Jedna od najčešćih ekonomskih kovanica koja se danas mogu čuti je ona o fleksibilnom tržištu rada. Neprekidnim ponavljanjem ove kovanice koju više niko niti analizira niti dovodi u pitanje, ona postaje nova, prihvaćena mantra. U njoj je sadržana sama suština „novog“ kapitalizma i ona simbolizuje budućnost koja ne samo da se sprema, već je uveliko tu.
Argumentacija u korist fleksibilnog tržišta rada je na prvi pogled logična. Ako poslodavci nemaju troškove kada otpuštaju radnike (otpremnine npr.), ako nema zakonske regulative koja otpuštanje otežava i komplikuje, tada će poslodavci mnogo lakše zapošljavati nove radnike. Kada je otpuštanje lako, i zapošljavanje je mnogo lakše.
Kao dodatni argument se navodi i postepeno ukidanje razlika između stalno zaposlenih i onih koji rade na određeno vreme. U novom ambijentu više ne bi bilo diskriminacije radnika i zaštite koju stalno zaposleni uživaju na teret ostalih, pogotovo mladih. Trend je potpuno jasan – ide se ka tome da svi zapravo rade na određeno vreme, s tim da poslodavac diskreciono odlučuje koliko to određeno vreme traje.
Pored lakog otpuštanja radnika, druga dimenzija fleksibilnog tržišta rada podrazumeva i elastičnost plata nadole. Ako poslodavci mogu smanjivati plate zaposlenih bez suvišnih procedura, bez pogađanja sa sindikatima i bez propisane minimalne cene rada, zaposlenost će svakako rasti. Poslodavci će lakše odlučivati da uđu u nove preduzetničke poduhvate, a to će otvarati nova radna mesta.
Promotori ovih ideja smatraju da su sindikati i državna regulativa osnovne prepreke efikasnom funkcionisanju tržišta rada i osnovni generatori nezaposlenosti. Radikalni korifeji slobode i slobodnog tržišta, poput Hajeka na primer, smatraju da je i parlament prepreka funkcionisanju tržišta i da njegovu moć treba ograničiti. Uostalom, Hajekovo dirljivo poštovanje za generala Pinočea je jasan signal u kom pravcu treba ići.
Hladnom ekonomskom analizom se dolazi do logične poente – u „novom“ starom kapitalizmu čovek je stvar, u najbukvalnijem smislu te reči. Kao što se preduzetnik oslobađa zaliha prodajom po bagatelnoj ceni ili bacanjem, slično će se osloboditi i viška radnika – otpuštanjem. Ljudi koji su sekli i slagali balvane, biće tretirani baš kao i ti balvani kada do krize dođe.
Oni koji ne prihvataju ovu logiku misle da između balvana i čoveka ipak postoji nekakva razlika i da bi je možda trebalo uvažiti. Balvan nema balvančiće kojima mora objasniti da više nema ni posla ni primanja, da ne zna kako će ih sutra nahraniti, kako će otplaćivati kredite, ili do kada će moći da ostanu u kući u kojoj trenutno žive. Balvan nema ni samopoštovanje, pa nema ni osećaj poniženosti, ne mora se kljukati bensedinima da bi funkcionisao, a nema ni običaj da se baca pod voz, ili skače sa krova.
Ako bi ove sentimente i odbacili, ostajemo uskraćeni za mnoge odgovore. Nejasno je i nedefinisano, u kom to trenutku ljudi mogu biti otpušteni. Da li je to u trenutku kada firmi prete gubici, ili je otpuštanje opravdano već sa padom profita, kada bonusi i dividende postaju manji? Da li se može opravdati praksa da se ljudi otpuštaju samo da bi se stvorila atmosfera straha kako bi „preživeli“ radili bolje i više, pod tenzijom? Da li je opravdano otpuštati ljude kada su stigli do stepenice na kojoj im treba dati veću platu, pa je jeftinije na njihovo mesto dovesti mlađe i jeftinije? Da li fleksibilno tržište podrazumeva da ćete brzo naći novi posao i da li će taj posao biti sličnog kvaliteta onome koji ste izgubili, iako vam je na primer pedeset godina?
Protivnici fleksibilnog tržišta rada neretko se etiketiraju kao demodirani levičari, socijalistički i socijaldemokratski nostalgičari, naivni i sentimentalni humanisti. Sa etiketama ili bez njih, oni protiv sebe imaju tri, mnogo čvršća tabora.
U prvom taboru su oni mali preduzetnici koji nemaju previše sentimenta prema drugima, ali ni prema sebi. Njihova teza je logična i prihvatljiva – oni rizikuju iz dana u dan svoju imovinu, trud, nerve, ponekad i glavu. Njihovi zaposleni rizikuju samo radna mesta i tu sentimenta ne može biti.
Drugi tabor je mnogo moćniji i čine ga menadžeri velikih kompanija. I njihova argumentacija je logična, bar iz njihovog ugla. Možda bi tu poziciju najbolje okarakterisali kao zalaganje za tržište rada ograničene fleksibilnosti.
Ova vrsta menadžera ima jasan stav – tržište jeste fleksibilno, ali ne i za njih. Kada oni izgube posao, aktivira se tzv. zlatni padobran i oni dobijaju ogromne otpremnine, u pravilu milionske. Nasuprot njima, žrtve njihovog lošeg vođenja firmi dobijaju otkaz i ništa više. Iz njihovih kancelarija koje su u pravilu na najvišem spratu poslovne zgrade, to sigurno izgleda kao viša pravda.
I ovoj se argumentaciji može progledati kroz prste budući da reflektuje već prihvaćenu praksu. Ako se niko ne buni, ako se može…pa zašto da ne? Konačno, pre nego je dospeo u takvu poziciju moći, menadžer je morao koristiti i pamet i laktove, ponekad nokte, zube, narkotike, morao je raditi kao pas i morao je preći sve stepenice da bi se konačno oslobodio rizika fleksibilnog tržišta i dokopao zlatnog padobrana.
Treći tabor je, po mom uverenju, najsporniji, najgroteskniji i najglasniji. U njemu su se udobno smestili akademski ekonomisti i sociolozi koji iz svojih fakultetskih kabineta uporno i strasno promovišu vrline i društvene koristi fleksibilnog tržišta rada.
Paradoks je da upravo oni koji su od rizika pobegli i sklonili se u zavetrinu akademskih institucija, sada junački promovišu vrline života sa puno rizika. Zahvaljujući autoritetu naučnih institucija, akademsko zalaganje za fleksibilno tržište rada time dobija prizvuk naučne egzaktnosti, što već predstavlja ozbiljan problem.
Zalaganje za fleksibilno tržište rada ne reflektuje nikakve naučne zakonitosti, nije nužnost i ne može se potkrepiti nikakvim ozbiljnim empirijskim analizama. Reč je pre svega o moralnom izboru i afinitetima, a tu egzaktnosti nema, niti je može biti. Odbrana fleksibilnog tržišta rada sa aspekata moralnog izbora može biti legitimna, ali naučna ne može biti nikako. Svi pokušaji kojima se fleksibilno tržište rada brani oslanjanjem na nauku, samo je još jedna od velikih intelektualnih podvala ovog vremena.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
„У ограниченом контексту каквог је описао/индиковао, он је, претпостављам, у праву?“
Meni se dopada način na koji je postavljeno ovo pitanje i izbor riječi. Obično se u diskusijama oko ekonomskih i političkih pitanja zaboravlja da se pitanja i odgovori formulišu na ovaj način.
Za Ivana K. – Није спорно да је потребно увести прогресивну пореску стопу и смањити намете код најнижих плата. То би помогло, али то ни изблиза није довољно да се проблем запослености почне решавати. Проблем се може решавати само индустријском политиком и политиком подршке пољопривреди.
Узгред, између рада на одређено време и рада на неодређено време код кога нема никакве заштите запослених, разлике заправо нема. Коме радници заиста требају, и сада их запошљава на одређено време или на црно. Невоља је што је потреба за радницима мала, без обзира да ли раде на црно или на одређено време. Хвала на коментару.
Пре непун дан, Саша Радуловић је објавио:
( http://blog.b92.net/text/22288/Kako-zaposliti-70000-gradjana )
Izmeniti Zakon o radu. Otpuštanje treba da postane lakše. Da bi se poslodavci lakše odlučili za zapošljavanje. Ovo je važna mera za smanjenje nezaposlenih. Koliko god to nekome zvučalo paradoksalno. Trošak zapošljavanja mora da se smanji. Posledica našeg Zakona o radu nije zaštita zaposlenih. Posledica je da privatni sektor ne zapošljava na neodređeno vreme, već po ugovoru o delu ili na određeno vreme. Zakon o radu se poštuje samo u slučaju države i javnih preduzeća. To je oko 700.000 ljudi. Za ostalih 1 milion ništa. Zato što je nerazuman. Zar zaista neko misli da jedan zanatlija može sebi da priušti da zaposli šegrta i da se izloži riziku otpremnine ili bolovanja ili nemogućnosti da ga otpusti ako misli da nije dobar?
….
У ограниченом контексту каквог је описао/индиковао, он је, претпостављам, у праву?
Linci је управо одговорио на мој коментар од трећег марта 🙂 Линци, историја школства садржи мрачне куткове које је пре дванаест година делом осветлио John Taylor Gatto. Та историја показује да је школство резултат људских мотива које можемо комотно назвати анти-еволуцијским.
Гатоове књиге и чланци су лако доступни на нету. О томе зашто са школама треба *раскрстити* – Гато говори без заобилажења.
Поздрав 🙂
Da, zašto da ne?
I škole treba da evoluiraju da dobiju nove sadržine & so on… To što se danas naziva „neformalnim“ obrazovanjem – predstavlja nešto što vam formalno skoro svaka kompanija traži pri zapošljavanju, doduše indirektno..
Smatram da formalnost ne čini škole, to JESU škole danas nažalost postale – čista forma kojoj nedostaje suština.. a suština je da nakon završetka školovanja ste apsolutno nesposobni za tržište rada, pa samim tim ne možete ni da privređujete društvu..
Ukoliko ne verujete meni okrenite se oko sebe i vidite koliko ljudi sa diplomom nema posao 🙂
Za Japanca – Ne zalažem se za zaštitu neradnika, loših radnika i nepozdanih radnika. Sa takvim radnicima sam se sretao u svojoj karijeri i smetali su mi bar koliko i Vama, iako ih nije bilo mnogo. U tekstu je reč o trendu da se sa ljudima postupa kao sa robom, bez obzira da li se radi o lošim ili dobrim radnicima. Obično se tvrdi da poslodovac nikada neće otpustiti dobrog radnika, ali to je fraza. Otpustiće i dobrog radnika ako može naći jeftiniju zamenu. Jeftiniju zamenu nije teško naći u uslovima kada je nezaposlenost stalno visoka. Hvala na komentaru.
Gospodine Katiću, teorije su jedno a realnost drugo. Činjenica je da velike globalne firme zapošljavaju sve manje u zemljama gde se teže otpušta kao što su Francuska i Japan, a više u zemljama kao što su Singapur i Hong Kong. Isto tako ako si produktivan i kompanija ima koristi od tebe, retko kad ćeš dobiti otkaz. Sa druge strane, menadžeri kao ja nemogu da zaposle sposobne ljude jer zbog raznih zakona moramo da držimo nesposobne zbog kojih isto tako ostali sposobni rade duplo više. Preterana zaštita radnika štiti trenutno zaposlene naspram onih koji nemaju posao, tačka. Netreba ići iz jedne krajnosti u drugu, ali činjenica je da određena doza fleksibilnosti je dobra stvar za sve bez obzira šta vi mislite.
Za Vladana – Kipar je u očajnoj situaciji i vrlo je zgodno ako u saniranju sistema mogu da se iskoriste novci ruskih, srpskih i inih tajkuna. Koliko mi je poznato, to je bez presedana i Kipar će svakako izgubiti offshore atraktivnost koju je do sada imao. S druge strane, alternativa je mogla biti još gora, i depozitari su mogli proći mnogo gore i izgubiti mnogo više. U tekstu koji sam u pdf formatu upravo postavio, možete pogledati stranu 13 (Lekcija 7.) Hvala na komentaru.
Sta mislite o uvodjenju poreza na ustedjevinu na Kipru? Moze li se slican scenario dogoditi i u Srbiji?
Господине Небојша, учините овај Ваш блог идејнијим све штсто сте писали симплифицирајте и садашњу реалност поновите, јер ми Срби каснимо не збго инертности него због страха толико смо гинули, пропадали, да више немамо биолошке супстанце да кренемо испочетка. Знам да имате памети да ваше идеје Прихвати народ, Скупите снаге и храбрости, ајмо напред у ново сутра сам Бог зна за добро, а онај ко верује ту је!
Тешко хвала, време нас неће чекати!
За квази – интелектуалца.
Господине, овде се не ратује словима већ идејама.Манир провинцијских средњошколских професора је правописно свето писмо.Уреду, али то је у области језичко правописне граматологије, Овде се ради о идејама које заокупљају све слојеве друштва које је погодила криза и зато приоритет има питање „како“ а не велико или мало слово. Једноставније интернет комуникација подразумева кристалисање најоптималније идеје а не награду за нај исправнији граматички садржај (иако се он подразумева).
У вашем приговору пишете – грешка је разумљива, зар није исправније рећи: „грешка се подразумева“-. Можда сте Ви врховни жрец разумевања где се не сме грешити.
Хвала на поуци!
Sarajevski bend Letu štuke. Pesmica na temu
Samo kratak uskostručni komentar, imenica „deklaracija“ se piše velikim slovom a pridev „srpskih“ malim. Naravno, ukoliko je autorima maternji jezik engleski (druga generacija iz rasejanja), greška je razumljiva…
Unapred se izvinjavam na dugackom komentaru ali temas je toliko kompleksna i osetljiva da ju je nemoguce kratko iskomentarisati.
Covek je balvan, to je na zalost cinjenica, i koliko je meni poznato ta cinjenica stoji neizmenjenom od postanka civilizacije. Medjutim cak i da ova pomalo podrugljiva opaska nije tacna stoji jednostavno pitanje zasto je to tako. Moje licno misljenje je, da je to mala cena koju placamo u trenutku ogromnog civilizacijskog napretka. Cinjenica je da distribucija svetskog znanja, standarda, tehnologija i resursa nikada od postanka sveta nije bila ujednacenija i ravnomernija. Podvlacim, ovo je fakat i cinjenica o kojoj ne mozemo polemisati. Postavlja se pitanje da li je covek human onoliko koliko se prikazuje (pa i u velikom broju komentara ovde) ili sebicno brani svoje privilegije. Sticajem okolnosti imao sam priliku da „97 za dobrog prijatelja imam jednog Kineza koji mi je naglasio da cak i kada bi mu neko poklonio automobil, on jednostavno sa svojim prihodima u Kini ne bi mogao da kupi ni 10 litara benzina. Doticnog kolegu elektroinzenjera upoznao sam na Novom Zelandu, i imao prilike da relativno nedavno posredstvom „tehnoloskog cuda“ olicenog u Skype-u i drustvenim mrezama, prvo stupim u kontakt sa njim a onda i bukvalno dzabe caskam koliko mi se prohte. Tako sam i saznao da je danasnja Kina (koju sam jednom posetio) i u koju on cesto odlazi u mnogo cemu standardom ispred New Zealanda. U svetu koji se toliko promenio za 15 godina nije moguce govoriti o „nefleksibilnom“ zaposljavanju. Dodacu nekoliko recenica iz klasicne ekonomske literature koja se izucava u celom svetu i koja je etalon ponasanja ekonomskih subjekata;
#Polazeći od Porterovog modela pet konkurentskih sila kao podrške u strateškom upravljanju, firme odredjuju strukturu i karakter pripadne grane,
i stiču podršku za definisanje svoje pozicije u odnosu na svoje mikro okruzenje.
OPASNOST OD NOVIH KONKURENATA – odredjuje konkurentsku prednost
firme, koja se ogleda u troškovima ili diferencijaciji. Tehnologija deluje
na konkurentsku poziciju firme i uslovljava oba ova pravca konkurentske prednosti.
STEPEN RIVALITETA MEDJU KONKURENTIMA – uspostavlja se na osnovu identifikovanog broja “igrača“ i stepena njihove konkurentnosti, što uslovljava stepen diverzifikovanosti i diferencijacije proizvoda firme.
OPASNOST OD PROIZVODA SUPSTITUTA ILI NOVIH PROIZVODA – meri se sposobnošću firme da pre konkurenata lansira novi proizvod na tržište što je veoma zavisno od diverzifikovanosti tehnološke osnovice i ostvarivih operacija ka zadovoljenju tržišnih zahteva u pogledu troškova, isporuke, kvaliteta. Vreme trajanja i efikasnost razvoja tehnologije procesa-proizvoda su ključni kriterijumi za ocenu ovakve sposobnosti firme.
