Dubina ekonomske drame kroz koju prolazi zapadni svet potcenjivana je od samog početka. Većina analiza je krizu karakterisala kao uobičajeni ciklični fenomen koji se od prethodnih razlikuje samo po intenzitetu. Po tom tumačenju, ne događa se ništa što se ne bi moglo razrešiti merama ekonomske politike, a debata se svodi na pitanje optimalne fiskalne i monetarne politike i njihovog kombinovanja. Problemi koji ne jenjavaju pripisuju se neodgovarajućem izboru ekonomskih alata, kao i sporosti i nejedinstvu političkih elita u borbi sa krizom.
Kako vreme odmiče, kako se ekonomske nevolje umnožavaju i socijalne tenzije nekontrolisano bujaju, stavovi s početka krize će morati da budu preispitani. Pre ili kasnije, analize će neizbežno morati da razmotre i širi kontekst u kome se kriza odvija.
Više je razloga zbog kojih su složeni, dubinski procesi ostali skriveni do danas, ali jedan od najvažnijih je svakako vezan za trijumfalizam Zapada posle propasti socijalizma. Taj trijumfalizam je narastao do infantilnosti, gušeći kvalitet ekonomske misli, ali umrtvljujući i društvenu misao u celini.
Negde u tom pobedničkom šenlučenju izgubljen je smisao za velike istorijske sinteze, za sagledavanje dubljih ekonomskih i socijalnih procesa i njihovih uzroka. Mislioce su zamenili fah idioti, socijalni tehničari i propagandisti sa svojim plitkim analizama i pitkim sloganima. Ta pojednostavljena predstava o svetu stvorila je ambijent površnosti i praznog optimizma kakav verovatno nije viđen nikada ranije, bar ne od veka prosvećenosti.
Da bi se razumeli procesi koji su u toku, da bi se u haosu prepoznala zakonitost, ne bi smetalo da se Marks i marksisti pročitaju još jednom. Uprkos predrasudama i često primitivnim kritikama na njen račun, marksistička analiza je i danas aktuelna, mada sinteza nosi snažan ideološki i deterministički naboj.
Upravo zbog takvog naboja možda je bolje sadašnju krizu posmatrati očima velikog, iako marginalizovanog istoričara kapitalizma, Fernana Brodela. Polazeći od Brodela, sociolog i politekonomista Đovani Arigi pravi odličnu istorijsku sintezu kojom se može objasniti i kriza kroz koju kapitalizam upravo prolazi. Svoje stavove Arigi je najkompletnije izneo u knjizi „Dugi dvadeseti vek“. Uzgred, Arigi je između ostalih teoretičara pri ruci imao i Marksa, Vebera, Šumpetera i Polanjija – različiti uglovi ovih mislilaca pomogli su mu da svoje stavove oslobodi od svake ideologije.
Arigi identifikuje četiri epohe (ili ciklusa) akumulacije kapitala kojima je sukcesivno uvek dominirala druga nacija. Na pijedestalu kapitalističke moći, Đenova, Holandija, Velike Britanija i SAD smenjuju se od 15. veka do danas. Kako se vreme ubrzavalo ciklusi dominacije postajali su sve kraći, a pred kraj svakog ciklusa javljao se uvek isti fenomen – profiti u realnoj ekonomiji su ubrzano padali usled jačanja konkurencije i kapital se selio u finansije i sferu finansijskih špekulacija gde su profiti bili najveći.
Neposredno pred svoj pad, svaka od prethodnih imperija je doživljavala novi, kratkotrajni uzlet (belle époque) koji se oslanjao upravo na finansijski kapital. Nedugo zatim sledio bi konačan pad i velika smena, kada je nova sila preuzimala dominantnu poziciju. Period potpune dominacije finansijskog kapitala uvek je bio najznačajniji signal kraja epohe i smene vladajuće sile.
U kontekstu Arigijeve analize, proces dominacije finansijskog kapitala započeo je sedamdesetih godina prošlog veka u SAD i bio je jasan nagoveštaj krize i početak kraja američke hegemonije. Istorija dvadesetog veka u velikoj meri sledi prethodne modele. Uočavaju se ipak dve bitne razlike ili odstupanja od ranije matrice.
U svim prethodnim epohama, države lideri su svoju vojnu i ekonomsku moć gubile istovremeno. Danas, sasvim netipično, SAD gube ekonomsku moć u korist novih lidera sa Dalekog istoka (Kine pre svih), ali i dalje zadržavaju svoju vojnu nadmoć. Na sceni je novi fenomen – bifurkacija moći, u Arigijevim terminima.
Druga anomalija i razlika u odnosu na prethodne periode javlja se kod tokova kapitala. Sve ranije završne faze odlazeće epohe karakterisala je seoba kapitala, od starog ka novom lideru. Danas, na kraju ove poslednje epohe, Amerika i dalje usisava kapital i to upravo kapital novih lidera koji su sada i njeni najveći kreditori.
Za razliku od predhodnih epoha kada bi stara sila bila potpuno nadjačana i potisnuta, ova poslednja epoha kapitalizma je drugačija. Opadanje američke moći je više posledica njenog otpora promenama i odbijanja da se prilagodi novim realnostima. To odbijanje nosi opasnost da svet bude gurnut u politički i ekonomski haos. U tom smislu, američku politiku od 11. septembra 2001. do danas, Arigi naziva samoubistvom velike sile.
