Čuveni istoričar marksističke orijentacije, Erik Hobsbaum, održao je 1980. godine predavanje na Ekonomskom fakultetu univerziteta u Kembridžu, pod naslovom „Istoričari i ekonomisti“. Između ostalog, Hobsbaum izvodi interesantan zaključak po kome uspeh nacionalne ekonomije ne zavisi od broja poznatih ekonomskih teoretičara koje nacija ima.
Najuspešniji ekonomije poput američke ili nemačke, tvrdi Hobsbaum, nisu previše držale do teorija koje su tokom devetnaestog ili početkom dvadesetog veka stizale iz velikih ekonomskih intelektualnih centara poput Beča, Kembridža ili Lozane.(1)
Čuveni mislioci „austrijske škole“ na primer, nisu pomogli Austriji (pre 1945. godine) da postane uspešna ekonomija. S druge strane, Nemačka je postala ekonomska velesila, iako nije dala ni jedno veliko ime u teorijskoj ekonomiji.
Kako Hobsbaum kaže, u temelju ekonomskog uspeha nisu teoretičari, nego praktičari. Državi i privredi su potrebne informacije, empirijske analize i tehničke ekspertize za koje teoretičari nisu previše zainteresovani. Nemci su u tom smislu (do 1914. godine) bili iznenađeni nezainteresovanošću britanskih ekonomista za empirijske podatke o sopstvenoj ekonomiji. Dešavalo se i da Britanci prevode nemačke analize britanske ekonomije, kako bi saznali šta se u delovima njihove ekonomije događa.
Hobsbaumov argument bi se mogao dodatno ojačati novim primerima iz Azije, za čije ekonomske teoretičare uglavnom niko nije čuo. Azijske zemlje nisu davale ni pet para na zapadne ekonomske klasike, i najčešće su išle uz nos vladajućim ekonomskim teorijama, pogotovo neoliberalnim. Kao i Nemci pre njih, i ove države su više verovale u vidljivu ruku države nego u nevidljivu ruku tržišta.
Srpska ekonomija takođe pati od sindroma koji je Hobsbaum uočio, iako na mnogo nižem nivou kako praktičnih, tako i teorijskih znanja. Ekonomski intelektualni prostor je zasićen teoretičarima, ekonomskim ideolozima i majstorima opštih analiza. Ekonomskih praktičara nema i to se na javnoj sceni jasno vidi.
U propaloj ekonomiji kakva je srpska, očekivalo bi se da debata bude fokusirana na konkretnu, iscrpnu analizu ekonomskih problema i njenih uzroka, i još važnije, na konkretne predloge za njihovo prevazilaženje. Umesto toga, javni prostor je preplavljen frazama i opštim mestima. Takvo stanje intelektualnog duha je i omogućilo da se domaća ekonomija godinama urušavala a da najpoznatiji domaći ekonomisti te procese nisu na vreme uočili, ili da stvarne uzroke i mehanizam tog urušavanja ne razumeju ni danas.
I ona šačica ekonomista koja je prepoznala defekte ekonomskog sistema, prečesto ostaje zarobljena u prošlosti, zadovoljna samom činjenicom da je na greške ukazivala, ali nemoćna da predloži jasna i artikulisana rešenja.
Većina srpskih ekonomista u horu izgovara mantre i svi se slažu da je za izlazak iz krize neophodno promeniti privredni ambijent, popraviti poslovno okruženje, sprovesti institucionalne i strukturne reforme. Recitacije se nadalje nastavljaju podukama javnosti da je potrebno srpsku ekonomiju okrenuti izvozu i pospešiti priliv stranog kapitala. Teze su apsolutno tačne, nema im se šta zameriti, osim što su savršeno beskorisne.
Još bolje, radi se o evergreen melodijama koje se uz veoma mali rizik greške mogu ponavljati uvek i svuda, bez obzira na dubinu krize i stanje ekonomije o kojoj se poje. Ove teze se mogu koristiti i za davanje saveta drugim državama, pa se tako može postati i međunarodni ekspert. Istina je – ambijent, uvek i svuda, može biti bolji nego što jeste, reforme su svima povremeno potrebne, a inostranih investicija nikada nikome dovoljno. Poruka po sebi ne ide dalje od „velike tajne“ – daleko je bolje biti pametan i lep, nego glup i ružan. Niko ko ovakve predloge daje ne može pogrešiti, pa mu je pisano da uvek bude mudar i da uvek bude u pravu.
Nevolja ovog pristupa je što se na njegovim temeljima ne može graditi ekonomska politika. Preporuke ne služe da se otkrije istina već da se sakrije bezidejnost, ili da se eventualno promoviše ideologija. Nema te vlasti koja fraze i opšta mesta može operacionalizovati i prevesti u valjanu ekonomsku politiku.
Ekonomski teoretičari koje empirija ne interesuje ili koji prema njoj osećaju snažan otpor, imaju svoje mesto u sistemu. Njihov prostor je akademski, ograničen je na univerzitet i obrazovanje. Izlaskom iz svoje naučne sfere i zasipanjem javnog prostora sterilnim teorijama i banalnim iskazima, oni čine lošu uslugu i sebi i društvu. Društvu daleko više.
Ekonomisti, ako žele da budu od koristi, dužni su da prstom pokažu defekte ekonomskog sistema, da ih identifikuju u detalju, da objasne mehanizme koji su Srbiju uveli u ovo stanje ekonomskog beznađa. Po istoj logici, oni koji žele učešće u debati, moraju davati konkretne predloge kako da se defekti otklone i moraju predlagati mere za saniranje ekonomskog sistema. U ovakvu debatu valja ući bez straha. I pogrešni predlozi su korisniji od beskonačnih fraziranja koji simuliraju debatu i troše dragoceno vreme.
—————————————————————————————
(1) Za Beč se vezuje rad ekonomista poput Carla Mengera, Eugena von Böhm-Bawerka, Ludwiga von Misesa, npr. U Kembridžu je bio centar kojim je dominirao Alfred Marshall. Najpoznatiji predstavnici lozanska škole su Léon Walras i Vilfredo Pareto.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
Postoji jedan magični izraz: Pristupni fondovi.
A i posao u birokratiji je uvek bio kao magija.
za grey owl,
Da bi se sagledalo koliko je ovo vrijeme nenormalno, koliko je EU nepodnošljiva i neodrživa, moram naglasiti da Svilanović prima oko 30.000 eura neto mjesečno.
Naravno, sam Svilanović nije problem, on čak nije ni antipatičan, njegova mjesečna apanaža je samo detalj, nije nikakav izuzetak, ali dobro ilustruje šta su to euroatlantske integracije danas.
Još jedna lepa priča, moćna i velika ideja…
http://www.b92.net/biz/fokus/analiza.php
Za Marka Bojkovića – Čiji novci, toga i muzika. Hvala na komentaru.
Poštovani gospodine Katiću, pretpostavljam da se i Vi slažete sa ocenom Fonda za mir da je kineska država u još gorem stanju nego što je ono u kojem se nalazi Republika Srbija?!
http://ffp.statesindex.org/rankings-2013-sortable
gospodine Katić,
Hvala na odgovoru. Samo još dva komentara.
Prvo, čini se da Kina nema kud više povećavati izvoz. Čak i ako joj to dopuste, za svoje proizvode mogu dobiti samo još dolara i američkih obveznica. A toga ionako imaju više nego dovoljno. Što je važnije, izgleda da čak i zlata imaju dovoljno.
Drugo, špekulativne mjehure je teško spriječiti u kapitalističkoj zemlji. Država sasvim razumno pokušava ojačati unutrašnje tržište i podstaći tražnju. Zbog toga dijeli novac raznim kanalima. Ali većina tog novca posle dva ili tri kruga završi u bankama. A banke ga onda ulažu tamo gdje su profiti najveći. Recimo, u špekulacije sa nekretninama. Rezultat? Srednji sloj živi teže, jer su stanovi postali skuplji. Kako to spriječiti? Strogo regulisati banke, strogo regulisati tržište nekretnina, itd. Ali, to bi onda bio čitav novi ekonomski sistem. I pitanje šta bi još sve takav sistem donio. I još je veće pitanje kako iz današnjeg preći u takav sistem. Revolucijom? Ratom? Ili može bez tolikog tumbanja?