PREGOVARACKE MOCI SNABDEVACA I PREGOVARACKE MOCI KUPCA – odnose se na realnu ocenu prodavac-kupac koji se uspostavljaju u lancu vrednosti. Ističe se potreba za harmonizacijom i uskladjenošću u ovim odnosima da se ne bi remetila ravnoteža razvojnog ciklusa.
RELATIVNA MOC INTERESNIH GRUPA I STEJKHOLDERA – uticaji vlade, banaka, privrednih asocijacija, sindikata, akcionara.
Oblikovanjem dimenzija generičkih poslovnih strategija, organizacijski top-menadzment oblikuje osobenu, specificnu poslovnu strategiju sa jasno odredjenim odnosom prema kupcima i prema konkurentima.
Kao što je već rečeno postoje tri vrste generičkih poslovnih strategija:
1.Strategija vodjstva u troškovima
2.Strategija diferenciranja
3.Strategija fokusiranja
(a) fokusiranje na niske troškove
(b) fokusiranje na diferenciranje
Posmotrite da li u ovakvom konceptu aktuelne ekonomske teorije i prakse igde egzistira radnik? Pokusate li da registrujete firmu u Srbiji (ili bilo gde u Evropi) statut kompanije pocinje definicijom „drustvo za proizvodnju,… sa ciljem sticanja PROFITA“ a ne sa ciljem zaposljavanja i blagostanja zaposlenih. Dakle ovo je zakonska paradigma i okvir, fakat a ne rugalica koju sam ja smislio. Nadalje sa „zlatnim padobranom“ ili ne menadzment je fokusiran na jedan jedini cilj (u idealnim okolnostima i u poznatoj strukturi vlasnistva dok se u Srbiji menadzment uglavnom bavi prelivanjem resursa kompanije u svoje licne dzepove) da kompanija kojom rukovodi „prezivi“ i postane jaca od konkurenata ( jer u suprotnom kompanija umire a sa njom i sva radna mesta.) Naposletku, od tog broja milijardera i bogatasa, sta su realni ucinci uzivanja tog bogatstva? Bil Gejts pojede dnevno manje hrane nego gojazni etiopljanin, a cinjenica stoji da potrosi mnogo vise energije i „svakodnevnih usluga“ (avioprevoz, usluga pripreme hrane, spremanja kuce ili vila kao i izgradnje istih…), ali time stvara poslove i „deli bogatstvo# sa drugima. Moze li svet bez ljudi kakav je Gejts? Cinjenica je da se stampanjem novca realna dobra prelivaju od onih koji imaju ka onima koji nemaju. Novac je nebitan, bitna je roba koja mu daje vrednost. Naposletku, moram da konstatujem da osim sto se zove da ima milijarde Bil Gejts zapravo potrosi mozda 10-20 puta vise nekakvih konacnih resursa nego prosecan Amerikanac. Sa druge strane svaki od preko 200mil. Amerikanaca potrosi u proseku 10 puta vise energije ( i verovatno 20 puta vise resursa) od prosecnog Indijca ( da ne spominjemo Afriku). Evropljani su malo ispod Amerikanaca. Sta su onda pitanja koja sebi moramo da postavimo? Globalni svet izgradjen je na bazi veoma jeftinih resursa i rudnih bogatstava te izrazito jeftine energije. Kako je tehnologija napredovala a posebno od pojave interneta, znanja postaju dostupna sirokoj svetskoj populaciji. U „globalnom“ selu besplatno mozete da dobijete hiljade knjiga na Amazonu, gledate ogroman broj filmova besplatno (sve legalno) i za relativno mali novac zavrsite „on line“ veoma ozbiljne skole i kurseve prekvalifikacije. U globalnom selu postoje berze sa resursima koji imaju ujednacenu cenu bilo gde na svetu a ta je cena transparentna i vidljiva svima i u svakom trenutku. Jedino poreski sistem i kretanje radne snage nisu „globalni“ jer bi pad standarda u „zapadnim“ zemljama bio toliki da bi izazvao ozbiljne socijalne nemire i krah zapadne civilizacije koja pociva i na cuvanju privilegija (pogledajte EU i citav niz protekcionistickih i necarinskih mera pa i brutalno ukidanje feed in tarifa za solarnu energiju u Nemackoj od kad je pred STO izgubila spor sa Kinom i pozatvarala sve fabrike photovoltaic-a zbog totalne nekonkurentnosti). Ali ishodiste civilizacije mora biti u „jedinstvenoj drzavi svih ljudi“ i svidelo se to nekima ili ne, cini se da ovde najveci broj komentatora ima licemeran stav zeleci „socijalizam“ u podeli vrednosti koje pravi kompanija ali „kapitalizam“ kada je u pitanju njihova globalna pozicija na globalnom trzistu radne snage. Moram da dodam da niko nije „izmislio“ odnose medju ljudima, no se isti naprotiv „radjaju“ i razvijaju i oblikuju svakodnevnim promenama koje donosi savremeni svet. Zamislite svet za 50 godina. Danas su 3D stampaci vec stvarnost ali ce mozda za 50 godina biti toliko uobicajeni da cete svaku sitnicu „kupovati“ na netu i „stampati“ je u svojoj kuci. Istinska konkurencija i individualizam, stim da ce resursi (energenti, poljoprivredno zemljiste, voda, rude,…) pa i mladi ljudi, biti resurs koji mora biti pod kontrolom nekog tela (svetske drzave ili slicno) i koji ce morati biti distribuiran medju ljudima relativno srazmerno ili nas cekaju ozbiljni socijalni nemiri i ratovi nevidjenih razmera.
За Небојшу- као и увек одмерено, сажето, јасно. Коментар је по мојим схватањима у складу са виђењем неутралног коментатора у сагласности.
Још једном захваљујем Вам на одузетом времену!
За Ивана Н. – Поштујем напоре свих добронамерних људи и сваки покушај уношења светла на мрачну домаћу позорницу. Декларација коју сте поменули је идентификовала велики број политичких, социјалних и економских проблема и то није спорно. Гледано из мог угла, документ је могао бити боље систематизован, а оваква врста докумената је боља када је краћа и селективнија. Било би мудрије и да је у наслову скупа избегнута реч интелектуалци, да је скуп организован професионалније, да је ….. итд. итд.. Овде ћу стати. Није фер критиковати људе који pro bono покушавају да ураде нешто у мору пасивности. За мене је то више симболички чин, нека врста вапаја, но што је скуп који има потенцијал да прерасте у политички покрет. Све да тог потенцијала и има, он се лако може „пацификовати“ и за то у Србији постоје мајстори. Жао ми је што овако коментаришем, тим пре што немам никакав бољи предлог. У сваком случају, људима који су се ангажовали желим свако добро и успех. Хвала на коментару.
Господине Катићу, имате занимљиве коментаре и луцидна виђења наше стварности.Мислим да би било интересантно да прокоментаришете „декларацију Српских интелектуалаца“, Нико се до сада није огласио сви ћуте. Ви сте човек који зна да одмери рационално, не морате све коментарисати него само економски део.Они који прате ваш блог надам се да то очекују.
Да ли је то само списак лепих жеља?
Унапред Хвала!
Za Tar – Već sam nekoliko puta komentarisao isto pitanje. Fiksni kurs je pogrešan izbor za države sa hroničnim deficitom trgovinskog bilansa. Argumentaciju sam dao davno, u tekstu https://nkatic.wordpress.com/2006/03/31/olovno-monetarno-sidro/. Hvala na komentaru.
Gospodine Katicu, sta mislite o ovom manifestu za fiksni kurs?
trzisnoresenje.blogspot.com/2013/03/fiksni-kurs-za-srbiju.html?m=1
Имењаче, хвала ти на покушају коментара!
Људи су веома свесни комплексности кризе у којој се налазимо. Забринутост се види на лицима комшија, колега, грађана сви причају, питају -радиш ли, од чега живиш,како се сналазиш- а одговори немушти и прећутно гласе, ништа ме не питај, не стај ми на муку. Чини ми се да је јавно мњење и његова колективна свест дозрела за питање – докле више и како даље?
Скуп интелектуалаца није ме баш импресионирао (осим професора Комазеца) али нису сви способни говорници и људи су заплашени. Важно је да је окупљање независних мислилаца почело. Народу траба самопоуздање, охрабрење а неко решење ће ваљда доћи ако будемо упорни у његовом налажењу. Ту би нам и дијаспора могла помоћи са њеним огромним искуством.
Linci
Dakle neformalno obrazovanje uvesti kao obaveznu nastavu još u srednjoj školi i gimnazijama
А чување кокошарника препустити лисицама? Формалност је оно што те школе чини школама.
Иван Н.
„ Данас људима много што шта траба од воде, хране, емотивног задовољства до духовне надградње. Овај модел је редуциран готово до апсурда. Он једноставно не функционише…. Моли бих учеснике коментара да ми помогни у разрешењу ове дилеме. Једноставно мање заблуде мање патње.“
Колико могу рећи, исправно сте дијагнозирали проблем. А развој реалистичних модела и концепата је могућ само кроз континуиране напоре. Потребно је да много људи ради оно што су некад радили тзв. интелектуалци – мислити и јавно се изражавати.
Овај Конгрес интелектуалаца је, колико видим, група грађана која обећава заокрет ако јој се да контрола над државом. Другачији пут ка прогресу је описан у књизи Зидари живота.
Za Majora Gašpara – Bio bih sretniji ako se na mom blogu ne bismo delili na naše i njihove, prvu i drugu Srbiju, itd.. Nije dobro kada svi mislimo isto ili slično. Argumenti i kontra-argumenti, teza i antiteza su zdrav oblik konvergiranja ka sintezi. Hvala na komentaru.
За Ивана Н. – Чуо сам за конгрес, а линк који сте ми послали ћу погледати чим уграбим мало времена. У принципу ми је драго када се добре жеље и намере каналишу кроз неки облик друштвеног активизма. Хвала на информацији.
Господине Небојша, не знам колико пратите збивања у Србији желим да вам скренем пажњу на један занимљив догађај који медији готово да нису ни поменули. 27.02.2013. одржан је КОНГРЕС ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА СРБИЈЕ, у дому синдиката,
Може се наћи у целости на.
/ttp:// www. youtube.com/watch?
Занимљив би био Ваш коментар.
Хвала,
Andrej, a hoćemo li mnogo da platimo kad dodju vaši?
Autorka je mogla da napiše i da vojska, iako velika, nije imala atomsku bombu i da mi nismo imali kosmički program. Potpuno je nesuvislo porediti kolonije kao što smo mi, sa državama koje su odavno prešle neki prag razvoja. I to u bilo kojem istorijskom momentu.
Naš problem nije bio, što nismo svi imali kolor televizore, već u previše programiranoj raspodeli resursa i prekomernoj potrošnji. Izgleda da i dalje imamo isti problem. Samo što smo sada još više kolonije. Još kada bi ljudi mogli da shvate dokle može da im se obara cena…
Ovaj članak o „izgubljenom raju“ špromašuje svaku poentu. Autorka primjećuje da u SFRJ nije bilo ni interneta, ni kablovske TV, da se danas do Trsta stiže čak i nešto brže nego 1970-h.
Primjećuje se da su cifre o ekonomskom napretku relativne i da ih nije tako jednostavno tumačiti.
Sa ovim se slažem, ali bih se osvrnuo na druge cifre, koje nisu relativne: stopa nepismenosti, stopa smrtnosti odojčadi, prosječan životni vijek. Ove cifre jasno govore da je period 1945. – 1980. period brzog civilizacijskog uspona, za razliku od narednih 35 godina, između 1980. i 2015.
Obično odlični ekonomski pokazatelji neke zemlje ne vode tu zemlju u bankrot. Kao što i cvetanje bratstva i jedinstva u nekoj zemlji nije put u njen krvav raspad.
Misljenja sam da je covek postao balvan onog trenutka kada se proizvodnja iz Evrope pocela seliti u zemlje sa jeftinijom radnom snagom. Jednostavno, evropski radnik je prinudjen da radi pod losijim uslovima kako ne bi ostao bez posla, i to nije slucaj samo u nasoj zemlji.
Primer koji sam cuo od prijateljice koja radi kao administrativni radnik u fabrici koja se nalazi u jednom manjem gradu na jugu u Nemacke…naime, jednog dana su radnici dogovorili da se menadzmentu fabrike obrate sa zahtevom za povecanje od 10%.
Umesto odgovora menadzmenta, licno je vlasnik fabrike dosao u pogon i saopstio radnicima da mogu slobodno da napuste radno mesto ako zele, ali apsolutno nikakvu povisicu nece dobiti, uz napomenu da fabriku moze preseliti u Cesku Republiku gde ce po njegovim recima radnici raditi za trostruko niza primanja. Posle toga su se radnici u tisini vratili na svoja radna mesta jer je zaista veliki broj fabrika preseljen u istocnoevropske drzave nakon prosirenja EU 2004.
Ukoliko u obzir uzmemo visoku nezaposlenot u nasoj zemlji, nije ni cudo sto ljudi pristaju da rade i po vise od 10 sati dnevno za nisku platu, ako su u slicnoj situaciji i radnici u mnogo razvijenijim drzavama od Srbije.
Nazalost, u ovakvim situacijama najcesce su ugrozena prava malih radnika.
Zaboravio sam par stvari:
Istina je da su diktator i njegova elita živeli u vilama o državnom trošku. Ne znam da li u nekoj zemlji državnici žive u straćarama po nekim favelama, ali znam da i naša demokratska „elita“ u zadnjih 20 godina živi po vilama, koje doduše otkupljuju za 1 dinar.
To što sam imao pasoš zadnjih 20 godina mi i nije mnogo značilo. Možda bih mogao da uzmem neki Ninja kredit, pa da odem do Grčke, ali to me ne zanima. Da imam mnogo para, zanimalo bi me da odem do Kariba ili da vidim Machu Pichu. Možda bih i emigrirao. A ovako bih bio zadovoljan i sa izletom do Tare ili Vrnjačke banje.
Inače ovaj tekst Željke Buturović (link – Marko Bojković) je po mom mišljenju krajnje površan. Malo sam sarkastičan, ali kao da je u pitanju akademski državni službenik (psiholog).
О изгубљеном рају у СФРЈ
Аутору чланка очито је у диспропорцији титула са концепцијом чланка.
Пример СФРЈ-а се не може озбиљно анализирати са тривијалне равни добро познатих приговора дежурних гласноговорника магловите либералне концепције која једноставно није могла функционисати ни онда као ни сада. Када то схватимо биће касно, ако већ није!?
Многи озбиљни показатељи иду у прилог рају СФРЈ него паклу.
Погледајмо само овлаш неке области које презентују неку државу у свету.
Разлика у стандарду Европских и наших радника била је мања него данас.
Активност земље и свету,неупоредиво већи у односу на источни блок.
Број освојених знамења у спорту.
Културна, позоришна, књижевна котација у врху.
Број великих радних подухвата.
А најважније да је обичан мали човек могао мирно живети, планирати своју будућност.
Данас више убистава, самоубистава, дроге. алкохола, деструкције, безнађа него у Дантеовом паклу. Хвала на таквом либерализму сретан вам пут, али без мене.
ПС.
Нисам југоносталгичар али јесам за одговорну државиупо мери обичног човека због којег би требала да постоји.Јакима и онако она не треба!
Opet izlazim iz teme, ali da razjasnim…
Moji postovi ne opravdavaju niti relativizuju nasilje i borbu za vlast. Uplitanje velikih sila u lokalne događaje i njihovu važnost, bih mogao da ignorišem da sam živeo na nekom ostrvu sa palmom do početka 15. veka.
Što se tiče nostalgije. Ja nisam čak ni neki romantičar, pa da recimo, verujem da je vreme Obrenovića bilo fenomenalno. Ali verujem da su oni posle njih bili loši menadžeri (možda i romantičari). Kočoperenje pred jačima je loš biznis. Srbija je iz prvog rata izašla opustošena. Karađorđevići su (kao i Tito) silom nametali Jugoslovenstvo. Upravo su oni suspendovali demokratiju i to ne samo zbog pojave onih koji su želeli da silom dođu na vlast. Inače u toj demokratiji su praštali pištolji u skupštini i to nema veze sa prethodno pomenutima.
Kao što reče Marko-PG, stigla je i velika depresija – znači scena se razvijala ka novom ratu. Posle boljševizma stiže nacizam. I posle svega što se dešavalo do 41′, neka ekipa bolida poveruje da će, naprimer, neka sila stati iza nas (možda su verovali u lepe priče) i napravi tragičan korak. To nisu bili „komunisti“. I opet razaranje, okupacija i građanski rat pride. Ko je sve stajao iza Tita krajem rata, to je poznato. Znači interes. A Tito i ekipa su iskoristili priliku. Koliko je bio vešt političar, pokazivao je i dugo posle toga.