Sva je prilika da smo svedoci kraja ili kraha jedne epohe kapitalizma. Kako će izgledati nova epoha, da li će se i kako kapitalizam ponovo transformisati, kolika će biti cena promene i ko će je platiti, pokazaće vreme. Tektonske promene kakve se upravo odvijaju biće vidljivije protokom vremena i sa vremenske distance. Jedno je ipak sigurno, ništa više neće biti kao pre.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
(https://www.rts.rs/page/radio/sr/story/1466/radio-beograd-3/1906356/antologija-treceg-programa–pol-svizi-i-djovani-arigi.html)
„Istorijski,bogati su uvek podcenjivali političku pregovaračku moć siromašnih,samo usled toga što je njihova ekonomska snaga toliko ograničena…U krajnjoj liniji prava pregovaračka moć siromašnih je u njihovoj sposobnosti da poremete životni stil bogatih bilo putem sveobuhvatne konfrontacije ili putem ograničenih jednostranih akcija.Bogati sebi ne mogu dozvoliti da siromašne doteraju do krajnjeg očajanja i ratobornosti.“
Ovde se slažem sa Arigijem.
Gledano iz perspektive Zapada,nameće se pitanje:Da li je Kina spremna da poremeti životni stil bogatih putem otvorene konfrontacije sa SAD ili NATO,ili putem nekih drugih oštrih jednostranih akcija?Verujem da Kinezi nisu spremni da idu tako daleko i verujem da je Zapad siguran da Kinezi nemaju hrabrosti da pređu crvenu liniju.Zbog toga će Zapad nastaviti da pritiska Kinu sve brutalnije.
Hvala na odgovoru gospodine Katiću.
Tema je izuzetno zanimljiva i inspirativna.
Eto lepog podsticaja za razmišljanje
Za Ivana – Kratko – bazna Poperova teza je da nema determinizma, da nema zakonitosti po kojoj posle kapitalizma dolazi socijalizam, te da je struktura društva onakva, kakvu društvo odluči da napravi. Njegovo otvoreno društvo je negacija istorijskog determinizma.
@Nebojša Katić – Marksizam je i teorija socijalnog determinizma budući i da govori o zakonitosti prelaska iz kapitalizma u socijalizam.
Da Poper nije imao ovo u vidu – da taj determinizam vodi ka Kineskom modelu?
Demokratske skupštine ne mogu da obavljaju posao centralnog planiranja iz istog razloga kao što je vojskom nemoguće upravljati demokratskim metodama. Sa svakim korakom u pravcu centralizovanog planiranja, javlja se potreba za koncentracijom odlučivanja i odgovornosti. Karakteristična faza u razvoju planiranja je “vapaj za ekonomskim diktatorom”. Uloga zakonodavnog tela se vremenom sužava do tog nivoa da mu je jedina uloga – odabir osobe koja će, praktično, imati svu vlast. Ceo sistem tada ide u pravcu diktature u kome se s vremena na vreme, putem glasanja, jednoglasno potvrdi vlast diktatora.
Pozdrav i hvala na odgovoru
P,S,
Ako Vas zamaram ne morate polemisati 🙂
Za Ivana – Marksizam je klasna, revolucionarna ideologija koja zahteva radikalnu promenu imovinskih i ukupnih društvenih odnosa. Dakle, nije reč samo o ekonomskoj teoriji, već o i o socijalnoj teoriji. Otuda pišem o snažnom ideološkom naboju.
Marksizam je i teorija socijalnog determinizma budući da govori i o zakonitosti prelaska iz kapitalizma u socijalizam. Poper je, na primer, imao najveće zamerke upravo u vezi sa determinizmom koji marksizam propoveda.
@Nebojša Katić – marksistička analiza je i danas aktuelna, mada sinteza nosi snažan ideološki i deterministički naboj.
Pojasnite, malo šire, ovaj deo rečenice – mada sinteza nosi snažan ideološki i deterministički naboj.
U kom smisli snažan? U konstruktivnom ili destruktivnom. Ili pak isrprepletenom, što opet zavisi od posmatrača iz kojeg ugla gleda?
Jer prošlo je 10 godina i još se jasno nije iskristalisala ova sinteza koja je neophodna za uočavanje i izvođenje minimuma racionalnih zaključaka.
Dobro fenomen korane je najuočljiviji znak upozorenja globalne nestabilnosti.
Marksistička filosofija je neosporno jedna od komponenti koje moraju dobiti svoje mesto u evolutivnom sklopu nove doktrine, ali dosta pratećih faktora mora se ugraditi u tu novu sintezu.
Većina tih faktora treba da potiče iz kulurnog i relogioznog miljea ge se implemetiraju ideja marksizma.
Pozdrav,
@kum
https://www.blic.rs/biznis/pre-19-godina-ovu-fabriku-sravnili-su-bombama-a-danas-oruzje-iz-krusika-ima-kupce-do/tm5x6kc
Najveci kupci su vam Saudijska Arabija i UAE koji su direktno umesani u rat u Jemenu i takodje snabdevaju opremom LNA u Libiji.
Pored ovoga, vise puta je otkriveno da su opremali ISIS u Siriji.
https://www.aljazeera.com/news/2017/08/saudi-arabia-uae-implicated-arms-transfers-170827115154085.html
Ovo je sve konjektura kroz clanke… Ne bih previse kopao po tome, mutna posla.
