Francuski mislilac Žilijen Benda, objavio je 1927. godine esej pod naslovom „Izdaja intelektualaca“. U tom dugom i već zaboravljenom eseju, Benda piše o svojim savremenicima, intelektualcima koji su se odrekli uloge branitelja univerzalnih vrednosti. Umesto toga, postali su ostrašćeni zastupnici nacionalnih, rasnih ili klasnih ideja, kao i ekstremizama koji sa njima idu. Po Bendi, napuštene su ideje idealizma i humanizma, da bi ih zamenile ideje utilitarnog realizma. Slutio je brutalnu i krvavu završnicu, a godine koje su usledile dale su mu za pravo. Jedva desetak godina od ovog proročkog eseja, otpočeo je Drugi svetski rat i najveća klanica koju je svet video.
Bendina analiza je danas samo delimično aktuelna. U intelektualnoj sferi, stanje je mnogo gore no krajem devetnaestog ili početkom dvadesetog veka. Intelektualci-realisti o kojima Benda govori robovali su idejama, i često bivali obuzeti tamom. U toj vrsti izdaje čovečnosti bilo je nekakvog integriteta, baznog intelektualnog poštenja, elokvencije i stila. Bili u pravu ili krivu, ili bili negde između, intelektualci su najčešće bili nezavisni i služili su svom daru, opsesiji, neretko i ludosti. Fridrih Niče bi mogao biti prikladan model takvog intelektualca.
Izdaja savremenih intelektualaca je od druge vrste. Ona je piljarska, služi samo ličnoj koristi, njome ne gospodare ideje, već samo hladna kalkulacija u čijem središtu su novac i glad za publicitetom. Za dolar ili evro više, za koji minut u medijima, intelektualci ne prodaju dušu đavolu, već Mamonu, ili već onome ko ponudi više. Na temelju te i takve izdaje ne može se napisati Faust, ona se ne može ni romantizovati, ni poetizovati.
Na svakom segmentu na kome se valja novac, od politike do ekonomije, pa i kulture, vidljiva je intelektualna izdaja sa tragičnim posledicama. Metafora današnjeg vremena bi mogao biti Bernar Anri Levi (Bernard-Henri Levy), moralni degenerik i intelektualni klovn. Ako je ulogu Sartra danas u Francuskoj preuzeo BHL (kako ga tamo zovu), ako je on savest vremena, onda je svet, ne samo Francuska, osuđen na propast, i to ne samo simboličku ili intelektualnu.
BHL je samo metafora, samo prvi na čelu duge kolone i možda najvidljiviji upravo zbog svoje farsične pojave. Druga, manje poznata ali još opasnija metafora bi mogla biti An-Mari Sloter (Anne-Marie Slaughter). Reč je o profesorki univerziteta Prinston u SAD na predmetu Politika i međunarodni odnosi. Jasno opredeljena, profesorka je uvek pri ruci da brani ili poziva na agresiju – na Irak, Libiju, sutra možda na Siriju. Skandal je što gospođa Sloter svoje ratoborne komentare iznosi sa logoom prinstonskog univerziteta iza sebe. Možda mi je promaklo, ali nisam primetio da se univerzitet distancirao od instrumentalizacije i zloupotrebe svog imena, ako se to tamo uopšte smatra zloupotrebom.
Otkud ova i ovakva tragična posrnuća?
Ako se izuzme zavodljivost publiciteta, a do njega se teško stiže ako niste na strani establišmenta, ako se proklete ljudske sujete ostave po strani, onda je najčešći uzrok intelektualne izdaje vezan za zonu gole egzistencije.
Intelektualci, pogotovo oni koji su vezani za akademske institucije ili institute, žive (relativno) sve gore i neizvesnije. Sistem im je oduzeo egzistencijalnu sigurnost koju su nekada imali i tim lakše sprovodi kontrolu i disciplinovanje elite. Akademskim intelektualcima se nikada nije presipalo, ali su nekada imali osećaj skromne sigurnosti koja im je davala osećaj slobode. Danas je i univerzitet prisiljen da se (velikim delom) samofinansira i izložen je tržištu, slično ostalim delovima društva. Radno mesto ili opstanak katedre više nije siguran, i stvoren je ambijent u kome intelektualna elita mora prosjačiti, ili bar kamčiti novac ili od države, ili od privatnog sektora. Koga je moliti nije ga srditi, koga je moliti, njemu je služiti. Tu počinje i tu se završava priča o integritetu, a počinje priča o posrnuću i intelektualnoj korupciji.