Za Marka-PG – Meni se čini da su kineski problemi mnogo dublji i slojevitiji od podele na dva tržišta. Prvo, konkurentnost Kine je ugrožena relativno jakim juanom. Ovo je problem obzirom na konkurenciju Japana i Koreje čije valute slabe. Kina otuda ima problem i kod izvoznog sektora koji je bio njen najjači adut.
Drugo, uz sve divljenje za fantastičan kineski uspeh, za mene ostaje misterija zbog čega su ekonomske vlasti dopustile veliki rast špekulativnih transakcija, pogotovo onih koje su vezane za gradnju i tržište nekretnina, ali i berzanske špekulacije. Tu se napravio opasan balon, kumuliraju se ogromni gubici i oni rezultiraju smanjenjem ukupne likvidnosti u sistemu. Pogoršavanje ekonomske situacije može dovesti i do ozbiljnih socijalnih protesta.
S druge strane, uprkos nespornom pogoršavanju ekonomske situacije, stopa rasta Kineske privrede se i dalje kreće između 7 i 8%, što je sjajan rezultat obzirom na globalnu ekonomsku sliku. Kina ima i dovoljno prostora da ojača domaću tražnju, i da popravi socijalnu i zdravstvenu zaštitu.
Razvojni model se mora polako menjati, a to su teški izazovi za naciju koja je navikla da joj svake godine standard raste. Pri tome, gradska populacija je počela previše rano i previše brzo da se navikava na zapadni model života. Kako rekoste, moguća su, a možda i neizbežna, velika tumbanja. Hvala na komentaru.
Gospodine Katić,
Nedavno sam pročitao analizu o tome kako se ekonomska situacija u Kini pogoršava. Tvrdi se da je najveći problem Kine u tome što postoje dva skoro odvojena tržišta. Jedno je ono koje radi na svjetskim tržištima, izvozi, gdje su zarade ljudi sasvim solidne, a profiti kompanija visoki. Drugi rade na unutrašnjem tržištu sa veoma jeftinim proizvodima, koji ne mogu proći van Kine. Profiti su ovdje vrlo skromni, to tržište čak funkcioniše sa državnim dotacijama.
Kako se svjetska tržišta smanjuju, Kina je izgubila mogućnost da povećava prvo tržište za račun izvoza. Ostaje mogućnost da se stimulišu unutrašnja tržišta. To se može uraditi na dva načina. Prvi je da se smanje marže i zarade na prvom tržištu, kako bi ti proizvodi postali dostupniji za siromašnije Kineze (drugo tržište). No, to bi dovelo do toga da ljudi koji rade na prvom tržištu više ne mogu izdržati troškove života u velikim gradovima i stvorilo nerješive logističke i političke probleme. Drugi način je da se stimuliše drugo tržište, t.j. da se njima nekako podijeli više novca. No, pošto je prvo tržište mnogo profitabilnije, ti veliki novci bi se brzo prelili tamo, što bi dodatno povećalo zarade na prvom tržištu, što bi opet učinilo njihove proizvode još manje dostupnima za siromašnije građane i jaz između dva tržišta bi se samo povećao.
I na kraju, ispada da rješenja u okviru sistema nema. Stvar je nerješiva bez velikih tumbanja.
Pa bi mi bilo interesantno čuti vaše mišljenje.
Za Marka Bojkovića – Za razliku od Marka, meni se čini da su kvantovi pre teoretičari, nego praktičari. Sve dok ste na terenu modela, dok ne donosite odluke i ne delate, bliži ste teoretičarima, bar kako ih ja vidim. Za mene je ključno ko donosi odluku, ili ko ima kapacitet da odluke donosi. Ovo je naravno samo moja impresija i jako slobodno tumačenje. Hvala na komentaru.
Izvinite, opet ja nepozvan dajem odgovor.
Po meni je očigledno, tzv. kvantovi ne spadaju ni u jednu od te dvije grupe, jer uopšte nisu ekonomisti.
A osim što nisu ekonomisti, oni su, svakako, praktičari.
Uostalom, mnoga zanimanja će uskoro nestati, većina kvantova su i sami svjesni toga. To čudno zanimanje je najčistiji produkt kreditnog mjehura i kazino kapitalizma. No, štos je da su 80% kvantova ljudi koji su spremni da uče, mijenjaju paradigmu i prilagođavaju se. Oni će se već nekako snaći. Njihov glavni problem je taj što uglavnom žive u gradovima koji su jako skupi.
Poštovani gospodine Katiću, u koju grupu ekonomista – teoretičare ili praktičare – bi, po Vašem mišljenju, spadali kvantitativni analitičari (tzv. quants) ?
Unapred Vam se zahvaljujem na odgovoru.
Pročitao sam podužu diskusiju pet uglednih ekonomista o uzrocima i posljedicama ekonomske krize:
http://delong.typepad.com/sdj/2013/01/rough-transcript-stimulus-or-stymied-the-macroeconomics-of-recessions.html
Moj osnovni (laički) utisak je da ovih pet ljudi imaju vrlo mutne do nikakve predstave o tome šta se dešava u svjetskoj ekonomiji. Djelimični (ali vrlo djelimični) izuzetak je Krugman.
Za Nostradurusa,
Desetine odličnih, zašto?
Neko je od pametnih rekao:“ Najteže je odgovoriti na najednostavnije pitanje“.
Ne znam koliko je (a jeste) doprinelo otvaranje Pandorine kutije balkanskog karakazana i ta sveobuhvatna lakomislenost danas žanje svoje plodove širom nekadašnjeg YU prostora,
PS.Vaš tekst sam pročitao sa uživanjem!
Za Nostradurusa – Meni se čini da su socijaldemokrati spustili lestvicu tačno gde treba. Pri tome je važno razumeti da bez marksista i socijalističkih država, dakle bez pritiska pritiska s leva, ne bi bilo ni socijaldemokratije. Nije slučajno da se socijademokratija danas polako urušava jer tog pritiska više nema.
Što se nedostatka praktičara tiče, ja to ne vezujem za pogrešne teorije, već više za mentalne strukture. Ekonomski teoretičari retko umeju da iskorače u svet pragme. Jednom u teoriji, uvek u teoriji. Hvala na komentaru.
G. Katiću, nedostatak praktičara je najvjerojatnije posljedica pogrešne teorije. Jer je očigledno da naučeno znanje u školi ne daje rezultate. Premda sam ekonomski laik, čistom matematičkom analizom i logikom sam došao do toga da ekonomista koji zna znanje i koji želi rješenje koje maksimalno paše većini stanovnika mora biti socijalista (komunista). Naime, nisam naišao na neko rješenje u ekonomiji koji vodi ka boljem životu većine osim učenja Marxa. S time da je Marx malo vodio računa o konkretnoj provedbi diktature proleterijata. Pa bi mogli malo i zamjeriti da je letvicu namjerno stavio previsoko da bi se svaka država koja posluša njegove savjete prije ili kasnije sama od sebe raspala zbog neodrživosti nekih odnosa u zajednici. Tu mislim na potpuno ukidanje privatnog vlasništva i stvaranje drugog tipa elita koje sa vremenom zaborave sa kojom su svrhom uopće na tom položaju.
Za Milosa 018 – Teško da nešto više mogu dodati argumentaciji koju sam davao ranije. Podsetiću Vas da je npr. Argentina imala fiksni kurs pre sloma, da je Srbija pokušavala to isto da radi početkom 2000-tih i videli smo kako je to završilo. A završilo je sa drastičnim rastom spoljnog duga, ogromnim deficitiom trgovinskog bilansa, milijardama špekulativnog kapitala koji je razorio ekonomiju i sumanutim zaduživanjem građana i privrede. Kurs je i važan sigurnosni ventil, a promena kursa je najbrži način ekonomskog prilagođavanja. Fiksni kurs je loša, stara ideja. Hvala na komentaru.