Ja danas ne vidim nista „novo“ sto bi mogla biti alternativa kapitalizmu.Kina i Rusija?
Pa to su samo trabanti Zapada.Oni nisu iznedrili ni jednu novu ideju za koju bi se neko mogao „zakaciti“,i na osnovu koje bi mogao graditi neku odrzivu,humanu ideologiju.Nije u duhu istorije da se zivot i vraca na staro.Marksizam u svom „real-socijalistickom“ obliku je potrosen.Posleratni Kejns je potrosen.
I ponovo Amerikanci preuzimaju inicijativu,pokusavaju nesto sa deglobalizacijom i protekcionizmom.To je sada samo pocetak.Eksperimentisu,razmisljaju,razne opcije su im u glavi,ja to tako vidim.
Nazalost i sve smo blize onoj poslednjoj opciji,nije to samo moj „feeling“,vec i ocigledna spoznaja.Radim u fabrici koja,izmedju ostalog,proizvodi komponente za vojnu industriju.Ustvari,nekada smo radili „to“ izmedu ostalog.Danas nam je „to“ glavni proizvod,ostalo je bukvalno nebitno.Ja sam mislio jos 2016 da smo dosli do maksimuma,kada smo iza sebe daleko ostavili rekord iz SFRJ u proizvodnji tih „vojnih materijala“.Sada smo proizvodnju uvecali za preko 100% u odnosu na 2016.Snabdevamo domace i inostrane fabrike….NEKO narucuje doslovno stotine miliona metaka!
Ko i zbog cega „zarobljava“ tolike kolicine materijala?Ko to sve placa?
Postoji li na ovom svetu nesto sto se radi bez razloga?
Za Kaleta – Ulaganje u obnovljive izvore je ekološka investicija koja se subvencioniše. To je dobro za ekologiju, ali ne rešava problem krize modela o kojoj sam pisao. Uzgred, sa niskim kamatama i takve investicije su isplativije. Hvala na komentaru.
@Kale
Poštovani,na tu temu sam pisao prošle godine u Galaksiji.
https://galaksijanova.rs/reka-u-cevi-nije-reka-2/?script=lat
Mislim da bi neke ideje i podatke mogli da koristite,
MHE su isplativi projekti ali problemi su poštovanje održivosti biodiverziteta
Pozdrav,
Pozdrav svima, na prvom mestu gospodinu Katiću.
Dugi niz godina pratim vaš blog. Profesionalno se bavim obnovljivim izvorima energije, nemam veze sa ekonomijom ali me i ekonomija interesuje. Ovaj tekst sam sigurno pročitao 2011 ali ga možda nisam tako dobro razumeo kao sad.
Problem kapitalizma je pad profitne stope? OK. Da li ulaganje u obnovljive izvore energije predstavlja jednu nišu biznisa u kojoj investitori mogu da računaju na pristojnu profitnu stopu? Doduše, profit isplaćuje država. Da li se to onda računa?
Naravno da postoji potreba za izgradnjom postrojenja za proizvodnju iz obnovljivih izvora energije i zbog očuvanja prirodne sredine pa to ispadne kao dupli benefit.
Hvala
Za Dušicu – Boone i Johnson spadaju medju retke autore koji se usudjuju da i nastanak krize, a pogotovo trajanje krize pripišu neodgovornom finansijskom sektoru i neobjašnjivoj popustljivosti država prema tom sektoru. Projekcije budućnosti deluju zaista zastrašujuće. Hvala na linku.
Evo i linka o „Ciklusu sudnjeg dana“
http://rs.seebiz.eu/boone-i-johnson-svjetska-ekonomija-dospjela-je-u-ciklus-sudnjeg-dana/ar-45814/
Gospodine Nebojša, šta mislite o ovom „Ciklusu sudnjeg dana“? Veliki pozdrav
@ Dusica:
There is ‘a time to be born and a time to die. A time to plant and a time to harvest’.
Svet ce opstati, sa nama ili bez nas, ne hajuci da li smo ga popravljali ili kvarili, gradili ili rusili, stvarali ili unistavali. Ostace samo samo pozitivne ili negativne lekcije uciteljici zivota (historia magister vitae est).
Narodi u kojih pojedinci vrednuju sebe iznad svoje drzave, (zaboravljajuci da oni JESU ta drzava), uglavnom gube SVOJU drzavu – brzo i lako, a potom i sebe – bolno i polako. A potom stizu domaci I strani ‘investitori’ – da kao muve zlatice polegnu svoja ‘zlatna’ jaja u lesinu. A toplo sunce i dalje sija sa plavog neba i trava je i dalje zelena, mirisna i meka…
Ima puno kontradiktornosti u ovome što se danas dešava, a što je Eloi komentarisao. Sve će rezultirati velikim krizama, protestima, ratovima… Na kraju moraće da se promeni društveno uređenje da bi svet opstao. Nije mi samo jasno gde tačno sve ovo vodi…
Eloi marsiraju od Tahrir skvera do Vol Strita – a gde su Morloci?
