Debata o uzrocima finansijskih kriza obavlja se najčešće u jednodimenzionalnom mitskom prostoru u kome ideologija trijumfuje nad činjenicama, a iskustvo se ignoriše ili marginalizuje.
U središtu ovog mitskog prostora je verovanje da finansijsku stabilnost jedne zemlje određuje visina javnog duga i njegov odnos prema bruto domaćem proizvodu (BDP). Javni dug je ekonomski agregat koji pokazuje koliko sektor države duguje kreditorima u zemlji i inostranstvu.
Po opšte prihvaćenoj mantri, država koja smanjuje javnu potrošnju i čiji se javni dug kreće u prihvatljivim okvirima, ide dobrim putem ka očuvanju finansijske stabilnosti. Prihvatljiv okvir javnog duga se u skladu sa trenutnom modom kreće u rasponu od 40 do 60 odsto BDP-a. Pravila koja regulišu visinu javnog duga Evrozone taj odnos fiksiraju na nivou od 60 odsto, dok je Srbija taj odnos limitirala na nivou od 45 odsto BDP-a.
U tom istom mitskom ambijentu, privatna potrošnja, kao komplement javnoj potrošnji, nikada nije izvor krize. Privatni sektor (banke, preduzeća, građani) je uvek racionalan, pažljivo se zadužuje, i dakako, još pažljivije investira ili troši. Otuda nema nikakvog razloga da se u tom domenu interveniše, ili da se potrošnja privatnog sektora ograničava na bilo koji način.
Ako je uzrok krize svuda isti i samo jedan, onda postoji i samo jedan univerzalni recept. Kontrola visine javnog duga je osnovni temelj zdrave ekonomske politike, primenjuje se na velike i male države, na razvijene i one koje to nisu, na države jakih i slabih valuta. Kontrola i limitiranje javnog duga je okosnica politike Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) tamo gde on interveniše.
Iskustva svih velikih ekonomskih kriza poslednjih petnaest godina, uključujući i poslednju krizu Evrozone, u velikom su raskoraku sa ovakvim tezama. Simptom „visokog javnog duga“ koji prethodi krizi, u većini pogođenih zemalja nije bio prisutan.
Podaci ukazuju na druge uzroke krize. Kao najčešći generator krize javlja se preveliko trošenje privatnog sektora iz koga se kriza preliva na budžet, da bi se na kraju sve završilo velikim rastom javnog duga. Mehanizam krize je bolno jednostavan – prekomerno zaduživanje privatnog sektora dovodi do finansijske krize, finansijska kriza rezultira recesijom, poreski prihodi kojima se puni budžet padaju, rashodi ostaju isti ili rastu, jer država mora da interveniše. Ona mora da sanira banke i pomaže armiji ljudi koji su ostali bez posla. Kako sve to „mora“, država mora i da se zadužuje i povećava javni dug.
Javni dug i finansijske krize
U ovom tekstu će biti kratko analizirana iskustva krize Jugoistočne Azije (1997.), Argentine (2002.), Islanda i Evrozone (2008.). Jedina veća kriza koja će biti izostavljena je kriza Rusije 1998. godine, budući da se tu i nije radilo o finansijskoj krizi, već o totalnoj krizi države, ili možda bolje, antidržave.
U tabeli 1. dati su podaci (u procentima) o visini javnog duga u odnosu na BDP u godini koja prethodi izbijanju krize. Za države Jugoistočne Azije to je 1996. godina, za Argentinu je 2001. godina, a za sve ostale 2007. godina. Podaci su složeni po opadajućem redu.
Tabela 1. Javni dug i BDP(%)
| Grčka | 105.4 |
| Italija | 103.6 |
| Portugal | 68.3 |
| Argentina | 53.8 |
| Španija | 36.1 |
| Malezija | 35.2 |
| Island | 29.1 |
| Indonezija | 26.9 |
| Irska | 24.9 |
| Tajland | 15.2 |
| Koreja | 8.6 |
Izvor: MMF
Faktografija pokazuje da jasna i nedvosmislena korelacija između visine javnog duga i verovatnoće izbijanja finansijske krize postoji jedino kod Grčke i Italije.
Sa druge strane, iz tabele je potpuno jasno da kriza Jugoistočne Azije nema nikakve veze sa krizom njihovog javnog duga.
U akademskom smislu, ovo je verovatno bila najvažnija kriza poslednjih decenija. Ona pokazuje da i štedljive države koje se pri tome veoma dinamično razvijaju, mogu upasti u strahovitu krizu zbog dugova privatnog sektora i izloženosti stranim kreditorima. U desetogodišnjem periodu koji je krizi prethodio, prosečna stopa rasta Tajlanda i Koreje bila je oko 9 procenata godišnje, Indonezije gotovo 7 procenata npr..
Direktan uzrok krize Jugoistočne Azije jeste popuštanja kapitalne kontrole. Preduzećima je omogućeno zaduživanje u inostranoj valuti, bankama neograničeno uzimanje deviznih kredita u inostranstvu. Konverzijom dolara u lokalnu valutu banke su odobravale kredite po višim kamatnim stopama i zarađivale na velikoj razlici između domaćih i inostranih kamatnih stopa.
Sve dok je kurs domaće valute bio stabilan, sistem je funkcionisao. Kada su špekulanti napali azijske valute, kada je priliv inostranih kredita presahnuo i kada je počelo povlačenje kapitala iz ovih država, došlo je do valutnog kolapsa. To je rezultiralo bankarskom i dužničkom krizom koja je dovela do duboke recesije i masovnih bankrotstava. Fundamentalno zdrave ekonomije dovedene su do ivice ekonomskog i političkog haosa. Na kraju je veliki broj kvalitetnih domaćih kompanije prešao u ruke stranaca po bagatelnoj ceni.
Primeri Islanda, Irske ili Španije takođe ne pokazuju vezu između krize i visine javnog duga.
Ako bi vladajuća mantra o javnom dugu kao faktoru stabilnosti bila tačna, ove zemlje nikako nisu mogle doći pod udar krize. Ili, koristeći isti kriterijum, verovatnoća izbijanja krize u Portugalu bila je otprilike ista, kolika je bila verovatnoća izbijanja krize u Nemačkoj, čiji je javni dug 2007. godine bio 65 odsto u odnosu na BDP.
Tekući bilans i finansijske krize
Jasno je da visina javnog duga nije najbolji indikator izbijanja finansijske krize i da se mora tražiti neki bolji i pouzdaniji. Zajednički imenitelj postoji, ali se on ignoriše.
U tabeli 2. dati su (po zemljama) podaci o stanju bilansa tekućih plaćanja u odnosu prema BDP-u. Prikazani su prosečni deficiti u godinama koje su prethodile krizi – petogodišnji u prvoj koloni, desetogodišnji u drugoj.
Tabela 2. Bilans tekućih plaćanja i BDP (%)
| Island | -11.0 | -8.5 |
| Portugal | -9.2 | -9.1 |
| Grčka | -9.1 | -7.5 |
| Španija | -7.0 | -5.0 |
| Malezija | -6.5 | -3.8 |
| Tajland | -6.3 | -5.4 |
| Argentina | -3.5 | -3.3 |
| Irska | -2.6 | -1.4 |
| Indonezija | -2.2 | -2.3 |
| Italija | -1.8 | -0.8 |
| Koreja | -1.2 | 0.8 |
Izvor: MMF
Klasična definicija određuje tekući bilans kao deo platnog bilansa koji obuhvata trgovinski bilans, faktorske prihode (kamate, dividende i sl. ) i transferna plaćanja (doznake emigranata, donacije, itd.).
Pored toga što je tekući bilans slika razmene domaće ekonomije sa inostranstvom, njegov značaj je još širi. Tekući bilans je obračun koji pokazuje da li, i koliko, javni i privatni sektor (zajedno) troše više nego što ekonomija stvara. Island (na vrhu tabele 2.) je u pet godina koje su prethodile krizi, prosečno trošio 11% BDP više nego što je ekonomija mogla da stvori.
Sve države koje su kroz krizu prošle ili koje kroz nju prolaze, imale su kontinuirane, višegodišnje deficite tekućeg bilansa. Deficit tekućeg bilansa podrazumeva da on mora biti finansiran iz inostranstva. Neminovna posledica hroničnog deficita je da država svoju finansijku sudbinu predaje (ne)milosti stranih kreditora, jer bez njih ne može održavati nivo potrošnje na koju se ekonomija navikla. U trenutku kada kreditori iz bilo kog razloga prekidaju finansiranje, ili kada počinju da traže sve veće nadoknade da bi finansiranje nastavile, izbijaju finansijske krize.
Isti fenomen se može sagledati iz drugog ugla. Najveći javni dug u razvijenom svetu ima Japan. Dug Japana prelazi cifru od 220% u odnosu na BDP, ali ova zemlja još uvek nije u krizi. Tajna se ponovo krije u tekućem bilansu gde Japan ima kontinuirani suficit. Enormno trošenje države pokriveno je štednjom druga dva sektora – štednjom građana, neraspoređenom dobiti i viškovima privrede.
Isti fenomen se uočava i na primeru Nemačke. Uz stalni suficit tekućeg bilansa (konstantno trošeći manje od zarađenog), ni Nemačka nije zavisna od spoljnih kreditora. Nemačka može sama finansirati svoj javni dug (koji nije nizak i koji je prešao 80% BDP-a), a da pri tome ne ugrožava svoju finansijsku stabilnost.
