Uprkos nespornom opadanju ekonomske moći, Zapad (još uvek) uspeva da svetski geopolitički prostor superiorno oblikuje shodno svojim političkim i ekonomskim interesima. Različite političke i partijske konstelacije zapadnih država nisu prepreka u prevladavanju njihovih međusobnih strateških i taktičkih neslaganja. Zapad u svim najvažnijim političkim ili vojnim akcijama deluje jedinstveno, ili gotovo jedinstveno. Uspešnost ovog delanja je zapanjujuća i traži objašnjenje.
Značajan doprinos razumevanju političke dominacije Zapada može pružiti delo velikog i kontroverznog nemačkog teoretičara države i prava, Karla Šmita (Carl Schmitt). Uzroci zapadnog trijumfa nisu tema Šmitovog razmišljanja, ali njegove analize i stavovi nude dobar i zanimljiv, posredni odgovor. To se ponajviše odnosi na „Koncept političkog“, Šmitov čuveni esej neobičnog naslova, pisan s početka tridesetih godina prošlog veka[1].
Ovaj esej je zgusnut, višedimenzionalan, a povremeno je i namerno kriptičan. Šmitu možda činim nepravdu kada tako slojevit esej sažimam na malom prostoru.
Kao što svoje poimanje estetike u krajnjoj instanci svodimo na odnos lepog i ružnog, ili kao što poimanje etike svodimo na odnos dobra i zla, Šmit smatra da se i celokupna politička sfera svodi samo na jedno – na jasno razlikovanje prijatelja i neprijatelja. Ovakvom razumevanju politike ne može nauditi ni koncept neutralnost koji se pojavljuje u političkom životu. Neutralnost i jeste moguća upravo zato što postoji podela na prijatelje i neprijatelje. Da takve podele nema, neutralnost bi bila besmislena.
Nesumnjivo najvažniji, presudan politički trenutak je upravo onaj „u kome se neprijatelj u kristalnoj jasnoći prepoznaje kao neprijatelj“. Ova poruka je verovatno i najvažnija rečenica eseja. Šmitova definicija prijatelja i neprijatelja je surovo pragmatična, ogoljena i oslobođena bilo kakvog sentimentalizma ili idealizma.
Neprijatelj ne mora biti ekonomski konkurent, ne mora biti ni zao ili oduran. Istovremeno, (politički) prijatelj može imati sve najgore osobine, može biti čak i ljuti ekonomski takmac, pa ipak može biti prijatelj. Naravno, ni prijatelji ni neprijatelji nisu večni, niti se sa njima nužno mora ratovati.
U Šmitovom univerzumu, neprijatelj države (ne pojedinca) je onaj ko negira njen način života ili mu je pretnja, svako ko je u egzistencijalnom smislu drugačiji, ko je stranac, ko je „onaj drugi“. Iza ovog pomalo kriptičnog stava, Šmit verovatno skriva i svoj nesporni antisemitizam, ali se tim stavom mogu objasniti i neki zbunjujući fenomeni, poput vekovnog zapadnog animoziteta prema pravoslavnom Istoku.
Suludo je verovati, kaže Šmit, da bezazleni i nemoćni narodi, budući da nikoga ne ugrožavaju, mogu imati samo prijatelje, ili da će neprijatelj biti dirnut njihovom slabošću i nesposobnošću da se brane. U sferi surove realpolitike, narodi koji veruju u takve bajke, osuđeni su na nestajanje.
Neprijatelj ne dolazi samo spolja. On može bivstvovati i unutar države i može je ugrožavati. Šmit ne skriva svoj (hegelijanski) stav da država mora stajati iznad društva i da je to jedini način da se prevaziđu, neutrališu i harmonizuju pojedinačni ili grupni interesi. Pod uticajem i svog vajmarskog iskustva, Šmit smatra da svako ko dovodi u pitanje opstanak države mora biti neutralisan i ne može se zaklanjati iza prava koja mu daju ustav ili zakoni. U ekstremnim, kritičnim situacijama, pravne norme prestaju da važe i na njihovo mesto dolazi politička odluka.
Šmit oštro kritikuje političku zloupotrebu pojmova „univerzalizam“, „humanost“, „čovečanstvo“. Univerzalizam i humanizam u političkoj sferi predstavljaju ideološki instrument imperijalne, pre svega ekonomske ekspanzije, a termini poput „pacifizma“ služe samo da obmanu. U tom licemernom kontekstu rat je proglašen za neprihvatljivo zlo. S druge strane, sankcije, intervencije i kaznene ekspedicije, nasilne pacifikacije i slična brutalna politička i vojna sredstva postaju sasvim prihvatljiva – u ime humanosti, dabome.
Pozivajući se na univerzalizam i humanost, i neprijatelj kao kategorija prestaje da postoji. Pojam „neprijatelj“, se stoga zamenjuje pojmom „remetilački faktor“ i time se protivnik dehumanizuje i oduzima mu se svaki dignitet i legitimitet. On narušava i ugrožava globalni mir i univerzalne vrednosti, pa je stoga van okvira ljudskosti i zakona. Tako se podrazumeva da je opravdano razarati države u ime univerzalnih principa humanosti, i to bez formalne objave rata. Kritički anticipirajući vreme koje dolazi, Šmit kaže da će se ratovi vođeni zarad očuvanja ili uvećanja ekonomske moći, uz pomoć propagande pretvoriti u krstaški pohod i u rat u ime čovečnosti.
I upravo na konceptu političkog, baš onako kako ga Šmit definiše, Zapad izuzetno uspešno funkcioniše, usput koristeći tu humanističku retoriku koju Šmit prezire. Kristalno jasno prepoznajući i imenujući neprijatelja, Zapad vodi odlučnu, istrajnu i beskompromisnu politiku svim sredstvima.
Kada je moguće, ta politika se sprovodi diplomatskim sredstvima, a kada nije, egzekucijama ili brutalnim vojnim intervencijama. Put može biti spor i krivudav, ali je krajnji cilj uvek jasan, kao što je jasna i podela na prijatelje i neprijatelje. U skladu sa tim se oblikuje i javno mnjenje čime se daje povratni legitimitet i nelegitimnoj politici.
Možda je ovaj odlučujući kvalitet zapadne politike najbolje prepoznao, i grubo ali precizno sažeo Staljin. Na jednom od sastanaka Politbiroa ranih pedesetih, on je izgovorio onu proročku rečenicu koja je najavila eru Gorbačova i Jeljcina: „Kada mene više ne bude, kapitalisti će vas podaviti kao slepe mačiće“[2].
Šmitovom ključnom političkom distinkcijom (prijatelj i neprijatelj) nije objašnjena samo današnja moć Zapada – podjednako, pa čak i jasnije, ona pomaže i sagledavanju uzroka današnje nemoći Rusije, na primer. Dok je Zapad svoje neprijatelje („remetilačke faktore“ poput Iraka, Srbije, Libije, Sirije, Irana) uvek jasno identifikovao i surovo kažnjavao, dotle je ruska politika u nekoj vrsti stalne hamletovske nedoumice.
Šmitovim očima gledano, i balkanska politika i njen ishod postaju razumljiviji. Oni politički uspešniji (Hrvati ili Albanci, na primer), uvek su jasno sagledavali svoje prijatelje i neprijatelje. Oni drugi, manje uspešni (Srbi ili Makedonci, na primer ), u svojim političkim lutanjima nikada nisu jasno definisali ni prijatelje, ni neprijatelje.
Iz ugla Šmitove, srpska politika oslanjanja na četiri stuba – EU, SAD, Rusija i Kina – deluje naivno i nerealistično, otprilike isto onoliko, koliko je naivno i članstvo Rusije u „Partnerstvu za mir“.
Karl Šmit je bio jedan od najpoznatijih i najartikulisanijih protivnika i kritičara liberalizma i liberalne države. Možda je i mali paradoks, da je upravo realpolitika zapadnih liberalnih država najbolji primer koliko je bazni Šmitov „koncept političkog“ i dalje valjan i nezamenjiv.
——————————————————————————-
[1] Svoj tekst sam bazirao pre svega na engleskom prevodu Šmitovog eseja iz 1932. godine. Knjigu „ The Concept of the Political“ objavio je 1996. godine The University Chicago Press. Neke stavove Karla Šmita sam prevodio sa engleskog ne doslovno, već više u duhu srpskog jezika.
[2] Ova Staljinova rečenica se navodi u nekoliko varijanti, ali uvek sa istim značenjem. U jednoj varijanti Staljin upozorava svoje saradnike da su slepi kao mačići i da će posle njega država nestati, jer oni ne umeju da prepoznaju neprijatelja. Svakako da ima i onih koji će u ovoj rečenici pronaći opsesiju paranoidnog uma.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
Као сасвим необразованој на основу посматрања и читања туђих ставова изгледа ми да су најбогатији људи на свијету јасно дефинисали народ као непријатеља, смисле и реализују подјеле, један народ више обуче вјештинама владања, привилегијама га придобију и користе као свиње кучиће у „Животињских фарми“. Данас, кад је цивилизација глобална ми, који олако опраштамо непријатељи немамо гдје да бјежимо, а они, који живе од туђег рада и користе наше идеје и животе за поробљавањем су на прагу остварења умоболне идеје о најцрњем робовласништва икад. Постоји ли друга могућност сем смрти? Да ли је то једини излаз?
@Kum – „Bojim se da ispod povrsine u Srbiji vri.Vec dugo vri.Kriza i nelikvidnost se ocekuje tek na jesen.To moze biti samo okidac za nezadovoljstvo koje je se natalozilo.“
Da, do sada je emigracija služila kao sigurnosni ventil:
„Prostor za pobunu je veoma mali. Svako ko ne pristaje na ovakvo stanje skloniji je da napusti Srbiju, nego da se žrtvuje u borbi neizvesnog ishoda i sa malo saveznika. Tu se takođe vidi i veliki skriveni efekat globalizacije – ona je neka vrsta sigurnosnog ventila – pacifikuje društvo i pruža šansu da se lični život popravi bez socijalne pobune, iseljavanjem. Time se i može objasniti proces propadanja istočne Evrope koji prolazi gotovo bez pobune.“
https://nkatic.wordpress.com/2013/12/29/o-srbiji-melanholicno/
Sada, sa recesijom u Zapadnoj Evropi taj ventil postaje čvrsto zaptiven; zaista bi moglo doći do socijalne eksplozije…
„Sa one strane nalaze se Đukanović, NATO i pravo jačeg. A sa ove duh, sloboda i legitimno pravo. Pa da vidimo šta će da pobedi.“
(Slobodan Antonić)
http://sveosrpskoj.com/komentari/antonic-sacuvaj-me-boze-od-milove-crkve-i-demokratije/
Čini se, gospodine Katiću, da vi nemate dilemu šta će da pobedi. Naime, po vašem mišljenju:
„I prirodom i društvom vlada princip slepe sile.“
https://nkatic.wordpress.com/2013/12/29/o-srbiji-melanholicno/
Zaista, ako društvom, dakle i crnogorskim, vlada princip slepe sile, ergo, pravo sile, a ne sila (legitimnog) prava, sasvim je jasno šta će da pobedi; sasvim je dakle u skladu sa logičkim pravilima zaključivanja – deduktivno zaključivanje, od opšteg (društvo) ka posebnom (crnogorsko društvo) – vaš zaključak da će se proces „mentalnog“ odvajanja od Srbije nastaviti, sad da li brže ili sporije, pitanje je taktike. Ono što je svakako nesporno jeste da će „Crna Gora nastaviti dalje putem izgradnje građanske države, multietničkog društva i evropskog sistema vrednosti, pripadnosti evropskoj i evroatlantskoj zajednici; Crna Gora neće dozvoliti da bude vraćena na pozicije monoetničke srpske teokatske države, kojom upravlja Srpska pravoslavna crkva, jednom reči, na pozicije srednjovekovne države“ (navodno pitanje koje se u slučju Crne Gore kristališe je zapravo samo retorsko):
https://www.youtube.com/watch?v=1_q2xX5ETok&t=20m09s [20:09-20:41]
Ne mislim da su na snimku clanovi i simpatizeri te organizacije.Ja govorim o obicnim ljudima,Ljudima koje srecete na ulici.O pekarima,molerima,vozacima…O gradjanima koji stvaraju i placaju poreze.U manjoj meri mislim na nase starije sugradjane koji su vise skloni da cuvaju status quo.
