U ambijentu u kome prevladava osećaj socijalnog i ekonomskog beznađa, čini se da bi takozvane ekspertske vlade mogle biti dobro rešenje za izlaz iz sadašnje krize. Po tom konceptu, ključni resori u vladi bi bili povereni nepartijskim ličnostima koje se smatraju najboljim poznavaocima oblasti kojima se ministarstva bave. Ideja o ekspertskoj vladi je privlačna uprkos činjenici da je i sama reč – ekspert – u Srbiji žestoko kompromitovana. Bez obzira na privlačnost ideje, ekspertske vlade su loše rešenje.
Upravljanje ministarstvom je više menadžerski nego strukovni posao. Ministar mora biti efikasan upravljač, ličnost koja je naučila da donosi teške odluke i koja je u stanju da u lavirintu problema, oprečnih informacija i analiza odabira najbolja rešenja. Dobro je i kada takva ličnost ume da inspiriše i motiviše saradnike, kada dobro komunicira sa javnošću i kada uliva poverenje.(1)
Eksperti mogu biti izvanredni poznavaoci određenih oblasti, ali su oni najčešće orijentisani ka analizi društvenih i ekonomskih problema, a ne ka njihovom rešavanju. Eksperti su u pravilu vezani za akademske i srodne institucije i njihov prostor je više teorijski nego empirijski. To je i razlog zbog koga su profesori univerziteta, na primer, u pravilu neuspešni ministri ili predsednici vlada. Eksperti u najboljem slučaju mogu dobro odglumiti svoju funkciju, a u najgorem, svojom sterilnošću izazivati javni podsmeh.
Dodatni, podjednako veliki problem, vezan je za samu logiku funkcionisanja vlade u parlamentarnoj demokratiji. Ministarski kredibilitet i moć baziraju na činjenici da su oni predstavnici partija za koje su građani glasali. Ministri su pre svega političke ličnosti koje su u obavezi da slede partijsku politiku.
U takvom ambijentu čak ni ekspert sa upravljačkim darom, iskustvom i energijom nema nikakve šanse. Ministar ili predsednik vlade koji nema sopstveno političko uporište i koji nije deo političke strukture moći, ministar je bez autoriteta. On ga može privremeno pozajmljivati od političkih sponzora, ali velikodušne pozajmice traju kratko. Idila traje samo ako ideje i aktivnost ministra ne dolaze u sukob sa interesom partijske oligarhije, njenih finansijera i interesnih lobija.
Kada do konflikta dođe, ministar mora napraviti kompromis, odustati od svojih uverenja i mora postati puki partijski poslušnik. Rečju, mora izneveriti samu logiku ekspertske vlade. Naravno, može se dati i ostavka, ali to ne ide lako. Biti ministar, biti deo privilegovane strukture je suviše privlačno i probitačno. Potrebno je mnogo snage i integriteta da se zavodljivosti funkcije okrenu leđa.
Na kraju političke balade, eksperti se ili uklapaju u partijsku strukturu i postaju oportunisti – aparatčici, ili potrošeni i kompromitovani napuštaju političku arenu i padaju u zaborav.
Za eksperte koji svoje znanje žele da stave u neposrednu funkciju države, bolje je da to čine u stručnom, a ne u političkom delu ministarstava. Ovakvo angažovanje je lišeno glamura, ali osnažuje stručnost ministarstava i time daje bolje efekte po društvo. Ozbiljna država bi morala da ohrabruje ovakve procese i time jača stručni kapacitet ministarstava.
Eksperti, bar oni od integriteta, svoju ulogu najbolje obavljaju kada umesto nemoguće misije kreiranja i sprovođenja politike, kreiraju javno mnjenje. Oni tada svojim kritičkim pogledima pomažu građanima da razumeju društvene događanja i time pomažu proces društvenog sazrevanja. Da bi tu ključnu funkciju obavili kako treba, najbolje je da budu što dalje od partija.