Zaključak bi se mogao svesti na to da je važno ne samo koliko država duguje, već i kome duguje. Ovaj zaključak ni na koji način ne ignoriše opasnost od rasta javnog duga, već ga objektivizira u svetlu iskustava velikih kriza. Visok javni dug svakako ugrožava ekonomiju, ali sam po sebi, nije nužno i okidač krize.
Slepo insistiranje samo na visini javnog duga i zanemarivanje važnijih faktora rizika, neće sprečiti izbijanje finansijskih kriza.
Spoljni dug i finansijske krize
Deficit tekućeg bilansa nužno dovodi do rasta spoljnog duga koji pokazuje koliko jedna ekonomija (javni i privatni sektor) duguju stranim kreditorima. I ovaj pokazatelj je mnogo pouzdaniji indikator krize nego što je to javni dug.
Slično kao ranije, u tabeli 3. dati su podaci (u procentima) o visini spoljnog duga u odnosu na BDP u godini koja prethodi izbijanju krize. Za države Jugoistočne Azije to je 1996. godina, za Argentinu 2001. godina, a za sve ostale 2007. godina. I ovde su podaci složeni po opadajućem redu.
Tabel 3. Spoljni dug (bruto) i BDP (%)
| Irska | 871.8 |
| Island | 567.9 |
| Portugal | 216.5 |
| Španija | 159.5 |
| Grčka | 146.3 |
| Italija | 120.3 |
| Tajland | 63.5 |
| Indonezija | 58.3 |
| Argentina | 56.9 |
| Malezija | 41.3 |
| Japan | 38.7 |
| Koreja | 19.9 |
Izvor: Carmen M. Reinhart & Kenneth S. Rogoff “This Time is Different”
Kod država Evrozone koje su krizi, spoljni dug je van svake sumnje previsok i odslikava slabosti tekućeg bilansa, ali ne samo tekućeg bilansa. Irska i Island na primer, imaju prekomeran spoljni dug jer su istvoremeno i značajni finansijski centri. Novac iz inostranstva se reciklirao kroz finansijski sistem ovih malih država povećavajući njihov spoljni dug. Situacija je ipak nešto bolja, budući da Island i Irska imaju i potraživanja po osnovu finansijskih plasmana, pa je njihov neto eksterni dug znatno niži.
Iskustva Jugoistočne Azije i ovde pokazuju da se u ozbiljnu finansijski krizu može dospeti čak i na nižem nivou spoljnog duga. Konvencionalno se uzima da je država prezadužena kada njen spoljni dug pređe granicu od 80 odsto u odnosu na BDP.
Dužnička iluzija
Zemlje u razvoju imaju i dodatni problem. U pokušaju da stabilizuju ekonomije, prečesto se poseže za nekim od oblika fiksiranja deviznog kursa. Po pravilu, ovakvom politikom se stiže do precenjenog kursa kojim se ugrožava platni bilans. Ali to nije jedina opasnost. Dodatna opasnost leži u pojavi „dužničke iluzije“ koju najbolje ilustruje primer Argentine.
U tabeli 3. dati su podaci za Argentinu sa indikatorima javnog duga u 2001. (godini koja je prethodila krizi), i 2002. (godina eskalacije krize). Od 1991. godine Argentina je funkcionisala u režimu modifikovanog valutnog odbora. Kurs pesosa je bio godinama fiksiran prema dolaru na nivou 1:1. Kada je došlo do valutne krize i napuštanja fiksnog kursa, pesos je deprecirao za oko 75 procenata, a BDP (iskazan u dolarima) je drastično pao, daleko više nego što je iznosio pad realne stope rasta. Indikator javnog duga je sa 54 odsto skočio na 164 i otkrio stvarne razmere problema koje je precenjeni pesos godinama unazad skrivao.
Tabela 4. Uticaj precenjenog kursa na indikator zaduženosti Argentine
| 2001 | 2002 | |
| Realna stopa rasta BDP-a | -4.4 | -10.89 |
| BDP u mlrd. US$ | 269 | 103 |
| Javni dug (%BDP) | 54 | 164 |
Izvor: MMF
Svi ekonomski parametri koji se obračunavaju kao odnos autentične devizne veličine i BDP-a (koji se sintetički izvodi prema dolaru ili evru), pokazuju isti fenomen. Reč je o trgovinskom bilansu, tekućem bilansu, spoljnoj zaduženosti, i sličnim pokazateljima. Što je domaća valuta precenjenija, što je inflacija veća, što se država brže približava ponoru, njeni pokazatelji zaduženosti su sve bolji.
Pouke krize
Iskustva ekonomskih kriza pokazuju da države dospevaju u finansijsku krizu kada ekonomija kao celina kontinuirano ima deficit tekućeg bilansa, dakle kada troši više nego što stvara, što dovodi do rasta spoljne zaduženost. Potpuno je svejedno da li u zaduživanju prednjači javni ili privatni sektor, a gotovo da je svejedno i da li je nivo deficita visok ili nizak, pogotovo ako je godinama prisutan. Rizici se strahovito multiplikuju kada se država, privreda i građani zadužuju u stranoj valuti.
Usled rasta spoljnog duga, ekonomska sudbina države se sve više prepušta volji inokreditora, a domaće finansijsko tržište se izlaže riziku od špekulativnih napada. Ovi napadi, ako su dobro koordinirani, mogu ugroziti finansijsku stabilnost države i kada su njeni makroekonomski fundamenti zdravi. Uravnotežen tekući bilans je zato najsnažniji faktor stabilnosti svake ekonomije, pogotovo male ekonomije.
Države su u velikom riziku i kada vode politiku precenjenog kursa domaće valute, i kada se u skladu sa tim samozavaravaju pogrešnim indikatorima zaduženosti.
Konačno i možda najvažnije, države su u ogromnom riziku kada ignorišu svoja i tuđa iskustva i slede nametnute ideološke obrasce bez ikakvog empirijskog utemeljenja.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
За Крлета – Уравнотежен текући биланс није битан за темпо развоја земље и нема никакве везе са висином инфлације. Неке државе се споро развијају иако имају суфицит текућег биланса, неке се развијају брзо и имају суфицит. Исто важи за земље са дефицитом текућег биланса. Текући биланс је важан за финансијску стабилност државе, не за раст. Такође је важно колики је дефицит текућег биланса и како се покрива.
Државе попут САД, УК или Аустралија могу имати вишедеценијске дефиците и покривати их релативно стабилним приливима инвестиција, и још важније, задуживањем у својој валути. Ако до невоље дође, држава може доштампати пара, валута може депрецирати итд. Русија је специјалан случај – она има неспособну власт која није у стању да убрза свој развој, са суфицитом или без њега.
Дефицит текућег биланса је опасан за земље попут Србије које финансирају дефицит задужујући се у страној валути. Отуда нема смисла упоређивати се са Аустралијом. Узгред, за свој добар раст, Аустралија може да захвали Кини која је изузетно важан трговински партнер Аустралије.
Gospodine Katicu,
Uravnotezen tekuci bilans ili njegov suficit jesu znacajni za razvoj jedne zemlje ali pod uslovom da je relativno niska inflacija, da raste gdp i da je mala nezaposlenost. Vi zivite u Velikoj Britaniji koja decenijama ima deficit tekuceg bilansa pa joj to ne smeta da bude ekonomska sila.
Sa druge strane Rusija decenijama ima suficit pa je tu gde je. Ona je cak i devedesetih godina imala pozitivan tekuci bilans ali je imala trocifrenu inflaciju i neverovatan pad gdp. Takodje i bivsa SFRJ je ako se ne varam u periodu
1986-1989 imala pozitivan tekuci bilans ali i visoku inflaciju i nezaposlenost oko 20%.
Australija je mozda najbolji primer; ona jos od 1980 godine (ispravite me ako gresim) ima negativan tekuci bilans ali ima malu nezaposlenost, nisku inflaciju, dobar rast gdp i nema problema sa spoljnim dugom
Pozdrav!
http://www.dw.de/dw/article/0,,16109769,00.html
Ovde se jednostavno objašnjava suludost toga što rade Evropljani radi spasa i profita bankarskog sektora.
Za Zdravka – Verovatno nisam bio dovoljno jasan. Ako sam dobro razumeo tezu gospodina Banjca, ona glasi da novac kojim centralna banka kupuje državne hartije od vrednosti, logički, de facto, nije javni dug, iako je to de jure. Centralna banka je drugo lice države, pa tako proizlazi da država duguje sama sebi. Ova dilema se otvara onda, kada centralna banka direktno kupuje državne hartije od vrednosti, a to je, naglašavam, atipična situacija.
US Treasury je, u pravilu, emitovao hartije od vrednosti koje su kupovali „drugi“ transaktori, ne FED. To je javni dug i de facto i de jure. Ovo pravilo je sada suspendovano, FED je počeo da direktno kupuje obveznice US Treasury-a i sada se otvara dilema o kojoj gospodin Banjac piše. Uzgred, obveznice SAD i dalje kupuju ostali transaktori kao i ranije.
Japanska centralna banka, bar koliko je meni poznato, takodje direktno kupuje obveznice svoje države, ali naravno, to ona nije jedini kupac.
Poenta je da tražnja (kupovina) državnih hartija od vrednosti od strane centralne banke obara cenu javnog duga i u tome je njen značaj. Hvala na komentaru.
G. Katicu, ako mi dozvolite, ne smatram se dovoljno strucnim da polemisem sa Vama i G. Banjcem, medjutim sa jednom konstatacijom se ne slazem.
>>Мени се чини, поново интуитивно, да сте у праву када кажете да јавни дуг који се финансира новчаном емисијом централне банке у домаћој валути, заправо није јавни дуг.