Jugoslavija je i posle rata bila u ratnom stanju, sve do 55′ pa i kasnije. Stalna opasnost od Sovjetske invazije je bila prevashodni razlog za bodljikavu žicu i minska polja. Ne samo što se pasoši ne dele mnogo u ratnom stanju, već se ono baš i ne slaže sa demokratijom. Kad je prošla frka, mnogi jesu otišli napolje. Ja sam pre dosta vremena proveo neko vreme u Nemačkoj. Deca gastarbajtera su posebna priča, ali nisam sreo nijednog matorca koji je bio sretan. Svi su bili u tripu kako će se jednom vratiti (ne samo Srbi).
Tito je imao dara za marketing. Nije on verovao u miroljubivu koegzistenciju, nego je sa tom pričom obezbedio gomilu izvoznih poslova. Znači kinta. Uopšte nije bitno što je to išlo preko neke službe. Svaka država ima policiju, DB i propagandu. Kako se one koriste, zavisi i od istorijskih okolnosti a to se ne završava na granicama većine država.
A šta bi bilo da je Tito umesto konsolidovanja svoje vlasti na svakako brutalne načine, dozvolio neke slobodne izbore posle rata? Pa moja hipoteza je da bi uleteli Rusi, eventualno ostavili neki deo zapadu. Ionako su podelili Evropu, pa bi se već dogovorili. Treba se setiti Mađarske 56′, Češke 68′ itd. I da smo ostali sami na svetu – država bi se već tada raspala i to sigurno krvavo. Ionako je većina balvana bila pod svežim utiscima.
E tu je naš problem, mi odavno nemamo elitu koja je na nivou zadatka, ovde imamo bandite koji ne vole da poštuju pravila a mnogi su beskrajno alavi. I kad god im se ukaže prilika, kolju vola za kilo mesa. Usput, neko sa strane uvek to koristi. I zato je na celom Balkanu, demokratija farsa. Očekivati od ljudi da u takvim uslovima izaberu nekoga ko nije kriminalac, je preveliki optimizam.
O „friziranim“ podacima u oblasti ekonomije i zaposlenosti ne bih, pošto nisam dovoljno stručan. Inače, ta industrijalizacija je svojevremeno imala smisla, bez obzira na neke negativne efekte. A da je bilo pameti, pa i mi smo mogli da se deindustrijalizujemo u zadnjih 20 godina. Ovako su nas „deindustrijalizovali“ 99′, po ranijim receptima. Ali nema veze, sada imamo demokratiju u društvu i diktaturu u pivredi. Balvani sigurno neće umirati od gladi već od srčke.
O izgubljenom raju SFRJ: http://www.politika.rs/pogledi/Zeljka-Buturovic/Izgubljeni-raj.sr.html
Kada govorite o Jugoslaviji, treeba imati u vidu sljedeće: prva Jugoslavija (Karađorđevića) je postojala i živjela uglavnom u vrijeme Velike svjetske depresije. Druga, SFRJ je postojala u vrijeme besprecedentnog globalnog ekonomskog rasta 1945. – 1970. Nakon 1970. SFRJ je usporila, a od početka 1980-h je već bio očigledan postepeno propadanje države. To se dalo primijetiti i u privredi i u urbanizmu i u politici, itd. Ovo propadanje države se nastavlja do danas, samo što je umjesto SFRJ sada tu do desetak manjh država, koje nastavljaju propadati.
@grey owl
Da li si svojim postom opravdao ubijanje radi prisvajanja imovine? Da li relativizacijom i argumentom ‘da i to drugi takodje rade’ moralno opravdavas pljacku i nasilje nad sopstvenim gradjanima?
Imperije me ovde ne zanimaju, ne pricam o vojnim osvajanjima tudjih resursa i licemerju velikih. Pricam o tome da jedna grupa ljudi radi sistematski na rusenju drzave i poretka. Prvo su bili regularna politicka partija. Nisu imali neke rezultate na izborima. Onda su u program ubacili da im je cilj rusenje drzave i naravno bili od iste zabranjeni. Dosao rat, oruzje i na temelju oslobadjanja od okupatora provedosmo i ‘socijalisticku revoluciju’. Ko je bio protiv nas sledovao mu je metak, Goli otok, a ako je preziveo mogao je da gleda kako mu se veliki revolucionari useljavaju u kucu, preuzimaju preduzeca, imovinu, oduzimaju zemlju i traze da potpises kako se i ti sa time slazes. Pored papira na stolu je i slucajno pistolj referenta. Pa ti kazu da imas visak zemlje, visak stambenog prostora. I da ne nabrajam…
Takodje, ova informaticka era u kojoj zivimo traje tek nekih 15ak godina. Lako se onda vladalo kada ste imali apsolutnu blokadu informacija, kontrolisan pogled na to kako zivi svet, prvih 20 godina strogu kontrolu ko sme da dobije pasos, DB u svakom spoljno-trgovinskom poslu. Cim su olabavili uslovi za dobijanje pasosa preko milion drzavljana je pobeglo iz tog socijalistickog raja – gde? – gle u Nemacku da budu izrabljivani…
Da je ta drzava bila toliko dobra ne bi morala da ima policiju, DB onog formata, bodljikave zice i minska polja na granicama, izuzetnu propagandu i socijalni inzenjering. Cim je diktatura olabavila drzava se raspala… Toliko o njoj – ne vratila se…
Makroekonomske statistike je uzaludno izvlaciti jer je verovatno sve bila laz, brojke frizirane za potrebe partije. Imali smo vecu zaposlenost? Fiktivno da, zaista ne. Manje socijalne razlike – sigurno da, ako izuzmemo politicku elitu sa vilama, Brionima, Karadjordjevima, …. Vecu industriju? Naravno, ali se ceo zapadni svet deindustrijalizovao tokom proteklih 20ak godina. Diktaturu u drustvu, demokratiju u preduzecima – pravi recept za bankrot…
Jedino smo tada bili mnogo mladji pa nam je bilo lepse i nismo mnogo za ovo marili :-). Stoga nostalgiju donekle i razumem.
За Ивана Н. – Бојим се да и са опраштањем дугова неће бити привредних чуда. Немачка је имала и социјалну структуру и огроман капацитет знања и дара за организацију. Грчка нпр. то нема, као што то нема ни Србија. У сваком случају до опроста дугова мора доћи јер се не могу наплатити. Да ли ће се ићи на директне отписе, на разводњавање дугова кроз инфлацију, кроз поништавање дугова од стране централних банака, више је питање технике и опортунитета. Хвала на коментару.
Господине Катићу, управо прочитах на Дојче Веле-у веома занимљив чланак ( Без опраштања дугова нема привредног чуда).
Мој скромни утисак. ново, логично, а можда и спасоносно за излазак из овог ћорсокака ( слично смо и сами промишљали али на микро нивоу).
Ваше мишљење ценим, па ако будете имали времена анализирајте га.
Унапред хвала!
@ Vlada
Hvala za link.
@ Andrej
Moć i vlast su svakako teška gudra. Ali tu postoji interakcija. Vlada se ljudima i to metodima koji su jako stari. Odavno i ne zameram mnogo vlastodršcima, otkako sam uvideo koliko su „obični smrtnici“ prožeti ignorancijom i oportunizmom. Cinik bi rekao, da to i zaslužuju.
Nisam nostalgičan, niti sam nešto zaboravio. Rekao sam da je neko bio na vlasti „između ostalog“ i zbog evidentnog standarda koji je omogućen narodu.
A napomenuo sam ukratko i neke negativne efekte, koji se tiču ekonomije i društva. Ono što svako objektivan može da primeti, je činjenica da je tadašnja, iako dubiozna situacija, pružala mogućnost za drugačiji scenario od ovoga što imamo danas. Možda se ta država raspala i zato što je ljudima bilo previše dobro, pa su zaboravili od čega se ustvari živi. Tu šansu je naravno, neko odmah iskoristio. I koristi je i dalje.
Izvinjavam se za off-topic..
U Starom veku su, nasuprot istočnjačkim despotijama (diktaturama) postojale demokratije koje su usput, imale besplatnu radnu snagu. Pošto i tako stvari nisu uvek najbolje funkcionisale, jedan Rimljanin je prešao Rubikon, pa se onda Imperija širila i koristila resurse kolonija na način koji nije baš etički. Zauzvrat, ko je preživeo i naučio da plati porez pod nametnutim uslovima, imao je nešto koristi od nove infrastrukture (putevi, akvadukti i sl.). Od tada se Imperija transformiše, prilagođava ali neke stvari su jako slične i danas.
Nekim osnivačima Sjedinjenih država, nije smetalo da imaju robove. Kao ni da napišu ustav koji odiše demokratijom i ljudskim pravima. A imaju naviku da i druge ubeđuju kako bi stvari trebalo da izgledaju.
Možda nije lepo kada neke istočnjačke despotije nameću svoje cene za deficitarnu robu ili još gore, nameću cenu radnoj snazi (bahato je, ali može im se). Isto tako nije lepo kada neko pošalje legije u pustinju ili bilo gde, da bi pokupio tu deficitarnu robu, sa opravdanjem da nekoga oslobađa. I usput ne vodi mnogo računa o ekologiji.
Borba za vlast je uvek surova i puna nepravdi. Ta tradicija ni kod nas nije počela 45′. I da li bi uopšte došlo do toga da je bilo racionalne politike u periodu od početka 20-tog veka, pa do I svetskog rata. A period između dva svetska rata je pun diktature, nacionalnih sukoba i izrabljivanja radnika i seljaka. Tu se vraćamo na početak.
Gospodine Katiću, blog pratim u zadnjih godinu dana, trudio sam se da pročitam što više iz arhive, ali baš taj tekst, na koji ste mi skrenuli pažnju, nisam.
Što se tiče kritike, kao i onih kojima ne bi prijala objektivna analiza – ništa naročito. Politika je veoma kreativna i sveprožimajuća delatnost u kojoj se ne biraju sredstva.
Za Andreja – Teško je naći državu koja nije nastala, ili se izgradila na velikoj nepravdi. Razlika je samo što se negde to dogodilo ranije, a negde kasnije, i što su moćnije države i dalje u stanju da nekažnjeno vrše kolosalne nepravde, najčešće van svojih granica. Iz perspektive današnjih država nastalih na tlu Jugoslavije nije smešno hvaliti njene ekonomske pokazatelje i uspehe. U tom smislu je tranzicija velika ekonomska i kulturna regresija merena svakim aršinom. Hvala na komentaru.
Komunizam, Socijalizam, Kapitalizam, Liberalizam, Keynes-ijanizam, Libertarijanizam, i razni drugi izmi…
Sve ovo radi u teorijskim raspravama, ali se ni jedan izam nije u praksi sproveo kako je teorijski bilo zamisljeno. Moc i vlast su uzasni opijati…. Secati se Jugoslavije sa nostalgijom i hvaliti njene ekonomske pokazatelje je vise nego smesno. Zaboravili ste da napomenete da je to bila zemlja nastala na velikoj nepravdi, na oruzanom preuzimanju vlasti i suspenziji demokratije i ljudskih prava. Zbog toga i jeste zavrsila kako je zavrsila. Necemo da se secamo agrarne reforme, nacionalizacije, streljanja i zatvaranja predratne gradjanske klase i naravno konfiskaciju i okupaciju imovine tih ljudi. Ni danas tu imovinu drzava ne zeli da vrati…
debata na tu temu
Za Grey owl –
Ako može da pomogne, kad sam tražio analize ekonomije posleratne Jugoslavije, jedino što sam našao na internetu je analiza za Crnu Goru. A ona i nije loša primer, pogotovu zato što je republika kojoj nije manjkalo pomoći od ostalih republika.
http://montenegrina.net/nauka/istorija/crna-gora-u-xx-v/crna-gora-od-1945/ekonomija-rasipnistva-odlike-crnogorske-ekonomije-1945-1989-dragutin-papovic/
Za CD – Mera je skandalozna i govori jasno o tome ko vlada sistemom. Hvala na komentaru.
Gospodine Katicu,
Kako komentarisete informaciju da su limiti koji su ogranicavali zaduzivanje klijenata u odnosu na visinu rate i plate ukinuti. Ubuduce oni ce moci da se zaduzuju koliko zele pa i celu platu, ako im banka to odobri.
Nije li ovo jos jedna dobra prilika za banke da zaduzujuci pre svega javni sektor sprece bilo kakve ozbiljnije promene.
Pozdrav
Za Grey owl – U tekstu https://nkatic.wordpress.com/2008/05/20/nostalgija-i-duznicka-faktografija/ sam pokušao da se malo bavim temom koja Vas interesuje. Odmah sam bio kritikovan, čini mi se nekorektno (videti tekstove https://nkatic.wordpress.com/2008/05/27/volja-gradana-stojan-stamenkovic/ i https://nkatic.wordpress.com/2008/05/29/menjanje-sustine-danas/). Bojim se da neću imati vremena da se ozbiljnije bavim ekonomskom istorijom socijalizma, a za tu temu nema previše apetita u stručnoj javnosti. Zaključci bi mogli biti neprijatni po tranzicione propagandiste. Hvala na komentaru.
@ Vlada
„komunistima možete zamerati da su odstupili od učenja komunizma u svemu, ali ne možete im zameriti na diktaturi“
Ovo ste baš dobro rekli. Izgleda da je ovde dobro funkcionisala ta „komunistička“ diktatura, za razliku od kraljevske. Kralj je ubijen, Tito je imao više uspeha. Ostao je doživotno na vlasti, između ostalog i zato što je narodima Jugoslavije nakon perioda ratova, divljačke eksploatacije a onda i obnove i izgradnje, omogućio veću sigurnost i standard života. Naravno i po cenu zaduživanja, preterane kontrole i migracije ljudi sa sela u gradove, kao i podsticanja mnogih u pečalbu.
Kada sam 91′ video efekte „demokratije“, zaista sam priželjkivao neku diktaturu i obuzdavanje političkih štetočina. Ali kao i 41′, bogovi su imali drugačije planove. Lako je podeliti balvane i sada smo se vratili na divljačku eksploataciju. A što se tiče zaduživanja i emigracije, period SFRJ u poređenju sa ovim deluje smešno.
Gospodine Katiću, predlažem da kada budete našli vremena, napišete neki pregled ekonomske istorije Jugoslavije – sa naglaskom na 80-te i 90-te. Pretpostavljam da je to obiman posao, ali za istorijske teme i analize nikada nije kasno.
Unapred hvala…
Gather around – new age has come – it’s called an age of human 😀
Generalno sve firme propagiraju (msm na trendseterske i sa najvišim profitima) da je gotovo sa tehnološkom erom i da je došlo vreme kada su bitni LJUDI! 🙂 Dakle više nije bitno da li neko ima ili nema tehnologiju – jer danas je to postao preduslov svih uslova ukoliko želiš da pozitivno posluješ, ali samim tim se došlo do toga da je pojam tehnologje obezvređen u smislu „davanja prednosti nad konkurentima“:
Danas jedino što može da bude garant uspeha jesu LJUDI, ljudi koji rade prodaju, ljudi koji rade marketing, ljudi koji rade u razvojnim centrima and so on..
Nažalost, ovo doba je još više osuđeno na propast – makar iz moje perspektive – od tehnološkog doba, naravno u nekim državama manje, a kod nas više. 😀
Zašto?
Zato što visokoškolstvo ne doživlja bitnu, tj. esencijalnu promenu. Ne prati tokove društva, ne evoluira. Meni je fascinantno da osoba koja u 21. veku završi fakultet bude nespobobna da radi – a takvih osobo ima dosta – ne bih davao procenu koliko, jer ne postoji merodavan podatak koji bi potkrepio ovu činjenicu.
Naime, ljudi izađu sa fakulteta, a da nemaju osnove npr. kako to izgleda raditi u timu?! Pa kako i šta ljudi planiraju da rade, ukoliko ne planiraju da rade u timu.. Dakle neformalno obrazovanje uvesti kao obaveznu nastavu još u srednjoj školi i gimnazijama, a na fakultetima kao OBAVEZU!
Kako će ljudi da budu resurs ukoliko im je emocionalna intaligencija u jarku 😉
Još jedno škakljivo pitanje vezano za visokoškolstvo jesu modeli ponašanja. Danas svaka profesija smatra da je najpametnija i stav „mi smo to učili na fakultetu – to se tako radi“ – može biti poguban.
Onog trenutka kada je među naučnim svetom počela da izumire i da danas dođe do habitatskog nivoa psihologija i filozofija i da prestanu da se postavljaju pitanja – e tu je bio početak našeg kraja 😉
Kada smo prestali da postavljamo pitanja samo da ne bi ugrozili odgovore, kada smo inovativnost zamenili slepom poslušnošću, kada smo npr. prestali da se pitamo „A šta je to pravda?“, „A šta je to znanje?“ i šta je njihova esencija, zbog čega postoje, da li postoje tek tako radi lažnog privida – ili zato što zaista prave neku razliku?! 😉
Pogledajte oko sebe i pronađite neku zgradu, samo zgradu, koja je velelepno izgrađena, koja u vama budi ushićene i neku radost, osećaj divljenja. Kada je ne budete našli onda ćete shvatiti o čemu pričam. Nisu ranije imali više nego mi danas, a ponovo, ono što se stvaralo u prethodnih 500 godina ovakvim tempom nećemo izgraditi za narednih 1000 godina.