A propos tektonskih pomeranja koje se upravo odvijaju – bojim se da ona mogu biiti malo zesca ovog puta, jer postoji jedan novi elemant – po prvi put otkako se pojavio inteligentan zivot na ovoj planeti (nemojte pitati – a gde to?), vecina raje (na Zapadu, u globalu I refuzu) je fiskalno pocrvenela, tj vise trosi no sto doprinosi. Drugim recima, odvajkada je ogromna vecina (raja) proizvodila (visak vrednosti) a vrlo mala manjina trosila, za dobrobit sistema (I raje), a narocito sebe istih. I po tom principu razni sistemi su uglavnom funkcionisali, bolje ili gore, duze ili krace, sve do pre nekoliko generacija. A onda se nekako neprimetno, po principu kuvane zabe, stvari nekako obrnuse naopacke te Proizvodjaci postadose Potrosaci. Te sada taki vakat dos’o da ako si fijuknuo finansijski, jedini lek je da trosis jos vise a ako si se zaduzio do guse, digni malo nos pa se zaduzi jos vise – do brade. Panta rhei…
Kapitalizam je mrtav – vivat (Das?) Kapital
Kapitalizam, bar onaj koji je bio poznat (I to ne suvise dobro) onoj bradatoj spodobi, kao system u kome je kapital (u obliku proizvodnih sredstava, da upotrebim mrtvi jezik) privatno vlasnistvo kapitaliste, na bazi cega on ostvaruje svoje pravo na proizvedeni visak vrednosti, je vec davno odumro kao dominantni dristveno-politicko-ekonomski model na Zapadu. To je uostalom jos Hilferding nanjusio, ali ga je nos odvukao u pravcu ‘sto je babi milo…’ sto mu nije uzeti za zlo jer svi mi to radimo ako nemamo drugo resenje (bezalternativno, in New-Speak ), ili nam je mnogo milo. Drugim recima, borba protiv Kolektivnog Vlasnistva a za Privatno Vlasnistvo, zbog cega je Zapad bio boj na zivot I smrt sa Istokom I koji se zavrsio smrcu Istoka I pobedom Kolektivnog Vlasnisva, (u obliku raznih finansiskih papira – zasto li ih stalno zovu instrumentima?), ali na Zapadu. No, to je druga prica…
http://www.trojka.rs/beli-svet/18021-rastu-demonstracije-na-volstritu.html
http://gdeinvestirati.com/ostale-teme/politika-i-drustvo/svet/5854-demonstranti-okupirali-wall-street-institucije-izgubile-legitimitet
Прави узроци кризе су новонасталим геополитичким односима у свету који не омугућавање функциониса светске привреде на досадашњи начин.Моје објашњење : http://www.nspm.rs/savremeni-svet/neoliberalna-hobotnica.html
Istina ili laž?
Kako vam drago…ali da je prljavo,prljavo je…
Evro nije bas savrsena monetarna konstrukcija,ali je ocigledno da ga sve vise udaraju ispod pojasa…a bice verovatno i jos toga …meni je ovo daleko od toga da se moze tumaciti samo kao neki spontano-duhoviti kobajagi ispad….
Istina ili laž?
Za Predraga – Držim da smo i dalje u istoj krizi koja je tiho počela još s proleća 2007. godine. Merama ekonomske politike je smanjena dubina krize ali je produženo njeno trajanja. Pri tome, ni jedan fundamentalni uzrok krize nije razrešen, već je preko problema bačeno ćebe. Svi predlozi koji idu ka stimulisanju potrošnje su prividno logični, ali ova kriza je i nastala izmedju ostalog zbog sumanute potrošnje. Više istog zato neće pomoći, pogotovo ne dugoročno. Bojim se da u u krizi nije samo ekonomski model, već i civilizacijski. Hvala na komentaru.
Poštovani čitaoci bloga i gospodine Katiću,
Ove vesti mi pobuđuju sumnju da će postojeća recesija brzo da evoluira u ekonomsku depresiju:
http://www.kamatica.com/vesti/1753/evropske-akcije-na-26-mesecnom-minimumu
Nisam jedini koji ovako misli. Štaviše, Mr Doom (ekonomista Nouriel Roubini) se potrudio i da ponudi konkretne mere:
http://gdeinvestirati.com/makroekonomija/svet/5787-nouriel-roubini-8-nacina-za-prevenciju-nove-velike-depresije
Gospodine Katiću, da li se slažete sa mojim stavom da je ekonomska depresija na svetskom nivou neizbežna i da će ubrzo uslediti?
Hvala unapred na odgovoru
Pozdrav svima koji čitaju blog,
Moze SAD da usisava kapital Kine, ali sadašnje ekonomsko-političko stanje u svetu nije održivo na duže staze. Ne mogu finansijske špekulacije da obezbede održivi rast ekonomije.
Sa posrnućem ekonomije, kruniće se i vojna moć.
Međutim, plašim se da će slabljenje globalne imperije da dovede do novih agresivnih poteza u cilju sticanja resursa (npr. napad na Iran radi nafte). To će da pokrene haos i lančanu reakciju sa nesagledivim posledicama.
Potvrda ove pretpostavke je namera SAD da instalira raketni štit u Rumuniji:
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=09&dd=18&nav_category=11&nav_id=542892
Nista se ne dešava slučajno…
Ne bih bio toliko kategorican u tvrdnji da SAD „ali i dalje zadržavaju svoju vojnu nadmoć“.