Ja sam svaki dan medju tim ljudima.Sa nadnicarima,sa radnicima,sa direktorima i privatnicima,itd.Bojim se da ispod povrsine u Srbiji vri.Vec dugo vri.Kriza i nelikvidnost se ocekuje tek na jesen.To moze biti samo okidac za nezadovoljstvo koje je se natalozilo.
Ovi iz SNS-a vicu „Aco Srbine!“Ne vicu npr. „Aco genije!“ ili „Aco legendo!“ ili (sto bi AV-a veoma obradovalo) „Volimo te Aco!“.Mase se komesaju.Jos se nisu pokrenule,ali se za pokret spremaju.Onda ce poceti da izlaze na ulicu.Svi ce imati potrebu da izadju na ulicu i SNS i druga strana.I svi ce zeleti da horski skandiraju.Na kraju ce obe strane uzvikivati gotovo iste parole…
@G.Katic
Tacno da se CG,odvajala od Srbije u Jugoslovenskom periodu,tacno je i da bi Srbija bila u Vasarskom paktu da nije bilo Jugoslavije.Tacno je i da danas imamo vise ministara u vladi Srbije poreklom Srbi iz BiH,ili njihovi roditelji imaju korene iz BiH.Tacno je i da prozapadna politicka elita CG,podrzava demokratsko orjentisane partije u Srbiji.Ne zavisno kakvi odnosi budu izmedju Srbije i CG,SNS nece moci opstati kojim slucajem se CG prozapadna politicka elita bude odlucila na svrgavanju SNS i njihovih politickih partnera.Eventualno se dogidi neki konflikt u CG,mislim da ni Srbija nece moci biti postedjena,i ako Vucic vesto izbegava zamke pred kojima se njemu postavljaju,ali ni to nece moci bezkonacno da traje,bice prinudjen da odreaguje,jer narod ce traziti reakcije,to je iskusio i Milosevic,a to je slicno ili isto biracko telo.Rusija nece se uvlaciti u Balkanske zavrzlame,ali moze da ima i svoj Hongkong,kao Kina svoju S.Koreju,ili zapad Albaniju,S.Makedoniju,Kosovo,Bugarsku,Hrvatsku,CG,
”Tri losa ubise Milosa”
Nebojša Katić
Za Marka B. – Mislim da Crna Gora, kako zbog svoje veličine, tako i zbog podeljenosti, nije mnogo brinula Zapad. Problem su bili Srbi i Bugari i CG u Jugosalviji. Odvajanjem Crne Gore od Srbije svi ključni problemi su rešeni, CG je u NATO paktu, a proces „mentalnog“ odvajanja od Srbije će se nastaviti, brže ili sporije. (Ne treba zaboraviti da se CG „odvajala“ od Srbije i tokom jugoslovenskog perioda.) Odnos prema CG će verovatno biti sličan kao i prema Albancima – vazalna država korisna Zapadu, ali „drugost“ koja se ne može integrisati.
@Kum – Kao što već rekoh na forumu, prema svecu i tropar. Jedino se još protiv „unutrašnjeg neprijatelja“ i može; Levijatan pokazuje i kako, bili su delatni i za vreme policijskog časa.
@ M. Bojkovic
Teoretski sve to dobro zvuci,malcice je drukcije u praksi.Zaboravljate da mi Srbi umemo da se prilicno zainatimo,cak i ja.Dakle,ako nas budu suvise pritiskali i oni spolja,a i ovi iznutra.Npr. da motamo kablove za 300-500 evra dok nas provociraju i maltretiraju,mi cemo imati opravdanje za ono sto sledi…
Mislim da se u tom slucaju ne bi dobro pisalo onima za koje srpski narod percipira da su „unutrasnji neprijatelj“.
Uostalom,ratovali su i ginuli i nasi stari.Zasto ne bi mogli i mi?
Za Marka B. – Mislim da Crna Gora, kako zbog svoje veličine, tako i zbog podeljenosti, nije mnogo brinula Zapad. Problem su bili Srbi i Bugari i CG u Jugosalviji. Odvajanjem Crne Gore od Srbije svi ključni problemi su rešeni, CG je u NATO paktu, a proces „mentalnog“ odvajanja od Srbije će se nastaviti, brže ili sporije. (Ne treba zaboraviti da se CG „odvajala“ od Srbije i tokom jugoslovenskog perioda.) Odnos prema CG će verovatno biti sličan kao i prema Albancima – vazalna država korisna Zapadu, ali „drugost“ koja se ne može integrisati.
Poštovani gospodine Katiću, u intervjuu koji ste pomenuli u, rekao bih veoma mudrom i odmerenom, odgovoru na moje, pomalo provokativno, pitanje izneli ste mišljenje da, citiraću: „Neutralnost bi mogla biti privlačna, ali to zapad neće tolerisati, upravo zbog proruske percepcije Srbije. Neutralnost se toleriše samo onim državama koje su čvrsto, istorijom, verom i bićem deo zapadnog sveta.“
Pretpostavljam da se i Crna Gora na Zapadu percepira, još uvek, kao proruska, te da je stoga pristupanje Crne Gore NATO paktu, imajući u vidu geopolitičke okolnosti, bio mudar potez sa stanovišta crnogorskih nacionalnih interesa. Crna Gora je, takođe, priznala i nezavisnost Kosova, što je, pretpostavljam da ćete se složiti sa mnom, bio značajan korak na putu „rebrendiranja“ Crne Gore. Naredni korak na tom putu, bar sudeći po aktuelnim dešavanjima, jeste konfesionalno odvajanje od Srpske pravoslavne crkve, čime bi se Crna Gora, rekao bih, i u simboličkoj ravni profilirala kao država i nacija koja je definitivno izvan ruske orbite. Poštovani gospodine Katiću, kakvo je vaše mišljenje, da li će tada, kada se realizuje i aktuelni projekat konfesionalnog odvajanaja – bilo kroz dogovor ponuđen SPC, ili kroz državno potpomognuto stvaranje Crkve nacionalnih Crnogoraca – Crna Gora napokon od strane Zapada biti percepirana kao njegov pouzdani saveznik, ako već ne i integralni deo?
Za Marka B. – O odnosu Istok – Zapad sam nešto pokušao da kažem u ovom intervjuu: https://nkatic.wordpress.com/2013/12/29/o-srbiji-melanholicno/ . I dalje mislim da na Zapadu postoji animozitet prema Istoku koji je metafizički i koji izmiče racionalnom tumačenju. Ta mržnja je najjača tamo gde postoji neposredan dodir katolika i pravoslavaca i otuda su na udaru mržnje pre svega Rusi i Srbi. To ne znači da su Rusi i Srbi bezgrešni anđeli, ali znači da se dubina mržnje prema njima ne može objasniti samo racionalnim razlozima. Ne treba zaboraviti da je energija mržnje strašna i da manjina koja strasno mrzi može obojiti politiku svake zemlje i potpuno potopiti i pasivizirati „normalni“, većinski ostatak nacije. Naravno, mržnja i sukobi su uvek podstrekivani od trećih aktera. U Srba ima mitomanije, ali stradanje Srba u Hrvatskoj nije mit, već surova istorijska realnost. Odgovor na ovakvo stanje mora biti mudar, strpljiv, elastičan, okrenut ka cilju i usmeren ka normalnoj većini građana na obe strane. To podrazumeva da jezik komunikacije bude odmeren i da se strpljivo i uporno grade mostovi. To ne podrazumeva da se u ime budućnosti usvaja tuđa interpretacija sopstvene istorije i stvara nasilna ekvidistanca.
„Nesumnjivo najvažniji, presudan politički trenutak je upravo onaj „u kome se neprijatelj u kristalnoj jasnoći prepoznaje kao neprijatelj“. Ova poruka je verovatno i najvažnija rečenica eseja. Šmitova definicija prijatelja i neprijatelja je surovo pragmatična, ogoljena i oslobođena bilo kakvog sentimentalizma ili idealizma.
Neprijatelj ne mora biti ekonomski konkurent, ne mora biti ni zao ili oduran. Istovremeno, (politički) prijatelj može imati sve najgore osobine, može biti čak i ljuti ekonomski takmac, pa ipak može biti prijatelj. Naravno, ni prijatelji ni neprijatelji nisu večni, niti se sa njima nužno mora ratovati.
U Šmitovom univerzumu, neprijatelj države (ne pojedinca) je onaj ko negira njen način života ili mu je pretnja, svako ko je u egzistencijalnom smislu drugačiji, ko je stranac, ko je „onaj drugi“. Iza ovog pomalo kriptičnog stava, Šmit verovatno skriva i svoj nesporni antisemitizam, ali se tim stavom mogu objasniti i neki zbunjujući fenomeni, poput vekovnog zapadnog animoziteta prema pravoslavnom Istoku.
Suludo je verovati, kaže Šmit, da bezazleni i nemoćni narodi, budući da nikoga ne ugrožavaju, mogu imati samo prijatelje, ili da će neprijatelj biti dirnut njihovom slabošću i nesposobnošću da se brane. U sferi surove realpolitike, narodi koji veruju u takve bajke, osuđeni su na nestajanje.“
(Nebojša Katić)
Izgleda da se i uvaženi profesor Slobodan Antonić slaže sa Karlom Šmitom da je važno prepoznati neprijatelja; profesor Antonić naime kaže: „Moramo da znamo kako nam se zove neprijatelj i kakvi su njegovi dalji planovi“.
