Ko se nije zadužio, spasio se – objavljeno u dnevniku „Politika“

Dekonstrukcija tranzicionih mitova

U američkoj saveznoj državi Vajoming pre nekoliko dana održan je trodnevni simpozijum guvernera najuticajnijih centralnih banaka i vrhunskih svetskih ekonomista. Niko važan nije izostao. Skup se ponajviše bavio globalizacijom i njenim komplikovanim mehanizmima i efektima.

Najviše pažnje i medijskog odjeka, bez konkurencije, izazvao je nastup Raguram Radžana, ekonomiste Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). U svom predavanju pod naslovom „Strani kapital i ekonomski rast“ Radžan je prezentirao rezultate istraživanja tročlanog tima MMF-ovih ekonomista i ukazao na paradokse u vezi s tokovima i upotrebom stranog kapitala.

U teoriji, kapital bi trebalo da se kreće od bogatih ka siromašnima koristeći obilje jeftine radne snage. Najproduktivnije nerazvijene zemlje bi trebalo da privuku i koriste više inostranog kapitala od onih manje produktivnih. Veća upotreba stranog kapitala trebalo bi da rezultira većim privrednim rastom. Empirijski podaci međutim protivureče teoriji.

Raguram Radžan konstatuje da se poslednjih godina tokovi kapitala menjaju i da negiraju već pomenute teorijske postavke. Uprkos razvoju i efikasnosti tržišta i tržišnih mehanizama, neto efekat finansijskih tokova je takav da kapital siromašnih zemalja ide ka bogatima. Slično se već dogodilo osamdesetih godina. Kina je, na primer, u periodu od 1970. do 2004. godine bila neto izvoznik kapitala.

Rezultati istraživanja pokazuju da se brže razvijaju siromašne zemlje koje manje koriste inostrani kapital od onih zemalja koje strani kapital koriste više. Domaća štednja, a ne inostrani kapital je kritično važan faktor privrednog rasta u nerazvijenim zemljama.

Radžan ukazuje i na verovatne razloge ovih prividnih paradoksa. Finansijsko tržište siromašnih zemalja je nerazvijeno i ne može efikasno da apsorbuje veliki priliv kapitala, ponajviše zato što industrija nije u stanju da velike količine kapitala iskoristi za investicije i razvoj. Istovremeno, nivo domaće štednje je po pravilu dovoljan za potrebe razvoja. Strani kapital zato nije čarobni štapić i neće pomoći privrednom rastu, iako neke forme priliva kapitala, poput direktnih stranih investicija, mogu pomoći.

Nerazvijenost finansijskih tržišta siromašnih zemalja pruža „benigno“ objašnjenje malog uticaja stranog kapitala na privredni rast. „Malignije“ objašnjenje, citiramo Radžana, može biti da „inostrani kapital dovodi do precenjivanja kursa domaće valute, čime se smanjuje konkurentnost ekonomije, smanjuje industrijski izvoz i tako slabi tradicionalna odskočna daska za razvoj“.

Ekonomska stvarnost Srbije, na žalost, može poslužiti kao model kojim se potkrepljuju teze iznete u Radžanovom predavanju. Na primer, ogromne količine kapitala koje unose strane banke ne mogu se produktivno upotrebiti za domaći privredni razvoj. U polumrtvoj industriji Srbije malo je preduzeća koja mogu uzeti kredite, platiti strašnu kamatu koja s tim ide, pa na bazi tako skupog novca kreirati rast. Kako je privreda slaba, banke se orijentišu ka tržišno neiskusnom i doskora nezaduženom stanovništvu, pa njega zatrpavaju skupim kreditima.

Uzetim novcem građani često kupuju stranu robu, jer domaće je malo. Više nije bitno ni da li je reč o novoj, ili polovnoj uvoznoj robi (automobili, bela tehnika). Proizvodnja se stimuliše, ali ne u Srbiji, već u zemljama iz kojih su došli i roba i kapital. Usput, te zemlje se na taj način oslobađaju i budućeg otpada. Umesto da troše na njegovo recikliranje, one zarađuju izvozeći ga siromašnima. Polovni izvoz, takođe, pravi mesto novoj proizvodnji u razvijenim zemljama. Naravno, tu se ništa ne može zameriti, jer u tim tokovima nema prinude, samo kombinacije siromaštva i ludosti.

Na ovaj način kapital unet u zemlju vraćen je odakle je i došao, bez većeg efekta na zaposlenost i privredni razvoj Srbije. Na žalost, tu nije kraj. Građani troše preko mogućnosti i zadužuju se na teret budućeg prihoda. Na kraju procesa, građanima ostaju dugovi i ogromne kamate. Preduzećima ostaju radnici koji će tražiti veće plate da bi vratili kredite. Svima ostaje besmisleno jak dinar koji, kako to kaže Raguram Radžan, „smanjuje industrijski izvoz i tako slabi tradicionalnu odskočnu dasku za razvoj“.

Umesto u razvoj, budući prihod će ići na otplatu dugova. Kako je rast prihoda mali, novi dugovi će se koristiti za vraćanje starih. Ciklus siromaštva se tako ne može prekinuti. Kada su siromašni u pitanju, ko se nije zadužio, taj se spasio.