Preterana privilegija i deficit bez suza
U pozadini svetske ekonomske krize nastavlja se tihi valutni rat dolara i evra. Iako rat nije zvanično objavljen, čini se da je bitka za uništenje Evrozone i evra, nemilosrdna. Ulozi su ogromni i ako evro opstane, ako preživi ovaj veliki test, dolar bi mogao polako sići sa pijadestala vodeće svetske rezervne valute, mogao bi izgubiti ekskluzivitet koji već dugo ima i postati samo jedna od važnijih valuta.
Potencijalni ekonomski, ali i politički gubici koje bi SAD pretrpele u ovom scenariju su gotovo nemerljivi. Status rezervne svetske valute daje ogromnu prednost njenom vlasniku. Tako gledano, bilo bi državno neodgovorno ako bi SAD propustile da ovu prednost zadrže što duže i po svaku cenu, pogotovo ako tu cena plaća neko drugi.
Specijalni status dolara je ustanovljen po okončanju Drugog svetskog rata i bio je odraz potrebe trenutka, ali i apsolutne ekonomske i političke dominacije SAD. Bruto domaći proizvod SAD je bio veći od BDP-a drugih velikih ekonomija zajedno, uključujući tu SSSR i Japan. Američka industrija je na sličan način dominirala svetom.
Dolar je postao sidro svetskog ekonomskog sistema i zamena za zlato. Bio je konvertibilan u zlato sa fiksnom vrednošću od 35 dolara za uncu zlata. Sve ostale valute su svoje paritete fiksirale prema dolaru.
Sistem koji počiva na jednoj nacionalnoj valuti, bez obzira kako moćna sila stajala iza te valute, dugoročno je neodrživ. Da bi svetski sistem funkcionisao na takvim osnovama, da bi bio likvidan, dolara mora biti u izobilju. Ali, da bi dolara bilo u izobilju, Amerika mora imati stalni i veliki deficit tekućeg bilansa.
Ovaj fenomen se u ekonomiji naziva „Trifinova dilema“, po ekonomisti Robertu Trifinu, koji je problem objasnio daleke 1947. godine. Kejnz je takođe uočio problem i ponudio drugačije rešenje za svetski monetarni sistem. SAD su bile previše moćne da bi odustale od rešenja koje joj davalo ogromnu prednost na svetskoj ekonomskoj sceni.
Početkom šezdesetih godina dolari u opticaju daleko prevazilaze američke zlatne rezerve na kojima je dolar nominalno počivao. Paritet dolara prema zlatu je neodrživ, i to postaje svima jasno. Trifinova dilema se ponovo aktuelizuje, ponajviše u analizama poznatog francuskog ekonomiste Žaka Rufa. Iz tog vremena potiču i kovanice koje su i danas aktuelne. Jednu je skovao tadašnji francuski ministar finansija Žiskar d’Esten, koji je poziciju dolara nazvao „prekomernom privilegijom“. Na istoj liniji, Ruf je pisao da samo Amerika može imati „deficit bez suza“. Tu prekomernu dolarsku privilegiju Putin danas, prilično nepoetski, naziva parazitizmom.
Od šezdesetih godina, kada je štampanje dolara uzelo maha a SAD polako počele da gube svoju ekonomsku nadmoć, dolar je, sa kratkim prekidima, u stanju permanentne krize ili pada. Kriza se prvo reflektovala raskidanjem veze sa zlatom 1971. godine, a potom i padom vrednosti dolara. Pad je šokantni i to se najbolje vidi u poređenju sa valutama koje su na sceni poslednjih 40 godina.
Ilustracije radi, za jedan dolar se 1970. godine moglo dobiti oko 4,3 švajcarska franka. Danas se za jedan dolar može dobiti oko 0,9 švajcarskih franka. Iste godine, dolar je vredeo oko 358 jena a danas vredi oko 77 jena.
Kako to da uprkos ogromnom padu dolara, američka ekonomija funkcioniše bez krupnih problema? Na čemu počiva ogromna privilegija dolara i kako to da SAD mogu imati hroničan dvostruki deficit (i tekućeg bilansa i budžeta), a da to ne boli?