Ovo nije toliko loše, ali je trenutno realno stanje. Srećom po sve nas, pa je fizika na našoj strani i ovakvo uređenje nije održivo i naša generacija ima mogućnost da pravi i postigne velike stvari i da postavi temelje novog modernog društva.
A na koji način to da postignemo?
Ono što je svetu potrebno da bi promenila ovakvo stanje nije revolucija, jer je i ona tekovina prošlog vremena, već EVOLUCIJA! Evolucija uma i emocionalne intaligencija, promovisanje realnog altruizma kao suštinske vrednosti emocionalne inteligenicije.
Na veliku žalost ta „prva“ evolucija će nas „tek“ vratiti na nivo humanizma i renesanse, jer nas je kapitalizam i komunizam u poslednjih 100 godina – zaista približio majmunima.. e sad da li je to bila potreba da dokažemo Darvinovu teoriju evolucije ili nešto drugo – ne bih znao reći, nemam ja te životne škole 😀
Dakle, bottomline: Za sve je kriv prokleti Darvin! E Darvine, Darvine… 🙂
Поћи ћу од једне просте чињенице (свестан да је проблем изузетно компликован) у жељи да обухватим најшири круг животних проблема.
Тврдње:
1.У свету новца има као никада у историји његовог постојања.
2.Није везан за златну подлоги и његова еталонска вредност је релативизована (то има и добру и лошу страни).
3)Да би се оплодио мора се убацити у ток стварања нових вредности,
4)Нове вредности добијају своју цену у коју је урачунат и рад учесника у процесу стварања истог.
5)Учесници у производњи у месечно добијају плату за свој рад и од ње
подмирују своје животне потребе.
Ту би се динамика животних циклуса затварала.
Сви задовољни и на добити. Инвеститори улажу новац стичу добит,Кредитирани реализује идеју, запошљава становништво. и у пројектованом времену по измирењу обавеза постаје непрприкосновени власник капитала.
То што је се неко енормно обогатио на својој идеји није никакав грех нпр. Бил Гејтс.
Сада бих све ове упрошћене претпоставке сместио у контекст два неоспорна људска мотива.
а) Мотив прогреса
б) Мотив опстанка јединке, породице, народа.
Закључак:
Данас људима много што шта траба од воде, хране, емотивног задовољства до духовне надградње.
Овај модел је редуциран готово до апсурда. Он једноставно не функционише.
Свестан да свака од ових поставки има много кривудавих путељака кои поново воде у мисаоне лавиринте а то бих желео да избегнем
Моли бих учеснике коментара да ми помогни у разрешењу ове дилеме. Једноставно мање заблуде мање патње.
Хвала Вам на покушају!
Za grey owl –
Nisam se baš najtačnije izrazio, ali mislio sam na zemlje u kojima je na vlasti bila komunistička partija i na jedinu zemlju koja je sprovodila samoupravljanje.
Komunizam kao teorija nema mane, kao i samoupravljanje kao teorija, praksa je već nešto drugo. Inače, komunistima možete zamerati da su odstupili od učenja komunizma u svemu, ali ne možete im zameriti na diktaturi.
Nju predviđa i Vaš teorijski, a i naučni marksizam Karla Marksa.
Nikoga nije uništio komunizam niti samoupravljanje. Teorijski komunizam nikada i nigde nije postojao (to su sve bile, manje-više diktature). Samoupravljanje je bilo farsa. A i u antičkim demokratijama su imali robove.
Ljude uništava to što ne veruju jedni drugima i ne znaju gde su im granice. Lako ih je podeliti i njima se jednostavno manipuliše. Dovoljno je nekima dati malo više.
Neki će se zaduživati, a mnogi će raditi za kikiriki. Naravno da je problem što u svetu ima mnogo onih koji žive lošije pa im je cilj, da kupe veći televizor – zato oni na vrhu piramide nemaju razloga za brigu.
Gospodine Katicu,
Od 1226 (Blic) milijardera na svetu 413 (Vreme) su Amerikanci. Razlikom od 813 milijardera sam pokušao da aproksimiram ostale bogate Amerikance koji nisu milijarderi, a njih svakako ima mnogo više od 813.
Kad bi uzeli samo američkim milijarderima sve njihove pare 1.500.000 miliona,
onda bi svaki radnik dobio 10.490 dolara i to bi mogao da dobije samo jednom.
Prosečna godišnja plata u Americi je 2002. godine bila 33.252,09, a 2011. godine je bila 42.979,61, ako je nominalni skok plata od 29.25% u ovom periodu obezvređen tako da su realno plate iste, onda, ako neko uveća bogatsvo, u ovom periodu, za taj procenat on ostane realno na istom.
Čini mi se da se kod nas, a to i provejava kroz komentare, smatra da se neko može obogatiti samo ako premalo plati radnike ili ih tera da rade kao u romanima Čarlsa Dikensa. Obavezni časovi marksizma u školama su dali rezultate. Mada, mislim da nas nije toliko uništio komunizam, koliko samoupravljanje.
Oni koji nisu bogati su sigurno većina i, bar u demokratskim zemljama, mogu da uspostave, ako žele, čak i samoupravljanje.
I ja smatram da je nepravedno da jedan ima kao nas hiljadu, ali hteo sam da vidim, polazeći od apsurdne pretpostavke da svi bogati sve zarađuju tako što manje plaćaju radnike i da je samim tim pravedno da im to uzmemo, koliko bi svako od nas od toga dobio para, ne postavljajući pitanje: da li bi neko imao interesa da stvara profit, umesto za sebe, za nas.
Plašim se da je problem radništva negde drugde. Ja mislim da je problem što u svetu ima mnogo onih koji žive mnogo lošije nego mi, a žele da žive bolje. Oni su spremni da rade više i za manje plate nego mi. Svakog dana oni napreduju i rade za veće plate i brinu se o našoj krizi, jer svoju nemaju.
Пардон, само 6-8% *радне снаге* САД запослено у производном сектору.
Управо сам прочитао овај мени фасцинантан чланак
http://www.counterpunch.org/2013/02/25/a-quest-for-new-jobs-where-none-exists/
Неке од поенти: Повећање незапослености у САД практично нема везе с релокацијом послова ка земљама у развоју. Захваљујући аутоматизацији, грађани САД учествују са 20% од укупне светске производње, иако је само 6-8% њих запослено у производном сектору. Аутор препоручује скраћивање радне недеље без скраћивања исплата, да би се (а) људи ослободили стреса (б) приходи боље дистрибуисали.
Мени је ово фасцинантно у више погледа… и сугерише у којој су (изненађујуће великој) мери друштвени проблеми ствар субјективних схватања живота.
У наставку, прилажем моју – крајње личну – скицу целине друштвеног стања о коме је реч.
У другој половини двадесетог века светом је све више доминирала идеја
Потребе-узимање.
Конкретниje: Коме нешто материјално треба, он то треба узети. Концепт има разне варијације у зависности од тога шта ће да се подразумева под потребама, којим механизмом узети, итд., понекад је овај концепт декларисан а није примењен, а другде се начелно негира а бар је делом примењиван, – у сваком случају, језгро схватања је широко распрострањено.
Овај појам је у сродству с другом идејом, која је, у контрасту с првом, све мање присутнија:
Појмови-пожртвованост
Конкретније, свако људско биће има појмове или идеје, и свако мора бити спреман да за своје појмове жртвује себе, материјални део себе. Да није било овог схватања у свим иоле креативним људским доменима – религији, науци и технологији, борбом за социјална права,… – као и у простом чину испоштовања дате речи – први појам би тешко могао и да се одржи, а камоли прошири. (На пример, не би било богатства на основу којег би се реалистички говорило о универзалним људским потребама или правима.)
Ови рођачки појмови данас егзистирају на међусобној дистанци. Могли би чак рећи да су „посвађани.“ И на крају, сугеришем да су они комплементарни и да је њихово неприродно разједињавање довело до страховитих последица. Управо се у време њиховог међусобног удаљавања укрштају и шире болесни мутантски појмови:
Потребе-пожртвованост: „Ко има материјалне потребе, он мора за њих дати све што има,“ и
Појмови-узимање: „Ја сам овде главни и радим све што ми падне на памет“
Pa po izvestaju GFI za period od 2001-2010 godine iz Srbije je izaslo 50 mld $, nekih 5 mld godisnje. Da su te pare pravilno usmerene mi bi sad bili ispred Nemacke. Ej bre 50 mld!!! Daleko ispred Hrvatske, recimo.
evo link:
Click to access rankings-illicit_financial_flows_from_developing_countries_2001-2010-web.pdf
Sto se tice radnika problem u Srbiji koji obilato koriste izrabljivaci je to sto rade za mizeriju. Jednostavno ljudi ne cene svoju kicmu i skloni su da rade ispod svih minumuma samo da bi prehranili porodicu. Evo za primer pre vise od 20 godina kad se pojavio Mek u Srbiji sistem je bio sledeci: zaposle te preko biroa za neku bedu a radis bez stajanja, u 3 smene. U oglasima se stalno vrteo konkurs da zaposljavaju 50-100 radnika. Jer redovno ih je neko napustao pa je mesta uvek bilo.
Danas je takva situacija u FAS-u, stalno primaju jer ih stalno napustaju. Od radnika se trazi da rade po 10 sati, pa jedan dan preko dogovorenih itd. ali plata ne prelazi 35.000 rsd! Pa sta ce neko sa tim parama da radi kad mu za zivot treba bar prema zvanicnoj statistici 65.000 rsd?
Ne veliko, nego OGROMNO je raslojavanje: neki lezilebovici ne rade nista a primaju 150.000 rsd i vise a nekom puca kicma za 20.000rsd. I tako u nedogled jer ovaj jadnik ne zna da ceni svoj rad i da kaze necu da radim ispod para dovoljnih za dostojan zivot. Kad mu zdravlje pukne on odlazi u propast a odmah ga menja sledeci. Naravno, sindikat koji bi trebalo da okupi i organizuje radnike, stiti njihova prava, postoji samo na papiru.
Zbog tog raslojavanja gde neko potrosi na trafici platu drugog koji treba da rmbaci ceo mesec za te pare, ce i doci do pucanja u jednom momentu. A tada ce biti bez’te noge ………!
Za Vladu – Ako političar npr. ukrade u Srbiji 8,5 milona evra, to i nije neka velika krađa. Ako bi taj novac podelili zaposlenima u Srbiji, svako bi dobio najviše po 5 evra, a to je ništa na ovu skupoću. Bolje je da bar nekome bude lepo, ako već ne može svima. Šalim se, naravno.
Problem u Vašem primeru, ako se ne radi o ironiji, nešto je drugačiji. Vi govorite samo o 1.226 ljudi koji su u jednoj godini zaradili 2.232 dolara po zaposlenom Amerikancu, a zaposlenih je 143 miliona. Disproporcija između 1.226 i 143.000.000 je strašna.
Drugo, neproporcionalno bogatstvo u SAD se ne svodi samo na 1.226 neshvatljivo bogatih, već i na nekoliko stotina hiljada ljudi koji su neverovatno bogati, i još milion-dva fantastično bogatih. Svi su oni zajedno samo u poslednjoj deceniji prisvojili kompletni prirast BDP-a u SAD. Ovo sledi iz činjenice (podatak je verovatno tačan) da od 2002. godine realne nadnice u SAD ne rastu. Hvala na komentaru.
Ako bi hteli da obeštetimo, na primer, američke radnike za izrabljivanje koje trpe i uzmimo pare od svih bogatih milijardera sa Forbsove liste, ima ih 1.226 za 2011.,i odlučimo da uzmemo sve pare koje su oni do sada zaradili, ne samo koje su zaradili 2011. godine i ne samo američkim milijarderima, nego sve pare koje imaju svi milijarderi na svetu. To bogatstvo dostiže oko 4.500.000 miliona dolara. Radnika u Sjedinjenim Američkim Državama ima oko 143 miliona. Podelimo to na ravne časti. Svaki od njih će dobiti 31.469 dolara jednokratno. To je manje od njihove prosečne godišnje plate koja iznosi 42.979,61 dolara za 2011.godinu.
Ako bi hteli da budemo pravedniji prema milijarderima i uzmemo im samo onoliko za koliko su uvećali bogatstvo u 2011. godini, a to je 332 000 miliona i opet to podelimo američkim radnicima, svako će dobiti 2.232 dolara jednokratno, dakle manje od jedne mesečne prosečne plate. Kad bi dali svim radnicima sveta verovatno bi bilo za dobar ručak.
To što se neki ljudi nepristojno bogate verovatno nije pravedno, ali nama ostalima sigurno ne pomaže ako oni to ne rade.
http://www.naslovi.net/2011-03-10/vreme/forbsova-lista-najbogatjih-2011/2390063
Click to access empsit.pdf
http://www.ssa.gov/oact/cola/AWI.html
Dobar primjer ovoga o čemu govorimo je podizanje starosne granice za penziju u momentu kada je stopa nezaposlenosti među mladima ogromna. Ovo je očigledno štetno, ali nikoga (pa ni državu) ne interesuje šira slika. Vlada zna da su (državni i privatni) penzioni fondovi na ivici pucanja, pa im ovom mjerom pomaže. Vlada ne smatra da je ona nadležna za pitanje nezaposlenosti među mladima, to pitanje treba da riješi nevidljiva sila koja se zove „tržište“. Dakle, tehnokratska vlada se trudi da zadrži neke fiskalne parametre u određenim granicama i smatra da ostali problemi nisu njenoj nadležnosti. Recimo, ako 20% stanovništva nema pristup pijaćoj vodi i taj se broj stalno uvećava, to je odluka tržišta i Vlada nema ništa s tim (iako je neka prethodna Vlada prodala vodovod).
Druga stvar na koju ovdje vrijedi obratiti pažnju jeste ta da čovjek sa nestabilnim poslom i fleksibilnim radnim vremenom generiše potpuno drugačiju strukturu potražnje (uključujući i političku potražnju). Ovakav čovjek, čak i kad mu ide dobro (a posebno kad mu ide loše), ne pripada čuvenom „srednjem staležu“ i ne ponaša se u skladu sa tom matricom. Između ostalog, on obično ne glasa za tradicionalne partije, skoloniji je radiklanoj ljevici, ekstremnoj desnici, anarhistima, komičarima, piratima, pankerima itd. Dakle, ovakve promjene u strukturi tržišta rada će neizbježno uzrokovati ogromne promjene političkog sistema.
Синдикалац, солидна основа за неку озбиљнију платформу стања у друштву. Верујем да је то владиним експертима познато али исто тако сам сугуран да они то као орјентир не знају да искористе, или још боље речено, неће да се са тим бакћу, а нејвероватније нема ко да им нареди шта да раде!
Drago mi je sto sam procitao navedeni clanak i komentare, pa u prilog pravcu diskusije, iznosim neka svoja razmisljanja, uz izvinjenje na dugom komentaru….
Privredni sistem svake zemlje počiva na privrednim društvima, kao organizacionoj formi obavljanja ekonomske delatnosti. U osnovi toga, su dva osnovna vida ostvarivanja egzistencije, prve u maslovljevoj hijerhiji motiva, svojina nad kapitalom i svojina nad radom. Privredno društvo, istorijsko zvano „preduzeće“, prema zakonskoj definiciji, je pravno `lice koje obavlja delatnost radi sticanja dobiti. Pravno, ono pripada samo(m) vlasniku. Međutim, ono samo svojinsko pripada osnivaču-vlasniku, a da, na šta ukazuju moderne koncepcije, ono, suštinski, interesno, „pripada“ i državi (država ubire porez na dobit, promet…), potrošačima (potrošači ostvaruju svoje potrebe delatnošću privrednog subjekta), životnoj okolini (delatnost preduzeća koja je štetna za životnu okolinu…), a, naročito, pripada zaposlenima. S tim u vezi jeste i koncepcija modernog poslovnog prava, da rukovodstvo privrednog društva treba da deluje ne u interesu vlasnika već u interesu privrednog društva, a upravo je, smatramo, interes društva odgovarajuće zadovoljenje svih ovih navedenih interesa.
U kreiranju novog proizvoda ili pružanju usluge, privredno društvo, kao prvenstveno ekonomska kategorija, polazi, kako se ističe u ekonomici preduzeća, u osnovi od tri interna faktora: sredstva rada, materijal – predmeti rada i sam rad. Pored internih, na funkcioinisanje preduzeća deluju i spoljni faktori kao što su: infrastruktura, nezavisnost sudstva i efikasnost pravosuđa, poštovanje ugovora, odnosno mehanizmi njegovog izvršenja, antimonopolska politika, zaštita intelektualne svojine, poreska politika….
