Nacija je odahnula. Odbor direktora Medjunarodnog monetarnog fonda (MMF) je doneo pozitivnu odluku o završetku trogodišnjeg kreditnog aranžmana sa Srbijom i Crnom Gorom. Tako će Srbiji biti otpisana i poslednja dogovorena tranša duga u iznosu od 700 miliona dolara. Po izjavi ministra finansija, svaki Srbin je manje zadužen danas nego 2000 godine – za celih 600 dolara. Tu radosti nije kraj- kako javlja Politika od 8 februara «ukupan dug Srbije je četri puta manji nego 2000 godine, odnosno njegovo učešće u društvenom proizvodu smanjeno je sa 170 na 43 odsto».
Uvek se, naravno, može cepidlačiti i kvariti idila. Ako se koriste statistički podaci, slika srpskog duga izgleda drugačije. Srbija je 2000 godine dugovala ukupno oko 10.83 milijarde dolara. Ako danas svako duguje 600 dolara manje, ukupan dug Srbije bi morao biti niži za bar 4 milijarde dolara. Po tome, Srbija bi danas trebalo da duguje oko 6 – 7 milijardi dolara.
Na žalost, na kraju 2005 godine, Srbija duguje oko 15 milijardi dolara. Uprkos velikom otpisu duga, Srbija je uspela da poveća ukupni spoljni dug za preko 35%. Ako govorimo u apsolutnim vrednostima, Srbija se dodatno i ozbiljno zadužila. Umesto otpisane 4 milijarde, došlo je novih 8 milijardi zaduženja, pa je saldo duga povećan za oko 4 (neto) milijarde. Kako još uvek nema zvaničnih podataka za prošlu godinu, ne može se biti sasvim precizan. U svakom slučaju, apsolutni dug po glavi stanovnika je danas veći nego što je bio 2000 godine. Znatno.
U čemu je ovako drastično neslaganje u interpretaciji zaduženja?
Na međunarodnoj sceni je situacija sa merenjem zaduženosti relativno jednostavna. Po metodologiji Svetske banke, stepen zaduženosti se izračunava preko dva pokazatelja. Prvi pokazatelj izražava stepen zaduženosti kao procenat sume ukupnog spoljnog duga u godišnjem bruto domaćem proizvodu (BDP). Tako mereno, Srbija je srednje zadužena zemlja. Kurioziteta radi, po tom pokazatelju, Srbija je otprilike u istoj zoni zaduženosti kao i Argentina. U trenutku kolapsa, decembra 2001, ukupan dug Argentine je iznosio oko 55% BDP-a. Po drugom kriterijumu, stepen zaduženosti se iskazuje kao procenat sume ukupnog spoljnog duga u odnosu na vrednost godišnjeg izvoza. Po ovome pokazatelju, Srbija je visoko zadužena zemlja. Ovde je važno zapamtiti i reč «ukupan» (dug zemlje).
Na domaćoj političkoj i akademskoj sceni, u poslednje vreme se koketira sa inovativnim pristupom problemu zaduženosti. Ukupan dug se tako dekomponuje na «državni» i «privatni». Državni dug je onaj koji mora vraćati država Srbija i njene institucije. Privatni dug će vraćati banke, privreda i građani, već ko se zaduživao. Moguće je da su optimistički podaci koje iznose vladini zvaničnici vezani samo za smanjenje državne komponente duga. Logika je prividno na mestu. Ko se zadužio, neka vrati, ako ima i može. Dug je problem kreditora i dužnika. Država im nije držala sveću, pa ne bi da se meša.
U realnom životu stvari stoje nešto drugačije. Sve velike finansijske krize, od Latinske Amerike do Dalekog istoka, imale su slične osnovne karakteristike. Precenjen devizni kurs stimuliše uvoz, destimuliše izvoz i dovodi do visokog deficita trgovinskog bilansa. Deficit trgovinskog bilansa se kreditira inostranim zaduživanjem. Istovremeno, domaći krediti se odobravaju sa tzv. «deviznom klauzulom» – kreditno zaduženje se povećava kako lokalna valuta deprecira. Kada ekonomski akteri izgube poverenje u mogućnost da sistem nastavi da funkcioniše na isti način, prestaje priliv kapitala i počinje obrnuti proces – grozničavo bekstvo kapitala iz zemlje. Trenutak izbijanja krize je nepredvidiv i podseća na epidemiju. Savršeno je svejedno, da li je kriza generisana u državnom ili privatnom sektoru.
Kako nema priliva deviza, one postaju skupe i domaća valuta tada mora da devalvira. Domaći krediti, preračunati po višem kursu ne mogu da se vrate, bar ne u ugovorenim rokovima. Problem spoljne likvidnosti generiše unutrašnju nelikvidnost. Dužnička kriza se iz privrede preliva na banke i postaje globalna. Naravno, kada je dobar deo privrede u stečaju, kada su ljudi bez posla, tada je i država bez potrebnog poreskog prihoda, i to baš kada je najpotrebniji. Država svoje dugove vraća iz novca koji prikupi porezom. U trenutku kraha, dugovi privrede i banaka postaju državni problem. Nije poznat slučaj ekonomske krize koja je poštedela državu, ili se država dostojanstveno i prekorno ogradila od postupaka neodgovornih «privatnih» aktera.
Bazni uzrok krize je uvek rast spoljne zaduženosti i nemogućnost države da obezbedi deviznu likvidnost kada kriza izbije. Posao države i njenih institucija je da spreče izbijanje krize, jer niko sem države nema instrumente za to. Sve i da su privatni akteri neodgovorni, država to ne sme biti. Kada je zaduženost u pitanju, ne pomaže razdvajanje državnog i privatnog duga, čak ni kao izgovor. MMF je tu da podseti zaboravne države.
Optimizam, ili bar prividna opuštenost kreatora srpske ekonomske politike se, racionalno, može objasniti samo na jedan način – Srbija ima devizni izvor i adute. NIS, EPS, Telekom, Mobtel će verovatno biti prodati, pa će se tako, bar do izbora, obezbediti devizna likvidnost i odgoditi ozbiljna korekcija deviznog kursa, a time i opasna lančana reakcija. To će, verovatno se tako misli, biti novi devizni priliv, ili devizne rezerve «u naturi». Može biti, ali ne mora da znači. Sada prelazimo na teren racionalnih očekivanja.
Ako su kreditori ubacivali devize računajući na buduću prodaju pomenutih «privatizacionih kapitalaca» kao izvor za otplatu datih kredita, tada novi potencijalni kreditori nemaju sa čim računati u budućnosti. Za njih su «kapitalci» iako neprodati već stari novac i on je ukalkulisan u devizni potencijal za vraćanje starih dugova. U tom scenariju situacija postaje ozbiljna, jer se prekida novi priliv kapitala.
Kada se proslavi trijumf, pojedu torte, popije šampanjac i pokupe konfete, treba pročitati sopštenje MMF-a izdato 7 februara u vezi sa okončanjem kreditnog aranžmana. Valja pažljivo pročitati ovaj dokument, jer je pažljivo i sročen. MMF uvek vodi računa da svojim javnim nastupom ne izazove paniku i ne generiše krizu. Uz sav oprez, to je najozbiljnije javno ukazivanje na rizike kojima je izložena Srbija- od inflacije, deficita platnog bilansa, politike deviznog kursa, rizične ekspanzije kredita uz «valutne klauzule», zakasnele reakcije na ulaz špekulativnog kapitala i tako dalje. Nije ni slučajno da Narodna banka Srbije želi novi kreditni sporazum sa MMF-om, što pre.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 