Pad dolara (iako dramatičan), nema dramatične posledice po američku ekonomiju. Amerika se zadužuje u dolarima, kupuje robe od kojih se mnoge iskazuju u dolarima i u pravilu, sve što uvozi dolarima i plaća. Za druge zemlje bi pad vrednosti valute bio ogroman problem jer bi povećao dužnički teret za iznos deprecijacije i doveo do ogromnog pritiska i na cene. Ameriku ovaj problem mnogo ne pogađa.
Cene nafte i sirovina na svetskom tržištu se iskazuju i plaćaju dolarima. Ogroman deo industrijskog izvoza azijskih zemalja, latinske Amerike ili Australije na primer, iskazan je i naplaćuje se (opet) u dolarima.
Oko polovine svih dužničkih hartija od vrednosti je nominovan u dolarima, a i najveći deo berzanskih i špekulativnih transakcija se realizuje u dolarima. (Čak su i nedavno izdate obveznice Srbije nominovane u dolarima, na primer.)
Međunarodna siva i crna ekonomija koje se uvek oslanjaju na gotovinski novac funkcionišu na dolaru – 75% novčanica od 100 dolara cirkulišu van teritorije SAD. Centralne banke oko 60% do 70% svojih rezervi drže u dolarima.
Država koja želi da kupi naftu ili neku drugu sirovinu, mora imati dolare na raspolaganju. Da bi te dolare dobila, država mora prodati robu ili usluge, dakle mora razmeniti realnu, tržišno verifikovanu vrednost za zelenu hartiju. Južna Koreja na primer, mora prodati računar za dolare, pa će njima kupiti naftu. Efektivno, Koreja je računar razmenila za naftu, dala je robu za robu, koristeći dolar samo kao sredstvo plaćanja.
SAD s druge strane, mogu kupiti naftu dajući za nju hartiju koja je ofarbana u zeleno i nosi dolarski znak, jer ta hartija treba svima. Nije neophodno da svoj računar ili neku drugu robu razmene za nju – američki proizvod je i zelena novčanica. Amerika zato ne mora previše brinuti ni o stanju svog izvoza ili tekućeg bilansa. Pri tome, ni američka centralna banka se ne mora sekirati da bi tako velika emisija dolara mogla izazvati inflatorni haos – dobar deo emitovanog novca cirkuliše van zemlje i nikada se neće vratiti u SAD.
Amerika se ne mora sekirati ni oko stanja svog budžetskog deficita – njega velikim delom i bez zastoja finansiraju stranci. Preko 50% američkih državnih hartija od vrednosti je u rukama stranaca. Veliki broj država koje imaju značajan suficit tekućeg bilansa (i po tom osnovu ogromne dolarske rezerve), ulažu svoje viškove u vrednosne papire američke države. Amerika, delimično i o trošku drugih, može finansirati i svoje ratove.
Ovakvo obilje dolara drži i američke kamatne stope na nižem nivou od onih u drugim zapadnim državama. Američki dužnici, bili oni država, privreda ili građani, imaju niže finansijske troškove nego konkurencija.
Američki tržišni akteri su uglavnom lišeni troškova valutne konverzije, ne moraju da strahuju od kursnih rizika, nemaju potrebu da se od njih štite niti da troše novac na takvu zaštitu.
Američka ekonomija je još uvek moćna, i naravno, ne živi samo od štampanja novca, ali je štampanja novca profitabilna dopunska aktivnost. Amerika živi mnogo bolje, i troši mnogo, mnogo više nego što bi to mogla da dolar nije rezervna valuta. Naravno, ništa ne traje doveka.
Slabljenje ekonomske moći Amerike i strahovit rast oba deficita, uspon Kine, emancipacija Evrope i pojava evra, zapretili su da ugroze specijalnu poziciju dolara. Ono što se na svetskoj sceni vidi, nije samo kriza evra, već i ogorčena borba za budućnost dolara.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
Nema rata dolara sa dinarom niti ga moze biti.