Kada su pitanju „spoljni“ faktori poslovanja, pomenućemo samo da je Poslovna klima u Srbiji i dalje nepovoljna. prema svetskim kriterijumima rangirani smo jako nisko, počev od pravosuđa pa do antimonopolskog zakonodavstva. Najbolju ilustraciju poslovne klime u Srbiji daju podaci Svetskog ekonomskog foruma, koji obuhvata analizu 142 zemlje sveta. Po nezavisnosti pravosuđa zauzimamo 128. mesto. A, ako se ima u vidu da se po zaštiti intelektualne svojine Srbija pozicionirala na 107. mestu, po zaštiti prava manjnjinskih akcionara na čak 140. mestu od ukupno 142 zemljlje, onda je nedvosmisleno jasno zašto srpska privreda stoji u mestu.
Ono što mi vidimo kao uslov novog zapošljavanja, kada su u pitanju interni faktori proizvodnje nije smanjivanje prava zaposlenih. Naprotiv, smatramo, s tim u vezi, da je suštinski problem mnogo dublji i da se novo zapošljavanje može i mora postići na drugačiji način.
Kao jedan od mogućih modela otvaranja novih radnih mesta, mi vidimo u jačanju potrošnje, odnosno većoj kupovnoj moći stanovništva što će generisati preduzetništvo u vidu osnivanja novih privrednih društava, da odgovori toj kupovnoj moći, što će, opet, biti generator novog zapošljavanja.
Međutim, isto tako, smatramo da se ovo povećanje može vršiti samo iz realnih izvora, a ne novim zaduživanjem. To povećanje kupovne moći stanovništva, zaposlenih, njene realne izvore, vidimo samo ravnomernijom raspodelom novostvorene (društvene) vrednosti, kao razlike između troškova i rezultata privredne aktivnosti. Ta ravnomernija podela novostvorene vrednosti može se postići samo kolektivnim pregovaranjem, time što će se ista ravnomernije rasporediti na kreatore njegovog stvaranja. To treba da doprinese.kao što smo naveli da doprinese većoj kupovnoj moći i generisanju proizvodnje. S tim u vezi, zalažemo se za donošenje Zakona o kolektivnom pregovaranju, poreskim podsticajima za primera radi učešće zaposlenih u dobiti poslodavca utvrđeno kolektivnim ugovorom i drugim merama, a što treba da obezbedi država.
U sadašnjim uslovima, ta podela se vrši po tržišnim principima, koje poznaje samo kategorije kao što su „efektivnost, efikasnost, racionalnost i sl i parcijalne ekonomske interese. Takvo poimanje raspodele, prema mišljenju vodećih regionalnih ekonomista, u poslednjih nekoliko decenija dovelo je do dominantnosti sveta kapitala nad svetom rada, što je dovelo viška slobodnog kapitala, finansijskih rizika te sloma finanskijskih tržišta. Ishod takve raspodele je neminovan: dublja socijalna kriza, veći jaz između bogatijih i siromašnih, veći udar na budžet kroz socijalna davanja i subvencije, pad kupovne moći stanovništva, slabiji izvoz, veća poreska opterećenja…
Tačno je da se država zasniva na tržišnim prinicipa, ali se ne može, smatramo, isključivo ostaviti samom tržištu da reguliše raspodelu novostvorene vrednosti, koja se samo, uostalom, i može deliti, jer je država odgovorna za privredni sistem, ali i za socijalne komponente svoga funkcionisanja. Naposletku, država, kao i čovek, treba da obezbedi svoj unutrašnji mir, a kako kaže Vladika Nikolaj, „nemir u društvu jeste posledica nemira u nama“.
Sa druge strane, ukoliko pogledamo tržište rada, tačno je da tržište deluje po principu ponude i potražnje, ali je tržište rada, po Kejnzu, jedino tržište koje može skladno fukcionisati po osnovu ponude i potražnje, ali da isto izaziva socijalne posledice. Takođe, tu je i novi put Velike Britanije, da tržište treba da bude regulisano ne i „zamenjeno“, kao i princip jednakosti šansi odnosno da svaki pojedinac treba da ima mogućnost izbora.
Ukoliko pogledamo Marksa, i njegovu teoriju izvora viška vrednosti (da fakori proizvodnje izuzev rada prenose na novi proizvod samo svoju vrednost), jasno je zašto se insistira na dugom radnom vremenu a slabom plaćanju. Međutim, U vrednovanju tri (interna) faktora.proizvodnje, polazi da su zaposleni ključni faktor proizvodnja, što je izraženo u odgovarajućem regulisanju u pravu Evropske unije. Ovo poimanje uloge zaposlenih u procesu proizvodnje jeste očekivano jer dok je u feudalnom društvu osnov bogatstva bila zemlja, u industrijskom društvu kapital-novac, u postindustrijskom-informatičkom društvu ključni su „kreativnost, entuzijazam i motivisanost zaposlenih“. Zbog toga se i Evropska unija zasniva na socijalnom dijalogu, transperentnosti među zaposlenima radnog procesa, a imajući u vidu da je Evropska unije, prevashodno, izvozna zemlja i da počiva na ovim karakteristikama zaposlenih, a kako bi obezbedila svoju konkurentsku prednost nad državama, bogatim sirovinama.
Fleksibilnost tržišta je, da kažemo, moguća u SAD, gde su laki uslovi za otkaz ali se tamo pojedinci od malih nogu uče individualnosti i samostalnog snalaženju na tržištu (pitanje se može postaviti gde SAD gradi svoju ekonomiju, ako je poznato da je ova zemlja prva u svetu po prilivu „mozgova“).
brojjne naučne analize pokazale su da su zapravo najuspešnije zemlje s najvišim životnim standardom građana upravo one gde su levica i sindikati igrali najizraženiju ulogu, npr. U skandinavskim zemljama. Zemlje u kojima vlada izraženija nejednakost (poput SAD i Velike Britanije) imaju nižu stopu opšte dečije dobrobiti, viši stepen nasilja među decom, višu stopu raširenosti mentalnih oboljenja i poremećaja, veći stepen zavisnosti o drogama, veći stepen nepoverenja prema ostalim ljudima, brojnija ubistva…
Osim što omogućava veću zaposlenost, stimuliše ekonomsku potražnju i poboljšava radnu motivaciju, inovativnost i produktivnost, bogato komparativno iskustvo i naučna istraživanja potvrđuju da socijalna ekonomija omogućava i veća ulaganja u obrazovanje, vredne usluge i visokotehnološku proizvodnju, nasuprot periferijskim, neokolonijalnom ekonomiji.
Upravo je zato povećanje konkuretnosti komplementarno sa socijalnim modelom razvoja ekonomije i društva. Sa jedne strane se produktivnost rada može unaprediti većim ulaganjem u nauku, obrazovanje i visokotehnološku proizvodnju. Sa druge strane, bi radnu produktivnost mogla značajno povećati demokratizacija ekonomije. Jedna velika analiza britanskih kompanija 1990-ih pokazala je pozitivan efekat radničke participacije na radnu produktivnost, a postoje i bogata slična iskustva iz brojnih drugih zemalja.
За већину дискутаната.
Почели смо од човека трупца а завршавамо са идализованим радником са радним временом од 15 сати. Да, господо, 15 сати у удобној фотељи испред рачунара, шалтера, канцеларија, клима, услови пренети из некадашњих америчких сапуница.
Окренимо ствар (асоцијација на трупац) и узмимо радника дрвосечу за 8 сари рада утроши калорија еквивалентно 1 кг сланине.Посао који је доста добро плаћен али их на тржишту рада нема.Слично је са рударима. ливцима зидарима итд, итд. Заправо мануелни рад изискује велике психофизичке напоре,По принципу сурове експлоатације – више и боље- све у корист профита стижемо до нултог извода, и прелазимо у област бесмисла.
Ипак Човек је мера свих вредности и он мора живети у складу са природом.Једини пут за његов опстанак!
Za Andreja – Ništa strašno, pretpostavio sam na šta ste mislili, ali sam ipak hteo da budem siguran.
Mladi ljudi, pogotovo ljudi bez porodičnih obaveza, imaju pravo da rade koliko žele, da zarađuju i traže afirmaciju. Problem nastaje tamo gde manjina uspostavlja standarde koji onda postaju norma i koje drugi moraju slediti.
Verovatno znate da često u kompanijama ljudi ostaju duže na poslu i onda kada ne rade, samo da ne bi prvi napustili posao. U pravilu postoji nekoliko heroja rada ili sedenja, koji ostaju dugo a ostali se onda nevoljno tome prilagođavaju. Postoje firme koje od vas očekuju da sedite na poslu 10 ili 12 sati, pa makar i ne radili. Tu prestaju i razum i sloboda i nastaje teror. Razum prestaje jer niko ne može zaista raditi 12 sati, šest ili sedam dana nedeljno i tako 52 nedelje – može samo sedeti toliko. Sloboda prestaje time što se radno vreme čija je dužina ugovorom definisana ne poštuje, tobože dobrovoljno. Hvala na komentaru.
Gospodine Katicu,
Izvinjavam se, ovakav osecaj nije proizveo sam tekst nego vise se provlaci kroz komentare i diskusiju dole. Na primer, Bojan prica o konsultantima koji „rade 12-14 sati dnevno“. Pricali smo i o smanjenju radnog vremena. Vlad je pominjao smene od 11 sati. Pominjali ste da onaj momak ne bi trebalo da radi povremeno i po 16 sati da bi ziveo. To su naravno sve ekstremni primer ali su pominjani u duhu ‘eksploatacije’ coveka.
Pricali smo o sindikatima koji se bune, granice koje se postavljaju. To se mozda odnosi na fabrike i manuelni rad. Ovih sam dana o ovom razgovarao sa par svojih prijatelja cisto da vidim kako se prima ideja o skracenju radnog vremena. Osecanja su bila mahom protiv ove ideje. Ljudi vole svoje poslove i nije im uopste tesko da rade. Radije bi bili na poslu nego ranije dolazili kuci…
Izvinite jos jednom – nisam mislio na vas originalni tekst, vec o celoj razmeni misljenja koja je usledila…
Za Andreja – Kada kažete:“Ne znam zbog cega se posao u ovom tekstu jos uvek smatra kao ‘kuluk’ koji neko radi zato sto mora …….“, na koji tačno deo teksta mislite? Hvala na komentaru.
Razmisljam na ovu temu vec par dana i cini mi se da se zaboravlja jedan momenat. Postoje poslovi koje ljudi vole da rade, gde su kreativni, poslovi koji ih zaokupiraju i u kojima uzivaju. O to ih je sve vise nego ranije tokom istorije. Ne znam zbog cega se posao u ovom tekstu jos uvek smatra kao ‘kuluk’ koji neko radi zato sto mora, a radije bi radio bilo sta drugo. Postoje mnogi ljudi koji bi radije bili na poslu nego sedeli kod kuce i gledali TV.
За Миша- Баш коментар одише Ничеовим идеализам НАДЧОВЕКА те грозне и најужасније конструкције људског бића. Нажалост (или ужас) он се оваплоћује од Хитлера до новог светског поретка већ се осећа његов језив дах. Много је позваних а мало изабраних.
Технолошки напредак је мој коментар.Те токове мисли остављам за неку пригоднију расправу која засигурно следИ уколико се поставе озбиљна питања: како даље?Човек је слаб исувише слаб. Кроз историју га није водило милосрђе. Већ уже испредено од нагона и страсти!
Покушајте разумети ЛЕГЕНДУ О ВЕЛИКОМ ИНКВИЗИТОРУ – Достојевски.
Miša: Објаснили сте како да се особа не буде „балван“ већ компетитиван радник који је материјално ситуиран. Али чини ми се да Катић није дао најбољу дефиницију теме. Питање није бити или не бити балван. Питање је, пре, бити или не бити псето: псето у запрези вођеној од стране данашњих белосветских криминалаца.
Лично немам сумње (Џек Лондон ме је одавно убедио) да су потребни велика памет и напори да би се опстало у таквој запрези.
Ако мислите да је моје питање filozofiranjе neutemeljenо u stvarnosti, онда ћете можда открити да је стварност већа и другачија него што претпостављате.
peric: Tako da mi moramo da se borimo za svoje parce bogatstva prilagodljivoscu u svakom pogledu, i sto pametnijim ( i duzim) radom.
Да ли то u svakom pogledu укључује и прилагодљивост у моралном погледу / укусу)? Ако да, онда која је граница? Да ли да постанемо проститутке или убице да би преживели? Или чак не да би преживели већ da se borimo za svoje parce bogatstva, како год дефинисали то парче.
Jako jednostavna stvar, svaki radnik mora da bude isto preduzetnik, ali samom sebi. I da, većina ljudi jesu balvani.
Ljudi (većina) danas u Srbiji ne shvataju da je prošlo vreme kada se radilo od 7-15h, pet dana u sedmici. Čovek mora da radi non stop na sebi da bi bio konkurentan, „nezamenljiv“. U suprotnom, šta se dešava, „balvani“ se posade ispred tv-a, kukaju, svi su im krivi i čekaju milost. Misle, ako su naučili nešto pre 5-10 godina da će moći sa time u penziju. Nema toga više.
Neko spomenu kako automatizacija, nove tehnologije i sl., smanjuju potrebu za radnicima. Čista zabluda. Pa ko će da pravi te traktore, mašine, kompjutere,… Takodje i to se kvari, treba održavati. Ali, da bi to čovek radio mora da ima ZNANJE. E, to je glavni resurs koji uvek nedostaje.
Takodje, g.Katić se ironično osvrnuo na čoveka koji kaže da radi po potrebi i 16 sati. Upravo time, kvantitetom, on podiže svoju „cenu“ kod poslodavca, jer nije svako spreman da radi toliko, a i za poslodavca je bolje, jer zna da uvek ima na raspolaganju čoveka koji može da izgura „pikove“. Jeste da tu leži opasnost za radnika, da kvalitet zameni kvantitet, ali to je druga priča. Poenta je da i radnik mora nečim privuče poslodavca, da bi mu prodao svoj rad.
Radnik, ma koliko god da je uspešan, mora uvek da ima rezevnu varijantu, u slučaju da sutra ostane bez posla, da zna kako i kuda dalje. Sve ostalo su filozofiranja, neutemeljena u stvarnosti.
Za Petra –
Gde god je došla na vlast, bužoazija je razorila sve feudalne, patrijahalne i idilične odnose. Ona je nemilosrdno pokidala šarolike feudalne veze koje su čoveka vezivale za njegovog prirodnog pretpostavljenog, i nije ostavila izmedju čoveka i čoveka nikakvu drugu vezu osim golog interesa, osim bezdušnog „plaćanja u gotovu“. Ona je u ledenoj vodi sebičnog računa utopila svete drhtaje pobožnog zanosa, viteškog oduševljenja, malogradjanske sentimentalnosti. Ona je lično dostojanstvo pretvorila u prometnu vrednost i na mesto bezbrojnih povelja priznatih i izvojevanih sloboda stavila jednu besavesnu slobodu trgovine. Ona je, jednom reči, na mesto eksploatacije prikrivene verskim i političkim iluzijama stavila otvorenu, besramnu, direktnu, surovu eksploataciju.
Buržoazija je sa svih dotad uvažavanih profesija, na koje se gledalo sa strahopoštovanjem, skinula svetiteljski oreol. Ona je lekara, pravnika, sveštenika, pesnika i naučnika pretvorila u svoje plaćene najamne radnike.
(Manifest Komunističke partije – Karl Marks/Fridrih Engels)
Naročito su mi interesantni delovi citata: „…razorila sve feudalne, PATRIJAHALNE i IDILIČNE odnose.“ i „…razorila je sve feudalne veze koje su čoveka vezivale za njegovog PRIRODNOG pretpostavljenog…“.
У чланку и код неколико коментатора помињу се академски кругови, синекуре и сл.. то можда и даље важи за Србију која пословично касни у свему.. Насупрот томе, ширем окружењу већ више година важе трендови да и код академских радника постоји проблем запошљавања у смислу стабилности и сигурности посла. Данас се истраживачи често примају на уговоре са ограниченим роковима трајања и скромним могућностима њиховог продужења, које веома корелирају са доприносом који прикажу. Људе са високим квалификацијама тим начином убацују у машину строге конкуренције на глобалном или регионалном нивоу, слично као што се ради са ниско-квалификованим радницима.
Ова прича о синекурама стога важи за кадрове који су запослени прије више деценија или малобројне појединце који успију да у (јавним) академским инстутицијама добију уговоре за стално тј синекуре и са тим везану независност.