US i FED tako vec dugo funkcionisu, skoro ceo vek. US Treasury ne stampa dolare, to radi FED. Na svaki odstampani dolar se mora vratiti i neka kamata, ma koliko niska bila. G. Banjac je u pravu, centralna banka je zaista nepotreban posrednik, drzava bi mogla sama stampati novac. Narocito je opasno ako je centralna banka u privatnim rukama, sto mislim da je slucaj sa FED-om.
Pretpostavljam da je u Japanu slican sistem, odnosno da njihova centralna banka nije u vlasnistvu drzave. Nisam dovoljno obavesten, ali mi ne deluje logicno da je neko propustio takvu priliku kao sto je poraz Japana u 2. Svetskom ratu da instalira taj sistem.
Zbog toga mi se cini da iako se novac kreira emisijom centralne banke u domacoj valuti, ipak ostaje javni dug. Postavlja se pitanje ispravnosti sistema, ali dug je tu. Da je suprotno, ne bi sve najvece ekonomije sveta dugovale tolike novce. Ako ih duguju same sebi, mogle bi otpisati dugove, ali to ipak ne cine.
За Младена Бањца – Ваш коментар ћу искористити да гласно размишљам о јапанском феномену.
Јапан је дуго био критикован због штампања новца којим су финансирани јавни радови и излазак из кризе у којој је Јапан био готово десет година. Данас и САД и ЕУ раде исто, али политику штампања новца еуфемистички називају „quantitative easing“. Уместо за стимулисање економије кроз јавне радове, они новац троше да би скривено докапитализовали банке.
Можда ја то не разумем добро, али ЕУ модел делује сулудо. Банке позајмљују новац од централне банке са 0,5%, а онда тим новцем купују државне обвезнице тражећи да им се на та средства „плати“ 5-6-7%. Поставља се питање зашто централна банка не позајми државама новац са 0,5%. Одговор је, вероватно, зато што онда банке не зарађују.
Јапан не финансира јавну потрошњу само штампањем новца, већ и задуживањем на тржишту, али је су штедња грађана и нераспоређена добит компанија („штедња компанија“) веома високе и тај се новац улаже у јапанске папире. Уз то, због трговинског суфицита, девизни прилив је моћан канал којим се аутономно креира додатна новчана маса.
Кључно је, бар се мени тако чини, да је потенцијал јапанске економије такав, да стални монетарни стимуланс производи нове реалне вредности. Само се тиме може објаснити да таква новчана експанзија не доводи до инфлације. Истовремено, велика новчана маса не поткопава јен, јер политика извозити или умрети, и даље одлично функционише. Не треба заборавити и да је велики део јена расут по свету кроз тзв. carry trade операције. (Финансијске куће позајмљују јене јер је камата око нуле, конвертују их у друге валуте и пласирају по већим каматама.) Не треба заборавити и да је нето-јавни дуг Јапана иако огроман (135%), знатно нижи од бруто дуга (236%) у односу на БДП.
Не Јапан има не само моћну економију већ и ниво друштвене солидарности и хомогености о коме Европа или САД могу само да сањају. Међутим, и то се полако мења. Без тога, јапански монетарни модел би био немогућ.
Мени се чини, поново интуитивно, да сте у праву када кажете да јавни дуг који се финансира новчаном емисијом централне банке у домаћој валути, заправо није јавни дуг. Да ли овај перпетумобиле може да функционише, а да не доведе до финансијског слома система, заиста не знам. У сваком случају, Јапан функционише противно свим конвенционалним и усвојеним правилима. Мислим да се у коначном исходу све своди на текући биланс. Систем би вероватно могао да функционише све док је текући биланс Јапана у дугорочном суфициту. Да ли је то могуће не знам, али сам овде интуитивно скпетичан.
Хвала на коментару.
Господине Катићу,
Ако дуг финансира сама држава (рецимо преко Јапанске централне банке), онда би он могао расти у недоглед, зар не? Шта више, када би уместо „Bank of Japan“ која новац емитује и уплаћује на рачун тамошњем министарству финансија (купујући обвезнице и трезорске записе), паре директно креирала Управа за трезор, онда то ни формално не би био дуг, већ емисиона добит (seigniorage) или евентуално потраживање. Дакле, фамозни „проблем“ високог јавног дуга би значајно или у целости нестао, простим избијањем једне сувишне карике, а то је у овом случају центална банка Јапана!
Где је логика да једна условно речено државна установа (која своју добит уплаћује у јапански буџет) креира паре ниизчега и зајми их другој државној установи (Управи за Трезор при Министарству финансија) и то назива државним дугом?! Па то је једна гигатска замена теза. Не знам да ли се слажете с овим. Ако већ мора да постоји посредник (због рецимо неповерења у владу и поменуто министарство), онда свеж новац који се стално долива у систем, никада не би смео имати статус државног дуга, јер тиме добијамо парадоксалну ситуацију да држава наводно дугује сама себи?!
Дакле, ако држава може да емитује обезнице и трезорске записе да би добила новац креиран ниизчега, онда исто тако може (и мора) да има моћ да сама креира потребне паре. Како ће их и које сврхе употребити, је друга ствар.
У приложеним линковима можемо видети како је расла новчана маса у Јапану (новчанице + жирални новац): http://www.econstats.com/r/rjap__m34.htm
Само у периоду од 1998. до 2006, количина новца се дуплирала. То се не може објаснити штедњом, јер се она односи на већ постојећи новац. Очито је да неко убацује свеж новац у оптицај. Колико знам, овакав пораст новчане масе бележе све националне валуте у свету, јер то захтева на првом месту обим привредних активности, али и други фактори, нпр. раст инфлације.
Међутим, за разлику од Србије где ни једна државна институција нема право да емитује свеж, додатни новац (чак ни тзв. НБС), јапанска централна банка редовно купује државне обвезнице и записе мининстарства финансија:
http://www.boj.or.jp/en/statistics/index.htm/
По мени потпуно непотребно, али и таква пракса је светлосним годинама испред Србије, која сав новокреирани новац „мора“ да зајми од пословних банака и то ако се смилују. Какав је то само апсурд да држава мољака стране (или приватне свеједно) пословне банке за сопствену националну валуту, која представља обичан запис или „тикет“ за обављање размене (укључујући ангажовање фактора производње).
Za Dušicu – Dug Japana, naravno, nije održiv na duge staze i ne može rasti u nedogled. Primer Japana nisam koristio kao uzor, već kao ilustraciju važne činjenice – nije bitna samo visina duga, već je važno i ko dug finansira. Kada se dug može finansirati jedino pozajmicama iz inostranstva, država je izgubila kontrolu nad svojim finansijama i suverenitom. Hvala na komentaru.
http://www.kamatica.com/vesti/4319/mmf-smestio-japan-medju-najgore-na-svetu
„U većini statistika Japan prednjači pred drugim zemljama, ali najlošiji je kada je reč o državnom dugu. Predviđa se da će japanski dug do kraja godine dosegnuti 239 posto privrede. Ipak, mnogo duga imaju domaći ulagači pa će kamatne stope verovatno ostati niske a prinos na 10-godišnje japanske državne obveznice još iznosi manje od jedan posto.“
https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/rankorder/2187rank.html
Ovde se vidi da je Japan 2011 imao suficit tekućeg bilansa od $ 122,800,000,000
Citiraću Vas gospodine Katiću: „Enormno trošenje države pokriveno je štednjom druga dva sektora – štednjom građana, neraspoređenom dobiti i viškovima privrede.“
Sa obzirom da je demografska situacija u Japanu loša, mislim da ovakva potrošnja nije održiva na duže staze. Sigurno će pre ili kasnije da izbije neka kriza u Japanu, uz značajnu depresijaciju valute japanski jen. Šta vi mislite o tome gospodine Katiću?
Veliki pozdrav,
Dušica
Postovani G-dine Katicu,
Bio sam na neki nacin „ponosan“ na Vas kada sam u danasnjem izdanju Financial Times-a procitao clanak „Merkozy failed to save the eurozone“ by Martin Wolf. Autor, inace veliko ime ekonomske analitike, u drugom delu clanka analizira uzroke krize. Sa pomakom od vise od dve nedelje, Wolf kao da prenosi (da ne kazem „prepisuje“) i vase primere i vase zakljucke o neutemeljenoj vaznosti koja se pridaje javnom dugu, kao i o manjku vaznosti kojom se motri deficit tekuceg bilansa. Hvala Vam
Gospodine Katić,
Sve Vaše analize uzroka ekonomske krize su veoma dobro postavljene dijagnoze bolesti, ali ne i terapija za izlaz iz krize. Imam ozbiljna saznanja o korisnim alatima za organizovanje ekonomije podijeljene odgovornosti koja bi mogla postati ozbiljna alternativa postojećem stanju. Ukoliko primjećujete da analize ne mijenjaju stanje, pa ste spremni učiniti i više, rado bih sarađivao sa Vama.
S poštovanjem
Za Bokija – Bojim se da me niste razumeli. Ne zalažem se za stalnu devalvaciju dinara već za dovođenje dinara na nivo koji će uravnotežiti tekući bilans. Uravnoteženje tekućeg bilansa znači da Srbija tada troši samo ono što zarađuje. To je najveća garancija štedišama. Trošenje bez pokrića uvodi štednju u zonu visokog rizika. Uzgred, kurs je u domenu monetarne politike, ne fiskalne.
