Državama koje nisu bile u stanju redovno da otplaćuju dugove bilo je omogućeno da ih delimično otpišu i reprogramiraju. Ta nepisana pravila su usvojena i važe na globalnoj ekonomskoj sceni poslednje tri decenije. Reprogram nikada nije bio lak, imao je i svoju skrivenu političku dimenziju, ali su države uspevale da posle otpisa dela dugova ponovo normalno funkcionišu.
Ova ustaljena praksa preti da bude radikalno narušena presudom njujorškog sudije Tomasa Griese (Thomas Griesa), presudom koju je 26. oktobra ove godine potvrdio i američki Kasacioni sud. U tom sporu izgubila je Argentina a dobili su oni njeni kreditori koji se nisu pridružili kolektivnom reprogramu argentinskog duga. Iako proces još uvek nije okončan, njegove potencijalne posledica su zabrinjavajuće, bez obzira na krajnji ishod spora.
Saga počinje 2001. godina kada je Argentina prestala da servisira svoje dugove i kada je počeo dugi proces njihovog restrukturiranja koji je obavljen u dve faze – 2005. i 2010. godine. Argentina je time reprogramirala preko 90% svojih dugova, budući da je najveći broj kreditora prihvatio uslove reprograma i otpis dugova koji je sa tim išao. Mali broj kreditora koji su reprogram odbili, pokušao je svoja potraživanja da namiri sudskim putem i u celom iznosu. Ovo što se danas događa je epilog te sage. Ako presuda ostane i realizuje se, Argentina će ovim kreditorima morati da isplati pun iznos duga.
Preskočiću brojne i kompleksne tehničke zavrzlame ove presude i fokusiraću se samo na njenu suštinu, logiku i potencijalne posledice.
Kada su dugovi po kreditima u pitanju, sudovi su izbegavali da presude protiv suverenih država i da stanu na stranu poverilaca. To je razlog zbog koga su države-dužnici uspevale da izbegnu plenidbu svoje imovine i novca po svetu. Pretnja je uvek bila prisutna ali se gotovo nikada nije i realizovala. Za to ili nije bilo sudskog osnova – sudskog dokumenta na bazi koga bi plenidba dobila legalitet, ili ako je presuda i postojala, njeno sprovođenje je u praksi bilo gotovo nemoguće.
Pravna praksa je prihvatila, manje ili više eksplicitno, da su države suverene, da su specifičan dužnik i da se razlikuju od korporacija, na primer. Iako zakleti tržišni fundamentalisti takvu logiku ne prihvataju, iako na prvi pogled može izgledati da su oni ovde u pravu, problem je složeniji nego što izgleda.
Korporacija koja ne može uredno da servisira svoje obaveze ili je proglasila bankrot i traži reprogram dugova, raspolaže moćnim oružjem. Ako se reprogram ne prihvati, korporacija će se ugasiti, a sa njom i obaveze. Poverioci će se naplatiti iz preostale imovine, ako je ima, i tom prilikom će pretrpeti velike gubitke. U interesu je poverilaca da budu fleksibilni, da pažljivo izračunaju posledice svojih akcija i da, najčešće, svog dužnika održe u životu. Kreditori su prisiljeni da vode računa i o interesu dužnika, pa zato postoji kakva-takva ravnoteža pregovaračke moći obe strane.
Države-dužnici ne mogu nestati, pa ako se izuzme slučaj Nju Faundlenda, države ne mogu prestati da postoje kao posledica svoje prezaduženosti. Njihov kapacitet da dugove vraćaju je neograničen, bez obzira na posledice po njih i njihove stanovnike. Države neograničeno traju, imaju mnogo više različitih oblika imovine od one koju imaju korporacije, i najvažnije, imaju poreske mehanizme kojima mogu naterati svoje građane da (posredno) pomažu vraćanje državnih dugova. Snaga kreditora je zato balansirana isključivo i samo suverenitetom dužnika, pod uslovom da taj suverenitet nije doveden u pitanje.
Za države koje su postale nesolventne, otpis i reprogram dugova je jedini put da se izbegnu finansijsko uništenje, kao i politički i socijalni haos koji sa tim idu. Finansijska kriza pogađa mnogo veći broj ljudi i pogađa ih mnogo teže no što kriza može pogoditi korporacije i njene zaposlene. Za kreditore to nije prevelik problem, jer oni (ako im sudovi to dozvole) mogu strpljivo i beskonačno nastaviti da cede države, bez obzira u kakvom stanju se one i njihovi građani nalaze. Kašnjenje i usporeno plaćanje se mogu kompenzirati sve većim i većim kamatama.
Finansijska tržišta prepoznaju različite kreditne rizike država i kvantifikuju ih kroz kamate. Što su države rizičnije, to su kamatne stope koje kreditori traže veće. Visoke kamate koje rizične države plaćaju imaju samo jedan cilj – da kompenziraju rizike i gubitke ako do otpisa dugova dođe.
Ako sudovi sada odluče da su države u istoj poziciji kao i svi drugi dužnici, da moraju vraćati dugove u celosti, uvek i po svaku cenu, onda nema potrebe za diferenciranjem u visini kamata, jer rizika tada, zapravo i nema. U tom slučaju bi sve države trebalo da plaćaju iste ili slične kamatne stope. Sve preko toga bila bi pljačka dužnika.
Logika koju sam ovde izneo je verovatno implicitni ekonomski razlog za pravnu praksu koja je preovlađivala godinama. U svetlu te logike, američka presuda je krajnje sporna i narušava nešto što je do skora bio tabu.
Da li iza ove presude stoji nešto više od ekscetričnog sudije i njegovog pojednostavljenog viđenja obligacionih odnosa i ignorisanje pravnog i ekonomskog konteksta vezanog za argentinski reprogram? Nevolja je što je presudu sudije Griesa podržala i viša sudska instanca koja ne može biti nesvesna svih posledica ovakve odluke. Ovde nije u pitanju samo nemoguća pozicija u kojoj se sada nalaze Argentina i većina njenih poverilaca koji su na reprogram pristali. Reč je i o svim budućim reprogramima do kojih će neminovno doći.
U novom ambijentu koji se možda stvara, pozicija kreditora se dramatično ojačava i on se oslobađa svake odgovornosti i rizika vezanih za kredite koje daje državama. Kreditori će biti destimulisani da pomognu dužniku da iz krize što pre izađe. Ako bi to i uradili, uslovi po dužnika će biti lošiji nego što je to ranije bio slučaj. Svaki otpis dugova će biti taman toliki da se glava održi iznad vode samo neko vreme. Ustupci će biti minimalni, i dužnik će ići iz jednog reprograma u drugi.
Da li je moguće da se ovom presudom čini presedan koji će postati pravilo i koji će ogroman broj država dovesti u tešku poziciju? A ako postane pravilo, da li će se ono baš striktno primenjivati, ili će neke nove presude tolerisati prijateljske i poslušne države, a kažnjavati neposlušne? Da li će presude koje donose sudovi malih država moći da se sprovedu, ili će to biti privilegija samo moćnih država i njihovih sudova? Da li se na ovaj način uvodi još jedna politička batina prerušena u ekonomsko-pravni princip?
Samo iracionalni optimisti mogu verovati da će Srbija, u ne tako dalekoj budućnosti, izbeći novo reprogramiranje dugova. Bilo bi zato mudro da srpska vlada pažljivo prati njujorški proces i da iz njegovog epiloga izvuče zaključke. Oni će se ticati ne samo budućnosti Argentine, već i Srbije i sličnih zemalja.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
Gospodine Katicu,
Hvala Vam neizmerno na trudu i preporukama.
Pozdrav
Ognjen
Za Ognjena – Nemam uvid u knjige domaćih autora, pa sam na brzinu pregledao šta ima od prevedenih naslova. Vidim da je od poznatijih autora ponešto prevedeno. Npr. „Međunarodna ekonomija“ P. Krugmana, „Ekonomija“ Samjuelson/Nordhaus, „Ekonomija“ Fišer, Beg, Dornbuš, „Makroekonomija“ O. Blanšar. Možda je Samjuelsonova knjiga najlakše napisana. Naravno, možete pitati i svoje kolege koje su završile ekonomiju. Hvala na komentaru.
Postovani,
Po meni, odlicna zapazanja! Evidetno je da vise nema ni fer pjela ni visih interesa od profita. Cinjenica je da drzave gube bitku sa korporacijama i da sve teze mogu da uticu a kamoli da rese nagomilane ekonomske probleme. Srbija je odlican primer.
U ovom slucaju, dovoljno govori cinjenica da je mesna nadleznost zasnovana mimo opsteprihvacenog pravila da sudi sud koji je nadlezan za teritoriju na kojoj je sedista duznika. Americki sudovi sigurno nisu ni medjunarodne arbitraze koje, po pravilu, presudjuju ovakve sporove.
ps
Gospodine Katicu, mozete li da mi, kao mladom pravniku koji ima veliku zelju da nadoknadi rupe u znanju iz oblasti ekonomskih nauka, preporucite odredjenu literaturu pomocu koje bih savladao osnovne stvari koji se ticu ekonomske politike, zakonitosti trzista, uloge drzava i banaka? Bolje bi bilo da su u pitanju dela na srpskom jeziku. Nadam se da je predmetno izvodljivo?
Srdacan pozdrav
Ognjen
Sveža informacja interesantna za razmatranje ove teme http://www.advance.hr/vijesti/argentinska-predsjednica-o-mmf-u-argentina-je-kost-u-grlu-globalnog-pljackaskog-financijskog-sustava-jer-je-unistila-mit-o-nuznosti-vanjskog-zaduzivanja/
Cilj Vijeća za vanjske odnose (The Council On Foreign Relations) je svakako najjasnije vidljiv iz izjave bivšeg zamjenika državnog tajnika Clintonove administracije, prosvijetljenog Strobe Talbott-a koju je dao za Time Magazin u Srpnju 1992 godine: „U sljedećem stoljeću, nacije u ovakvom obliku u kojem ih danas poznajemo će zastarjeti, sve države će priznavati jedan globalni autoritet. Nakon svega, nacionalni suvereniteti i nisu bili baš tako dobra ideja“. Vodič kroz globalizaciju je nezaobilazni članak za svakoga tko želi shvatiti nešto više u tom pogledu o kriznoj situaciji u kojoj smo se danas kao narodi svijeta našli: Nije stvar u spašavanju planete nego u spašavanju i uspostavi apsolutne dominacije bankstera, sve po zakonu i našim odobrenjem kojeg u ovom slučaju predstavlja naša ignorancija.
Za Nebojšu i za Marina. Već je pisano o toj temi. NBS je, umeto da uredi tržište i vodi računa o poštovanju pravila igre, se odlučila da ograniči tržište i to na štetu građana a u korist banke, o čemu je pisno u tekstu Smrt Nedelje štednje na Kamatica.rs http://www.kamatica.com/novcanik/smrt-nedelje-stednje/5649. Mišljenja sma da nije u pitanju pitanje nemogućnosti plasmana. Komentari od zaposlenih u bankama je da se stvaraju veće marže kako bi se „pogurali“ profiti posrnuli profiti. U nekim krugovima se čak i spekuliše o tome da je ponovo po sredi neki džentlmenski dogovor među najvećim bankama a da ih manje banke samo slede (strategija praćenja ponašanja tržištnih lidera)
Za Marina – Pretpostavljam da banke više nemaju kome da plasiraju sredstva po ekstremno visokim kamatama kao do skora. Otuda, kako aktivne kamate padaju, oni smanjuju pasivne (depozitne) kamate da bi zadržali iste marže. Što se poreza na kamate tiče, to je odluka države i sa tim banke nemaju ništa. Možda neko od čitalaca ima bolje i preciznije objašnjenje od moga. Hvala na komentaru.
Za Nebojsu,
Sta se desava sa bankarskim sistemom u Srbiji? U jednom banci pre tri meseca kamatna stopa uz dogovor je bila 5.5% na godinu dana sa 10% poreza. Nakon tri meseca isti taj vid stednje je 3.45% sa 15 % poreza. Kazu nije do nas.