Intelektualci, Benda je dobro zapazio, ne mogu sprečiti zlo, ali ga mogu delegitimizovati, mogu na njega ukazivati, mogu ga nazvati zlom. Snaga intelektualca je u nepristajanju i nemirenju, u razobličavanju nehumanog. I taj nejaki čin pobune sve je ređi, novac je i ovde odneo pobedu.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
Poznati srpski „ekonomista“ i savremeni srpski „intelektualac“ 21.veka…Sta reci nego… i cemu se nadati… http://www.blic.rs/vesti/svet/sporazum-pod-velom-tajni-amerika-zeli-kontrolu-nad-evropom/le8rtjf
Постављам линк ка мојем претходном коментару овде јер му је тематски управо на овој страни место:
https://nkatic.wordpress.com/2016/04/18/voda-hrana-i-geopolitika/#comment-13323
Кратко навраћање на речено:
Ово штиво знатно унапређује, или може да унапреди наше разумевање интелектуалне елите, њеног понашања, и генерално стање савременог друштва: „Disciplined Minds“ – Jeff Schmidt (2000)
DARK SILANCE – WHITE NOISE
As usual, your observations are precise and to the point.
Ancien Régime had had every reason to fear social critique, since their own position was predicated on the social contract that included a somewhat dubious concept of justifiable destruction of the previous social structure and mechanisms in order to deliver better ones instead. Any questioning of the quality of the delivered goods would have jeopardized the validity of the contract and therefore would have been perceived as a threat. Reason – breach of contract could have invoked re-application of the aforementioned dubious concept. „What’s sauce for the goose is sauce for the gander“. And the Old Gander did not want to be in any sauce, least of all that one.
The GM-democrats, on the other hand, have no reason to fear criticism for (at least) two reasons –
1. In the heavily IQ-depleted (and/or modified) society, there is almost no-one left to offer any coherent criticism, and those few that could – have no rational motivation for doing so.
2. Even if there were any rational criticisms (e.g. yours), nobody could hear them from the ‘white noise’ – cacophony of democratically equal voices of Tom, Dick and Harry – excitable only by subsistence, sex and sports (panem et circensem…).
3. …
Almost two centuries ago, the founding father of our now depressingly decomposing statelet, stated that he would start fearing when the noise stopped. R.I.P…
Za Gradimira Popovića – Uprkos činjenici da sam bio dečak u drugoj polovini šezdesetih, pasionirano sam pratio sve što se zbivalo na političkoj sceni. O slučaju „Elektron“ sam prvi put čuo od Vas. Komentar „zanimljivo“ se odnosio na to.
Paradoksalno je da se stari, nedemokratski sistem daleko više plašio javnog mnjenja, no što se plaši novi, demokratski. Da li je demokratija idealan oblik neutralisanja bilo kakve socijalne kritike i konzerviranja postojećeg stanja?
Nažalost, prilozi koje ste pokušali da pošaljete nisu stigli do bloga. Hvala na komentaru.
Postovani gospodine Katic,
Mada nema direktnih uzrocno-posledicnih veza izmedju ‘slucaja Elektron br. 21’ i vruceg juna ’68, za nas je ’68 pocela skoro tri godine ranije. ‘Elektronska’ uvertira je presla u verbalnu gerilu sa GK, UK & FK, sve do grand finala, juna ‘68.
Iskre is kojih se razbuktao plamen juna ’68 u Balkanskoj (redakcija ‘Studenta’ – nas mini-Smoljni) nisu se mnogo razlikovale od nasih, elektronskih, do tada vec zagasenih i prigusenih.