U objektivnom poatojanju novac mozemo posmatrati kao virtuelnu energiju koja uslovljava funkcionisanja objektivnog sveta . Organizacija sveta ce uskoro postati globalno selo , koje ce promeniti organizaciju i funkcionisanje. Svet prozima formalna organizacija OUN. Ta organizacija nema svoju moc ni ulogu koju bi trebalo da ima. USA je drzava koja je razvila organizaciju i produktivnost i na taj nacin svoju drzavu je obezbedila virtuelnom snagom organizacije i novca. Organizacija i novac su osnova moci i USA su nametnule svetu Jedinstvenu Valutu Americki Dolar. Sva snaga Americkog dolara virtuelno se kreira i virtuelno se kontrolise sa jednog mjesta i u funkciji je jedne drzave. Na taj nacin je sva virtuelna snaga Sveta usmjerena na nosioca valute. TAKO SU USA POSTALE NAJNOCNIJA SILA SVETA I TO CE BITI SVE DOTLE DOK DOLAR BUDE JEDINA SVETSKA VALUTA KOJA JE U SLUZBI MOCI DRZAVE.
Promjenom dolara kao plateznog sretstva prestaje i izvor mosi USA. Ostalih nekoliko mocnih potencijala-drzava koje raspolazu velikim ljdstvom trzistem i ekonomijom mogu brzo promeniti to stanje ukoliko nisu vezane sitnim spekulacijama u koriscenju dolara. Sto se tice valuta manjih drzava pa i dinara postoje mehanizmi virtuelne manipulacije vrednosti valuta koje vec umije koristiti vecina drzava
@Bane,
Посао економске струке је да пронађе и предложи оптималан макроекономски амбијент, а политичари су ту да га спроведу. Ако шофер не ваља, немојте због тога кривити иначе перфектан аутомобил.
На крају крајева, политичари су смењиви и подложни критици, па ће народ рећи своје на изборима. Проблем је што гро стручне јавности не чини ништа да едукује народ, већ се мање више отворено ставио на страну банкарско-политичке елите.
Друго, не морају то бити само државне банке. Поставите себи питање зашто су код нас законом забрањене штедно-кредитне задруге, док на западу сасвим нормално послују на велико задовољство својих чланова.
Такође, имате варијанту у Швајцарској где сама предузећа, тачније око 1/4 свих фирми у тој земљи, емитују сопствени новац у виду локалне WIR валуте за коју је у научним студијама доказано да има стабилизирајући ефекат на економију.
Теоретски гледано, и приватне банке би могле да креирају и повлаче националну валуту (премда оне то и сада раде користећи рупе у закону), али да се онда жестоко опорезују за износ екстра профита и додатно контролишу административним мерама. Међутим, и за то је потребна политичка и посредно народна воља, па се опет враћамо на почетак приче.
Mladene: s’ postovanjem – ne slazem se da je resenje u – defakto – drzavnom bankarskom sistemu gde politicki process odredjuje raspodelu kapitala. To narocito ne radi u drzavama gde postoji imperfektan politicki process (vecina – ukljucujuci i nasu). to moze da upali kratkorocno u periodu masovnog izgradjivanja (posle rata ili Tsunamija) ali nije dugorocno resenje, iz vise razloga – narocito zbog favorotizma politicara.
http://gdeinvestirati.com/makroekonomija/svet/5993-gerald-celente-ocekuje-nas-totalni-finansijski-kolaps
„Kao što Bernie Madoff kaže, ‘SAD su jedna velika Ponzi šema.’ Kralj Ponzija najbolje zna o čemu govori.“
За Владу – Био сам разочаран том епизодом. Верујем да је господин Стаменковић зажалио због тог текста. Ништа страшно, дешава се. Хвала на коментару.
За Младена – Одговорио сам веома кратко у тексту https://nkatic.wordpress.com/2008/05/29/menjanje-sustine-danas/. Хвала на коментару.