G Katicu, iako sam upoznat sa vasim tekstovima o fiksnom kursu, ovaj clanak donosi jake argumente zasto ne bi trebalo iskljuciti ni fiskni kurs, jer i to je mera, ukoliko dobro sprovedena moze dati rezultate. Mislim da bi za privredu i gradjane bilo neprocenjivo da mogu predvideti sve troskove koje su vezane za kurs…
http://www.b92.net/biz/fokus/analiza.php?yyyy=2013&mm=03&nav_id=694952
Da dodam: u vrijeme kreditnog mjehura menadžeri u bankama daju što mogu više kredita, jer od toga zavisi njihov godišnji bonus. Takođe, u hedž fondovima se igra uglavnom na rizične strategije, jer se igra tuđim novcem. To je upravo ono što se zove „kazino ekonomija“, zbog koje se još gore naduvava mjehur. Analitičari tvrde da je nemoguća situacija da cijene nekretnina padnu u cijeloj SAD, jer tako nešto se nikad ne može dogoditi. Čak se i izmišlja da se tako nešto nije događalo u istoriji. Ozbiljno se plasira suluda hipoteza da su cijene nekretnina u raznim državama SAD nekorelirane. Zapošljava se matematičar da na te nekorelirane slučajne veličine primijeni neku od graničnih teorema vjerovatnoće, uz pomoć koje ispada da je rizik od krize zanemarljiv. O svemu tome piše autor ovog bloga, a onda na neobjašnjiv način u svemu ovome nalazi regulaciju. Kada sam prvi put pročitao sličnu analizu uzroka krize sa sličnom porukom, bio sam iskreno začuđen, a sad mi više nije interesantno. I još: jako mnogo ljudi je shvatalo da se radi o mjehuru koji će pući, a posebno među onima koji su radili u toj industriji. Prosto nije bilo poželjno izlaziti sa tim u javnost.
Pa, na drugi način bih to rekao ovako: autor pokušava da nađe nekakve dokaze za unaprijed zadatu jako ideološki obojenu tezu. Čitalac se poziva da unaprijed prihvati da do krize nije dovela pohlepa, a uz to i revidira koncept pohlepe (ispada da pohlepa = štedljivost). Takođe, do krize nije dovela deregulacija, iz prostog razloga što iste nije bilo. Bilo je samo i isključivo regulacije, nikakve deregulacije. Zbog svega toga je dosadno čitati (ipak sam uspio pročitati oba bloga). No, autor se uopšte ne pita otkud ekonomska kriza? Zašto se naduvao kreditni mjehur? Konačno, zašto prosto ne spustiti još malo cijenu refinansiranja kredita (makar i ispod nule) i sve će opet krenuti kao po loju, zar ne? Zašto ne?
Nisam bas sasvim siguran da vas razumem. Autor je govorio o samim UZROCIMA krize, dakle pocetku krize, okidacu, i ne shvatam kako je govorio o pogresnom pitanju. U knjizi ima vise o daljim tokovima krize i duznickim krizama ako ste na to mislili.
Za List,
Pročitao sam ova dva bloga i smatram da je ovo upravo dobar primjer kako savremena monetaristička ekonomska nauka potpuno promašuje poentu. Prvo, autor kao da ne primjećuje ekonomsku krizu, on govori isključivo o krizi banaka. Moguće je da autor smatra da je ekonomska kriza posljedica bankarske, u tom slučaju vjerujem da brka uzrok i posljedicu. Drugo, autor objašnjava neke mehanizme nastajanja kreditnog mjehura i neke očigledno pogrešne pretpostavke koje stoje iza toga (recimo ta da su cijene nekretnina u raznim državama SAD nekorelirane). Ja bih rekao da cifre pokazuju da se kreditni mjehur počeo formirati početkom 1980-h, a ne početkom 2000-h. Na kraju, iz ovog teksta bi se moglo zaključiti da ekonomska kriza nije objektivna, već da je vještački izazvana. Naime, neko je u zdravu ekonomiju uveo pretjeranu regulaciju banaka koja je na volšeban način izazvala otpuštanje radnika u najrazličitijim industrijama.
Dakle, ne smatram da je odgovor autora pogrešan, pogrešno je pitanje na koje odgovara.
Za Marko-PG
Nedavno je izasla knjiga od oko 120 strana naseg ekonomiste Slavise Tasica koja se bavi uzrocima svetske ekonomske krize. Mislim da se zove Svetska ekonomska kriza- dileme i resenja. Prijatno sam iznenadjen knjigom. On je pri stavu da je krizu izazvala preterana regulacija banaka i finansijskog sektora. Da ne duzim, u ovom postu je objasnio njegovo vidjenje nastanka krize
trzisnoresenje.blogspot.com/2009/12/uzroci-finansijske-krize-1.html
trzisnoresenje.blogspot.com/2009/12/uzroci-finansijske-krize-2.html
A sto se tice ignorisanja Marksa i Kondratijeva, ignorisu ih zato sto su njove teorije pobijene odavno i presle su u domen bajki.
Postoji i Austrijska teorija recesija, teorija boom and bust koja je stara koliko i ekonomija.
Ok, složiću se da je ozbiljan pragmatičan mikroekonomski pristup mogao predvidjeti ovu krizu. Ali, smatram da je ne može objasniti. To jest, ozbiljan pragmatičan ekonomista je već davno mogao uporediti brojke, iscrtati grafike i shvatiti da je nešto duboko nelogično na finansijskim tržištima. To bi ga dovelo do zaključka da stvar mora pući, ali ne i do odgovora na glavno pitanje: „Zašto se tržišta ponašaju nelogično?“. Ja sam čuo dva moguća odgovora na ovo pitanje, vrlo grubo bi to izgledalo ovako:
1. Marks: proces globalizacije je završen, dalja i dublja globalizacija nije moguća. Ova okolnost izaziva kraj kapitalizma.
2. Kondratijev: Iscrpljen je peti tehnološki ciklus (vezan sa razvojem elektronike i ICT), biće potrebno 10-15 godina da se pređe na novi tehnološki ciklus (vjerovatno vezan sa razvojem biotehnologija).
Lično meni se čini da prva verzija više pije vodu, ali to je subjektivni utisak.
No, najčudnije od svega da se moderni ekonomisti i moderne ekonomske škole uopšte ne bave ovim pitanjima. Oni ne daju odgovore, oni čak i ne razumiju pitanje. Oni se uglavnom bave pitanjima monetarne emisije i (vrlo malo) preraspodjele bogatstva.
Za Marka-PG – Meni se čini da je upravo pragmatičan pristup bio bliži tome da se kriza predvidi. Teorija i preovlađujući ekonomski modeli su sugerirali da je sve u redu. U skladu sa dominantnom teorijom racionalnih očekivanja, ova kriza je bila nemoguća. S druge strane, ko god je imao iskustva sa finansijskim tržištima je mogao videti o kakvom hazarderskom ludilu se tu radilo. Pri tome, i stare marksističke teorije su dovoljno dobre da objasne zbog čega je kriza bila neminovna. Meni se činilo da je problem raspodele dohotka bio jedan od ključnih uzroka krize, uprkos činjenici da se taj problem i dalje ignoriše. O tome sam pisao u tekstovima https://nkatic.wordpress.com/2008/01/29/srce-finansijske-tame/ i https://nkatic.wordpress.com/2008/03/25/novo-putovanje-u-srce-finansijske-tame/. Hvala na komentaru.
Poštovani gospodine Katiću,
Hvala vam na odgovoru. Potpuno se slažem sa vašom prvom konstatacijom da ekonomisti pate od uobraženja da je njihova nauka potpuno egzaktna. No, nisam pristalica tog pragmatičnog, mikroekonomskog pristupa makroekonomiji, koji je danas dominantan. Sa takvim pristupom se ne može predvidjeti, niti objasniti ova kriza. Ne može se, recimo, dati odgovor na pitanje da li je kriza objektivna, ili, možda, rezultat neke zavjere. Ukratko, ako hoćemo da plovimo oko svijeta, moramo pokušati shvatiti i okean, ne samo brod. Slažem se da ekonomska nauka nije jedina nauka u krizi, recimo, smatram da je matematika u donekle sličnoj krizi.
Za Marka-PG – Meni se čini da ekonomisti pate od uobraženja da je ekonomija egzaktna nauka, i da se bitno razlikuje od društvenih nauka. Ekonomija nije u ilegali, veliki broj izuzetno inteligentnih ljudi se njome bavi, oblasti analize su se veoma proširile ali i isparcelisale. Deo ekonomije previše koketira sa psihologijom, ili bar meni tako izgleda. Problem parcelisanja ekonomije je što više nema pokušaja velikih sinteza kakva je bila Marksova. Ali ne budimo prestrogi prema ekonomistima jer velikih sinteza i teorija više nema nigde. Bojim se da je u ekonomiji nemoguće izaći sa jednom sveobuhvatnom teorijom. Lično sam pristalica pragmatičnog, zanatskog odnosa prema makroekonomiji, slično pristupu kakav imamo u mikroekonomiji. Ovo sam pokušao (delimično) da analiziram u tekstu https://nkatic.wordpress.com/2012/03/05/ekonomisti-teoreticari-i-prakticari/. Hvala na komentaru.