Kada je u pitanju ime neprijatelja, profesor Antonić je u dugačkom tekstu, iz dva dela (iz čijeg drugog dela je i navedeni citat), skrenuo pažnju – po mojoj laičkoj proceni rekao bih prilično argumentovano, sa obiljem referenci – da „kultura mržnje prema Srbima nije nastala ni sa Starčevićem ni sa Pavelićem – traje od 16. veka“:
https://sveosrpskoj.com/komentari/antonic-ko-je-napravio-jasenovac-fasisti-ili-hrvati/
https://sveosrpskoj.com/komentari/antonic-ko-je-napravio-jasenovac-fasisti-ili-hrvati-2/
Kada su u pitanju dalji planovi neprijatelja, o njima je profesor Antonić pisao (i) u najnovijem, juče objavljenom, svojem tekstu, u kojem je citirao i reči akademika Vasilija Krestića da „премда су Хрвати направили етнички чисту Хрватску, и даље им сметају Срби – и сметаће им догод не допру до Дрине и не подбоче се под Београд“: https://iskra.co/kolumne/bezumne-mape-uma/
Poštovani gospodine Katiću, kao neko ko voli istoriju (objasnili ste onomad, u gostovanju u emisiji Mileta Perića, zašto ste se ipak opredelili za studije ekonomije, a ne za istoriju, književnost, psihologiju), a ko je, po ocu, poreklom iz Hrvatske (rekli ste negde, ili napisali u nekom od komentara – ne sećam se nažalost gde, nadam se da mi nećete zameriti – da su Katići poreklom iz Dalmacije, Kninske krajine, ako sam dobro zapamtio), veoma bi me zanimala vaša ocena ovakvog Antonićevog definisanja neprijatelja, i neprijateljskih planova; naime, da li su, po vašem mišljenju, ovakve Antonićeve teze osnovane, ili je, pak, u pitanju puka mitomanija, kako bi ih verovatno ocenio hrvatski istoričar Vjekoslav Perica (imam u vidu ovaj njegov juče objavljen, a po mojoj laičkoj proceni prilično kvalitetan, tekst: https://pescanik.net/mitomani/)?
Unapred se zahvaljujem na odgovoru.
Tekst je malo stariji ali veoma aktuelan:
http://www.republika.co.rs/308-309/14.html#f20
@ Bojan
„Caru carevo,Bogu bozije.“…To je ucenje Hristovo i On sam se pokorio odlukama vlasti kada je osudjen.Sam Isus nikada nije poticao pobunu protv sistema i prirodno je da ni Crkva to ne cini.Hriscanstvo je najsavrsenija religija i tesko ga ljudi mogu razumeti,jos teze sprovoditi u praksi.Hriscanstvo je vera odabranih.Islam je znatno lakse „ziveti“.On je vise okrenut zemaljskom,te se moze posmatrati kao skup pravila za zivot.Islam je „lakse gradivo“,dosta dobro prilagodjeno za mase.Svakako da je bolje da ljudi koji ne mogu razumeti Hrista postanu muslimani nego da budu bez „vere i zakona“.
Po logici stvari posle Hrista nije trebalo biti vise proroka,ali je dosao Muhamed.Cesto sam se pitao zasto je poslat Muhamed.Da li je Bog precenio ljudski rod,pa resio da ispravi gresku?Ne,Bog ne gresi.Mozda se radi o tome da je prvo dosao islam,niko ne bi prihvatio Hrista i njegovo ucenje,jer je lakse i logicnije biti musliman.Mozda je Bog racunao da neki mogu vise pa im je poslao Isusa.Drugi imaju Muhameda.Sem toga kod Arapa se stotinama godina nije ukorenilo ni jevrejsko ni hriscansko monoteisticko ucenje,bio je potreban neki novi put.
Hriscanstvo je doslo dokle je dosao Rim (Novi svet je otkriven daleko kasnije),ta najnaprednija civilizacija tog doba je imala snage i sposobnosti da inkorporira novu veru i da joj preko svojih struktura udahne zivot.Time joj je Rim preneo i svoje glavne osobine.Crkva je postala mocna,dostojanstvena,puna carskog sjaja,ali i okrutna,apsolutisticka,lukava,sposobna da prezivi u svim okolnostima.
Rim nikada nije umro,on se transformisao,ali zivi i dalje.Rim je Vasington,London,Berlin,Moskva,..cak i Istambul.Sve to pociva na istim temeljima.
@ Marko Bojkovic
Protestantizam ima niz denominacija (luteranstvo,kalvinizam,anabaptizam,itd.)Tu se radi o sektama koje su proizasle iz rimokatolicke crkve i od nje su uglavnom udaljenije vise nego pravoslavna i katolicka crkva medjusobom.Niti pravoslavna crkva menja kanone,niti katolicka dogmu.Ta nepromenjivost je kljucna jer je Bozija rec vecna.“U pocetku bese rec“.Iz toga sledi viseznacni pojam „logos“.
„U početku beše logos, i logos beše u Boga, i logos beše Bog… I logos postade telo i nastani se među nama…“(Jn. 1,1-18)
Crkva je vecna institucija bez obzira na svoje gresne predstavnike.Oni su samo ogledalo ljudskog roda i naroda kome pripadaju,nikako ogledalo Boga.I da se ponovo satera u katakombe crkva ce preziveti i rec ce biti preneta kroz sve generacije,a neko ce u svakom narastaju poverovati u rec,u logos.Dakle radi se o veri.Ovde se covek poziva da veruje Bogu na rec.A kome moze verovati na rec ako ne Tvorcu?I zar castan covek moze menjati rec koju je dao?A tek Bog?
@Kum
Osnovno učenje Hristovo i stavovi crkve su suprotstavljeni verovatno od momenta kad je hrišćanstvo postalo zvanična religija tako da crkva teško može da se vraća izgubljenim korenima. Crkva je nažalost uglavnom zloupotrebljavala Hristove ideje za držanje naroda u pokornosti vladajućim elitama, mislim da je to jedna nesporna činjenica. Naravno, bilo je i dobrih uloga crkve, ali retko kada se u krucijelnim momentima civilizacijskih tokova, crkva otvoreno suprostavljala poludelim vladarima, elitama, globalnim trendovima. Crkva je nekako uvek birala preživljavanje izvrtanjem svoje izvorne ideje i to je na duže staze čini saučesnikom globalnih trendova dehumanizacije čovečanstva.
Nesporno je da skoro svaki čovek ima potrebu za verovanjem u nešto i da to nešto treba da bude jedna zdrava humanistička ideja (bar ja tako mislim, verujem). Po meni problem je, što se kao verovanje u nešto, nametnula ideja o nekom višem biću, boljem od čoveka samog što je na neki način i prirodno. Istorija nas uči da je čovečanstvo na ovom problemu omanulo nebrojno puta, od progonjenja i ubijanja vernika religija koje nisu bile zvanično priznate, preko krvavog ubijanja i nametanja istih tih religija, a probalo se i sa zabranama verovanja. Svaki od tih pokušaja je omanuo skoro uvek po istoj osnovi – želji manje grupe pojedinaca da nametanjem sopstvenog verovanja većini, materijalizuje svoje položaj i da ga zadrži što duže. Najnoviji pokušaj je da se više biće zameni zemaljski opipljivim stvarima – novcem… Cenim da je to još gori pokušaj, ako je uopšte i pokušaj stvaranja boljeg čovečanstva.
„Po autoru drustveni odnosi su presudan faktor za oblikovanje hriscanskih dogmi,svetih tajni,itd.Koliko su se ti odnosi promenili kroz sve ove vekove,a osnovna ucenja su ostala ista.“
Nisam baš sasvim siguran da su osnovna učenja ostala ista… Ipak je sa razvojem kapitalizma došlo i do razvoja našem premijeru tako dragog protestantizma, zar ne?
Kako je izgledao taj razvoj u početku, u periodu reformacije, From je pisao u knjizi „Bekstvo od slobode“, poglavlje „Sloboda u doba reformacije“, str. 34-77:
O aktuelnoj krizi protestantskog „religijskog modela“ – odnosno protestantske etike od koje se odriču i sami protestanti – pisao je gospodin Katić u svom tekstu „Kriza etike i etika krize“:
https://nkatic.wordpress.com/2008/12/30/kriza-etike-i-etika-krize/
itd.
@ Marko Bojkovic
Procitao sam prilozenu knjigu i ne mogu se sloziti sa autorom.On nastupa sa pozicije ateiste,sto bitno boji njegove zakljucke.Ipak logika koju izlaze je nesumnjiva i slazem se da je vladajuca elita kreirala dogmu u skladu sa svojim interesom.Ali ja tu prelazim na teren vere,i mislim da je sve bila Bozja promisao,tj. da su istorijski tok i njegovi akteri bili instrument Bozje volje.Od Prvog nikejskog sabora je proslo gotovo 1700 godina,a Simbol vere se nije menjao.Po autoru drustveni odnosi su presudan faktor za oblikovanje hriscanskih dogmi,svetih tajni,itd.Koliko su se ti odnosi promenili kroz sve ove vekove,a osnovna ucenja su ostala ista.
„Crkva mora odrzati izvorno ucenje,vreme sve menja,samo srz u crkvenim kanonima,dogmama i svetim tajnama ne moze biti promenjena.“
(Kum, 8/10/2016 u 20:32)
О томе колико и како Црква одржава изворно учење – односно шта је и како је то наводно „изворно учење“ уопште настало – препоручујем за прочитати књигу Ериха Фрома „Догма о Христу“.
https://www.scribd.com/document/57953649/Erich-Fromm-Dogma-o-Kristu-bit-%C4%87ete-kao-Bog
„Svi pregnantni
pojmovi modernog učenja o državi su sekularizovani teološki
pojmovi. Ne samo zbog svog istorijskog razvoja, zato što su iz teologije
preneti u učenje o državi, pa je npr. svemogući Bog postao svevlasni zakonodavac,
nego i zbog svoje sistematske strukture, čija su saznanja neophodna
za sociološko razmatranje ovih pojmova“ (Schmitt, 2004: 43)
Ako se slozimo sa Smitom da su drzave Zapada nastale na Biblijskim ucenjima,kako to da su se odrekle Biblije?Mozda je to i prirodno,vremenom dolazi do udaljavanja od izvora.Cak i komunizam vuce korene u hriscanstvu.Neko je rekao da je komunizam najveca hriscanska sekta.
Tu bi mozda i trebalo traziti svrhu postojanja Crkve.Dakle,Crkva mora odrzati izvorno ucenje,vreme sve menja,samo srz u crkvenim kanonima,dogmama i svetim tajnama ne moze biti promenjena.Na neki nacin danasnje „hriscanske“ drzave su suvise iskrivile pocetno biblijsko ucenje i postale su sektaske tvorevine.
U Izlasku 20,4-5 piše: „Ne pravi sebi lika ni obličja bilo čega što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodama pod zemljom. Ne klanjaj im se niti im služi. Jer ja, Jahve, Bog tvoj, Bog sam ljubomoran…“
Mozda je veliki rat neophodan,dakle Bozja volja.Ipak,covek nikada nije van Bozjeg plana.
Ocigledno Smit je sve aktuelniji i van Katicevog bloga:
Click to access 0042-84261601102S.pdf
zbog ovakvih je receno da je ‘demokratija najgori oblik vladavine,ako………’-citati zle stvari u potpunosti,hvaliti se ili ‘serovati’ je kao jesti GMO hranu i siliti druge da jedu
Jedan osvrt na delo velikog mislioca:
http://www.e-nacija.com/u-medjuvremenu/402-katedra/1420-modaliteti-moci-bez-maski
Događaji u Francuskoj, a sada i u Turskoj, podsećaju na ideje Karla Šmita o permanentnom vanrednom stanju koje je uveo Hitler. Namerno se izazove neki (false flag) incident, koji uvek ima elemente šoka i katastrofe, a onda se ograničavaju slobode građana. Pri tome treba imati u vidu da ta strategija nipošto ne mora da bude loša i da se automatski osuđuje. Ova strategija se uvek primenjuje u zemljama koje su u dubokoj krizi, koje ne mogu da reše svoje probleme nekim demokratskim sredstvima. Podsećam ponovo na političke teorije antičkog istoričara Polibija. Naravno, nema nikakve garancije da će dikatator rešiti problem, posebno ne dugoročno. Neobično je, ipak, kad neka zemlja ne nalazi da je uopšte potrebno da bilo šta pokuša. A najgore je kad se autoritarni režim instalira da bi ostvarivao interese nekih stranih država.
