Pod dirigentskom palicom moćnog MMF-a, hor beogradskih dečaka, sa ponekom devojčicom, danima izvodi oratorijum „Strahote budžetskog deficita“. MMF i domaća klimoglava ekonomska pamet imaju spremnu dijagnozu, a i rešenje za sve bolesti srpske ekonomije. Potrebno je samo uravnotežiti budžet, a to će se postići smanjivanjem javne potrošenje, zamrzavanjem penzija i zamrzavanjem plata u javnom sektoru.
Kao nekada Garinča, ili danas Roben, MMF uvek dribla na istu, budžetsku stranu i uvek lako predriblava sluđenu domaću javnost. Posle svakog takvog driblinga, Srbija je u sve težoj situacija.
Budžetski deficit jeste neodrživ, ne samo zbog svoje visine, već i zbog svoje strukture.(1) Srbija ne pozajmljuje novac da bi ulagala i investirala, već da bi trošila na puko dnevno preživljavanje. Deficit u državi ovako okovane ekonomske strukture, može se finansirati samo kreditima iz inostranstva. Srbija hronično troši mnogo više deviza nego što ih stvara, ili što emigracija unosi. Zbog toga, danas kao i juče, Srbija stare kredite može vraćati samo novim, tonući sve dublje u dugove.
Srbija je u stanju odloženog, ali neminovnog bankrotstva. Ako je sve to tačno, a jeste tačno, otkud onda gorčina iz prvog pasusa ovog teksta? Zar MMF i beogradski hor nisu u pravu kada traže da se javna potrošnja smanji, a time i potreba za neodrživim inozaduživanjem?
Problem vezan za analizu MMF-a i beogradskog hora nije u tome što ukazuje na dramu budžetskog deficita koja je nesporna. Nevolja je što se fokusiranjem samo na jedan, i to ne najvažniji ekonomski problem, uporno i sistematski skrivaju ili ignorišu dublji uzroci koji su do drame i doveli. Previše je sistema u tom skrivanju.
Ovu družinu ne brine bankarski sistem koji enormnim kamatama ubija privredu i onemogućava razvoj. Njih ne brine ni suluda monetarna politika i politika kursa dinara, kao ni loš poreski sistem krojen po meri bogatih i veštih. Po najmanje ih brine besmislena liberalizacija uvoza, ili činjenica da je Srbija prinuđena da sve najvažnije građevinske radove poverava strancima npr.. Konačno i najstrašnije – ne brine ih ni ogromna, rastuća stopa nezaposlenosti i galopirajuća socijalna beda koja sa tim ide.
Budžetski deficit nije uzrok kolapsa domaće ekonomije – budžetski deficit je posledica katastrofalnog ekonomskog stanje i još gore ekonomske politike. Mudri predlozi MMF-a, Fiskalnog saveta, NBS i domaće ekonomske elite leče bolest isto onoliko koliko i placebo pomaže u terminalnoj fazi karcinoma.
Problem budžetskog deficita je pre svega na prihodnoj strani budžeta, a ne na njegovoj rashodnoj strani. Smanjivanje javne potrošnje ne može rešiti budžetski problem.
Rashodi će se smanjiti otpuštanjem viška zaposlenih i zamrzavanjem plata i penzija, ali time će se smanjiti i budžetski prihodi. Umanjene plate i izgubljena radna mesta smanjiće uplate u budžet po osnovu poreza i doprinosa. Porodice otpuštenih i onih sa srezanim platama i penzijama imaće manje za privatnu potrošnju. Taj manjak tražnje u Srbiji, koja je u dubokoj višegodišnjoj recesiji, nema ko da nadomesti.
Kako se budžetsko trošenje bude smanjivalo, smanjivaće se i budžetski prihodi. U državi u kojoj broj zaposlenih stalno opada, deficit će uvek biti neodrživo visok, a isti lekari će ponovo tražiti da se primeni isti lek, uz dodatnu terapiju koja će uključiti prodaju svih javnih preduzeća za koja su stranci odavno zainteresovani.
Problem punjenja budžeta se delimično može umanjiti popravljanjem poreske discipline, ali se pravo, jedino i trajno rešenje nalazi samo u povećanju zaposlenosti. Nema te ekonomske politike koja može uravnotežiti budžet u državi u kojoj na jednog zaposlenog dolazi jedan penzioner.
Izbegavanje plaćanja poreza je put u društvenu entropiju, u haos. Utaja poreza podstiče korupciju i remeti odnose na tržištu. Ona utajivače čini jeftinijim u odnosu na konkurenciju koja čestito posluje. U velikoj slici stvari, to je nešto manji problem od problema nezaposlenosti. Neplaćeni porez povećava kupovnu moć utajivača koji tim skrajnutim novcem povećava svoju privatnu tražnju (ako se novac troši u zemlji). Deo tog neplaćenog poreza preko potrošnje i PDV-a ipak završi u budžetu.
Pre nego posegne za zamrzavanjem ili otpuštanjem, ili bar uporedno sa tim, država može učiniti bar dve stvari. Višak zaposlenih se može prekvalifikovati i preraspodeliti npr. u inspekcijske službe. Time bi se obezbedila bolja naplata poreza, uvela poreska disciplina, a građanima vratilo poverenje u sistem. Ko ne želi da se prekvalifikuje, sreću može potražiti u privatnom sektoru.
Država može i mora uvesti jedinstvene platne razrede za sve zaposlene u državnoj upravi, lokalnim samoupravama, javnim preduzećima, NBS-u, agencijama i svim telima koja se direktno ili indirektno izdržavaju na teret građana i nisu na tržištu. Nema opravdanja da ista vrsta posla u jednom delu državne administracije ili u državnom preduzeću bude bolje, ili mnogo bolje plaćena nego u nekom drugom delu. Ovaj proces bi morao dovesti do usklađivanja plata naniže. I ponovo, kome to ne odgovara, sreću i veće plate može potražiti u privatnom sektoru. Ako bi se ova razumna mera sprovela, moguće je da bi se odmah mogle napraviti ozbiljne uštede, i te uštede bi imale dugoročni efekat. Sve da ušteda i nema, trajno bi se uveo red u sistem koji za redom vapi.
Konfrontiranje i zavađanje građana po principu – zaposleni u javnom sektoru protiv zaposlenih u privatnom sektoru, ili zaposleni protiv penzionera – ne vodi nikuda. Ekonomski ishod takvog politikanstva je destruktivan.
MMF i hor beogradskih dečaka se kreću u jednodimenzionalnom ekonomskom univerzumu u kome se uvek akcentuju samo problemi budžetskog deficita i javne potrošnje.(2) Strašna je greška što javnost prihvata ovaj suženi diskurs, što gubi vreme i što pristaje na debatu o posledicama, ignorišući uzroke.
Srbija mora potpuno promeniti ekonomsku matricu i doktrinu na bazi koje funkcioniše. Radi se o kompleksnoj promeni celokupnog ekonomskog sistema, a ne samo jednog njenog dela. Srbija se iz hronične krize ne može izvući reformom „na parče“, još manje bezidejnom frazeologijom tipa – tržište, ambijent, pravni sistem, strane investicije itd.. Ovakvu promenu je moguće sprovesti samo saglasjem svih, ili bar većine na političkoj i javnoj sceni.
____________________________________________________________________
(1)Videti tekst iz 2008. godine https://nkatic.wordpress.com/2008/06/17/budzetska-zidanica-na-pesku/
(2) Videti tekst iz 2011. godine https://nkatic.wordpress.com/2011/03/06/civilizovani-uterivac-dugova/
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
grey owl, ja kad sam procitao Kosmos – Carl Segan doslo mi da placem, zato sto sam dosao do kraja pa nisma imao sta drugo da citam. A onda sam nasao i druge dobr eknjige 🙂
Ja analogiju vidim, ali je necu potencirati, vise je to nacin kako ja kontam stvari.
‘Astronomske pojave potpadaju pod zakone fizike koji su veoma egzaktni, zato ne bih vukao analogiju sa ponašanjem jedne vrste na ovoj planeti. Ljudi su u velikoj meri iracionalni – zato je i moguće da budu organizovani u sulude kombinacije, koje jako dugo traju. A kada se završe, mogu da se ponavljaju s tim da, nekim čudom, niko nema pojma šta se desilo ranije. I tako sve dok lokalna zvezda ne potroši gorivo. Ima vremena.’
Sto se egzaknosti tice pa sma Carl Segan je lepo to napisao da se stvari desavaju sa odredjenom verovatnocom i da je razvoj inteligencije upravo posledica toga.
Da je sve isto ne bi nam trebala inteligencija da predvidimo stvari, tacno bi znali sta ce da se desi, s druge strane kada ne bi postojala nikakva pravila inteligencija nam ne bi pomogla.