Poštovani gospodine Katić,
Imam jedno malo laičko, ali ipak malo komplikovanije pitanje za vas o ekonomskim teorijama. Pošto sam malo upoznao neke ekonomske teorije, postepeno stičem utisak kako ekonomska nauka… kako bih to rekao?… baš i nije formirana kao ozbiljna nauka.
Radi se o tome da se većina ekonomskih teorija uopšte ne bavi uzrocima i posljedicama pojava kao što su ekonomski rast, tehnološki napredak i slično. Iz istog razloga, ekonomisti nisu predvidjeli ovu krizu, niti imaju ozbiljno objašnjenje za istu. Stekao sam utisak da recimo ni austrijska, ni čikaška škola, niti Kejns nemaju nešto što liči na ekonomsku teoriju. Naprotiv, oni se fokusiraju na određena monetaristička pitanja, uz lični izbor vrijednosti koje svako od njih stavlja u prvi plan. Tako da se oni prosto ne bave najvažnijim pitanjima.
Znam svega nekoliko ekonomista koji su problemu prilazili dublje i suštinskije i predlagali objašnjenja uz argumentaciju. Drugim riječima, stvarali ekonomiju kao naučnu teoriju. Jedan od takvih je Marks, drugi Kondratijev. Takođe, naišao sam na interesantne radove savremenog ruskog ekonomiste Grigorijeva. Uvjeren sam da ih ima još, ali ja znam samo ova 3 primjera.
Da zaključim: moj utisak je da je ekonomija kao nauka skrajnuta negdje u ilegalu. Današnja mainstream ekonomija ne daje nikakva objašnjenja i to joj i jeste glavni zadatak. Idealan primjer je Nobelova nagrada, koja se tipično dodjeljuje za neke osrednje matematičke rezultate koji imaju pseudo-ekonomsku interpretaciju.
Volio bih da ovaj moj utisak kratko prokomentariše neko ko je profesionalac, ozbiljan, dugo je u oblasti i pročitao je mnogo. Uz to neko ko ima otvoren um. Ukratko, bilo bi mi vrlo interesantno čuti vaš komentar, uz možda neke linkove.
Postoji malo stvari koje su apsolutne, ali ova koju ste ovde izneli jeste apsolutno tačna. Privreda je urušena, počev od razgradnje bankarskog sistema i SDK, zatim je nastavljeno sa privatizacijom, koja je donela tajkune koji su isekli mašine i pretopili taj divni švedski čelik, a onda kad su istopili sve što su imali, onda su se lepo povukli iz US Steela i otišli dalje. Za sve to vreme naši ekonomisti pišu radove na teme kao što su „ambidexterity“ (štagod to značilo) i propagiraju nekakvu liberalizaciju, kao da smo mi jedina zemlja na svetu koja sebi može da priušti da uvozi do besvesti robu široke potrošnje, pritom ne proizvodeći i ne izvozeći ništa.
Za Drazena Lovrica – Ne mogu da vidim na čemu optimizam gospodina Gila bazira, ni kako se kvantifikuje (kakva stopa rasta, ili kakva stopa zaposlenosti npr. se očekuje). Ne verujem da se tako optimistični zaključci mogu izvoditi samo na bazi statusa kandidata. Hvala na komentaru.
Kako komentarišete optimističan pogled Indermita Gila, prvog ekonomiste Svetske banke za Evropu i Aziju objavljen u današnjoj politici.
http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Nemate-razloga-za-pesimizam.sr.html
Vidim da vecina ekonomista od struke ne podrzavaja prelazak na euro. Verovatno ste u pravu jer stvari duboko poznajete. Koliko ja kao laik/inzenjer shvatam, argument je da se moze intervancijom smanjiti troskovi cele privrede kao „preduzeca“ i tako postati konkurentan na globalnom planu. Kao i uticati na pojedine delove privrede usmeranvanjem izdatog novca. Imam nekoliko pitanja.
-Da li mi imamo bilo kakvu istoriju odrzivog monetarnog upravljanja i da li je to kod nas moguce/realno. Cini mi se da nije.
-Da li ti primeri razvoja sa depresiranom valutom i domacim resursima i carinskim barijerama, vaze za zemlju nase velicine, okruzenu EU zemljama, losih resursa, demografskog pada, bez nafte, obrazovanja, turizma i sl.
-Zar ne bi bilo bolje politicarima potpuno izbiti monetarnu igracku iz ruke.
-Cini mi se da smo suvise mali i povezani sa Evropom, da se izolujemo svojom monetom i da to ne moze da uspe. Jer ce uvek njihove cene uticati na nase i uvek ce mo imati visoku komponentu uvoza. Ako hocemo da izvozimo (a moramo jer smo mala zemlja), moramo u evrima da uvozimo. Jer mi nismo zemlja izvoznica softvera i finansijskih usluga, turizma…
-Vecina nase izvozne, pa cak i domace privrede operise u eurima zasto bi im nametali troskove promene koja nije mala.
-Da li bi sa evrom doslo do smanjenja kamatnih stopa i obuzdavanja banaka.
-Zar ne treba da prestanemo da zivimo u zemlji ekonomsko/politickih lazi, i pocnemo da govorimo narodu da se plata ne zamrzava nego smanjuje. Svako smanjivanje kolicine lazi, prevare i losih navika u Sr. je bogom dana promena.
-Da li preduzeca koja se zaduzuju u e ili sa klauzulom treba zavise od odgovorne/neodgovorne monetarne politike, i ponasanja stranih banaka. Domacih necemo imati u blizoj i daljoj buducnosti.
-Zar ne treba da se borimo na trzistu produktivnoscu a ne cenom radne snage, jeftinim resursima i sl. Dotakli dno odrzivosti u uslovima zivota. Iz toga nista dobro ne moze da se izrodi.
-Moja laicka racunica. Ako je kod nas GDP 25 bne, i svaki ucesnik u privredi bar jednom udje i izadje iz e, sa provizijom od 2.5+2.5%. To znaci da za zamenu izdvajamo bar 1bn e godisnje. Da ne govorim o spekulacijama.
-Zar nije taj uslov valutne stabilnosti i jasnoce jedan od najvaznijih za investitore. Ne samo finanskijski nego i psiholoski. A nasi investitori su iz EU. Koliko ja shvatam buducnost zavisi od (stranih) investicija.
-Ako jednostrano uvedemo e, koliko je realno da imamo bilo kakvu ljutnju iz EU. Cini mi se da to moze samo da ubrza nasu integraciju u EU. Zar necemo imati cak i prednost u odnosu nase EU konkurente Bugarsku, Rumuniju sledecih par godina
-Da li neko od ekonomista moze da izracuna, u brojkama, koji su efekti na nas razvoj ako uvedemo e, ili ako izaberemo neki drugi put. Kompijuteri postoje, ekonomista ima desetine hiljada u zemlji, valjda mozete da napravite model i jasno nam kazete sta je verovatan ishod
Zaista tekst koji pogađa suštinu naše privredne svakodnevnice. Fantaziranje i mlaćenje prazne slame bez reanih rezultata. Kada sam upisao Ekonomiju na našem najstarijem fakultetu a ujedno i počeo da radim u privredi sa svojih 18 godina, stalno mi je to smetalo i bunio sam se. Svi samo mlate praznu slamu a niko ništa konkretno ne preduzima, radi, pa ako i pogrešiš , što kažete, ispravit ćemo i rešićemo situaciju ali ne mi pravimo od toga slona, diskusije a pravi slonovi prolaze u mimohodu. Tako i naši bajni menadžeri koji „ne bi vola uboli“ što bi rekao Pantić.
Bolno će biti otrežnjenje ako do njega i dođe.
Zbog toga mnogi ekonomiju i ne smatraju naukom u pravom smislu te reci. Naucni modeli i eksperimenti su ponovljivi i vazeci do otkrica novih cinjenica i zakonitosti nakon cega se menjaju, pa su opet vazeci i ponovljivi. Ekonomski recepti u jednom trenutku i u jednoj drzavi na primer mogu da daju totalno razlicite rezultate nego u istoj toj drzavi samo u drugom trenutku. Takodje, u dve drzave u istom trenutku mogu totalno razlicito da se ponasaju (ergodicnost ne vazi). Teorija se bavi uglavnom receptima koji su se pokazali uspesnim. To ne znaci da bi isti ti recepti dali iste rezultate kada bi se opet primenili…..