Gospodine Katiću svaka Vam čast. Ali zaista!
Sada sam prvi put procitao dva teksta cije ste linkove postavili u predhodnom komentaru i slazem sa svakim slovom koje ste napisali!
Procitao sam i odgovor gospodina SS.
Mali je ovo prostor da bi napisao kako se osecam kad procitam tako nesto nadobudno i nekulturno i glupavo i blesavo kao sto je taj „odgovor“.
Taj odgovor se uklapa u sliku Srbije – srpski ekonomisti su na nivou sprskih fudbalera – DNO!
Не знам да ли сте имали прилике да одговорите г. Стаменковићу, али тај његов текст је препун замена теза, а богами и ноторних неистина. У сваком случају, са ове временске дистанце, али и тада, јасно ко је био у праву.
За Младена – Збуњујуће је да стручна јавност углавном ћути, или чак хвали домаћи банкарски систем. О проблему који сте поменули, писао сам пуно пута. Падају ми на памет бар два текста: https://nkatic.wordpress.com/2008/05/20/nostalgija-i-duznicka-faktografija/ и https://nkatic.wordpress.com/2010/05/19/a-sta-ako-stranci-ne-dodu/. Због текста „Носталгија и дужничка фактографија“, господин Стојан Стаменковић ме је критиковао у тексту https://nkatic.wordpress.com/2008/05/27/volja-gradana-stojan-stamenkovic/ . Хвала на коментару.
Поздрав свима, а посебно господину Катићу.
Мислим да је инсистирање на еврозони, а нарочито увођењу јединствене пореске политике чиме би ЕУ дефакто постала држава, а Брисел њен главни град, проблематично из више разлога.
Пре свега, ниједан народ није гласао за, нити жели државу Европу. Наметање овог концепта је благо речено самовоља бриселских комесара и њихових спонзора.
У чисто економском смислу, еврозона је погубна за државе које су приватизовале или још горе продале свој банкарски сектор странцима. Њихово укључивање ће увек бити „прерано“. Нема развоја привреде без подршке домаћих банака господине Катићу. То се види из авиона ако упоредите банкарске системе у једној Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Шведској и сл, где имате високо учешће државних и задружних банака и штедиоцима, за разлику од банана република и колонија попут Грчке, Португала, Ирске, Шпаније, Мађарске, Србије (нема везе што нисмо у ЕУ).
Корист од државних, тј. јавних банака и кооператива је двострука. Нема опасности од тезаурације новца (прикупљених камата и других прихода) јер се преко буџета трансферише широком кругу корисника, а сем тога држава избегава замку да моли приватне емитере (ја кажем фалсификаторе) око новца потребног за финансирање јавних пројеката.
И гле чуда све развијене земље Европе имају управо овакав банкарски сектор. Додуше, присутне су и приватне банке, али њихов паразитизам је тада много подношљивији за друштво, а и камате су наравно много мање. Моје питање гласи: зашто измишљати топлу воду кад је решење ту под носом? И друго, зашто се у Србији о томе не говори? Да ли смо ми баш толико гори од других да заслужујемо такву врсту цензуре и медијског мрака?
Za Gorana – EU nije optimalna valutna zona kao celina, ali to može postati ako i kada ekonomske politike, pre svega poreska, konvergiraju. Evro zona nije ni tako daleko od optimalne zone, ali je svakako greška prerano uključivanje mediteranskih država u ovu zonu. Bilo bi bolje, neuporedivo bolje, da je Britanija njen član. Otvaranje pitanja optimalnosti zone je još jedan od pokušaja potkopavanja zone. Konačno, ni dolar nije bio optimalna zona posle građanskog rata u SAD, ali je opstao, doduše u drugim uslovima. Hvala na komentaru
Kako evro dugorocno moze opstati kada EU nije optimalna valutna zona?
Za Predraga – Pokušaću da u nastavka teksta odgovorim i na to pitanje. Nadam se da ću stići da ga napišem do srede najkasnije. Hvala na komentaru.