U tom scenariju štedljivi ne ispaštaju zbog svoje vrline, naprotiv, oni danas ispaštaju zbog toga. Npr. ko štedi u evrima, ako malo bolje pogleda, videće veliku eroziju svoje kupovne moći. Sve je u evrima danas daleko skuplje nego što je bilo pre godinu, dve ili pet. To je u logici i matematici precenjenog kursa, jer on i nastaje tako što kursna kretanja ignorišu rast domaćih cena. Pogledajte tekst https://nkatic.wordpress.com/2009/09/30/dvovalutna-sizofrenija/ . Fiksiranje kursa u ekonomijama kakva je srpska, u pravilu dovodi do precenjivanja kursa.
Konačno i možda najvažnije, za štediše je samo važno da inflacija bude pod kontrolom i da se njihovi štednii ulozi (uvećeni za kamatu) ne obezvređuju inflacijom. Hvala na komentaru.
Postovani Gospodine Katicu, meni jedna stvar nikako nije jasna. Naime ako sam ja dobro shvatio vi se iskreno zalazete za stednju i za sto manje nepotrebnog zaduzivanja, sa jedne strane, a sa druge predlazete da drzava kroz fiskalnu politiku (stalnom i snaznom devalvacijom dinara ili ako hocete stalno uskladjivanje realnog kursa) fakticki dodatno oporezuje i kaznjava upravo te stedise a fakticki nagradjuje rastrosne gradjane. Mozda to jeste ekonomski celishodno sa stanovista drzavnih finansija ali na duze staze to nije ni fer a ni celishodno jer upravo „gura“ gradjane u pravac protiv koga se vi zalazete. Zar ne bi bilo jednostavnije nekim drugim metodama svoditi stvari na pravu meru ali tako da disciplinovani i stedljivi ne ispastaju zbog te svoje „vrline“ ? Cak i stednja u stranoj valuti nije dobra (vas nedavni tekst) pa onda ispada da treba ziveti od danas do sutra bez ikakve stednje jer jednostavno, ista je, ili stetna za drzavu ili za same stedise. Dakle ako ni to nije dobro (a sigurno nije) onda ispada da je najbolja opcija zapravo fiksni kurs, medjutim on sigurno „podgreva“ recesiju? Jednostavno sta je onda pravo resenje po vasem misljenju? Meni se cini da citava kriza u EU (na drugom nivou i medjudrzavnim okvirima) zapravo ima slicne simptome i nedoumice.
Za Djoleta – Imao sam puno uvažavanja za počivšeg Antu Markovića i bio sam u jednoj od konsultativnih grupa koju je tadašnja vlada formirala. Nemam nikakvih dilema da je želeo najbolje i da je bio projugoslovenski orijentisan. Odnos srpske politike prema Markoviću je bio pogrešan i kratkovid. Ali….
Ekonomska politika koju je Markovićeva vlada sprovodila, bila je slična onoj koja se sprovodi u Srbiji tokom poslednje decnije. Kurs dinara je bio fiksiran, deviza je bilo dovoljno jer je izvršen veliki reprogram dugova, inflacija koja je pre toga bila četvorocifrena, takođe je smirena. Ubrzo je počeo rat i o efektima te politike možemo samo nagađati. Da je takva politika potrajala duže, verujem da bi ekonomska sudbina Jugoslavije bila slična argentinskoj, možda ne po dubini, ali svakako po strukturi, jer je logika ekonomske politike bila ista. Kurs dinara je već 1991 godine bio ozbiljno precenjen, i taj trend bi se nastavio. Ovo je zanimljiva i važna tema, i žao mi je što nemam vremena da je više elaboriram.
Hvala na komentaru.
Gospodine Katiću,
sada je malo(puno) jasniji Vaš uporni poziv na uzbunu, mi smo sebi nabacili više ekonomsko-političkih omči oko vrata. Pitanje je samo kada i koja će se prvo zategnuti. Da li postoji rešenje poput onog tipa, pokojnog Ante Markovića, koje bi za neki kratki rok dalo neke boljitke(a da ne bude marketing) jer je društvo duboko potonulo u apatiju-što je po mom mišljenju gore od svakog ekonomskog pokazatelja?
Poštovani g-dine Katiću,
danas sam prvi put u dodiru sa Vašim tekstom i Vašim stavovima i moram priznati da mi se jako dopadaju. Radim u revizorskoj kući i svakog dana se informišem iz inostranih izvora o aktuelnoj situaciji u svetu i lepo je kada nešto od toga što saznajem mogu pročitati na srpskom jeziku. Unapred se radujem čitanju Vaših tekstova jer gotovo da nisam ništa pročitao. Želim Vam puno uspeha u daljem radu.
Srdačno Vas pozdravljam,
Aleksandar
Za Dražena – Ne držim mnogo do projekcija kretanja svetske ekonomije kada se iskazuju u egzaktnim ciframa (3,5%, 3,9% itd.). To su procene odoka. U svakom slučaju, svako rezanje javne potrošnje u uslovima recesije ili „tako-reći-recesije“, pogotovo kada je na globalnom nivou, oboriće globalnu tražnju i ugroziti oporavak. U ovom trenutku je malo razloga za optimizam. Hvala na komentaru.
Procena Morgan Stanleya je da će svetska ekonomija u 2012. godini porasti 3,5%, da li smatrate da je to suštinski nedovoljno za oporavak. Prognoza je takodje da će rast nastaviti i u 2013. godini, 3,9%.
Ono što je i dalje opsanost za US privredu je zategnuta fiskalna politika, i ona vrlo lako može da vrati Sjedninjenje Američke Države u krizu, iako u monetarnoj politici postoje kontra mere, ali ipak nedovoljno jake da spreče reakciju na fiskalnu politiku.
Za Miroslava – Pretpostavljam da će 2012. biti jako teško i da će Evropa biti u recesiji, ako ne formalno i tehnički, ono suštinski. Ostatak sveta će verovatno biti negde između recesije i vrlo niskog privrednog rasta. Najviše me plaše veliki neredi i globalni haos, a nismo daleko od toga. Naravno, sve ovo ste znali i bez mene. Hvala na komentaru.
@Младене,
Потпуно се слажем да банке требају већи ниво регулације. Некако, увијек се том проблему прилазило штуро, уз велики период прилагођавања. Огромни менаџерски бонуси, зараде, награде, златни падобрани, итд. Може се поставити питање ко су власници банака? Директори или они који посједују акције. Затим, да ли држава треба да строжије регулише пословање банака или да се замјери банкарском лобију?
Наплата екстра пореза би се одразила на повећање камата. Банке би задржале исту профитну стопу, уграђујући исту кроз веће каматне стопе привреди и становништву. Престанак рада банке изазива већ споменути домино ефекат. Актива и пасива једне банке је испреплитана са активама и пасивама других банака. Становништво ту држи свој новац, привреда такође, али не треба ни заборавити да држава има своје рачуне у банкама, што је јако битно. Проблем жиралног новца (о којем ви говорите) би требао бити давно рјешен, још у домену класичног банкарства. Можда сте мислили на безвриједне хартије од вриједности, финансијске деривате, и сл. Овдје проблем сигурно постоји и треба пуно регулације да би био рјешен.
Али, шта да радите када је банка већ претрпјела губитке? Када банкарска актива величине, на примјер, фудбалске лопте, постане величине једног кликера? Да гледате како иста и све у вези с њом пропада? Јако осјетљив проблем.
Оно што ме више брине јесте економија ЕУ у 2012. години и њен утицај на наше привреде.
@Мирославе,
„Too big to fail“ је класична замена теза. Наиме, банкари прво узурпирају државне функције, а кад због похлепе упропасте читаве економије и милионе људских живота, онда трче код те исте државе да им испегла билансе и после све из почетка. Сами сте рекли да су банке врло важне институције које не треба препустити стихијском деловању тржишта (и шпекулативним активностима). Другим речима, морају бити под контролом државе. И то боље пре него касније, зар не?
Такође сте написали, цитирам:
„Činjenica da je Grčkoj otpisano 50% javnog duga, znači da su banke kojima je Grčka dugovala pretrpjele gubitke.“
Размислите мало и видећете да се овде крије нелогичност. Обични, ситни зеленаши прете и пребијају за неупоредиво мање износе. Како то да су банкари сад одједном тако дарежљиви и отписују милијарде евра? Па зато што отписују нешто што је креирано ниизчега (енглески „out of thin air“, а то су управо њихова потраживања, новац, тј. кредити.
То је фиктивни губитак, као кад би Ви или ја фалсификовали новац, зајмили га другима уз камату и о томе водили евиденцију по систему двојног књиговодства. И онда кад нам неко не врати паре, ми наводно забележимо губитак?! Апсурд. Исто то раде банке, потпуно исто. Закони у тој области су бушни и представљају мртво слово на папиру. Јер ако јавност нечега није свесна, онда то и не мора да се унесе у закон, зар не? Говорим наравно о жиралном, безготовинском или банкарском новцу.
Жирални новац који банке рутински креирају није законско средство плаћања, али обавља све новчане функције. Исто важи и за било који други кривотворени новац. И сад реците, по чему су приватне или стране банке свеједно, боље од других правних лица и људи који би за такве ствари ишли у затвор? Зар држава треба да их спашава или су можда примереније санкције, наплата екстра пореза и на крају крајева одузимање дозволе за рад, уз већ поменуту национализацију. Такође, нема ништа лакше него основати нову банку у служби привреде и развоја, али то тражи одређени ниво свести у друштву и јавну контролу.
Negdje u komentarima sam pročitao: zašto država mora da spašava propale banke? Too big to fail. S obzirom da su banke vrlo važne institucije za jednu ekonomiju (pogotovo one najveće), da bi se prepustile stihijskom djelovanju tržišta, otuda država ima potrebu da interveniše u kriznim momentima i ubacuje svjež kapital. Njihova propast, pa makar i jedne velike, izaziva domino efekat.
