Svuda poglavice, nigde Indijanaca – objavljeno u dnevniku „Politika“

Profesor Peter Drucker je možda najveći, verovatno najpoznatiji, a van svake sumnje najstariji živi teoretičar upravljanja preduzećima. Da ne bude zabune, upravljanje je ono što i mi odskora zovemo „menadžment“. Nisam sasvim siguran da li ovaj pomodni i rogobatni neologizam doprinosi preciznosti jezika, ali po svemu sudeći, uspešno zasenjuje prostotu. Bilo kako bilo, taj ću termin, mada nerado, koristiti i ja.

Povodom svog devedeset petog rođendana (dobro ste pročitali), profesor Peter Drucker je dao intervju britanskom Financial Times-u i taj intervju je objavljen 16/11/04. Tom prilikom je stari profesor komentarisao tzv. MBA programe – menadžment kurseve koji su postali, poslednjih godina, izuzetno popularan oblik postdiplomskog školovanja. Iz SAD se trend otvaranja menadžment škola velikom brzinom preneo i na ostatak sveta. Od mladih i ambicioznih ljudi sve se češće očekuje da u svoju akademsku biografiju uvrste i jedan takav postdiplomski kurs.

Deo te pomodne menadžmentomanije se preneo i na nas. Fakulteti za menadžment i odseci za menadžment u okviru “starih” fakulteta niču kao pečurke posle kiše. Ova se disciplina sa postdiplomskih kurseva spustila na nivo redovnih studija. Kako to kod nas obično biva, reklo bi se da smo čak isprednjačili, a slutim i još ćemo. Mogli bi, zašto ne, otvoriti i fakultet za menadžment fakulteta za menadžment.

No, vratimo se profesoru Druckeru i njegovom intervjuu. Između ostalog, profesor kaže, da je podučavanje dvadesettrogodišnjaka menadžmentu čisto gubljenje vremena. Citirajmo profesora doslovno: “Možete ih (studente) učiti struci – računovodstvu ili nečemu drugom – ali ih ne možete učiti menadžmentu.” Nota bene – profesor govori o postdiplomcima – možemo samo zamisliti šta profesor misli o podučavanju tinejdžera menadžmentu.

Ovaj stav profesora Druckera korespondira sa mojim radnim iskustvom od nekih 27 godina u zemlji i inostranstvu. Za sve to vreme, jedva da sam sreo desetak ljudi velikog menadžment potencijala. Mislim, naravno, na potencijal za upravljanje velikim i složenim preduzećima, pardon, kompanijama. (Sreo sam nešto više, ali i dalje skroman broj talenata za upravljanje na nižim nivoima).

Istovremeno, sretao sam izvanredno inteligentne inženjere, pravnike, ekonomiste, matematičare, stručnjake za računare. Neuobičajeno mnogo je u nas bilo i sjajnih erudita, poliglota, ljudi koji su pratili sve što se dešavalo u njihovoj struci. Jedino je pravih menadžera bilo jako malo.

U čemu može biti problem?

Jugoslavija u socijalizmu nije previše marila menadžere. Srbija u socijalizmu, nekako još manje. U nekim periodima se država i direktno borila protiv menadžera. Pa ipak, smelo tvrdim, da onima koji su imali dara, ni socijalizam nije previše smetao da svoj potencijal iskažu. Problem je bio, što su i oni bez dara postajali direktori, skrivajući se lako iza samoupravnih i kolektivnih odluka, a katkad i iza partije. Neke stvari se kod nas nikako ne menjaju, ali je i ovo neka druga tema.

Rad u inostranstvu i susret za “zapadnim” firmama uverio me je da je i tamo situacija sa menadžerima slična i da se problem ne može svesti samo na sistem i ideologiju. Talenata je malo, pa i to može biti razlog zbog čega su neukusno, a nekada i besmisleno dobro plaćeni.

Verujem da se pravi menadžer rađa i da se teško može “napraviti” na fakultetima i u obrazovnim ustanovama. Proces pravljenja menadžera počinje u kompaniji, gde se prvo savladava zanat. Što je fakultet kvalitetniji, što bolje obrazuje (manje predmeta i dublje izučavanje), proces savladavanja zanata je kraći. Tek po savladanom zanatu, daroviti “zanatlija” počinje da razumeva ambijent i jasno uočava probleme i rešenja koja se odnose na oblast upravljanja.