Imali smo sad prilike da vidimo da su u SAD odmah poceli da sabiraju troskove intervencije u Libiji. Intervencija u Libiji je prva vojna akcija SAD nakon izbijanja krize i svela se bacanje bombi, cak su i krstarece projektile sveli na minimum. U svakom slucaju, akcije tipa Irak ili Avganistan mislim da su trenutno neizvodljive.
Razlika je u tome sto je u ovom trenutku SAD razapeta izmedju neophodnosti produzenja povecanja drzavnog duga sa jedne strane i „stednje“ sa druge. SAD moraju da se zaduzuju jer u suprotnom sledi deflacija (stari dugovi se otpacuju, novi se ne uzimaju i smanjuje se novac u opticaju). Trosenje vojnog budzeta obezbedjuje radna mesta, po nekim procenama 25-30% svih zaposlenih u SAD radi u sektoru bezbednosti ili je povezano sa njim.
Stoga se mozda cini da SAD ne gubi vojnu moc. Rat u Gruziji iz 2008 i prepustanje Gruzije i Ukrajne Ruskoj zoni interesa pokazuje da SAD nije vise tako mocna kao ranije. Takodje nemogucnost da ucini nesto vise u Iranu to pokazuje.
Prilikom krize budzeta pocetkom avgusta, zapovednih koalicionih snaga u Afganistanu se zalio da ce se naci na cedilu u slucaju bankrota.
Trenutno je u mogi izreka „too big fail (thill it fails)“ pa tako i Americka vojna moc. Ona ce pasti onog trenutka kad i americka ekonomija koja se i dalje kako tako drzi.
Ja sam cifre nasao i uporedjivao ih,sa zvanicnog sajta CIA-e….
external debt – spoljni dug
https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/rankorder/2079rank.html
public debt – javni dug
https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/rankorder/2186rank.html
Zaista su i mene pomalo zbunile ove cifre…ali sam gledao za Srbiju neke parametre i to je manje vise ok. mozda cak i malo bolje nego sto realno jeste,oko 10.000$ bdp,nezaposlenost oko 17% itd..to je sve ,normalno, za 2010…
Cak i ovaj javni dug Luxemburga koji ste Vi izneli – 18%,po njihovim ciframa je cak i nesto povoljniji,oko 15% bdp-a….
Normalno kada primamo informaciju,od kljucne vaznosti je i ko je izvor te informacije,odnosno njegov kredibilitet..Moguce je da ja ne sagledavam ispravno iznete podatke sa ovog sajta,a moguce je i da oni nisu tacni,sto bi onda bilo prilicno neozbiljno..
Znam relativno dobro situaciju u Norge,boravio sam i ziveo tamo neko vreme,i ekonomska situacija je prilicno relaksirana,likvidnost je dobra,ima novca i nema nekih fiskalnih problema…susta suprotnost srbiji…ali opet ove cifre su povelike….
pozdrav
Pre početka(zvaničnog) kruze 2008. pisao sam na sajtu NSPM, upravo ono što sada većina analitičara govori o uzrocima i dubini tog svetskog, ne samo ekonomskog poremećaja.Nažalost u Srbiji većina ljudi koji trenutno vrši vlast,a pogotovo njihovi savetnici,ne razume vek u kome žive(„Život u tuđem veku“!).Napredak sveukupnog ljudskog znanja, ne menja drastično samo ekonomiju, već i sve ostale društvene odnose(jel to beše Marks?).Sadržaj i dubinu promena koju moramo učiniti u Srbiji,ne bil nekako uhvatili priključak,mogu shvatiti samo oni koji zaista žive(i pripadaju) 21. veku.Šansu svakako opet imamo,no izgleda da nismo baš dobri realizatori(uostalom i fudbal nam je takav).
Za Aleksandra – Malo ste me zbunili. Bojim se da cifre ne čitamo na isti način, ili iz istog izvora. Po statistici MMF-a stvari stoje drugačije.
Ključni parametar za procenu finansijske stabilnosti države je tekući bilans. Ako je on u suficitu, država (kao celina) troši manje nego što stvara i izvoznik je kapitala.
Norveška ima kontinuirani, ogroman suficit tekućeg bilansa, i ona je neto-kreditor, a ne neto- dužnik. Uzgred, BDP po glavi stanovnika je oko $96,000. Norveška je jako, jako daleko od ekonomskih problema.
Luksemburg ima javni dug na nivou od oko 18% BDP-a što je fantastično nisko. Istovremeno, tekući bilans Luksemburga je konstantno u velikom suficitu i Luksemburg bi morao biti neto-kreditor.
Čak i Japan sa ogromnim javnim dugom je još uvek iznad vode zahvaljujući suficitu tekućeg bilansa. U krajnjem ishodu, i Japan svoj budžetski deficit pokriva domaćom štednjom i izvoznik je kapitala.
Hvala na komentaru.
Hm..cudni su putevi novca…Donekle vezano i za prethodni blog(grcka),interesantno je pogledati neke brojke…Imamo sa jedne strane zemlje sa prvorazrednim kreditnim rejtingom,po svim ekenomskim parametrima u dobrom stanju…ali dugovi hm..pa poprilicni….npr.Norveska..lepa zemlja,po povrsini nesto veca od ex-yu,4.7 miliona stanovnika,bdp po glavi oko 55.000…i sa spoljnim dugom od 2.250 milijardi $…unutrasnji je oko 49% bdp-a(nacionalni bdp 250milijardi$)…
Norveska ima resurse,gas,naftu,hidroenergiju,ribu i rude…sasvim dovoljno za naciju te velicine ,i zadovoljavanje svih potreba drzave blagostanja…Ipak devet puta veci spoljni dug od nacionalnog bdp-a,cini mi se previse…Recimo Japan ima 2.440 milijardi spoljni dug,ali i mnogo veci bdp,130 miliona stanovnika,super industriju itd….