I jezgro urnaijuma je suluda kombinacija, zato se i raspada.
moldvin@hotmail.com
Rusija ima demografski problem i da bi uopšte koristila sopstvene resurse, moraće da prihvati kompromis – recimo, kolonizaciju dela svoje teritorije. Kinezi su prilagodljivi i istrajni, pa me ne bi čudilo da oni budu stanovnici Sibira u sve većem broju.
Kina jeste konkurencija, ali ne zapadnoj poslovnoj eliti, koja je upravo iz interesa i prebacila proizvodnju u državu, čijoj vladajućoj eliti to takođe odgovara. Konkurencija se odnosi na radnu snagu na zapadu, da ne kažem obične smrtnike, koji naravno trpe teret globalizacije.
Tu se kockice manje – više uklapaju. Prava drama u najavi je na Srednjem istoku, pogotovu ako opadne potražnja za njihovim resursima (sirova nafta).
Što se tiče Mongolskog kanata, to je jedan od istorijskih primera veličine, ali koji nisu ostavili traga u dužem vremenskom periodu. Neuporedivo veći efekat su imala, na primer, arapska osvajanja. A na Capitol hill-u se nalazi čak i jedan obelisk u egipatskom stilu. Piramide i stadioni su takođe omiljen motiv.
Astronomske pojave potpadaju pod zakone fizike koji su veoma egzaktni, zato ne bih vukao analogiju sa ponašanjem jedne vrste na ovoj planeti. Ljudi su u velikoj meri iracionalni – zato je i moguće da budu organizovani u sulude kombinacije, koje jako dugo traju. A kada se završe, mogu da se ponavljaju s tim da, nekim čudom, niko nema pojma šta se desilo ranije. I tako sve dok lokalna zvezda ne potroši gorivo. Ima vremena.
Za grey owl – Nadam se da će Rusija imati dovoljno mudrosti da prodaju svojih resursa rasporedi tako da ne zavisi od jednog dominantnog kupca. Uzgred, tehnologija dobijanja gasa iz škriljaca će Rusiju staviti pred dodatna iskušenja. Hvala na komentaru.
Ja sam cuo da nicu Kineski gradovi od po 20-30k kao pecurke po Sibiru ali ne mislim da ce Rusi tako lako dati teritoriju.
A s druge strane vecinu fabrika su Ameri izmestili u Kinu tako da mi ni to nije jasno kako ljudi vide Kinu kao konkurenciju (Kimerika).
Da je knokurencija i opasna ne bi se fabrike selile tamo.
A nisu samo Rimljani pravili super silu, pravilo je to i Genghis Khan. Njegova je drzava i dalje ikad najveca.
Samo da primetim analogiju, kada zvezda potrosi svoje gorivo ona implodira i ostane sta vec (patuljak, neutronska ili rupa) a materija se raspe okolo i bava pokupljena od strane neke nove gravitacija. Sto je zvezda veca to brze potrosi gorivo i krace zivi…
Moldvin je postavio dobro pitanje. Stvaranje neke superdržave je vrlo verovatno i to će naravno biti dug proces. Lično smatram da je projekat počeo davno. Rimsko carstvo je bilo začetak tog zapadnog modela koji se vremenom transformisao i proširio. I oduvek teži apsolutnoj dominaciji.
Istok odnosno Kina će biti neki drugi model odnosno država, ali ne vidim nikakav veliki problem oko uklapanja u svetski poredak. Meni se čini da se jedino arapski svet u celini teško može glatko inkorporirati u skorijoj budućnosti. Uostalom, uvek će postojati neka periferija odnosno zone.
Inače, ne verujem u mogućnost raspada Imperije ili bilo kakav obrnuti proces. To bi bilo moguće samo u scenariju neke velike kataklizme, a za tako nešto bi se načekali.
Gospodine Katiću, znam da je ovo više političko pitanje – ali da li vi smatrate da će zapad, a ne Kina, prevagnuti u korišćenju rudnih i energetskih resursa sa ruske teritorije?
Unapred hvala..
Za Moldvina – Za sada, izgleda da će biti kreirani blokovi o kojima govorite. Mislim da nas istorija uči da zapad sebe smatra svetom. Ako se u okviru zapadnog bloka (Evropa+SAD-Rusija+Latinska Amerika+Australija+Novi Zeland) uspostavi neki oblik zajedničke vlade, to će onda biti svetska vlada, iako veliki deo sveta neće pripadati tom bloku. Sve ovo su naravno samo spekulacije. Hvala na komentaru.
Da li je gospodine Katicu ‘projekta stvaranja svetske vlade’ i sve sto uz to ide (globalne politicke partije, globalne sluzbe) realan i vise verovatan nego stvaranje 4-5 velikih drzava gde bi se proces tu stabilizovao.
To je bio drugi deo mog pitanja: gde je granica tj kakav lay-out sveta bi bio stabilan. Vec sad mogu da se uoce savovi.
Ili je sa trece strane normalna geneza imperija i njihov raspad, na manjje celine i njihovo ponovno grupisanje.
Za Moldvina – Ideja „ukrupnjavanja“ tržišta verovatno vodi stvaranju sveta bez granica i projektu stvaranja svetske vlade, ali je to dug put. U ovoj fazi, stvara se zapadni trgovinski blok kao protivteža narastajućoj snazi istoka i Južne Amerike. Kao što ste mogli da primetite, ja nisam veliki ljubitelj slobodne trgovine. Hvala na komentaru.
Gospodine Katicu takodje me zanima sta je motivacija tih pregovora.
Da li je zaista potrebno da se trzista toliko ukrupnjavaju i gde je limit?
Za Moldvina – Rano je za komentar budući da su pregovori tek počeli i da je to veoma dug proces. Meni se čini da je za veliki deo Evrope to prevelik rizik, pogotovo za onaj manje razvijeni deo. Ne bih se iznenadio da proces završi fijaskom, ili da se otegne u nedogled. Nije mi jasno ni kako će se postići dogovor o poljoprivredi, na primer. Hvala na komentaru.
Sta mislite gospodine Katicu o sporazumu izmedju US i EU o slobodnoj trgovini?
moldvin@hotmail.com
Za Vladana – London, Pariz, Njujork i Hong Kong su gradovi koji ne znaju za krizu cena nekretnina. To nema veze sa agencijama, već sa kontinuirano velikom tražnjom. Procesi koji stoje iza takve tražnje su presloženi za rubriku komentari. Hvala na komentaru.
Gledajuci „stratosferske“ cene kvadrata u Londonu ili Parizu pitam se da li uopste postoji kriza na trzistu nekretnina u tim gradovima? Da li po vasem misljenju ogromna traznja generise tolike cene ili se agencije „masno ugradjuju?
Za Moldvina – Pod interesom SAD podrazumevam prvenstveno interese elite, ali delom i građana. Uprkos svemu, ti interesi nisu tako udaljeni. Mislim da je, gledano sa praktične strane, bolje je imati monopol i dominirati svetom. U tom smislu,jačanje Kine nije u interesu SAD. Od štampanja dolara, tačnije od specijalne pozicije dolara profitiraju svi u SAD – i država i kompanije i građani. Hvala na komentaru.
Gospodine Katicu, kada koristite izraz ‘interes Amerike’ da li mislite na iteres americke elite ili i na interes gradjana?
Da li ekonomski razvoj Kine i kreiranje balansa u svetu moze doneti dobro grdjanima Amerike?
Drugim recima: da li od stampanja dolara i kupovine relnih vrednosti donosi dobro samo vlsnicima kompanija ili svima?
Nadam se da ste me razumeli 🙂
Hvala puno!
Za grey owl – Rubini danas ima ulogu koja pomalo podseća na onu, koju je nekada imao Džefri Saks. Kinu očekuje komplikovan period, kako ekonomski, tako i socijalni i politički. Prirodno je da jedna ekonomija ne može beskrajno rasti po stopi od 8, 9 ili 10%. Reforme koje zapad sugerira Kini su najbrži put u propast, ali mislim da Kinezi to znaju. (Ovde pre svega mislim na uklanjanje kapitalne kontrole.).
Poziv da se zemlje BRIKA odreknu državnog kapitalizma je logičan, iz zapadnog ugla. To je najkraći put da za naštampane dolare i evra zapadne kompanije pokupuju realna dobra. Brazil je u problemu jer je presporo reagovao na poplavu dolara i evra koji su doveli do jačanja lokalne valute i time ugrozili izvoz Brazila. Dolari i evra se štampaju ne samo da bi se podstakle zapadne ekonomije, već i da bi se zaustavio razvoj konkurencije koja je nadirala. Meni se čini da države BRIKA, sa mogućim izuzetkom Kine, ne razumeju da je ovo ekonomska bitka na život i smrt. Hvala na komentaru.
