci složeni po opadajućem redu.

Tabel 3.       Spoljni dug (bruto) i BDP (%)

Izvor: Carmen M. Reinhart & Kenneth S. Rogoff “This Time is Different”

Kod država Evrozone koje su krizi, spoljni dug je van svake sumnje previsok i odslikava slabosti tekućeg bilansa, ali ne samo tekućeg bilansa. Irska i Island na primer, imaju prekomeran spoljni dug jer su istvoremeno i značajni finansijski centri. Novac iz inostranstva se reciklirao kroz finansijski sistem ovih malih država povećavajući njihov spoljni dug. Situacija je ipak nešto bolja, obzirom da Island i Irska imaju i potraživanja po osnovu finansijskih plasmana, pa je njihov neto eksterni dug znatno niži.

Iskustva Jugoistočne Azije i ovde pokazuju da se u ozbiljnu finansijski krizu može dospeti čak i na nižem nivou spoljnog duga. Konvencionalno se uzima da je država prezadužena kada njen spoljni dug pređe granicu od 80 odsto u odnosu na BDP.

Dužnička iluzija

Zemlje u razvoju imaju i dodatni problem. U pokušaju da stabilizuju  ekonomije, prečesto se poseže za nekim od oblika fiksiranja deviznog kursa. Po pravilu, ovakvom politikom se stiže do precenjenog kursa kojim se ugrožava platni bilans. Ali to nije jedina opasnost. Dodatna opasnost leži u pojavi „dužničke iluzije“ koju najbolje ilustruje primer Argentine.

U tabeli 3. dati su podaci za Argentinu sa indikatorima javnog duga u 2001. (godini koja je prethodila krizi), i 2002. (godina eskalacije krize). Od 1991. godine Argentina je funkcionisala u režimu modifikovanog valutnog odbora. Kurs pesosa je bio godinama fiksiran prema dolaru na nivou 1:1. Kada je došlo do valutne krize i napuštanja fiksnog kursa, pesos je depresirao za oko 75 procenata, a  BDP (iskazan u dolarima) je drastično pao, daleko više nego što je iznosio pad realne stope rasta. Indikator javnog duga je sa 54 odsto  skočio na 164 i otkrio stvarne razmere problema koje je precenjeni pesos godinama unazad skrivao.

Tabela 4. Uticaj precenjenog kursa na indikator zaduženosti Argentine

Izvor: MMF

Svi ekonomski parametri koji se obračunavaju kao odnos autentične devizne veličine i BDP-a (koji se sintetički izvodi prema dolaru ili evru), pokazuju isti fenomen. Reč je o trgovinskom bilansu, tekućem bilansu, spoljnoj zaduženosti, i sličnim pokazateljima. Što je domaća valuta precenjenija, što je inflacija veća, što se država brže približava ponoru, njeni pokazatelji zaduženosti su sve bolji.

Pouke krize

Iskustva ekonomskih kriza pokazuju da države dospevaju u finansijsku krizu kada ekonomija kao celina kontinuirano ima deficit tekućeg bilansa, dakle kada troši više nego što stvara, što dovodi do rasta spoljne zaduženost. Potpuno je svejedno da li u zaduživanju prednjači javni ili privatni sektor, a gotovo da je svejedno i da li je nivo deficita visok ili nizak, pogotovo ako je godinama prisutan. Rizici se strahovito multiplikuju kada se država, privreda i građani zadužuju u stranoj valuti.

Usled rasta spoljnog duga, ekonomska sudbina države se sve više prepušta volji inokreditora, a domaće finansijsko tržište se izlaže riziku od špekulativnih napada. Ovi napadi, ako su dobro koordinirani, mogu ugroziti finansijsku stabilnost države i kada su njeni makroekonomski fundamenti zdravi. Uravnotežen tekući bilans je zato najsnažniji faktor stabilnosti svake ekonomije, pogotovo male ekonomije.

Države su u velikom riziku i kada vode politiku precenjenog kursa domaće valute, i kada se u skladu sa tim samozavaravaju pogrešnim indikatorima zaduženosti.

Konačno i možda najvažnije, države su u ogromnom riziku kada ignorišu svoja i tuđa iskustva i slede nametnute ideološke obrasce bez ikakvog empirijskog utemeljenja.

http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/20/RTS+1/991116/Helenski+grip++na+srpski+na%C4%8Din.html

Guverner je apsolutno u pravu. Njegovi kritičari ne razumeju situaciji u kojoj se nalazi bankarski i finansijski sistem Srbije.

Banke velikim delom žive na razlici između depozitnih i kreditnih kamatnih stopa. Svako podizanje depozitnih stopa dovodi do rasta kamata na kredite, ili zaustavlja (ili bar usporava) njihov eventualni pad. Devizne kamate su već previsoke u odnosu na domicilne kamatne stope i dovoljno su podsticajne za štednju. (Domicilne stope su one, koje se mogu dobiti u zemljama u čijim valutama Srbija štedi). U situaciji kada se i privreda i građani i država guše pod teretom kamata, sve izuzev pada kamatnih stopa je ekonomsko samoubistvo.

Argumenti koje guverner navodi su nesporni, mada ne i najvažniji. Pretpostavljam da bi guverner u poziciji slobodnog ekonomiste, a na bazi uvida koji danas ima u finansijski sistem, svoju argumentaciju mogao dodatno osnažiti i elaborirati. To bi pomoglo da javnost bolje razume dubinu i razmere drame u kojoj se finansijski sistem nalazi. Pozicija guvernera je međutim takva, da obavezuje na uzdržanost.

Narodna banka je tek posle jedne decenije shvatila da mora izvršiti „dinarizaciju“ finansijskog sistema. Svako podizanje deviznih kamatnih stopa Srbiju udaljava od tog cilja i stimuliše građane da misle i štede u evrima. NBS danas bije bitku sa vremenom – što je proces prelaska na dinar sporiji, to je krah finansijskog sistema bliži.

Srbija ima kontinuirani deficit tekućeg bilansa, troši mnogo više deviza nego što ih stvara, a visoke devizne kamate na štednju samo doprinose pogoršanju situacije. Devizni krediti nisu trošeni na uvoz opreme kojom bi jačala izvozna privreda, da bi se izvoznim prihodima namirivali devizni krediti. Oni su arčeni ponajviše na potrošnju uvozne robe. Devize su potrošene, nove nisu zarađene.

Kada se finansijski sistem gleda kao celina, svaki devizni cent kamate koji banke isplaćuju ili obračunavaju štedišama, plaća se ili može biti plaćen samo, isključivo i nikako drugačije, do iz novog deviznog zaduživanja. Devizni depoziti i devizne kamate u državi koja nije u stanju da devize zaradi već samo da ih pozajmi u inostranstvu, postaju zato deo kolosalne piramidalne šeme.

Dužničke muke Srbije se ne iscrpljuju samo time što je javni dug oko nivoa od 45 odsto bruto domaćeg proizvoda, ili još ozbiljnije i opasnije, što je spoljni dug Srbije na oko 80 odsto BDP-a. Zaboravlja se da Srbija ima i dodatni, implicitni devizni dug prema građanima od oko 7.5 milijardi evra.

To je jedan od najvećih rizika za sistem, a njegova razorna moć se vidi samo u trenucima panike, kada počinje povlačenje depozita iz banaka. I isplata deviznih depozita građana, i uvoz robe, i otplata ino-kredita može se obezbediti samo iz deviznih rezervi. U krajnjoj instanci, to je jedini izvor. NBS ne može štampati devize pa isplatiti depozite i tako smirivati paniku ako građani krenu da povlače novac iz banka.