Сладимир је јуче на Форуму (2016) предложио чланак Славка Пријића „Pоjam rata u teoriji Carla Schmitta“ (1990). Ево повезнице:
(http://hrcak.srce.hr/index.php?show=clanak&id_clanak_jezik=167549)
***
Прилажем повезницу за овонедељни интервју Курта Грича за „Дојче веле“ поводом његове књиге „Рат за Косово“.
„НАТО је мутирао после Југославије“
Косово и бомбардовање Југославије били су прекретница за НАТО – од тада се западне војне интервенције широм света више и не пропитују, сматра историчар Курт Грич.
http://www.dw.com/sr/nato-je-mutirao-posle-jugoslavije/a-19317674
Vredi pročitati i ovaj tekst o interesantnoj vezi Šmita, Jingera i Andrića:
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1393765
U nemačkoj literaturi postoji dosta uputnica na poznanstvo između Carla Schmitta i Iva Andića. Dovoljno je zajedno zadati njihova imena u Web pretragu.
U nekim svojim pismima Schmitt pominje Andrića (Briefwechsel Gretha Jünger und Carl Schmitt 1934-1953), do duše ne kao preterano bliskog poznanika. I u nemačkom članku o Andriću na Wikipediji se pominje Schmitt. Koliko je bio blizak njihov odnos, verovatno zna neki poznavalac Andrićevog dela, ali pošto je Schmitt bio oženjen Srpkinjom u to doba, verovatno je imao dosta kontakata sa Srbima u (pred)ratnom Berlinu.
@ Ivan
Колико је мени познато, разговоре Карла Шмита и Ива Андрића је помињао Драгош Калајић. То је једини „извор“ за који ја знам.
Za Ivana – U obimnoj biografiji Karla Šmita (autor Reinhard Mehring) koja je nedavno izašla, Andrić se ne pominje, ali se pominje Šmitova bliskost sa dr. Savom Kličkovićem (o kome ništa nisam znao). Hvala na komentaru.
Ivo Andrić je, sudeći barem prema poznatoj korespondenciji Karla Šmita, bio blizak prijatelj ovog nemačkog profesora, pravnog filozofa i predsednika udruženja nacionalsocijalističkih pravnika, nastavljača antiprosvetiteljske misli De Mestra i Kortesa. Poznato je, između ostalih, njegovo delo o (egzistencijalnom) razlikovanju prijatelja i neprijatelja u politici, očišćeno od svake metafizike i humanizma. Takođe je poznato i van pravnih krugova učenje o vanrednom stanju, o predsedniku Rajha (kasnije, Fireru) kao čuvaru ustava, koje pravno opravdava uzurpaciju vlasti a i strašnu čistku u stranci u Noći dugih noževa, 30. juna 1934. Njegovo delo, kako vole da kažu istoričari ideja, prirodno se i spontano srelo sa nacionalsocijalizmom. Pao je u nemilost kada je u esesovskom časopisu Das schwarze Korps osporena njegova trijada država–pokret–narod. Ženio se dva puta i to oba puta Srpkinjama. Možemo pretpostaviti da njihova (Andrić–Šmit) prepiska i prijateljstvo potiču iz prednacističkog perioda, iz, tako da kažemo, nevine faze nacionalsocijalizma, ali možda i posle toga. Kao i Hajdeger, odbio je da se denacifikuje.
O tom poznanstvu i tim pismima, međutim, ne možete ništa pročitati u novinama ili knjizi objavljenoj na srpskom jeziku, niti u institutima za savremenu i noviju istoriju, niti čuti na radiju i televiziji čak ni u romornoj komunikaciji akademika i književnika.
Ovo fašistima možda ne bi palo na pamet:
Za razliku od ratova u kojima bi vas naterali da se koljete sa nekim koga uopšte ne poznajete, građanski ratovi imaju smisla. Ako bi imali sreće, došli bi u poziciju da se osvetite nekome ko vam se zamerio. Ili obratno.
Ljudi su stoka. Plemenska svest i šizofrenija.
@ Ivan (21/10/2015, 16:26)
Најкрвавији су грађански ратови. Као што се најтежи злочини, готово по правилу, догађају унутар породице и фамилије.
__
***
За господина Бојковића – Хвала Вам на лепим речима; међутим, читајући Ваше коментаре, мислим да ме прецењујете.
За инжењера Дејана – Мој дубоки наклон! Ово се зову контрааргументи! Још једном, моје најискреније дивљење!
За господина Бојковића – Не било ми замерено, али морам да се умешам да отклонимо неке заблуде од чврстог материјала које се провлаче.
1) Реченица како је „Исток мислио да смо ми Запад, а Запад да смо Исток… А ми смо Срби судбином предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку, и да признајемо изнад себе само небески Јерусалим, а на земљи никога“ приписана је Светом Сави, а он је никада није изговорио нити написао.
Историчар и академик Сима Ћирковић изгубио је читаву деценију тражећи извор. Једини извор била је књига Милана Д. Милетића „Бројанице Светог Саве“ (1980).
http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Sveti-Sava-to-nije-rekao.sr.html
http://evroazija.info/radivoj-radic-mi-sami-nismo-nacisto-sta-hocemo/
Ако је веровати депешама „Викиликса“, чак је и патријарх Иринеј склон тој заблуди:
„Када га је амбасадорка упитала шта мисли о настојањима Србије да се приближи Европској Унији, патријарх је поновио своју скорашњу изјаву да Србија припада „породици европских вредности“. Цитирајући оснивача и првог арихепископа СПЦ, Светог Саву, он је рекао да је Србија „Исток на Западу и Запад на Истоку“, и подвукао да постоји богата историја „давања и примања“ између Србије и Европе.“ Он је истакао да треба да се измени слика Србије која је настала деведесетих година 20. века, и да се морају ојачати везе између влада, народа и верских заједница Србије, САД и ЕУ.
http://borbazaveru.info/content/view/6240/1/
*
2) Брехтова Мајка Храброст није никаква храбра мајка, како мисли приличан број домаћих новинара, већ лик жене која се током ратова богати док јој синови гину.
3) Максима да „терор не почива само на снази терориста, већ и на слабости либерала“ приписивана је Достојевском. Истина је да је Албер Ками том реченицом интерпретирао роман „Зли дуси“.
4) Веома раширену и неретко цитирану максиму: „Дођу тако времена кад паметан заћути, будала проговори, а фукара се обогати,“ није написао Иво Андрић, иако она звучи баш андрићевски.
Жанета Ђукић-Перишић, историчар књижевности и велики познавалац Андрићевог дела, истакла је да нигде у пишчевом опусу није пронашла ову мисао.
Овде бих ставио запету.
„Светосавље је вертикала српске духовности, нешто што нам је дато у аманет. То није геополитичка одредница.“
Ако је порука Светог Саве да је „Србија исток западу и запад истоку“, не видим како то није и геополитичка одредница…
Али добро, што би рекли ваши британски сународници: „we agree to disagree“.
Ako bi se sudilo po tome kako se naš narod surovo obračunavao između sebe u Drugom svetskom ratu i nakon tog rata, postavlja se pitanje da li je on ikad imao svetosavske iluzije. Ono što liči na svetosavsku iluziju, a nije to, je bizarna osobina našeg naroda da se korektnije i galantnije odnosi prema drugim, tuđim narodima, nego prema samom sebi. Sasvim suprotno od onog što bi bilo logično i po sebi razumljivo.
За Марка Бојковића – Светосавље је вертикала српске духовности, нешто што нам је дато у аманет. То није геополитичка одредница. У том смислу не видим потребу да се Србија одриче светосавља без обзира којим геополитичким путем да иде. Из угла светосавља, пут на Исток је лакши и логичнији. Међутим, и на Запад се може путовати не одричући се светосавља, мада је то теже и захтева више чврстине. Хвала на коментару.
Iz ugla Šmitove, srpska politika oslanjanja na četiri stuba – EU, SAD, Rusija i Kina – deluje naivno i nerealistično, otprilike isto onoliko, koliko je naivno i članstvo Rusije u „Partnerstvu za mir“.
Поштовани господине Катићу, ако сам вас добро разумео, једна од одлика тзв. зрелих народа јесте и способност јасног разликовања политичких пријатеља, односно непријатеља. Ако је тако, да ли то онда значи да би се, у процесу сазревања из адолесценције у зрелост, српски народ морао одрећи својих светосавских илузија, како сам то сугерисао у мојем негдањем коментару на овај текст?
(Мислим на овај мој коментар: https://nkatic.wordpress.com/2012/06/04/dobri-i-losi-daci-carla-schmitta/#comment-1638)
Evo nekih mladih hemičara:
Chemical brothers – Galvanize (2004)
Kina je veliki saveznik Rusije. Toliko veliki, da će joj sad skidati cenu gasa koliko hoće. Inače, prijateljstva i neprijateljstva su večna, a interesi ne postoje. Samo mali kompromisi, sve zbog nekog opijuma koji je nelegalan u 20 i 21. veku.
Rusija je isterala Imperiju iz centralne Azije i osnovala novu koloniju, pravoslavni Avganistan. Jeste da su Sirija i Iran na stand-by-u, ali i oni se uskoro odriču islama i prelaze u okrilje pravoslavnog nebeskog carstva.
Rusi masovno prodaju svoje devizne ušteđevine, a rublja skače u nebesa. Zemlje BRICS prelaze na crvenu ciglu (sa pokrićem u zlatu i dijamantima). Extra.
Evropa je imperija i toliko je važna, da to nema veze sa modernom Imperijom i nekim paktom. Dobro, možda ima demografske i tehničke probleme, pa zato moćna Rusija pokušava da od nje kupi dve fregate, plus limuzinu za cara.
Ako padne cena gasa u truloj Evropi, ukazaće nam se Skywalker i princeza Leia…
Модел лоших коментара.
Овде се увиђа прилично јана црта која раздваја знање од незнања. Ставови на блогу, као и саме теме су прилично компликовани као и сам живот. Примећује се да ће се ретко ко усудити да јавно коментарише друштвене тензије, економску проблематику, незапосленост. Већина коментатора посматра саме себе као глобалне мудраце заобилазећи објективне проблеме који их окружују и свакодневном животу. Овде имамо преко 55 коментара који не дотичу суштину теме, него по принципу немоћи, да се нешто каже или бег у само цензуру разводњава суштину. Увиђа се да још није постигнут колективитет идеје, који је пресудан за зрелост заједничког мишљења.
Оно што се објављује је неквалитетно и са негативним предзнаком.