Gospodine Katiću, da li bi ste se složili sa izjavom Nurijela Rubinija:
>Od ekonomija u razvoju, Kina bi mogla da doživi naglo sletanje do kraja 2014. ukoliko dođe do odlaganja ključnih reformi, a ostale zemlje BRIK-a moraju da se odreknu državnog kapitalizma.<
I ukoliko ste u mogućnosti, rečenicu-dve u vezi situacije u Brazilu.
Hvala unapred..
Za Marka-PG – Sve zapadne ekonomije su u problemu, ne samo deindustrijalizovane, poput Britanije. Industrijalizovani Japana je takođe u problemu. S druge strane, baš ove dve ekonomije imaju relativno nižu stopu nezaposlenosti i socijalni pritisak, uprkos krizi. Ove ostrvske nacije su izuzetno žilave, dobro podnose udare i prilagođavaju se. Mislim da je ključni problem nadiranje istoka i prekompozicija ekonomske moći. Svet se menja, a to pogađa sve stare ekonomske sile, pa i Nemačku. Nove sile takođe imaju svojih slabosti, Kina pogotovo. Prerano je za zaključke. Hvala na komentaru.
Poštovani gospodine Katić,
Da li biste mogli prokomentarisati procjenu da je od svih velikih svjetskih ekonomija stanje najkritičnije u Britaniji i Japanu.
Kada se radi o Britaniji, stiče se utisak da gubi status finansijskog centra i da je značajan dio finansijske elite otud već prešao u Hong Kong. S druge strane, čak i da niko ne odlazi, finansijska industrija se smanjuje, postepeno se vraća kapitalna kontrola, of-šori se gase, pa će londonski city biti sve prazniji. A pošto je Britanija već deindustrijalizovana, to će pad biti velik i ubrzaće se.
O Japanu: nedavna agresivna (i suštinski neograničena) emisija jena da bi se po svaku cijenu izazvala inflacija se već označava kao „ekonomski harakiri“. To nije rizična operacija, posljedice će izvjesno biti teške. No, izgleda da Japan više nema dobrih opcija.
Pretpostavljam da je pitanje teško, ali bih rado čuo vaše mišljenje.
Нама би за тако нешто требала једна врста комисије која би се именовала на највишем нивоу и била састављена од угледних људи из више дисциплина. Али такву комисију ће да окупи и именује, ко? Поред чињенице да њима тако нешто да раде не би пало ни на крај памети, вјерујем да свака особа од интегритета и самопоштовања би се лично запитала шта то уопште може да ради са ликовима попут Дачића, Веље, Николића, или Динкића..
У околностима нефункционисања кључних институција и владавине-терора олош елита и страних медија.. можда када би постојао аутентични српски НВО сектор, можда би он могао на себе да преузме дио улоге коју не испуњавају институције и спроведе у дјело задатак попут овог. Али, за формирање тако нечега није довољна само добра воља људи, потребно је обезбједити и финансијку одрживост бар у средњерочном смислу…
Александар Сак о “непоштеном дугу“:
“Када се диктаторски режим задужи, не због потреба државе или друштва, већ да би ојачао себе или репресију над друштвом, дуг је непоштен и не обавезује нацију. То је дуг режима, односно лични дуг који је владалац уговорио.
Да би дуг обавезивао државу мора бити коришћен у интересима државе и уз пристанак народа.
Дугови чија је намена противна интересима државе и за које поверилац зна, не обавезују државу. Повериоци су тиме учинили непријатељски акт према народу и не могу очекивати да народ преузме на себе дугове режима.“
Мислим да Србија нема никаквог основа да се позива на “непоштен дуг“.
Za Vladimira Dž – Nažalost nisam video film koji pominjete, pa ne znam na bazi kojih elemenata je izveden zaključak o nelegitimnosti dugova Ekvadora. Kada je Srbija u pitanju, više bih voleo da se napravi analiza ekonomske politike vođene poslednjih 12 godina, kako bi se utvrdilo šta je to što je Srbiju dovelo u najtežu ekonomsku situaciju u njenoj modernoj istoriji. Dok se to ne uradi, ne može se načiniti preokret. To je važnije od analize legitimnosti kredita. Zaduživanje, bilo ono legitimno ili ne, samo je iznuđena posledica loše politike. Hvala na komentaru.
Gosp Katiću,
Ovo je moguće moje zadnje javljanje na vašem portalu pa sam hteo da vam uputim jedno, po meni, vrlo bitno pitanje. Ja vas vidim kao čoveka sa iskustvom u međunarodnim finansijama i kao nekog ko bi mogao da pomogne ovom narodu u budućnosti. Meni se recimo dopao primer predsednika Koreu koji je pomogao svom naroda u Ekvadoru. Stim u vezi postaviću ovde mali odlomak iz filma Zajmokratija (Debtocracy) sa mog portala.
“[Predsednik] Correa je studirao ekonomiju u Evropi i SAD-u i vrlo je dobro znao kako da izađe na kraj sa Svetskom bankom i MMF-om sve dok je imao iza sebe političku volju. 2005. godine, kao ministar finansija, Rafael Correa je objavio da je nenormalno koristiti celokupne prihode od nafte za otplatu duga. To je bilo nepravedno prema narodu. Rekao je da 80% prihoda treba da bude korišteno za zdravstvenu negu, obrazovanje i otvaranje radnih mesta i samo 20% bi trebalo usmeriti na otplatu dugova. Svetska banka je rekla da neće odobriti zajmove Ekvadoru ako takav zakon bude donesen.
Ja sam bio jedan od ljudi koje je predsednik Correa odabrao za komisiju. 18 pojedinaca i 4 nacionalne organizacije je učestvovalo u komisiji. Mi smo bili zaduženi da prekontrolišemo sve ugovore o zajmovima od 1976. do 2006. godine. Radili smo 14 meseci. Analizirali smo dužničke obveznice za dugove MMF-u, Svetskoj banci, i analizirali smo dugove prema drugim međunarodnim organizacijama. …. Uprkos podmetanjima, komisija je uspela da završi svoj posao i otkrila je da je velik deo duga nelegitiman. Objavili su svoje rezultate državi, koja je to rekla narodu. Posao komisije je učinjen javnim i to je veoma važno. Narod Ekvadora je sada znao zašto su ugovori o zajmovima prošlih režima posebno oni iz 2000ih godina bili nelegitimni.“
Moje pitanje vama glasi:
Da li bi ste vi Gosp Katiću uradili isto ovo što je uradio Predsednik Korea u Ekvadoru da imate moć odlučivanja u Srbiji?
Za Moldvina – Novac od prodaje „Telekoma“ bi mogao da traje možda 9 meseci ili godinu dana, ako se ništa drugo ne bude menjalo. Posle prodaje Telekoma i EPS-a, ili uporedo sa tim, moglo bi doći do nove, ubrzane prodaje obradive zemlje, na primer, pa prodaje vodovoda, itd. Verujem da neće manjkati političara i ekonomista koji će objasniti građanima da je to u njihovom najboljem interesu. Hvala na komentaru.
Postovani gospodine Katicu, dva pitanja:
1) Koliko dugo vlada moze da krcka novac od telekoma? godinu, dve?
2) Sta posle prodaje telecoma i EPSa?
Puno sma naucio od Vas.
Pozdrav
Za Slobu – Pretpostavljam da vidljiva panika u vladi proističe iz straha od sloma. Verujem i da su informacije koje vlada ima, a koje nisu u javnom domenu, još gore od onoga što građani vide. Klizanje kursa i rast inflacije mogu dovesti do panike, pa i do sloma sistema. Zato će „Telekom“ verovatno biti prodat, a tim devizama bi se pokušalo sa odbranom kursa. To je jedina „velika“ ideja koju vlada ima. Hvala na komentaru.
Postovani gospodine Katicu. Uveren sam da ovoj vladi odgovara inflacija do 15% kako bi indirektno smanjila plate i penzije. Sada su cak obecali povecanje plata 0.5% imajuci u vidu mnogo veci dobitak na kursu i inflaciji. Spoljni dug tako naravno ne mogu smanjiti ali davanja budzetskim korisnicima da sto im zatvara rupu u budzetu. Ipak moraju biti svesni da preterivanje u tome moze dovesti do masovne nemogucnosti otplate kredita stanovnistva i bankarskog sloma. Kakav je vas stav da li moze doci do bankarskog sloma u Srbiji u narednom periodu ako poraste kurs i inflacija? Hvala.
Za Draganap – Da li je Mađarska zaista na putu oporavka, ostaje da se vidi. Ne znam detalje mađarske politike (van onoga što piše u novinama), a bez detalja je teško komentarisati.
Orban je pokazao veliku hrabrost time što se usudio da dodatno oporezuje finansijski sektor, kao i moćne strane kompanije u oblasti energetike, telekomunikacija i maloprodaje. To mu je dalo prostora da smanji poreze građanima. Umesto da novac (profit) bude iznet iz Mađarske, deo je ostao u zemlji, popravio kupovnu moć građana i povećao tražnju. Olakšao je servisiranje deviznih hipotekarnih kredita time što je omogućio dužnicima da ih otplate po kursu koji je ispod tržišnog i time naterao banke da delimično snose posledice svoje olake kreditne politike. Ovo je važna poruka.