Postoje tekstovi, shvatljivo subjektivni, uvek nahereni i cesto retusirani, pa cak i neke hronolosko-dogadjajne factografije o ‘7 DANA KOJI (ni)SU POTRESLI (nas mali) SVET’. O slucaju Elektron br.21, sira javnost nije cak ni tada znala. Sada, jedva da ima sakica ljudi koji ga se jos secaju.
Vas lakonski komentar ‘zanimljivio’ tumacim kao izraz blago-umerenog interesovanja za temu i to koristim kao izgovor da Vam u prikljucku (attachments) posaljem PDF-scan kopiju Elektrona br. 21, kao i ‘presudu’ – stavove i zakljucke specijalne komisije Sekretarijata UK SKS (naravno, pod strahovitim pritiskom od strane GK & CK). To su mozda jedini preziveli primerci tih dokumenata.
Verujem da citaoci Vaseg bloga ne dele cak ni ‘blago-umereni’ interes za socio-psiho-paleontologiju a osim toga Vas blog ne pruza tehnicke mogucnosti za slanje prikljucaka, te saljem ovo direktno (ako prodje cenzuru IT automatizma).
Pozdrav sa Malesevskih planina , G.Popovic (a.k.a. Eloi)
________________________________
Za Eloi – Zanimljivo. Tri godine kasnije, na talasu evropskih protesta, ’68 je došla i u Srbiju. Začudo, ili možda ne, Beograd je bio buntovniji od Ljubljane, ili Zagreba, na primer. Praksisovci su postali dosta jak intelektualni faktor. Možda je tih godina i bilo puno konformizma, ali ne i beznađa. Vredelo bi se ponovo vratiti tom vremenu i reevaluirati ga. Hvala na prilogu.
‘INTELEKTUALCI’ NEKAD I SADA
ELEKTRON
Br. 21, Oktobar 1965 [i poslednji – zabranjen]
List studenata ETF, BU
[Neki isečci (25 strana)]
LEGENDA O PTICI ČINGOLO
“Lud covek je onaj koji lupa glavom o zid, gura nos tamo gde mu nije mesto, ide u zatvor zhog ideje, peva na ulici, gura se medju prve i kad ne zna sta hoce da bude, zivi od danas do sutra, tera mak na konac, onaj kome buci glava i koji izvodi neobicne stvari koje plase cifte i druge zrele Ijude. Mladi su nekad bili ludi. Studenti najludji. Tako kaze istorija. Ona uvodi jos i naucni termin „napredna inteligencija”…
Danas mladi trose pare u kafani ali,ne zive od danas de sutra. Ili bolje, oni koji trose u kafani ne zive od danas do sutra. Oni zive danas. Sada se mladi guraju medju prve samo ako znaju sta ce da bude. Oni leze u zatvoru ali ne zbog ideje vec zbog kradje i ne lupaju glavom o zid nego traze mala vrata. Studenti vise nisu ludi. Ne znam da li su pametni. To niko ne zna. Oni su nevidljivi…
Ostali, neopredeijeni, bezlicni, nišči duhom intelektualci. U bezbednoj akadenskoj zaparlozenostl snivate svoj maleni san. Vi ste jaki zato sto ste pametni. Vi zivotarite danas i mislite na sutra…
Vi mislite ponekad ali ne govorite glasno. Dostojanstveni ste izuzev na ispitu. Ostavljate utisak…
Vi ste sitne duse na visokoj motki kojima se zavrtela pamet…
Upinjete se da izgledate lucidno i smelo. Ljigavi ste i mrtvi. Vi ste sareni baloni. Vi ste, valjda, buduci napredni. jntelektualci istorije. Vi ste kukavlce.
