Indeks beznađa – objavljeno u dnevniku „Politika“

Izbor nove srpske vlade dobar je povod da se prozbori o metodologiji merenja uspešnosti jedne vlasti u društvu u tranziciji. Zapadna iskustva koja često dobro dođu, ovde nisu od velike pomoći.

Razvijena zapadna društva fokusirana su pre svega na ekonomiju i opsesivno se bave berzama i berzanskim kretanjima. Sve što se na berzama zbiva refleks je ukupnih ekonomskih kretanja, pa je analiza tih kretanja dnevni proces.

Matematički i statistički ekonomski alati sve su kvalitetniji, a analize sve egzaktnije. Stanje ekonomije se analizira na bazi velikog broja pokazatelja koji se permanentno prikupljaju i objavljuju.

Jedna grupa indikatora u vezi je sa najvažnijim ekonomskim kategorijama i oni su mera uspešnosti ekonomske politike. Podaci o privrednom rastu, zaposlenosti, inflaciji, platnom i budžetskom bilansu, na primer, spadaju u tu grupu.

Druga vrsta podataka govori o trendovima koji utiču na buduća ekonomska kretanja. Pomoću definisanih statističkih uzoraka prati se nivo privrednih investicija, uposlenost proizvodnih kapaciteta, nivo novih fabričkih porudžbina, stanje zaliha, nivo građevinske aktivnosti, broj prodatih automobila itd.

Treću vrstu podataka čine pokazatelji tržišnih očekivanja – neka vrsta ekonomskog „osećanja života“. Njima se meri optimizam privrednih aktera i potrošača u vezi s ekonomskim stanjem i trendovima.

U praćenju i analizi ekonomskih kretanja učestvuje ogroman broj nezavisnih aktera i profesionalnih institucija i taj proces je nemoguće politički kontrolisati, ili medijski manipulisati.

Tranzicione ekonomije nemaju razvijenu metodologiju praćenja ekonomskih pokazatelja, bar ne kada se porede sa zapadnim ekonomijama. Analiza je često narativna, a faktografija selektivna. Sve to olakšava stvaranje iskrivljene, politizovane, najčešće ružičaste slike stvarnosti.

Brže ili sporije, tranziciona društva će sazrevati, a racionalna ekonomska analiza i egzaktnost potiskivaće primitivni politički i ekonomski populizam, laž i demagogiju. Ali šta do tada?

Kao i sve tranzicione zemlje, i Srbija ima jedan pouzdan indikator ekonomskog i društvenog stanja – on se meri brojem ljudi koji napuštaju, ili žele da napuste zemlju. O uspešnosti politike i stanju nacije građani dnevno glasaju na šalterima avio–kompanija – oni ostaju ili emigriraju, odlaze ili se vraćaju, planiraju odlazak ili povratak.

Ništa bolje ne odražava stvarnost i kvalitet države i njene vlasti, nego želja stanovnika da u takvoj državi žive. To subjektivno osećanje objektivnije je od svake ekonomske analize i važnije od bilo kakvog makropokazatelja.

Želja da se iz Srbije pobegne, grubo ali i sasvim prikladno, mogla bi se nazvati indikatorom beznađa. On nije potpuno objektivan i nije samo ekonomski uslovljen. Kroz njega se ne prelama samo ekonomska stvarnost Srbije, već i svekolika društvena stvarnost, i još više, doživljaj te stvarnosti i viđenje budućnosti. Konačno, indikator beznađa je i odličan pokazatelj odnosa koji država ima prema problemu emigracije, pogotovo mladih, pogotovo obrazovanih. Ovde je podjednako važna i ideja koju Srbija ima o spoljnom svetu. Ona je često naivna, idealizovana i neobjektivna.

Srpska statistika kadra je da stvori nepolitizovan, korektan uzorak i metodologiju za praćenje fenomena masovne emigracije. Ako bi se to dogodilo, pa statistički indeksi bili praćeni sistematski i objavljivani redovno, poput podataka o inflaciji, na primer, javnost i politika bi imale odličnu sliku ukupnog društvenog stanja i trendova. Sa tim pred očima, svaka vlast bi imala permanentnu sliku sopstvene uspešnosti.

Teško da će vlasti pojuriti da iniciraju sistematsko praćenje i mesečno objavljivanje podataka o emigraciji i želji za emigriranjem. Iz ugla vlasti, emigracija je fenomen koji se može samo pozdraviti, bar kratkoročno, i u sebi. Otuda zaustavljanje emigracije ne figurira visoko na listama političkih prioriteta.

Emigracija smanjuje broj nezaposlenih i povećava devizni priliv preko novca koji emigranti šalju u Srbiju. Iseljavanje povećava bruto domaći proizvod po glavi – manje je glava. Iz ugla statistike, bio bi pravi trijumf ako bi svi nezaposleni, njih milion, koliko odmah napustili Srbiju. Iz ugla vlasti to je zgodno, a iz ugla državnog interesa, to je katastrofa.

Izmiče razumu da država koja se tako srčano bori za očuvanje teritorije, zapostavlja problem iseljavanja koji, uz belu kugu, značajno doprinosi gubitku stanovništva. Kao da se zaboravlja da se problem teritorije najlakše otvara onda, kada na njoj više nema ljudi.

Onaj ko bi inicirao, sistematski pratio i objavljivao podatke u vezi sa emigracijom (efektivnom i najavljenom), učinio bi veliku uslugu Srbiji. Eto ideje „Politici“ za, na primer, PTI – „Politikin tranzicioni indeks“.