Zdravko,
>>Medjutim, ova argumentacija uopste nije povezana sa tvrdnjom da je obrazovni sistem u Finskoj jako dobar. Vas argument samo govori da postoje univerziteti koji su bolje finansirani od finskih.<>Istina, niko od onih sa kojima sam saradjivao nije iz oblasti bezicnih komunikacija, ali to svakako nije argument koji moze osporiti kvalitet i stepen obrazovanja finske radne snage.<>Ako stavimo to u kontekst Finske, mladi Finac koji zavrsi studije ima tu srecu da moze da se rodi, zivi i umre u svojoj zemlji, govoreci sopstveni jezik, okruzen porodicom i svojom kulturom.<<
Ovo vazi za gotovo svakog stanovnika planete. Sada, na srecu ili na zalost – to je vise individualna stvar. Po meni je bitnija stvar moci se vinuti iz svog uskog okruzenja, prerasti sredinu iz koje potices. Obrazovanje je tu da ti da krila, a ne da te veze…
Ja bih se ipak ostavio socijalnog inzenjeringa… Pustimo ljude na miru da rade, misle, stvaraju…. Umeju oni za sebe bolje da izaberu nego sto to neki birokrata na nekom nivou propise….
Za Andreja
>> Takodje, mislim da se malo preteruje sa hvalom finskog modela obrazovanja. Verovatno je to zbog uspeha ucenika na Pisa testovima.
Ma koliko Pisa testovi bili manjkavi, odredjene paralele se mogu povuci. Ako neka zemlja, poput Finske, ima standardno dobre rezultate u svim kategorijama, dok druga zemlja, recimo Kirgistan, ima standardno lose, cini mi se da je razumno pretpostaviti da su Finci na visem stupnju obrazovanja od Kirgiza. Time pre jer to uveliko odgovara i nekoj percepciji stanja na terenu.
>> I dalje su najbolji univerziteti negde drugde, centri istrazivanja i inovacija negde drugde.
Tako je, nalaze se pre svega u Sjedinjenim Americkim Drzavama i Ujedinjenom Kraljevstvu. Medjutim, Finska je daleko manja od obe pomenute zemlje. Na primer, Americka ulaganja u vojsku su ogromna, logicno je da deo tog novca zavrsi na univerzitetima. Medjutim, ova argumentacija uopste nije povezana sa tvrdnjom da je obrazovni sistem u Finskoj jako dobar. Vas argument samo govori da postoje univerziteti koji su bolje finansirani od finskih.
>> I dalje najbolji studenti i istrazivaci idu negde drugde, a ne u Finsku. U oblasti kojom se ja bavim (bezicne komunikacije) nema nekog Finca da se procuo. Ne znam za druge oblasti.
Finci imaju mnogo svojih strucnjaka. Amerika ne mora da skoluje svoje ljude, dovoljno je da ih za odredjenu kolicinu dolara uveze. Finska nema taj luksuz. Postoji prilicno velik broj autoriteta u svojim oblastima proisteklih iz finskog obrazovnog sistema i nisu svi Finci. Istina, niko od onih sa kojima sam saradjivao nije iz oblasti bezicnih komunikacija, ali to svakako nije argument koji moze osporiti kvalitet i stepen obrazovanja finske radne snage. Bezicne komunikacije nisu jedina stvar koja se moze raditi.
Ono sto je najvaznije u vezi sa finskim modelom je povezano sa nekim od prethodnih tekstova g. Katica. G. Katic je govorio o odredjenom socioloskom fenomenu. Teza je bila da je nemoguce spreciti odliv mladih i obrazovanih ljudi nudeci im samo jedan hedonisticki sistem vrednosti koji je u Americi i zapadnom svetu ipak na drasticno visoj razini. Ako stavimo to u kontekst Finske, mladi Finac koji zavrsi studije ima tu srecu da moze da se rodi, zivi i umre u svojoj zemlji, govoreci sopstveni jezik, okruzen porodicom i svojom kulturom. Pritom je zivotni standard prilicno visok. To ne bi bilo moguce bez adekvatnog obrazovanja koje je umnogome podiglo konkurentnost Finske na svetskom trzistu. Mislim da je to model koji bi trebalo slediti.
Kada govorim o snagama koje mogu da osmisle/pokrenu novi program razvoja i modernizacije u Sr. zapitam se sta je sa postojecim institucijama.
Ima ih zaista mnogo, u svakoj su nasli drzavno uhlebljenje razni kadrovi.
Drzavni organi – partijska negativna selekcija i korupcija dovedeni do apsurda, nisu u stanju da organizuju ni najbanalnije stvari, kao ciscenje snega. A nemaju ni interesa jer ne odgovaraju za svoje postupke.
SANU – da li tamo ima grupe koja je dovoljno obrazovana i agilna da nesto osmisli ili je mnogo lakse i lepse da se druze i caskaju. Mislim da ne.
UNIVERZITET – pitanje koliko imaju kvaliteta i jer i tamo postoji negativna selekcija, sistem veza i klijenata i sl.
Razni EKONOMSKI INSTITUTI, ne zna im se broj. Bili su cesto placeni zastupnici nekih interesa. Ne krasi ih strucnost niti integritet.
PRIVREDNA KOMORA – oni mi vise deluju kao masoni u pokusaju. Na jaslama monopola.
PRIVREDNIK udruzenje- ne krasi ih altruizam, civilizovanost i neki siri pogled.
Novac zaradjuju uz pomoc drzave u Srbiji. A profite iznose napolje. Gde su im porodice ili ce sledeca generacija ziveti. Oni su zainteresovani za Sr. u meri da mogu da nastave isti tip biznisa i da nema opasnosti od hapsenja ili neke vrste revolucije. Znaci neka vrsta kontrole politickih partija.
UDRUZENJA PREDUZETNIKA nezavisna – suvise mali, suvise slabi, uski interes.
DIJASPORA nije zainteresovana jer nama ni ekonomski ni politicki uticaj u Sr. Fakticki nemaju pravo glasa. Pitanje je da li je moguce skupiti neku cvrstu organizaciju sa dovoljno kvalitetnih ljudi i dovljnim interesom. Pitanje legitimiteta.
SINDIKATI – usko interesna korumpirana organizacija sa malo kvaliteta.
CRKVA – samodolvoljan, parazitirajuci, bolestan organizam koji je 150 godina iza svog vremena. Ne poseduje nikakav idejni, organizacioni ni strucan kvalitet.
Neki novi G17 – skup aktivista/strucnjaka sa raznih strana- ta je ideja upropastena u poslednjem desetlecu. Skup aktivista mora imati potporu u igracima u ekonomiji ili politici.
VOJSKA – slab organizam bez elite, bez idejne snage, bez strucnosti i sirokog pogleda.
EU – nije zainteresovana i Srbija nije prioritet. Zanimaju ih regionalni plan bezbednosti, kotrola imigracije, niske carine i resursi. Situacija gde Sr. postaje sweatshop ispostava im odgovara. Slaba zemlja sa slabim vodstvom im odgovara.
BANKE i finansijski sektor. U interesu im je da maksimizuju i iznesu profit. Drze zemlju i ekonomiju u vrsti duznickog ropstva gde su ovi stalno na ivici prezivljavanja. Postanu vlasnici vrednih stvari u zemlji i prodaju dalje u prvaom trenutku. Zainteresovani su da u Sr. ne bude revolucije. Zavisna ekonomija i vlast im odgovara.
Zakljucak.
Kada bi neki politicar sa integritetom dosao na vlast, kojim neverovatnim slucajem. Jedina mogucnost koja mu ostaje je da autsorsuje prvaljenje programa reforme Srbije. Recimo Japancima ili Slovencima. I da uvede neku vrstu prosvecene digktature.
Екс-Титојугенд-у
Поштовани, Вашу злураду констатацију не бих коментарисао, наслов сам говори све. Ја се трудим све време да полемишемо о животу живом, а не о апстрактним акробацијама модернизма.
Ју екс простор је имао најдинамичнији развој баш у време „БРОЗИЗМА“ нажалост не баш демократског али просперитетног. Упоредите стопу развоја Јапана и СФРЈ у шездесетим па дајте коментар. Једноставно Достојевски брилијантрно закључије -Нахрани па владај-.
О рикању и потресности Ви сте одговорни јер, Христ рече: „Није грех само оно што се твори, наго и оно ште се говори“.
Поздрав.
Za Ex-Titojugend – Bio bih zahvalan i Vama i svim posetiocima bloga ako bi fokus u komentarima bio na argumentima. Hvala na komentaru.
Za Ivana N. Vasa prica je potresnija od Kako se kalio celik, sto kazu „od ovog moze da se rikne“.
За Андреја – предлог је занимљив али вероватно данас неостварив. .Мислим са би ова истинита рича из 50-их година прошлог века била занимљива а можда и поучна.
Мало место у Западној Србији. Након рата неразвијено као и остали делови земље, пуни младости, енергије и полета у сретну будућност очекују помоћ од Београда за свој развој. То се и дешава. Једног дана стиже депеша из Београда у градски комитет са кратким текстом: „Шта имате и шта још треба да Вам изградимо, да би млади могли да живе од сопственог рада“. И стварно за пар година никоше три велике фабрике, запосли се трећина становништва општине, и то место поста једно од најразвијенијих у СФРЈ.Да то није бајка говоре цифре, број становника се утростручио, бруто друштвени производ међу највећим у земљи, за неколико деценија никла лепа модерна варош, Све је то било економски здраво јер је 80% производње ишло у извоз од Израела, Египта, Европе до Америке. Тај полет траја добрих 40-етак године, да би дошли неодговорни људи а са њима и зла времена и мала варош утону у мрак и тугу.
Bojane,
Mozda me niste razumeli – ovaj zakljucak izvodim na osnovu brojnih komentara ovde. Ja se sa istim ne slazem. To je iz mojih dosadasnjih postova nadam se jasno.
Takodje, mislim da se malo preteruje sa hvalom finskog modela obrazovanja. Verovatno je to zbog uspeha ucenika na Pisa testovima. I dalje su najbolji univerziteti negde drugde, centri istrazivanja i inovacija negde drugde. I dalje najbolji studenti i istrazivaci idu negde drugde, a ne u Finsku. U oblasti kojom se ja bavim (bezicne komunikacije) nema nekog Finca da se procuo. Ne znam za druge oblasti.
@Andrej
То стоји, али је бесмислено у околностима када се земља распарчава и распродаје, са једне стране, очекивати од грађана са друге стране да стежу каиш. И не само да је бесмислено, већ је и безобразно.. а аналог тога можемо да видимо и у социјализацији приватних дугова која се ради на западу. Повећвају се порези, задужује држава, смањују издавања, како би се покриле рупе приватних банкара.
Ако се иде на развој државе и заустављање пропадања, онда морају прво да се прекину сви дезинтеграциони процеси, да се стане са расипањем, мафијашким приватизацијама, да се претходне грешке власти (приватизације, лоши закони, нефункционална управа, погрешни приоритети…) исправе, како би се могло кренути са новим улагањима, инвестицијама и одрицањима. Ако држава планира да јефтино прода постојеће капацитете који су годинама грађени, који је онда мотив грађана да инвестирају у неке нове капацитете, које ће опет неко касније уз проценат јефтино да преда?
Поред тога склон сам да вјерујем да развој не мора да дође обавезно уз стезање каиша и даље жртве грађана. Штавише вјерујем када би се успоставили нови темељи да би грађани у веома кратком периоду могли да живе боље а поред тога да се друштво позитивно развија.
Ово све, по мени, значи и да се темељни политички систем треба промјенити. Сигурно да неки од савјета Арчибалда Рајса могу бити од користи. Слично као што је Финска урадила са нпр образовањем, тако и Србија треба да нађе нешто своје јединство, или тзв. unique selling proposition, који ће јој омогућити да се брже опорави и уздигне. То нешто треба да буде засновано и на промјени парадигме владања, јер очигледно је да садашњи систем државне администрације, избора и доношења одлука не може да донесе позитивне резултате. Да би се брже опоравило, треба изаћи из неких наметнутих оквира, као нпр што велике силе намећу мањима да би им ограничиле развој, и треба пронаћи пут којим ће се користи „неуобичајене“ методе или приступи. Наравно, друга је умјетност то све ускладити са политичким условљавањима споља и прилагодити ограниченом суверенитету.. то је неко моје краће виђење.
Sa zadovoljstvom citam ove komentare i namece mi se neki (mozda) zakljucak.
Da bi se napravio neki znacajan pomak, potreban je visok nivo kolektivne svesti i nacionalnog jedinstva. Ovo zbog toga jer je potrebno odricanje i u prvom trenutku pojacano finansiranje drzave ne bi li se pokrenula privreda. Da li se to radi ‘kapitalnom kontrolom’, ‘inflatornim mehanizmima’, ‘kreditnim mehanizmima’ nije toliko bitno. Bitno je da svi pristanemo da zivimo u jednom periodu gore nego sto bismo mogli zarad svetlije buducnosti… Cercilovski pristup krvi, znoja i suza….