Orban je pokazao i da nije previše impresioniran konceptom nezavisnosti centralne banke, i da ga nije lako uplašiti. Bojim se međutim, da je za Mađarsku kasno, da je privredna struktura zakovana i da je ovo što Orban radi samo limitiranje štete. Gledano iz domaćeg ugla, nisam siguran da je za Srbiju dugoročno dobro da mađarski nacionalizam jača. Hvala na komentaru.
Poštovani g. Katiću,
Ovih dana se u medijima može pročitati o pozitivnim kretanjima u mađarskoj ekonomiji ( rast od 0,7%, inflacija od svega 1,5%…).
Da li ima sličnosti ( i koliko) između onoga što je radio Orban i Vaših ideja za izlazak iz krize?
Za Dalibora – Dugovi se ne gase i ne anuliraju. Banke nastavljaju da potražuju po kreditima koje su dale. Moguće je samo da se potraživanja sa banaka prebace na neko novo pravno telo (agencija, „loša banka“) koje nastavlja da naplaćuje potraživanja. Ako bi banke „zaboravile“ na date kredite, tada bi i štediše morale da „zaborave“ na svoje depozite. Hvala na komentaru.
Gospodine Katicu,
u odgovoru Moldvinu se objasnili scenario bankrota države. Mene interesuje šta se dešava sa potraživanjima stranih banaka prema privredi i građanima u tom slučaju? Da li se ta potraživanja anuliraju? Da li to može da bude dugo čekano dno, nakon čega pametno vođenom ekonomskom politikom možemo da krenemo napred?
G. Katiću , hvala Vam na odgovoru.
Za Alexa – Moj komentar koji citirate je služio da naglasi da se iz dugova, spoljnih i unutrašnjih, Srbija ne može izvući kroz rast inflacije.
Trenutno stanje se može održavati onoliko dugo, koliko dugo su stranci spremni da finansiraju deficit tekućeg računa Srbije. Dakle, samo od njih zavisi sudbina Srbije. Prodaja Telekoma, prvo, a potom EPS-a, mogu privremeno odložiti kolaps.
Kada kažem da dna nema, pod tim podrazumevam da se propadanje može nastaviti i posle kolapsa. Kolaps ne znači da posle njega nužno krećete „gore“. Hvala na komentaru.
G. Katiću prosto moram da prokomentarišem vaš prethodni komentar:
„S druge strane, najveći deo dugova je efektivno u stranoj valuti, pa se može obezvrediti inflacijom samo ako kurs stagnira. To će biti sve teže izvesti bez veoma brze prodaje Telekoma.“
To je tačno što ste rekli, ali nije li to perpetum mobile, količina resursa je ograničena a inostrani dug samo raste (ili možda grešim).Tako da ne vidim koliko dugo može ovo stanje da se održava? Ili ipak može da traje dugo pošto dna nema?
Za Slobu – U Srbiji je danas teško inflacijom obezvrediti dug. S jedne strane, pad zaposlenosti i kupovne moći smanjuje tržanju, a time i pritisak na cene. S druge strane, najveći deo dugova je efektivno u stranoj valuti, pa se može obezvrediti inflacijom samo ako kurs stagnira. To će biti sve teže izvesti bez veoma brze prodaje Telekoma. Hvala na komentaru.
Postovani gospodine Katicu. Jasno je da se u Vladi RS nece dogovoriti oko stednje. Jedni ne daju penzije drugi plate treci bi poreze cetvrti otpustanja. Moje misljenje je da ce proizvesti ubrzanu inflaciju do 20% ove godine i tako svima smanjiti plate i penzije a da ne primete. Sa ovom vladom to je mozda jedini izlaz bez bankrota. Klizanje dinara koje je u toku ide u prilog. Sta vi mislite o tome? Hvala
За Бојана – Раније сам већ одговорио на слично питање. Мислим да Шкотска не би добила ништа одвајањем од Британије, напротив, а да би Британија само изгубила изласком из ЕУ. Уситњавање држава је лоша политика.Хвала на коментару.
Г. Катићу, имајући у виду да живите у Британији и да сте њихов грађанин 🙂 имате ли неки коментар у вези са дискусијама о изласку ВБ из ЕУ и евентуалном отцјепљењу Шкотске? Да ли би излазак из ЕУ био смислен потез у овом моменту – да ли би то могло да донесе више штете или користи економији и перспективама опоравка?
Smiješno je kako društvo očekuje od nekog varioca ili vodoinstalatera da do kraja razumije ugovor o kreditu, valjano procijeni valutni rizik i ukupni ekonomski ambijent. Ako nešto od toga učini pogrešno, on će postati beskućnik i vječiti dužnik.
S druge strane, od guvernera Centralne banke, direktora neke komercijalne banke ili eksperta MMF-a se ne očekuje takva mudrost. Njihove pogrešne procjene su platili drugi.
Po meni je to priča o eliti koja koristi privilegije, a odgovornost prebacuje na niže slojeve društva. To tako neće moći dugo.
Za Dejana – Nova monetarna doktrina, koja vlada poslednjih 30-tak godina, sugerira da je to veliki greh, a MMF to nameće kao dogmu. To je, tobože, ključna garancija stabilnosti finansijskog sistema. A onda je došla 2007.-2008. Hvala na komentaru.
Za Andreja – Prestrogi ste. Prvo, Jelašić je upozorovao na rizik od zaduživanja u švajcarcima, iz čega je sledilo da je zaduživanje u evru sasvim u redu. Drugo, posao guvernera nije da daje savete, nego da dela. Ni jedan zapadni dužnik nije suočen sa situacijom u kojoj je srpski dužnik. On rizikuje samo kada dolazi do rasta kamatnih stopa. Taj rast je veoma retko dramatičan i dugotrajan. Srpski dužnik je izložen kursnom riziku, jednom od najvećih mogućih rizika na finansijskom tržištu. Upravljanje kursnim rizikom je domen banke, ne građana. Ne možete to, da se poslužim vašom rečju „gurati“ građanima. Napisao sam veliki broj tekstova tokom 2006. i 2007. na tu temu. Npr. https://nkatic.wordpress.com/2007/03/13/svajcarci-za-stanove/, https://nkatic.wordpress.com/2006/11/25/finansijska-teorija-zavere/, https://nkatic.wordpress.com/2006/08/25/fetis-deviznog-trzista/. Hvala na komentaru.
Gospodine Katiću,zašto države ne “ kupuju“ novac direktno od centralne banke nego banke prodaju državama novac?
Gospodine Katicu,
Izbor uvek postoji. To ce vam reci svi oni gradjani koji su kada su videli sta se dogadja odlucili da ne uzimaju kredite. Sam guverner Jelasic je u svakoj izjavi naglasavao da su krediti sa valutnom klauzulom veliki rizik – pogovo za kredite u svajcarcima. Govorilo se, mozda ne dovoljno glasno, ali kao i uvek covek bira da slusa ono sto mu usima prija.
Nema spora da je kriva i drzava koja je kreirala takav ambijent, uspostavila takav bankarski sistem u zemlji razrusenoj ratom. Samo, ja ne mogu da aboliram od odgovornosti bilo kog pojedinca dovoljno pismenog da procita i potpise ugovor. Svako je odgovoran za sopstveni zivot – ne mozemo se kao mala deca ispod mamine suknje kriti iza drzave na nas sacuva od nasih sopstvenih odluka.
Nekako mi se cini da se tu ideoloski razlikujemo. Kao da ja uvek guram vise vlasti pojedincu-gradjaninu, a vi kao da nadu polazete u svemudrost drzave?
Hvala!
Izbor uvek postoji o cemu svedoci i ona vecina u Svajcarskoj, Nemackoj itd. koja se opredelila, kako je neko dole poetski srocio, za podstanarsko „robovanje“. Postoji i ona druga vecina, u S.Americi, sa 25-30 godina ulozenih u otplatu obadve nekretnine, one za sebe i one za banku. Neko zlonameran bi to nazvao robovanje banci.
Za Andreja – Ne smemo zaboraviti da dužnici nisu imali izbora, a da ih je država uveravala da je odnos dinar-evro stabilan. Van svake sumnje, krivica je pre svega u trouglu banke-NBS-vlada. Dužnici su žrtve, oni ne moraju znati složene mehanizme monetarne ekonomije. Sramno je da stručna javnost nije „vrištala“ na ambijent koje je stvoren. Hvala na komentaru.