Ja ne vidim šta bi to još Rusija mogla biti, osim neka vrsta imperije. Nacionalna država, po uzoru na Srbiju ili Bugarsku? Postoji i ta opcija, na nju ponekad igra onaj dio političkog spektra, koji je finansiran sa Zapada. To je savez prozapadnih liberala i etničkih ruskih nacionalista i fašista (Njemcov, Kasparov, Navaljni). U Ukrajini je analogan savez izveo nasilni prevrat u Kijevu.
Teško je sporiti da je EU imperija. Ne vidim zašto to ne bi mogla biti i Rusija na postsovjetskom prostoru, mislim da je jača od Evrope i demografksi i vojno i resursima i svakako. Slabosti Rusije su brojne, rizici ozbiljni, ali i mogućnosti su velike.
SSSR je kolapsirao ekonomski jer je sam stajao sam protiv ujedinjenog Zapada.
Zapad nije vise ujedinjen,a Rusija ima saveznika u Kini nad kojem je isti taj Zapad i Japan napravili nebrojene i gnjusne zlocine.
Rusija je opalila zadnjih 10ak godina palila nekoliko samara SADu (istjerali su ih iz centralne Azije, stopirali napad na Iran i Siriju) sto pokazuje da „slabasna“ Rusija je zapravo mocna.
Zemlje BRIKS u medjusobnoj trgovini (i jos neke) za medjusobnu trgovinu nekoriste vise US dollar sto ce dovesti do ubrzane deamerikanizacije.
Kreditni papirni novac zvan „US dollar“ je jedino to drzi imperiju na zivotu.
Ekonomija je u cistoj banani, same konobarice i prodavacice.
Prvi kvartal 2014. rast je 0% i milion ljudi je prestalo traziti posao.
Egzodus nevidjen od 1970ih.
Sve u svemu, jos jedna Zapadna imperija prije nego sto crkne ostavlja krvavi trag za sobom.
Još uvek se prepucavaju oko inteligencije:
http://www.bbc.com/news/technology-27343076
Pa jeste, Rusija će lansirati rakete da ne bi zarđale, Amerika da bi podstakla potrošnju. Kinezi neće, pošto su strpljivi. Oni su ionako navikli na veliko zagađenje…
A Dilen je, kao i mnogi, bio buntovnik dok je bio mlad i neiskusan, sad je već drugačije.
Za Miloša
Nažalost ne mogu da vam prepričam godine čitanja američkih foruma na kojima se može čitati o njihovoj perspektivi kolapsa. Recimo, postoji podatak da bi fina unca zlata danas trebala da košta preko 15 hiljada dolara ukoliko bi američka valuta trebala da ima pokriće u zlatu, a ona trenutno košta ispod hiljadu dolara. Toliko o njihovoj finansijskoj stabilnosti i o zastrašujućoj količini lažnog novca koje emituje ta država i tako truje svetsku ekonomiju. Nemojte da tražite od mene da vam objašnjavam takve stvari, ja sam ipak samo istoričar umetnosti.
O američkoj tradiciji rešavanja unutrašnjih problema izvozom ratova ima dovoljno napisanih knjiga (koje nisam čitao). To je društvo u biti zasnovano na agresiji prema drugome, ono je nezamislivo bez ratova. Čitava vrednost njihove mirnodopske privrede je manja od vrednosti njihovog vojno-industrijskog kompleksa. Tim društvom upravlja simbioza bankstera i militarista. O čemu je Bob Dilan pevao pre 50 godina?
Za Ivana – “ Amerikanci se ozbiljno suočavaju sa
perspektivom kolapsa. Za njih je stvar
rutine da domaće probleme pokušaju
da reše izvozom rata, ovog puta
dovoljno velikog rata. “
Postovani! Mozete li objasniti kako to Amerika svoj neminovni kolaps( na osnovu kojih podataka ovo tvrdite?) pokusava da resi izvozom rata?
Pozdrav!
Amerikanci se ozbiljno suočavaju sa perspektivom kolapsa. Za njih je stvar rutine da domaće probleme pokušaju da reše izvozom rata, ovog puta dovoljno velikog rata. Rusi, sa druge strane, nemaju dovoljno brojno stanovništvo da bi mogli da dozvole da budu napadnuti. Oni moraju da izvrše preventivni udar, to je za njih od suštinskog značaja. Posebno je važno razumeti da nuklearna oružja imaju ograničen vek trajanja (deponovanja) i da se moraju redovno remontovati, što je zastrašujuće skupo. Rusi moraju da iskoriste svoj nadmoćni nuklearni i raketni potencijal dok je to još moguće. Nije slučajno da je do promene Ruske politike došlo neposredno nakon NATO agresije na Srbiju. To je za Ruse bila bolna opomena, a sa američke strane potpuno nepotrebno i diletantsko pokazivanje namere da planiraju sličnu stvar i sa Rusijom. Novo upozorenje za Ruse je usledilo sa ukrajinskom krizom.
Ovde ni jedna od strana nema praktično alternativu za rat, rat je jedino rešenje.
Дописаћу један скорашњи твит Карла Билта, који је касније доживео реинтерпретације.
@carlbildt:
Perhaps @McFaul underestimating force of Putin’s new anti-Western and anti-decadent line. Building on deeply conservative orthodox ideas.
http://davidheithstade.wordpress.com/2014/05/04/disinformation-carl-bildt-and-eastern-orthodoxy/
За инг. Дејана – За Русију је касно да поново постане империја. Пред њом је избор, или да полако пропада и да се растаче на већи број мањих држава (вероватније), или да се консолидује и том процесу одупре по сваку цену, па и по цену рата (мање вероватно).
Што се руске располућености тиче, мислим да је она јасно видљива. Од старијих руских аутора, на мене је највише утицао Данилевски, више него Мерешковски.
Руска империја је свакако бесповратно прокоцкана. Још нема довољно историјске дистанце да се јасно идентификују узроци, процес и фазе. Бар ја нисам у стању да то јасно сагледам.
Књигу Радзинског имам у Лондону, али је нисам прочитао. Предност сам, иако без правог разлога, дао Монтефјореу. Када ухватим времена прочитаћу Радзинског.
Хвала на коментару.
За господина Катића – Изнова ишчитавајући Ваше чланке и коментаре који се тичу и Русије
https://nkatic.wordpress.com/2013/12/29/o-srbiji-melanholicno/
https://nkatic.wordpress.com/2014/01/31/dvadest-prvi-vek-ocima-dostojevskog-1/#comment-5552
https://nkatic.wordpress.com/2014/04/29/srbija-na-baltiku/#comment-6145
https://nkatic.wordpress.com/2014/04/16/rts-oko-magazin-komplikovani-tajming-16042014/#comment-5850
, преда мном извиру неке недоумице. Питања је више, али сматрам да нека изискују врло кратак одговор.
1) Стичем утисак да се из Ваше перспективе пред овом државом налази избор – империја или пропаст? Другим речима, ако поново не постане империја – биће девастирана и раскомадана. Тежња да постане империја готово је осујећена, имајући у виду демографско пропадање. Последично, пред Русијом је готово немогућа мисија илити тежак XXI век.
2) Када сте написали да „корени руске располућености сежу до Петра Великог“, да ли се Ваша тврдња наслања на дела Дмитрија Мерешковског или сте имали у виду и неке друге ауторе?
3) Пишући да је Русија „прокоцкала империју“, претпостављам да сте мислили – „два пута у XX веку прокоцкала империју“? (Истина, потребне су деценије, некада и векови, да би нека империја дефинитивно „потонула“ – не бих да ширим контекст укључујући тезе Пола Кенедија.)
4) Шта мислите о историчару Едварду Радзинском? Пре дванаест година сам прочитао његову књигу о Стаљину и веома ми се свидела.
Унапред хвала на одговорима.
П.С.
Тачно је да 1997. године Србији (односно СРЈ) нико са Запада није нудио да уђе у НАТО, како сте написали у једном коментару. Једина је опција била да НАТО уђе у Србији, али мислим да би било превише да сада покрећем ову тему.
Da bi se bolje razumjela pozicija Srbije (i većeg dijela Balkana) prema EU, korisno je pogledati kako to vide iz poluzvaničnog ruskog ugla. Ovdje je jedan tekst o tome kako EU (čitaj Njemačka) postepeno lomi srpsku državu i pod kojim uslovima bi Rusija mogla spriječiti da se to nastavi:
http://ruskarec.ru/articles/2012/09/20/cvrsta_osnova_na_sedam_ultimatuma_16963.html
Ovdje je članak drugog autora koji ima simpatije za Srbiju, ali opominje da ona sama po sebi nije mnogo interesantna Rusiji:
http://ruskarec.ru/opinion/2013/04/16/bratstvo_i_racunica_21407.html
Naravno, u ovim člancima nema ništa spektakularno, niti novo, ali oni dobro sublimiraju ruski spoljnopolitički stav o balkanskim problemima i zajedno ilustruju koliko je balkanskim državama teško (nemoguće) da pronađu konzistentnu spoljnu politiku. Mislim da je to jako aktuelna tema za čitav Balkan, jer će se igra ubuduće odvijati u trouglu Njemačka-Rusija-Turska.
На питање Младена Бањца о процесу исламизације Европе и прогнозама – користан линк: http://akarlin.com/2010/06/20/top-5-demography-myths/ – тачке два и три.
Да препричам на српском, поменута прогноза изгледа почива на претпоставкама а) да је муслиманска мањина у Европи много већа него 15-20 милиона колико за колико се зна у јавности; б) да ће муслиманска мањина задржати снажну религиозност; в) да ће се „враћање“ Исламу повећати; и да ће се д) високе стопе наталитета прве генерације муслимана (сада не више од 3 детета) и е) висок ниво муслиманске имиграције – наставити у недоглед, упркос све већој ЕУ ксенофобији.
Marko / PG: ……na taj problem gledam kao na neuspjeh integracije imigranata iz Trećeg svijeta. ……Pri tome, većina izgrednika u Britaniji uopšte nije bila islamske vjeroispovijesti.
А да ли је била имигрантска? Чини ми се да се пре ради о растакању друштвене кохезије. Бар с једне стране. С друге стране су ауторитарни апетити друштвене врхушке. Ове две стране заједно делују као крцкалица. Крцкалица ломи орах – здрави разум и стандарде већине грађана.
Надам се да су ми описи јасни и поред поједностављивања.
Da odgovorim i na pitanje o islamizaciji Evrope. Ja sam ljevičar i na taj problem gledam kao na neuspjeh integracije imigranata iz Trećeg svijeta. U svijetlu ove ekonomske krize, kada sve više ljudi ispada iz ekonomskih odnosa, to predstavlja dramatičan bezbjedonosni problem. Vidjeli smo da je Merkel već govorila o neuspjehu integracije Turaka u njemačko društvo. Pri tome je bila šokantno iskrena dajući do znanja da bi preferirala kada bi se oni vratili u otadžbinu. Neredi u Francuskoj i Britaniji posljednjih godina pokazuju da je rast tenzija dramatičan. Pri tome, većina izgrednika u Britaniji uopšte nije bila islamske vjeroispovijesti.
Ovaj problem se već dramatično osjeća i u Moskvi i većina ljudi je svjesna da je to potencijalno ogroman problem.
Kod nas, uz važne razlike, takvu situaciju imamo u Skoplju. Mislim da vjerske razlike tu nisu glavni problem.