Na zalost, razni elementi su ovo toliko puta zloupotrebili u Srbiji da bilo kakva slicna prica ne moze vise da prodje. Ja se secam prevara od cuvenog ‘zajma za preporod Srbije’, a sigurno je bilo koje cega i pre toga. I trenutno placamo drzavi skoro 50% kroz razne namete, tako da ne vidim da ce iko dobrovoljno da pristane da se ovaj procenat poveca…
Videli smo kako je bilo u Argentini, u Finskoj itd., a evo kako je u Srbiji:
Do novembra otplaćena 3,1 milijarda evra javnog duga
http://www.tanjug.rs/novosti/69362/do-novembra-otplacena-3-1-milijarda-evra-javnog-duga.htm
Вера, Нада, Љубав !
У лепом, и за нас лековитом приказу финског прилагођавања условима живљења на простори где Бог није био баш издашан. Видимо тријумф колективног духа једног малог народа и његову способност прилагођења суровим природним условима. Веома важан је момент односа појединца и колектива, озбиљног народа и њихових изданака односно интелектуалаца. Народ је озбиљно схватио оне своје најбоље појединце који су истовремено веома озбиљно схватили своју мисионарски улогу, међутим мора се узети у обзир и протестантски карактер Хришћанства који је дао јаку вертикалу зрелости том Народу.
Za Perica – Bojim se da u ovom trenutku nema ni organizovane elite, a ni uslova za konsenzus o strategiji razvoja Srbije. Ne vidim ni da se ova loša situacija može promeniti, bar ne u kratkom ili srednjem roku. Dug, bolan i spor proces sazrevanja nacije je tek pred nama. Hvala na komentaru.
Gospodine Katicu, da li imate ideju, ko bi realno mogao da izradi strategiju razvoja Srbije, politicku strategiju i ekonomske strategije. Verovatno treba da postoji neka snazna elita ili politcki konsenzus medju mocnim igracima u ekonomiji/politici. I ko bi bio u stanju da to sprovede. Koliko ja vidim sve strategije koja Srbija sprovodi su ideje nekih trenutno zainteresovanih spoljnjih igraca.
Knjiga je naravno slojevita – zanimljivo je sučeljavanje stavova Karlajla i Tolstoja. Čini mi se da ste i sami u jednom tekstu spomenuli pragmatičnost Anglosaksonskih nazora u pogledu istorijskih tokova. U knjizi se nalaze i drugi primeri i to je naravno bitno razumeti.
Ja sam dao svoje viđenje delovanja crkvenih organizacija, budući da se veliki deo knjige odnosi na pomenutog pastora i samim tim sam zašao u temu koja je delikatna i stvar ličnih i intimnih shvatanja. Sorry..
Inače sam odmah na početku komentara napisao da je upravo razumevanje ključna stvar – i to razumevanje onih koji su na vrhu hijerarhije, onih koji vladaju. Bez toga, i najveći trud prosvećenih i vrednih duhovnika, učitelja, zanatlija, oficira itd, ostaje bez efekta. Ja sam veći deo svog života proveo u Srbiji (Jugoslaviji) što i nije toliko bitno – sve što se dešava na ovoj planeti mi ne daje mnogo povoda da budem optimista..
Za grey owl – Mislim da je knjiga „Zidari života“ slojevitija i da se ne svodi samo na ulogu crkve i religioznosti u obnovi i podizanju nacije. Moj doživljaj vere se značajno razlikuje od Vašeg, ali to je tema koju ne bih otvarao. Hvala na komentaru.
Prilično optimistična knjiga (vidim da je pisana između dva rata).
Samo, da ima i na hiljade takvih pastora kao što je Luka Mekdonald, ja sam i dalje siguran da jedina promena može doći odozgo na dole.
Problem sa hrišćanstvom je upravo to što ono nema veze sa prvobitnom idejom i samim Hristom. To je bilo vreme kada je mnogo njih ginulo za ideju – bilo da su bacani lavovima ili kao misionari ubijani od „pagana“.
Od momenta kada ga, kao religiju prihvataju car i država, to postaje politika i biznis. Najbolja fora koju su smislili: koliko god neko zgešio, dovoljno je da se ispovedi i biće mu oprošteno. I tako funkcioniše do dan danas.
Razmišljanje naglas:
Ako srpska vlada insistira na evroentuzijazmu ispirisana strahom od gubitka kreditnih linija, koje omogućuju da se održava status quo i ne izvedu neophodne reforme koje bi našu državu načinile evropskom, ispada da je naš pro-evropski kurs najbolji način da se vlast održi, i najgori da mi nekada postanemo evropska država.
Takođe, onda sledi da je Evropi jako važno da održi sadašnju vlast ne zato što je to dobro za građane Srbije, nego zato što je to dobro za sponzore kosovske nezavisnosti.
Dakle ispada da je za Srbiju bolje da uspori sa evro-integracijama da bi brže postala evropska država?!
Za Pantica – Najlepše hvala za preporuku koju ste dali. Našao sam knjigu „Zidari života“ i čitanje privodim kraju. Knjigu u pdf formatu možete naći na adresi http://krozjednomucnostoljece.webs.com/oizdavacu.htm. Ako nadjem vremena, napisaću tekst o finskom školskom sistemu, koji je jedan od najboljih na svetu..
Birokratija je neuništiva, ustvari cveta i razvija se. Ovde je, a pretpostavljam i na zapadu skoro kao u filmu „Brazil“.
Nisam nostalgičan, ali to pominjanje Jugoslavije baš budi neke emocije…
Za Nostradurusa – Kada bi se uvela emisija novca bez duga, morala bi se verovatno uvesti i devizna i kapitalna kontrola. To smo nekada imali u Jugoslaviji (do vlade Ante Markovića), ali nam se nekako nije dopadalo, nije bilo dovoljno moderno i tržišno, mirisalo je po birokratiji, intervencionizmu itd.. Mora biti da je zato sada svima bolje. Hvala na komentaru.
Poštovani g. Katiću
Slažem sa argumentima da ako želimo voditi politiku daljnjeg zaduživanja da nam je skoro i svejedno da li je država u kojoj živimo u EU ili nije. Međutim, ako želimo prekinuti dužničko ropstvo ili ga ublažiti, to ne možemo unutar EU. Svaki pokušaj može završiti legalnim financijskim kaznama. A za izmjene se mora složiti 500 miliona stanovnika da nešto naprave. A uz dirigiranu politiku i medijsko ispiranje mozgova je to nemoguće. Van EU je moguć financijski i politički pritisak, ali zakone u državi možete donositi bez da vam netko odmah odere novčanu kaznu (primjer Mađarske).
Evo primjera iz RH. Kada bi se RH dalje zaduživala samo za otplatu starih dugova i manjak u platnoj bilanci sa inozemstvom, smanjili bi novo zaduživanje tj. uštedjeli bi na novcu koji nam je potreban za unutrašnji profit. A to je oko 2 milijarde eura na koje više ne bi išla kamata. Za 5 godina je to smanjenje povećanja duga za 12 milijardi eura. A za 10 godina je to smanjenje nepotrebnog duga za 28 milijardi eura. Tu računam na kamatu od 6%. Zar ovo nije više nego dobar razlog da se uvede emisija novca bez duga? Jer i kada se ima negativna trgovinska bilanca (kao što je većinom vremena imala SFRJ) vlastiti novac bez duga smanjuje rast ukupnog duga i čini gospodarstvo konkurentnijim i omogućava viši standard života. 🙂
Za Nostradurusa – Mislim da Vam je promakla moja argumentacija koju sam davao u prethodnim komentarima (npr. Zdravku). Hvala na komentaru.
Poštovani g. Katiću, sigurno znate da kad bi Srbija ušla u EU, da tada mora poštivati statut ECB-a tj. ESCB te bi bila osuđena na bankrot bez mogućnosti eskivaže. Stoga me zbilja čudi da podržavate ideju ulaska Srbije u EU. EU kao cjelina ima malu razliku između izvoza i uvoza, što u kombinaciji sa ekspanzijom novca kao duga vodi u neotplative dugove sa posljedicom masovne privatizacije i bankrota, padom standarda, itd. Zar to može željeti netko svojoj domovini?
Za Nostradurusa – Čuveno pravilo da centralne banke ne mogu direktno finansirati bužetski deficit ne nameće samo EU, već i MMF. Otuda, i one države koje nisu članovi EU slede istu monetarnu politiku. Države su odavno prezadužene, građani nisu spremni na žrtve i odricanje, pa države ne mogu sebi dopustiti luksuz da okrenu leđa MMF-u, međunarodnim kreditorima i pođu svojim putem. Hvala na komentaru.
Poštovni g. Katić, mislim da ste eskivirali odgovor ili možda niste upoznati sa statutom ECB-a tj. ESCB po kojem se države vlade i uprave države EU moraju zaduživati na slobodnom tržištu umjesto da država emitira svoj novac za lokalne potrebe. Sama EMU na temeljima tog sporazuma je osuđena na propast jer su u uvjetima globalizacije kapitalisti iskoristili jeftinu radnu snagu i preselili proizvodnju. Krupnom kapitalu je svejedno gdje je proizvodnja i bitan je profit. A osim toga time se povećava nezaposlenost i ruši cijena radne snage i u svojoj državi. Stranice http://prosperityuk.com/ već desetljeće nude informacije o problemu korištenja novca kao duga. Svaka država koja misli uspjeti se mora zapitati slijedeće: Ako na sav naš novac ide kamata od 6%, a veoma mali broj dionica firmi postiže više od 6% prinosa, kako očekivati da će država globalno moći opstati sa plaćanjem tog danka bankarima? To je nego više dovoljan razlog da se prekine sa praksom koja vodi samo u sve veće probleme. Tekstovi iz donjih linkova sve objašnjavaju:
http://prosperityuk.com/2003/06/publicly-created-money-the-democratic-imperative/
http://prosperityuk.com/2001/11/the-negative-consequences-of-the-debt-based-money-system/
http://prosperityuk.com/2001/06/our-debt-based-money-system-will-break-us/
http://prosperityuk.com/2003/02/four-steps-which-destroyed-argentina/
——-
A što se tiče prosperiteta Srbije u svezi sa Rusijom, mislim da se tu prvo trebate zapitati zašto se SSSR raspao. Nisu omogućavali ekonomski prosperitet. U takvoj zajednici ili vezi se uvijek treba zapitati što će balansirati trgovinu između država, a zatim na koji način će se povećavati količina novca. Iz ove dvije informacije lako možete zaključiti kuda će krenuti ta zajednica. Čak i uz najbolje želje, ako nema objektivnih uslova da svi prosperiraju, mora se raspasti. U RH se razvija jedna grupa na facebooku: Zajedno. Bilo bi dobro da vidite na kojim temeljima se gradi taj program. Malo je naravno preuveličan rezultat, ali osnovne postavke plana su: Izbjegavanje ulaza u EU, emisija novca za potrebe države i plansko razvijanje. Plan koji treba pasati običnoj raji koja čini 98% stanovništva. Onih 2% će se ionako lako snaći i bez da razmišljamo o njima. Zar ne. http://www.facebook.com/groups/ZAJEDNOzaHR/?ref=ts&fref=ts
Problem je što je ovde mnogo nepismenih, mnogo izbezumljenih a oni koji su na vlasti se ne bave čitanjem…
Ova numera dosta oslikava današnje stanje u Srbiji:
Veliki pozdrav za Nebojšu i sve čitaoce bloga.
Nijedan veliki uspeh ne dolazi slučajno pa tako ni uspeh Finske.Za sve one kojim je uspeh Finske nepoznanica preporučujem fenomenalnu knjigu „Zidari života“.
Interesantno je da je izdavač ove knjige manastir Hilandar.
Mislim da bi ovu knjigu svi Srbi (a naročito oni na vlasti) trebalo da pročitaju.
За Бојана – Србија је предалеко и нема никакав географски контакт са Русијом или Азијом. При томе, Србија је објективно безначајна за земље ШОС-а да би се базна географска чињеница могла занемарити. Уз све проблеме и слабости ЕУ је далеко, далеко испред земаља ШОС-а у сваком погледу.
Србија је (у Вашим терминима) Грделица, са или без ЕУ. Материјализам и фокус на потрошњу је данас исто толико јак у Русији или Кини, колико и у ЕУ. То је дух времена. Хвала на коментару.
