Kolumne Nebojše Katića postale su čuvene. Ali se njegova provokativna kolumnistička aktivnost nije isplatila. Nije izazvala pravovremenu debatu iako mu je vreme u nevreme dalo umnogome za pravo.
U Srbiji su gotovo svi oduševljeni odlukom da se kod Medjunarodnog monetarnog fonda država zaduži za dve milijarde dolara. Delite li i vi to oduševljenje?
Traženje pomoći od MMF je poraz ekonomske politike jedne zemlje, i tako se nedvosmisleno doživljava na međunarodnoj sceni. Srbija nema kud i aranžman sa MMF-om je nažalost neophodan. Dve i po milijarde dolara koje vlada očekuje, čine samo oko četvrtine stvarnih deviznih potreba za ovu godinu. Ne bih se iznenadio da vlada već sada poveća zahtev prema MMF-u, ili da se do kraja ove godine još jednom obrati za pomoć. Srbija će još dugo biti osuđena na saradnju sa MMF-om, jer će i 2010. biti isto tako teška kao i 2009.
Ukoliko bi nekim neverovatnim čudom neko u Srbiji zabranio izvršnoj vlasti da takav kredit uzme, šta bi se dogodilo?
Srbija bi mogla doći u situaciju da ne može da izmiruje svoje obaveze po kreditima, ili da na jesen ne može da uveze gas ili naftu, jer ne može da ih plati. Važno je razumeti da Srbija u tu situaciju može doći i ako kredit uzme, a nastavi da troši devizne rezerve na odbranu kursa dinara. Održavanje nerealnog kursa dinara je najgori i najskuplji oblik subvencija. Za državu je imperativ da čuva svaki dinar budžetskih para i svaki cent deviznih rezervi, jer će kriza dugo trajati.
Verujete li da će aktuelna svetska kriza dovesti do reforme Medjunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke ili njihovu sadašnju ulogu još ojačati?
MMF je poslednjih godina bio instituacija u potrazi za svrhom. Iskustva krize u jugoistočnoj Aziji s kraja devedestih godina prošlog veka bilo su otrežnjujuća za mnoge zemlje. Azija je kroz muku naučila da se privreda i građani ne smeju zaduživati u tuđim valutama. To iskustvo je stimulisalo takvu ekonomsku politiku u kojoj je kontinuirani suficit platog bilansa bio apsolutni imperativ. Tamo gde je suficit, MMF nije potreban. Sada se MMF vraća na velika vrata, pre svega zahvaljujući zemljama centralne i istočne Evrope koje ništa nisu naučile iz krize jugoistočne Azije. MMF će verovatno biti dokapitalizovan kako bi mogao da kreditira sve one koji će pomoć tražiti, a kojih će biti sve više. Najava smrti MMF-a bila je preuranjena.
Srbija je donela neke skromne mere za susretanje posledica krize, sprovešće ih subvencioniranjem i garantovanjem kredita onih istih banaka koje su i dosad ovde enormno zaradjivale. Ako je već intervencija, da li je direktna intervencija u privredu bila bolji put?
Predugo odlagani pad dinara doveo je do ogromnog skoka dinarske vrednosti indeksiranih kredita. Srbija je suočena sa dužničkom krizom, a ne sa krizom tražnje. Iz ove krize Srbija ne može izaći trošenjem, već samo štednjom. Ako bi država novac davala direktno privredi, pred njen šalter stala bi praktično kompletna srpska privreda. Gotovo svi su zaduženi do guše, bilo da duguju bankama, budžetu, ili dobavljačima. Sve što bi država dala privredi, uzele bi banke na ime već postojećih dugova, baš kao što to i sada čine. Mere koje vlada sprovodi su uludo bacanje novca i u suštini su pomoć bankama da nastave sa naplaćivanjem najvećih kamata u Evropi. Najbolje rešenje je prisiliti banke da uđu u proces konsolidacije dugova građana i privrede. Najbrži način da se to učini je dopuštanjem da se kurs dinara formira bez intervencije i da nađe svoj ravnotežni nivo. Taj nivo će biti jako nizak, ali se to ne može izbeći.
Bilansi banaka i privrede bi tada iskazali realno stanje, i saznala bi se prava veličina gubitaka i dubina problema. Država bi morala da interveniše upumpavajući novac u bankarski sektor kako ne bi došlo do kolapsa finansijskog sistema, ali bi za uzvrat morala tražiti (i dobiti) imovinu u bankama. Teret sanacije bi se tako podelio između banaka, dužnika i države. Što se pre uđe u ovaj proces, kriza će kraće trajati. Bez toga, i banke i privreda će vršiti pritisak da svoje gubitke i promašaje prenesu na državu. U ovom trenutku to im polazi za rukom.