Poštovani gospodine Banjac,
Ja nisam evroentuzijasta, naprotiv. Od 2006. sam tvrdio da će Hrvatska biti posljednja zemlja koja će se (formalno) učlaniti u EU. Do prije par godina je takva prognoza čudila skoro svakog sagovornika, sada većini to izgleda kao skoro trivijalno tačno.
Ali, čitav Balkan je ekonomski integrisan sa EU u polukolonijalnom položaju. Pošto drugih integracija prosto nema na vidiku, trenutno je jedina alternativa samoizolacija. Danas svaka zemlja mora da teži tome da se integriše u neko zajedničko tržište od najmanje 300 miliona ljudi. Pa, pošto Srbija (i čitav Balkan) još uvijek nema nikakvu ekonomsku alternativu EU integracijama, onda je bolje da se održavaju i bliski politički odnosi. Pri tome je važno čitavo vrijeme imati na umu da je ovo igra u kojoj smo u veoma inferiornom položaju i da su nam potrebne neke nove integracije što prije. Već sada su mnoge zemlje dovedene u ekonomski neodrživ položaj i nestrpljivo čekaju nekakve alternative (Mađarska, Grčka, Kipar, Bugarska…).
Da zaključim: Srbija trenutno nije članica EU i ne vidim da od tog nečlanstva ima neke koristi (ali ni posebne štete) u odnosu na članice kao što su, recimo, Bugarska i Rumunija. A ako neko predlaže alternativu evropskim integracijama, onda bi ipak trebalo da malo konkretnije precizira šta pod tim podrazumijeva. Lično bih to rado čuo, jer sam i sam nestrpljiv da se konačno pojavi neka nova perspektiva za Balkan.
За Младена Бањца – Одговорићу кратко и без елаборирања. Моћ вере је огромна, поготово када насупрот себе има безверје. Хвала на коментару.
@Marko-PG,
Алтернатива чланству у ЕУ је нечланство, односно државни суверенитет.
Не видим шта је ту нелогично.
Кад сте поменули људска права, занима ме шта мислите о процесу исламизације Европе и прогнозама да ће за неких 30-так година, муслимани чинити већину у великим европских градовима попут Брисела, Амстердама, Лондона итд. Исто питање за господина Катића, и ако може коментар на следећи видео прилог – The islamization of Belgium:
Poštovani gospodine Bojković,
Izvinite što ponovo potpuno nepozvan odgovaram na vaša pitanja, ali bih htio ukazati da su takva pitanja logički pogrešna. Ukoliko govorimo o ekonomskoj koristi i šteti od članstva u EU, onda moramo razmatrati neku alternativu kako bismo upoređivali u odnosu na nju. Čini mi se da političari i elita u Srbiji jako često zanemaruju kontekst i razmatraju neke „apsolutne istine“ u ekonomiji i politici.
Za Marka Bojkovića – Meni se čini da članstvo u EU nije nikakva garancija za ekonomski uspeh i da uspeh zemlje zavisi pre svega od nje same. Ne verujem da bi navedene zemlje bile u boljem stanju da nisu članice EU, kao što ni Srbiji ne cvetaju ruže iako je izvan EU. Ova tema zahteva mnogo dužu elaboraciju od prostora za komentare. Hvala na komentaru.
Poštovani gospodine Katiću, kao prvo: hvala Vam na odgovoru. Kao drugo: ponovo jedno pitanje. Naime, kakvo je Vaše mišljenje o tezi Dejana Mirovića (poslanika Srpske radikalne stranke u prethodnom sazivu Narodne skupštine), prema kojoj je članstvo u EU zapravo ekonomski štetno za istočnoevropske države? (Dejan Mirović je tu svoju tezu izneo u nizu tekstova u kojima je analizirao iskustva različitih istočnoevropskih država, članica EU – Poljska: http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/sta-je-eu-donela-poljskoj.html ; Mađarska: http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/sta-je-eu-donela-madjarskoj.html ; Rumunija: http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/sta-je-eu-donela-rumuniji.html ; Bugarska: http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/sta-je-eu-donela-bugarskoj.html itd.)
Dozvolite da i ja dodam komentar na predlog prof. Begovića: meni se čini da nije dovoljno promišljen. Idealno bi bilo otprilike suprotno ovom predlogu. Za Srbiju su štetne ekonomske integracije sa EU, iz prostog razloga što Srbija tamo ne može prodati nikakve svoje usluge, ni proizvode. Drugim riječima, tamo nema tržišta ni za šta iz Srbije. Zbog toga ova integracija sve više liči na kolonizaciju Srbije. Srbija bi se mogla nadati nekim tržištima na istoku (zemlje ex-SSSR, balkanski susjedi, Bliski istok), nikako na zapadu. S druge strane, političke integracije sa EU imaju i važnu pozitivnu komponentu: ipak je EU kakav-takav garant poštovanja ljudskih prava. Uz to, Evropa je u oblasti ljudskih prava i državne administracije svakako ispred istočnih zemalja, pa Srbija tu može ponešto naučiti. Naravno, političke integracije bez ekonomskih su teško zamislive, ali treba imati na umu pomenute okolnosti.
Za Marka Bojkovića – Meni se čini da je to lošija varijanta od punog članstva u EU. Srbija bi tada morala da prihvata sve što iz EU dolazi, bez ikakve, makar i simbolične uloge u kreiranju ekonomske, i svake druge politike. Pri tome, EU bi nastavila politički da utiče na procese u Srbiji, bez obzira što Srbija nije njen član. Mislim da ova varijanta mnogo više odgovara EU nego Srbiji. Naravno, možda ja to ne vidim dobro. Hvala na komentaru.
Poštovani gospodine Katiću, kako komentarišete predlog profesora Borisa Begovića da Srbija odustane od svoje težnje ka članstvu u Evropskoj uniji, i da se umesto toga okrene čisto ekonomskoj (a ne i političkoj) integraciji, putem članstva u Evropskom ekonomskom prostoru (European Economic Area)?
http://www.politika.rs/pogledi/Boris-Begovic/Preokret-Boris-Begovic.sr.html
Eh, izgleda da je čak i naš veliki vizionar, pokojni premijer Srbije, dr Zoran Đinđić, bio loš đak Carla Schmitta:
„Šmitove tekstove iz perioda Vajmarske republike i Trećeg rajha, u kojima je on afirmisao podelu na prijatelje i neprijatelje kao suštinu »političkog«, Đinđić je naprosto ignorisao.“
http://www.republika.co.rs/474-475/20.html
Postovani gospodine Katicu,
Od skotra pratim vas javni intelektualni rad. S obzirom da sam politikolog za novinarstvo i komunikologiju, moram da napisem kako ste mi osvezili misao vasim argumentovanim stavovima.
Drago mi je da ste spomenuli Karla Smita i obradili izvore vase politicke misli.
Malo ko nalazi vezu izmedju Hegelove dijalektike u praksi.
Jos jednom hvala na deljenju vasih misli sa nama.
Biljana Dimcic
Za Zdravka – Maksa Vebera sam pominjao u starom tekstu „Kriza etike i etika krize“ https://nkatic.wordpress.com/2008/12/30/kriza-etike-i-etika-krize/. To je jedan od važnih socioloških tekstova i zaista ga vredi pročitati.
Što se poseta blogu tiče, ona je skromna. Obično se kreće oko 400 do 500 ulaza dnevno. Kada objavim novi prilog, broj ulaza se penje na oko 700 do 1000 i to traje dva do tri dana. Izuzetno, kao pre par dana, broj ulaza može preći 2,000, ali to je zaista retko i dogodilo se samo dva puta do sada. Hvala na komentaru.
Postovani g. Katicu,
Pratim vas blog vec neko vreme, steta sto ne mozete dobiti vise prostora tamo gde bi vas siroke narodne mase cule. Nije ni ovo lose, verujem da imate statistiku o broju pregleda, bas bih voleo kada biste podelili te informacije sa nama.
Imam jos jednu molbu za vas. Vec duze vreme zastupam tezu u krugovima u kojima se krecem da korenite promene koje su nasem narodu potrebne ne mogu doci spontano i da je potreban rad, pre svega vaspitno obrazovni, kako bi se doslo do produktovnog sistema vrednosti. U tu svrhu sam kandidovao delo Maksa Vebera „Protestantska etika i duh kapitalizma“ kao model. Voleo bih da cujem vase misljenje o tezama koje je Maks Veber tu izneo. Moje poznavanje tog stiva je ograniceno, citao sam samo odabrane odlomke (toliko mi je bilo dostupno, nadam se da cu imati prilike da se detaljnije upoznam sa problematikom).
Hvala vam.
Српска спољна политика мора бити у потпуности „деемоционализована“ и лишена свих стереотипа о вечним пријатељствима и непријатељствима, уз стално вођење рачуна о присутним предрасудама најмоћнијих западних земаља.
A sta raditi ako neprijatelj zemlje nije samo van zemlje vec je duboko u sistemu ili ako kontrolise drzavu kao sada u Srbiji.
Nisam cuo za Carla Schmitta i njegovu teoriju ,ali se odlicno uklapa u ponasanje ozbiljnih zemalja.To objasnjava zasto se u Americi ne menja spoljna politika promenom predsednika.Uklapa se i u ponasanje Hrvatske i Slovenije prema Srbiji.
Ove dve zemlje nikada ne propustaju da sapletu Srbiju, ako se sansa za to ukaze.Aktivno rade na tome da oslabe Srbiju,u svakom trenutku.
Licno sam cuo kada je 1999. slovenacki predstavnik u UN vatreno zahtevao bombardovanje Srbije.Samo 2 godine kasnije, Srbi daju najbolje lokacije sirom Srbije Merkatoru .
Sa druge strane Politika je nedavno objavila tekst kojim se ubedjuju citaoci u Srbiji da su nam Slovenija i Hrvatska najbolji prijatelji.
Hvala na odlicnim tekstovima.
Ibrahim: „Prvo naučiti, što je pravedno, a što nepravedno … i činiti pravedno; sa prijateljima ćete učvrstiti prijateljstvo, a od neprijatelja stvoriti prijatelje. Prijatelji i neprijatelji nisu dati po prirodi, oni se djelovanjem stvaraju.“
Ovo bi bilo dovoljno za pocetak opstanka!
Nesreca je sto u Srbiji pametnih i odlucnih ljudi ni! Pa i ako se nadje neko, brzo ga oni od moci zarad „30 srebrnjaka“ osumnjice za svaku podlost koju oni sami praktikuju.
Dug je i opasan put kojim Srbija moze poci eda bi se iz danasnje more izvukla. A krmanosa za (b)rod srpski tesko je prepoznati makar ga danas i bilo.
Ipak, ne bi trebalo posustati jer iako „nam spasa nema, propasti necemo.“
Gos’n Katicu kapu Vam svako mora skinuti.
Dusan
Za Moldvina – Izbori su ponovo pokazali potpunu raspolućenost grčkog društva. U takvom ambijentu je veoma teško sprovoditi koherentnu politiku. Čini se da su Grci sami sebi najveći neprijatelj. Svako dobro.
Katicu, imate li neki komentar na Grcke izbore?
Izgleda da Grci nastavljaju sve po starom.
Veliki pozdrav!