„Amerika živi mnogo bolje, i troši mnogo, mnogo više nego što bi to mogla da dolar nije rezervna valuta. Naravno, ništa ne traje doveka.
Slabljenje ekonomske moći Amerike i strahovit rast oba deficita, uspon Kine, emancipacija Evrope i pojava evra, zapretili su da ugroze specijalnu poziciju dolara. Ono što se na svetskoj sceni vidi, nije samo kriza evra, već i ogorčena borba za budućnost dolara.“
Američka hegemonija se polako kruni. Ali, njihovi vladari su spremni na sve da bi odbranili status rezervne valute. Vidim da je gospođa sa nadimkom „Agroekonomija“ postavila pitanje o opstanku evra. To pitanje je u vezi sa sledećim: koliko dugo dolar može da održi status rezervne svetske valute?
Hvala unapred na odgovoru.
Za Nikolu – Kao što znate, agencije su se izbrukale pre izbijanja krize i pokazale da njihova „naučna“ metodologija nije previše naučna. Sniženje rejtinga evropskih država može biti znak opreza, može značiti i da se metodologija popravila, ali može biti i „pomoć“ dolaru. Možemo da nagađamo, ali Evropa danas veruje da joj treba sopstvena rejting agencija i želi da se izvuče iz čeljusti američkih agencija.
Ako je godišnji prihod od dolar 0,2% BDP, a američki BDP je blizu 15,000 miljardi dolara, onda, ako ne grešim, zarada je oko 30 miljardi dolara. To nije malo. Ukupan BDP Srbije je oko 38 milijardi dolara. Pri tome, to se mora zaraditi van štamparije. Što se mog slaganja sa Krugmanom tiče, ono je nebitno. Prvi deo mog teksta je nešto što malo ko danas spori. Amerika ima veliku prednost time što je zemlja rezervne vlaute. Velike prednosti, istorija pokazuje, se kasnije pretvaraju u mane.
Naravno, američki potrošač i američko tržište je pomoglo razvoju Azije. Ne verujem da je reč o altruizmu. Azija je, sa svoje strane, pomogla da američki potrošač kome plate realno stagniraju, bolje živi kupujući jeftine robe. Niske azijske cene su pomogle da se inflacija drži pod kontrolom. U svakom slučaju, svako se vodio svojim interesom. Hvala na komentaru.
Poštovani,
Da li se smanjivanje kreditnog rejtinga pojedinih evropskih država i evropskih banaka ( povećanje kamata na njihov dug ) od strane američkih rejting agencija može posmatrati u kontekstu valutnog rata dolara i evra ?
Krugman procenjuje da je američki godišnji prihod od dolara kao rezervne valute oko 0.2% bruto domaćeg proizvoda SAD. Izgleda da se poprilično ne slažete sa njim. (http://web.mit.edu/krugman/www/seignor.html) Ako dolar kao svetska rezervna valuta omogućava da SAD troše mnogo više od svojih mogućnosti, smatram da treba reći i to da je američki potrošač na neki način bio podsticaj razvoja privrede zemalja koje izvoze u SAD. Da američki potrošač nije toliko zadužen u kojoj meri bi bio smanjen izvoz tih zemalja ? Ispalo bi da su proizvodni kapaciteti tih zemalja predimenzionirani.
Hvala i Vama na odgovoru.
Za Agroekonomiju – Nadam se da ću u II delu teksta odgovoriti na Vaše pitanje. Hvala na komentaru.
Nebojša, s Vašim znanjem i iskustvom volela bih da iznesete svoje mišljenje o opstanku evra s obzirom da je pomenuti rat između njega i dolara nemilosrdan.
Kao i uvek, jasan i sadrzajan tekst. Postavlja se pitanje zasto se o ovom problemu malo govori u javnosti
Za Predraga – Uprkos ogromnoj privilegiji koju dolar daje, ni SAD ne mogu štampati baš onoliko novca, koliko žele. U svemu se mora imati mera. Takav „eksperiment“ je pokušan krajem sedamdesetih i završio se visokom inflacijom u SAD. U jednom od ranijih komentara sam rekao da je direktno finansiranje budžeta emisijom novca neka vrsta modernog tabua i da u pravilu završava visokom inflacijom. Tako je lakše štampati novac bez pokrića. Dolari koje SAD dobijaju od Kine, imaju pokriće, mada u kineskoj robi.