Tu i jeste jedna od ključna razlika između dinarskog i evro sistema. U dinarskom sistemu devizni udar dolazi kada je zaustavljen priliv kapitala ili kada stranci povlače novac iz Srbije. U evroiziranom sistemu, devizni udar može doći i iznutra, povlačenjem deviznih depozita građana, i lančanom reakcijom koja sa tim ide.

Kada dolazi do finansijskih kriza, devizna štednja ugrožava stabilnost sistema bar onoliko, koliko ga ugrožavaju i devizne obaveze prema inostranstvu. U analizi devizne pozicija Srbije, u analizi devizne zaduženosti i rizika, devizna štednja građana se ne može ignorisati. Ona je njen integralni, visoko rizični deo.

Na izgled trivijalna tehnička razlika uzrokuje drastično različite percepcije poreske problematike, i posledično, različite odnose prema državi. Zbog toga, iako ne samo zbog toga, formirane su i različite političke kulture.

Kada Britanac potpisuje ugovor kojim se regulišu uslovi njegovog zaposlenja, ključni element će naravno, biti visina plate. Ta plata se u ugovorima iskazuje, a u svesti zaposlenih figuriše kao (godišnja) bruto-plata. Ona definiše odnos poslodavca i zaposlenog i određuje poziciju zaposlenog na tržištu rada. Potpisujući ugovor o radu, Britanac zna koliko njegov rad vredi i koliko on tačno poslodavca košta.

Iznos njegove neto-plate je sasvim drugačija kategorija i ni na koji način nije vezana za poslodavca. Ona je „ostatak“ posle obračuna građana sa državom i posle izdvajanja za penziju. Poreski sistem je jednostavan, pregledan i relativno lak za praćenje. Britanci u pravilu znaju kolike su poreske stope i koliko ih država košta. Ovo ne znači da svaki Britanac poznaje poresku oblast, ali je država učinila dovoljno da svako ko to želi, ima lak uvid u sistem.

Jedna od većih tema svake predizborne kampanje na Zapadu je uvek vezana za poreze na lična primanja. Poruke se upućuju direktno građanima-glasačima, jer su oni ti koji poreze plaćaju, i svaka promena poreskih stopa ima direktan efekat na njihov džep.

Ako država poreske stope snizi, efekat sniženja pripada zaposlenom. Njihove bruto-plate će ostati nepromenjene, ali će im neto-plata biti veća. U slučaju rasta poreza, ponovo uz nepromenjenu bruto-platu, neto-plata se smanjuje.

Građani Srbije decenijama žive u drugačijem ambijentu, isključivo sa svešću o neto-plati. Malo je zaposlenih koji znaju kolika su njihova bruto-primanja, koliko koštaju poslodavca, šta i koliko državi plaćaju, da li se i kako stope poreza i doprinosa menjaju iz godine u godinu. Logikom neto sistema, sve se to događa mimo njih.

Građani su uglavnom nezainteresovani za poreski sistem, sa izuzetkom poreza koje sami uplaćuju, poput poreza na imovinu. U nakaradnom srpskom univerzumu, porezi i doprinosi su isključivo briga poslodavca.

Kada poslodavci traže da se porezi i doprinosi na lična primanja smanje, to podrazumeva da će efekat smanjenja ovih davanja prisvojiti oni. Sniženjem poreza, poslodavac izdvaja manje za bruto-plate svojih zaposlenih, ali njima i dalje isplaćuje nepromenjenu neto-platu. Niži porezi ne povećavaju kupovnu moć građana, već se prelivaju u profit poslodavca.

Budući da ne zna ni koliko plaća niti šta plaća, građanin je dezorijentisan. On ne podrazumeva da je državni administrativni aparat, policija, školstvo, ili zdravstvo na primer, u njegovoj službi, baš kao što je to i pekar kod koga kupuje hleb. Činjenica da država ima monopol na najveći deo svojih usluga a pekar nema, ne menja bitno logiku stvari.

Dobrim delom i zbog ovakvog (ne)razumevanja logike ličnih primanja, formirao se odnos ponižavajuće inferiornosti i servilnosti građana prema državi. Uz jasnu svest o tome da se plate državnih službenika finansiraju iz njihovih bruto-plata, građani bi teže prihvatali maltretiranja prilikom vađenja dokumenata, registracije kola, kod čekanja u redu za ovo ili ono. Ostajući u ulozi podanika prema državi, oni i svoj gnev usmeravaju prema poslodavcu i prema maloj neto-plati. Formiranje te neto-plate i njenu zavisnost od poreza koje diktira država, zaposleni ne vide.

S druge strane, zaposlenima se mora predočiti da poslodavac koji ne plaća poreze i doprinose potkrada njih, jer je deo plate iz koje se porezi i doprinosi plaćaju njihova zarada, i nisu dar poslodavca državi. Malo ko razume da kada poslodavac obračunava i uplaćuje (ili ne uplaćuje) poreze i doprinose, on nije ništa drugo do samo poreski agent države.

Kod obračuna i plaćanja poreza i doprinosa teorijski su moguća dva modela. U prvom, poslodavac radniku isplaćuje bruto-platu, a radnik zatim sam popunjava naloge, čekove i nosi ih na naplatu. Kako je ovaj sistem komplikovan za radnike a istovremeno državi ne garantuje uredan priliv poreza i doprinosa, države su poslodavcima poverile posao obračuna i prikupljanja poreza na lična primanja. Ovo je drugi, i opšte prihvaćen model.

Iako praktičan i racionalan, ovaj model je nametnut i zaposleni nad njim nemaju nikakvu kontrolu. Ako poslodavac ne uplaćuje doprinose, onda je to isključivo problem države i njenog nominovanog agenta – građanin je svoj deo obaveze izvršio zaradivši bruto- platu iz koje će njegov poslodavac, kao poreski agent, namiriti državu. To je ujedno i razlog zbog koga država mora, bez pogovora, povezati staž svim radnicima kojima doprinosi za penziono osiguranje nisu uplaćivani. Isti princip bi morao važiti i za oblast zdravstvenog osiguranja. Zaposleni su svoje obaveze izvršili, država nije.

Kako nije obezbedila kontrolu naplate poreza, država je postala saučesnik i glavni krivac za eroziju, ili još bolje, za destrukciju poreske discipline. Ovaj problem građani jasno vide tek kada odlaze u penziju i kada se suočavaju sa činjenicom da porezi i doprinosi za njih nisu uplaćivani. Ali, to je samo deo problema.

U manjoj meri individualizovan ili kvantitativno merljiv, drugi deo problema se odnosi na stalni pad kvaliteta svih vrsta usluga koje država mora da obezbedi, od zdravstva, školstva, visokog obrazovanja itd.. Građani ovaj problem osete tek kada sve češće i za sve veći broj usluga moraju platiti iz svog novčanika. Ono što bi moralo biti pokriveno iz njihove bruto-plate i za nju vezanih poreza i doprinosa, građani sada plaćaju iz svojih neto-plata.

Smisao rada zaposlenih nije samo puko obezbeđivanje lične potrošnje njihovih domaćinstava. Njihov rad obezbeđuje i održavanje ili poboljšanje kvaliteta usluga koje su u domenu države. Ovakav pristup pomaže razumevanju da plaćanje poreza doprinosi ličnom blagostanju – verovatno i više nego što je to kupovina kola, ili plazma televizora. Ovakav pristup baca i drugo svetlo na sve one koji rade na crno i porez ne plaćaju – koga to oni zapravo potkradaju, treba li ih tolerisati, sme li se u tome učestvovati!