Evo jednog teksta koji je objavljen na sajtu vijesti.me – http://www.vijesti.me/kolumne/dolaze-nedace-kolumna-78093 . Mislim da je izuzetno zanimljiv i provokativan u jednu ruku. Pa sam ga htio podjeliti sa citaocima ovog bloga.
Lijep pozdrav g-dinu. Katicu i svim posjetiocima.
Milan
Za Moldvin – Bitcoin je previše ezoteričan za moj konzervativni ukus i ja ne bih gubio vreme sa tim. Hvala na komentaru.
Katicu, sta mislite o Bitcoin-u?
Da li to ima sanse da zazivi?
Osnovno nerazumevanje koda istorijske moći počiva na etičkoj ravni koje karakterišu kategorije pravde i nepravde.Stvarnost nam je toliko fabrikovana da se njenoj manifestaciji nije moguće odupreti sa pozicija malih država.Medijska istina je već odavno zamenila Hegelovu definiciju da istina jeste a neistina nije.Danas jeste i ono što nije.Ne radi se o prijateljima sa pozicija sile.Banke godišnje porobe više ljudi od svih ratova skupa.Bitno za zemlju je da prepozna dugoročne saputnike i sa njima ,ponekad i prikriveno,putuje u istom pravcu.Putovanje može biti i etapno.Ući u voz u koji nas prisilno guraju i iz njega izbaciti ponešto dobra za interese svoje zemlje.
Osećam potrebu da dodatno pojasnim moj prethodni komentar o pogrešno shvaćenom taoističkom učenju koji je možda zvučao suviše apstraktno. Na beogradskom Filozofskom fakultetu, gde sam i sam diplomirao na jednoj od studijskih grupa, na katedri za psihologiju studenti se mogu upoznati sa osnovama jedne psihološke discipline koja se zove komunikologija. Ta je disciplina zasnovana na vulgarnom zapadnom tumačenju taoističkog koncepta po kome pojedinac, preduzetnik ili kompanija mogu ostvariti uspeh podilazeći onoj strani kojoj treba nešto prodati. Korisno je stvarati privid da ste potpuni istomišljenik suprotne strane i u tom prostoru lažne kongruencije povlačiti od suprotne strane neku korist. Da bi se to postiglo ne smete ispoljiti nikakav sopstveni stav. Vaš stav mora biti praznina. Da bi ste prodali robu ili ideju potrebno je da manipulišete suprotnom stranom na takav način da ona stekne utisak da ste istomišljenik. Da li je potrebno da vas podsećam šta je i gde studirao doskorašnji predsednik Srbije?
Bizarna je istina da je zapad finansirao dolazak kompradorske elite na vlast, ali on više nema nikakve troškove vezane za održavanje te elite na vlasti. Sada domaća elita o trošku sopstvenog naroda ostvaruje interese neprijatelja. Praktično Srbi sami finansiraju svoju elitu koja vodi naciju u ambis. Verovatnoća da se ovo stanje promeni je minimalna, posebno kad se ima u vidu izbor koji je biračima stajao na raspolaganju na prethodnim izborima: evroatlantske integracije ili evroatlantske integracije!
Za Nebojšu – Uzgred, pod pojmom neprijatelj, Šmit ima u vidu i unutrašnjeg neprijatelja. U Šmitovom univerzumu kompradorska elita nije elita, nego neprijatelj. Hvala na komentaru.
Kako se skinuti sa liste zapadnih neprijatelja?
Nebojša
Mislim da je suština ovog članka mnogo dublja od pukog razvrstavanja prijatelja i neprijatelja. Davno je rečeno da za onoga koji ne zna kuda ide, nema pravog puta. U ozbiljnim državama promena vlasti retko označava i promenu osnovnih nacionalnih (političkih, ekonomskih, kulturnih, vojnih itd.) ciljeva. Menjaju se samo sredstva njihovog ostvarivanja.
Pošto me ekonomske teme interesuju malo više od političkih, a posmatrano iz perspektive jedne zemlje koja se nalazi na tzv. svetskoj periferiji, postavlja se pitanje da li uopšte imamo elitu koja je u stanju da pokrene zemlju napred. Kako prof. J. Dušanić voli da kaže, na sceni je kompradorska „elita“. Žalosno je što su trgovci svinjama od pre dva veka umeli da jasno postave nacionalne ciljeve i da ih slede mnogo bolje nego ljudi koji sada vode zemlju.
Hvala vam na clanku. Odlicno „upakovan“. Misaone, ostavlja bez daha.
Citam ga vec treci put…..Pisite, i dalje, molim vas.
Napravicu nekoliko ne veoma vaznih komentara.
* Karl Schmitt je veoma popularan u Kini! http://www.tnr.com/article/magazine/79747/reading-leo-strauss-in-beijing-china-marx …Uzgred, Kina ima veoma zhivu politikolosku scenu, dok mi nemamo cak ni rasprave kao takve. Srecom, uporedjenje, u celini, nije tako loshe po nas, jer iako mnogi milioni Kineza idu zustro napred, kakva je to perspektiva da ti uzor bude jedan mislilac izrastao u kriznom i trulom Zapadu, i samodeklarisani (nikad pokajani) nacista.
* Pomalo je zabrinjavajuce da su pojedini citaoci shvatili clanak kao direktnu preporuku da se ideje Karl Smita usvoje. A u stvari je (citiram) poziv na razmisljanje. Bio bih srecniji da je bilo disclaimera (na srpskom) na kraju teksta, ne samo u komentaru.
* Sta treba usvojiti ipak zavisi od toga sta cete odabrati kao vase ciljeve, koje su vam vrednosti, sta vam lezi na dushi. Ako vam je prioritet snazna drzava i politicki uspeh, morate staviti pravdu i postenje u drugom planu, i biti spremni da za tu drzavu zrtvujete i sopstvenu decu. Ah, da: moracete i progoniti / „prevaspitavati“ rodbinu i susede koji misle razlicito od vas.
Neko je vec napisao da je dogma kao pesnica koja, stezuci, smrskava ono sto joj je bila namena da sacuva. Tako je, izgleda, i sa filozofijom stavljanja politike (ili vojske) na prvom mestu. U situaciji krajnje nuzde, one vam sacuvaju ono sto vam je preostalo u materijalnom zivotu. Ali kada nuzda prodje, kako se osloboditi njihove potpune dominacije? Srpsko partizanstvo (stavljanje sebe na jednoj strani) je postojalo, a kako se zavrsavalo?
Meni je oduvek bio fascinantan prezir koji ljudi iz Zapadne evrope osecaju prema nama, Istocnoevropljanima. Fascinantno koliko su elite uspele da ubede svoje mase u to ko su neprijatelji. Neprijatelj je to, sudeci po svemu, samo zato sto je drugaciji, ali drugaciji najvise ne po jeziku i vec po odnosu koji ima spram vlasnika kapitala doticne zemlje. Japanc je prijatelj, a KInez to nije.
Nebojša,
Ova tema je pun pogodak. Ima jedna mala knjiga Žike Pavlovića koja se zove „Ludilo u ogledalu“. Tu on lucidno primećuje razlike između istoka i zapada i, između ostalog, konstatuje da je paranoja karakteristična duševna bolest zapada. Zapadnjaci uvek daleko unapred imaju fiksiranog neprijatelja i uz pomoć negativnog stava prema njemu homogenizuju svoja društva (države). Prema Žiki Pavloviću, na istoku, gde spadamo i mi Srbi, karakteristična bolest je shizofrenija, što potvrđuje naša politika sa svoja „četiri stuba“.
Mnogo puta sam, ne znajući za Schmittov esej, pokušavao da u mojoj najbližoj okolini pokrenem pitanje svesti o prijateljima i neprijateljima, i nikad nisam uspeo. Shizofrenija je duboko ukorenjena a koncepti univerzalizma, humanosti i pacifizma tu nalaze plodno tlo i snažno proizvode destrukciju srpske države i nacije. Osim toga u Srbiji ljudi uvek imaju neke svoje personalne prioritete koji im ne dozvoljavaju da razmišljaju o prijateljima i neprijateljima nacije. Da nije tako ne bi cela srpska ekonomija i bankarski sektor bili u rukama stranaca-neprijatelja.
Teško je Srbima objasniti da je nemoguće prepoznati prijatelje i neprijatelje u zadnjem trenutku. „Četiri stuba“ su simbol neukosti naše elite koja je u prolazu načula za učenje o praznini Lao Ce-a. Evo šta on kaže: „Stvarnost sobe, na primer, mora se naći u praznom prostoru opkoljenom krovom i zidovima, a ne u samom krovu i zidovima. Korisnost vrča za vodu u njegovoj je praznini u koju voda može stati, a ne u obliku vrča ni u tvari od koje je napravljen. Samo je u praznini moguće kretanje. Onaj ko bi od sebe mogao učiniti prazninu u koju bi drugi mogli slobodno ulaziti, postao bi gospodar svih situacija. Celina može uvek vladati delom.“ U prizemnoj bezličnosti srpske spoljne politike prepoznaje se pogrešno shvaćeno taoističko učenje. Fragment iz Lao Cea može biti osnov individualne životne strategije pojedinca ali nikako i države. Država uvek mora imati unapred pripremljen plan šta da čini sa prijateljima i neprijateljima.
Poštovani g. Katiću,
dugo sam čekao vaš novi članak, slušajući kišu predizbornih i postizbornih gluposti.Imam utisak, gospodine Katiću, da ste zbog svog pesimističkog stava počeli da previđate neke činjenice.
Ne bih se složio sa vama u oceni da su Hrvati i Albanci imali Zapad za prijatelja. Da je tako, danas bi Hrvati i Albanci živeli bolje nego pre raspada SFRJ.Stanje u hrvatskoj privredi je izuzetno loše, mada bolje nego u Srbiji.
O albanskoj poludržavi Kosovo ne treba trošiti reči. Dovoljan je podatak da su bombe sa osiromašenim uranijumom u SRJ bez Kosova pale na 5 lokacija, a na Kosovu gotovo na 50 lokacija (šta mislite koliko albanske dece boluje od različitih malignih bolesti, ako je 20 italijanskih vojnika koji su služili na Kosovu godinu dana obolelo).
Kod raspada Jugoslavije se radilo o dva skrivena motiva:
-Raspad Jugoslavije je trebao da posluži kao generalna proba raspada SSSR
(Na Zapadu (anglosaksonskom i germanskom) u Srbima su uvek videli male Ruse)
-Iako dosta zadužena za to vreme, SFRJ je ipak privredno bolje stajala nego sve zemlje Istočnog bloka, tako da je bilo potrebno razdrobiti je i izmučiti serijom besmislenih ratova da bi se mogla lepo uklopiti u „tranzicionizam“.
„Tranzicionizam“ je termin koji prikazuje tranziciju kao stanje koje traje i nikad se ne završava.
Odredjene paralele se mogu povući sa socijalizmom.Jer kao što je socijalizam bio prelazni period ka komunizmu, gde će svako raspolagati sa materijalnim dobrima u meri kojom će zadovoljiti sve svoje potrebe, tako je „tranzicionizam“
samo prelazno stanje ka modernoj kapitalističkoj državi gde će svako raspolagati sa onoliko materijalnih dobara koliko rada, znanja i veština bude koristio.