Г. Катићу, када већ говоримо о уласку Србије у ЕУ и развојним шансама у вези са тим, можете ли се осврнути и на потенцијални улазак Србије у неку форму заједнице са Русијом односно Шангајску организацију за сарадњу? Да ли би Србија потенцијално у таквој заједници имала боље шансе за бржи и слободнији развој, а да се ипак налази у неким оквирима и тако да кажемо заштите? Ја то посматрам са аспекта политичке организације, односно дубине интеграције и степена независности који држава у таквој организацији може да испољи, јер од те врсте маневарског простора доста зависе развојне шансе.
Са ЕУ која је већ презасићена и у проблемима, те у реформама устава и других темељних докумената, имамо јако слабо позицију и могућност утицаја. У таквом окружењу Србија би у ЕУ била оно што је Грделица у Србији.
Ја иначе живим у тој ЕУ, и овдје често виђам Бугаре како просе и Мађаре како преузимају артикле на улазу на сметљиште. Људи високо образовани и са послом (ок зависно од бранше), тешко да могу нешто значајније да уштеде мимо плате. И поред разних ЕУ регулација по питању картелисања монопола итд примјери масовне контроле и злоупотребе су тако очигледни да могу да се пореде са СФРЈ. Када одем кући тржиште је много слободније и бар што се тиче прехрамбене индустрије избор производа је много већи него овдје.
Повремено боравим и у земљама типа Чешка и Словачка, код њих се на улици и на људима види да јесу на бољем нивоу од нас, али не пуно бољем и не са пуно сигурнијом перспективом. Мислим да ово што се ради са ЕУ нема неке посебне везе са идејом Европе. Имам некакав осјећај да је њихова религија или шта већ, можда генетска посебност, неким водећим народима или њиховим елитама усадила црту ароганције, жеље да владају над другима и потребу за сталним гомилањем материјалних добара.
На Јутјубу има доста копија снимка говора бившег совјетског дисидента Владимира Буковског. Његова прича о ЕУСССР почиње са сљедећим ријечима: Живио сам у вашој будућности; није функционисало.
Srbija nije mogla da bude clanica EU niti ce moci jer EU sama po sebi ima granice i broj stanovnika pa nas ovakve kakvi smo ne moze primiti. Nedefinisani smo.
Za Zdravka,
Mislim da je nepotrebno da se posmatra konkurentnost privrede sa stanovista sta ako bismo bili clan EU. Svaki ulazak u EU je ulazak u tim. Svako dobije svoju ulogu koja je naravno sa stanovista onog ko igra tu ulogu uvek losa.
Gospodine Katicu, hvala vam na odgovoru. Primer Finske je zaista odlican. Finska je zemlja bez ikakvih bogom danih komparativnih prednosti, ali su ipak uspeli. Sticajem okolnosti dosta saradjujem sa Fincima. Cini mi se da su oni prvi brojcano mali narod koji je shvatio ulogu obrazovanja, odnosno visoko kvalifikovane radne snage u modernom svetu. Zbog toga je jedna malecna Finska iznedrila Nokiu, koja uz sve poslovne probleme sa kojima se sada suocava predstavlja dzina u svetskim razmerama. Jedna takva kompanija je u stanju da povuce napred maltene celu drzavu.
Mogao bih se sloziti sa vecim delom vaseg odgovora, pogotovu onog dela u kome tvrdite da bi se inferiorne drzave nalazile u tom polozaju cak i da nisu u EU. Srbija je ziv primer!
>> Meni se čini da je i tu strategiju lakše realizovati u okviru EU
Sa ovim se ne bih slozio, pre svega kada pogledate ovlascenja koja se nemilosrdno prenose na centralni nivo. Zatim tu je i monetarna politika koja je stub svakog planskog razvoja. U evro zoni, samostalna fiskalna politika je naucna fantastika. Ispravite me ako gresim, ali sami ste u nekoliko navrata pisali o prednostima sopstvene valute. Ostavljam mogucnost da vi pravite razliku izmedju clanstva u EU i clanstva u evro zoni, to nije najjasnije iz vaseg odgovora.
Druga stvar je konkurentnost domace proizvodnje koja se nikako nece popraviti clanstvom u EU. Apsolutno sam protiv da drzava na neodredjeno bude kisobran privredi, ali nekakva razumna strategija je neophodna. Primer je poljoprivreda, mesto gde bismo po svim parametrima morali biti uspesni. Naime, 2014. nas ceka ukidanje carina na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz EU. Jasno je da to nasa poljoprivreda nece izdrzati. Utakmica od samog pocetka nije fer jer su proizvodjaci iz EU zestoko subvencionisani. To neminovno vodi nase proizvodjace u bankrot. Epilog se da naslutiti. Nasi proizvodjaci ce ili propasti ili postati vlasnistvo stranih kompanija koje ce potom lako kartelizovati trziste. Vec vidjeno.
Delovalo je da je Slovenija lepo shvatila pravila igre. Takav model ulaska u EU je nesto sa cim bih se slozio. Sve je delovalo kako treba. Zato sam vas i pitao za objasnjenje preokreta. To je vec u domenu spekulacija, ali nekome je izgleda bilo u interesu da marginaluzuje grupu ljudi koju nazivate „starom gardom“. Sada ce slovenacka privreda biti lak plen. Oni su ipak u boljoj poziciji od nas. Barem imaju privredu.
Za Nostradurusa – U odgovoru Zdravku sam pokušao ukratko da objasnim svoju poziciju. Npr. Hrvatska je danas zadužena onoliko koliko je cela Jugoslavija dugovala krajem 90-tih. Ovo zaduživanje je pre svega hrvatski projekt, nije projekt EU, kao što je i srpsko zaduživanje domaći projekt. Hvala na komentaru.
Poštovani G. Katić, iznenađujeme vaše zalaganje za ulaz Srbije u EU. A pogotovo kada vidimo kako je slovenci dosta rezanja koja dolaze zbog monetarne politike EU jer je to politika zaduživanja i privatizacije koja je uzročno vezana sa ekspanzijom novca preko kredita.
Za Zdravka – Strategija „u se i u svoje kljuse“ je jedini validni pristup, bez obzira da li ste u EU, ili van nje. Meni se čini da je i tu strategiju lakše realizovati u okviru EU. Srbija nije ni Švajcarska, ni Norveška i nema kapacitet niti sposobnost da uspešno funkcioniše sama.
Polupropale države Istočne Evrope se nisu zadužile zato što su u EU, već su se zadužile zato što su (kao i sve inferiorne države) radile ono što je najlakše. Njihova pozicija, koju Vi nazivate kolonijalnom, bila bi ista ili gora, i da nisu članice EU. Slovenija je dugo, sve do 2005-2006. imala razumnu strategiju, a onda je stara garda najurena, a na njihovo mesto su došli neki novi klinci i tu je počeo hod unazad.
U okviru EU, Finska je dobar primer kako jedna odgovorna, iako siromašna nacija, može iskoristiti prednosti EU.
Hvala na komentaru.
Gospodine Katicu, u jednom od prethodnih komentara ste sebe svrstali u evroentuzijaste i, kao sto ste sami za sebe rekli, u EU (koliko god da je Velika Britanija EU) zivite jer ste tako izabrali. Ako ne zadirem previse u vasu privatnost, da li biste mogli iz licne perspektive prokomentarisati vas evroentuzijazam na primeru Slovenije? Da li je evroentuzijazam kod vas u opadanju i na kom je trenutno nivou?
Ono sto mene muci je obrazac koji se vec dosta dugo ponavlja, mislim da ste i sami o tome pisali. Najbolji djaci postaju ponavljaci, to smo videli na primeru „baltickih tigrova“, Madjarske, itd. Obrazac je zaista isti: ciljana zemlja se obaspe novcem i stranom robom, narod se po pravilu polakomi jer mu odjednom postaje dostupno ono sto je mogao da gleda samo na TV-u i filmovima. Sledi zaduzivanje i naroda i drzave, sve je u najboljem redu, a onda kreditiranje stane. Sve sto je bilo dobro se rasproda, socijalna drzava prakticno biva izbrisana, ostaju dugovi i nikakva perspektiva da ce se ista promeniti. Posmatrajuci taj obrazac, ne mogu da se otmem utisku da je EU samo nova kolonijalsiticka tvorevina u kojoj privilegovano drustvo „prave“ Evrope ima ekonomske koristi (to se opet verovatno odnosi samo na uzak sloj mocnika, tesko da obican narod to oseca), dok smo svi ostali (pre svega istocna Evropa) osudjeni na polozaj prave pravcate kolinije bez ikakvog suvereniteta (ne moze ga ni biti ako moramo da molimo za kredite), bez samostalne razvojne politike (pogotovu pri prelasku na evro). Kako u tom svetlu posmatrate vas evroentuzijazam? Konkretno, moj evroentuzijazam je presao razvojni put od evroentuzijaste, preko evroskeptika do „u se i u svoje kljuse“ dok se stvari ne srede da od EU imamo koristi. Sledeca faza je „daleko im lepa kuca“.
Unapred hvala.
Tema je sjajna i navodi na mnoga razmišljanja, što ste i sami uradili. Takođe mogu se izvući mnogi zaključci. Za pravilno zaključivanje neopodan je potpuni uvid u sve informacije. Kao što kaže vaš naslov pravda pravo … tu ću se zaustaviti. Prvo, svi smo svesni činjenice da je čest slučaj da su rezultati sudskih sporova posledica umešnosti advokata. Zatim „silovanje“ pravde (ne bih da elaboriram) i na kraju sama (ne)mogućnost izvršenja presude. Sa druge strane imamo banke tj zajmodavce: sjajna tema jesti pitanje njihove odogovornosti i „pravednosti“ eventualnih sankcija za njih. Odgovornost se ogleda u činjenice da svaki zajmodavac plasira sredstva uz određeni interes i rizik – istovremeno. Jedan izraz koji izbegavam, ali koji dominira u vremenu krize, i koji opisuje ponašanje jeste pohlepa. Dakle svi su se vodili za uvećanjem zarade i plasmani su postajali sve „sumljiviji“. Bankarski konzervatizam se istopio pod uticajem smanjenja regulative i ovog prvog. Odgovornost banaka je, pored pomenutog, bila i u tome što: 1) Nisu imale razvijen sistem „ranog upozoravanja“ na znake da dug neće biti vraćen 2) Manjak znanja i volje za restrukturiranje potraživanja (paradoksalno i istinito). Šteta koja je stvorena na ovaj način je očigledna.
Mislim da smo svi dosli do toga da je prblem Srbije u stvari problem njene nekompetentne elite. ZIveci dugo na drugim mestima, a zatim u Srbiji spoznao sam tu sustinsku razliku. U zemljama koj enisu propale, elita takodje prezire, ali ne mrzi svoj narod. U Srbiji elita mrzi narod i zrtvuje ga lako. Za spas Srbije sppska elita mor abiti zamenjena
Za Miloša – Hvala Vam na lepim rečim. Zaista mi je drago ako Vam je moj blog od koristi. Sretno na studijama.
Dragi ljudi,
Mlad sam i neiskusan (u ekonomskom smislu) da polemisem sa vama na zadate teme.Ali redovno pratim blog gospodina Katica.Ono sto sam hteo da vam kazem je da sam imao prilike uzivo da upoznam gospodina Katica (i to se desilo bas pre neki dan).To je izuzetan i istinski (!) gospodin,ljubazan,prijatan.. ma za svaku pohvalu i primer.Mogu jedino da iskazem iskreno zaljenje sto nisam cuo jos koji savet koji ce mi koristiti.Uvek sam hteo da imam neki primer pred sobom sa scene nase intelektualne elite na koga cu moci da se ugledam.Ne treba da vam govorim da je to upravo Nebojsa Katic i da sam jos imao to zadovoljstvo da se licno upoznamo razumecete sto ne krijem svoje odusevljenje. Necu prestati da Vas pratim i ucim,hvala na trudu. Srdacno,Milos.
Za Marina – Sve države koje su od sebe nešto napravile imale su jasnu ekonomsku i političku strategiju. Samo je Singapur bio rigorozan u borbi protiv korupcije, ostale države se nisu previše trudile u vezi sa time. Uspele su međutim da očiste malu korpuciju, a „urede“ veliku. Mnogo kasnije je došlo i do čišćenja velike korupcije, kada je proces „prvobitne akumulacije“ bio okončan. Ovo naravno nije recept niti podrška korupciji, već konstatacija stanja. Hvala na komentaru.
Za Nebojsu,
Da li se slazete da su sve drzave koje su se izdigle iznad ostalih rigorozno kaznjavale i kaznjavaju svaku kradju drzave. Bilo da je SAD ( samo porez i smrt su sigurni) ili recimo Kina koja u istom danu dosudi i izvrsava smrtnu kaznu? O bogatim islamskim zemljama da i ne pricam.