Da li su porezi i doprinosi u Srbiji preveliki, da li je poreski sistem dobar ili loš, pravedan ili nepravedan, sve to ne utiče na kompleks problema koji su predmet ovog teksta.

Poimanje stvarnosti i politička kultura daleko su od toga da proističu samo iz sistema obračuna plata. Ni promena svesti na ovom segmentu, ni uspostavljanje poreske discipline neće radikalno promeniti očajnu situaciju u kojoj se Srbiji nalazi, ali može biti makar jedan od malih, neophodnih koraka da se propast zaustavi.

U strašnim vremenima socijalizma, koji kao što svako zna, nije valjao baš ništa, ovim problemom se bavila Služba društvenog knjigovodstva (SDK). Proces isplate zarada je bio komplikovan, a sam dan isplate je uvek bio najteži dan u mesecu za finansijske službe. One su platne spiskove dostavljale SDK-u na dan kada se isplata vrši. Uz spiskove se prilagao obračun poreza i doprinosa, nalozi za njihovo plaćanje i popunjeni statistički obrasci. Dobro obučeni referent u SDK kod koga se vodio račun preduzeća, pedantno bi proveravao svaku cifru i tek kada se sve slagalo, zarade su se mogla isplatiti. Istog trenutka kada su zaposleni dobijali novac na svoj račun, budžet države je dobijao svoj deo.

Gotovo da je bilo nemoguće podeliti plate a da obaveze koje uz platu idu ne budu izmirene. Istine radi, bivalo je da se „intervencijom sa visokog mesta“ dozvoli isplata zarada i kada za poreze i doprinose nije bilo novca. Ovu privilegiju su ponekad imala velika preduzeća sa mnogo zaposlenih. Država je bila u strahu od štrajkova, ili kako se to milozvučnije zvalo, od obustava rada. Ovakve situacije su bile izuzetak a ne pravilo, i nisu kompromitovale dobro uhodan mehanizam.

U sistemu je postojala disciplina, a SDK je bio njen stožer. Zahvaljujući položaju u sistemu ova služba je bila i baza izuzetno kvalitetnih i korisnih statističkih podataka kakve Srbija danas nema.

SDK je između ostalog obavljala i funkciju platnog prometa. I u vremenu pre Interneta i modernih komunikacija, efikasnost platnog prometa je bila izvanredna. Platni promet Jugoslavije je bio među najboljima u svetu i sa tim može polemisati samo neko, ko o platnom prometu veoma malo zna. Primera radi, platni promet Velike Britanije bio je daleko sporiji od jugoslovenskog, a situacija se popravila tek pojavom Interneta.

Služba je ukinuta a da analize na bazi kojih je odluka doneta nikada nisu prezentirane, bar ne široj javnosti. Nikakva ozbiljna argumentacija za tako radikalan korak nije data, niti se iko bavio razmišljanjem ko će kontrolisati uplatu poreza i doprinosa, na primer. Objašnjenja koja su se mogla čuti bila su krajnje smušena i neuverljiva.

Ključni argument je bio da takva služba ne postoji u razvijenim zemljama, da je SDK relikt socijalizma i da se ne uklapa u privatizovani ekonomski sistem. Kada ovakvu službu nemaju razvijene države, zašto bi je Srbija zadržala? Argument je u logičkom smislu apsurdan.

Institucije se mogu ukidati ako je za njihovom funkcijom prestala potreba, ako su neefikasne, skupe, ali pre svega, ako postoje bolja rešenja. Da li takva služba postoji ili ne postoji u EU, apsolutno je nevažno. Konačno, u EU ne postoje ni ministri, ni visoki vladini službenici, ni direktori javnih preduzeća kojima je to prvi, ili jedini ozbiljniji posao u životu, pa Srbiji nije smetalo da u tom domenu bude tako različita i tako originalna.

Po drugom argumentu koji sam nedavno čuo, Slobodan Milošević je pred raspad Jugoslavije baš preko SDK upao u platni sistem i uzeo novac, pa je to diskreditovalo SDK. To je poznata i nesporna afera, ali je kao argument za ukidanje SDK neodrživa. Svaka služba se može zloupotrebiti a mnoge su i bile zloupotrebljene, ili se i danas zloupotrebljavaju. Ista logika bi nalagala ukidanje vojske, policije, tužilaštva, medijskih kuća, konačno i države same.

Stvarni razlozi za ukidanje SDK su možda na sasvim drugoj strani.

SDK je raspolagala odličnim poslovnim prostorima na najboljim mestima u gradovima Srbije. Takvom plenu se verovatno nije moglo odoleti i to je opredelilo njenu sudbinu. Kada se prođe Beogradom, na mestima gde je nekada bila SDK, sada su najčešće banke.

Uz to, i platni promet je bio i izuzetno unosna delatnost i banke su ga oduvek želele. Zašto bi država zarađivala novac za sebe, kada to mogu banke za svoje privatne vlasnike! Ima li jačeg razloga za ukidanje SDK od toga?

Priča o ukidanju SDK nije vezana samo za problematične motive koji iza toga mogu stajati. Ona pre svega jasno demonstrira i užasne rezultate prepuštanja države i njenih institucija ljudima bez znanja i iskustva, kojima je more do kolena.

Stanje budžeta Srbije, stanje penzionog fonda kao i kolosalna finansijska nedisciplina, zakasnelo su upozorenje i tužna ilustracija državnog amaterizma. A upravo taj amaterizam je jedan od osnovnih uzroka srpskog posrnuća.

Kada bi se na svetskom tržištu trgovalo samo robama i uslugama, kada bi se novac koristio samo za kupovinu hartija od vrednosti (preduzeća ili država, svejedno), tada bi uvek postojala čvrsta i opipljiva veza između novca i materijalnog sveta i ta veza bi služila kao neka vrsta sidra. Vrednosti valuta bi oscilirale u razumnom opsegu zato što bi reflektovale samo promene u realnoj ekonomiji, a te promene nisu ni skokovite, niti su brze.

U svetu modernih finansija ne trguje se samo realnim dobrima, trguje se i očekivanjima, a to je ezoterični prostor koji kreiraju, kojim vladaju i u kome se najbolje snalaze špekulanti. Oni ne kupuju dolare ili evra da bi zatim tim novcem kupovali robe ili kakve druge realne vrednosti. Oni kupuju ili prodaju valute očekujući da će one u budućnosti rasti ili padati, ili pak pokušavaju da zarade na razlikama u kamatnim stopama koje valutu prate.

Obim špekulativnih transakcija meri se hiljadama milijardi i često višestruko nadmašuje obim privrednih ili trgovinskih transakcija. Pojavom ovakvih špekulativnih transakcija države su izgubile, ili bar prepustile deo svog monetarnog suvereniteta, ne dobijajući ništa za uzvrat, izuzev glavobolje.

Svet finansijske ezoterije počiva i pokreće se glasinama, impresijama, instinktom, ali i zavereničkim dogovorima špekulanta. Kada se lavina novca pokrene, ona ima snagu da profitira i na pogrešnoj impresiji, ili na lošem instinktu. Valuta ne mora imati ekonomske razloge da slabi, ali će postati slaba ako špekulanti počnu da je prodaju u velim iznosima.