@Nikola,
Ja bih problem pre nazvao ‘ludost duznika’ nego gramzivost. Nije problem to sto zelite stan i normalan zivot. Problem je uzeti za to kredit vezan za stranu valutu sa promenljivom kamatom vezanom za spoljne faktore, a pri tom zaradjujete i kredit otplacujete u drugoj valuti. Razlika u nivou inflacije zemalja iz kojih potice valuta kredita i zemlje u cijoj valuti zaradjujete je oko 10% godisnje. Pa ovaj procenat pustite da ‘radi’ 30ak godina koliko vam traje otplata kredita. Da li ste zaista ocekivali rast produktivnosti i smanjenje inflacije do EU nivoa u samo par godina, kada bi vam se udeo rate u plati ustalio na nekom procentu? Niko normalan me ne moze ubediti da postoji realna sansa da ovako kreiran kredit ikada otplatite… Na zalost, to je realnost…
Za Nikolu – Kada se govori o gramzivosti, obično se misli na banke, ne na dužnike. Termin neodgovornost važi ponovo za banke, ali i za neke tipove dužnika. Imate ljude koji pozajmljuju novac da bi živeli preko mogućnosti, vozili automobile kako bi se pokazivali, i da ne nabrajam. Uzgred, taj tip dužnika je češći na zapadu, ali ih je i na istoku sve veći broj. Vi ste dali primer samo jednog tipa dužnika.
Srbija je možda jedinstven primer države u Evropi u kojoj država pomaže i stimuliše banke da odiru klijente. Hvala na komentaru.
Ja mislim da je prvi korak izlaska iz krize redefinisanje svih pojmova.
Cim mi pricamo o jeftinom ili skupom novcu to je kao da postavljamo pitanje da li je voda mokra.
Gospodine Katiću, ovde se često potencira teza o neodgovornim dužnicima i odgovornim štedišama, što me dosta podseća na već raspravljanu pojavu fokusiranja na javni sektor radi prikrivanja loše politike, sistema i vlasti. U grupi dužnika sigurno da postoji jedna poveća neodgovorna grupa koja se zaduživala za putovanja, skupe automobile, tehniku ili jednostavno široku potrošnju. Ali svakako da su zbog svoje visine i roka otplate najproblematičniji stambeni krediti. Šta je neodgovorno u tome ako je neko sebi kupio stan da bi pobegao sa podstanarske robije gde je rata jedanka prethodnoj zakupnini i ne prelazi (za mene prihvatljivih) 30% prihoda koji potiču iz stalnog radnog odnosa. Nije li to rešavanje osnovnog egzistencijalnog pitanja koje je svakako u interesu države i društava (svakako vam je poznat demografski problem Srbije), a ne uzimanje hleba preko pogače. Alternativa bi bila odgovorno sedeti u nekakvom vlažnom ćumezu, plaćati (do kreditne ekspanzije) astronomske zakupnine i štedeti, pa za 100-150 godina eto ga stan iz štednje. Ili po starom srpskom običaju četiri generacije u stanu od 50 kvadrata. Ni jedno ni drugo nije ambijent za rešavanje osnovnog (demografskog) problema Srbije. I onda imate bekstvo u inostranstvo, odustajanje od velike porodice, kao od neprimernog luksuza ili „neodgovorno“ zaduživanje. Nestabilnost ekonomskog sistema i posledični pad zarada, kriminal banaka sa izmenama kamata u toku otplate, prevaljivanje valutnog rizika isključivo na dužnike (sigurno ste upoznati sa nizom kolektivnih tužbi protiv banaka u regionu), nenormalno visoke cene nekretnina zbog sistemske korupcije, i sl. što su sve odgovornosti države se svesno prikrivaju, ali se zato na sva zvona udara o pohlepi neodgovornih dužnika.
Данас објављен коментар у Стандарду у вези са смањивањем плата у државној администрацији, отпуштањима и штедњи, односно спиновању у медијима и пропагандним методама власти
http://www.standard.rs/vladan-stankovic-program-stednje-za-lom-kicme-srbiji.html
За Младена Бањца – У Британији је интервенисано и директно из буџета – нпр. спашавање Royal Bank of Scotland. То директно спашавање је јасно видљиво. Индиректно није – нпр. плаћате порезе, али новац не иде у здравство, школство итд. него на плаћање камата које су непотребно високе, јер банке јефтини новац позајмљен од центалне банке „продају“ државама – скупо. Хвала на коментару.
@Marko,
Да би ви нешто уштедели, неко други се мора задужити! Тако је дизајниран нови-стари робовласнички, пардон монетарни систем. Е сад, тај неко може бити и држава, што значи да је буџетски дефицит (задуживање) услов за остваривање суфицита свих осталих субјеката у друштву. Они који се залажу за смањивање дефицита свесно или несвесно смањују профите и зараде приватном сектору, односно коче читав привредни механизам.
Да ли све то може другачије? Сигурно да може, али према постојећим „правилима игре“ вам је тако. Намерно избегавам речи закон и устав, јер у банкарству нема ничег законитог.
@За господина Катића:
Рекли сте, цитирам: „Oni (štediše) ne gube depozite, ali preko budžeta saniraju neodgovorni bankarski sektor, iako nisu oni ti koji su izazvali krizu.“
Међутим, Ben Bernanke је више пута изјавио да банкарски сектор није саниран новцем пореских обвезника, него je интервенисала централна банка (као last resort). Ценим да је исти случај у Европи, јер не видим како би се то извело захватањем из буџета (практично смањивањем новчане масе), а да ефекат не буде још дубља рецесија и пад привредних активности.
„These programs, which imposed no cost on the taxpayer, were a critical part of the government’s efforts to stabilize the financial system and restart the flow of credit,“ Bernanke wrote in testimony for a Capitol Hill
Извор: http://money.cnn.com/2010/02/10/news/economy/fed_unwinding/
Za Marka – Nema čvrstih pravila kako se reprogram može raditi. Banka može sa klijentom dogovoriti delimični otpis duga, može produžiti rok otplate i sniziti ratu, može neko vreme naplaćivati samo kamatu. U velikim krizama je moguće napraviti tzv. „lošu banku“ (bad bank) na koju banke prenose potraživanja koja ne mogu da naplate, a potom ta banka pokušava da naplati sve što se može naplatiti. To je jedini posao „loše banke“. Hvala na komentaru.
Gospodine Katiću, da li biste mogli da pojasnite šta znači reprogram kredita zaduženim građanima, odnosno da li biste mogli pojasniti kako mehanizam funkcioniše ?
Za Nikolu – Što se mene tiče, ne bih ništa menjao u svojoj argumentaciji. Žao mi je što polemika nije bila konstruktivnija. Hvala na komentaru.
Gospodine Katicu,
Kako danas gledate na polemiku sa prof. Danicom Popovic povodom vaseg teksta „Beogradska lakirovka“? Pozdrav.
Za Marka – Moderni kapitalizam počiva na prekomernom konzumerizmu. Za takav sistem su korisniji oni koji troše nego oni koji štede. U zapadnim društvima se ipak dugovi ne opraštaju i dužnici snose konsekvence, a štediše stradaju indirektno. Oni ne gube depozite, ali preko budžeta saniraju neodgovorni bankarski sektor, iako nisu oni ti koji su izazvali krizu.
U Srbiji je problem mnogo vidljiviji i Srbija mnogo oštrije kažnjava svoje odgovorne građane, kako sam to pokušao da objasnim u tekstu https://nkatic.wordpress.com/2010/06/16/kaznjavanje-zdravog-razuma/. Hvala na komentaru.
Čini se gospodine Katiću, da je sistem tako kreiran da u konačnom ishodu nagrađuje dužnike, a da istovremeno kažnjava štediše. Dužnici podizali kredite (kupovali stanove, zidali kuće, letovali, kupovali kola,…) dok su štediše sve to samo posmatrale smatrajući da mudro čine što ne podižu kredite. Kad se podvuče crta dužnik bude reprogramiran (ostane mu stan, kuća, pun album slika sa letovanja,…), a štediši od svega ostane mudrost. Da li biste se složili sa ovakvim viđenjem stvari ?
Za Marka – Bojim se da, pre ili kasnije, do ozbiljnog reprograma kredita mora doći. Krediti sa valutnom klauzulom moraju do toga dovesti. Masovno aktiviranje hipoteka nikome ne bi donelo koristi, jer ne bi bilo kupaca. Hvala na komentaru.
Poštovani gospodine Katiću,
Da li se u slučaju bankrota države Srbije može očekivati reprogram kredita (stambeni, potrošački…) građana, ili sve ide na doboš ? Unapred hvala !