Моја претпоставка је да разлог због којег многи академски економисти у Србији заговарају неодрживе или неодговарајуће моделе прије лежи у чињеници ниског личног интегритета и етике. Многи од њих се налазе у управним и надзорним одборима странких банака, осигуравајућих друштава и других компанија и сходно томе раде за своје послодавце. Углед и кредибилитет,, иза којих стоје позиције на факултетима и титуле, на тај начин стављају на располагање тржишту исто као и сваку другу робу.
Za Vladu – Svi smo mi deo licemernog sveta kao sto ste dobro naglasili. Ali cinjenica je da mi (pod nama ponovo podrazumevam vecinski deo ljudskog roda) ubiramo minornu dobit zasnovanu na izrabljivanju radnika iz prevashodno zemalja Azije. Sto se mene licno tice (a verujem i velikog dela potrosackog drustva) otklon od potrosackog mentaliteta ne bi bio veliki problem iz dva razloga. Prvi je jer ne bismo bili na prevelikom gubitku (ako bi ga uopste i bilo). Drugi razlog je karakteristika ljudskog uma da je poprilicno lenj i da se relatvno lako moze prebaciti iz jednog rezima rada u drugi ukoliko se novi rezim forsira dovoljnom silinom (a to je vec problem jer je ovo obaveza strucne javnosti).
Stoga se slazem sa gopodinom Katicem u konstataciji da je akademska/strucna javnost najodgovornija za trenutno stanje. Oni su ti koji bi trebalo da na sva usta vicu kako je car go, ali se to nazalost ne desava, jer su blagodeti sinekura odnele pobedu nad intelektualnim integritetom.
Moj optimizam jos uvek odrzava nada da ce internet (koji je za sada, a nadam se da ce i ubuduce biti, medijum bez cenzure) uspeti da porazi korumpiranu intelektualnu javnost tako sto ce obezbedjivanjem informacija da natera ljude da pocnu da razmisljaju svojom glavom, a ako ne glavom onda stomakom kada do toga dodje. Osim ovakvog raspleta ne vidim razresenje koje bi dovelo do neke nove renesanse i humanizma koji bi umesto profita ponovo postavili coveka na pijedestal univerzalne vrednosti.
Mislim da postoje i drugi raspleti, ali da bi oni doveli do kataklizmicnih situacija. Stoga se ja priklanjam optimizmu u Radovanskovoj dilemi koja kaze „ili ce nam zivot biti cvece ili nas vise biti nece“.
Ako je već tema, izmedju ostalog, licemerje akademske javnosti, što ne primetiti i licemerje nas potrošača. Pa, i mi kupujemo patike, cipele, upaljače…koji su proizvedeni u „nekim Kinama“, iako smo svesni da će njhovom kupovinom propasti naš proizvođač i radnici ostati bez posla. Ali tad smo za fleksibilne cene (nadole) i tad smo svesni da je dva manje od tri. Naravno tad ćemo reći da je tri zato što je naš privrednik alav, a dva je zato što je kineski privrednik skroman, naše plate su male i moramo se ponašati domaćinski.
Petar kaže: „Investirori odlaze tamo gde mogu da najvise da izrabljuju“, kao da njima nije cilj profit i opstanak na tržištu, ako hoćete i domaćinsko ponašanje, nego želja za izrabljivanjem. Gledano sa strane „izrabljivanog“ kineskog radnika on sad živi bolje nego pre kad ga niko nije „izrabljivao“.
U Srbiji, koja nije tema, kad hoćemo da napustimo firmu u kojoj radimo mi damo otkaz, ako hoćemo odradimo petnest dana otkaznog roka, ako nećemo uzmemo bolovanje ili odmor i „ćao“. Prilično fleksibilno. Obrnut slučaj ne važi. Kad poslodavac treba da otpušta onda je to „brakorazvodna parnica“, pogotovu ako otpušta nekog zbog nesavesnog rada. Asocijacija malih i srednjih preduzeća je predložila da se prepiše bilo koji zakon o radu iz EU, to su jednoglasno odbili svi sindikati i ministarstvo!!! Ali, to je Srbija…
Pa sta da radimo g. Katicu kad smo u takvoj situaciji i zivimo u takvom svetu, nemamo kuda da pobegnemo. Nema to mnogo veze sa dilemom kapitalizam vs. socijalizam, to je jednostavno – zivot, ako zelite da opstanete – morate da se borite. Ne dopada se ni meni sto radnici u Kragujevcu rade 11 sati, zato sam se veoma obradovao kad sam cuo da krece treca smena krajem marta jer i sam imam prijatelje koji tamo rade.
Inace Vas rad veoma cenim i postujem, pratim Vas jos od 2005-06, cesto se ne slazem sa Vasim pogledima ali boze moj. Svoja gledista u pogledu onoga sto je potrebno da bi Srbija ekonomski napredovala izlozicu detaljnije kada budete pisali ponovo o makroekonomiji. Hvala Vam na dodatnim objasnjenjima, svako dobro.
За Ивана – Невоља са машинама је што нису савршене. Оне нпр. не купују, не задужују се и не троше. Узгред, јапанска привреда која је вероватно најаутоматизованија на свету има јакo ниску стопу незапослености. Огроман део проблема је ипак на терену етике и социјалног модела. Хвала на коментару.
У једнакости нема добити!?
Изузетно комплексна тема. Сама амбивалентност газда -радник у својој суштини је противуречна. Један без друге не могу, барем до сада. Међутим технолошким напретком радник губи битку против газде који се пребацује на технологије паметних машина. Оне немају боловање, породиљско, емоције,итд. Машина има високу продуктивност, техничку непогрешивост, висок степен софистицираности, време трајања се зна и за газду све предвидљиво. Немогуће је очекивати да се капитал одрекне тих предности.
Таквим технолошким прогресом (већ је и данас нарочито у развијеним замљама) изражена хиперпродукција хране коју тржиште на крају године уништава јер се због засићености самог не могу продати у гарантном року или га сиромашни слојеви не могу купити. И ту се противуречност затвара.
Међутим сада се намеће глобално питање: Како нахранити огроман број људи који једноставно никоме више не требају?
Za Vlada – Nevolja sa „Fiatovim“ modelom je što upravo ilustruje mehanizam novog sistema. Ako nećete da radite 11 sati za malu platu, Srbi hoće. Sutra će radnicima u Kragujevcu reći da im moraju smanjite plate, ali povećati radne sate na 12. Ako Srbi neće, Indusi npr. hoće. Ako se sindikati pobune, onda će oni, ko bi drugi, biti krivi za odlazak „Fiata“ iz Kragujevca. Na tom principu sve funkcioniše. Hvala na komentaru.
Da li treba više da zahvalimo italijanskim sindikatima ili našim poreskim obveznicima što neki ljudi u Kragujevcu imaju posao?
Evo kod nas radnici u Fiatu rade u dve smene po 11 sati (ponedeljak-cetvrtak), smena izbacuje 250 automobila dnevno. Veoma tezak i naporan posao, ali za nase uslove i relativno dobro placen. Niko ih nije bicem gonio da se zaposle tamo, prosto ljudi su to svesno izabrali, racunajuci sa tim da tezak rad zahteva i dobru platu, i tako i jeste. Ovo posebno vazi za omladinu koja je do juce blejila po kaficima u Kragujevcu, a danas ipak imaju neki svoj posteno zaradjeni dinar. Fiat je stavio stvari na papir i izracunao da im je isplativije da investiraju u novu fabriku u Srbiji, nego da se pogadjaju vecno sa italijanskim sindikalcima, iako je Fiat 500L prvobitno trebalo da se pravi u fabrici Mirafiori, jer je to u skladu sa strategijom Fiata da u Italiji prave automobile sa vise dodate vrednosti, i vise okrenute izvozu, posebno u SAD. Trzisna situacija je takva da sada samo americko trziste moze da obezbedi rad fabrike u tri smene, koja krece krajem marta, kada pocinje proizvodnja za Ameriku.
Uglavnom, treba lepo zahvaliti italijanskim sindikalcima sto nasa deca danas imaju posao. Citam komentare na B92 i ne verujem koliko negativizma ima u nasem narodu, tipa radnik je rob i sl. To pisu ljudi koji bi hteli da se Srbija razvija kao Kina, a ne znaju kako se ta ista Kina podigla – teskim radom, a ne piskaranjem po internetu.
Ja sam u prošlom komentaru bio ironičan kada sam spomenuo ideju o četiri radna dana, kao utopiju. I danas ima futurologa koji govore o mogućnostima humanog društva (npr. u filmu Zeitgeist, Addendum).
Pretpostavljam da smo realno bliži nekoj distopiji – taj SF je sve manje fikcija, nažalost. U odnosu na 60-te i neku bližu prošlost, danas je situacija izvitoperena do brutalnosti. Naravno, to nije prvi put u istoriji i to ukazuje na prirodu ljudske vrste.
Kada neko spomene reč „mobing“, kiselo se nasmejem. To je danas uobičajeni protokol. Ja lično, imam jezivo iskustvo sa poslodavcima i to ne bih da elaboriram. I obožavam izraz „timski rad“. Danas mnogima, posebno mlađima, ne pada na pamet da se nešto menja, već nastoje da postanu šefovi, direktori, gazde, pa da oni budu ti koji će praktikovati „protokol“ nad podređenima. To je modernija varijanta metoda iz konc-logora.
Za Vlada – Mislim da Vase pitanje ide u potpuno suprotnom smeru, jer trenutnu situaciju u svetu uzimate kao aksiom, dok gospodin Katic upravo pokusava da dokaze suprotno, da polozaj radnika danas nije nesto sto bi trebalo uzimati zdravo za gotovo, vec konstantno dovoditi u pitanje. Dakle, nije problem u pitanju zasto investitori (predstavnici krupnog kapitala, moderni robovlasnici ili kako ih vec ko zove) odlaze tamo gde mogu da najvise da izrabljuju, vec glavno pitanje zasto smo dosli do situacije da bivamo izrabljivani (pod nama podrazumevam vecinski deo ljudskog roda) i da to prihvatamo kao normalnu stvar. Kako smo dosli do toga da smatramo da nam se vrednost meri u valuti i da je obrnuto proporcionalna nasoj zelji za zivotom i sirini nasih sloboda.
Na pitanje koje ste postavili mogu da odgovorim samo ako prihvatim dogmatski nacin razmisljanja modernog sveta i on bi glasio: alternativno resenje je da radnici navedene fabrike u Francuskoj prihvate da rade 16 sati dnevno, 7 dana u nedelji bez godisnjeg odmora, dok zauzvrat traze samo hranu i smestaj u kolektivnom centru (jer ce na taj nacin biti bez konkurancije, ili se mozda nazalost varam). I ma koliko ovaj odgovor zvucao kao distopija iz nekog SF filma, ovakav scenario ce nam biti sve blizi, kako se svet sve vise bude mirio sa modernim nacin zivota.
Za Vlada – Za zemlju u kojoj radnici rade tri sata, kako pomenuti Amerikanac kaže, Francuska čudesno funkcioniše. Kako u Francuskoj provodim oko 4 meseca godišnje, ovi možete uzeti kao „informisan“ stav. Hvala na komentaru.
Evo sad se javio jedan poslovni Amerikanac, od koga je francuska vlada trazila da spase fabriku guma u Francuskoj, koji rece da bi samo ludak (bas tako rece) investirao u danasnju Francusku, jer francuski radnici rade tri sata, tri sata caskaju i imaju pauzu za rucak jedan sat. Uglavnom, bitno je da ce fabrika propasti i radnici ostati bez posla. I sta sad da radimo g. Katicu? Koje je Vase alternativno resenje?
Pitanje zasticene i nezasticene radne snage je delom i pitanje licne i privredne prilagodljivosti i obrazovanja. Tehnologije se menjaju. Cak i u okviru jednog skupa proizvoda i usluga, ne mozete ceo radni vek raditi na isti nacin. Ko se sporo prilagodjava postaje manje proizvodan u odnosu na takmace. Znaci manje zaradjuje. Zasticena radna mesta uspravaju ta prilagodjavanja ili ih prave manje ucinkovitim. Zasto je radni deo stanovnistva danas siromasniji nego 70-ih, tu verovatno ima vise razloga. Naravno da je razlog, promena odnosa snaga izmedju slojeva drustva usled globalizacije, uspon finansijske privrede, stvaranje podklasa, promene vladajuceg nacina misljenja i slabljenja udruzenih radnika. Takodje ponasanje drzave koja preliva sve cesce od siromasnih ka bogatima. Ali nije samo to. Danas veci deo potrosnje otpada na usluge, dok su nekada to bili proizvodi. Usluge se dobavljaju uglavnom lokalno, i cene zavise od lokalnih uslova. I proizvodi i usluge danas, su mnogo slozeniji nego sto su bile 70-ih. Danasnji automobil je u odnosu na auto 70-ih godina svemirski brod. Produktivnost je porasla ali je cena ostala priblizno ista ili se nesto povecala. Ako bi ogranicili razinu svojih potreba na osobine proizvoda/usluga iz 70-ih sadasnji Britanac na pomoci ili radnik, bio bi bogatiji od britanca srednje klase 70-ih (osim stanovanja gde se desila deformacija trzita) To ne vazi za Srbiju, zbog velikog pada u svakom pogledu. Tako da mi moramo da se borimo za svoje parce bogatstva prilagodljivoscu u svakom pogledu, i sto pametnijim ( i duzim) radom.
Nijedan zakon o zaštiti radnika, bez obzira koliko on bio dobar, neće zaštititi „prava“ radnika ako imate malo poslodavaca a puno radnika. Jedino rešenje je povećanje broja poslodavaca tj. povećanje kapitala po glavi stanovnika . Kada se broj poslodavaca poveća radnici će imati veću slobodu izbora i ako im se ne svidja iz bilo kog razloga posao oni će moći da ga promene za neki bolji. To šalje signal poslodavcu koji je kršio prava radnika da mora da promeni ponašanje jer je izgubio sve radnike ili radnici traže enormno veće plate u odnosu na prosek zbog tih okolnosti. On je u gubitku ako to ne uradi.
Tako, recimo, zapitajte se da li bi se neki radnik u Teksasu zadržao jedan dan u preduzeću koje mu nije isplatilo platu za prošli mesec. Naravno da ne bi, našao bi drugi posao, ima mnogo drugih mogućnosti. Ovde poslodavac ne isplaćuje plate jer mu se može. Zna da ovaj radnik nema gde da ode, mala mu je sloboda izbora, ponuda posla je mala.
Pravo je pitanje zašto niko neće da investira u srbiju i ko je kriv za to?
Kriv je onaj ko je trebao da stvori povoljno poslovno okruženje, sistem gde sudovi rade, gde nema mešanja političara u privredu i reketiranja, gde ljudi imaju znanje, gde nema inflacije itd.
Naši političari su se svime bavili samo ne time što bi trebalo. I to je nažalost tako u demokratiji koja nije ograničena liberalizmom(liberalnim ustavom- gde bi se taksativno nabrojala prava gradjanina i šta država ne sme da radi). Demokratija, ako nije obuzdana liberalnim ustavom, nužno vodi u kancer korupcije.
Primer ekstremnog slučaja fleksibilnog tržišta rada je trend i podsticaj povećavanju broja frelancer-a. Potpuni anonimusi kao ličnosti, za poslodavca su samo skup referenci i radnih sposobnosti. Nije potreban čak ni podatak o lokaciji. Samim tim ne postoji bilo kakava mogućnost empatije i solidarnosti, ne samo poslodavca prema radniku, već i radnika međusobno. Tržište je globalno, samim tim cena niska. Radi se o stalno promenljivim tercijalnim uslugama. Masovna eksploatacija kreativnosti i ideja za mali novac. Konkurentnost je vezana za najproduktivniji period života, posle ništa nije zagarantovano. Savršen model za „hotelski“ način života i srednju klasu novog sveta.
Za Dejana – Kada sam pominjao treći tabor, nisam mislio ni na koga određenog. Veliki broj ljudi sa univerziteta širom sveta promoviše ideje fleksibilnog tržišta. To nije slučaj samo u Srbiji. Hvala na komentaru.
Poštovanje gospodine Katiću,
Da, mislim da je profesor koga spominjete i jedan od likova i iz drugog tabora tj iz upravnog odbora jedne banke.
Ali da ne spominejmo čoveka, javiće Vam se on sam, vrlo brzo.
Inače, slažem se sa Vama oko zaključka teksta i moralne vertikale, ali moram ipak nešto i da primetim.
U privatnim firmama je čini mi se odavno u toku ozbiljan mobing kojim se prava radnika iz dana u dan krše i umanjuju, gde je radno vreme 6d u nedelji (duže od 8h dnevno,a najčešće bar 10h), gde radnici imaju manje od 10 dana godišnjeg odomora (bez obzira na zakon), gde su svi prijavljeni na minimalac, da je minimalac tako mali da ne daj ti ga Bože da Vas on od ičega zaštiti, da privatnici iznalaze načine kako da drže ljude na crno prilično dugo u firmi itd.