Ja ekonomiju shvatam kao ljudsku delatnost koja je ‘ziva’. Pravila zelim da uspostavim na bazi morala i shvatanja sloboda i prava, odnosno ideologije. Zbog razlicitih ideologija i imamo ovako neslaganje oko toga kakva je uloga drzave u ekonomiji. U Srbiji su sve partije mahom socijaldemokratske ma kako se one same izjasnjavale, tako da ni nemamo neku mogucnost izbora. Kao da ne vide ljudi da je socijaldemokratski model drzave blagostanja bankrotirao gde god se primenio….
Sto se tice teoreticara u nas, danas ih mozemo podeliti u dve grupe: a) savetnici koji su se ugradili u budzet i b) kriticari koji ne nude alternativna resenja…. Nisam cuo svezu ideju vec godinama….
Za Marka – Potrebno je i smanjenje i profesionalizacija birokratije. Ovo drugo se često zaboravlja. Kada je smanjenje javne potrošnje u pitanju, ne treba zaboraviti da Srbija ima zapuštenu infrastrukturu i da to samo država može da finansira. Sredstva za investicije se ne mogu obezbediti samo prekompozicijom opadajuće javne potrošnje.
Stavovi tzv. „austrijske škole“ se ne mogu prevesti u pragmatičnu ekonomsku politiku, a da to ne dovede do ogromnih socijalnih potresa. Upravo zato nikome ne pada na pament da recepte ove škole primenjuje u recesiji na primer. S druge strane, bliski su mi oni stavovi ove škole koji se odnose na monetarnu politiku i značaj zdravog novca. Hvala na komentaru.
Ima jedna stvar koja nije prazna fraza, a to je smanjenje birokratije. Ja bih dodao jos jednu, za koju znam da se necete sloziti sa mnom, a to je smanjenje javne potrosnje. Dokazalo se da nemamo politicare/drzavnike takvog kvaliteta koji bi pokrenuli drzavni investicioni ciklus kroz zaduzivanje, a da se on ne rasplini kroz promasene investicije ili korupciju. Da samo podsetim sta bi sa parama od Mobtela koje su otisle u Nacionalni investicioni plan, gde su sada, sta je izgradjeno od tih para, koliko je ljudi zaposleno? Iako sam za socijalno drustvo (tj. protiv sam toga da ljudi umiru na ulici od gladi ili hladnoce), mislim da bi modifikovana becka skola bila odgovarajuca za nas. Otvoren sa za argumente protiv.
Za Ivana – Bojim se da niko nije u stanju da izračuna sve troškove raspada Evrozone. Haosu se ne može izračunati cena. Nema ekonomije u Evropi koja bi mogla da prodje kroz takvu krizu, a da izbegne strašne ekonomske, socijalne i političke traume. Hvala na komentaru.
Gospodine Katicu,
da li su osnovane neke projekcije koje kazu da ce u slucaju raspada evro zone Nemacka Bundesbanka biti 500 milijardi evra u deficitu?Ako ima istine u tome mislite li da Nemacka ima danas fleksibilnost i kapacitet da takav problem prevazidje bez vecih ekonomskih i socijalnih kolebanja.
Postovani Sandiva, Miroslav Zdravkovic svakako nije jedan od „tih strucnjaka“. Nije moje da ga branim, ali posetite sajt Makroekonomija.org, gde je Gospodin Miroslav urednik pa sami proverite da li ste se ogresili o njega. Na kraju mediji cesto koriste njegove izjave i radove, jer su oni lako dostupni, uglavnom besplatni i sadrze cinjenice (kroz obradjene statisticke podatke), pa su verovatno dobar „materijal“ za medije. Koliko ja znam Gospodin Zdravkovic nema bas nikakvu korist ni od drzavnog ni stranackog aparata i iskreno zastupa svoje ideje i stavove jer cvrsto veruje u njih. Da li je svaki put 100% u pravu neznam (iskreno ne verujem da je ijedan ekonomista na svetu bezgresan), ali svakako ne pravi ni namerne ni zlonamerne greske, ni za ciji interes. Ja sam u njegovim radovima prepoznao iskrenu zelju za bezuslovnu pomoc siroj zajednici.
S Postovanjem
Postovani g-dine Katicu,rado citam vase tekstove i ovaj put nisam mogao da odolim a da i ja ne napisem svoj osvrt na isti. Danas zaista u medijima vrlo retko srecemo ekonomiste ciji komentari,misljenja ili analize nisu ili pristrasni
( stranacki obojeni ili pod uticajem krupnih kapitalista ) ili su nedovoljno strucni.Ekonomisti svakako nisu izuzetak,jer ovo nazalost vazi i za sve druge struke.
Neka mi ne bude uzeto za zlo sto cu navesti imena dvojice nasih najcesce citiranih i prikazivanih „ekonomskih analiticara“ u medijima, izvesni Goran Nikolic i Miroslav Zdravkovic koji se savrseno uklapaju u vas opis takvih „strucnjaka“.Voleo bih da negde pronadjem njihov CV.
Ja mislim da glavni razlog odsustva kompetentnih,objektivnih i ne potkupljivih strucnjaka lezi u tome sto su se takvi, svojom ili tudjom voljom u ovim zlim vremenima pomerili u stranu, odakle njihove reci vrlo tesko dolaze do sire javnosti. „Tamo daleko“ oni se bave nekim svojim poslom,cekaju da ovo zlo vreme prodje. Vecina ekonomista ( a to nazalost vazi i za bukvalno sve ostale struke) su prihvatili u zadnjih 10-ak godina „nacelo pragmaticnosti“ odnosno principa da cilj ( novac i moc) opravdava sva sredstva za dostizanje istog.Za njih ne postoje vise crvene linije morala ili struke koje se ni po koju cenu ne prelaze. Zbog takve svoje spremnosti, dobar deo njih je danas u biznisu,raznim UO-ma, predavaci na privatnim fakultetima, clanovi konsultantskih timova i drugim udobnim i dobro placenim mestima.
Danas i juce gledam na TV-u Skup ekonomista na Kopaoniku i uglavnom ista lica koja se tamo svake godine okupljaju pocev od Labusa,Vlahovica i dr.iz sfere politike i biznisa.Nema veze sto su prva dvojica najodgovornija dva coveka(ekonomista) za brzo i nicim zasticeno otvaranje slabasnog srpskog trzista(Labus) i „divljacku“ privatizaciju srpske privrede (Vlahovic) Kao vrhunac cinizma, ovaj drugi je u medjuvremenu postao Predsednik udruzenja ekonomista Srbije.
Dakle, licni interes je nesto sto je preovladalo kod vecine ljudi, nacela struke, morala su u drugom planu.Rad zarad sireg interesa je naivni arhaizam.
Onaj koji nije takav, u takvom drustvu je naivcina(citaj budala).
Zavrsavam sa citatom Vase recenice:
„Ekonomisti, ako žele da budu od koristi, dužni su da prstom pokažu defekte ekonomskog sistema, da ih identifikuju u detalju, da objasne mehanizme koji su Srbiju uveli u ovo stanje ekonomskog beznađa. “
Moja primedba: ako zele da budu od koristi Drustvu (pa onda i sebi) ucinice kako ste napisali.Ukoliko zele da budu od koristi sebi (sto je postalo pravilo) niposto Vas nece poslusati.
Srdacno Vas pozdravljam.
Претпостављам да Економистима није лако да јавно предлажу мере за излазак из кризе. Они који су довели до кризе, веома су злоупотребили мере економске политике, а полуге економске моћи су још у рукама тих људи. Бојим се да би конструктивни приступ решењу у доба кад је тешко поверовати да на челу политичких власти још увек нема савесних и способних људи може довести до компромитовања квалитетних решења.
Moram da priznam da nisam upoznat sa radom gospodina Dragasa ali ako su ove dve „tacke“ pravilno interpretirane onda je i bolje sto nisam.
Moje misljenje je da realno sprovodivo resenje treba traziti u radikalnim i hrabrim potezima, koji donekle su u potpunoj suprotnosti sa „vladajucim“ trendovima.
1. Penzije dovesti na nivo 70% prosecne plate u Srbiji, ali tako da odnos maksimalne i minimalne bude 1-2. Zarad buducih generacija, generacije koje su se suludo zaduzivale moraju malo i da se „stisnu“.