Kao što se komunistička utopija nije ostvarila tako se ni ova kapitalistička utopija neće ostvariti.Ne zato što je nemoguća.Naprotiv, nešto približno tome postoji u nekim evropskim zemljama, npr Skandinavske.Ova utopija se neće ostvariti jer jednostavno oni koji su kreirali ovaj proces nisu tu ulogu namenili zemljama Istočne evrope.Njima je namenjen polukolonijalan položaj gde se sve sirovine izvlače iz Kolonija a banke sa Zapada postaju vlasnici firmi, pojedinaca i čitavih država.
I sami ste pisali o ovome procesu u Istočnoj Evropi.
Daću vam primer iz mog života.Ja radim za Nemačku kompaniju u Srbiji, imam platu gotovo duplo veću od prosečne u Srbiji, plata mi je indeksirana u evrima i povremeno dobijam bonuse.Ukratko, prezadovoljan sam iako sam samo prodavac nemačke robe u Srbiji.
Kompanija je u Nemačkoj osnovana početkom sedamdesetih gotovo kao neki STR u Srbiji, da bi tek sredinom osamdesetih mogla da se nazove po Srpski firmom. Rast kompanije je počeo nakon pada gvozdene zavese. Danas moja kompanija globalno ostvaruje nekoliko stotina miliona evra u celoj Evropi, pri čemu sva njihova inostrana predstavništva i 80% prodaje se nalaze isključivo u zemljama Istočne Evrope.U Zapadnoj Evropi moj poslodavac osim u Nemačkoj, odakle je firma, nema ni jednog zaposlenog ni evra prodaje ! ! !
Pretpostavljam da je ovakvih ličnih iskustava izuzetno mnogo u zemlji Srbiji
Previše sam otišao u širinu.Suština mog teksta je u devizi iz 1912 godine: „Balkan balkanskim narodima“ ili u duhu današnjeg vremena: „mali sa malima, a posebno sa malim susedima“.
Srdačan pozdrav
Ovaj text cete najbolje da shvatite ako pogledate Tadica i Nikolica.
Oni su kao neprijatelji a u stvari najbolji prijatelji.
Nikolic, Tadica pod ruku drzi, pa videli ste slike.
Eto to je hteo Katic da vam skrene paznju na.
Za Nebojšu
Tema je zaista metafizička i pravog odgovora šta i kako nema. Otprilike da je ono Homo homini lupus est nažalost najpribližniji odgovor. Kao što ste i rekli, ovde ste imali dosta tema koje su na neki način sastavni deo ove, a sada i vidimo na neki način zašto je to tako.
Moje pitanje je više se odnosilo na vašu eventualnu procenu šta je manje loše: kao mali, biti prijatelj ili biti neprijatelj Zapada – šta go on značio, bio. Evidentno je da skuob dva Zapada, evropskog i američkog predstoji. Možda je moje pitanje previše zahtevno, deluje previše odgovorno, ali očekujem jedan krajnje subjektivan odgovor, jer objektivan je teško dati.
Vaše citiranje Staljina me je malo poguralo na razmišljanje na tu temu, jer sam ovaj njegov komentar prvi put sad i pročitao.
Po meni, ogoljena priča se svodi na to da ako želimo da dobro pobedi moramo postati zli što je neverovatan paradoks. Imajući u vidu šta je Staljin radio, otprilike da je i on upao u sličan paradoks, s tim što teško da se on borio za pobedu dobra, mada ovaj njegov kometar otkriva meni neke nepoznate detalje o njemu.
Kako stvari stoje pravda, istina i dobro su nešto što ne stanuje na visokim instancama ljudskog društva. Prosto je neverovatno da nakon toliko vekova čovek realno u glavi nije mrdnuo ni pedalj. Iskreno neverovatno je da su najveće štete čovečanstvu naneli misleći ljudi. U kombinaciji sa lihvarstvom, nije ni čudo zašto smo na opasnoj stranputici.
Za Bokija – Ovaj tekst je bio samo poziv na razmišljanje, bez želje da se sugerišu mogući odgovori. Reč je o velikoj temi i mogući odgovor bi zahtevao jako dugu elaboraciju. Pri tome, na terenu političkog imam mnogo više dilema nego na ekonomskom terenu, na primer. Hvala na komentaru.
Vrlo intrigantan i otreznjujuci tekst. Moram da priznam da nikad nisam ozbiljno razmisljao na ovu temu i da me je ovaj tekst nekako „rasanio“. Hvala vam Gospodine Katicu.
Ne znam da li bih smeo da pitam za vase vidjenje Srbije u navedenom kontekstu, a pre svega kojim je ocima vide na zapadu, kao i gde vidite da Srbija treba da trazi saveznike i prijatelje, uzev u obzir i cinjenicu da male zemlje kakva smo mi cesto i nemaju mogucnost da biraju. Unapred zahvaljujem.
Za Bojana – U tekstu sam namerno naveo i Šmitovi tezu da prijatelj može biti i ekonomski konkurent. Puno je primera poput Mađarskog i to ne samo u Istočnoj Evropi. SAD i Britanija su saveznici i politički prijatelji, iako su SAD preotele imperiju u procesu koji nije bio samo spontan. Ekonomsko rivalstvo SAD i EU je danas strahovito i borba je bespoštedna (videti moju „triologiju“ „Rat dolara i evra“), ali to ne smeta da SAD i EU još uvek, ili za sada, budu politički prijatelji.
U tekstu sam naveo, gotovo doslovce, kako Šmit definiše neprijatelja. Ta definicija ima metafizičku dimenziju, ali se da razumeti upravo gledajući istoriju, savremenu pogotovo. Hvala na komentaru.
G-din Katicu-Hvala sto ste nam poklonili ovaj takst.
Citam komentare i ne mogu da shvatim da nista nisu razumeli !
Tacno je ! Treba se opredeliti i saznati ,ko moze da ti bude prijatelj, a ko ne.
Zapadnjaci ,svi do jednoga,Nas nikad nisu smatrali prijatelje ,pa je shodno ovoga i njihovo ponasanje prema nas.
Prijatelj moze da nam bude (nama Makedoncima) Srbi i sva ostala slovenska roda,a isto i vama.
Prijatelj moze da vam bude : Makedonci(stvarno vas osecamo kao najblizi nama, i po Veru i po rodu) onda Rusi i sva bratska slovenska roda.
Ako ovaj Vas tekst nije jasan nekome ,nek procita Dostojevskog, bice im jasno,ako zele da im bude.
Jos jednom Hvala -pisite cesce .
Svaka rasprava, pa i ova potaknuta Šmitovim esejom, ima lice i naličje, te će, shodno uglu viđenja, i predodžba akcije, koju ona preporučuje, biti različita. Koliko je Šmitov stav da se prema prijatelju i neprijatelju treba jasno pozicionirati ispravan? „Praksa ga potvrđuje“, reći će mnogi „to se jasno vidi na primjeru Zapada???“
Šmitov stav se može prihvatiti, ali primjer koji se navodi, kao njegova potvrda, ne. Istina, Zapad se jasno pozicionira prema prijateljima i neprijateljima, a da li griješi, o tome će sud dati buduće vrijeme.
U uspostavljanju odnosa prema prijeteljima i neprijateljima često se prave dvije ozbiljne greške:
1. Loše se sudi o tome ko je prijatelj, a ko neprijatelj;
2. Na isti način se odnosi prema jačem i nejačem, neprijatelju.
Ad. 1.Ukoliko loše sudite o tome ko je prijatelj, a ko neprijatelj; od prijatelja ćete stvarati neprijatelje, a neprijatelje ćete bez borbe pustiti u svoje dvorište. U oba slučaja sami sebe vodite u stradanje.
Ad. 2. Ukoliko ne poštujete snagu neprijatelja, pa jakog izazivate, obavezujete ga da vas, i protiv svoje volje, uništi, radi primjera drugima, a ukoliko ne pokažete odlučnost, na nejačem neprijatelju, vaša slabost će biti mamac i za druge neodlučne neprijatelje koji će se udružiti, pa će vas i snagom nadmašiti, te i na taj način bivate uzrok svoje nesreće.
Pa što činiti?
Prvo naučiti, što je pravedno, a što nepravedno (o tome je više rečeno u raspravi Bit suđenja o dobru i zlu), i činiti pravedno; sa prijateljima ćete učvrstiti prijateljstvo, a od neprijatelja stvoriti prijatelje. Prijatelji i neprijatelji nisu dati po prirodi, oni se djelovanjem stvaraju.
Hvala za ovaj tekst. Ziveci dugo na zapadu i ja sma primetio pomenuti fenomen, tu uniformnost misljenja, koja, cini mi se prevazilazi domen drzavne politike.
Ako dobro razumem, naravoučenije ovog teksta jeste da bi Srbija napokon trebalo da razreši svoju hamletovsku dilemu: Sveti Sava („Srbija je istok zapadu i zapad istoku“ i razne druge varijante uključujući i pomenuta „četiri stuba“) ili Carl Schmitt (jasno razlikovanje prijatelja i neprijatelja) – odnosno nedvosmisleno se opredeli za Carla Schmitta, ustanovi ko su joj u ovom momentu prijatelji, a ko neprijatelji, i ponaša se u skladu sa time…
Ufff, ovaj tekst ostavlja tako obeshrabrujući utisak o budućnosti. U svakom slučaju hvala što ste podelili sa nama siže ovog eseja.
Vezano za nas, nije tajna da je jedan od glavnih motiva za rasturanje naše države bilo to što nismo prihvatali liberalne koncepte u obliku kakav je Zapad namenio podaničkim zemljama. Dodatno, koncept ličnog kreditiranja (bolje rečeno robovanja materijalnim vrednostima) u obliku kakav postoji na Zapadu, kod nas nije postojao, mada je uopšte teško uporediv period pred 90-tih i posle. Moj lični utisak je da je sa nestankom Istočnog bloka došlo do finansijske eksplozije kroz ekspanziju kredita i da je to na neki način blia inicijalna kapisla za današnju ekonomsku krizu.
Unazad i unapred gledajući, moj je utisak da ni neprijatelji ni prijatelji Zapada (tu pre svega mislim na politički manje zemlje tipa Srbije, Hrvatske, Mađarske) nisu mnogo daleko u konačnom ishodištu šta je ko dobio zbog svog (ne)prijateljstva sa Zapadom.
Zanima me vaš komentar po tom pitanju, jer ne mogu da ne primetim da je Zapad podjedanko „isisao“ vrednosti i iz Mađarske i iz Hrvatske i ostalih „prijateljskih“ zemalja ostavljajući ih maltene u jedva malo boljem položaju od nas, koji smo dodatno „dobili“ po nosu. Otprilike da je svejedno da li si prijatelj ili neprijatelj ako si politički mala zemlja.
Iskreno, baš sam iščekivao sledeći članak, misleći da će eksplicitno govoriti o trenutnoj situaciji u Srbiji. Ovaj tekst navodi na razmišljanje … šta je naravoučenije?…
Da li nam kao državi predstoje nove vaspitnopopravne mere? Nemiri, ili ne daj Bože rat. Ili je poenta da smo pukli „anyway“ i da je naše samo da se dogovorimo da li smo krivi mi, Sloba ili zli zapad. (naravno odgovor je – sve od navedenog)