Činjenica da je Grčkoj otpisano 50% javnog duga, znači da su banke kojima je Grčka dugovala pretrpjele gubitke. Ono što se nekad smatralo bezrizično, sad je postalo rizično. Investitori su mjerili rizik usporedbom sa bezrizičnom aktivom (trezorski zapisi, pa državne obveznice). I tu je problem nastao.
Šta možemo očekivati u 2012. godini? MMF stalno snižava projekcije privredno rasta. Tako je MMF za 2012. godinu Srbiji projektovao privredni rast od 5% u aprilu ove godine, 3% u septembru, a prema posljednjim projekcijama 1,5%. Za BiH slična situacija, 4%, pa 3%, pa najnovija svega 0,7%, sa velikom dozom rizika i neizvjesnosti u pogledu ove zadnje projekcije. Kako u takvim uslovima napraviti makroekonomski okvir i finansijski program? S obzirom da najveći dio spoljnotrgovinske razmjene ostvarujemo sa zemljama EU i da značajan dio doznaka građanima dolazi iz EU, očekivano kretanje u EU, će opredjeliti ekonomsku situaciju u Srbiji i BiH, u 2012. godini. Ako posmatramo (EU-17, 2010. godina) 17 zemalja s područja EU, najveći broj država ima javni dug od 50-60% BDP pa na dalje. Grčka ima javni dug 143% BDP, Italija 99,3%, Portugal 88,7%, itd. Zbirni deficit tekućeg računa u 2010. godini, za ovih 17 zemalja iznosi 15,2% od njihovog BDP. Zemlje koje imaju deficit tekućeg računa imaju BDP koji čini 55,9% ukupnog BDP ovih 17 zemalja (2010.godina, a BDP računat prema paritetu kupovne moći-PPP), a zemlje koje imaju suficit tekućeg računa imaju BDP od 44,1% u odnosu na ukupni BDP.
Šta vi mislite G. Katiću šta će se dešavati sa privredom Evrope i Svijeta u 2012. godini?
Za Dražena – Previše je pitanja za rubriku komentari.
Razvojna banka koja bi bila dobro koncipirana, profesionalno vođena i uklopljena u politiku strateškog razvoja (ako bi koncept postojao) samo bi pomogla Srbiji. U suprotnom, bila bi bacanje para.
Kada se Srbija zadužuje u inostranstvu, ako se devize konvertuju u dinare, verovatno će se povećati M2 i M3, pod uslovom da NBS ne vrši sterilizaciju.
Iako je evro potcenjen u odnosu na dinar, zaduživanje u evrima je loša ideja budući da Srbija nema izvore iz kojih može vraćati takav dug.
Svako štampanje može podstaći inflaciju ali je rizik nešto niži u recesiji, kada su kapaciteti neiskorišćeni.
Povećavanje rezervi u zlatu ima nekog smisla samo kada država ima dugoročne i stabilne viškove deviza. Srbija nije u poziciji da razmišlja o tome.
O porezima sam dosta pisao i nisam siguran da su oni ključni problem Srbije.
Hvala na komentaru.
Poštovani g. Katiću,
Da li bi se i koji model razvojne banke mogao primeniti u Srbiji, odnosno koliko bi to dobrih/loših rezultata donelo privredi i javnom sektoru?
Kada se država zadužuje kod stranih poverilaca, koji je monetarni agregat u pitanju?
Da li emisija državnih obveznica u ovom trenutku kada je evro potcenjen u odnosu na dinar može da ima pozitivan (špekulantski) efekat na naš budžet?
Do čega bi dovelo štampanje i stavljanje u promet novih dinara?
Da li nađa država treba da stvara rezerve u zlatu umesto u evru?
Niste spominjali poresku politiku kao instrument odnosno regulatora u privredi jedne nacije. Ako već zagovarate štednju i smanjenje privatne potrošnje, bilo bi dobro da se takvi koraci stimulišu putem ukidanja ili smanjenja poreza na dohodak gradjana, npr ukidanjem poreza na kamate na devizne depozite i ukidanjem poreza na kapitalnu dobit za fizička lica i povećanjem poreza na dividende (koji je na žalost u Srbiji podveden takodje kao kapitalni dobitak). Cena zapošljavanja u Srbiji je takodje nepristojno visoka, te bi to morao biti jedan od prvih koraka u oživljavanju investor-friendly sredine, medjutim o tome ste pisali u jednom od prošlih blogova te nema potrebe to komentarisati sada.
Za Gagu – Na žalost, ne mogu davati finansijske savete na blogu. Hvala na komentaru.
Хвала Вам на одговору господине Катићу. Потпуно се слажем са поменутим цитатима, али ако већ говоримо о узроцима кризе рекао бих да су то суштинске, а не „бочне“ теме које су заслужиле реченицу или две, макар у оном закључном делу да би читаоцима било што јасније.
А што се тиче приватног задуживања као полазишта, мислио сам на овај део где описујете узрочно-последични ланац, цитирам:
„Mehanizam krize je bolno jednostavan – prekomerno zaduživanje privatnog sektora dovodi do finansijske krize, finansijska kriza rezultira recesijom, poreski prihodi kojima se puni budžet padaju, rashodi ostaju isti ili rastu, jer država mora da interveniše. Ona mora da sanira banke i pomaže armiji ljudi koji su ostali bez posla. Kako sve to „mora“, država mora i da se zadužuje i povećava javni dug.“
Друго, рекли сте да Јапан и Немачка нису у кризи, јер за разлику од других земаља имају континуиран суфицит текућег биланса и то није спорно. Ја сам само додао због чега имају тај суфицит да би слика била јаснија. „Светли примери“ није био сарказам, већ констатација.
У вези јавног дуга, неке државе дугују саме себи, што је последица пуког система књижења. Предуслов је да имате државне банке или да контролишете ЦБ. Наравно, то би могло и другачије да се евидентира, исто као што би креирање новца могло да се прокњижи и ванбилансно или да се уопште и не прокњижи, како је некада кроз историју било. У сваком случају, такав фиктиван дуг се пречесто користи за политичке притиске и уцене, а медији просто обожавају непроверене, сензационалистичке вести: http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2011&mm=11&dd=24&nav_id=560539
Кад кажем „дугују саме себи“ ту не мислим на штедњу као наводни извор финансирања јавног дуга. Сигурно да има и тога, али питање у којој мери. Наиме, банкари тврде да креирају свеж новац сваки пут када откупе девизе од својих клијената, било да се ради о фирмама или појединцима. Колике су шансе да то исто раде када купују државне и друге обвезнице?
Слажем се у вези национализације банака, али за тако нешто не би ни било потребе да је држава од самог старта имала чврсту контролу (и власништво) над сектором који јој по логици ствари припада. И то из најмање два разлога. Новац настаје по сили закона што га чини јавним добром. Емитује се да потпомаже привреду једне земље, тј. да превазиђе проблеме које има бартер, односно тако би требало. Приваници могу да емитују неке своје локалне валуте, али не и националну валуту. Овако испада да су профити банкара приватна ствар и то не бирајући средства, док се губици социјализују.
А други разлог је што позајмљивање новца није инвестирање, тако да не стоје тврдње (говорим начелно) да су приватне банке „боље и рационалније“ у одабиру својих клијената од државних. То је мантра коју пласирају одређени кругови и центри моћи, па ко се упеца. Уосталом, ако ова криза није показала супротно, онда не знам шта може развејати такве заблуде.
Што се тиче штедње као извора инвестиција, ја сматрам да приоритет треба да има крајња потрошња, а за инвестиције шта преостане. Инвестиције се лако обезбеђују новчаном емисијом, док је за њихов успех важно постојање платежнo способне тражње, тј. потрошње. Ако сва штедња одлази у инвестиције, ко ће да троши, односно ко ће надоместити тај пад тражње за финалним производима?
Čestitke g. Katiću na odličnim analizama. Posle svega rečenog, po vašem mišljenju šta uraditi sa evrima. Gde ih investirati ili konvertovati da bi se sačuvala vrednost.
Hvala
Za Mladena Banjca – Vrlo je teško da u tekst koji je i onako dugačak, unosite i „bočne“ teme, a onda ih razrađujete.
U ranijim tekstovima sam pisao i o temama koje pominjete. Citiraću Vam deo svog teksta iz 2008. godine
(https://nkatic.wordpress.com/2008/10/07/godine-koje-su-pojeli-skakavci/)
„S druge strane, dobar deo kritike nemačkog modela je bio vezan upravo za finansijski sektor, ali sa drugačijom argumentacijom. Kritičari su napadali „demodirani” finansijski sistem koji, za razliku od anglosaksonskog, ne ume da pravi veliki profit. Još gore, nemačke banke više vode računa o zaštiti i opstanku kompanija-klijenata, nego što brinu o dobrobiti svojih akcionara. Pod stalnim udarom je i konzervativizam nemačkih građana, pogotovo njihova nesklonost da svoju štednju ulažu u berzanske papire. Pritisak je bio permanentan, i poklapao se sa problemima koji su dobrim delom bili vezani za ogromne troškove nemačkog ujedinjenja. Pod teretom ekonomskih nevolja, pod velikim pritiskom agresivne neoliberalne ideologije, socijaldemokratski model se postepeno krunio. Nemačka ideja kapitalizma se povlačila pred anglosaksonskom.“
ili na primer (https://nkatic.wordpress.com/2008/05/20/nostalgija-i-duznicka-faktografija/)
„Nema uspešnog modela autonomnog privrednog razvoja koji su finansirale inostrane banke. Nema ni uspešnog razvojnog modela bez čvrste i stabilne sprege privrede i bankarskog sektora – dakle bez saveza poslovnih elita. Valja podsetiti da ova simbioza nije socijalistički izum. Reč je o finansijskom modelu koji je bio u centru nemačkog i japanskog privrednog „čuda”, a na takvom finansijskom temelju počivao je i razvoj jugoistočne Azije i Kine. Srbija će tek zažaliti što je uništila domaći bankarski sektor – to nije pitanje nostalgije, već ekonomske faktografije.“
Uzgred, u svom tekstu nisam pošao od privatnog zaduživanja, već sam ukazao na iskustva koja govore o tome da vas u krizu mogu uvesti i javni i privatni sektor, suprotno preovlađujućem mitu. Nisam pominjao Nemačku i Japan kao svetle primere, već samo kao primere koji ilustruju značaj tekućeg bilansa.