Slabosti evra proistekle iz materijalnog sveta (vezane za krizu budžeta perifernih država), pojačane su snažnim i upornim potkopavanjem evra koje dolazi iz ezoterične sfere. Sa te strane se neprekidno dovodi u pitanje realnost opstanka evrozone, insistira se na koncepcijskoj promašenosti, i stimuliše sveukupna skepsa prema održivosti zone. Američke rejting agencije su tu da daju „naučnu“ podlogu opštem skepticizmu. Ovo stanje finansijskog duha potkopava evro bar isto toliko, koliko tome doprinose i loše, opipljive budžetske cifre.

Od trenutka kada se evro pojavio na sceni 1999. godine (prvo kao obračunska valuta), započeo je tihi rat za slabljenje njegove pozicije. U periodu od 1999. godine, pa do kraja prvog kvartala 2002. godine, evro je gotovo sve vreme bio pod većim ili manjim pritiskom na finansijskim tržištima. Tokom prve dve godine postojanja, evro je prema dolaru izgubio skoro 40 odsto vrednosti.

Nije postojao nijedan fundamentalni ekonomski razlog za ovako veliki pad evra, ništa se dramatično loše nije događalo u evropskim ekonomijama, ili dramatično dobro u ekonomiji SAD u tom periodi. Delimično objašnjenje se moglo naći u većim kamatnim stopama na dolare nego na evra, ali još više u špekulativnoj prodaji evra. Time su, od samog početka, finansijska tržišta iskazivala nepoverenje u novu valutu. Da li je u slabljenju evra bilo „sistema“, teško je reći i nemoguće dokazati.

Evro je tada izdržao sve udare. Na vrhuncu snage, upravo pred izbijanje svetske ekonomske krize 2008. godine, evro je prema dolaru bio gotovo 35 odsto jači nego u trenutku lansiranja 1999. godine. I danas, u trenucima velike krize evrozone, on je prema dolaru na nivou koji je oko 18 odsto iznad nivoa na kome je bio u trenutku kada je valuta nastala.

Medijsko forsiranje krize u Evropi gura u drugi plan strahovitu krizu američkog javnog duga. Taj dug je preko 30% veći od javnog duga evrozone (mereno odnosom prema BDP-u), pri čemu SAD imaju i hronični i neodrživi deficit tekućeg bilansa. Kada bi svetske finansije obitavale u materijalnom svetu, na kriznoj pozornici bi glavna uloga pripala Americi, nikako Evropi.

Iz finansijske provalije u kojoj se SAD nalazi, može se izaći samo kontinuiranim depresiranjem dolara. Ako bi evro projekat bio mrtav, Amerika bi mogla značajno i relativno brzo da depresira dolar, bez opasnosti da će time ugroziti njegov status vodeće rezervne valute. I pored toga što bi vrednost dolara padala, niko ne bi akumulirao rezerve u evrima. Kineski juan još nije spreman da uđe na veliku globalnu scenu. I oslabljen, dolar bi nastavio da vlada svetskim monetarnim sistemom.

Šta će se dogoditi u narednim mesecima kada će se odlučivati sudbina evra, teško je prognozirati. Evropa za sada pokazuje zbunjujuću neodlučnost, povremeno i amaterizam u borbi sa krizom. Ta borba se ne odvija samo u materijalnom svetu gde se evropske države pogađaju oko veličine fonda za stabilizaciju. Ta borba se odvija i u ezoteričnom prostoru u kome Evropa, oklevajući ili šaljući kontradiktorne poruke, iz dana u dan gubi medijsku bitku.

Za sam status evra i njegovu budućnost nije odlučujuće da on u odnosu na dolar raste. Važno je da poverenje u njegovo trajanje ne bude okrnjeno, da onaj ko danas drži rezerve u evrima ne mora brinuti o tome šta će se sa evrom dogoditi u slučaju raspada evrozone. Na drugoj strani, za uništenje evra kao rezervne valute, dovoljno je samo podsticati strah svakodnevnim novinskim napisima ili TV prilozima.

Slabost koja proističe iz činjenica da EU nema jednu vladu i jednog lidera vidljiva je baš u trenucima kriza. Čini se da je Evropa zaglibljena u monetarnoj tehnici i u knjigovodstvu, da je preokupirana prebrojavanjem milijardi koje treba spremiti za pomoć i da se previše bavi računom ko i koliko dobija ili gubi.

Ono što Evropa može izgubiti ne staje u knjigovodstveni račun. Njoj preti da bude razbijena, marginalizovana i oduvana sa svetske scene. Raspad evrozone bi posledično doveo do postepenog urušavanja Evropske Unije. Ako bi se to dogodilo, to bi bilo drugo veliko državno samoubistvo u Evropi. (Prvo je bilo samoubistvo SSSR-a, jugoslovensko se ne računa.)

Da bi evrozona opstala, a sa njom i EU, biće potrebno da se proces emancipacije Evrope u odnosu na SAD nastavi. Proces emancipovanja je uvek i proces povremene konfrontacije. Uz to, potrebno je i da Evropa svoj ekonomski prostor uredi i reguliše u skladu sa interesima privrede i njenog razvoja, neobazirući se na kritike i pritiske koji stižu iz finansijskog sektora. Za početak bi bilo dovoljno stvoriti evropsku rejting agenciju i uvesti porez na špekulativne transakcije. Istovremeno, harmonizovanje poreskih politika u Evropi više nije pitanje izbora, već nužnosti.

Sve ove mere spadaju u domen političkih odluka i zahtevaju visok nivo saglasnosti velikog broja država. One bi istovremeno značile i pristajanje na dodatno krnjenje suvereniteta i na limitiranje demokratskih sloboda zemalja članica. EU bi se sa ovim izborom suočila pre ili kasnije. Ekonomska kriza je proces samo ubrzala.

Multipolarni svet je uvek bolji i prirodniji od unipolarnog – kako u politici, tako i u ekonomiji. Eventualna propast evrozone i čitavog evropskog projekta ne bi trebalo da raduje Srbiju. Takvim ishodom nikome u Evropi neće biti bolje, pa sigurno ni Srbiji.

Uprkos činjenici da se konstelacija ekonomske moći drastično promenila od kraja Drugog svetskog rata, uprkos hroničnom slabljenju i čestim dolarskim krizama, nije bilo valute koja je mogla ugroziti neprikosnovenu poziciju dolara na svetskoj sceni. Koliko god bilo ugodno i unosno kontrolisati svetski monetarni sistem, status zemljе rezervne valute nosi i visoke rizike za njenog titulara. Jedina država koja je taj teret mogla da nosi bila je Amerika.

SAD su bile najveća ekonomska sila, najveća finansijska sila, najveća vojna sila i pri tome najotvorenija ekonomija – ne samo za robe, već neuporedivo važnije, za tokove kapitala. Na tržištu uvek ima dovoljno dolarskih hartija od vrednosti koje se mogu kupiti ili prodati brzo, bez zastoja i visokih troškova. Ova likvidnost dolarskih hartija od vrednosti je ogromna prednost koju investitori visoko cene.

Veliki prilivi ili odlivi kapitala, ili pak kontinuirane špekulativne transakcije mogu ugroziti stabilnost gotovo svake države. Moć stihije finansijskog tržišta ili povremene, organizovane napade na valutu, osetile su gotovo sve države u različitim periodima.