—————————————————————————————————
(1) Sličnom temom sam se bavio i u tekstu „Ministri za sve“ https://nkatic.wordpress.com/2007/05/25/ministri-za-sve/ , koji su čitaoci žestoko kritikovali.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
Za Vladimira – Podsetiću Vas da u tekstu pominjem i profil na koji se Vi referišete:
„U takvom ambijentu čak ni ekspert sa upravljačkim darom, iskustvom i energijom nema nikakve šanse. Ministar ili predsednik vlade koji nema sopstveno političko uporište i koji nije deo političke strukture moći, ministar je bez autoriteta. On ga može privremeno pozajmljivati od političkih sponzora, ali velikodušne pozajmice traju kratko. Idila traje samo ako ideje i aktivnost ministra ne dolaze u sukob sa interesom partijske oligarhije, njenih finansijera i interesnih lobija.“
Nevolja je što takav profil ljudi ne može opstati dugo na političkom položaju. Hvala na komentaru.
Gdine Katicu,
Moj komentar bih pre svega usmerio na Vas clanak. U ovom tekstu ste naveli dva primera ministra-ekspert,nepartijska licnost, kome manjka menadzerskih i organizacionih sposobnosti, i eskpert sa svim tim sposobnostima, koji je ogranicen delovanjem svoje partije. Takodje, precizno navodite sve razloge zasto nijedan od dvojice ne bi sasvim uspesno obavljao ministarski posao. Ne mogu da ne primetim da postoji i treci tip-nepartijska licnost,ekspert,sa menadzerskim sposobnostima, i ne mogu da se otmem utisku da medju nasom intelektualnom elitom sigurno mozemo naci barem dvadeset takvih. Sasvim je drugi problem sto ti ljudi verovatno nikada nece doci do ministarskih pozicija. Ovde govorimo o osobinama ‘skoro idealnog’ ministra, i mislim da ne bi trebalo ici samo negativnom linijom.
Za Mikija – Saga sa evrom će dugo trajati, ali je bitno razumeti da ni pad evra, kao ni njegov rast, nisu najvažniji indikatori opstanka valute. Ponoviću, propast evra bi bila i propast evropskog projekta sa nesagledivim posledicama. Hvala na komentaru.
Kako se drži evro ovih dana? Koje su mu šanse da opstane? Pozdrav, Miki
Za Vladu – Najveći broj naroda kao i pojedinaca, spremno je da promeni loš model po kome žive samo kada dođe do bezizlaza. Do tada, živi se inertno i komformistički, svejedno na kom nivou. Do promena dolazi u pravilu onda, kada nema nikakve druge, lakše alternative i kada je promena iznuđena.
Brod tone kombinacijom sva (Vaša) tri razloga, a bura je najmanje važan razlog. Hvala na komentaru.
Gospodine Katiću,
da li neko od političara, pa i birača, u Srbiji uopšte i razmišlja o ekspertskoj vladi? Možda neko od eksperata. Eksperti mogu biti ministri samo ako im političari „pozajme“ legitimitet, ali ne samo eksperti, setimo se Markovića, Panića, Ćosića…
Oko uticaja eksperata na javno mnjenje:
Saznao sam da profesor Zec učestvuje u nekoj emisiji. Pozvao sam mlađeg prijatelja, za koga znam da nikad nije slusao profesora Zeca, da pogleda emisiju i kaže mi šta misli o njegovim analizama. On je disciplinovano odgledao emisiju i pozvao me, razočarano:
– Pa, to nije ništa… ti si mi pričao da je on pametan čovek.
Ono što on priča to mi svi znamo…nego, da kaže neku kombinaciju…kako da zaradimo pare…itd.
Meni je lekovito da čitam Vaše tekstove i tekstove nekih Vaših kolega. Vladini eksperti više služe da nas ubede da muzika nije prestala i da treba da nastavimo da igramo. Ponekad ti treba neko da se uveriš da ipak nisi gluv.
Molim Vas za odgovor na sledeće pitanje:
Da li Srbija mora da bankrotira, da bi birači i političari poželeli reforme?
ili
Da li Srbija tone zato što je bura, ili zato što kapetan prilazi opasno blizu obali da bi mahnuo rodjacima, ili zato što putnicima to nesmeta (i oni bi da su kapetani) ?