2. Penzioner se postaje sa 55 godina starosti, a po sili obaveze u penziju mora ici svako stariji od 62 godine.
3. Penzionerima omoguciti honorarne i poslove sa polovinom radnog vremena bez da poslodavac placa bilo kakve dazbine izuzev osiguranja od nezgode i narvno neto plate.
4. Otpustiti sav visak iz administracije i javnih preduzeca, i poukidati sve agencije osim zaista nuzno neophodnih (njih je manje od 10 u trenutnih 136 ili vise).
Otpustenima u naredne tri godine isplacivati Prosecnu Platu, sa obavezom da zavrse najmanje dva kursa za prekvalifikaciju ponudjenih preko biroa rada.
5. Administracij smanjiti plate na nivo 70% relnog sektora (prosek – prosek) a Javnim preduzecima 100 – 120% proseka realnog sektora, stim da odnos minimalne i maksimalne plate bude najvise 1-6.
6. Slicno uraditi i sa svim ostalim budzetskim korisnicima (vojska, policija, zdravstvo, prosveta).
7. Smanjiti drasticno porez, socijalno i doprinose na plate.
8. Povecti PDV na 23 – 25% stim da se: Pdv placa odmah prilikom uvoza, to jest nakon naplate potrazivanja u domacem prometu (ne duze od 60dana od izdavanja fakture), povecati prag za PDV obveznika, ukinuti male i velike PDV obveznike tako da svi postnu veliki (mesecni), Pdv povracaj prilikom izvoza isplatiti u max 15 dana od dana izvoza (slicno kao sto se i za uvoz odmah placa).
9. Veoma bitno vezano za tacku 8. Ukinuti fiskalne kase i u kontroli mp objekata insistirati na ispunjenju „prava kupaca“ ukljuciv i pravo na povracaj, zatim kontrolisati strogo da li je firma legalno registrovana za obavljanje delatnosti o kojoj se radi, te da su svi radnici uredno prijavljeni za njih placene sve dazbine i isplacene im i neto plate sa zaostatkom ne vecim od 60 dana.
Uvesti ostre kazne za neispunjenje ovih uslova. Ukidanje fiskalnih kasa (na neko vreme, za neizdavnje fiskalnog racuna uvesti „opomenu“, osim kad kupac zahteva racun sto bi bila povreda prava kupca) bi na „zapadnjacki nacin“ dalo „nepropisanu“ prednost domacim proizvodima jer se moguca poreska evazija moze odnositi samo na domace proizvode (jer je PDV placen prilikom uvoza uz strogu kontrolu faktura i povezanosti lica), te uglavnom na male radnje koje zaposljavaju relativno veliki broj ljudi cija prava moraju striktno da ispunjavaju. To bi donekle i podiglo konkurentnost manjih radnji u odnosu na mega trgovacke lance, sto samo po sebi em pomaze zaposljavanju veceg broja ljudi em na trzistu daje mogucnost za uspesno „podizanje“ start up proizvoda i proizvodnje (danas je maloj firmi nemoguce da udje u veliki trgovacki lanac iz vise razloga pa i finansijskih u smislu besplatnih „punjenja“ i slicnih doskocica), koja je bukvalno blokirana nedostatkom „slobodnih“ lanaca za distribuciju.
10. Sva investiciona ulaganja drzave skoncentrisati iskljucivo u podizanje elektroenergetskih objekata, zeleznice, luka i kanala za navodnjavanje (glupiranja sa mostovima na Adi, metroima i neznam kojim autoputevima prema CG ostaviti za bolja vremena). Finansiranje kreditima i prodajom na berzi akcija svih javnih preduzeca (ne deliti ih besplatno ni gradjanima ni radnicima jer to im je dugorocno steta a ne pomoc), osim prirodnih monopola kao sto je prenosna mreza i neke hidroelektrane, telekomunikaciona mreza, frekvencije…stim da drzava zadrzi neku vrstu zlatne akcije koja bi garantovala da je novi vlasnik firmu kupio da bi je unapredjivao i podizao proizvodnju (dakle za sprecavanje zloupotreba).
11. Poljoprivrednu proizvodnju subvencionisati iskljucivo po jedinici proizvoda (nikako po hektaru ili necem slicnom). Za strateske proizvode i proizvodnju koja se zeli hitno unaprediti, uvesti garantovanu cenu i garantovani otkup svih kolicina od strane drzave.
12. Fakultetima omoguciti da u okviru studentskih redovnih aktivnosti mogu da ostvaruju prihode od trecih lica. Na primer privatnik naruci studiju ili dizajn… na fakultetu stim da drzava subvencionise cenu tako isporucenog projekta sa 30-90% zavisno od delatnosti. Vazno je napomenuti da je svrha ovakvih konkretnih projekata obrazovanje „realnih“ strucnjaka a ne ekonomska korist za fakultet, sa jedne strane, te podizanje konkurentnosti ali i podizanje svesti i sitnijih preduzetnika da znanje vredi sto bi dovelo do povecanja produktivne zaposlenosti visoko obrazovanih strucnjaka ( da ne budu svi prodavci kao sto je danas slucaj).
13. Javne nabavke sprovoditi po Korejskom sistemu, dakle kompjuter bira ponudu i sve je javno vidljivo na netu.
14. Naucne institucije unaprediti i uvesti i „americku metodu“ sa od strane drzave narucenim projektima, na koji svi mogu da konkurisu a prva mesta dobijaju nagradu, svi ucesnici besplatno licenciranje za prodaju svoje tehnologije, te standarizaciju iste (ukoliko je projekat doveden do kraja, stim da se za kompleksnija istrazivanja stvari nagradjuju po „fazama“).
To bi po meni bile glavne crte, naravno ima tu jos sto sta, kao rudne rente, socijalni program…ali bilo bi predugacko (i ovako je predugacko). Mozda sam nesto zaboravio pa slobodno dopunite.
G-din Katiću, svaka čast za vaš tekst. Konkretno, kratko i jasno kao i uvek. Pitam se samo odakle crpite toliku energiju, a sve za jednu propalu stvar. Moram da primetim da je u komentarima Vašeg bloga pristuno dosta samozvanih mudraca, demagoga i besploslenih teoretičara. Od onih što im smeta latinica umesto ćirilice i fonetizacija do onih koji samo traže mane u Vašim tekstovima. Jedan konkretan predlog sa moje strane za poboljšanje Vašeg bloga – ograničite broj karaktera/redova po komentaru. Komentar je vrlo kratka forma, a ne monolog. Možda da uvedete anketu. Zaboravili ste još samo da spomenete u ovom tekstu „konspirativnu teoriju zavere“ kao stalno pristunu pojavu u prostoru naše zemlje. Srbija je zemlja mediokriteta i nepismenih ljudi, iz tih razloga sve to i prolazi. Teoritičari i demagozi koje navodite nisu sposobni da vode u praksi ni mesnu zajednicu, a kamoli da se bave strategijom. Ekonomske analize su im relevantne koliko i mišljenje vodovoda i kanalizacije. G.dine Katiću, u Srbiji sve može dobro da rađa i uspeva, samo ljudi nešto slabo. Nama ne trebaju eksperti sa Kembridža, potrebni su nam samo praktični ljudi koji imaju liderske sposobnosti, koji imaju veliko iskustvo i zdrav razum. Dilatanti su nas skupo koštali. Pozdrav iz Bg !
Pozdrav autoru i auditorijumu.
Podrzavam predloge Branka Dragaša:
1. formirati tim eksperata koji ce ponuditi rešenje, a za rezultate garantovati svojom pokretnom i nepokretnom imovinom, i za koje ce biti nagrađeni menadžerskim procentom
2. ukinuti kredite sa valutnom klauzulom, a postojeće takve prevesti u dinarske
Moj predlog:
A) povećanjem cene rada pospešiti tražnju domaćih proizvoda,
tehnički rešivo- kupovinu domaćih i proizvoda sa većinskim domaćim učešćem- iznosom povećanja cene rada- organizovati domaćom platnom karticom,
B) kurs evra na slobodnom režimu.
Dr Goran MARKOVIĆ, lekar
Beograd, 06.03.2012.