B.Spasic [‘Spale’]
Cuj Spasicu! Procitao sam ovaj tvoj clanak pre ostalih i ‘oces da ti kazem zasto ja najradije zacutim kao riba? Znas zasto. Zato, sto se osetim bolesnim kad pomislim koliko je svo to pricanje uzaludno. Neka vrsta Sizifovog posla. Pricas danas to, to i to, ispljunes prosto a znas (kao sto je i Sizif znao) da taj kamen ne mozes da prevails preko brega, znas vec sta hocu da ti kazem. Zagrcnes se prosto koliko si iskren. Navali iz tebe najplemenitijeg toliko reci da se zaglavljuju tamo negde gde je usko grlo. A zatim vidis kako su tvoje reci pale kao mrtve ptice. Ljudi, pokusali da te shvate i slozili se cak s tobom. Pa sutra opet nista. To onako ozbiljno. Parole sa ovim nemaju nikakve veze. Takvi smo a i bolest nam je takva. Klimamo glavom a niko ozbiljno repom da mrdne. Kad bi se bar istovremeno upreglo vise Sizifa. Ali ne onako k’o one guske iz basne sto svaka vukla kola na svoju stranu.
[nije potpisano, verovatno – D.Jovin (‘Sef’)]”
Pokvarismo veceru clanovima CK SK Srbije – hitna nocna sednica. Fekalije ‘o’zgo’ se sručise na glave GK SK, njihove na UK SK itd… sve dole do nas, srecnih korisnika višnjih blagodeti. Do guše. A onda poče… No, to je vec jedna druga prica.
========================================================
Citam ovo i vidim mnoge slicnosti izmedju onda i sada. Ali i neke bitne razlike. A vi?
Pozdrav
U pravu ste, servilnost intelektualaca postoji i u danasnjoj Srbiji. Devedesete sam naveo kao primer jer je uloga intelektualaca, kao i institucija intelektualne klase, tada imala daleko dublje posledice. Stavise, cini mi se da je legitimnost koju je intelektualna klasa dala rezimu bila kljucna za opstanak tog rezima. Politicka opozicija, koju mahom sacinjava intelektualna klasa, se principijelno nije razlikavala od rezima osim u metodu izvrsenja istih ciljeva. Pojedini radikalni kriticari vlasti su lako marginalizovani, a neki su pod pritiskom aparata vlasti emigrirali.
Odgovornost intelektualaca, u bilo kom drustvu, proizilazi iz privilegovanog polozaja koji intelektualac zauzima zahvaljujuci obrazovanju i dostupnim resursima. U davno napisanom eseju On Responsibility of Intellectuals, Chomsky kaze da privilegovan polozaj intelektualcima omogucuje da uvide i „eksponiraju lazi drzavnog aparata, da analiziraju posledice prema njihovim uzrocima, motivima i cesto skrivenim namerama“. Dilema sa kojom se suocava intelektualac, bilo da je on/ona novinar, pisac ili profesor univerziteta je dilema izmedju privatnih ambicija i odgovornosti o kojoj pise Chomsky. Sistem je napravljen tako da je tesko zadovoljiti i jednu i drugu aspiraciju. Cini mi se da tu nije bile promena u poslednjih 50-tak godina, ali ostaje da se vidi da li ce promene u nacinu finansiranja univerziteta (kao npr. u Britaniji), a na koje cini mi se Vi aludirate, imati na servilnost intelektualne klase.
Vasi tekstovi, pogotovo u oblasti ekonomije, su veoma informativni i nadam se da cete u buducnosti imati vise pristupa medijima u Srbiji kako bi se tamo stimulisala konstruktivna javna diskusija.
Pozdravi,
Slobodan
Za Slobodana – Apsolutno ste u pravu, primera je bezbroj, i dalje i bliže. Kada je o servilnosti reč, ona u Srbiji nije prestala ni danas. Istini za volju, devedesetih je bilo previše servilnosti prema tadašnjoj vlasti, ali je i kritika te vlasti često bila produkt servilnost prema inostranim finansijerima takve kritike. Moja poenta, možda pogrešna, bila je vezana za namerno kreiranje neizvesnosti i nesigurnosti kod akademske elite, koja onda nužno proizvodi strah za egzistenciju i servilnost. Hvala na komentaru.
Gospodine Katic,
Istorija servilnosti intelektualne klase prema politickoj vlasti je duga i nije karakteristicna samo za moderno doba. Ona postoji i u relativno demokratskim i u totalitarnim sistemima, razlika je samo u tezini kazne koja sledi radikalnim intelektualcima koji se suprotstave vladajucoj doktrini.