Velike promene u vrednosti valute (na bilo koju stranu) uvek imaju loše posledice po ekonomiju i destabilizuje finansijski sistem. Kada valuta naglo jača ugrožen je izvoz, a špekulativni kapital se sliva u finansijski sistem. Kada valuta naglo slabi, uvoz poskupljuje, dolazi do inflatornog pritiska usled rasta uvoznih cena, a kapital napušta zemlju. Države su tada primorane na velike korekcije kamatnih stopa, bez obzira na stanje u kome se ekonomija nalazi u tom trenutku. Još gore, ovakve promene dolaze iznenada, teško ih je predvideti, još teže amortizovati. Zbog svega ovoga, ni jedna od zemalja koje su po nekom kriterijum mogle pretendovati na status rezervne valute, niti je mogla, niti je želela da taj teret nosi.

Švajcarski franak, koji je tradicionalno jak i stabilan i koji je u periodima finansijskih kriza bio sigurno utočište ili zamena za zlato, gotovo da nikada nije prešao 2 odsto svetskih rezervi. Ekonomija Švajcarske je relativno veoma snažna, ali je apsolutno mala.

Moćna nemačka ekonomija, sa verovatno najkvalitetnijom centralnom bankom na svetu, dugo je zadržavala neke od oblika kapitalne kontrole. Udeo marke u svetskim rezervama je dostizao maksimalno 15 do 16 odsto, što je značajno ispod njene međunarodne reputacije.

Slično kao i Nemačka, i Japan je kapitalne tokove dugo držao pod kontrolom. Početak liberalizacije kapitalnih tokova označio je i početak žestokog posrtanja za Japan. Učešće jena u svetskim rezervama nije prelazilo 7 odsto ni u njegovim „najboljim godinama“.

Britanska funta, koja je svojevremeno vladala svetskim ekonomskim sistemom, pala je svojim učešćem u svetskim rezervama sa 20 odsto (tokom šezdesetih) na ispod 5 odsto.

Veliki i česti poremećaji na svetskom finansijskom tržištu zahtevaju koordinaciju monetarnih politika različitih država. To nije jednostavan niti lagan proces, jer su interesi država u takvim trenucima u pravilu suprotstavljeni. Amerika je, ponovo zbog svoje ukupne snage, bila u mogućnosti da ostale države ili nagovori ili prisili na saradnju, kad god je to bilo potrebno. Po logici stvari, ovo sporazumevanje je u pravilu reflektovalo interese SAD, i neretko je sprovođeno grubo i arogantno.

Kreiranje evra je kao svoj krajnji cilj imalo nepovratnu integraciju Evropske Unije, postupno harmonizovanje fiskalnih politika, ali i odbranu (ili izolaciju) od poremećaja koji su prečesto dolazili sa dolarske strane. Okončanjem Hladnog rata započeo je i period postepene emancipacije Zapadne Evrope, koja je bila već umorna od svoje inferiorne pozicije u odnosu na SAD. Stvaranje zajednička valuta je jedan od moćnih signala tog procesa.

Evro se u obliku fizičkog novca pojavio 1. januara 2002. godine. Istog tog dana, u intervjuu CNN-u, Romano Prodi, tadašnji Predsednik Evropske komisije izjavljuje da je evro politički, a ne ekonomski projekat. On predočava značaj i ulogu evra u kreiranju bi-polarnog sveta (sa dolarom i evrom na suprotnim polovima), uz nagoveštaj da je to tek početak, „antipasto“, onoga što sledi.

Uprkos svim evidentnim slabostima i kontroverzama, evrozona ima sve uslove da dolaru bude takmac. U njenom središtu je kvalitetna centralna banka koncipirana po nemačkom uzoru. Ekonomija EU je (zbirno) veća od američke, iako je BDP Evrozone nešto niži od američkog.

Uz sve ekonomske probleme, a ko ih nema, Evropa ima dobru i balansiranu privrednu strukturu, modernu ekonomiju i odličnu infrastrukturu, daleko bolju od američke. Vodeće evropske ekonomije ne zaostaju u produktivnosti (po času) za američkim takmacima. Potrošnja energije je neuporedivo racionalnija, odnos Evrope prema ekologiji, velikoj temi dvadesetprvog veka, mnogo je odgovorniji od američkog.

Evrozona kao celina, ima značajno manji budžetski deficit od SAD, kao i niži nivo javnog duga, uprkos ulaganjima u širu i humaniju socijalnu zaštitu od američke. Za razliku od SAD, evrozona ima i uravnotežen tekući bilans.

S druge strane, na američkoj strani su pored već ranije pomenutih prednosti, fleksibilnija ekonomska strukturu i izuzetan duh preduzetništva koji ne jenjava još od pionirskih vremena. SAD su i dalje lider u modernim tehnologijama.

Američka demografska struktura i trendovi su znatno bolji od evropskih. Nije bez značaja ni činjenica da je američko stanovništvo, bar do juče, iskazivalo manje zahteva prema državi od Evropljana, demonstrirajući veću samostalnost, prilagodljivost i otpornost na šokove.

Amerika ima samo jednu vladu, a ima i institucije koje su kroz period Hladnog rata naučile da svoje ciljeve, javne ili tajne, efikasno realizuju iza scene. To umnogome povećava verovatnoću da će američki uticaj biti jači od uticaja koji Brisel može imati – gde god to treba, pa i u nekim evropskim zemljama.

Nejasna pozicija Velike Britanije, ili „sedenje na ogradi“, kako je to De Gol nazivao, predstavlja krupnu slabost za EU. Eventualnim ulaskom u Evrozonu, Britanija bi u velikoj meri doprinela snazi i stabilnosti zone kao i jačanju evra.

Konačno, i možda najvažnije u ovom trenutku, ciljevi SAD su u punoj saglasnosti sa interesima finansijske oligarhije koja Evropu vidi kao prepreku širenju svoje moći. Svi kontrolni mehanizmi koje EU uvodi ili nagoveštava, velika su potencijalna opasnost i moćna oligarhija će se protiv toga boriti svim sredstvima i na sve načine. U ovom bloku su i najuticajniji svetski mediji koji su evro već proglasili propalim projektom i pišu mu nekrologe.

U pozadini svetske ekonomske krize nastavlja se tihi valutni rat dolara i evra. Iako rat nije zvanično objavljen, čini se da je bitka za uništenje Evrozone i evra, nemilosrdna. Ulozi su ogromni i ako evro opstane, ako preživi ovaj veliki test, dolar bi mogao polako sići sa pijadestala vodeće svetske rezervne valute, mogao bi izgubiti ekskluzivitet koji već dugo ima i postati samo jedna od važnijih valuta.

Potencijalni ekonomski, ali i politički gubici koje bi SAD pretrpele u ovom scenariju su gotovo nemerljivi. Status rezervne svetske valute daje ogromnu prednost njenom vlasniku. Tako gledano, bilo bi državno neodgovorno ako bi SAD propustile da ovu prednost zadrže što duže i po svaku cenu, pogotovo ako tu cena plaća neko drugi.

Specijalni status dolara je ustanovljen po okončanju Drugog svetskog rata i bio je odraz potrebe trenutka, ali i apsolutne ekonomske i političke dominacije SAD. Bruto domaći proizvod SAD je bio veći od BDP-a drugih velikih ekonomija zajedno, uključujući tu SSSR i Japan. Američka industrija je na sličan način dominirala svetom.

Dolar je postao sidro svetskog ekonomskog sistema i zamena za zlato. Bio je konvertibilan u zlato sa fiksnom vrednošću od 35 dolara za uncu zlata. Sve ostale valute su svoje paritete fiksirale prema dolaru.

Sistem koji počiva na jednoj nacionalnoj valuti, bez obzira kako moćna sila stajala iza te valute, dugoročno je neodrživ. Da bi svetski sistem funkcionisao na takvim osnovama, da bi bio likvidan, dolara mora biti u izobilju. Ali, da bi dolara bilo u izobilju, Amerika mora imati stalni i veliki deficit tekućeg bilansa.