Za Dragana Stanojevića – Fenomen deindustrijalizacije zapadnih društava, pa i Norveške, sve je prisutniji. Ne znam da li ste pročitali moj tekst https://nkatic.wordpress.com/2011/08/22/kraj-epohe-i-sumrak-imperije/ gde sam se pozvao na odličnu knjigu brodelovca Arigija. Meni objašnjenja o kraju epohe zvuče logično, i odgovaraju onome što vidim. Ne znam ni da li ste videli moj veoma stari tekst https://nkatic.wordpress.com/2007/06/21/u-svetu-matematicke-pameti/? Mislim da je povezan sa temom o kojoj razmišljate. Hvala na komentaru.
Gospodine Katicu,
Sa zadovoljstvom citam svaki vas nov clanak, kao i komentare u vezi sa njima, mada se do sada nisam ukljucivao.
Posto radi u jednoj velikoj norveskoj kompaniji, primetio sam da su u top management-u dominantni inzenjeri (sa ili bez MBA). Cini mi se da je ista takva situacija i u celokupnoj nacionalnoj ekonomiji. Mozda je to zapravo najvazniji momenat: snazne zapadne ekonomije su se u svom nastanku bazirale na snaznim industrijskim sistemima, gde su izenjeri imali znacajnu ulogu od proizvodnje do upravljanja, namecuci svoj profesionalno pristup koji je
koji je vise baziran na jasnim tehnickim (matematickim) principima, nego na improvizacijama?
Inace, Zoran Sretić me ponukao da napisem par nadam se interesantnih cinjenica o odnosu drustva prema obrazovanju i koriscenju naftnih resursa, cime cu opravdati malo skretanje sa glavne teme.
Norveska ekonomija je bila relativno dobro razvijena i pre nego sto se prihod od eksploatacija nafte znacajnije osetio tokom ’90-tih godina, zahvaljujuci visokom stepenu obrazovanja nacije. Primera radi, trenutno u Oslu skoro 50% mladih zena od 25-35 godina ima vise ili visoko obrazovanje.
Drugo. Da bi se izbegla tzv. „holandska bolest“ deindustrijalizacije zemlje, ’90-tih godina je osnovan „Naftni fond“ koji je celokupan prihod investirao u inostranstvo, a samo je godisnja dividenda isla u penzioni fond i tako ulazila u finansijski sistem zemlje. Kasnije je taj fond iskoriscen za potpunu reformu penzionog fonda i integrisan sa njime. Popularno se jos zove i „Fond za buducnost“. Naravno, sve to nije proslo bez kompromisa da politicari mogu da malo „stipnu“ iz fonda i pokriju budzetski deficit do 4% godisne. Obzirom da se rezerve nafte polako iscrpljuju, a ukupan kapital fonda raste, tako od 2020 godisnji prinos fonda biti veci od godisnje eksploatacije nafte.
I na kraju treba pomenuti da iako norveska nije podlegla neoliberalnim ekonomskim tendencijama, struktura ekonomije se polako menja na stetu realne ekonomije. Sve se cesce moze cuti poznata recenica kao i u drugim zemljama: „To se ne isplati raditi…“. Naravno odnosi se na to da se jedino isplati biti „investitor“ i baviti se finansijskim usugama sto je na zalost los signal za buducnost.
Za Ivana – Nadam se da mi nećete zameriti što ne komentarišem poimence stavove domaćih ekonomista, osim ako se ne radi o polemici. Ovo je princip koga se još uvek držim, nevezano sa tim da li se sa autorima slažem ili ne. Hvala na komentaru.
Gospodin Katić je prvi koji je javno obelodanijo da je srpski ekonomsko- teoretski car go. Naše javno ekonomsko mudrovanje je mlaćenje prazne slame. Iz tog ekonomakog korpusa bi moja malenkost izdvojila Branka Dragaša, ali on nema pristupa medijima, ali vidi se da na njegove britke i jasne komentare nema reakcija,
Vaše mišljanje. Hvala!
,,Njihov prostor je akademski, ograničen je na univerzitet i obrazovanje. Izlaskom iz svoje naučne sfere i zasipanjem javnog prostora sterilnim teorijama i banalnim iskazima, oni čine lošu uslugu i sebi i društvu.“
Добра размишљања и у чланку и од коментатора. Додао бих следеће предлоге ка разумевању зашто се ово аномалично понашање уопште дешава.
Опште и плитко теоретисање ћу у наставку назвати филозофирањем.
Образован човек који је свестан да филозофирањем чини неко добро (1), и коме је необично угодно када то чини јавно (2), и притом се налази у друштву без јасних норми понашања (3), лако прекорачи границу коју је Катић поменуо.
1) Прво, од тог филозофирања нема штете која је очигледна. Друго а много важније, привреда једне земље је заснована на размени, размена на међусобном поверењу – а то поверење је еродирано – јер су заједнички појмови (или усаглашено тумачење појмова) између људи врста појмова која изумире.
Из тог разлога, а) било које сложено размишљање са специјалистичким појмовима има веома упитну прагматичну вредност, б) отворено излагање сопствених основних погледа на ствари доприноси каквој-таквој друштвеној кохезији.
Многи економисти више или мање осећају ове околности.
Али притом они немају интелектуалну спремност да би се са њима свесно и експлицитно суочили. Из тог разлога, они се околностима напросто прилагођавају, и чине неке ствари тамо где им није место.
2) Сваки грађанин Србије се осећа исфрустриран и понижен самом чињеницом да живи у овим друштвеним околностима, а јавно изражавање својих личних погледа је једна врста терапије против те фрустрације. И још нешто: ако су људи пре модернизације знали за вредност скромности и одређене врсте понизности, то знање је у задњих стотинак година било систематски уништавано комбинацијом подмићивања и претњи (а те методе су се користиле да би се постигле радикалне друштвене промене уз задржавање постојећих структура моћи).
Ne samo da nema predloga, nego je medijski prostor za debate i nove ideje nepostojeci. Medijski prostor je zatvoren i kontrolisan. Kvalitet novinarstva na nivou Afrike. Nema poredjenja, analitickih izvestaja. Pogledajte clanke u medijima, uvek su to manje vise narucene vesti bez informacija ili jednostranim informacijama. Bez navodjenja drugog ili treceg misljenja. Primer jednog propagandnog clanka (u visokotiraznom mediju) o mladom uspesnom strucnjaku koji je posle studija odmah postao recimo pomocnik direktora nekog zdravstvenog fonda. Clanak je bio afirmativan. Ali kada procitate komentare citalaca, svako otkrije po nesto, i dobijete pravu sliku, tj. da pripada povezanoj porodici koja odlucuje o milijardu+ evra javnih nabavki itd. Secam se nekad je bila emisija Kino-Oko (posvecena filmu) gde su gosti zivo raspravljali. U Srbiji treba svaka emisija da ima takav format. Evo jednog predloga: Online alternativna televizija (video blog), gde bi bilo moguce kao na youtube-u, davati priloge o recimo ekonomiji, politici, ekologiji…
‘Završi fakultet da ne bi ništa radio’ je jedno od čestih dobronamernih saveta iz vremena SFRJ.
Ova narodna mudrost je shvaćena doslovno, a i praksa je potvrđuje. Fakultetske diplome su bile potrebne uglavnom zbog nekakvih sistematizacija i bolje plaćenog posla. Fakultetsko znanje nije bilo potrebno da bi zasenili konkurenciju koja je nema, nego je diploma prihvatana kao neoboriv dokaz da ste bolji od onoga koji je nema.
Iz tog doba najočiglenije se to videlo u proizvodnim pogonima, gde su majstori bili ogorčeni na inženjere. Majstori su imali samo praksu, a inženjeri sve osim prakse. Ako bi se pojavio i neko, ko poznaje i teoriju i praksu, njega je čekalo samoupravljanje.
Tako nešto se i moglo očekivati od sistema koji je dobar u teoriji, ali loš u praksi.
Da li je danas nešto drukčije? Kako je u javnom sektoru?
Poznato mi je slučaj, od pre par godina, da jedna nemačka firma, ‘snimajući’ stanje u jednom našem uspešnom državnom gigantu, nije mogla da razume da najbolji radnik u jednom sektroru, ne može da bude šef tog sektora zato što nema fakultet.
Isto tako, znam da je u jednoj beogradskoj opštini, stranka koja je trebala da preda vlast, za mesec dana, zaposlila sto ljudi na neodrađeno, znajući da ih ovi neće moći otpustiti.