Veliki spoljni dug ima i mali Luxemburg,skoro 1900 milijardi$ itd…
Kakva je priroda tih dugova,i gde su otisle tolike pare…da li se radi o nekoj vrsti spekulativnih dugova,ili su te zemlje bile primorane da se zaduzuju…
Ima smisla to sto razmisljate i pisete, ali dajte bar trunku resenja. Mislim da je bavljenje takvim temama bezanje u drustveno dozvoljeno gubljenje vremena – a vreme je jedino sto covek poseduje.
http://noviinternet1987.wordpress.com/2011/08/25/upoznaj-samog-sebe-8/
Za N.S. – U pravu ste. Izvor ove, ali i najvećeg broja prethodnih kriza su zaduživanje i špekulacije privatnog sektora. Države su direktno odgovorne za krizu samo kada dolazi do ratova i-ili imperijalnog širenja i narastanja troškova s tim u vezi. Nažalost, ove notorne činjenica se i danas prikrivaju na sve moguće načine, kako bi se produžio život neoliberalnoj doktrini, ili opravdali imperijalni ratovi. U tom kontekstu, troškovi za socijalna davanja su uvek previsoki, dok su troškovi za vojni budžet baš kako treba.
Kurioziteta radi (indirekto vezano sa Vašim komentarom) Hewlett Packard, najveći proizvodjač računara na svetu, upravo je objavio da napušta prozvodnju PC-ova zbog niske profitne stope. HP će se fokusirati na servise i proizvodnju programa. Ko zna, možda ćemo ubrzo čuti kako su profiti i tamo niski, pa će biti osnovane HP investiciona banka, ili HP hedž fond. Hvala na komentaru.
Sličnu tezu o dominaciji finansijskog kapitala u ekonomiji (FIRE economy – finance, insurance, real estate) izlaže i Eric Janszen („The Postcatastrophe Economy: Rebuilding America and Avoiding the Next Bubble“). Janszen dotiče i vrlo važno pitanje kraja doba jeftinih resursa, pogotovo nafte („cheap peak oil“). Džeremi Grantam je imao odličan esej na tu temu (videti gmo.com).
O cikličnom kretanju i koncentraciji kapitala od Rimskog Carstva do danas videti Martina Armstronga. Armstrong tumači krah ili kraj vladavine jednog finansijskog centra moći nenaplativošću državnog duga, otvoreno kroz bankrot-reprogram ili skriveno kroz devalvaciju valute. Interesantno bi bilo uporediti Armstrongove i Arigijeve analize za Đenovu, Firencu i Veneciju tog doba, i razloge bega kapitala odatle u Holandiju (po Armstrongu, bankrot španskog državnog duga).
S obzirom da je Amerika prešla 90% duga koji Rogof pominje u svojoj knjizi kao „tačku bez povratka“, nećemo dugo čekati da vidimo da li je u pitanju „krah ili kraj“ kako velite. Kraj kroz stagflaciju je ipak verovatniji, nego hiperinflatorni krah (i rat za resurse, u tom slučaju, po mom mišljenju), i rekoncentracija kapitala u Aziji.
P.S. Da se razumemo, državni dug je samo parametar, indikator početka kraja, a ne uzrok. Uzrok je svugde privatni, špekulativni i neproduktivni FIRE dug koji stoji kao omča oko vrata celom zapadnom svetu. Ko će ga platiti na kraju balade?
Za Miloša – Uzgred, u Arigijevoj analizi, jedno od mogućih ishodišta ove krize su svetska vlada i svetska imperija. Drugo moguće ishodište je stanje haosa.
Kada su porezi u pitanju, možda Vam bude zanimljiv moj martovski tekst https://nkatic.wordpress.com/2011/03/10/jereticka-pohvala-porezima/. Hvala na komentaru.
Na vest „Francuski bogataši traže veći porez“ na B92, prenosim jedan interesantan komentar:
Taj porez na bogate – zapravo se koristi kao ekonomski stimulus – ili se pokrene neki infrastukturni projekat ili se podeli siromašnima koji će odmah potrošiti novac i povećati tražnju. Uprošćeno – bogati hoće da daju deo svog profita siromašnima?
Radi se o sledećem – kapitalisti su prepoznali da je došao kraj kapitalizma – i spremni su na sve ne bi li ga spasili – čak su spremni i da smanje socijalne razlike, na primer ovako, putem poreske politike. Međutim jedine mere koje im stoje na raspolaganju – upravo su suprotne kapitalizmu, kao što je smanjenje socijalnih razlika. Povećanje poreza na bogate je čista socijalistička mera.
Drugi „putić“ je ono što vidimo u Velikoj Britaniji – „kresanje“ budžeta, otpuštanje zaposlenih u javnim službama, smanjenje socijalne zaštite… Oštro prema radnicima, prema siromašnima koji se bune… Uz rizik da sve to „eksplodira u lice“.