Ako Vas na kraju balade, vlasnik još i stavi na listu za odstrel, šikaniranje je stravično, ponižavanje praktično nepodnošljivo , tako da na kraju i sami napuštite firmu (pobegnete glavom bez obzira …).
Da skratim, te ljude koji su imali posla sa našim privatnicima i koje su isti stavili na listu za odstrel niko ni do sada nije zaštitio. Ta prava koja bi im neko sada ukinuo su imali samo na papiru tako da im ne znači ni puno šta će neko da radi sa tim papirom i kakve će izmene da pretrpi taj papir zvani zakon.
Ali, za razliku od njih potpuno je drugačija slika u državnim firmama ili svim onim firmama u restrukturiranju. Ni oni često ne žive ništa bolje. I njihova primanja su mala ali je njihov učinak daleko manji.
Evo Vam samo primer Železnice.
Prosečan mesečni prihod po zaposlenom je u 2011 iznosio oko 500 evra. Toliko otprilike iznosi i bruto plata. Prosto rečeno, ti ljudi zgubidane na poslu i tavore i kući i na poslu. Motivacija je na nuli. Primanja su im mala taman za preživljavanje a rezulati još manji. Naravno posledica nedostka posla i velikog broja zaposlenih su stravični gubici. Sve te gubitke država subvencioniše već godinama i niko ništa ne menja. Broj zaposlenih je manje više tu gde je i bio a pare nestaju.
Ako saberete subvencije u poslednjih 10g, više od 1 mlrd EUR je otišlo u nepovrat. I nikome dlaka sa glave nije pala.
Očigledno je da su ovo dva ekstrema i pravi primer jedne neuređene države u kojoj je glavno pravilo: ko se s nama druži život mu je duži …
Tu zakoni ne pomažu , kakvi god oni bili…
I da nam sada raspišu najveća prava na kugli zemaljskoj ništa ne pomaže ako se ne sprovode. Sa druge strane, isto tako i ako sada neko hoće da Vas otpusti, otpremnina će Vam biti taman tolika da imate za 2-3g preživljavanja.
Ipak, nema smilsa da se sve slomi na grbači ovog napaćenog naroda.
Rešenja ima puno, ali najgora su ekstremna, a ideja i da se zvanično obelodani sezona odstrela radnika je definitivno jedna od njih.
youtube downloader
U vezi sa onim što reče marin, da vidimo kako se balvanima određuje cena:
„Prečesto čujem kako poslodavci izrabljuju svoje radnike ili imaju nekorektan odnos prema njima. Ok, neka to bude tako, to njega čini kretenom. A znate li zašto to radi? Zato što može. A zašto može? Zato što ste nebitni, zamenjivi. To njegove postupke ne čini prihvatljivjim, ali vašu poziciju mnogo objašnjava.
(…)
Mislite da vredite vise?
Vidite, to je bar lako utvrditi. To je tržišna stvar – ako je neko spreman da vas plati više, vredite više. Ako nije, ne vredite. Ako nije spreman da vas plati ništa, ili ako za vas nema nigde posla, onda je vaša vrednost jednaka nuli.“
http://ftw.rs/biznis-lekcija-pogled-iz-kutije-iliti-zasto-ne-vredite-koliko-mislite/
Da li je neko od komentatora platio veci iznos od iznosa koji je bio na nekom njihovom racunu kao sto sto je struja, voda… Zasto bi neko platio radnika vise ako ne mora?
Dusan R
Na trzistu rada obican zaposlenjak je odavno postao balvan. Pohlepa za slascu bogatstva i moci, jedan od najnizih ljudskih poriva je glavni razlog bedne zamisli slobodnog trzista rada, bolje reci eksploatacije balvana (i balvancica). Svet je odavno opsednut djavolskom manijom koju je mozda jedino potop dovoljan ugasiti. Svevisnji nam je ipak ostavio dugu i Nadu.
Hvala vam na komentaru…
„Kada kažete “Ne znam kako ce covecanstvo reagovati kada se stvarno shvati da za recimo petinom stanovnika planete ne postoji ekonomska potreba”, Vi u stvari potvrđujete tezu da ljudi služe sistemu i ekonomiji, a ne obrnuto.“
Ja bih ovde naglasio „ekonomska potreba“. Pri tome mislim da za recimo petinu stanovnistva (radno sposobne) uopste nema potrebe da radi da bi se zadovoljile materijalne potrebe planete.
„Alternativa postoji, a to je da ljudi rade manje i žive više.“
Slazem se da bi ovo bio logican sled stvari, kako je uostalom radno vreme i palo na 40 sati nedeljno. Kako to ostvariti meni danas nije jasno. Ja ne vidim da se iko buni sto radi 40 sati. Promene obicno dolaze nakon sto celo drustvo uvidi potrebu za njima, a to se obicno dogadja nakon velikih kriza. Vidim da je ova polako za nama, a da se nista sustinski nije promenilo (osim novcane mase)….
Ne mislim da ste utopista. I ovo je po meni jedno interesantno stanje. Svi znamo sta bi trebao da bude kranji rezultat, ali niko ne zna kako do njega da dodje na normalan i kontrolisan nacin…
Фокусираћу се на дио коментара Андреја, и Небојшин краћи коментар на то. Унапријед се извињавам на дугачком коментару 🙂
Узмимо развој људског рада и насеља у претходних неколико стотина година. Индустријска револуција, масовно насељавање људи по градовима, фабрике, социјалистичке радничке пјесме итд. Права жена, која су са економске тачке учинила да се преко ноћи удупла расположива радна снага и тиме последично смањи њена тржишна вриједност.
Како су научне методе, радни процеси итд напредовали, тако се почела смањивати потреба за људским радом, бар у најобичнијој, мануелној форми. Некада је било сасвим нормално да се већи дио популације бави мануелним врстама рада које нису захтјевале посебна знања (која се дуго стичу и могу да застаре).. нпр орање њиве, прављење опанака, аутомеханичарски посао, рад на траци, склапање некаквих дијелова, касирка, шалтерски службеник итд. Данас мало ко може да очекује да се са таквим послом нпр издржава породица – што је раније било сасвим нормално. Поред тога, смањује се потреба за овом врстом рада јер се процеси производње све више аутоматизују и препуштају машинама и рачунарима, а и због тога што је порасла продуктивност.
Гдје све то води? Мени се чини да то води искључивању људи из друштва, односно смањивању потребе за људима, и ако бих отишао даље у процјенама, то води некој врсти геноцида на свјетском нивоу који ће тј већ спроводе елите које су власници свега.
Чини ми се да је један од проблема узрокован у досадашњем раду неравномјерна расподјела додатне вриједности коју је рад стварао, прецизније рад који је доприносио повећању продуктивности или у ширем смислу смањивању потребе за мануелним радом.
Нпр. измишљање и увођење неке иновације у производни процес водило је томе да радник-научник носилац иновације добије мањи дио колача, газда-финансијер добије већи дио, а сувишни радници бивају отпуштени и остављени на милост и немилост тржишта (често и без реалне могућности да се нпр преквалификују). Једна таква иновација, имплементирана у једној фирми, у краћем периоду води у каскадну реакцију имплементирања и у другим фирмама. Радници се масовно отпуштају, а носилац идеје-патента, обично капиталиста, згрће још већу добит.
Према томе, суштинску вриједност иновације присвојио је газда капиталиста, који је тиме увећао свој иметак, а радници су још више маргинализовани и смањена им је могућност да „учествују у трци“.
Дугорочна тежња која се види из ове тенденције је да ће богати постајати све богатији и посједовати све више, а сиромашним радницима испрва ће се смањивати куповна моћ тј ниво благостања, а затим ће остајати без послова и бити потпуно маргинализовани из друштва (прича бескућника).
Макро посматрано, довољно је да упоредимо статистике нпр разлике између најбогатијих и најсиромашнијих друштвених слојева, као и држава на свијету, од прије 100, 50 година и данас. Та тенденција скоро па експоненцијално се креће у смјеру робовласника и изражене неједнакости.
Ствар које је успјела да компензује перцепцију те разлике је масовно измишљање кредита и кредитирања потрошача, као и неких лизинг модела, што је сиромашном човјеку створило илузију благостања и одвратило његове мисли од дугорочне тенденције смањивања куповне моћи, конкурентности и уопште потребе појединца на радном тржишту.
Да се вратим на вриједност иновације и њено присвајање. Мени се неккао чини да у тој причи значајну улогу игра постојећи систем интелектуалног права. Вјероватно би се требало добро размислити да ли је данашњи правни систем који то регулише (а који је отприлике замишљен прије 100иак година и у доброј мјери наметнут од стране САД и богитаих земаља) одговарајући за развој човјечанства. Да ли неко може да буде власник идеје? Фирма? Да ли је нормално да нека фирма, попут Монсанта, буде власник генетског кода живог организма? Да ли је нормално да се са једне стране измишљају скупи лијекови јер се могу патентирати, а са друге стране занемарују природни препарати и традиционална рјешења, јер се они не могу патентирати-уновичити?
На крају ћу да се осврнем и на парадокс консултантског занимања. Многе фирме које запошљавају младе консултанте обично очекују од њих да раде 12-16 сати дневно. Са друге стране постоји много младих који су упоредиво квалификовани, а да не могу да нађу запослење. Зар не би било разумно да се умјесто једнога који ради 16 сати имамо троје њих који раде нпр 5 сати дневно?
Због чега је 8-часовни радни дан прописана норма задњих ХХХ година? Ако су наука и технологија напредовале, ако се подигла продуктивност, ако су се успоставили бољи услови живота за људе – зар не би требало да се благостање стечено са некадашњих 8 сати рада данас може остварити са мање, рецимо 4-5 сати дневног рада? Зар то не би омогућило да се данашња опадајућа запосленост компензује, тако што ћемо умјесто да отпуштамо људе, равномјерније расподјелити радно оптерећење на популацију?
То би било вјероватно могуће, али онда додатна вриједност коју сви они производе, било мануелним радом, или интелектуалним радом, креативношћу и иновацијама, не би више ишла газдама свијета, већ људима, а то се господи која одлучује не свиђа.
Za Grey Owl – To što je Vama palo napamet nije utopija, već racionalna projekcija tzv. futurologa iz 60-tih godina. Ona je upravo bazirala na činjenici da produktivnost raste i da omogućava više slobodnog vremena. Tih godina je i uvedena petodnevna radna nedelja, upravo zato što je rast produktivnosti to omogućio. Po tim projekcijama, amerikanci će raditi 4 dana nedeljno i imati godišnji odmor od 13 nedelja. Produktivnost je i dalje rasla, a amerikanci rade sve više. Hvala na komentaru.
Ljudi „treba“ da rade sve više, da im nešto ne bi palo na pamet. Živeće sve lošije zato da bi privilegovanima bilo sve bolje. Možda ljudi nisu balvani ali sve više liče na kokoške ili ovce.
Meni je recimo, pre dosta godina palo na pamet: kako bi to izgledalo, kada bi nedelja imala četiri radna dana? To je stvarno utopijski…
Sada me je diskusija ponukala na priču o ljudskom kapitalu (human capital). To je komponenta koja jedina bitno utiče na uspješnost. Motivisanost zaposlenih je ključ inovacije. To i jeste uspjeh Japana i njihove kulture rada, a u Kini će taj fenomen tek pokazati sav uspjeh. Jeftina radna snaga (a sve ovde navedeno je u funkciji te jeftinoće) je kratkoročna komparativna prednost, što je empirijski dokazano.
Za Andreja – Nema dileme da država mora brinuti i o nezaposlenima koji žele da rade, i o „Vašem dečku“ od 15 godina. Taj dečko bi mogao imati i 12 godina – da li ga treba poslati u rudnik jer o njemu nema ko da brine? Nevolja je što neoliberalna škola hoće i da država brine o nezaposlenima, da bude stabilna, da štiti biznis, ali i da porezi budu niski, država mala i jeftina, itd..
Kada kažete „Ne znam kako ce covecanstvo reagovati kada se stvarno shvati da za recimo petinom stanovnika planete ne postoji ekonomska potreba“, Vi u stvari potvrđujete tezu da ljudi služe sistemu i ekonomiji, a ne obrnuto. Alternativa postoji, a to je da ljudi rade manje i žive više. Zašto bi moj čitalac Boban (videti njegov komentar niže) trebalo da radi 16 sati da bi pristojno živeo? Zašto danas ljudi žive lošije od svojih očeva, iako više rade? Veliki paradoks 21. veka je da produktivnost stalno raste, a da ljudi rade sve više i duže. Ovde ću stati da me čitaoci ne podvedu pod utopistu, ako već nije kasno. Hvala na komentaru.
Ako neko u drzavnoj ili privatnoj firmi sedi i ne radi nista, da li je dobro za ekonomiju, sto on prima platu ili nije. Bez obzira na stepen zastite pozicije zaposlenog. Bolje bi verovatno bilo da nesto drugo radi u zivoti i proizvede neku dodatu vrednost. Ta dodata vrednost zavisi od toga koliko je spreman da se ukljuci u lokalnu ili cak svetsku ekonomiju. Moze da skuplja otpadne sirovine, da bude nakupac na pijaci (negativna dodata vrednost), a moze i da pravi softver vredan par stotina hiljada evra za kupca na drugom kraju planete. Sve zavisi od sredine koja mu omogucava i nudi ili sugerise odrednje pravce rada. Nas najveci problem je sredina koja oblikuje pojedinca.
“ Liberalni kapitalizam na koji se pozivate nikada neće doći, jer nije u interesu upravo onih, koji najviše vole da rade u senci.“
Sa ovim se potpuno slazem.
Covek naravno da nije stvar. Samo se postavlja sledece pitanje – ako potreba za nekim radnikom prestane, ko treba da vrsi ulogu socijalne zastite – poslodavac ili drzava kroz svoje mehanizme? Slazem se da zaposlenost treba da raste, ali ko ce se danas, recimo u Srbiji, odluciti da zaposli coveka od 50 godina kada odmah mora da stavi u budzet 6000 eura kako bi imao za otpremninu istog u slucaju da mora da mu da otkaz (30 godina staza x 200 eura po godini)?
Ovo je vrlo osetljiva tema. Na primer, zakonodavac zabranjuje rad dece. Plemenito i smisleno – niko ne zeli da zivi u drustvu u kom se deca izrabljuju. Sa druge strane, imate decaka od 15 godina kog su ostavili roditelji na ulici. Zivi u geto-ima, socijalne ustanove prenatrpane. Ima opciju da pocne da radi ili da se posveti kriminalu. Drzava ga svojim ogranicenjem gura u kriminal. Drugi primer, utvrdite minimalnu cenu rada. Nekom treba radnik za najjednostavniju i ne vrlo bitnu stvar ali ne moze da ga plati koliko je drzava propisala. Rezultat, posao ostaje neuradjen, a neko kod kuce sedi besposlen.
Ima ovde, priznajem, jos jedan momenat. Liberalni koncept aksiomatski uzima da je ljudski rad deficitarna roba i da bi postojanjem pravog trzista rada nezaposlenost prakticno bila nula. Istorijski gledano ovo je manje-vise tacno. No, pocevsi od pre jedno stotinak godina (traktori, vestacka djubriva, antibiotici, …) pojavio se ogroman broj ljudi koji ne moraju da rade na proizvodnji hrane. Sledeci talas su roboti, automatika, racunarski kontrolisane frabrike. Bojim se da zivimo u jednom vremenu kada ljudski rad prestaje da bude deficitaran, a ovaj problem niko ne razmatra ozbiljno. Ne znam kako ce covecanstvo reagovati kada se stvarno shvati da za recimo petinom stanovnika planete ne postoji ekonomska potreba.
Za Andreja – Iako postoji potpuna sloboda kretanja kapitala, iako su finansije globalne, banksteri, kako ih Vi zovete, rade što god žele. Nema tog liberalanog koncept koji taj problem može rešiti. Šteta je što je verovatno najveći istoričar kapitalizma, Brodel, ostao nepoznat široj publici. Njegova teza je da kapitalizam i slobodno tržište ne idu zajedno, da slobodne tržište postoji samo na segmentu malih preduzetnika, a da je veliki biznis u tzv. zoni senke, skriven, i operiše po svojim pravilima. Liberalni kapitalizam na koji se pozivate nikada neće doći, jer nije u interesu upravo onih, koji najviše vole da rade u senci.
Primer Francuske, kada su mladi u pitanju, je dobar. U Francuskoj se mladi teško zapošljavaju, dugo stažiraju bez plate, itd.. To naravno nije dobro, i često je obeshrabrujuće. Objašnjenje je da su radnici u Francuskoj prezaštićeni. S druge strane, Španija ima mnogo veću fleksibilnost od Francuske, ali i mnogo veću nezaposlenost među mladima. Generalno, problem se ne može rešavati tako što se otpušataju stariji da bi se zapošljavli mlađi, već tako što ukupna zaposlenost raste. Japan je imao najnefleksibilnije tržište radne snage i najnižu stopu nezaposlenosti.