Upravljače niko ne kažnjava za loše rezultate, ali i upravljači su onemogućeni da kazne radnike.
Mislim, da je Srbija zemlja koja sve svoje resurse koristi da onemogući vršenje selekcije, i da svaku reformu sabotira.
I da završim…’Kad bih ja bio neka vlast’, ja bih prvo promenio sadašnji Zakon o radu i omogućio lako zapošljavanje i još lakše otpuštanje. To bi omogućilo da, ako kojim slučajem, i dođe neko nekada, ko zna svoj posao, na neku funkciju, da može nešto i da uradi. U protivnom, i on će se saplesti u šumi stečenih prava, sistematizacija, kolektivnih ugovora, minulih staževa, toplih obroka, otpremnina…
Хвала на предлогу, овај Ваш текст, веза: „Похвала Ефикасној Држави“, који је објављен 2008 године., је одличан, сажет!
И практичне препоруке „Комисије за раст и развој“, које су сублимиране на бази модела развоја и искуства 13 успешних земаља, кроз њихов развој последњих пар деценија,су трезвене и врло корисне, конкретне!
Шта рећи, сем да се из авиона види да наша Влада ради баш СУПРОТНО од оваквих практичних препорука,које су животне и ефективне,..
Закључак на крају текста је Ваш предлог корака који би требали да учинимо!
Текст је објављен 2008 . године, али ето и та наша квази-економска елита је тада теоретисала, и даље је форсирала примену неолиберланог модела, по систему копи/пејст, некритички, упркос погубном деловању тадашњег модела у Србији.А и данас су многи у магновењу!?
Хвала за линк!
Za Radgosta – Nažalost nemam pri ruci linkove koje bih predložio za čitanje. Siguran sam da neće trebati previše truda da se nađu zanimljivi tekstovi. Možete pročitati moj tekst https://nkatic.wordpress.com/2008/06/03/pohvala-efikasnoj-drzavi/. Taj tekst bazira na izveštaju tzv. Spensove komisije, i bavi se temama za koje verujem da Vas interesuju. Izveštaj možete naći na adresi http://www.growthcommission.org/index.php?Itemid=169&id=96&option=com_content&task=view. Hvala na komentaru.
Nisam ekonomista ali mi se čini da kada naši ekonomisti govore o resursima gotovo nikada predmet analize nisu sredstva koja ova država ulaže u nauku i istraživanje.
Npr. naš premijer je nedavno izjavio kako je uporedna prednost Srbije jeftina i obrazovana radna snaga. O tome bi se moglo raspravljati, ali iz toga se vidi i vizija prvog čoveka Vlade. On Srbiju vidi kao raj jeftine radne snage a ne kao državu koja ulaže u znanje, odnosno u ljude koji bi bili sposobni da sami stvore novu vrednost. Dakle Srbija 2020. je država jeftine i obrazovane radne snage koja i dalje vapi za stranim investicijama ali istovremeno nije sposobna da sama investira u drue države? Znači on vidi Srbiju kao državu zadovoljnih mediokriteta? On ne vidi Srbiju kao državu sposobnih znalaca koji su stvorili novu vrednost i kojoj druge države dolaze i pitaju da li bi ona uložila kod njih?
Da li će neko otkriti Ameriku (da ne kažem Norvešku) i reći da najvažniji resurs bilo koje države koja pretenduje na održiv uspeh jesu ljudi i znanje (a ne nafta).
O.K. to ne donosi glasove jer je potrebno vreme da se takvo ulaganje isplati ali brate ja ne znam kojoj to državi se ulaganje u znanje nije isplatilo.
Da neće možda tržište o tme da odlučuje?
Za Lazu – Kako su tekstovi na blogu latinični, pomislio sam da je možda bolje nefonetizovati strana imena. Lakše je pretraživati Internet (ko želi), ako su imena data izvorno. Ovo je mali eksperiment, pa ako i drugim čitaocima bude smetalo, vratiću se ne fonetizaciju. Hvala na komentaru.
– Дејане, ипак бих и ја да подсетим, да је пре неколико месеци , баш господин Катић у неколико чланака написао-предложио језгровито , елементе неке будуће стратегије економског Развоја које би Србија требала да примени. Па је, чини ми се г- Катић био тада и разочаран дешавањима у Србији, уосталом као што смо сви ми разочарани годинама , оваквим стањем и економским путем низбрдо….
А било је и других скорашњих чланака који су поред критике садржавали и предлоге, колико се мени чини!
– aleksandartrklja, има тога, али није крива твоја колегиница, већ цео систем који у себи не садржи практични рад, иако формално постоји пракса и у средњој школи и факултету.На факултету, па и средњи струковним школама има доста теорије, а мало праксе.
Па онда долазимо до глупе ситуације да послодавци траже искуљчиво раднике-стручњаке са вишегодишњим искуством и сл.(јер сад има „вишак“ кадрова, јер се затварају фирме па лакше долазе до посла искусни кадрови из тих фирми,а не даје се прилика млађима!?
____________
Баш је добро што сте то поменули г. Катићу, имамо много теоретичара, много мадиокритета, политичара опште праксе на челним стручним позицијама, који су и кочничари !
Поред теоријских чињеница, за економски успех је најбитнији практични пример, искуствени модел као узор, познавање и примена других испробаних модела развоја,… Чини ми се да су Азијске земље, „узимале“ из западних екомномских система све елементе пословања , управљања и друга искуства ,које су се показале пробитачним, и прилагођавали и оплемењивали њиховим практичним моделима!
Или надирући Кинези, са њиховом једноставном формулом „Није битно које је боје мачка, важно је да лови мишеве“, који су ове године на њиховом конгресу одредили приоритет као будући ,чини ми се 10-годишњи план, Развој и Примена нових ЗНАЊА!
—
Поред оваквог режима који форсира политичке кадрове и пројекте , нема нам леба!Немамо Стратегију развоја засновану на нашим компаративним предностима, нити примењујемо у пракси донешене одлуке!
Ништа се не ради на искоришћавању постојећијх економских капацитета, не ради се на смањењу свих трошкова, рационализацији, продуктивности, иновацијама итд.
Граде се аутопутеви пуног профила где је рационално изградити полу-аутопут, па постепено комплетирати аутопут,…
Случај аутопута Хоргош-Нови Сад који има слаб саобраћај,…. а не гради се(сада обећавају) аутопут Београд-Чачак-Пожега-…поред Ибарске магистрале , који има велики број саобраћаја по званичном бројању саобраћаја (сајт ЈП Путеви Србија), самим тим је и исплативији и Развојни, јер развија Централну и Западну Србију, ресурсе!
Код нас би боље водио економију један виспрени сељак-домаћин који је мало верзиран , него данашњи политички- кадрови ,преко везе!
Једносатвно, колико сам чуо у Холандији рецимо постоје Земљорадничке задруге, ми их затворили!?
Код нас је хит копирање наметнутих Модела Развоја, некритички, што је и довело до уништавања производних капацитета, системски, намерно!
Уместо да користимо добре стране тих западних и источних економских модела, прилагођене нашем менталитету, традицији, ми упорно вештачки копирамо неке моделе , који се и не примењују, па је то и извор корупције, блокаде, двовлашћа институција…
* додатак: Г Катићу , ако имате неки линк (чланак) о моделима развоја Азијских , Западних или неких других успешних земаља, можда би нам добродошао, да видимо практично шта су те земље учиниле, на који начин су се развијали, који су то кораци , мере, шта је пресудно,шта су прво учинили, итд.
Поздрав!
Postovani gospodine Katicu,rado citam Vase tekstove,steta sto nema vise kritickih tekstova o srpskoj ekonomiji.Imama jednu malu zamerku, Vas zadnji tekst,tice se navodjenja licnih imena i prezimena. Evo primera navedite Erika Hobsbauma kako se njegovo ime i prezime pise na srpskom jeziku.
Za Dejana – Ako do sada u mojim tekstovima niste prepoznali i poneki predlog, onda sam žestoko promašio u svom pisanju. Hvala na komentaru.
Odlično.
Očekujem uskoro jedan konkretan primer sa Vaše strane kako to treba da izgleda.
Pozdrav
Studirao sam sa jednom koja je bila najbolji student Ekonomskog fakulteta u Su, a nema blage veze sa praksom. Megalomanija, isprazna praksa itd. sada je neki navodni finansijski stručnjak a nikad se nije bavila praktičnom ekonomijom. Jaka korist od takvih.