Vlada Srbije je oformila ekonomski savet u kome dominiraju stručnjaci za makroekonomsku stabilnost. Da li je to u ovoj situaciji naš prioritet nad prioritetima?
Ne razumem šta znači kada je neko stručnjak za ekonomsku stabilnost. Ako je smisao pitanja „da li je za Srbiju sada važnija stabilnost, ili na primer razvoj?“, tada je odgovor iznuđen – stabilnost. Srbija verovatno više nema dovoljno novca za preko potrebna ulaganja u energetiku i infrastrukturu.
Kako strah od krize u Srbiji raste, tako raste broj komentatora koji hvale ekonomske kapacitete vladinih kadrova. Vi nemate lepe reči za ekonomsku politiku poslednjih godina vodjenu u Srbiji. Koje kadrove smatrate za nju odgovornim?
Ne poznajem vladine kadrove i ne znam ništa o njihovim ličnim kapacitetima, ali sam primetio da nisu uočili krizu ni kada su se o nju saplitali. Kolektivni rezultat vladinih kadrova je stanje srpske privrede, a ono je katastrofalno. Svetska kriza nije izazvala srpsku, već ju je samo iznela na videlo. Najodgovorniji kadrovi za ovakvo stanje su oni, koji su poslednjih osam godina kreirali ekonomsku politiku. Tu u prvom redu vidim kadrove iz G-17, ali i kadrove vezane za Demokratsku stranku. To međutim ne amnestira od odgovornosti ostale stranke koje su učestvovale u vlasti – vlada je kolektivno telo, pa je svaka odluka, i kada je telefonska, zajednička. Ni opozicija nije ništa učinila da za osam godina pokrene pitanje ekonomske politike u skupštini Srbije, ako se sa njom nije slagala. Pogledajte teme kojima se skupština bavi i kako sve to izgleda.
Vi ste duže vreme bili redak komentator koji je pisao ono što je izgledalo da bi svi trebalo da vide. Samo što nam se nije dogodilo ono što ste najavljivali. Kako se osećate?
Osećam pre svega tugu i nemoć. To je osećaj nemoći kakav ponekad imate u lošem snu. Cilj mojih tekstova nije služio tome da u februaru 2009. trijumfalno kažem „jesam li vam rekao“. Želeo sam, da koliko umem i mogu, podstaknem debatu, makar u njoj bio i glineni golub. Neke tekstove sam namerno pisao veoma provokativno, nažalost bez odjeka – ping bez ponga. Naravno, nisam bio jedini koji je upozoravao No, niko nije prorok u svom selu.
Intervju za NIN: Ruža Ćirković
Имењаче свака Вам част за текстове, читао сам ваш блог. ММФ је одавно изгубио улогу по статуту којем је сворен, он је само постао инструмент економског поробљавања света за рачун пропалог капитализма којег једино сила одржава. Ево шта каже Џон Перкинс који је решио да проговори, познати економиста који је као економски „убица“ радио за структуре попут Светске банке, ММФ-а…
Био сам плаћени економски убица:
http://bit.ly/bOKvEv
Американац Џон Перкинс, аутор сензационалне књиге „Признање једног плаћеног економског убице“, говори ексклузивно за Геополитику.
Најважнији задатак за економског плаћеног убицу је да открије све оне земље Трећег света које имају ресурсе за које су заинтересоване америчке корпорације (узмимо пример нафте), затим тим земљама Светска банка или њој сличне институције дозвољавају огромне позајмице.
Али, новац не иде директно у ту земљу. Он пре иде америчким компанијама које граде моћне фабрике, индустријске комплексе или предузимају друге грандиозне инфраструктурне пројекте у тој земљи. Земља, наравно, завршава тако што упада у огроман дуг који не може да измири….
Економске убице глобалне империје
http://bit.ly/c3f359
Утеривање земаља у дужничко ропство омогућавао је систем који функционише по следећој шеми: најпре наступају економске плаћене убице; уколико ми не успемо да заврбујемо шефове влада или председнике држава за наше циљеве, на сцену ступају „шакали“: људи задужени за послове свргавања влада или људи који убијају лидере земаља у које желимо да продремо. И, тек онда шаљемо војску. Војска је последње средство
Џон Перкинс је током много година био водећи светски економиста, односно „економски убица“ који је на креирању глобалне империје радио директно са челницима Светске банке, ММФ-а и другим светским финансијским институцијама…
Za Nebojsu – Perkinsovu knjigu sam citao pre pet godina i imam je u svojoj biblioteci. Duboko me je razocarala, smatram je jeftinim, mada dobro marketiranim senzacionalizmom. U toj knjizi nema nicega sto citalac, zainteresovan za temu, odavno vec ne zna. Naprotv, ima manje, i to je sustina paradoksa. Fakata je veoma, veoma malo, nista sto vec odavno nije u javnom domenu i sto nije proslo i kroz dnevnu stampu. Realnost je mnogo sumornija i mnogo kompleksnija od one o kojoj Perkins pise. Zao mi je ako Vas je moj komentar razocarao.