Ono sto je novije na Zapadu je uloga javnih intelektualaca u „humanitarnim intervencijama“. Obzirom da je sve teze dobiti podrsku stanovnistva za ratove sa velikim brojem civilnih zrtava, Zapadni planeri su razvili strategiju „humanitarne intervencije“ u kome je pitanje ljudskih prava instrumentalizovano za politicke potrebe. Dobijanje podrske stanovnistva se tako, uz medije, ostvaruje i moralnom indignacijom javnih intelektualaca prema krsenju ljudskih prava u zemljama od geopolitickog znacaja.
Kanadski profesor Michael Ignatieff sa univerziteta u Oksfordu, Kembridzu, Harvardu i Torontu je u martu 1999., secam se, ljutito lupao sakom o sto u televizijskim studijima vikajuci da „ovo mora da prestane“- misleci na progon i ubistva Albanaca na Kosovu. Filozof i milioner Bernard-Henry Levy je bio toliko ponesen brigom za ljudska prava Libijaca da je, tako kazu korporativni mediji, ubedio Sarkozija da prizna pobunjenike i pozvao „demokratski svet“ da zastiti libijski narod.
Intelektualaca kao sto su Ignatieff i Levy je mnogo – npr. Christopher Hitchens je davao intelektualno-moralno obrazlozenje invazije Iraka, doduse neuspesno barem sa ove strane Atlantika. Ili Niall Ferguson, skotski kvazi istoricar Britanske imperije i autor best-selera o neophodnosti „humanitarnih intervencija“. Ili Salman Rushdie, zagovornik bombardovanja Srbije, cije obezbedjenje placa britanski poreski obveznik vise od 20 godina da bi on mogao da ismejava islamski svet, a da pri tome on nema nista da kaze o ratnim zlocinima „civilozovanog i demokratskog Zapada“ nad Muslimanima od Gvantanamo Beja do Avganistana.
Slicnih primera je mnogo. Sklonost intelektualne klase ka servilnosti prema politickoj vlasti se razvija od malih nogu i naravno nagradjuje se. Ali, ne zaboravimo da ovoj sklonosti nije bila imuna ni srpska intelektualna klasa 90-tih, sa retkim i casnim izuzecima.
Pozdravi,
Slobodan
Тачно , издаја на делу. Код нас је можда издаја израженија,добар део академске јавности се понаша строго опортуно ,прорачунато, брутално себично .
Ево читам на сајту „Блица“ новоизабрана нова “ свежа“ постава САНУ на челу са Николом Хајдином по ТРЕЋИ пут, са све подпредседницима , напомињући да је то европска струја, шта год то значило.
Па још приде ,чуђење господина Љубомира Симовића(исто у Блицу) критици што је по трећи пут изабран академик Хајдин (и што Академија не ради баш најбоље итд. ), јер је по Љубомиру , Хајдин „стабилизовао“ САНУ и односе са Европским Академијама ,јер су односи били поремећени 90′ година, ….
А шта раде свих ових година академици САНУ, част изузецима, сем што примају апанажу. Морал у друштву је у великом паду, економија пред сломом, држава пропада, а тек по нека критика и то уопштена да се не замере!? (част изузецима)
п.с. 1910 године песник Владислав Петковић -Дис је написао песму као осврт на тадашње прилике , „Наши дани“,….. као да је јуче написана.
Остаје нам , нада!
Za Strahinju – Mogu da odgovorim samo na treću tačku Vašeg komentara. Pretpostavljam da će doći do ukrupnjavanja i konsolidacije bankarskog sektora budući da ovako veliki broj banaka ne može opstati na slabom finansijskom tržištu. Čini mi se da je Komercijalna banka u ovom trenutku prevelik zalogaj za bilo koju drugu banku, i velika je šteta što nije ostala u isključivo domaćem vlasništvu. Banke u Srbiji nisu neozbiljne, ali ambijent je takav, da će se u njemu svaka banka bez obzira na veličinu i ozbiljnost ponašati isto. Hvala na komentaru.