Za M. Stevanovića – Ministri mogu angažovati koga žele i mogu dovoditi ljude i van sastava ministarstava. U tom smislu nema prepreka da se angažuju najbolji ljudi, ili oni za koje se misli da su najbolji. Kriterijum je, po logici stvari, procena ministra ili predsednika vlade i ne to ne može biti drugačije.
Rad eksperata u ministarstvu ili spoljnih savetnika se ocenjuje samo i jedino kroz uspeh ministarstva. Ako su rezultati dobri, savetnici dobro rade svoj posao i obrnuto. Meni je neprihvatljivo da savetnici ne dele odgovornost, jer eto, njihove savete ne slušaju. Ako ih ne slušaju, tada je korektno dati ostavku. Hvala na komentaru.
Gospodine Katiću, bio bih vam zahvalan ako bi ste mi pojasnili da li u Srbiji trenutno ministri rade sa nezavisno zapošljenim ekspertima ili imaju mogućnost da „dovedu“ svoju ekipu? Koje metode bi vi predložili za zapošljavanje i ocenu rada tih eksperata iz ministarstava?
Za Ivana – Odgovoriću Vam kratko. Svi ekonomski trendovi u Srbiji su negativni i neodrživi. Stopa zaposlenosti je pala na šokantnih 35%. (U EU ta stopa je u proseku oko 65%). Ovakav pada zaposlenosti mora dovesti i dovodi i do krize budžeta i do finansijske krize.
Kada je o neoliberalima reč, ponoviću svoju raniju tezu. Kada su ekonomska i politička elita slabog znanja i nejakog iskustva, tada je neoliberalna doktrina dar sa neba. Ona vam implicitno kaže, da i kada ne znate mnogo, možete efikasno upravljati – tržište će sve urediti bez vas i mimo vas. Hvala na komentaru.
Za Nikšu – Nažalost nisam čitao program gospodina Dragaša. U svakom slučaju zavidim mu na borbenosti i entuzijazmu i želim njemu i njegovim „saborcima“ uspeh i svako dobro. Hvala na komentaru.
Gospodine Katicu,
imao bih nekoliko pitanja za Vas, koja imaju neke dodirne tacke i sa nosiocima javnim funkcijama,tacnije rezultatima koje su postigli.Interesuje me kako vidite nas problem spoljne nelikvidnosti?Koliko je dubok taj gep i da li jos dugo mozemo da amortizujemo tu nelikvidnost pozajmljivanjem od inostranih kreditora?
Interesuje me takodje sta mislite po pitanju prestrukturiranja privrede,u cemu je nasa razvojna sansa,naravno sem infrastrukture koja van svake sumnje mora biti permanentno poboljsavana?
Da li je realno da na srednji rok posmatrano nas realni bdp bude oko 15 milijardi evra? Ovo pitam iz razloga hronicnog spoljno trgovinskog deficita od oko 6 milijardi evra,deficita budzeta od oko 1.5 milijardi,i naraslih kamata od oko 1,2 milijarde evra godisnje.Ako dinar depresira na nivo uravnotezenja uvoza i izvoza,a to je moguce ako nam presusi kreditni novac,onda nam javni dug od 15 milijardi evra, privatni od nekih 20 milijardi evra postaju neodrzivi a gdp nominiran u evrima pada i ulazimo u zonu spoljne nelikvidnosti i negativne spirale rast deviznog kursa i inflacije.
Da li je ovakva projekcija osnovana i da li je mogla biti izbegnuta da je vladajuca elita bila van neoliberalnog kisobrana i da je ekonomska politika bila puno drugacije postavljena?
Unapred zahvalan.
G-dine Katicu,
Zeleo bih da cujem vase misljenje o predlogu ekonomiste Branka Dragasa za uspostavljanje tzv. menadzerske vlade, koja je izneta u ekonomskom programu koji su sacinili on i njegov tim? Takodje bih zeleo da cujem vas opsti utisak o delotvornosti ekonomskih mera koje se predlazu u istom programu?