Ovaj fenomen se u ekonomiji naziva „Trifinova dilema“, po ekonomisti Robertu Trifinu, koji je problem objasnio daleke 1947. godine. Kejnz je takođe uočio problem i ponudio drugačije rešenje za svetski monetarni sistem. SAD su bile previše moćne da bi odustale od rešenja koje joj davalo ogromnu prednost na svetskoj ekonomskoj sceni.

Početkom šezdesetih godina dolari u opticaju daleko prevazilaze američke zlatne rezerve na kojima je dolar nominalno počivao. Paritet dolara prema zlatu je neodrživ, i to postaje svima jasno. Trifinova dilema se ponovo aktuelizuje, ponajviše u analizama poznatog francuskog ekonomiste Žaka Rufa. Iz tog vremena potiču i kovanice koje su i danas aktuelne. Jednu je skovao tadašnji francuski ministar finansija Žiskar d’Esten, koji je poziciju dolara nazvao „prekomernom privilegijom“. Na istoj liniji, Ruf je pisao da samo Amerika može imati „deficit bez suza“. Tu prekomernu dolarsku privilegiju Putin danas, prilično nepoetski, naziva parazitizmom.

Od šezdesetih godina, kada je štampanje dolara uzelo maha a SAD polako počele da gube svoju ekonomsku nadmoć, dolar je, sa kratkim prekidima, u stanju permanentne krize ili pada. Kriza se prvo reflektovala raskidanjem veze sa zlatom 1971. godine, a potom i padom vrednosti dolara. Pad je šokantni i to se najbolje vidi u poređenju sa valutama koje su na sceni poslednjih 40 godina.

Ilustracije radi, za jedan dolar se 1970. godine moglo dobiti oko 4,3 švajcarska franka. Danas se za jedan dolar može dobiti oko 0,9 švajcarskih franka. Iste godine, dolar je vredeo oko 358 jena a danas vredi oko 77 jena.

Kako to da uprkos ogromnom padu dolara, američka ekonomija funkcioniše bez krupnih problema? Na čemu počiva ogromna privilegija dolara i kako to da SAD mogu imati hroničan dvostruki deficit (i tekućeg bilansa i budžeta), a da to ne boli?

Pad dolara (iako dramatičan), nema dramatične posledice po američku ekonomiju. Amerika se zadužuje u dolarima, kupuje robe od kojih se mnoge iskazuju u dolarima i u pravilu, sve što uvozi dolarima i plaća. Za druge zemlje bi pad vrednosti valute bio ogroman problem jer bi povećao dužnički teret za iznos depresijacije i doveo do ogromnog pritiska i na cene. Ameriku ovaj problem mnogo ne pogađa.

Cene nafte i sirovina na svetskom tržištu se iskazuju i plaćaju dolarima. Ogroman deo industrijskog izvoza azijskih zemalja, latinske Amerike ili Australije na primer, iskazan je i naplaćuje se (opet) u dolarima.

Oko polovine svih dužničkih hartija od vrednosti je nominovan u dolarima, a i najveći deo berzanskih i špekulativnih transakcija se realizuje u dolarima. (Čak su i nedavno izdate obveznice Srbije nominovane u dolarima, na primer.)

Međunarodna siva i crna ekonomija koje se uvek oslanjaju na gotovinski novac funkcionišu na dolaru – 75% novčanica od 100 dolara cirkulišu van teritorije SAD. Centralne banke oko 60% do 70% svojih rezervi drže u dolarima.

Država koja želi da kupi naftu ili neku drugu sirovinu, mora imati dolare na raspolaganju. Da bi te dolare dobila, država mora prodati robu ili usluge, dakle mora razmeniti realnu, tržišno verifikovanu vrednost za zelenu hartiju. Južna Koreja na primer, mora prodati računar za dolare, pa će njima kupiti naftu. Efektivno, Koreja je računar razmenila za naftu, dala je robu za robu, koristeći dolar samo kao sredstvo plaćanja.

SAD s druge strane, mogu kupiti naftu dajući za nju hartiju koja je ofarbana u zeleno i nosi dolarski znak, jer ta hartija treba svima. Nije neophodno da svoj računar ili neku drugu robu razmene za nju – američki proizvod je i zelena novčanica. Amerika zato ne mora previše brinuti ni o stanju svog izvoza ili tekućeg bilansa. Pri tome, ni američka centralna banka se ne mora sekirati da bi tako velika emisija dolara mogla izazvati inflatorni haos – dobar deo emitovanog novca cirkuliše van zemlje i nikada se neće vratiti u SAD.

Amerika se ne mora sekirati ni oko stanja svog budžetskog deficita – njega velikim delom i bez zastoja finansiraju stranci. Preko 50% američkih državnih hartija od vrednosti je u rukama stranaca. Veliki broj država koje imaju značajan suficit tekućeg bilansa (i po tom osnovu ogromne dolarske rezerve), ulažu svoje viškove u vrednosne papire američke države. Amerika, delimično i o trošku drugih, može finansirati i svoje ratove.

Ovakvo obilje dolara drži i američke kamatne stope na nižem nivou od onih u drugim zapadnim državama. Američki dužnici, bili oni država, privreda ili građani, imaju niže finansijske troškove nego konkurencija.

Američki tržišni akteri su uglavnom lišeni troškova valutne konverzije, ne moraju da strahuju od kursnih rizika, nemaju potrebu da se od njih štite niti da troše novac na takvu zaštitu.

Američka ekonomija je još uvek moćna, i naravno, ne živi samo od štampanja novca, ali je štampanja novca profitabilna dopunska aktivnost. Amerika živi mnogo bolje, i troši mnogo, mnogo više nego što bi to mogla da dolar nije rezervna valuta. Naravno, ništa ne traje doveka.

Slabljenje ekonomske moći Amerike i strahovit rast oba deficita, uspon Kine, emancipacija Evrope i pojava evra, zapretili su da ugroze specijalnu poziciju dolara. Ono što se na svetskoj sceni vidi, nije samo kriza evra, već i ogorčena borba za budućnost dolara.

Informacije o detaljima prodaje obveznica, bar one koje su dostupne srpskoj javnosti, više su nego šture. Nije saopšteno po kojoj ceni su obveznice efektivno prodate i koliko je država novca dobila, ko su kupci, niti kakvo je dalje kretanje cene prodatih obveznica.

Vlada se skoncentrisala na to da sa građanima podeli samo svoju ushićenost uspehom transakcije. Kako i ne bi kada će novac stići odmah, a isplata po osnovu glavnice duga dospeva tek 28. septembra, daleke 2021. Ova vlada je novac uzela, neka druga vlada će ga vraćati. Do tada, na ime kamate, plaćaće se 72,5 miliona dolara svake godine u polugodišnjim ratama, svakog 28. marta i 28. septembra, počev od marta 2012. godine.

Kod trgovine obveznicama, cena po kojoj se emisija obveznica realizuje u pravilu je različita od njene nominalne vrednosti. Kada je o srpskim obveznicama reč, one su ponuđene tržištu po ceni od 98,263 odsto u odnosu na nominalnu vrednost od 100. Ako su sve obveznice inicijalno prodate po toj ceni, Srbija je mogla dobiti najviše oko 982 miliona dolara (ne milijardu). U skladu sa tim, efektivna kamatna stopa koju Srbija stvarno plaća iznosila bi oko 7,5 odsto (bez troškova finansijskih i pravnih savetnika koji su transakciju pripremili i realizovali).