O problemu banaka sam pisao i previše npr. https://nkatic.wordpress.com/2009/04/15/bankarski-raj/.
Države moraju sanirati posrnule banke, jer bi u protivnom došlo do kolapsa sistema, panike građana i opšteg haosa. Drugo je pitanje što se države plaše da urade ono što bi morale. A morale bi da nacionalizuju posrnule banke, ili bar postanu suvlasnici u meri u kojoj su dali novac za sanaciju. Ovo je nova i ozbiljna tema, ali nema veze sa osnovnom temom mog teksta.
Da zaključim – tema moga teksta je bio pokušaj razbijanja jednog mita i na to sam bio fokusiran. Ova tema naravno tangira i druge probleme, ali ne možete sve obuhvatiti jednim tekstom na blogu. Hvala na trudu.
Za Perica – Kada sam pomenuo podizanje cene struje, mislio sam na prisiljavanje građana i privrede na odgovoran odnos prema trošenju energije. Sve što ste naveli je na liniji mog razmišljanja, uključujući i dodatnu ideju da država subvencioniše zamenu prozora, izolovanje zgrada itd.. Isto važi i za reciklažu. Osećam se gotovo bolesno kada boravim u Beogradu, u centru grada, i kada i dalje bacam sve otpatke u isti kontejner, bez recikliranja. Hvala na komentaru.
Ових дана смо у медијима могли прочитати и овакве изјаве:
Најпре гувернер Шошкић:
„NBS nema pravo da govori poslovnim bankama da daju kredite preduzećima, jer su one slobodne i tržišno orijentisane.“ ???
http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2011&mm=11&dd=24&nav_id=560382
а одмах затим и Верољуб Дугалић, председник Удружења банака Србије, за кога нисам сигуран да ли је Шошкићев колега или надређени:
„Njihovi zahtevi jednostavno nisu realni (мисли на приведнике), a ne znam ni kako NBS može da utiče na komercijalne banke koje imaju svoju poslovnu politiku“, kaže Dugalić (аплауз с моје стране)
http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2011&mm=11&dd=23&nav_id=560260
Све је човек објаснио можда и несвесно, али јавност то уопште не региструје. После овакве изјаве можда би назив гувернер НБС требало променити у помоћно особље на раду у НБС?
Hvala na direktnom odgovrou. Imam jos jedno pirtanje. Sta mislite zelenoj industriji. Utopljavanju kuca, lokalnoj stednji i generaciji energije, masovnoj reciklazi… Da li i to moze da bude u kratkorocnim ili drugorocnim merama za podsticaj.
Bugarin: Slab dinar ubija privredu
http://www.b92.net/biz/vesti/aktuelno.php?id=567&nav_id=560136
strucnjak…
Господине Катићу, на мене је већи утисак оставио Ваш коментар са конкретним предлозима за излазак из кризе него сам текст. Слажем се да је механизам кризе у принципу једноставан, али сматрам да нисте то добро објаснили. Пошли сте од прекомерног задуживања приватног сектора и то узимате као дато, али узроке нисте навели. Одакле потичу ти кредити је веома битно питање.
Ја не знам ни једну земљу у којој је новчана маса статична, обзиром да растуће привредне активности нужно изискују и раст количине новца у оптицају. Међутим, оно што чини разлику је „квалитет“ новчане масе или просто речено ко је њен емитер и у ком облику се пласира.
Такође, не видим зашто држава „мора“ да санира банке (приватне наравно)? Ако држава нема право да емитује новац, тј. да води монетарну политику, онда не би требала да има ни обавезу да решава проблеме у монетарној сфери полугама пореске политике, тј. преко леђа реалног сектора. Државна управа је тиме дефакто претворена у банкарског агента, без обзира на еуфемизме и покушаје власти да то сакрије.
Ви у тексту помињете Немачку и Јапан као светле примере који одолевају кризи, али ниједну реч о њиховим банкарским и самим тим монетарним системима?! Погледајте молим Вас овај линк: http://www.imf.org/external/pubs/nft/op/233/op233.pdf
Цитираћу најважни део:
„Germany’s banking system is composed of three pillars—public sector banks, cooperatives, and commercial banks—which differ with respect to
ownership and objectives. The public sector banks— comprising the Landesbanken, mostly owned by the states; Sparkassen (savings banks), mostly owned by local governments; and development institutions — operate commercially but also have a public mandate and currently benefit from a government guarantee.
Као што видимо, то је дијаметрално супротно ситуацији у Србији, Грчкој, Португалу, Ирској и осталим земљама које се даве у рецесији, укључујући Америку. Случајност?
И као шлаг на торту иде ова тврдња:
„The findings indicate that banks in Germany are less profitable than banks in the other countries mainly because of lower revenue mobilization, and in particular their inability to increase noninterest revenue to compensate for narrowing spreads. The fact that PROFIT MAXIMIZATION IS NOT THE PRIMARY MOTIVE FOR LARGE SEGMENTS OF THE BANKING SYSTEM may explain part of the gap.“
Дакле, банке по дефиницији нису профитне установе! Зашто би биле и са којим правом кад не производе никакву нову вредност? У Србији је све контра. Доминирају стране банке, самим тим нема слободне циркулације новца, ни повољних кредита за привреду. Поред тога, наплаћују изузетно високе камате којима усисавају и то мало новостворене вредности, а државној бирократији не пада на памет да их опорезује, што по логици ствари мора да се одрази на неликвидност и презадуженост, али и системску инфлацију. Наравно, све се то ради „из незнања“, само малициозни могу тврдити да је у питању дил.
Za Perica – Postavili ste široko pitanje na koje sam davao odgovore u ranijim kolumnama. Odgovoriću Vam nesistematično jer nemam vremena da u komentaru razvijam velike teme.
Od „vatrogasnih“ mera bih prvo ukinuo gotovinsko kreditiranje građana, kreditiranje preko kreditnih kartica i minusnih salda. Uveo bih ekološku taksu na uvoz autombila i motora, povećao PDV na sve luksuzne uvozne robe. Ukinuo bih subvencionisanje kredita i time prisilio banke da uđu u reprogram kredita sa otpisivanjem dela kredita. Podržao bih jeftinim, dugoročnim kreditima sve poljoprivrednike koji sami (sa porodicom) obrađuju imanja. Podigao bih cenu struje i omogućio EPS-u da emituje obveznice u dinarima koje bi građani mogli da kupe.
Napravio bih razvojnu banku i ulagao bih u energetiku, regionalne puteve,vodovode i kanalizaciju, irigacione sisteme. Forsirao bih niskogradnju, a ne visokogradnju. Poslove bih davao samo domaćim firmama ako ih finasiram samo domaćim sredstvima. Podržao bih izvoznu privredu jeftinim kreditima i garancijama.
Ukratko, smanjivao bih privatnu potrošnju u korist investicija, podržavao bih poljoprivredu, infrastrukturu i izvoz i novac usmeravao za te svrhe. Ne bih subvencionisao investicije koji se otvaraju van nerazvijenih područja.
Naravno, to sve boli i to veoma, ali mislim da nudi perspektivu. Hvala na komentaru.
Cestitke autoru na odlicnim analizama kojih kod nas ima veoma malo.
U prilog temi je ono sto je u autorskom clanku za project syndicate napisao Profesor Shiller
http://www.project-syndicate.org/commentary/shiller78/English
Ako predpostavimo da je sve ovo sto govoriti priblizno tacno. Sta bi ste vi uradili na mestu odgovornih u NBS i vladi. U idealnom scenariju, gde vlada ima hrabrosti da uradi sve sto je potrebno bez obzira na politicke gubitke.
Dragan Spasovski
Jedan od mitova koji se treba srusiti jeste i iskazivanje budzetskog deficita kao procenat koji nedostaje drzava,ali kao procnet u odnos na BDP, a ne i kao procenat u odnosu na sam budzet,posebno kao nedostajajuci deo u odnosu na prihode.Kao da se vlade stite da izraze nesto sto je blize domacinskoj logici,jer tada budzetski defict u procentima je uvek veci, pa bi reakcije javnosti ( i strucne,i laicke,i opoziciske) imale veci argumenat da sprece nerazumno zaduzivanje.
Kada neko ima veliku kucu,i veiknedicu i skupi auto, a zeli da uzme kredit uvek razmislja koliko je taj udeo u buducim prihodima, a ono aktive sto ima je kao garant za ne daj boze,ako stavri krenu previse nadole.
Plan zaduzivanja za budzet( krediti i obveznice) se trebaju raditi i u odnosu na prihode u budzetu.BDP je drsutveno bogatstvo, a vlada(budzet) moze racunati samo na svoje prihode kada vraca dugove.