Mi smo BRAĆI Rusima izvezli jabuke za koje je lično Medvedev morao da kaže preko njihove TV da su OTROVNE. Toliko i o toj PRIMARNOJ poljoprivredi. Ako i od toga hoćemo devize, i to mora da bude zavijeno u lepo pakovanje, na njemu nacrtana Crvenkapica ili neki zeka ili neka slična izmotacija. A o agroindustrijskom biznisu (skraćeno AGRIBIZNIS) da i ne govorim! Uporedite samo maslac pod imenom President sa onim našim proizvodima od kojih postoji samo POTENCIJAL KVALITETA. Kod Francuza postoji pravi i stvarni kvalitet. Dakle, poljoprivredni proizvodi da, ali uz vrlo značajnu komoponentu znanja, dizajna, pa ako hoćete i znanja jezika! U Srbiji ne postoji svest o tome da vi morate da platite i duhovitog prevodioca na jezike tih tržišta. Umesto blatnjave maline sa Zelenjaka, u Francuskoj prolazi fino upakovana malina sa nacrtanom npr. Crvenkapicom i duhovitom pesmicom na francuskom jeziku! No, u našoj Srbiji počele su mere ŠTEDNJE NA SVEMU I SVAČEMU. Sve je trošak! Nikom ništa ne treba! Svi sve znaju. Pa, tako nam i jeste. Tako će nam i biti. Pozdrav.
Za CD – Reinertove stavove znam i bliski su mi, iako pomenutu knjigu nisam čitao. Kada se danas govori o forsiranju poljoprivrede (a i sam se za to zalažem) ne misli se samo na primarnu proizvodnju. Ko ostaje samo u toj oblasti, osuđen je na tavorenje ili propast. Sasvim je druga priča kada govorimo o razvoju agro-industrijskog sektora, poput onoga koji imaju Danska, Holandija ili Francuska na primer. Reinert, ako se ne varama, je blizak stavovima o kojima sam pisao i tekstovima https://nkatic.wordpress.com/2007/07/30/pocetak-kraja-globalizacijske-bajke/ i https://nkatic.wordpress.com/2012/07/27/listove-merdevine-i-zadati-zivot-nove-vlade/. Hvala na komentaru.
Gospodine Katicu,
Da li ste bili u prilici da procitate knjigu „Globalna ekonomija“ norveskog ekonomiste Erik S. Reinerta i kako vidite njegov stav ( Morgentauov plan kao primer) da se poljoprivreda pominje kao jedna od kljucnih grana za razvoj bas u drzavama ciji se razvoj zeli spreciti?
Ovo Vam pitanje postavljam u kontekstu ocekivanja Srbije od razvoja baziranog znacajnim delom na poljoprivredi.
Pozdrav.
Za Vladana –
Koliko mi je poznato Krugman je gostujući u Srbiji, posle upoznavanja sa našim podatcima, izjavio da Srbija mora da štedi i da obori vrednost dinara. Neko ko je principijelno za povećavanje potrošnje, predlaže nama štednju?!
Zamislite onda u kakvom je stanju naša ekonomija…
Ne bih lenj i pročitah sve ostavljene komentare. Obaška ekonomske teme, kojima nisam vičan, mada i ovako laički mogu da zaključim da jahači apokalipse hrle ka Srbiji u punom galopu. Pažnju su mi privukle dva opažanja koja je gospodin Katić ovde izneo, koja su toliko jasna i očigledna a opet nedovoljno vidljiva većini. Prvo, da srpski političari igraju igru sa velikim ulozima-našim i njihovim životima. Pri analizi njihovog ponašanja moramo imati u vidu da je u političkom životu Srbije uobičajena stranačka i parlamentarna borba prešla u stvarnu, gde fijuču stvarni meci i lete stvarne glave. Sa ovim na pameti, jasnija je iracionalna žeđ za moći i vlašću. Drugo, kadrovi se ne stvaraju u učionici nego na projektima – gospodine Katiću, ovime ste demarkirali gomilu vajnih „stručnjaka“ i „profesora“ sa tehničkih fakulteta (te sam struke), koji poslednjih 25 godina ne videše iole ozbbiljan projekat iz svoje struke, ali im to ne smeta da o sebi i svom znanju imaju visoko mišljenje.
Koliko shvatam, za trajno rješenje problema je neophodno da se eliminiše ogromni deficit spoljnotrgovinske razmjene. A da bi se taj deficit eliminisao, neophodno je da Njemačka prestane da bude glavni spoljnotrgovinski partner (prilično sam siguran da Srbija nema šanse da bude u plusu u spoljnotrgovinskoj razmjeni sa Njemačkom). To nas dovodi do zaključka da stvari mogu krenuti značajno nabolje tek onda kada počnu „evropske dezintegracije“. Dakle, to izgleda neizbježno i to se iščekuje i ne samo u Srbiji. No, malo ko se iskreno raduje tim dezintegracijama, jer se ljudi (s pravom) plaše kako bi to moglo ići.
quote:
„Nostradurus Zagrebački
G. Predrag, logično je da kada nemaš za štednju da sve potrošiš. Ali to nije razlog za inflaciju. Štednja i tako nastaje kao višak emisije koji se ne potroši na trenutne potrebe.“
Није проблем у томе да се нема за штедњу, јер откуд онда 10 милијарди евра девизне штедње? Проблем је што се не штеди у динарима него у еврима. Инфлација настаје тако што се вишак емисије динара не ставља на штедњу већ већина људи гледа да их се ослободи.
quote:
„Nebojša Katić
Да ли ће примарна емисија подићи ниво инфлације зависи од мере штампања и од тога коме се новац усмерава.“
Али и од тога шта ће крајњи корисници урадити са тим новцем. Зато је та дозвољена мера штампања у Србији много мања него у некој земљи у којој становништво има поверење у домаћу валуту.
(Да се разумемо: немам ништа против коришћења примарне емисије за финансирање капиталних инвестиција, али тврдити да то не би изавало инфлацију је мало… Оптимистички?)
(Да се разумемо 2: говорим о ситуацији у којој се Народна банка понаша као монетарни суверен и не задужује се у иностранству да би продајом девиза чувала курс и „поништавала“ динаре.)
За Владимира Џ – понављање цитата на безброј портала нажалост није никаква гаранција њихове тачности, добар пример је чувена Џеферсонова „изјава“ о банкама и дефлацији из времена када дефлација још није ни постојала као појам.
„The thing about quotes on the internet is that you cannot confirm their validity.“
Abraham Lincoln, 1864.
😉
(Шта је Франклин стварно писао:
http://www.worldwideschool.org/library/books/hst/biography/TheAutobiographyofBenjaminFranklin/chap24.html
http://etext.lib.virginia.edu/users/brock/webdoc6.html)
Za Moldvina – Grčka je efektivno bankrotiarala. Španija nije bankrotirala, a mislim da je Italija jako daleko od bankrota. Sve zemlje ne mogu bankrotirati, pogotovo ne ako Evropska centralna banka to ne želi. Da li je reč o tihom ratu ne znam, ali mi se čini da se kriza koristi kako bi se socijalna država polako demontirala (https://nkatic.wordpress.com/2012/11/15/umiranje-socijalne-drzave/). Ako govorimo o Srbiji i bankrotu, on bi značio prenošenje svih vitalnih resursa u strane ruke, po jako niskoj ceni. Hvala na komentaru.
Ako Srbija bankrotira znaci li to udaljavanje od evropskih integracija?
Da li je bankrot Grcke Spanije i Italije takodje isvestan ili nije samo zato sto su u Uniji?
Da li se moze desiti da sve zemlje od jednom bankrotiraju?
Da li je to neka vrsta tihog rata?
Tokom inflacije 1993 je takdje doslo do grupisanja kapitala, da li bi bankrot u neku ruku znacio ponovnu preraspodelu kapitala, systema vrednosti inovu organizaciju?
Puno pitanja, znam ali hvala puno!
Za Moldvina – Za razliku od preduzeća kod kojih je proces bankrota jasno definisan, kod država on može imate različite pojavne oblike. Najčešće se radi o spoljnom bankrotu, kada država svoje obaveze ne može da izmiruje u roku. Tada se ulazi u mučan i dugotrajan proces reprogramiranja dugova. Taj trenutak je u pravilu praćen i unutrašnjom traumom – deviznom i bankarskom krizom. Depoziti se zamrzavaju, devize se koriste samo za uvoz najneophodnijeg, u radnjma su nestašice, formira se crno devizno tržište, inflacija snažno raste, kurs domaće valute pada preko svake razumne mere. Penzije kasne, plate državnih službenika takođe. Itd. itd. U domaćem iskustvu, to je najsličnije 1993. godini. Hvala na komentaru.
Da li biste gospodine Katicu mogli da nam objasnite malo vise sta zapravo znaci bankrot i kako to izgleda? Koje su posledice?
Da li je bankrot bolji od sadasnje situacije?
Hvala
Za Jelenu – Trenutak bankrota se ne može predvideti jer on zavisi najvećim delom od volje spoljnih finansijera. Ta volja je delom racionalna i ekonomska, a delom je i politička. Ako se trenutak ne može predvideti, izvesnost svakako može. U srpskom slučaju bankrot je više nego izvestan. Hvala na komentaru.