Po onome što se sa tržišta moglo saznati, ubrzo posle inicijalne ponude, cena srpskih obveznica je značajno pala, i po nekim komentarima, reč je o jednom od najvećih kratkoročnih padova vrednosti novoizdatih obveznica koji se pamti. To znači da su kupci, posle samo nekoliko sati ili nekoliko dana posedovanja obveznica suočeni sa velikim gubitkom, ako bi se odlučili da obveznice ne drže, već da ih prodaju. Prema poslednjem stanju na tržištu, ono što su investitori platili 98,263, sada mogu prodati po ceni koja se kreće između 90 i 93.

To isto iz ugla srpske vlade izgleda drugačije – Srbija je odlično prošla i dobila je znatno više nego što bi dobila da je obveznice prodavala koji dan kasnije. Savetnici su svoj posao obavili tehnički veoma dobro i trenutak prodaje je dobro izabran. Gubici investitora nisu problem srpske vlade, pogotovo ne ako se kakva nova emisija obveznica ne planira uskoro.

Suprotno nekim mišljenjima, trenutak za prodaju obveznica, kada se vlada na to već odlučila, bio je relativno povoljan. Berze su danima bila u ropcu, akcije su se panično prodavale, prodavalo se i zlato čija je cena padala, pojavio se višak novca u potrazi za unosnom zaradom. Državne obveznice Srbije sa visokom kamatnom stopom činile su se kao privlačna mogućnost.

Kamatna stopa koju će Srbija plaćati je veoma visoka, ali niža nije ni mogla biti. Ona je u skladu s rizikom zemlje i s finansijskim rejtingom Srbije. Agencije Fitch i Standard and Poor’s  ulaganja u srpske vrednosne papire svrstavaju negde između špekulativnih i visoko špekulativnih transakcija.

Kao osnova za kvantifikovanje rizika dolarskih obveznica koriste se obveznice američke države koje imaju slično dospeće i koje se smatraju dolarskim ulaganjem bez rizika. Američke državne obveznice koje dospevaju za deset godina doneće svojim vlasnicima godišnji prinos od oko 2 odsto. Vlasnici srpskih obveznica će dobiti mnogo više, i kada bi sve ostalo kako je sada, njihov godišnji prinos bi bio između 7,5 i 8,5 odsto (već u zavisnosti od cene po kojoj su obveznice kupljene). Razlika od 5,5 do 6,5 odsto u odnosu na američke obveznice je ogromna, ali to je mera srpskog rizika i nadnica za strah. Naravno, na finansijskom tržištu niša neće ostati kako je sada, i cena srpskih obveznica će se formirati u zavisnosti od kretanja kamatnih stopa i percepcije rizika Srbije.

Rodilo se, valja ljuljati – u tom kontekstu, ključno je kako će novac biti utrošen, kakav će biti njegov efekat na inflaciju i kurs dinara, između ostalog. Jedina upotreba tog novca koja štetu može nešto umanjiti bila bi u funkciji razduživanja države prema privredi. Unutrašnji dug države bi se smanjio, a privreda bi dobila novac kao preko potrebnu injekciju likvidnosti.

Nažalost, ovo je samo limitiranje štete i time se ne mogu ukloniti sve loše posledice. Problemi sve bržeg rasta javnog duga i spoljnog duga Srbije su konačno prepoznat. To danas svi jasno vide, izuzev vladinih zvaničnika kojima pred izbore odgovara da ništa ne vide. Rizici međutim nisu samo na strani zaduženosti.

Kako god bio upotrebljen, novac od prodaje obveznica će biti impuls inflaciji koja je već previsoka i još uvek nije pod kontrolom. Dolari će biti prodati i konvertovani u dinare što će, pod drugim nepromenjenim uslovima, masu dinara u opticaju značajno povećati. U situaciji stagnantnog BDP-a, pritisak na cene će biti visok. Narodna banka bi se mogla naći na novim mukama.

Velika ponuda ovih „nezdravih“ deviza bi ponovo mogla ojačati dinar, ili ga stabilizovati na trenutnom, štetnom i neodrživom nivou. Time bi se samo odložilo neophodno konsolidovanje finansijskog sistema, a dužnička agonija (bez otpisa dela dugova) bi se produžila još neko vreme. Profitiraće ponovo samo banke i eventualno uvoznici. Ili, u drugom scenariju, banke bi (ako srpski rizik procene previsokim) možda mogle iskoristiti naredne mesece da iz Srbije tiho izvuku deo plasmana koristeći mirovanje kursa. Sličnu logiku bi mogli slediti i vešti domaći oligarsi, ili strani investitori.

U još gorem scenariju, država bi novac mogla potrošiti na predizbornu kupovinu socijalnog mira i glasova. Ako ishod bude takav, a verovatnoća nije mala, svi pomenuti rizici će se pojačati, a ekonomska agonija pogoršati.

Kako vreme odmiče, kako se ekonomske nevolje umnožavaju i socijalne tenzije nekontrolisano bujaju, stavovi s početka krize će morati da budu preispitani. Pre ili kasnije, analize će neizbežno morati da razmotre i širi kontekst u kome se kriza odvija.

Više je razloga zbog kojih su složeni, dubinski procesi ostali skriveni do danas, ali jedan od najvažnijih je svakako vezan za trijumfalizam Zapada posle propasti socijalizma. Taj trijumfalizam je narastao do infantilnosti, gušeći kvalitet ekonomske misli, ali umrtvljujući i društvenu misao u celini.

Negde u tom pobedničkom šenlučenju izgubljen je smisao za velike istorijske sinteze, za sagledavanje dubljih ekonomskih i socijalnih procesa i njihovih uzroka. Mislioce su zamenili fah idioti, socijalni tehničari i propagandisti sa svojim plitkim analizama i pitkim sloganima. Ta pojednostavljena predstava o svetu stvorila je ambijent površnosti i praznog optimizma kakav verovatno nije viđen nikada ranije, bar ne od veka prosvećenosti.

Da bi se razumeli procesi koji su u toku, da bi se u haosu prepoznala zakonitost, ne bi smetalo da se Marks i marksisti pročitaju još jednom. Uprkos predrasudama i često primitivnim kritikama na njen račun, marksistička analiza je i danas aktuelna, mada sinteza nosi snažan ideološki i deterministički naboj.

Upravo zbog takvog naboja možda je bolje sadašnju krizu posmatrati očima velikog, iako marginalizovanog istoričara kapitalizma, Fernana Brodela. Polazeći od Brodela, sociolog i politekonomista Đovani Arigi pravi odličnu istorijsku sintezu kojom se može objasniti i kriza kroz koju kapitalizam upravo prolazi. Svoje stavove Arigi je najkompletnije izneo u knjizi „Dugi dvadeseti vek“. Uzgred, Arigi je između ostalih teoretičara pri ruci imao i Marksa, Vebera, Šumpetera i Polanjija – različiti uglovi ovih mislilaca pomogli su mu da svoje stavove oslobodi od svake ideologije.

Arigi identifikuje četiri epohe (ili ciklusa) akumulacije kapitala kojima je sukcesivno uvek dominirala druga nacija. Na pijedestalu kapitalističke moći, Đenova, Holandija, Velike Britanija i SAD smenjuju se od 15. veka do danas. Kako se vreme ubrzavalo ciklusi dominacije postajali su sve kraći, a pred kraj svakog ciklusa javljao se uvek isti fenomen – profiti u realnoj ekonomiji su ubrzano padali usled jačanja konkurencije i kapital se selio u finansije i sferu finansijskih špekulacija gde su profiti bili najveći.