Za Radgosta,
Odgovor je vrlo prost. Ne postoji „ja“ vec samo „mi“. Jasna pravila i vrlo rigorozne kazne za nepostovanje istih. Neprimenjivo kod nas.
Господине „Vladimir Dž“ , побогу човече имате на овој страници низ текстова од етике до стратегије и примера других шта чинити, као и конкретни предлози г Катића о свим тим судбоносним питањима.
Друго г. Владимире Џ. , или јеси или ниси лав , и бориш се за своју отаџбину, на све начине .Из вашег става провејава кулавичлук и запомагање, правдање за будуће лоше потезе , стање….значи БОРБА, бре!
Треће, кад већ помену г. Катић , пример Сингапура, азијских тигрова је позитиван, значи треба извлачити и користити примере успешних са свих континената…НЕКА ова Влада користи позитивцна искуства, (ето сада имамо Русију и Кину који су заинтересовани за сарадњу и сл)
*Уз пут, сугестија г. Катићу ( и молба ), да ако је то могуће једне прилике , сажето и упоредно представи те мере које су предузимале земље „тигрови“ и које су допринеле великом развоју тих земаља, а од којим би ми могли да УЧИМО!
Извињавам се и хвала!
Za Ivana N.
Cak i da se Srbija nalazi na sred put kao sto Vi kazete taj put nije slep da se samo zahvaljujuci drugima lomi samo na nama. Dal na istok, dal na zapad, da li da budemo evropska Srbija, da li da idemo ka Rusiji, da li da budemo za ovo ili ono. Pre ili kasnije se sve svodi na par reci “ cena je tolika i tolika“. Sve u zivotu je to. Kolika je cena ulaska u EU, saveza sa Rusijom… itd. Pomenuh nedavno „mesanje karata“, ali zaboravih da nakon svakog mesanja mi se poprilicno brojancano smanjimo sto kroz pogbije sto kroz raseljavanje. Ostajemo stalno bez najkvalitetnijg dela populacije.
Za Vladimira Dz,
Da li se Vi nezavisni? Da li mozete bez vode, hrane vazduha? Nezavisnost ne postoji.Ako zelite da zivite kao antiglobalista uvek mozete, ako zelite da poricete bilo kakvo dostignuce modernog doba ne verujem da ce Vas bilo ko naterati da to koristite. Odreknite se svega.
Za Vladimira Dž – Uprkos gospodarima univerzuma i ostalim moćnicima, neke države su uspele da izađu iz bede i prilagode se svetu u kome žive. Meni ne bi smetalo da je Srbija uređena kao Singapur, razvijena kao Singapur, pa makar bila skrojena po meri globalista. Ako je Vaša vizija sveta i opšte nemoći tačna, onda bi kolektivno samoubistvo nacija bio solidan egizistencijalni odgovor.
Što se mojih predloga tiče, žao mi je ako su pored Vas prošli neopaženo. Nemam potrebu da sebe stalno citiram i čitaoce vraćam na tekstove koje sam ranije pisao. Što se dosadnih tekstova tiče, moj blog ima veliku prednost – nije obavezno školsko gradivo i ne mora se čitati. Hvala na komentaru.
Владимиру Ж,
Нисам дрвени адвокат Н. Катића, али овакав коментар ауторових квалитетних и јасних ставова /којих нема у јавности/ гура ову дискусију у бесмислену и прети да је угаси. Ако је то циљ, онда је и добра намера осуђена на неуспех.
За Небојшу
Хаос рађа звезду!
Господине Катићу, после вишемесечних полемичких и надам се здраворазумских промишљања долазимо до суштинског проблема. Кристализације идеје којим путем треба да крене овај народ?
Очекујем да се већина учесника овог панела сложи око фундаменталног проблема који детерминише историјску конотацију свих наших посрнућа и уздигнућа.
Неоспорна је чињеница да смо направили кућу на сред друма, а нисмо толико снажни да је бранимо а богами ни толико паметни да разумемо историјски тренутак кад и којем се царству приволети. И данас тај исти проблем мучи нас више него било кад. Дал на Исток, дал на Запад, дал на Север, ил на Југ.То је за нас једноставно квадратура круга.
У задње време провејава једна свежа млада али неоспорно дубока и здрава идеја, трећег пута или трећа Србија.
Прво мора се превазићи српска подела која још у зачетку поништава све креативне идеје и не дозвољава трасирање пута наде.
Друго, само кроз духовно прочишћене /катарзу/ можемо угледати светлост на хоризонту.
И треће,морамо уважити и туђе проблеме ако желимо да и они разумеју наше!
пс,
Моја маленкост се усуди да јавно размишља о великим темама.Кроз ову и овакву тему примећујем /као жртва транзиције / стасалост јавног мњења да у овом узбурканом времену сагледамо обрисе истине. Кад ће мо јасно одредити правац деловања зависи од интензитета нашег сазревања.
Поздрав!
Za Gosp Katića – Sve i da imamo intelektualnu scenu koja bi dala neku ekonomsku strategiju, kako mislite da je oni ostvare a da ostanemo istinski nezavisna država? Zar mislite da bi taj naš razvoj dozvolili gospodari novca? Posebno mislim na te kod vas u Londonu.
Za ples je potrebno dvoje. Ne možemo mi da napredujemo ako oni stave barijere na njihove tehnologije i restrikcije na njihov novac. Kako mislite da trgujemo sa ostatkom sveta ako je njihov novac preskup za nas? Ko će da uzima naše dinare kad bi za njega važio poseban režim izglasan u Londonu ili Vašingtonu? Ko trguje sa kubanskim ili severno korejskim novcem?
Poslužiću se vašim izrazom kad ste ocenjivali jedan film koji sam vam preporučio – jednostran. Eto vi sada gledate jednostrano problem našeg razvoja. Mi nemožemo bez njihove dobronamerne saradnje. Recimo njihove visoke kamatne stope nisu dobra namera, po meni.
Našu elitu karakterišete kao šizofrenu dok vi u jednom tekstu hvalite poteze ECB kao mudre i dalekovide. Pa zar nam ta ista banka ne diktira uslove u vezi našeg monetarnog sistema i NBS? Zar treba da sledimo diktat takve jedne institucije? Jel mislite da ćemo biti nezavisni ako nam oni nametnu zakone po njihovoj meri? O kakvoj koherentnosti mi možemo da pričamo kad je mudra ECB već skrojila našu ekonomsku strategiju?
U knjizi koju ste pročitali i koju ste ocenili kao (parafraziram) “razočaravajuću”, Ispovesti ekonomskog ubice od John Prekinsa, autor piše:
“Mi smo visoko plaćeni profesionalci koji varaju zemlje širom sveta u bilionima dolara. Oni posuđuju novac od Svetske Banke, MMFa, od USAID, i drugih organizacija koje „pomažu”. Taj novac završava u koferima velikih korporacija i u džepove par bogatih porodica koje kontrolišu svetske resurse. Njihove alatke su lažni finansijski izveštaji, namešteni izbori, mita, iznude, seks i ubistva. Oni igraju igru staru koliko i prva carstva, ali ova nova imaju zastrašujuću dimenziju tokom ovog procesa globazacije…
Sadam Husein je pretio da će prodavati naftu u drugoj valuti, neposredno pre nego što su ga skinuli. Ponekad se desi da ekonomski plaćenik ne uspe da korumpira lidere nekih zemalja, kao što ja nisam uspeo sa Omar Torihosom u Panami, i sa Haime Roldosom u Ekvadoru.”
Autor je lepo napisao šta se dešava ako želite da vodite samostalnu politiku. Mislite da će nama dozvoliti da trgujemo sa ostalim nacijama po našoj volji kao što su to iračani mislili? Mislite da će nama dati da se razmahnemo sa našom koherentnom politikom kad je jednom uobličimo?
Vaš primer Singapura po meni nije primer samostalnosti. Oni su isto tako deo tog sistema. Oni su skrojeni po meri globalista. Po meni mi imamo lažnu predstavu da oni vode nezavisnu politiku. To je iz razloga što mislimo da neki od postojećih modela, poput Anglo ili franko ili neki srednjo-evropski model, nije identično iskopiran tamo pa su otuda oni navodno sami sebi skrojili društvo. Ali autori globalnog sela to nisu ni zahtevali.
„Postoji potreba da se stvori Novi svetski poredak, ali on će imati različite karakteristike u različitim delovima sveta.“ – Henri Kisindžer.
Isto tako Gosp Katiću nikada niste napisali ni jednu reč o štetočinama u našem društvu. Poimence. Ko su te osobe koje su nas dovele dovde? Kako mislite da se stvori neka zajednička platforma kad neznamo ko je kakve stavove zastupao do sada? Zar netreba odvojiti žito u kukolja pa onda sesti za sto? Možda tim analitičarima i predlagačima nije promaklo da je zemlja prezadužena? Možda oni ne žele da mi budemo suverena zemlja? Možda su zato dobili razne Fidelinke, penthouse, vile,…jer su aktivno vodili politiku dirigovanu spolja? Možda je ta politika baš iz Evrope u koju ste vi zaljubljeni?
Ali kako mi neuki paori to da znamo kad niko neće da kaže koji su stručnjaci predlagali pređašnju politiku? Ja koliko znam svi su uglavnom predlagali da i mi idemo putem neke Španije, Irske, Slovenije… i svi ti predlagači su apsolutni evroentuzijasti. Zar i mi nismo primenuli isti recept kao i oni? I gde smo svi sada?
Evo i danas ova naša bivša vlast, isto tako žestoki evroentuzijasti, kritikuju današnju ekonomsku politiku jer nije razvojna? Kako bi ste vi ostvarili taj njihov zahtev a da se ne zadužujemo? (Tako da nemate potrebe više da pišete dosadne i kontinuirane kritike zaduživanja). Dajte neki kratki predlog.
За Бојана – Пратећи српску интелектуалну сцену, нисам успео да уочим предлоге који би могли послужити као основа за стварање кохерентне и свеобухватне политичке и економске стратегије. Видео сам пуно жеља и поштених намера, али не и реалистичне анализе стања и могућности. Нпр. највећем броју аналитичара и предлагача је промакло да презадужена земља не може бити суверена. Моја досадна и континуирана критика политике задуживања није се сводила само на економску димензију проблема, већ и на њене неминовне политичке последице.
Када је о елити реч, није битно да она буде велика, битно је да њен врх има јасну идеју куда и како жели да иде, и да у том науму буде јединствен. (Мемоари Ли Кван Јуа, „оца“ Сингапура, одлично су сведочанство и упутство како се гради држава на „ледини“). Српска елита нема такав врх, она је шизофрено располућена и оријентисана ка општим местима и декларацијама. Боље је ако грешим. Хвала на коментару.
У Небојшином одговору Ненаду издвојио бих овај дио:
Bojim se da u Srbiji više nema volje za bilo kakvo žrtvovanje u ime slobode, ponosa i budućnosti. Sve i da te volje ima, u Srbiji nema znanja i intelektualnog kapaciteta za samostalnu ekonomsku i državotvornu politiku.
Ово је сурова и искрена констатација. Ипак нисам сигуран на шта сте мислили под другим дијелом, за интелектуални капацитет. Да ли се то односи на јавност, у смислу људи који су јавно активни/присутни/видљиви, или баш на комплетну популацију? Или да немамо развијену идеологију/стратегију/оријентацију која би заступала самосталну економску и државотворну политику?
Са друге стране, какве је капацитете имао Сингапур када се кренуо развијати? У Јужној Кореји након завршетка рата било је свега неколико стотина високо образованих људи, па ево докле су стигли.
Нисам сигуран да је у том погледу тако црна ситуација, нити да је у питању стање које је трајно и непоправљиво.
ћорав кад прогледа, далеко види.
Највећа снага човека је да призна своје грешке.
Небојша Катић треба Србији као и сви они који јој данас желе служити и бити верни.
Као што „Иван Н.“ вели, господине Катићу оно што рекосте кроз одговор Ненаду (уз додатне везе за чланке) , је тачно до танчина.
Нажалост урушавање државе, друштва, привреде, морала , траје већ више од 12 година, побише више људи кроз ове сулуде надри-реформе него што изгибе недужног народа у ратовима деведесетих.
Оно што су нам годинама радили неки западњаци је геноцид, али ово што раде домаћи квизслинзи последњих 12 година је геноцид на куб, нажалост.
Урушавање система и нормалних вредности је попримило размере епидемије.Докле бре, гилиптери да владају!?