Podsećam da smo ponovo izašli iz teme, a tema je – da li je čovek stvar. Hvala na komentaru.
Čuvena je anegdota koja se prepričava ovde u Čačku već godinama, zasnovana na sasvim istinitom događaju, kada je jedan ovdašnji kapitalista, vlasnik uspešne firme, inače bivši časovničar, prokomentarisao fantastično poslovanje svog preduzeća u vreme dok je još Milošević bio na vlasti: „Eh kako bi mi firma poslovala da ne moram da dajem plate radnicima!“ Za mnoge poslodavce u Srbiji je to ideal – besplatni radnici. U tom slučaju bi velika većina preduzeća u Srbiji i u ovako teškim uslovima mogla da posluju sa profitom.
Nažalost država je usvojila rezone kapitalista. Država izbegava da oglasi stečaj u mnogim neuspešno privatizovanim preduzećima u kojima je to neizbežno jer bi u tom slučaju trebala da plaća 6 ili 12 meseci pomoć radnicima koji ostaju bez posla. Tu se radi o skromnoj mesečnoj pomoći ali kad se to pomnoži sa brojem radnika koji treba da izgube posao dobija se ozbiljna suma. Ironija je da su mnogi od tih radnika godinama plaćali osiguranje za slučaj nezaposlenosti, tj. oni su deponovali potrebna sredstva već ranije u Fond za zapošljavanje.
Ovde je trenutno sve tako podešeno da se za korisnike budžeta nastavi postojanje socijalizma (ali samo za njih!) dok bi na sve ostale trebalo da deluju najsuroviji kapitalistički zakoni. Rešenje je jednostavno: pozajmi pare u inostranstvu i biće plata za korisnike budžeta. Kad ne bude imalo od čega da se vrate poverilac će rado umesto njih uzeti elektroprivredu ili telekomunikacije.
Gospodine Katicu – hvala vam na odgovoru.
Ako gledamo Srbiju, trenutna zakonska regulativa je pisana da se zastite ljudi koji su ceo zivotni vek proveli na budzetu ili u nekom od drzavnih monopola (javnih preduzeca). Takvih je oko 500000 mahom pripadnika stranaka ili rodbine. Sa druge strane, doneti su zakoni koji favorizuju odredjene drustvene grupe prilikom zaposljavanja – mlade, stare, invalide, zene. Trenutno je najugrozenija grupa starosti izmedju 30 i 45 godina sto je sumanuto. I pored svega mnogi radnici se osecaju nezasticeno. Ako pogledate da na 1.7 miliona zaposlenih imamo 0.7 miliona nezaposlenih, tesko da ce bilo ko ko trazi posao imati ikakvu pregovaracku poziciju osim ako nema obrazovanje koje ce ga uciniti trazenim i vrednim. Ovo se opet ne stice u nasem obrazovnom sistemu, vec uglavnom individualnim naporom i entuzijazmom.
Ako posmatramo svet, cini mi se da se ne slazemo u pristupu. Sa jedne strane kritikujete liberalni koncept i po pitanju trzista rada i po pitanju funkcije novca. Sa druge strane, danas imamo svet u kome vlada slobodan protok ideja, kapitala, robe, samo ne i radnika/ljudi. Granice su i dalje tu. Banksteri generisu kapital kako im se cefne, prave profit gde god to pozele i ne vide bilo kakva ogranicenja. Ako se isuvise zalete, tu su poreski obveznici da ih vade iz problema. E, kada bi se skroz primenio liberalni koncept, niti bi banksteri mogli da prave novac iz vadzuha, pa bi samim tim kapital bio ogranicen i kontrolisan, a i ne bi postojale barijere na protok radne snage. Time bi se mnoge nelogicnosti uklonile i trziste bi zaista moglo da funkcionise.
Iako je mozda naucno neosnovano, kako komentarisete korelaciju izmedju regulisanosti trzista rada i stope nezaposlenosti, pogotovo mladih, izmedju SAD i Francuske na primer?
Za Perica – Razumem Vašu argumentaciju, ali to je samo jedna, nažalost, manja dimenzija problema. Ona je više karakteristična za Srbiju, kako ste i sami naveli. Neusklađenost kvalifikacione strukture koja se nalazi na tržištu rada i kvalifikacione strukture koja je potrebna, nije sporna. Nije sporno ni da je domaći obrazovni sistem katastrofalan i neusklađen sa potrebama razvoja i razumom. Sporna je veličina problema. Broj „neusklađenih“ radnih mesta se u Srbiji meri, slutim, u hiljadama. Broj nezaposlenih se meri stotinama hiljada i nema te fleksibilnosti koja problem može rešiti. Hvala na komentaru.
Nisam siguran da je resenje za Sr. da otpustanje bude tesko. I pored velike nezaposlenosti tesko je naci dobrog radnika. Dobar radnik se ne otpusta tek tako. Preduzetnici placaju toliko dadzbina, red je da drzava povede racuna o onome ko ne moze da se zadrzi na poslu duze vreme. U Sr. je procenat novca koji se trosi na obrazovanje odraslih i prekvalifikaciju verovatno najmanji u Ev.
Opet je problem uprava a ne preduzetnici. Takodje, zabranio bih otpremnine, vec bi dao benificirani kredit za prekvalifikaciju, strucno usavrsavanje ili pokretanje privatnog posla, pod uslovom da se zalozi imovina. Bez obzira na sve ideologije i teorije, mi smo kod nas imali eksperimnt, koji je pokazo kako ta sigurnost radnog mesta i zajednicko upravljanje funkcionise. Mi smo individualnisticko drustvo tako da nam ni istocnjacki modeli ne funkcionisu. Rasmizsljanje o zajednici se zaustavlja ispred vrata gde se parkiraju cipele i papuce.
Za Denisa – Poenta moga teksta je manje vezana za mesto i ulogu sindikata. Pokušao sam da potenciram činjenicu da čovek nije stvar i faktor prozivodnje na način na koji su to mašine i sirovine. Ako ostavimo Marksa po strani, veoma lepo je o tom problemu pisao Karl Polanji negde 1944. godine („Velika transformacija“), ali je nažalost njegova knjiga ostala u senci Hajekove knjige koja je pisana u isto vreme („Put u ropstvo“). Hvala na komentaru.
Iz teksta Nebojse Katica nekako sam pomislio da se radi i o javnom i privatnom sektoru zajedno, jer na kraju svi oni teze ne novom kapitalizmu vec IMPERIJALIZMU. U svetu je vec uveliko stvorena globalna sila trutova sa ogromnim novcanim sredstvima kojoj je osnovni cilj PROFIT.
Nazalost u nasoj zemlji je profit usko povezan i sa ljudima na vlasti.
Sindikati u javnom sektoru su institucije vlasti a privatan sektor i nema svoje sindikate.
За Душана Ковачева – Нажалост не знам ко је и када први почео да користи кованицу „флексибилно тржиште рада“, али залагање за „слободно“ тржиште рада траје још од Адама Смита. Концепт је добио своју пуну афирмацију када је почела неолиберална револуција и од онда има убрзање које ће се тешко зауставити. Хвала на коментару.
Za Bobana – Razumem Vašu argumentaciju, ali ona može da se tumači i na drugačiji način. Oni koji imaju zaštitu sindikata ne moraju da rade 16 sati da bi živeli dobro. Toliko se nije radilo ni u 19-tom veku. Hvala na komentaru.
Ja sam 100% protivnik sindikata.Ja sam godinama radio u restoranima i hotelima u Americi.Radis po 16 sati ako ima gostiju ili te posalju kuci ako nema gostiju . Nema zastite sindikata.Zavisis sam od sebe.Ako si dobar(odlican) radnik gazda te postuje i gleda da te zadrzi po svaku cenu.Kada radis 16 sati ,zaradjujes odlicno trosis ali i dosta ustedis .Za dobrog radnika uvek ima posla(u Americi).
Sindikati stite neradnike i svojim suludim zahtevima za beneficijama i visokim platama i penzijama dovode do bakrotiranja preduzeca i gradove(Pan Am je nestao zahvaljujuci ucenama sindikata,mniogi gradovi u USA su pred bankrotom).Policajaci i ucitelji u Njujorku,Kaliforniji, prave oko $ 100000 godisnje i primaju slicne penzije(dok je prosecni prihod jedne familije oko
$ 40 000).Sindikati ucenama(glasacemo za ili protiv vas) i potplacivanjem(donacije) politicara dobijaju od lokalnih politicara povoljne dugogodisnje ugovore koje mora da placa lokalni vlasnik nekretnine kroz visoke poreze.
Da ne govorimo sto visoke plate clanova sindikata podizu cene zivota za gradjane koji nisu clanovi sindikata a zive u istom gradu.
Clan sindikata je zasticen i cesto neljubazan prema strankama,dok radnik koga ne stiti sindikat mora da bude izuzetno ljubazan prema strankama(da ne bi izgubio posao).
Uvek se setim salterusa u beogradskim opstinama i ostalim ustanovama.Bezobrazne ,drske,neprijatne.Njih stiti sindikat.
http://www.pensiontsunami.com/
Кад сам учио економију, основним субјектом потрошње се сматрала породица, не појединац. Миграције радне снаге у спрези с ризиком запошљавања, социјалном несигурношћу лаким губитком радног места, а нарочито незапосленошћу у условима кризе и погрешне социјалне политике тешко да су услови у којима породица може да опстане. То су пре услови у којма читаво друштво постаје расположено за револуцију, нарочито кад о ризику флоскулирају повлашћене друштвене групе заштићене од ризика, којима, шта више, лични рад није неопходан. Њихова пропагандна делатност само показује да се мало шта научило од читаве модерне економске историје и да се владајућа номенклатура света налази у декаденцији. Међутим, то је већ питање моралисања.
Било би добро када би нам г. Катић навео ко, где и када је почео да користи флоскулу о „флексибилном тржишту рада“.
Пуно поздрава…
Ta nova strategija fleksibilnog trzista rada verovatno podrazumeva i da se balvan ponekad pretvori, putem raznih prekvalifikacija i obuka za dodatna obrazovanja u neko plemenitije drvo, Hrast, Tresnju mozda i u Mahagoniju….samo da nasa Nacionalna sluzba za zaposljavanje dobije plan rada za 2013 godinu. 😉
Bravo. Radeci dugo godina na zapadu mogao sam da vidim ovaj proces o kome gosp. Katic pise. I zaista najstrasniji su akademski eikonomisti na sinekurama. Postoji jos jedna grupa koja aplaudira ovom novom fasizmu. To su visoko kvalifikovani radnici cija se struka trenutno trazi. Recinmo programeri. U svojoj gluposti ne shvataju da ce i oni doci na red. Jer svi poslovi odlaze u Kinu. Cak je i ta ideja da ce posle pada doci do rasta sada neostvariva.
Meni je na um palo nešto sasvim drugačije, a što bitno ograničava neograničenu fleksibilnost tržišta rada. Balvani možda nisu srećan primjer, ali nafta jeste, pa i ostali energenti. Tome treba dodati i značaj „najamnika“ u segmentu potrošnje koji itekako određuje sudbinu neke ekonomije. Dakle, kao što OPEC može da usklađuje cijenu nafte, tako i sindikati i država mogu da usklađuju cijenu i uslove rada. Tome se ustvari nema šta dodati ni oduzeti. Jer neograničena fleksibilnost podrazumijeva ekonomsko pustošenje i zaista odgovara samo slijepom interesu maksimizacije učinaka na kratak rok. U našim, balkanskim uslovima cijela priča o tržištu rada dobija tragikomične razmjere, jer preovladava parcijalni pristup sagledavanja problema. Ako je interes vlasti, akademske zajednice, političara i inih da na kraju dobiju dobru statistiku, a da im se narod raspada po šavovima, treba da znaju da je to u današnjem svijetu potpuno moguće.
Dragi Nebojša,
puno hvala na ovom otrežnjujućem tekstu. Sada mi je jasno da će novi- stari kapitalizam biti savremenija verzija kapitalizma iz vremena Olivera Tvista. Stotine hiljada dece već sada živi takvim životom u Srbiji.
Srbija -najbogatija zemlja u kojoj žive najsiromašniji ljudi. Neobjašnjiva paralela?!
Za Andreja – Verujem je da ste imali sjajna iskustva sa poslodavcima u SAD, ali bojim se da je i tamo slika prilično šarena. Imate praksu koju je u GE uveo legendarni Jack Welch, a to je da se svake godine otpusti 10% zaposlenih i time firma malo provetri. Ovaj princip mnogi koriste iako ga ne objavljuju i formalno. Postala je praksa poslednjih godina baš u SAD, da se ljudi otpuštaju kada dodju do stepenice da treba da budu promovisani. Ponuda radnika je mnogo veća od tražnje i lako je naći nove radnike, mladje i spremnije da rade za manje novca na istom radnom mestu. Obuka radnika o kojoj govorite je za najveći broj radnih mesta vrlo kratka, jeftina i to nije razlog da se ljudi ne otpuštaju.
Mertonov zakon neželjenih posledica je primenjiv na sve akcije, ne samo na akcije države kada ona pokušava da reguliše tržište rada. I neregulisanje tržišta rada ima isto tako neželjene posledice. Ja sam jedino želeo da ukažem da otpuštanje čoveka nije isto što i rasprodaja balvana i da je tužno kada nas profesori univerziteta uče o vrlinama slobodnog tržišta rada. Hvala na komentaru.
Veoma interesantna podela tabora i konstatacija u vezi akademije. Ako negde ne postoji fleksibilno trziste rada to su univerziteti.
Sa druge strane mislim da se ovde zanemaruje jedna veoma vazna cinjenica, a to je da ce svaki normalan poslodavac uciniti sve da zadrzi na poslu dobre radnike. U Srbiji se cesto poslodavci posmatraju kao grupa ljudi koji voze dzipove i jedva cekaju da nekog otpuste. U stvarnosti i u razvijenom kapitalizmu (za USA mogu licno da posvedocim) to je sve samo ne ovako. Slazem se da ljudi nisu balvani ali za razliku od balvana koji imaju svoju vrednost momentalno, ljudi se uhodavaju u posao i njihovo ‘treniranje’ za nov posao traje i kosta. Ovo se sve uzima u obzir prilikom odluke da se neko zaposli ili otpusti. Bas zbog toga sto je trening skup, niko se ne odlucuje lako da nekoga otpusti. Sa druge strane svako ko je odgovoran prema sebi ce uciniti sve da sebe poslodavcu pokaze ‘tesko zamenjivim’. Ja se zapanjim kada ljudi u 40im godinama pricaju kakvi su bili studenti i koliki im je bio prosek??? Cekaj, a sta si sa sobom radio 15 godina nakon fakulteta?
Takodje, mislim da je veoma vazno posmatrati i ‘zakon nezeljenih posledica’ prilikom svakog regulisanja trzista rada. Ne znam zbog cega je zakonodavcu uvek tako tesko da dozvoli da se radnik i poslodavac sami dogovore o uslovima. Svako ogranicenje po pravilu podize lestvicu zaposljavanja za odredjene drustvene grupe.
Za Miloša – U Japanu je tržište rada pod snažnim uticajem kulture i tradicije. U Zapadnom svetu je to više pitanje konstelacija moći. U Evropi su sindikati još uvek kako-tako sačuvali svoju poziciju, dok su u SAD odavno poraženi i malo je sindikalno organizovanih radnika. U doktrini fleksibilnog tržišta rada ka kome se ide, nema prostora za sindikate. Koncept je takav da oni tu nemaju šta da štite.
Iz Londona ne pratim televiziju u Srbiji. Hvala na komentaru.
@Miloš
Mislim da gospodin Katić ima vrlo jasan stav o raznim „politikama“ Vlade Srbije, pa tako i ekonomskoj, ali ga verovatno elementarno vaspitanje sprečava da ga naglas kaže na ovom blogu. Ekonomska politika srpskih vlastodržaca je kao Jeti – svi pričaju o njoj ali je niko nikad nije video.
Članak je dobar. Možda bi bilo zgodno da odgovorite g. Katić na jednu moju dilemu ili niz pitanja koje postavlja sam problem stepena fleksibilnosti zapošljavanja (u nekom novom tekstu).
Kako to da različit društveni kontekst, u kome se ostvaruje pravo na rad npr. u Americi sa jedne i u Francuskoj, Nemačkoj ili Japanu, sa druge strane toliko različit po pitanju sindikalnog organizovanja? Da li je pitanje mentaliteta ili osobina jednog društva da su nemački sindikati najvažniji partner u formulisanju prava radnika, a u Americi su to poslodavci? Možda je ovo moj pogrešan utisak…
Ne znam da li ste gledali ovonedeljni Upitnik na RTS-u. Bilo je diskusije oko ekonomske politike Vlade Srbije. Ako jeste gledali, imate li možda neku opservaciju na tu temu?