Što se drugog pitanja tiče „Zbog čega dozvoljavaju da im najveći privredni konkurenti budu kreditori?“, odgovor je jednostavan. To je u logici globalizacije. Interesi poslovne elite sada idu direktno protiv interesa SAD kao države, ali je to druga tema. Hvala na komentaru.
Za Radeta – Knjiga Barry Eichengreena „Exorbitant Privilege“ je verovatno najbolja sinteza koja se pojavila poslednjih godina na temu dolara. Faktografiju u ovom, prvom delu teksta, data je upravo na bazi te knjige. Meni je vrlo zanimljiva i stara knjiga Jacques Rueffa „The Monetary Sin of the West“ i mislim da veoma dobro objašnjava monetarne mehanizme koji dolaraski sistem čine defektnim. To je ipak prekomplikovano za blog. Hvala na komentaru.
Мислим да је одлично описано функционисање(искоришћавање) светског финансијског система, после Америчко –Енглеске организације функционисања светског(политичко- економског ) система оснивањем УН,Светске Банке и ММФ-а.Покушај уништавања европске монете уствари је најбољи доказ како се већ десило прекомпоновање светске моћи јер и данас је САД само једна од великих сила која има потребу да као што аутор каже што дуже задржи угодну позицију коју јој долар као резервна светска валута пружа.Већ и раније је било у стручним круговима познато како Америка влада(долар,војна сила) светом, али је тек организованом појавом БРИК простора као потенцијала који има апсолутну могућност да се супростави (војно,економски) ,постало јасно и у осталом делу светске популације.Почетни захтев БРИК-а за реформама светског уређења,садржао је и недвосмислени захтев да резервни светски новац буде корпа најважнијих светских валута како је и Кејнс предлагао још 1944. приликом установљења Светске Банке. Одлука да се међусобна плаћања у оквиру БРИК-а врше у националним валутама(а то су већ десетине милијарди долара) , само је један од корака који полако (у скалду са интересима не само Америке) ствара неизбежну светску мулитиполарну сцену.
Посебно ми се свидела примедба аутора и о финансирању америчких ратова новцем свих народа света, па и њихових највећих жртава.Текст који се бави сличном темом објавио сам на НСПМ http://www.nspm.rs/savremeni-svet/neoliberalna-hobotnica.html
Gospodine Katicu,
Odlican prikaz knjige Exorbitant privilege Berija Ajhengrina.
Slazem se – vrlo aktuelna tema. S’ obzirom na ogranicenu kolicinu zlata u opticaju – taj standard nije mogao da prezivi epohu globalnog kapitalizma, a ni sad ne bi mogao da se povrati. Meni – sa konceptualnofg stanovistva – nije jasno kako ostvariti „objektivnu“ valorizaciju valuta kada je sve u stvari relativno.
NPR (pojednostavljeno): dolar padne prema evru 10% (evropa je manje konkurentan za svoje izvoze. Euro devalvira 10% i opet smop na istom – a u stvari obe valute devalvirale? Jasno da je to mnogo komplikovanije sa 200+ svetskih valuta, ali ipak nije ocigledno kakav je „end game.“
Razumem da je dolar jedan od bitnijih izvoznih artikala SAD-a. Kad im treba novac, onda ga naštampaju i troše. Takođe, imaju respektabilnu ekonomiju i respektabilne prirodne resurse (uključujući i naftu). S obzirom da troše preko mogućnosti, a mogu da naštampaju dolare koliko im je potrebno za uvoz željene robe, zbog čega onda izdaju državne obveznice? Zbog čega dozvoljavaju da im najveći privredni konkurenti budu kreditori?
Hvala unapred na odgovoru,
Predrag