Neposredno pred svoj pad, svaka od prethodnih imperija je doživljavala novi, kratkotrajni uzlet (belle époque) koji se oslanjao upravo na finansijski kapital. Nedugo zatim sledio bi konačan pad i velika smena, kada je nova sila preuzimala dominantnu poziciju. Period potpune dominacije finansijskog kapitala uvek je bio najznačajniji signal kraja epohe i smene vladajuće sile.

U kontekstu Arigijeve analize, proces dominacije finansijskog kapitala započeo je sedamdesetih godina prošlog veka u SAD i bio je jasan nagoveštaj krize i početak kraja američke hegemonije. Istorija dvadesetog veka u velikoj meri sledi prethodne modele. Uočavaju se ipak dve bitne razlike ili odstupanja od ranije matrice.

U svim prethodnim epohama, države lideri su svoju vojnu i ekonomsku moć gubile istovremeno. Danas, sasvim netipično, SAD gube ekonomsku moć u korist novih lidera sa Dalekog istoka (Kine pre svih), ali i dalje zadržavaju svoju vojnu nadmoć. Na sceni je novi fenomen – bifurkacija moći, u Arigijevim terminima.

Druga anomalija i razlika u odnosu na prethodne periode javlja se kod tokova kapitala. Sve ranije završne faze odlazeće epohe karakterisala je seoba kapitala, od starog ka novom lideru. Danas, na kraju ove poslednje epohe, Amerika i dalje usisava kapital i to upravo kapital novih lidera koji su sada i njeni najveći kreditori.

Za razliku od predhodnih epoha kada bi stara sila bila potpuno nadjačana i potisnuta, ova poslednja epoha kapitalizma je drugačija. Opadanje američke moći je više posledica njenog otpora promenama i odbijanja da se prilagodi novim realnostima. To odbijanje nosi opasnost da svet bude gurnut u politički i ekonomski haos. U tom smislu, američku politiku od 11. septembra 2001. do danas, Arigi naziva samoubistvom velike sile.

Sva je prilika da smo svedoci kraja ili kraha jedne epohe kapitalizma. Kako će izgledati nova epoha, da li će se i kako kapitalizam ponovo transformisati, kolika će biti cena promene i ko će je platiti, pokazaće vreme. Tektonske promene kakve se upravo odvijaju biće vidljivije protokom vremena i sa vremenske distance. Jedno je ipak sigurno, ništa više neće biti kao pre.

Ako se komplikovani procesi ekonomske geostrategije ostave po strani, uzroci i geneza grčke krize bi morali delovati otrežnjujuće na sve tranzicione države, bez obzira da li su već postale članice EU, ili tek čekaju da u nju uđu.

Grčka je članica Evropske unije već trideset godina, ali uprkos dugom evropskom stažu, endemske političke i ekonomske slabosti sistema ostale su decenijama nepromenjene. Neodgovornost finansijskog sektora, koji po običaju ne želi da snosi konsekvence moralnog hazarda, svakako ima velikog udela u grčkim mukama, ali fundamentalnu krivicu za sadašnju krizu snose pre svega Grci. Bez obzira na hiljade zakona koje je Grčka harmonizovala sa EU, ona i danas više liči na sebe od pre trideset godina, nego na države poput Holandije ili Danske, na primer. To je možda i najporaznija činjenica koja proizlazi iz ove krize, poraznija i od same ekonomske faktografije.

Objašnjenja (ali ne i opravdanja) se možda mogu tražiti u komplikovanoj istoriji, krvavim ratovima, uključujući i građanski rat čije posledice nikada do kraja nisu zalečene, periodu diktature, kao i u stalnom strahu od sve moćnije Turske na istočnoj granici, sa kojom je, uzgred budi rečeno, Grčka u istom vojnom savezu.

Ako strah od Turske može opravdati ogromna i neproduktivna izdvajanja za naoružanje, najveća u EU merena odnosom prema bruto domaćem proizvodu (verovatno oko 4.6 odsto), taj strah ne može biti opravdanje i za hroničnu korupciju ogromnih razmera, za strašnu poresku nedisciplinu, neefiksnu državu i ogroman birokratski aparat, za sraslost politike i poslovne oligarhije, ili za klijentalizam, demagogiju i oportunizam političke elite.

Pomenuti fenomeni koji ugrožavaju Grčku i koji su do ove krize doveli, prisutni su u mnogim državama „stare“ Evrope, ali ne u takvom obimu i intenzitetu (izuzev na jugu Italije) i ne sa tako poraznim rezultatima. Prema nekim procenama, korupcijom i poreskom evazijom Grčka gubi oko osam procenata BDP-a godišnje, otprilike onoliko, koliko bi joj bilo potrebno da uravnoteži svoj budžet. Po drugim procenama, ako bi bogati Grci vratili u zemlju novac koji drže u inostranim bankama, Grčka bi se sama mogla izboriti sa posledicama krize.

Teško je reći da li su pomenute procene dovoljno pouzdane, ali se čini da su Grci radiji da daju krv ili život za Grčku, nego poreski evro. Ovakvo ponašanje je na kraju dovelo do toga, da su ponosni Grci de facto izgubili svaki ekonomski suverenitet. U nacionalnom parlamentu oni samo usvajaju ono što kreditori od njih traže.

Uz to, bankrot Grčke nije posledica samo prevelike državne potrošnje, već i nekontrolisane privatne potrošnje i života daleko iznad mogućnosti. Grčka je evropski lider ne samo po broju stanova i kuća u privatnom vlasništvu, već, kurioziteta radi, i po broju luksuznih Porše Kajena (i jedno i drugi po glavi stanovnika), na primer.

Druga važna lekcija grčke krize proističe iz njenog članstva u evro zoni. Jaka valuta ne može stvoriti jaku ekonomiju, niti je može dugoročno stabilizovati. Jaka valuta samo privremeno prikriva ekonomske slabosti, a vreme provedeno u zabludi omogućava da problemi narastaju preko svake mere. Članstvo u evrozoni i lakoća zaduživanja koja je sa tim išla, samo su produbili krizu i dodatno je dramatizovali. Grčka više nema autonomne mehanizme koji bi joj pomogli i ubrzali izlaz iz krize, pa svoju monetarnu politiku ne može prilagodi potrebama, niti može devalvirati odbačenu drahmu, na primer. Članstvo Grčke u evro zoni se pokazalo kao užasna greška, proistekla upravo iz zablude da dobra valuta može popraviti lošu ekonomiju.

Za Srbiju su uzroci ove krize izuzetno značajni, ne samo zbog geografske blizine Grčke ili zbog uzajamnih ekonomskih veza, već i zbog velike sličnosti političke i socijalne strukture proisteklih iz slične istorije i mentaliteta. Eventualni ulazak Srbije u EU, ma kako dobrodošao, neće promeniti Srbiju, niti će popraviti njeno ekonomsko i socijalno stanje. Tu promenu može načiniti samo Srbija sama, ako se odvaži na suočavanje sa sobom i svojim slabostima. Članstvo u EU, njena regulativa i institucije nude šansu i dobar su putokaz, ali članstvo po sebi ne može ni promeniti niti urediti zapuštenu državu ako ona nije spremna, ne ume, ili ne želi da se sama promeni.

http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/22/RTS+Satelit/908508/Gr%C4%8Dka+u+generalnom+%C5%A1trajku.html