Мало ме је зачудио одговор господина Катића Владимиру. као неко ко живи у ЕУ, иако је Британија једном ногом изван и уствари амерички тројански коњ, он би требало да зна да Србија никада неће бити примљена. Дакле, та алтернатива једноставно не постоји.
Direktna provokacija EU i ostalih članica Imperije da se oslobode haški zatvorenici polako budi naše zaljubljenike u njihove vrednosti. Ja sam svoje iluzije o zapadu davno uočio i priključio se širokom svetskom frontu antiglobalista.
Sloboda je univerzalna stvar i ne mogu međe da joj se stave. Ako ste iskreni poštovalac ljudi i drugog mišljenja onda nikako nećete tražiti da drugi ljudi imaju neslobodu jer sami to sebi ne želite. Takvi su antiglobalisti. Oni su uočili da stege u njihovom društvu sve više prožimaju njihovo društvo i da se širi dalje. Mi to osećamo i sve više nam kičmu savijaju. To je diktat iz Vašingtona i Brisela.
Na sreću ima ljudi u zapadnom svetu koji su digli glas protiv prikrivene tiranije koja okupira njihov svet i koja humanitarno bombarduje one van. To su ljudi poput kongresmena Ron Paul. Njegov oproštajni govor je pečat na njegov dugodišnji rad i izraz mnogi iskrenih ljudi koji imaju na umu – ono što ne želim sebi ne želim ni drugima. (http://www.campaignforliberty.org/national-blog/transcript-of-farewell-address/)
“Svako trvdi da podržava slobodu. Ali često on to radi za sebe ne i za druge. Mnogi veruju da treba ograničiti slobode. Oni tvrde da slobodu treba kanalisati i kontrolisati kako bi se ostvarila pravednost i jednakost tako što treba limitirati silom neke slobode.“
On je čovek koji je žestoko kritikovao bombardovanje naše zemlje u Kongresu. Osudio sve američke pohode, traži ukidanje Federalnih rezervi, traži novu istragu u vezi 11 Sep, slobodu govora i ukidanje svih ekonomskih monopola…Njegovi stavovi iz ekonomije su stavovi austrijske škole ekonomije: ekonomska sloboda pojedinca vodi ka potpunoj slobodi. Takve ljude treba da podržimo jer naša sloboda upravo zavisi od njihove slobode. Mi nemamo snage ni resursa da održimo našu ekonomsku stabilnost ako ne srušimo Imperiju iznutra. Mi se ne možemo odupreti sami sili globalista ako ne pružimo ruku onima koji mogu mnogo više da učine nego svi naši dobronamerni političari zajedno. To je put kojim treba da idemo. Da podržimo ljude kao što je Nigel Farage, britanskog predstavnika u evropskom parlamentu. (Alex Jones and Nigel Farage – Bankari ne daju da izadjete iz EU)
“Razgovarali smo o izlasku iz EU, ali ti si u pauzi isticao da je sve dizajnirano kao prevara,.. da je nemoguće izaći sem ukoliko ljudi ne vide prevaru. Da, ovi ljudi koji su postavili ovaj EU pojekat su vrlo pametni, vrlo vrlo podmukli. Oni su napisali sporazume tako da te svojim dizajnom drže unutra i da nikako ne možeš izaći. Nešto kao zamka za rakove. Unutra je jedan veliki sočan mamac, možete ući u zamku ali izaći je nemoguće. Nema odredbi u evropskim ugovorima da neko nekad može da napusti EU.“
O kakvoj zamci za rakove govori ovaj britanski parlamentarac? Pa to je ovaj lažni materijalni svet koji su oni nampumpali svojim lažnim novcem. To su krpice, gedžeti, pomadice, cool kola, cipelice, brendovi…jednom rečju igračke i perje za kojim mnogi on nas žude. To je želja naša da se popnemo neki stepenik više, da postanemo prvorazredni robovi, kao na zapadu, i da se rešimo naše trećerazredne pozicije. Oni su slikali svoje robove preko filmova i slali taj lažni marketing u svet. Mi smo se upecali kao rakovi, postali smo materijalni narkomani i polako nas sve zajedno asimiliraju u jednu bezličnu masu dužničkih robova. To je pravi Matrix o kojem globalisti govore u svom filmu. Prkose nama budnima: da 99% ljudi oko nas ne vide svet oko sebe.
“Matriks je svuda. Svuda oko nas. Čak i sada, u ovoj sobi. Vidiš ga kada pogledaš kroz prozor ili kada upališ televizor. Osećaš to kada ideš na posao…kada ideš u crkvu… kada plaćaš poreze. To je svet koji ti je navučen
preko očiju da sakrije istinu. – Koju istinu? – Da si rob, Neo. Kao i svi, rođen si u ropstvu. Rođen u zatvoru koji ne možeš ni mirisati, ni okusiti, ni opipati. U zatvoru za tvoj um.“
Mnogi od nas ne mogu da se udupru iskušenjima i pecamo se na njihove mamce. Kao i svaki drugi narkoman, horde naših materijalnih hrle u njihove šoping molove po svoju redovnu dozu. Kao i svaki drugi ovisnik spuštamo svoje samopoštovanje ako nam se uskrati redovna doza. Kosovo nije bitno dajte još šoping molova. Redukovali su nam sposobnost samoodržanja, teraju sve ljude sa sela, i tako mogućnost da ne zavisimo od njihovog redovnog fiksa. Moramo u njihove samousluge jer neznamo kako da gajimo svoje svinje i sadimo luk i paradajz. A tamo nas čeka njihov GMO kojim nas još više redukuju. Oni koji su postali apsolutni zavisnici odlaze u stranke koji fanatično podržavaju svoje dilere droga. Oni ne žele plavu pilulu da se probude.
Za nas važi i isto ono što i za sve ostale narode koji imaju tvrdu kožu, koji su sa planine i imaju dugu istoriju odupiranja osvajačima. Ovo što je rekao Henri Kisindzer za Grke, isto važi i za nas.
“Grci su anarhisti, nije ih lako pokoriti. Moramo ući duboko u njihove kulturološke korene. Možda ćemo ih tako moći prisiliti na konformizam. Moramo neutralizovati njihovu sposobnost razvoja, diferencijacije i održavanja prodiranjem u njihov jezik, veru, kulturu i istorijske vrednosti. Moramo ih ukloniti kako bismo mogli sprovesti naše strateške planove na području Balkana, Sredozemlja i Bliskog istoka.- Henri Kisindžer, Sep 1974. god.
Misle da će nas neutralisati tako što će nas poniziti oslobađanjem svojih plaćenika? Ako shvatimo u kakvom svetu živimo, teško da će im to uspeti.
Ja odavno mrzim politiku, a one koji se time bave smatram štetočinama. Međutim, davno sam shvatio i to, da ja njima ne mogu mnogo ni da zameram. Mnogi ljudi i dalje veruju u deda-mraza i vole da slušaju gluposti. Pa onda i ne zaslužuju bolje.
Istina je da promene mogu da dođu samo odozgo na dole, ali nekome je u interesu ovakva situacija.
A primetio sam da ljudi zaista ne vole da čuju ono što im se ne sviđa, pogotovu ako se tiče njih i kada je istina. Onda me baš mrze. Uostalom, ne može se pomoći nekome, ko sam sebi ne želi da pomogne.
Господине Катићу.
Ваш коментар на Ненадово размишљање о актуелном стању у Србији је нешто најдубље што се могло рећи у овом тренутку, нажалост касно.
Најгоре је што смо упали у бесмисао!
Za Nenada,
Svaki put kada se ukaze potreba iz nekog razloga da se u delu sveta gde se nalazi Srbija malo „promesaju karte“ bili smo i bicemo na gubitku jer smo najmanje pouzdan partner. Dovoljno je pogleda nas odnos pre istoriji, a i procitati izreke kao sto su: neka komsiji crkne krava, ako zelis da izgubis prijatelja pozajmi mu novac, ne mogu tako malo da me plate koliko mogu malo da radim…. Inace jedan smo od retkih naroda koji kazu ako se nadjete u „belom“ svetu bezite od svog. Jedna anegdota. Pitajuci jednom lokalnog coveka u zemlji u kojoj zivim za misljene o Srbima tj sta oni kao Afrikanci misle o nama odgovor je bio „Nikada nismo videli takve Evropljane toliko necivilizovane“. Inace jako puno zabluda postoji kod nas po pitanju mnogih stvari, ali je to vec presiroka prica.
Gospodine Katiću,
Pre svega hvala na brzom i preciznom odgovoru. Zabolelo je koliko je bio hiruški precizan. Ne bih voleo da me pogrešno razumete, ja sam takođe bio opčinjen Evropom ali postoji tačka preloma. Bezpogovorno potpisujem sve što ste napisali i u vezi datuma za pregovore i našeg ekonomskog kapaciteta. Jasno je da zemlja može da se čuva i brani samo ako je jaka, u svakom pogledu. Nažalost, izgleda smo narod u silaznoj putanji.
Značilo bi mi da sam video malo optimizma u vašem odgovoru ali to bi bilo neozbiljno. Nema elana, ni volje da se prenemo. Ostaje nam da tumaramo.
Svako dobro.
Za Nenada – Srbija bi verovatno trebalo da zamrzne pregovore o Kosovu, da svoj evropski put uspori i da ga tretira samo kao jednu od mogućih alternativa. Ubrzavanje evropskog puta bi imalo smisla samo ako bi Srbija dobila – ne datuma za pregovore- već datuma za ulazak u EU pod jasno definisanim uslovima. Bez tog datuma, Srbija previše žrtvuje za goluba koji nije čak ni na grani. Evropa je uspela da i nekoga poput mene, ko je apsolutni evroentuzijasta, ko je zaljubljen u Evropu i u Evropi živi jer je tako odabrao, natera da napiše ovo što ja upravo pišem. Ali….
Bojim se da u Srbiji više nema volje za bilo kakvo žrtvovanje u ime slobode, ponosa i budućnosti. Sve i da te volje ima, u Srbiji nema znanja i intelektualnog kapaciteta za samostalnu ekonomsku i državotvornu politiku. Otuda je održavanje iluzije o evropskoj budućnosti jedina politika koju država, ovakva kakva je, danas može voditi. Ona je laka za vođenje, jer te iluzije vešto potpiruju evropski političari, držeći Srbiju na kratkoj uzdi. Pri tome, Srbija je u ekonomskom kolapsu i dešava se ono, o čemu sam pisao početkom 2008. godine:
„Nerešavanje ekonomskih problema moglo bi ozbiljno da ugrozi međunarodni položaj Srbije i njenu spoljnu politiku. Srbija danas čvrsto, gordo i pomalo kočoperno brani svoje pravo na Kosovo i Metohiju. Takav pristup je razumljiv sa etičkog, istorijskog, pravnog i svakog drugog aspekta, i korespondira sa najdubljim osećanjem nacionalnog identiteta i pravde. Nažalost, ekonomska osnova srpske čvrstine je nejaka, kao i mogućnost da se reči pretvore u dela.
Dugoročna stabilnost Srbije presudno zavisi od priliva novog investicionog kapitala. Kratkoročna egzistencija već sada zavisi od ma kakvog priliva, po bilo kakvom osnovu, po bilo kojoj ceni. Potencijal za destabilizaciju rovite srpske privrede je takav da bi Srbija u ciglo par meseci mogla biti na kolenima, bar u ekonomskom smislu. Pri tome nije previše važno da li bi haos bio namerno izazvan i orkestriran, ili bi nastao spontanim pogoršavanjem spoljnih ekonomskih faktora i/ili haosom na domaćoj političkoj sceni. Kakav god da je scenario, Srbija bi mogla da se nađe u nepodnošljivo ponižavajućoj poziciji, da moli za pomoć upravo one koje danas kudi. U teškim ekonomskim krizama ponos je prva žrtva. Granice suverenosti jedne države u tesnoj su vezi ne samo sa etosom nacije, već i sa njenom finansijskom snagom.“
Zanimljivo je i da su se neki od mojih „političkih“ tekstova najmanje dopali čitaocima:
https://nkatic.wordpress.com/2006/05/04/strategije-proslosti/
https://nkatic.wordpress.com/2007/04/10/nacionalni-interes-i-kriticko-misljenje/
https://nkatic.wordpress.com/2008/02/26/snaga-malih-ciljeva/
Hvala na lepim rečima.