Iako su to samo refleksi umirućeg sistema – naziru se dve predstave o postkapitalističkom društvu – socijalizam ili diktatura i policijska država.
Srbija? Ona još ne reaguje. Niti je ona kapitalistička niti nije.
Za Bokija – Nažalost, u želji da ne gnjavim čitaoce dugim tekstovima, učinio sam nepravdu i Brodelu i Arigiju. Njihove analize su veoma kompleksne i bave se tezama koje ste Vi izneli, između ostalog i evoluiranjem i srastanjem ekonomske i vojne moći kroz istoriju. Razlika između modela Đenove, koja je „pozajmljivala“ vojnu moć Španije, i mega vojne sile poput SAD, ogromna je.
Njihova analiza međutim nije analiza imperija, već analiza kapitalizma i otuda nema referenci na Rim, Španiju ili Francusku na primer, koje su bile moćne imperije. Đenova i Holandija su više kapitalistički nego imperijalni modeli.
Smisao kratkog teksta na veliku temu je bio da ukaže da na kraju svakog kapitalističkog ciklusa, na kraju epohe, uvek dolazi do potpune dominacije finansijskog kapitala i da bi to mogao biti snažan signal kraja jedne kapitalističke epohe. Od četiri države koje su nosioci tih ciklusa, samo dve su prave, velike, imperijalne sile.
Nadam se da je sada jasnije. Hvala na trudu i komentaru.
Meni se cini uz svo duzno postovanje pre svega Gospodinu Katicu, da ova analiza nije bas potpuna te da je utemeljena na nekim pogresnim pretpostavkama. Naime Djenova, Holandija, Britanija, nikada nisu bile Imperijalne sile. Jedina svetu poznata Imperijalna sila bio je Rim a nakon toga pauza od petnaestak + vekova do pojave SAD. Kolonijlne sile kakve su pomenute Holandija i Britanija, nikada nisu uspostavile efikasnu kontrolu i sistem „oporezivanja“ citavog „poznatog“ sveta kako su to ucinile svojevremeno Rim i danas SAD. Zbog toga nema pomenute anomalije da uz gubitak ekonomske moci ne dolazi do gubitka vojne, jer je ekonomska moc zapravo rezultat vojne moci ali i Imperijalnog polozaja a koji se jasno ogleda i u „eksportu“ „civilizacijskih tekovina“, sto su u slucaju Rima bili putevi, vodovod, ali i rimska kultura, novac, gladijatori, igre… a danas su to Koka Kola, Rock kultura, potrosacki mentalitet, dolar, …. Imperiju nije moguce srusiti „izvana“ iz ociglednih razloga a imperijalni dugovi mogu se uvek „relativizovati“ ako je neophodno i „brisanjem“ poverilaca. Problem imperija dolazi „iznutra“ a ogleda se u krizi „nacina zivota“ i utemeljenih vrednosti, te nemogucnosti da kreira „nova cuda“ i teritorije. kojima bi ostatak sveta zadrzao u pokornosti. Pad profitne stope je ugradjen u zdravu ekonomiju kao zastitni mehanizam i upravo je to stvar koja ce ubiti imperiju iznutra. Nije potrebna velika nauka da bi se razumeli osnovni postulati. Profit je smislena kategorija samo ako se moze upotrebiti,u suprotnom to postaje beznacajna kategorija, papir, veliko nista. Upotreba profita dovodi do razvoja i rasta ekonomije, medjutim pre ili kasnije dostizu se fizicki limiti koji postaju razarajuci faktor jer profit odvlace u hiperprodukciju a zatim recesiju, socijalni bunt i destrukciju socijalnog tkiva. Jedini „lek“ je otvaranje „novih teritorija“ (nekada fizicki pa se zato Rim toliko i sirio) danas u vidu velikih tehnickih proboja i otkrica te zone za uspesno upotrebljavanje profita. Kenzijanska resenja pre ili kasnije vode u birokratizaciju i „komunizam“ koji ubija ptreduzetnicki duh pa ekonomski sistem neminovno odumire. Kraj epohe i sumrak imperije, slazem se sa autorom, zaista izgledaju vrlo verovatni a uz analizu ekonomskih kretanja u Evropi, Kini i Rusiji koje nam je Gospodin Katic vec prezentovao, bojim se da nas opet ne saceka „mracni srednji vek“ koji prati pad Imperije. Moje je misljenje da zemlje BRIKS-a nece moci da zamene ulogu SAD pogotovu uzimajuci u obzir neminovno „topljenje“ resursa, a posebno fosilnih energenata na kojima pociva citava moderna civilizacija, i za koje ni u naznakama nemamo ekonomski i kvantitativno prihvatljive supstitute.
Za Marka – Upravo pad profitne stope i dovodi do seljenja kapitala u finansijsku i špekulativnu sferu. Marksovoj analizi vezanoj za pad profitne stope teško da se nešto može zameriti. Hvala na komentaru.
odlican tekst
Da li se moze reci d aje u kapitalizmu ipak doslo do pada profitne stope kako je Marks predvideo? Cini se da je zapadni svet svojom kolonijalnom i nekolonijalnom ekspanzijom samo odlagao neumitno. Sada sirenja vise nema.