Proces upravljanja, a pogotovo odlučivanja, nije egzaktna znanost. Odluke se nikada ne donose samo na bazi poznatih elementa koji bi ukazivali na samo jedno rešenje i jedan pravac odluke. U stvari, kada je sve kristalno jasno, to i nije menadžment odluka.

Fundamentalne i teške, dakle prave menadžment odlike, donose se na bazi nedovoljnih i/ili kontradiktornih informacija sa visokim stepenom rizika. (Sretao sam izuzetno inteligente i stručne ljude paralizovane pred odlukom. Sretao sam naravno i budale “kojim je more do kolena”, ali ovde nije reč o njima.) Dar, dobra intuicija koja bazira na promišljenom iskustvu i hrabrost da se preuzme rizik, to je uglavnom “ono” što čini menadžera. Ali ne samo to. Dodajmo talenat za organizaciju, dobro poznavanje psihologije i dobru procenu mogućnosti saradnika, kao i dar da se saradnici motivišu. Nema akademske institucije na kojoj se ovo može naučiti.

U vremenu u kome obrazovanje nije bilo etablirano kao globalni biznis, postojao je zdrav odnos prema obrazovanju menadžera. Taj odnos je i sada prisutan kod vrhunskih menadžment škola. U tom konceptu, velike kompanije identifikuju darovite pojedince sa menadžment potencijalom i šalju ih na obuku koja traje nekoliko izuzetno intenzivnih nedelja na nekom od elitnih svetskih univerziteta. Kompanija podnosi veliku žrtvu jer školovanje mnogo košta (više desetina hiljada dolara), a važan kadar je za to vreme van procesa rada, što takođe mnogo košta. Žrtva se najčešće isplati, jer takva obuka pomaže darovitima da sistematizuju svoje znanje, da ga prošire i unaprede novim tehnikama i informacijama. Tu je pravo mesto menadžment školi i tom se konceptu nema šta zameriti. Bitno je uočiti da proces kreće tako što kompanija identifikuje talenat.

S druge strane, koncept fakulteta za menadžment je pomalo zbunjujući. Krenimo s kraja, od titule koju student dobija kada diplomira. Titula “diplomirani menadžer” je isto toliko groteskna koliko i oglas za direktora- pripravnika. Da ne pominjemo kakva je degradacija poslati diplomiranog menadžera npr. “internacionalnog menadžmenta” čak, (ne karikiram, jer titula postoji), da kupi nacionalni burek.

Nastavni programi, bar oni koje sam gledao, ponajviše baziraju na onome što se tradicionalno studira na Ekonomskom fakultetu, s tim da je oranica još šira i plića. Verovatna logika je da ne morate nešto poznavati u detalje, već onako, pomalo, otprilike, pa će biti dovoljno za vas menadžere. Koliko je logika verovatno, toliko je i pogrešna.

Napravio sam mali test sa mojim ćerkama koje su školovane u Engleskoj. Ni starija koja je završila fakultet, ni mlađa koja studira, ne poznaju nikoga ko je studirao, ili studira menadžment. Usput, na Oksfordu, koji je njihova alama mater, redovne studije menadžmenta ne postoje.

To naravno ne znači da se menadžment ne studira u Engleskoj, već samo da se ne smatra atraktivnim izborom za one koji izbor imaju. S druge strane, u Beogradu srećemo neverovatan broj dece koja studiraju upravo to. Bojim se da nešto ozbiljno nije u redu.

Amerikanci imaju duhovitu pošalicu koja bazira na tome da se ista reč koristi za šefa i poglavicu. Dakle – svuda samo poglavice, nigde Indijanaca. Tako i Srbiji ostaje da se pita, gde će i šta će sa toliko menadžera, jer će i mnogi vlasnici diploma sa tradicionalnih fakulteta aspirirati na menadžerske pozicije. Rizikujemo da ostanemo bez Indijanaca, ili da poglavice zapodenu ljuti rat.

Sve ovo ne znači da se na menadžment fakultetima ne može ništa naučiti. Šta se i koliko može naučiti, zavisiće od kvaliteta programa, studenata i predavača, o čemu ne mogu da sudim. Problem je što se kroz naziv i marketiranje pomenutih fakulteta i kurseva, kod studenata stvara lažna slika budućnosti, kreiraju nerealna očekivanja i što u tom ludilu, da se poslužim Šekspirom, ima previše sistema. Taj sistem je i osnovni izvor moje brige.