Gospodine Katiću,
Hvala vam na trudu, jedan ste od retkih ljudi koji, ne bih rekao vraćaju, ali održavaju nadu. Za povratak nade potrebno je više ljudi kao što ste vi. Voleo bih da mi odgovorite na jedno pitanje koje nije mnogo vezano za tekst ali me vaše mišljenje jako zanima. Mišljenja sam da naša država treba da povuče ručnu. Treba istupiti otvoreno (mada to u poitici nije isplativo) i objaviti zamrzavanje pregovora sa EU. Hladnokrvno, bez emocija treba izneti činjenicu da niti oni nas žele, niti smo mi spremni za priključivanje.Potom se okrenuti sebi i napraviti radikalni zaokret.
Sve ukazuje da je priznavanje Kosova uslov svih uslova.Smatram da to nema mnogo veze sa istinom. Sve, i kada bismo to uradili, ulazak u EU bi bio decenijama daleko jer nam je država u katastrofalnom stanju. Zato bismo po zamrzavanju pregovora sa EU i pitanje Kosova sklonili u stranu a zatim prionuli u dubinske i suštinske promene naše otadžbine. Dok ovo pišem i sam ne verujem mnogo u ovaj scenario ali postaje neizdrživo stalno kukanje nad samim sobom. Ovo je političko pitanje i pretpostavljam da ne želite da siđete na taj teren ali mene interesuje vaše mišljenje da li je moguće ekonomski izdržati ovaj scenario? Danas je gospodin Vučić dao odogovor, najverovatnije iskren i tačan, na moje pitanje ali bih voleo da čujem vaš. Jasno je, da ukoliko ne možemo da stvorimo domaćinsku, štedljivu, racionalnu = jaku ekonomiju onda od borbe za neke više ciljeve nema ništa..
Unapred hvala.
@Andrej
„5. Na kraju, ako je ugovor o zajmu zaista pravno valjan i ako su poverioci postupili po pravu, onda mi je drago i da je sud presudio po pravu, a ne razmatrajuci politiku, posledice i cinjenicu da se do sada radilo mimo pravila. Na uslove ugovora se misli pri potpisivanju, a ne kada se problem javi. Ako je problem u pravilima, onda je sud poslednje mesto gde treba da se kroji politika kreditiranja drzava.“
На западу се често у разним областима користи термин „информисана одлука“. Такође у последње вријеме теоретичари социологије чешће помињу израз „демократски дефицит“.
Код узимања кредита за физичка лица вјерујем да има још пуно простора како би се покрило оно што би подразумјевала способност информисаног доношења одлука. Ако донесемо одлуку о чијим последицама нисмо информисани или ако нисмо информисани о свим могућим аспектима уговора, онда та одлука није валидна и не можемо да преузмемо потпуну одговорност (=исплаћивање кредита) у случају неуспјеха.
Исто треба да важи и за државе којима се потурају кредити за пројекте који не могу да успију и онда такве обавезе користе за јефтину заплену имовине и ресурса или политичке притиске.
Поред тога, ако у друштву није на некој (за данашње вријеме и услове) прихватљивој мјери осигуран демократски процес тј. учешће у одлучивању и могућност обликовања процеса од стране грађана не само у дане избора, тешко да се може у неком реалном систему прихватити одговорност тих грађана да касније враћају кредите.
Али тачно је да судови нису мјеста гдје се кроји политика и правила…
Srz svega na svetu je licni interes i sto lakse zadovoljenje istog. Iza pojma „banka“, a u ostalom i iza svih ostalih institucija stoje neki ljudi koji kao i svi ostali rade iskljucivo u svom interesu. Sasvim je jasno bar malom delu populacije da je banka kao takva nepotrebna i nepravedna,ali sa jasnim uslovima. Svako ima mogucnost izbora. Banke lako prodaju pricu kako ce pojedinac „lako“ zadovoljiti svoj licni interes kroz zaduzivanje.
Ja ovde vidim nekoliko apsurda.
1. Standardna USA pretenzija da USA sudovi imaju jurisdikciju nad celom planetom. Kako misle da osiguraju izvrsenje presude? Komandosi upadaju u trezor? Blokiraju racun vlade kod centralne banke? Jedino mogu da plene imovinu drzave Argentine u USA, a ako je drzava iole normalna nje nema previse.
2. Nastavlja se vidim prica o bankama. Tu bih sto dodao sto ponovio neke svoje ranije stavove.
a) Banke ne mogu da se posmatraju kao obican privatni posao iz prostog razloga sto imaju i eksplicitnu garanciju drzave za primljene depozite, a i implicitan monopol na raspolaganje primarnom emisijom. Samim tim moraju biti saglasne sa velikom regulativom i restriktivnijim pravilima nego privatan sektor.
b) Banke odavno nisu banke kakvim ih mi smatramo. Banke su odavno prestale da nam pozajmljuju novac, vec nam prodaju kredit. Kada ste u klasicnom bankarstvu culi za izraz ‘bankarski proizvod’? Kao da one nesto proizvode??? Naravno, iz ociglednih razloga one svoju novu ulogu kriju.
3. Naravno, nisu samo banke poverioci Argentine. Postoje tu i neki fondovi, koji su mozda i osigurali plasmane, pa je i sama presuda vise planirana da aktivira neke polise nego sto se neko nada da ce Argentina stvarno i da plati po presudi.
4. A videli smo i negativne primere iz skorasnjeg Grckog reprograma. Privatni poverioci su ostavljeni pred dilemom da li ce izgubiti sve ili ce pristati na otpis velikog dela. Sa druge strane, drzave poverioci nisu bile suocene sa ovim gubitkom. Vec se tu videlo da postoje razlicite klase drzaoca istih obveznica kada problemi nastupe.
5. Na kraju, ako je ugovor o zajmu zaista pravno valjan i ako su poverioci postupili po pravu, onda mi je drago i da je sud presudio po pravu, a ne razmatrajuci politiku, posledice i cinjenicu da se do sada radilo mimo pravila. Na uslove ugovora se misli pri potpisivanju, a ne kada se problem javi. Ako je problem u pravilima, onda je sud poslednje mesto gde treba da se kroji politika kreditiranja drzava.
6. Sto se tice resenja, na pamet mi pada Rokfelerov recept „nisam posedovao nista, a kontrolisao sam jako mnogo“. Drzava ne bi trebala da ima imovinu i problem resen. Pri stecaju drzave nemate sta da plenite :-). Drzava zakonima moze da kontrolise kako se upravlja imovinom na njenoj teritoriji, ali ne bi trebala da bude titular. Kreira sistem, ali u njemu aktivno ne ucestvuje. Onda lepo pri pozajmicama svima bude jasno sta je osiguranje plasmana i da istog bas i nema. Na taj nacin poverioci pocinju da snose rizik…
Pa, mi smo prošli jeftinije od Arapa, po neka zaostala petarda tu i tamo. Bila revolucija, došli misionari i ljudi su prihvatili modernu bibliju. Za Arape će izgleda morati da primene jače metode – velike radioaktivne petarde.
Što se tiče BDP-a, statistika je fenomenalna… sve je u redu.
Za Marina – Možda Vam bude zanimljiv moj stari tekst https://nkatic.wordpress.com/2007/07/13/ekonomija-i-kvalitete-zivota-iskrivljene/. Hvala na komentaru.
Npr znam drzavu koja ima visok BDP, visoke plate, a daleko losije zive od nas. Banke, drzave smo Mi, zar ne? Opet to su samo neki ljudi..U statistiku ne verujem jer po statistici Srbija jede sarmu sto je daleko od istine. Hirurg na Kubi ima 25 dolara platu i kaze da sam njom moze da prezivi… Jednom sam imao priliku da gledam libanske programe na tvu i kada bi se iskljucio ton kao da se gleda nas tv. Da nije mozda malo preveli uticaj arapskog sveta na nas razvoj? Ovo je blog, ali opet je covek iza njega. Malo uprosceno posmatranje..
Za Marina – Bojim se da sistem ne funkcioniše tako, kako Vi to vidite. Banke su na primer „imale obraza“ da se zaduže, a kada nisu mogle da vrate svoje dugove, zamolile su države da to urade umesto njih. To možda nije nakaradno, ali jeste malo neobično. Ako biste Vi uzeli kredit, pa ne biste mogli da ga vratite, država najverovatnije to ne bi uradila umesto Vas. Što se krize tiče, postoje paramateri i oni su opšte poznati – stopa privrednog rasta, stopa nezaposlenosti, rast javnog duga, itd.. Hvala na komentaru.
Zasto je nakradan finansijski sistem? Ponuda i traznja. Da neko ne zeli njihov proizvod oni bi vrlo brzo nestali. Zasto se neko zaduzuje? Ako ima obraza da se zaduzi imace i obraza i da ne vrati dug. Inace za mene ne postoji pojam kriza. Kao ni brzina bez paremetra poredjenja..
Za C.D – Ne verujem da je fundamentalna promena moguća, ide se, i ići će se na male, kozmetičke promene tipa Bazel IV,V…IX… itd. Hvala na komentaru.
Gospodine Katicu,
Da li je uopste moguce zamisliti da se danasnji nakaradni finansijski sistem reformise mirnim putem?
Pozdrav
Po mom mišljenju „Chicago Plan“ (http://www.imf.org/external/pubs/ft/wp/2012/wp12202.pdf), donosi samo prednosti da će državne financije biti održivije. Međutim, ostaje problem deficita platne bilance sa inozemstvom, te na dalje ništa ne garantira da će položaj radnika (većine u državi) imalo biti bolji. Tu će profitirati birokratski aparat i države službe te postoji šansa da se sadašnja radnička povezanost razbije povoljnijim statusom državnih službenika. Ostaje i pitanje, zašto bi država davala novac bankama da ga one dalje posuđuju, kada bi to mogla raditi preko državnih banaka. U konačnici bi to pomoglo političarima da dobiju glasove iz državne uprave, ali je po meni to slijepa ulica koja dugoročno nije održiva i mora završiti sa konfliktom. Naime, državni aparat može zaposliti puno ljudi, ali velika većina će raditi za privatnike kojima će i dalje najvažniji cilj biti što veći profit, a ne dobrobit većine u državi – zajednici.
Inače, multiplikacija novca se može raditi i preko ulagačkih fondova i time raditi poremećaje tržišta i djelovati slično kao multiplikacija depozita. Npr.
Ako jedan čovjek uloži svojih 10 miliona u fond te fond kupi tvornicu od vlasnika A za tih 10 miliona. Tada taj bivši vlasnik može tih 10 miliona uložiti u fond i fond može kupiti slijedeću firmu od vlasnika B. Teoretski sa ovih 10 miliona fond može postati vlasnik mnogih firmi, a da je u igri bilo samo 10 miliona. Bivši vlasnici dobivaju dionice fonda. Totalna vrijednost fonda bi bila broj firmi * 10 miliona, međutim, ako svi vlasnici dionica fonda pokušaju unovčiti svoje obveznice, fond ih neće moći isplatiti, ako nema kupaca sa tolikim novcem. Zvuči li ovo poznato? Nešto kao i sustav deponiranja i izdavanja kredita u FRB. Problem investicijskih fondova je baš ta mogućnost multiplikacije vrijednosnih papira koja nema veze sa količinom novca. Pitanje je da li bi obavezna rezerva za ulagačke fondove (od 50%) bila dobra ideja da se ubije nesrazmjer između dionica fonda i novca te time ubije multiplicirajući faktor između dionica i novca..
Svemoćni Bankarski sektor nije ono što je nekada bio. Sve banke zajedno za 9 meseci imaju neto profit 12 milijardi dinara (pri tome 14 od 33 prave gubitak i još 7 radi sa minimalnim profitom). Istovremeno NIS ostvaruje neto profit od 32 milijarde, pri čemu je aktiva NIS-a nešto manja od ukupne aktive bankarskog sektora. Investicije stranih ulagača u bankarski sistem su bile cca 5 milijardi eura, dok je NIS kupljen za 400 miliona eur (dodatno uloženo 547 miliona u novu rafineriju – većim delom iz prošlogodišnjeg profita). Privilegije koje vlasnici NIS-a dobijaju su daleko veće od privilegija banaka. I plate su veće. I drugi sektori će postati atraktivniji i agilniji od bankarskog, koji je u svakom smislu u negativnom trendu.
Međutim, u situaciji kada je domaća štednja sve veća, a spremnost banaka da se zadužuju kod stranih matica sve manja (uz sve slabiji pristup jeftinijim izvorima finansiranja), postavlja se pitanje neophodnosti stranih banaka.
Za Dragana P – Čikaški plan je svakako bolje rešenje od postojećeg ustrojstva, ali i tada (1933.), kao i sada, konstelacija moći je bila takva da nije dopuštala promene. Bankarski sektor je prejak da bi dopustio radikalne promene. Hvala na komentaru.
