MINISTRI ZA SVE – objavljeno u dnevniku „Politika“

Jedna od mnogobrojnih kontroverzi oko formiranja Vlade Srbije vezuje se za činjenicu da su neki ministri iz prethodnog saziva sada zamenili resore. Kako među resorima nema sličnosti, kritika je tim žešća. Uz kritiku ide već uobičajena srpska praksa olake generalizacije tipa: „Pa gde to ima na svetu!“. Ima, i ta praksa je česta baš u najrazvijenijim evropskim državama, upravo onima na koje Srbija želi da liči. Velika Britanija je sjajna ilustracija ovog koncepta i još više, mudrosti koja iza toga stoji.

Britanski izborni sistem je većinski i svaki član parlamenta je neposredno biran. U vladu ulaze već izabrani poslanici i svaki njen član ima pre svega demokratski, a ne ekspertski kredibilitet. Ulaskom u vladu poslanički mandat ne prestaje. Način funkcionisanja ministarstava je određen, između ostalog, i ovakvim parlamentarnim ustrojstvom.

Gotovo da nema britanskog ministra koji u svojoj biografiji nema „uknjiženih“ nekoliko resora. Britanski premijer Džon Mejdžor bio je ministar inostranih poslova i ministar finansija. Jedan od najpoznatijih ministara u konzervativnim vladama, Kenet Klark, bio je ministar zdravlja, obrazovanja, unutrašnjih poslova i konačno, ministar finansija. Slično izgleda biografija bilo kog visoko kotiranog britanskog političara. Desetogodišnji mandat sadašnjeg britanskog ministra finansija Gordona Brauna nije pravilo, već neobičan izuzetak. On ilustruje veoma komplikovanu istoriju odnosa između odlazećeg premijera Blera i njegovog ministra finansija (sada već i budućeg premijera), Brauna. Ne samo da ministri menjaju resore kada se menja vlast i formira nova vlada, već i za mandata jedne iste vlade, ministri menjaju mesta. U ovom, naoko haotičnom konceptu, ima i logike i sistema.

Ministarstva su profesionalne institucije za čije funkcionisanje su najvažniji kontinuitet i kompetentnost. To se obezbeđuje pre svega kvalitetom, integritetom i pouzdanošću državnih službenika. Državni aparat je nepartijski, a ključni čovek svakog ministarstva je nepartijska ličnost i naziv njegove funkcije je (ne slučajno) – „stalni sekretar“. Ovakvo ili slično ustrojstvo obezbeđuje stabilnost države i onda kada su vlade hronično nestabilne, poput italijanskih, na primer.

Ministri nisu nužno veliki poznavaoci delatnosti svog ministarstva. Oni su pre svega dobri organizatori, vešti menadžeri i ljudi koji umeju da inspirišu, ili „prodrmaju“ ministarstvo, kada je to potrebno. Oni usmeravaju rad ministarstava u skladu s politikom vlade. Nema potrebe za ministrima – ekspertima, jer eksperti već sede u ministarstvima. Oni nisu političari, već stalno zaposleni službenici ili rukovodioci. Oni, a ne ministri, su mozak ministarstva.

Česte promene ministara i njihovo razmeštanje ne zbunjuje niti „obezglavljuje“ državne činovnike. Smena vlasti ne dovodi u pitanje njihova radna mesta. Naprotiv, promena „šefa“ ih samo podseća da ministri nisu bogovi, da su vlasti prolazne, a ministarstva večna. Državni službenici, kao što im ime kaže, lojalnost duguju državi, a ne političkim partijama.

U demokratijama, državna administracija je jedan od temelja stabilnosti i čuvar državnog interesa. Ministri ne ostaju predugo u ministarstvima, ne mogu se ušančiti, ni stvarati svoje bastione moći ili uspostavljati specijalne odnose sa činovnicima. Oni ne mogu koristiti resurse ministarstva za sopstvenu ili partijsku promociju. Mogućnost korupcije se značajno smanjuje ukoliko se ministar kraće zadržava u jednom resoru. Ministar koji dolazi je neformalna kontrola rada prethodnog ministra, pa i onog iz iste partije.

Za profesionalne političare dobro je da se upoznaju sa radom različitih ministarstava i da između njih kruže. Tako se najbolje sagledava celina i kompleksnost državnih problema i uspostavlja ministarska kolegijalnost i razumevanje za probleme drugih resora. Vlade su kolektivna tela, a ne zajednice ministarskih pašaluka.

Od ministara se očekuje da dobro poznaju probleme svih ministarstava i da u javnim nastupima brane vladinu politiku, a ne samo politiku svog resora. Jedna od ključnih uloga svakog ministra je da civilizovano promoviše, popularizuje i tumači politiku svoje vlade u javnosti i parlamentu. Reč – civilizovao – je neobično važna. Za ubedljiv nastup su potrebni znanje i informisanost koja prevazilazi okvire samo jednog ministarstva.

Upravo praksa o kojoj je reč, jeste potvrda zrelosti demokratije, države i društva. Kada Srbija ovu praksu bude dosledno sprovela, a nekih naznaka ima, biće to jedan od krupnih koraka ka njenom državnom i demokratskom sazrevanju i preporodu. Depolitizacija državnih službenika je temelj takvog sistema, a svođenje broja ministarstava na razumnu i funkcionalnu meru jedan je od prvih uslova. U tom kontekstu, pitanje rotacije ministara je nevažno, a debata u vezi sa tim loše usmerena.