Za grey owl – Turska je duboko podeljeno društvo na sekularne moderniste i islamiste. (Korisno je pročitati Pamukov „Sneg“). Čini se da je Erdogan strašno potcenio i potcenjuje brojnost i energiju „druge“ Turske, i da je odgovor vlasti na proteste krajnje trapav. Raniji dinamični privredni razvoj je umanjio, i za neko vreme odložio političko nezadovljstvo, ali ono je tu, i ne vidim kako će se „dve“ Turske pomiriti. Mislim da naglo usporavanje privrednog rasta nije uzrok protesta, ali ako potraje, može biti vrlo jak dodatni destabilizujući faktor. Hvala na komentaru.
Gospodine Katiću, izvinjavam se što izlazim iz teme, ali sam želeo da vam postavim pitanje u vezi situacije u Turskoj. Inače, koliko znam tamo je odavno aktuelan prilično surov kapitalizam.
Koliko po vašem mišljenju, tamošnja ekonomska situacija može imati uticaj na najnovija politička dešavanja?
Unapred hvala..
Sve u svemu Srbiju treba uvesti u stanje kontrolisanog stečaja i postaviti stečajnog upravnika. I izvršiti restruktuiranje finansijskog i monetarnog sistema. Voleo bih da vidim ko će se prihvatiti vruće stolice. Sve ostalo je gubljenje vremena, a vremena je sve manje do bankrota… Kad li će doći do bankrota ? Sta mislite Vi Nebojša i čtaoci bloga? Pozdrav iz Sombora
Kada sam, tamo gde sam imao prilike, govorio o Krugmanovoj koncepciji po kojoj je POTROŠNJA ta koja diže privredu, a ne mere štednje – mnogi su se smejali, jer neće njima glupi neki tamo ne-ekonomista da kvari čvrsto izgrađenu i dobrostojeću i u nebo gledeću piramidu ekonomske nauke! Eto, sada imam tu satisfakciju da o tome pišete Vi kao vrh ekonomske struke. Sa pojedinim pripadnicima – solistima Hora beogradskih dačaka imao sam prilike da studiram post-diplomske studije na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Mislio sam da će to biti sve sami Samjuelsoni i Fridmani, a bogme i pokoji Belasa! Kad ono ‘oćeš! Bara se talasa – al’ nigde Belasa! By the way, pojedinim solistima iz Hora beogradskih dečaka trebalo bi platiti kurs korekcije padeža u maternjem jeziku – pa da te solo deonice budu bar jezički korektne! Hvala Nebojši Katiću za mnogo što-šta u ekonomiji, a pogotovu za odlično razrađene članke o muslimanskom bankarstvu!
Ako ne shatamo nešto zašta nije potrebno mnogo pameti, teško da ćemo shvatiti nešto za šta je treba malo više.
Ja se međutim plašim ovde nije potrebna pamet, nego je potrebno mnogo društvene odgovornosti, osećaja za pravdu, poštenja, hrabrosti…kad bi se težilo za trošenjem u okviru mogućnosti.
Tada bi se otvorila neprijatna pitanja kome treba dati, a kome ne. Da li plaćati 1600 radnika na Radio televiziji Vojodina, koju niko ne gleda, ili treba plaćati Fond federacije za kreditiranje bržeg razvoja privredno nedovoljno razvijenih republika i autonomnih pokrajna, ili kupiti inkubatore za bolnice, ili još jedan most na Adi, ili upaliti peć u železari…
Tad bi se, možda, i pokrenulo pitanje: Da li onaj koji prima pare iz budžeta treba da ima veću prosečnu platu od onoga koji puni budžet?
Ili: ‘Da li ima opravdanja da ista vrsta posla u državnoj administraciji ili u državnom preduzeću bude bolje, ili mnogo bolje plaćena nego u nekom privatnom preduzeću?’
Ako se od vaše plate izdvaja za nekog koji radi isti posao kao vi, a on dobija veću platu od vas, onda vas ne vara osećaj da ste u tom društvu građanin drugog reda.
Nije čudo što ljudi nevoljno idu u robove.
Za Moldvina – Partije mogu uzeti kredit od banke i to nije problem. Problem je, i to kolosalan, ako je kredit uzet pod povoljnijim uslovima od onih koje dobija privreda i ako je uzet od npr. Razvojne banke. Ne znam da postoji slučaj u svetu, da neka razvojna banka kreditira političke partije. Hvala na komentaru.
Kad smo vec kod systema, kako gospodine Katicu komentarisete da politicke partije dizu kredite?
D ali to jos negde u svetu postoji?
Za Vladu – Šta god da kažete o defektima, a povremeno i o ludilu domaćeg sistema, ne možete pogrešiti, toga je bezbroj. To nije sporno. Sporno je što se mnogo veći defekt sistema, a to je proces ekonomske implozije u Srbiji, skriva fokusiranjem na samo jedna kompleks problema, i to na onaj kojim MMF voli da se bavi. Ne treba mnogo pameti da se izrekne teza kako javnu potrošnju treba sameriti mogućnostima, ali treba malo više pameti da se nađe način da „mogućnost“ postane veća.
Sporno je što se defekti sistema ne otklanjaju, već se množe, i što se jednom jalovom kampanjom npr. zamrzavanja plata, ne rešava baš ništa, čak ni ekonomski, već se samo privremeno baca ćebe preko problema. Uvođenje platnih razreda npr. bi bila mnogo racionalnija mera, jer se bar jedan od „strukturnih“ problema javne potrošnje trajno rešava. Hvala na komentaru.
Izgleda da u Srbiji mogu da se primene svi ekonomski eksperimenti samo onaj: da se troši u okviru mogućnosti, nemože.
Svi su jedinstveni da otpuštanje u javnom sektoru ne bi ništa donelo. Bolje da čovek ne radi ništa i prima platu da bi je potrošio, i pokrenuo tražnju. Jer, ako on ne dobije platu za nerad, pašće tražnja i neko će ostati bez posla. Radnik koji prima platu iz budžeta je kao kvantna čestica, on ima dualnu prirodu. On i prima iz budžeta, ali i daje u budžet, samim tim i nije na budžetu. Dakle višak zaposlenih u javnom sektoru može održati, a možda i povećati tražnju i zaposlenost. Vremenom on će steći i uslov za punu penziju i nastaviće da povećava tražnju. Još ako ima beneficiran radni staž, kao na primer, odžačar, balerina, vozač hitne pomoći, profesionalni igrač u folkloru sa preko pedeset nastupa godišnje (on je primetno diskriminisan u odnosu na balerinu)…on će duže moći da uživa penziju i pomaže tražnju.
Ovaj srpski perpetum mobile samo nama ima smisla.
Za Bokija – Problem nije u javnim preduzećima nego u sistemu i kvalitetu vlasti. Vlast je učinila da javni sektor bude takav, kakav je. Otpuštanja ne menjaju sistem i debata o javnom sektoru služi da se taj problem sakrije. Hvala na komentaru.
Za Dejana – Panika u domaćim uslovima je vezana za povlačenje deviznih depozita građana i za bekstvo kapitala (privrede i banake) iz zemlje. Ranjiva država poput Srbije bi morala da ima razrađen plan na nivou detalja, kao i spremne uredbe NBS i vlade, za slučaj da do panike dođe. To bi neminovno značilo ograničavanje podizanja depozita građana i ograničavanje slobode raspolaganja novca privrede, gde bi svako malo veće plaćanja prema inostranstvu moralo biti verifikovano u NBS. Iskustva nekih država pokazuju i da sankcije za kršenje tako uvedenih pravila moraju biti drastična. Da bi građani prihvatili sužavanje prava, ona moraju važiti za svakoga bez izuzetka.
Najbolje rešenje je uvek ono koje predupređuje krizu, o čemu sam pisao npr. https://nkatic.wordpress.com/2009/09/30/dvovalutna-sizofrenija/ i https://nkatic.wordpress.com/2011/10/28/opasna-devizna-stednja-ili-zasto-je-guverner-u-pravu/. Hvala na komentaru.
За Ивана Н. – Када и ако Србија прода Телеком, новац ће отићи у потрошњу, све и да пројеката има. То је закон празне касе и популизма. Иако је одлив кадрова убитачан, када би држава имала стратегију и људе да је спроведу, могао би се направити нови кадар, а део кадрова би се можда и вратио. Кадрови се стварају на пројектима, не у учионицама. Хвала на коментару.