Za Dragana – Sve je naravno moguće, ali bi kraj evra označio i brzo umiranje EU. Toga su svi svesni, ulog je ogroman i nadam se da do toga neće doći. To bi značilo potpunu marginalizaciju Evrope, ekonomsku i političku i uvod u haos. Gledano samo iz ekonomskog ugla, Evropa može savladati ovu krizu, i to lakše nego što Amerika može rešiti svoje probleme. O krizi evra sam glasno razmišljao u tekstvoima
https://nkatic.wordpress.com/2010/12/07/kriza-evrozone/ i
https://nkatic.wordpress.com/2010/12/09/kriza-evrozone-ii/
Hvala na komentaru.
Za Nikolu – Tekst se odnosi na krizu zapadnog sveta kao terminalnu krizu, bar u tumačenju Brodelovske škole. Problem Kine je pre problem ekonomskog ciklusa, strukturne neusklađenosti, ali je ipak reč o sili u usponu. Kina ima još više problema od pobrojanih, njena budućnost je puna rizika, ali Kina nije u terminalnoj fazi. Što se Rusije tiče, uz sve ekonomske i strukturne nedaće postoji mnogo ozbiljniji problem, a to je demografski. Bojim se da upravo zbog toga ni Rusiju ne čeka blistava budućnost. Hvala na komentaru.
Kao kolega ekonomista , rekli ste ono sto sam jos pre 3,4 godine tvrdio, a to je da SAD nece pasti sa liderske pozicije, a da ne povuku i druge sa sobom… Vi ste ovo mnogo lepse napisali 🙂
Поштовани господине Катићу,
Економиста Прокопијевић у једном тексту је изнео мишљење да опстанак евра није могућ (http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2011&mm=08&dd=20&nav_id=536260). Занима ме Ваше мишљење о тврђењу господина Прокопијевића. Хвала на одговору.
Poštovani gospodine Katiću,
Govorite o krizi iskljucivo zapadnog sveta. Šta je sa Kinom ? U Kini je prazno 66 miliona stanova.U poslednje vreme se sve češće govori o kineskim „gradovima duhova“ http://www.youtube.com/watch?v=0h7V3Twb-Qk . Inflacija u Kini uporno raste i duplo je veca nego u zapadnom svetu. Evo sta prof. Nurijel Rubini kaze o kineskim brzim prugama http://www.slate.com/id/2291271/ . Šta je sa socijalnim razlikama u Kini ? Izgradili su najbrže pruge i vozove koji stoje poluprazni a koliko stotina miliona Kineza živi sa 1-2 $ dnevno. Kineske plate se povećavaju ali rastu i cene. Bez obzira na rastuću ulogu i značaj Kine u svetu Kinezi su slabo plaćeni i rade u jako teškim uslovima,najveći broj najsiromašnijeg stanovništva na svetu živi u Kini i Indiji ,znači tempirana bomba postoji samo treba da eksplodira.
Šta je sa Rusijom ? Vladimir Putin je bez konkurencije najpopularniji političar u Srbiji.Naš narod voli da kaže kako je on preporodio Rusiju. U periodu od 91 do 99 god. za vreme vladavine Jeljcina barel nafte je koštao 17$, a za vreme vladavine Putina cena nafte je dostigla svoj istorijski maksimum.Koju je industrijsku granu obnovio Putin ? I danas 45 % prihoda u budžetu Rusije dolazi od poreza i taksi na naftu i gas, 2/3 ukupnog izvoza čine mineralni proizvodi. Šta bi napravio Japan(zemlja koja sve mora da uvozi) sa tolikim prirodnim bogatstvima ? Namerno uzimam Japan za primer a ne neku zemlju sa zapada.U Rusiji je prosečna plata prosvetnog radnika 20-30 evra manja nego njegovog kolege u Srbiji .Kako može prosvetni radnik u Moskvi da živi sa tolikom platom ?
Po meni Rusiju vade ogromni prirodni resursi i extra nadareni pojedinci naročito raketni inžinjeri koji su osigurali Rusiji to da nijednoj zemlji ne pada na pamet da je napadne,a Srbiju spašavaju takođe 2 stvari : plodna zemlja i dijaspora koja pruža Srbiji najveći devizni priliv bez konkurencije po svim osnovama.
Nikola
Dodao bih samo da opad americke ekonomske moci samo privremeno nije propracen i padom vojne moci delimicno zato sto svet prima obveznice americke vlade koje finansiraju to vojnu moc. Ja mislim da je neizbezno da buduci SAD budzeti smanje alokaciju fondova vojsci, i time korz sledecih 2-3 decenije osetno smanje SAD relativnu vojnu nadmoc.
Pozdrav gospoodine Katiću, mada pratim Vaš blog, prvi put komentarišem.
„U svim prethodnim epohama, države lideri su svoju vojnu i ekonomsku moć gubile istovremeno.“
Negde sam nedavno pročitao tezu da Amerikanci svoju vojnu moć koriste kao svojevrsnu zamenu za zlatnu podlogu i da kada bi nestalo poverenje da oni mogu da nametnu svoje interese bombama, drastično bi opalo i poverenje biznisa u njihovu privredu i time izduvalo cene njihovih obveznica što bi dovelo do kraha američke ekonomije.
Naravno ja sam to u ovih par reči dosta uprostio, ali to bi bila suština. Zanimljiva teza.
p.s
Svaka čast za Linux 🙂
[…] Изворник текста: Лични блог Небојше Катића […]