Intersanato je rasporediti vracanje grckog duga u sledecim godinama ako ne i decenijama.Sigurno bi se matematika radila u odnosu na prihode u budzetu.Ionako sa prodajom nekih javnih preduzeca odugovlace,te ostaju samo redovni prihodi.
Jedna mudra prica o dugovima i zivotu iz mog grada Kumanova.
Stojan duzio novac gazdi Trajku.Sekira se Stojan,nije mu do nicega.
Njegova zena Stojanka vise ne moze da ga gleda takvog, pa mu jedne veceri kaze: Legni ti, a ja cu da ti resum dug.
Ide ona kod gazda Trajka i zove ga sa ulice: O gazda Trajko!
Pojavi se gazda Trajko na prozoru.
Stojan nema(nece) da ti vraca dug!- vice Stojanka.
Ama kako to!- pita gazda Trajko.
Eto nema,i sada ti ne spavaj mirno!-kaze Stojanka.
Vraca se kuci Stojanka, i kaze Stojanu.Sada mirno spavaj.Gazda Trajko ce se odsada sekirati.
Zar nije grcka vlada pokusala nesto slicno kao Stojanka.Neka se sekira Evropa (poverioci),i nema im druge nego da daju jos.
Kako da covek razmislja o prijatelju koji vam duzi novac, a opet ide na letovanje.Grcka nikako da smanji defcit,iako sa tim vise ne moze da se igra.
Zahvaljujem.
Kada je rec o slucajevima gdje javni dug, iako visok, ne moze sam po sebi da ugrozi finansijsku stabilnost, neophdno je da sistem proizvodi i(li) trgovinom zaradjuje dovoljno da moze da pokrije svoje ukupne rashode?
Kako rekoste: „Nemačka može SAMA finansirati svoj javni dug (koji nije nizak i koji je prešao 80% BDP-a), a da pri tome ne ugrožava svoju finansijsku stabilnost.“
Nije bitno koliko je javni dug, vec je bitno da raste brzinom koja je manja od brzine privrednog rasta u zemlji–
Zaista izvanredan tekst. Cini mi se ipak da se uvek i iznova ignorise jedna veoma bitna „realna“ velicina. Naime iako analiza ukazuje na posledice do kojih dolazi (kao visok spoljni dug i kontinuirani platnobilansni deficit) ona se ne bavi uzrocima koji do toga dovode. Bio bih slobodan da iznesem neka svoja zapazanja. Stvari rade otprilike ovako. Nas je cetvorica (realni sektor, javnapreduzeca i administracija, penzioneri i nezaposleni), i nasa mala pekara proizvede dve vekne hleba. Logicno bi bilo da svako dobije po polovinu vekne, medejutim takvom podelom niko nije zadovoljan. Zbog toga se svakom podeli po vekna i onda su svi zadovoljni. Medjutima dve vekne realno nedostaje a njihova „materijalizacija“ najavljiuje se „rastom“ BDP i slicnih (ne)pokazatelja a iste nedostajuce vekne se trenutno pozajmljuju tamo gde ih ima. Sta je zaista problem Ako realekonomiji date manje od vekne, ona nece hteti da radi i nikakvim instrumentima necete moci da odrzite ni postojecu proizvodnju. Sa druge strane javna preduzeca, administracija su em izvor korupcije i dobrog zivota elite, em glasacka masina koja bi zajedno sa penzionerima dovela do totalne dezintegracije drustva da se njima smanji njihova vekna. Setite se samo strajkova zdravstva, policije, prosvete….. koje uopste nije zanimalo odakle ce doci njihova vekna. Da skratim. Grcka je svedok da do kriza dolazi onda kad iz bilo kog razloga investitori prestanu da daju dve nedostajuce vekne. Ono sto zelim da istaknem je cinjenica da se vestim pothranjivanjem lose raspodele dolazi do drustva koje je u celini potpuno zavisno od stranih donacija, te da se takvo drustvo moze „gurnuti“ u krizu u bilo kom trenutku ,jednostavnim insistiranjem da pocnu da „jedu zaradjeno“. Tvrdim da Grckoj na primer, mogu potpuno da obrisu sve dugove, te da ce ista upasti u strasnu recesiju ukoliko im se ukine mogucnost novog zaduzivanja. Paradoks EU i njen sasvim izvestan pad i raspad lezi upravo u ovim cinjenicama. U Srbiji stvari stoje jos losije bojim se. Dakle da spomenem i kurs. Niko me ne moze ubediti da kurs mora ili treba da kliza. Zasto? Pa zato sto na taj nacin opet dolazi do pogresne preraspodele od stedljivih i odgovornih ka rasipnicima i neodgovornima. Svako „srozavanje“ kursa nagradjuje rasipnike i neodgovorne a kaznjava racionalne i stedljive. Dakle platnobilansni deficit moze se regulisati i smanjenjem dinara u opticaju pa se na taj nacin takodje „poskupljuje“ uvoz a pojeftinjuje domaca proizvodnja, ali se istovremeno sredstva od stedljivih ne prelivaju rasipnicima. Da zavrsim, moja teza je da su uzroci krize „psiholoske“ prirode. Hocu reci da su u krizi sve one drzave gde su raspodela i motivatori pogresno postavljeni. Kada bi se uradila nekakva analiza na ovu temu, verujem da bi potvrdilo moje teze. Zemlje sa resenim motivatorima (pozitivni idoli u smislu talentovani, vredni, radni a ne mafijasi i politicari) napreduju i ne „upadaju“ u krize, one druge pak tesko da ikada i bitisu van krize makar respektabilniji vremenski period.
U svakom slucaju sve cestitke Gospodinu Katicu i srdacan pozdrav svim komentatorima, uz izvinjenje za poduzi komentar.
Za Vladimira – Javni dug nije bezazlen, može izazvati krizu (Grčka i Italija npr.), ali je SAMO JEDAN od mogućih faktora krize, i to ne najvažniji. Poenta je da svako hronično trošenje preko zarađenog izaziva krizu i da je svejedno da li prekomerno troši privatni sektor, ili javni. Pri tome, problem nastaje kada „umerenost“ jednog sektora nije dovoljna da kompenzira rasipništvo drugog, ili kada i jedni i drugi istovremeno previše troše. Tekući bilans to najbolje pokazuje.( Ovde možete primeniti logiku porodice i njenog trošenja.)
U pravu ste, forsiranje privatne potrošnje, stimulisanje privatnog zaduživanja je jedan od izvora ludosti u kojoj se globalni sistem nalazi. Paradoks i jeste u tome, da se povikom samo na državu ovaj problem skriva i stimuliše njegova eskalacija. Hvala na komentaru.
Gospodine Katic,
Drago mi je da mogu da citam trezvena tumacenja zakona ekonomske nauke. Meni kao pravniku, sa elementarnim poznavanjem ekonomskih kategorija i zakona, znaci vasa prijemcivost i za laicku publiku.
Da li sam dobro shvatio poruke vaseg priloga? – Ovaj tekst pokazuje ovaj da Javni dug nije uzrok krize ako ga ne izaziva zavisnost od spoljnih kredita (i stranih valuta sto je posebno opasno u slucaju kad je nacionalna valuta precenjena – tada je sistem non stop na ivici kolapsa)! Dakle, ako javni dug nema uzrok u Deficitu Tekuceg bilansa onda nema uslova za krizu. Za to su primeri Nemacka i Japan koji imaju ogromne dugove, ali ih finansiraju iz sostvene privrede iz Suficita Tekuceg bilansa. Drugim rijecima, „Baja“ moze da duguje jer ima kako i cim, a Sirotan ne moze! Jer Baja ima i radi i, dok duguje, on istovremeno strancima, kod kojih se „Sirotan“ zaduzuje, prodaje!
Recite mi, molim vas, da li je jedan od srafova cele opisane masinerije i taj da se mas-medijima i neetickim marketingom multi-kompanija forsira i iznudjuje privatna potrosnja i zaduzivanje? A koje pravi pritisak da se zaduzenost privatnog sektora prelije na javni. Cini mi se kad se tome doda marionetska, popullisticki orijentisana i strategijski navodjena politicka „elita“ u zemljama u razvoju – dobijamo ZACARANI KRUG!
???
Hvala!
Поштовани господине Катић,
захваљујем на, по мени, најбољем тексту до сад.
Поздрав
Za Bojana – O temama koje Vas muče pokušao sam glasno da razmišljam u tekstovima
https://nkatic.wordpress.com/2008/12/30/kriza-etike-i-etika-krize/ i
https://nkatic.wordpress.com/2010/02/24/ne-zivi-covek-samo-o-hlebu/.
Zanimljivo je i da način na koji se meri ekonomski uspeh društva, potpuno ignoriše pokazatelje kvaliteta života https://nkatic.wordpress.com/2007/07/13/ekonomija-i-kvalitete-zivota-iskrivljene/. Hvala na komentaru.