Nebojša,
Не није ме разочарао Ваш коментар, једноставно Ви тако гледате на ту ствар, јер имате одређен школски вокабулар који се провлачи у Вашим текстовима.
Цела ствар је у томе, по мени, што са Перкинсом инсајдером људи имају сада потврду, да све то што се провлачило кроз штампу је и тачно, а не рекла-казала. Шта више, Перкинс је описао методологију рада и инструментализацију ММф-а, светске банке, да преко тих економских убица, што они и јесу, у економском смислу одраде посао као „консултанти“ за глобалну корпоративну империју.
Иначе, мало је људи у Србији који знају праву суштину ММФ-а, јер им преко главних електронских медија нико то не говори. Знају само да ту „нешто има“, али не конкрертно шта и како, методологију „операције“. Са те позиције, Перкинсова књига и признање, је одлична. Она није никакав сензационализам, већ је објашњена људима сурова реалност. А битно је и то што је Перкинс деловао као економски убица у периоду од 1970 до 1980, а то управо говори о свој суровости и дугорочној превари са ММФ-ом и светском банком, јер се види да је одавно, иза паравана „економске помоћи“ земљама у развоју и транзицији, разрађен план разарања држава њихових економија и тиме суверенитета.
Мислим да знате проф. др Млађена Ковачевића, члана Академије економских наука, ово што је рекао за Лабуса доле, рекао је и у једној радио емисији на другом програму Радио Београда 2, у емисији „Речено и прећутано“. То сам снимио и ставићу емисију у неко догледно време на свој блог…
„http://bit.ly/aC3zsU
Професор Млађен Ковачевић:
„Наш главни визионар реформи, он се бар тако представљао, професор Лабус је на једном скупу Српске академије науке и уметности ’92. године рекао: „Ми не знамо да извршимо трансформацију, транзицију. То треба дати странцима.“ У међувремену се појавио тај Вашингтонски консензус, Монетарни фонд и Светска банка нису имали ништа друго да препоруче, ту је био један став – приватизујте све, свеобухватна, што бржа приватизација. Па тај родоначелник неолиберализма Фридман је земљама у транзицијији једном трренутку ’92. године препоручио – приватизујте, приватизује и само пиватизујте. Две године пред смрт, он је умро 2006. рекао је – признајем, погрешио сам.“
Из овога видимо да је најтрагичније кад имамо домаће економске убице и издајнике попут Лабуса, јер рећи за нашу економску елиту омаловажавајући став: „ми не знамо..“ је чисто економско „самоубиство“, предаје земље у рукама еконоских убица и шакала који раде за ММФ и светску банку, односно за корпоративну империју која повлачи главне конце свега. Са позиције Лабуса „Ми не знамо да извршимо трансформацију, транзицију. То треба дати странцима“ је прави идиотизам, јер зашто сте онда Ви Небојша учили школу, па професор Ковачевић и многи други? То све вас економисте сигурно вређа, јер по Лабусу „сви ви не знате ништа..“
Економиста, словенац Менцингер, је баш у периоду доласка „реформатора“ на власт после 5-ог октобра 2000-те био у Србији, говорио је нашим стручњацима да је Словенија одустала од сарадње са ММФ-ом, да то није добро за Словенију и да то не препоручује ни Србији. Наравно, можете Небојша закључити и зашто је то причао. Сви су, почевши од Лабуса, нападали Менцингера, да то што он прича није тачно, сви сем проф. Ковачевића.
Ето, то је најсуровије код нас у Србији, што смо још у старту „реформи“ били распродати од „реформатора“ петооктобараца који данас у управном одбору ПТТ-а стављају певача Радишу Урошевића?!!
Професор Млађен Ковачевић говори о продаји Телекома, јун 2010 кад се нису знали сви детаљи, а сада знамо да се продаје 51% акција. Држави ће остати само јадних 7%
Za Nebojsu – Hvala Vam na trudu. Koga interesuje, rado bih preporucio knjigu Janine Wedel „Collision & Collusion“. Radi se o ozbiljnoj i dobro istrazenoj knjizi vezanoj za tranzicione procese i Zapadnu pomoc Istoku 90-tih. Ta knjiga je bliza nasim tematskim opsesijama i ranije sam je pominjao u https://nkatic.wordpress.com/2005/10/22/cena-slepog-poverenja/. Sa profesorom Kovacevicem sam u kontaktu, kada god sam u Beogradu.
Добро би било да је та књига преведена. Ја солиднои знам енглески, али питање је како би се снашао код економских термина, а и незнам све речи на енглеском, отприлике 70%.