Zamolio bih g. Katica, kao i druge kompetentne komentatore ovde, da kazu sta misle o tzv. “ Cikaskom planu“? Da li bi on popravio ili pogorsao sadasnju krizu?
Za Marina – NIsam siguran da su lekari u Srbiji placeniji od bankara,
ali moguce da gresim.
Kada se pogleda struktura obrazovanih ljudi koji odlaze iz Srbije jasno se vidi da su inzenjeri i medicinsko osoblje najzastupljeniji.
Mozda i to govori o odnosu koji sam pomenuo.
Pozdrav
Za Gorana – Hvala Vam na lepim rečim. Pomaže kada čujem da moj trud ima nekakvog smisla.
Postovanje Nebojsa,
vas blog je otkrovenje za mene , a i za druge koji zele da saznaju sta se sve krije iza reci izraza i fraza kojima nas zasipaju svaki dan iz medija. Uzivanje je citati vase tekstove .
pozdrav
Goran
@Marin – Ne diže se fama zbog plata u bankarskom sektoru. Fama se digla zbog toga što je u poslednje vreme izašla istina kako ceo monetarni sistem zaista funkcioniše. To je po meni jedan kriminalan sistem, zasnovan na prevari i lažima. Morate da pročitate komentare na predhodne tekstove Gosp Katića da bi shvatili o čemu pišem.
Ovde nisu na tapeti radnici u bankama. Ti radnici koji rade tamo nemaju pojma kako ceo sistem funkcioniše u globalu. Mislim da zadnji komentar Mladenov u Umiranje socijalne države najsažetije daje sliku.
Lekari daleko vise i bolje zaradjuju od bankarskih sluzbenika. Retko koji sluzbenik pregura 40.000. Prevelika se fama dize oko banaka u Srbiji. Svako zaduzenje je imalo potpisan ugovor sa obe strane. Legalan predstavnik drzave i predstavnik kreditora. Kada se potrose pare onda se razmislja da bas i nije trebalo da se zaduzuje.
Za C.D. – Čini se da je sistem skrojen po meri banaka. Poruka novim generacijama je jasna – ako ne rade u bankama, najbolje je da iz Srbije odu. Čini se i da je dobar deo mlađe generacije baš tako i razumeo poruke koje sistem daje. Hvala na komentaru.
Gospodine Katicu,
Kako komentarisete podatak da u Srbiji posluje preko 30 banaka znajuci u kakvoj je situaciji nasa ekonomija.
Kakav primer dajemo novim generacijama ako lekari manje zaradjuju od salterskog sluzbenika neke banke?
Pozdrav
Баш ме занима ко ће натерати Аргентину да враћа дугове. Једино батином, али она има два краја. Међународним лихварима није могуће вратити надуване дугове па таман да им дате целу планету. Можда заправо ту лежи решење. Аргентинске власти прогласе својом територијом неку удаљену планету и њом врате дуг. Једном будалаштином на другу.
Mislim da smo svedoci velikih istorijskih promena.Kao što smo bili svedoci stvaranja novog sveta padom berlinskog zida 1989 godine, tako smo svi 2008 bili svesni da je takvom svetu došao kraj.Ono što se sada nazire kao neki novi, novi svet nimalo ne obećava.
Svetski policajac br 1 svoj pendrek ne predaje olako nekom drugom, ali ovaj put ne vlada golom silom već suptilnom moći pravnog sistema.Veoma je čudna vremenska podudarnost između odluka sudijskog veća sudije Teodora Merona i odluka njujorškog sudije Tomasa Griesa.
Iako je ovom prvom presudom Srbija dobila status „kolateralne žrtve“ a Hrvatska „kolateralnog pobednika“, a izlivi emocija u rasponu od besa do euforije preplavili ex Yu prostore, ova druga presuda je prošla sa jednim pasusom u dnevnim novinama a i jednoj i drugoj zemlji doneće u bliskoj budućnosti statuse pravih gubitnika.Naravno, pobednik, i to onaj pravi u oba slučaja biće Vašington.Vašington , kao glavni grad SAD, i Vašington kao sedište finansijskih centara moći (MMF, Svetska banka, ministarstvo finansija SAD). U prvom procesu pobednik jer je u prvostepenoj presudi navedeno da je akcija Oluja kao zajednički zločinački poduhvat podržana od strane SAD te je kao takva oborena, a u drugoj presudi jer se radi o vrsti pritiska na neposlušne države iz „Američkog zadnjeg dvorišta“(Teodor Ruzvelt).
Novi potez u partiji šaha najnovijeg multipolarnog sveta.
Da li srpska politička elita ima ideju kom centru će se privoleti, jer evidentno da simpatična retorika prethodne vlade o 4 stuba spoljne politike ne funkcioniše? U najboljem slučaju možemo računati na 2 stuba, ali sa iste strane sveta.A mantra o „Evropskoj uniji koja nema alternativu“ postaje u najmanju ruku smešna, kad ne postoji šansa da bilo koja zemlja pa i Srbija postane član Briselske familije pre 2020 godine.Uz sve ekonomske, političke, moralne , pa i ljudske žrtve na putu EU integracija biće paradoksalno da jednog dana 2020 i neke godine kada Srbija , možda, dobije zeleno svetlo za ulazak u EU, većina građana na referendumu odbaci taj predlog!?Jer porast raspoloženja među građanima protiv pridruženja EU više nije moguće ignorisati!
Samo jos jedan dokaz koliko je danas kapital nadmocniji u odnosu na drzave. Mi imamo globalnu ekonomiju i potrebna nam je globalna vlada, vreme nacionalnih drzava je proslost.
Gospodin Katic je u pravu: dug nije samo problem duznika nego i poverilaca. Zasto su pozajmljivali tolike novce vladama koje to ni u ludilu ne mogu vratiti? Odgovor je cini mi se jednostavan: rizika nema, sila boga ne moli. Uostalom, novca nije ni bilo,
Ako je dosada bilo sumnje kako se putem „direktnih stranih investicija“, „donacija“ i „kredita“ od nepostojeceg novca stvaraju/prisvajaju postojeci resursi (materijalni i ljudski, sto je jos bitnije), ovakva presuda je sve to rasprsila. Naravno, za ceo recept je potreban i monopol sile, a svi znamo ko ce odigrati ulogu svetske pesnice. Najstrasnije je sto ce narodi „suverenih“ drzava rutinski pristati na ogromne poreze ne bi li se dugovi servisirali. Na taj nacin globalna finansijska elita za sebe prisvaja rad miliona, a mozda i milijardi ljudi diljem sveta, a da prstom nisu mrdnuli.
A ko nas je doveo u tu poziciju? Nase politicko-intelektualne elite.Da li je bilo boljih? Verovatno jeste. Postenijih? Sigurno. Da li su bili vidljivi? Dabome da nisu.
Najlepše pevaju zablude…
Da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj…
Ubi me prejaka reč…
Branko Miljkovic
За Бојана – Не бих коментарисао услове кредита на бази новинских текстова, јер има пуно детаља у уговорима о кредиту који могу утицати на оцену аранжмана. Ако је ефективна камата на кредит 4% и ако финансијске провизије које прате овакве уговоре нису неразумне, ако је кредит са дугим роком отплате, онда је каматна стопа од 4% врло повољна.
Ако ће 70% пројекта покрити страни партнер, и ако се то не односи само на опрему и материјале којих у Србији нема или на специјалистичка знања које Србија нема, тада је укупан аранжман неповољан. Наравно, све велике инвестиционе пројекте Србија данас гради на такав, неповољан начин. Руси би, гледано рационално, погрешили ако не би радили исто. Хвала на коментару.
@Vesna Petrovic
Да ја сам на овом блогу на више мјеста споменуо протоколе.. прочитао сам их прије 10 година и сјећам их се кроз маглу.. па ипак често ми се појави као прва асоцијација када видим шта се ради код контроле медија, масовног задуживања, стварања ЕУ наддржаве, бирократизације, развлашћивања народа…
Овдје се може размотрити и легитимности дугова који се каче државама/народима за врат.. нпр колико стоје дугови које је направила нека диктаторска власт која задужује државу у договору и сарадњи са страним повјериоцима?
Како да третирамо дугове набачене од стране формално демократске власти која исто то ради али на један нетранспарентан, неплански и нестручан начин? Шта ако је та гарнитура дошла на власт популистичким методама, манипулисањем јавности (што је у некој мјери свуда случај)?
У животу имамо често случајева да се неуки људи или пијанице/наркомани задужују како би финансирали послове или трошкове који већ и у старту немају перспективу. Банкарима је све то јасно, али пошто имају шта да узму, није их брига, пусте да се инвестиција истроши, клијент пропадне, па онда његову имовину стављају на добош.
Бојим се да овим сталним задуживањем наше друштво ради нешто слично, али на масовној скали, а да су наше незналице у власти само њихови сарадници који себи узимају проценат или кредите користе како би се задржали на власти. Како можемо у будућности да посматрамо легитимност таквих задужења, посебно имајући у виду да је повјерилац имао сасвим довољна и детаљна сазнања о неисплативности пројекта који финансира те неодрживости клијента?
У свјетлу ове пресуде из чланка можемо закључити да се тренутно прави још један међународни механизам контроле непослушних држава, односно правне легитимације кредитног задуживања као методе успостављања колонијалне власти и коначно (као једно од сврха) депопулације и преузимања региона. На основу правне легитимације имаћемо спремну војну претњу као можда финалну инстанцу, након широке палете разних санкција и блокада.
Молио бих г. Катића да нам прокоментарише најновије услове задуживања код Руса за жељезницу које су наши добили након трогодишњег преговарања. Из онога што сам прочитао из медија, ради се о кредиту од 800 мил долара, који ће се сервисирати по камати од 4% и гдје ће 70% радова обављати страни партнери. Мени лично ти услови не звуче нарочито повољно, посебно имајући у виду да ће се радити модернизација жељезнице чија сврха односно новостворена ефикасност ће бити упитна. Нпр колике су стварне потребе за другим колосјеком до Ваљева, колики је тренутни интерес и потенцијал за реконструкцијом пруге до Бара итд? У већини држава жељезничке компаније су у дуговима до грла, многе субвенционирају државе, у окружењу многе компаниеј су укинуле међународни путнички транспорт итд. Колико нам се исплати задуживати се, запошљавати страну радну снагу, не добијати никакав know-how и технологије за тако неки пројекат? Напомињем да нам се овим задуживањем смањује кредитни капацитет за нека друга задуживања која би могла да покрену нешто, дакле, имамо ограничен капацитет, а његово пуњење бескорисним капацитетима је у реалном животу еквивалент камена за врат дављенику.
Mislim da je ovaj tekst odgovor na pitanje kako ce finansijska elita resavati probleme u buducnosti. Novi svetski poredak je savremeno robovlasnistvo u kome se Srbima i Srbiji se ne pise dobro. Mi nismo miljenici finansijske elite, Hrvati i Albanci to jesu. Veoma se plasim od ratnih odsteta koje oni pominju. Na sav dug jos i to, sa vlascu koja je do sada iskljucivo izvrsavala zadatke nametnute spolja, tj. urusavala sopstvenu ekonomiju. Sve mi je ovo nekako poznato. O ovome sam citala u „Protokolu sionskih mudraca“.
Mozda EU zemlje za sada imaju podrsku, ali sigurno ce se neki zalogaj i od njih otkinuti:
http://www.ft.com/intl/cms/s/0/c0da19d2-03dd-11e1-98bc-00144feabdc0.html
NO PROBLEM!
Dug od $10K je duznikov problem.
Dug od $10M je bancin problem..
Dug od $10B je svaciji problem.
Za Branka – Države u Evropi, one koje su u EU, imaju zaštitu i podršku, šta god mi o tome mislili. Presuda o kojoj pišem se odnosi na države bez zaštite, i one koje ne mogu izaći iz krize štampajući novac. Uzgred, zašto bi dugovi bili samo problem dužnika, a ne i poverilaca? Hvala na komentaru.
Ja mislim da je bilo krajne vreme da se i od suverenih duznika ocekuje da mogu da otplate svoje dugove – po dospecu – a ne same da placaju kamatu, i da periodicno re-programiraju dugove sa smanjenjem glavnice. Sadasnje stanje u Evropi je tragi-komicno, NIjedna zemlja nikada nece otplatiti svoje dugove a vecina nema ni mogucnosti da ih trajno smanji .
Za Nebojsu,
Sjajan nastavak prethodne teme.
Urusavanje drzave i njena brza pljacka.
Verujem da posle toga sledi uvodjenje novih pravila igre.
Pravila koja favorizuju pobednike i legalizuju otimacinu.