Meni lično je vaš tekst „Izdaja intelektualaca“ nešto što vrlo često pominjem u razgovorima sa svojim prijateljima, a na temu sveopšte apatije društva, a spreman sam da tvrdim i da je . Radeći na jednoj visokoškolskoj tehničkoj ustanovi svakodnevno sam u prilici da gledam taj tekst u realnoj izvedbi. Gomila intelektualaca koja na svaki način drpa EU fondove, a da iz tog drpanja čitaj projekata u realan svet ne izadje jedna najobičnija drvena kašika, koju verujem da bi mogao da izdelje i najnepismeniji čovek. Znam da moji komentari malo beže od teme vašeg teksta, ali to je iz razloga što sam ubeđen da se troši ogromna energija na tumačenje fenomena (ekonomska kriza) čija srž problema leži na totalno drugoj strani od onoga što se prikazuje, tumači, nudi kao rešenje…
Koren današnjeg problema je to što je ekonomija danas postala bit postojanja ljudskog društva, a ona to nije niti sme biti. Ovu krizu ne mogu niti smeju da rešavaju samo ekonomisti, a možemo primetiti da se u igru sve više ubacuju upravo oni (teško da su slučajno tu novi premijeri Italije i Grčke), mada i pre toga nisam mogao da primetim da se o ovom trenutku pita bilo ko van ovog domena. Iskreno se bojim da se opasno mešaju karte za mnogo veće zlo od ekonomske krize, jer ne znam kako drugačij da protumačim sveopšti diletantizam. Ja jesam laik za ekonomsku nauku, ali nisam laik da znam da posle godine sa lošom berbom meda, ja taj med ne mogu jesti i da ga nijedna realna ekonomija ne može stvoriti samo zato što ja želim da jedem taj med. A to je upravo ono što savremena ekonomija radi. Poigravajući se mojim nagonima podvaljuje mi surogate meda samo da ne bi prestala da funkcioniše na određeni period što je zabranjena reč koliko smem da primetim.
Vaši tekstovi jesu realistični i otrežnjujući u odnosu na gomilu ekonomskih gluposti zabludelih ekonomista koje možemo da čitamo kod nas. Vas i doživljavam kao čoveka koji kao ekonomista možda trenutno pliva uzvodno dok su svi ostali „šampioni sveta“ (ni za milimetar ispod od toga) u nizvodnom plivanju. Međutim mislim da imate mnogo više materijala u sebi da isplivate iz sfere analiza u sferu rešenja. Kao što rekoh analize vam jesu uglavnom na mestu, ali mislim da je evidentno da od analiza neće proizaći kvalitetno rešenje koje će zaustaviti dalje klizanje.
A na tu temu… rešenja… zanima me vaše mišljenje o odnosu solidarnosti i savremene ekonomije. Moje mišljenje je da je solidarnost za savremenu ekonomiju smrtni neprijatelj. Zašto se na temu rešavanja krize uopšte ne razgovora o solidarnim ekonomija, resursno odgovornim ekonomijama… Da li je „izdaja intelektualaca“ jedan od razloga za to?
Još jednom oprostite na dva poduža posta, nisam skorije čitao vaše tekstove na blogu, čitao sam ih na mailovima, pa se sad nekako nakupilo materijala za blogovanje… I još jednom veliki pozdrav…
Za Branka – Dinar je precenjen u odnosu na obe svetske valute, s tim da je odnos prema evru daleko važniji, budući da se najveći deo trgovinskih transakcija obavlja u toj valuti. Dinar mora padati, i to mora značajno padati, da bi došlo do ekonomskog oporavka. Koliko je to „značajno“, radije ne bih komentarisao. Nije važan samo kurs, već i kakva će biti stopa inflacije kada do pada kursa dođe. To će biti najvažniji test za Narodnu banku Srbije. Hvala na komentaru.
G-dine Katicu, posto zavrsavate komentarom o opasnosti precenjene valute, postavio bih pitanje – da li mislite da je RSD precenjen u odnosu na evro ili USD i (ako je precenjen) kakav bi mogli razvoj dogadjaja da ocekujemo sledece 2-3 godine u smislu buduceg smera kursa.
Hvala
Za Bojana – Napisao sam veliki broj tekstova koji se bave temama koje pominjete. Npr. daleke 2006, godine https://nkatic.wordpress.com/2006/11/20/neoliberalni-duh-vremena/ , 2008. godine https://nkatic.wordpress.com/2008/01/29/srce-finansijske-tame/, https://nkatic.wordpress.com/2008/03/25/novo-putovanje-u-srce-finansijske-tame/, https://nkatic.wordpress.com/2008/10/07/godine-koje-su-pojeli-skakavci/, 2010. godine https://nkatic.wordpress.com/2010/01/20/neoliberalni-koreni-svetske-ekonomske-krize-tekst-objavljen-na-sajtu-nove-srpske-politicke-misli/. Hvala na komentaru.
Za Alexa – Pisao sam puno o ovom fenomenu. Pogledajte tekstove iz 2006. godine https://nkatic.wordpress.com/2006/02/17/neko-gresi-u-racunu/, 2008. godine https://nkatic.wordpress.com/2008/08/26/beogradska-lakirovka/, ili 2010. https://nkatic.wordpress.com/2010/03/23/prica-o-dva-deficita/ na primer. Hvala na komentaru.
Kratko i jasno, otvoriste mi oci. Mozda ste trebali clanak sa ovom temom malo ranije recimo pre onog teksta o ratu izmedju dolara i evra, pa bi jos bilo jasnije. Hvala Vam.
Za Dejana – Teze iz ovog teksta su bile osnov mog javnog izlaganja u Beogradu od pre par dana. Tema je nosila naslov „Evropska domino kriza – da li je Istočna Evropa sledeća na redu?. Svi pokazatelji za Istočnu Evropu (izuzev visine javnog duga) su takvi, da se čini da je kriza neizbežna. Verujem da će kriza Istočne Evrope biti veoma slična krizi Jugoistočne Azije i započeti tako što će se priliv kapitala zaustaviti, ili će početi i povlačenje kapitala. To će dovesti do depresiranja valuta i porasta nenaplativih indeksiranih ili deviznih kredita privatnog sektora. Valutna kriza bi mogla da brzo preraste u bankarsku krizu. Plašim se da je Srbija ugrožena i izložena upravo takvom scenariju. Hvala na komentaru.
Odličan tekst.
S obzirom na nove kriterijume u bankarskom sektoru (tier 1 = 9%) i trenutne okolnosti ( niske cene akcija evropskih banaka) mislim da će region biti suočen sa presušivanjem kreditnih ino kanala (u cilju smanjenja RWA) i značajnim padom vrednosti lokalnih valuta. Kakvo je vaše mišljenje , očekujete li smanjenje inopriliva u zemlje regiona uključujući i nas i ako da kada? Po onome što ste napisali zaključujem da je Srbija visokozadužena zemlja na ivici finansijske krize tj da kriza neminivno sledi i da će najverovatnije doći kroz ovaj kanal.
Hvala Vam na tekstovima i interaktivnom pristupu.
Tekst vam je dobar sa aspekta razobličenja određenih tumačenja zašto neka zemlja može da zapadne u krizu. Međutim, tu, po meni, previše ulazite u statistička tumačenja raznih parametara koji se tretiraju kao bitni, a ne ulazite u razmatranje nekih vrlo realnih razloga zašto su te krize nastale.
Moje lično mišljenje je da je danas kompletna ekonomija na planeti virtuelna i neodgovorna, jedan veliki deo ekonomije egzistira na medijskoj „magli“ i najveći deo ekonomija (nacionalnih ili granskih) se vrlo lako može dovesti u krizu samo ako se pojavi dovoljan broj zainteresovanih. U delu oko azijske krize vi ste i pomenuli ste špekulante. Moj lični utisak je da se najvećim delom krize i dešavaju zbog volje određenih krugova i upravo zato ne postoji statistika koja to može da pokaže. Jer ako je jedna laž mogla da traje 100 dana, zašto ne bi i 101,102,,, odnosno zašto je morala da traje i jedan dan.
Po meni, jedini realni delovi savremene ekonomije su poljoprivreda i jedan manji deo industrije oko nje, kao i neki segmenti građevinarstva. Tu bih dodao i obrazovanje i zdravstvno kao javne usluge. Zemlje koje su u tome realne vrlo lako mogu prebroditi bilo koju krizu, jer alati za većinu ostalih potreba ili postoje (zastareli ili savremni ne bitno je) ili nema realnih potreba za njima.
Po obrazovanju sam mašinac, po zanimanju IT stručnjak. Jedna naučna tvrdnja mi se urezala sa studija, a to je da su nekada ljudi u dodiru sa problemom projektovali rešenja – proizvode kako bi taj problem lakše rešili. Danas je ovaj metod projektovanja mnogo ređi, mnogo je češći metod projektovanja nečega nepoznatog, a što se raznim metodama ljudima servira kao nužno potrebno. I to je ono što po meni savremenu ekonomiju čini virtuelnom, vrlo lomljivom. Jer dovoljno je da neko odluči da to što sada radite na jedan način više nije ekološki, nije efikasno, nije ovo, nije ono… i vi ste u strašnom problemu na kraće ili duže staze. Da bi ste se modernizovali, ispratili zahteve, vi obično morate da se zadužite i tu onda nastaje utakmica u kojoj vi kako god gubite.
Naravno, o ovome svemu pričamo sa aspekta jednog evropskog načina života koji po meni je jedan od najhumanijih (naravno uz sve moguće primedbe zašto i kako je nastao koje stoje).
Zato, po meni, sve te priče sa statistikom su jedno prosto zamagljivanje realnosti. Realnost je da neodgovorni ljudi sa velikim prohtevima i čudnim ambicijama stvaraju probleme. Ekonomija je nažalost postavljena u središte ljudske aktivnosti, upravljanje njom je prepušteno pogrešnim ljudima i jedini lek za krize je da ekonomija postane nešto sporedno. Neko je u određenom trenutku shvatio da su krize, između ostalog, i realni izvor ekonomskog napretka i počeo je da njima upravlja, bolje rečeno u određenom trenutku da ih aktivira.
Izuzetno cenim vaše tekstove i analize problema, ali u jednom segmentu izbegavate da date jasnije odgovore.