Postovani gospodine Katicu. Redovno citam Vase tekstove, i cak sam slusao Vase gostovanje na radiju, iako nemam naviku da podesim skalu na tu frekvenciju. Veliko mi je zadovoljstvo sto mogu sa Vama da podelim svoje misljenje. Postoji toliko tema o kojima bih sa Vama diskutovao ali za sada cu se osvrnuti na Vas poslednji tekst i na gostovanje u radio emisiji.
Kriza intelektualaca je tema koja mi vec neko vreme zaokupira paznju, pre svega zbog gospodina Miodraga Zeca i njegovog sina. Naime, sin gospodina Zeca je desna ruka Mladjana Dinkica ( a to nije poznato siroj javnosti ), zaduzen pre svega za „prljave poslove“ i to bez ikakve dokumentacije kako ne bi ostali slucajno neki tragovi ( nikad se ne zna sta moze kasnije da bude ), a sa druge strane imamo profesora koji jednim vrlo jednostavnim recnikom objasnjava narodu sta se desava ( i vrlo je indikativno da mu toliko dozvoljavaju medijskog prostora obzirom da im bas i ne ide uz vetar ) i da nam tek preti katastrofa.
Takodje, tu je i gospodin Hajdin, predsedink SANU, koji je vrlo umesan u izgradnju novog mosta preko Ade, ali ono sto mnogi ne znaju je da njegov sin radi za jednu firmu iz EU koja snadbeva novi most sa nosecim kablovima, a cena mosta iz dana u dan raste, da prelazi meru dobrog ukusa vec vidjene pljacke.
U radio emisiji ste pricali o „kartelskom udruzenju“ Banaka. Da li ce to udruzenje da se centralizuje ili ce da dobije novog igraca nakon prodaje poslednje velike banke u Srbiji ( citaj Komercijalna banka ), odnosno da li ce kupac biti vec postojeca banka na ovim prostorima ili cemo vec jednom dobiti ozbiljnog igraca kad su banke u pitanju?
Molim Vas za komentar u vezi napred navedenog
uz srdacan pozdrav gospodine Katiću.
Tacno tako, gospodine Katicu – nepristajanje, nemirenje, delegitimizovanje, nazvati zlo zlom, ne priznati relativizovanje, ne mogu dobro i zlo jednako da stoje „u izlogu“. Hvala na ovom tekstu.
Odlican tekst koji je tema za razmisljanje van vremena. Bez intelektualaca svet gotovo da nema alternativu. Ukoliko drzave dozvole da ih vode samo ljudi od interesa, gde se razmisljanje o buducnosti zasniva samo na interesu, nada u bolje drustvo postepeno se gubi. Svedoci smo toga kroz sve manji broj prisutnih alternativa postojecim modelima razvoja drzava, drustva, kulture. Neki drugi prioriteti zasnovani samo na trzisnoj utakmici funkcionisu, nadamo ce intelektualac opstati uprkos teskoj borbi koja mu predstoji u „savremenom svetu“.
Srdacan pozdrav za gospodina Katica.
Актуелан текст. Лепо написан. Некада смо имали агитпроповце а сада интелектуалце у транзицији.
U nedemokratska vremena koja pamtim, intelektualci su se okupljali i iznosili svoje mišljenje, a mi koji smo gutali njihove reči smo osećali da ima nade.
Sada je demokratija. Intelektualci su se pogubili na razne načine, a mnogo je i onih koji samo uspešno glumataju intelektualce. I čuje se muk. Odzvanja. Odjekuje muka sa svih strana. Oseća li neko nadu?
Na Vašem blogu poštovani Nebojša nema nade, ali žedno gutam Vaše reči.
Srdačan pozdrav!
nesto nam ponestade nezavisnih intelektualaca…
apatija u narodu je stravicna, i uopste mi nije jasno zasto niko nista pozitivno ne moze da inicira… dozvoljavamo da nas vode kao ovce, i nigde se ne cuje glas razuma !
Одличан текст! Хвала Вам на њему.
Odličan tekst, surovo aktuelan, efektivan….Ko može spasiti svet? Nezavisni intelektualci i „samonikli sa božjim darom“!? Vredi pokušati, bez njih će Svet sigurno propasti ! Pozdrav autoru! Piter