Mislim da najvazniji argument protiv ekspertskih vlada ovde ipak nije konstatovan. To da ono sto izgleda kao njihova najveca prednost predstavlja upravo njihovu najvecu manu. Specijalizovati se u nekoj oblasti kao ekspert nuzno znaci ograniciti se i svesti na jedan odredjeni segment stvarnosti na stetu promisljanja njene celine. Sto je neko veci ekspert to je po prirodi stvari udaljeniji od mogucnosti shvatanja i sintetisanja celine, o cijim bi interesima kao upravljac pre svega trebalo davodi racuna.. Stavise ovo misaono kretanje ka celini protivreci svim uobicajenim misaonim instinktima jednog dobrog eksperta, sto ga uostalom i cini dobrim ekspertom, ali rdjavim upravljacem. Kao upravljac, uvek ce posebne interese i specijalisticke uvide svoje struke predimenzionirati i prenaglasavati u znacaju i tako narusavati ravnotezu celine, koja mu je potpuno nepoznata i tudja. Jednom recju, koliko je dobro imati eksperte u administraciji toliko je lose prepustiti im njenu najvisu upravu.
Za Ivana – Mislim da je moj prastari tekst https://nkatic.wordpress.com/2005/08/20/svuda-poglavice-nigde-indijanaca/ na liniji onoga o čemu pišete. Hvala na komentaru i lepim rečima.
Gospodine Katicu,
ja imam taj utisak da u Srbiji ljudi nerazumeju sta je potrebno da poseduju nosioci javnih funkcija u jednoj zemlji.Mnogi misle da ministar poljoprivrede mora biti iskljucivo iz te branse,zaboravljajuci da u ministarstvu radi tim ljudi i da ono ima svoju dubinu.Ministar je u neku ruku kordinator, posrednik izmedju tih profesionalaca i krajnjih korisnika mera konkretnog ministarstva.Dopalo mi se jako sto ste potencirali menadzerisanje kao jako bitnu stvar.Ako sam Vas dobro razumeo tu ste mislili na niz upravljackih vestina koje su posledica snaznog profilisanja u praksi, ali i posledica samih mentalnih predispozicija odredjene licnosti.Meni licno nije najasnije to zvanje „Menadzera“ iz ugla obrazovnog sistema u nasoj zemlji.Na svakom koraku su neke skole u kojima dobijate diplome menadzera za najrazlicitije svrhe.I onda se ljudi osete menadzerima bez da su doneli jednu poslovnu dluku i resili jedan problem.Ovako je i ova titula duboka izkompromitovana.Elem, misljenja sam da u skoli oni mogu dobiti teorijske osnove,a pozeljno je i nesto prakse,ali menadzeri ce postati samo neki od njih.U privrednom ambijentu oni koji budu videli mogucnosti pre nego sto one postanu ocigledne, oni koji u teskim i kompleksnim situacijama budu donosili ispravne odluke mogu zavrediti taj epitet.Put do uspesnog menadzera je dug i trnovit i zavisi od stecenih znanja i vestina,prakse, ali i od nekih apriornih stvari (intuicija,dar,inteligencija).
Veliki pozdrav gospodine Katicu, zadovoljstvo mi je uvek da procitam vas tekst i oplemenim sebe i sagledam odredejnu problematiku iz drugog ugla.
Тако ми је изгледало, сада сте ме дискретно и уверили. Хвала и Вама.
За Душана – Имао сам на уму и то о чему пишете. Мој текст је и нека врста „дискретног“ упозорења наивнијем делу „људи од интегритета“. Хвала на коментару као и на изузетно коректном начину на који сајт http://www.slobodanjovanovic.org/ преноси моје текстове.
На основу свега је јасно да је будућој влади нужно вођење кризног менаџмента. Тим пре што је ова влада бар прве две године мандата потрошила на убеђивање јавности да ће светска „економска криза заобићи Србију“, а потом убеђивала јавност да је „криза наша шанса за развој“. Тек од августа 2011. године су неки људи из владајуће номенклатуре проговорили о разорним ефектима кризе, али без критике поглешног приступа кризи. И наравно, Влада је одмах за све своје погрешне одлуке и акције, окривила кризу. Како очекивати да у таквом пословном амбијенту одговоран и свестан кризни менаџмент ступи на врло незахвалну дужност? Медијски амбијент у Србији је такав да ће одговорне менаџере („људе од интегритета“). како их називате у овом тексту) одмах окривити за све недаће, за све тешке и болне одлуке које су нужне и извргаваће их руглу.