Moje je licno misljenje da su Srbiji hitno potrebna ogromna otpustanja u javnim preduzecima i administraciji. Razlog je jednostavan. Citav realni sektor oseca se „namagarcenim“ pa onda imate nedavni slucaj Fiat gde nezadovoljni radnici pogresno usmeravaju svoj revolt. Pogledajte primer NIS-a od gubitasa do najbolje kompanije u regionu za nekoliko godina. Dakle nije tacno da „drzava nema projekte“ nego je potpuno nemoguce da ovakva politicko ekonomska stvarnost proizvede bilo sta dobro. Evo Telekom je jedan dobar „projekt“ pa razni poljoprivredni kombinati,… pa zasto onda „drzava“ ne radi na njima To je jos jedan bitan razlog zasto smatram da su hitno potrebna ogromna otpustanja. Dakle politickoekonomsku stvarnost u Srbiji ne mozete promeniti ako nemate kriticnu masu biraca. Vrhovna moc politickih oligarha Srbije i dolazi sa te strane, od ogromnog broja „budzetskih zavisnika“ koji se plase promena. Dok je god to tako nece imati ko da napravi bilo kakve promene, osim onih koje ce uslediti prirodnom devastacijom drzave. Dok je god to tako nece postojati institucije zemlje koje garantuju neke zakone i pravila nego ce „pragmaticni pojedinci“ promovisati svoja „najbolja resenja“. Broj penzionera i zaposlenih u administraciji i javnim preduzecima daleko premasuje broj zaposlenih u realnom sektoru pa je prirodno sto na izborima pobedjuje populizam a ne kvalitetne ideje. Otpustanjima bi se stvari bitno promenile, a uz jos dodatne mere ogranicenja plata u javnom sektoru na recimo prosek realnog sektora uputila bi se jasna poruka „biracima“ da samo radom mogu stici do boljeg zivota. Takodje, otpustenima bi mogla biti isplacivana odgovarajuca socijalna pomoc (cak u visini plate ) izvestan vremenski period ali bi oni bili svesni da nisu zaposleni ( danas sebe vide kao zaposlene iako realno to nisu jer rade na izmisljenom radnom mestu ) pa bi pokusali da se usavrsavaju ili promene nesto na sebi, dok ovako , glavna preokupacija u mnogobrojnim casovima dokolice im je gde na more i u sverc turu, kako pronaci vezu ili primiti mito. Naposletku, moc politickih stranaka i pojedinaca bila bi znatno manja, pa bi institucije „dobile sansu“ da se razviju a drzava da stane na sopstvene noge, cime bi se stvorio osnovni preduslov da se sva ta „odlivena pamet“ vrati u zemlju. Samo naivan covek moze pokusavati da „vrati“ u zemlju nekoga ko je iz nje pobegao a da se u medjuvremenu nista nije promenilo nego su stvari postale jos gora. Taj ko je „pametan i odliven“ nije to postao bez razloga pa ne ocekujte da se u buducnosti ponasa „glupo“.
Za Nebojsu:
„U situaciji u kakvoj je Srbija danas, panika se ne možete izbeći, ali njom se može, manje ili više, vešto upravljati“.
Da, sa ovim se načelno slažem. Ali kako vešto izbeći neminovnu paniku?
Šta bi po Vama bilo najbolj rešenje?
Veliko hvala
demonoid
Господине Катићу, Ваш цитат /Држава је више без идеја него без новца/, … завршавате са /То је довело да безидејна власт настави по старом/.Олично одсликава конфузно стањ у друштву које не може да нађе решење за покретање привреде.
Горњи закључак бих поткрепио јучерашњом изјавом Александра Вичића који отприлике каже:“ Сада би Телеком могли да продамо доста добро, али не би знали шта би урадили са тим новцем, јер немамо квалитетних пројеката који би остваривали сугуран профит,Тај новац усмерити ка потрошњи био би трагичан“
Немање добрих пројеката је последица деценијског одлива већином технократске памети која је данас у зениту својих креативних спосоности које веома добро пласира вани.
Моје мишњене је слично горе наведеном.Све док се не окупи домаћа памет на пољу нових тенолошких, енергетских, агро-прерађивачких пројеката нема ни покретања привреде.
Као и увек занимљиво би било ваше мишљење!
Хвала.
Искуство из Јужне Кореје, која је била тема прошлог чланка: у склопу модернизације и унапређивања државне управе и институција они су у старту кренули са тим да се радници у принципу не отпуштају. Тиме су ослабили отпор модернизацији и смањили социјалне тензије и страхове. Њихова аргументација која иде томе у прилог је да је државни посао у принципу бескрајан – за сваког радника се може наћи нешто да ради, уз евентуалну преобуку или преквалификацију.
Наравно, постоји разлика у оствареној додатној вриједности / друштвеној корисности различитих послова и задужења. Ту је дакле поента да, ако се осавремењује државна управа, треба пронаћи и нове послове који ће остваривати већу добит од постојећих, и треба људе мотивисати и створити окружење такво да имају амбицију да се развију, како би и радно мјесто на коме раде доносило већу добит.
Za Nemanju – Meni se čini da bi dodatna otpuštanja dovela do novog, strašnog socijalnog udara, a da se ništa bitno promenilo ne bi na ekonomskom planu. Država je više bez ideja nego bez novca, a eventualne uštede bi bile relativno male. Skloniji sam tome da se zaposleni preraspodele i prekfalifikuju. Proces „uozbiljavanja“ države treba da bude odvojen od problema finansiranja. Sve i da budžet nije u problemu, uzobiljavanje je nužno.
Svaka nerazvijena država vapi za kontrolisanim i osmišljenim protekcionizmom, jer je bez njega osuđena na propadanje. O tome sam pisao u tekstu https://nkatic.wordpress.com/2012/07/27/listove-merdevine-i-zadati-zivot-nove-vlade/. Nažalost, tome se protive i stranci i domaći neoliberali. To je dovoljno da bezidejna vlast nastavi po starom. Hvala na komentaru.
Postovavani gospodine Katicu,
pre svega bih se apsolutno slozio sa Vasom idejom da drzava treba uvesti jedinstvene platne razrede svima onima koji se finansiraju iz budzeta.
Da li mislite da bi otpustanje viska zaposlenih iz javnog sektora, uz istovremeno investiranje ustedjenih sredstava u domaci realni sektor dovelo do poboljsanja, ili bi se ipak takav potez negativno odrazio na budzetske prihode?
Inace, osvrnuo bih se i na liberalizaciju uvoza, mislim da domaca privreda prosto vapi za protekcionistickim carinskim merama, iako to nikako nije u skladu sa nacelima STO (wto).
Nedavno je u jednom dnevnom listu izaslo istrazivanje o tome kako veliki strani proizvodjaci prave proizvode za nase trziste koji se prilicno razlikuju od proizvoda iste marke koji su namenjeni zapadnom trzistu.
Radi se o proizvodima koji najvecim delom cine potrosacku korpu i kao takvi moraju doci pod udar protekcionistickih mera, u korist domace proizvodnje.
I jos jedna bitna stvar, neophodno je izvrsiti reprogramiranje svesti gradjana i shvatiti da ako je nesto proizvedeno u Srbiji, nije po pravilu losije od inostranih proizvoda i da je kupovina domacih proizvoda jedan od puteva ka oporavku domace proizvodnje i privrede.
Gospodine Katicu,
Jasno mi je o cemu pricate. Ideja je imati kompletniju sliku stanja drzavnog budzeta. U nas je pravilo da se u predizbornoj godini trosi znatno vise, pa se to prebaci sledecoj vladi a u budzetu se ne registruje. Takodje se ne vide ni sva dugovanja dok god ih ne platite. Traziti da se u tom smeru promene knjigovodstvena pravila budzeta nije znaci van pameti i sveta…
Hvala jos jednom.
Za Andreja – Koliko mi je poznato, većina razvijenih država je prešla na sistem dvojnog knjigovodstva, ali ne znam kakvo je stanje u Srbiji. Ovde postoji još jedan problem, a to je trenutak registrovanja transakcija. Da li, na primer, obavezu za izvršenu uslugu registrujete onda kada je ona izvršena, ili onda kada je plaćena? I jedan i drugi način registroavanja promena možete voditi u sistemu dvojnog knjigovodstva. Ako radite na principu priliva i odliva i obaveze knjižite tek kada ih plaćate, ponovo imate problem da vam knjigovodstveni sistem (iako je dvojan) ne daje informacije o obavezama koje predstoje, pa morate imati vanbilansne evidencije. U domaćem kontekstu i u sistemu finansijske nediscipline, ovaj problem je veoma opasan. Ne znam koliko sam bio jasan. Hvala na komentaru.
Gospodine Katicu,
Zeleo bih da vas pitam i za misljenje povodom toga sto nas budzet vodi tzv ‘prosto’ knjigovodstvo, tako da mi u stvari nemamo pojma koliko je jos drzava duzna po pitanju obaveza koje ne namerava da plati u toku ove godine. Ne znam kako strane drzave vode knjigovodstvo za svoje budzete, ali ako privreda vodi dvojno, da li bi i drzava trebala da to isto cini?
Hvala vam na komentarima.
За Сладимира – Мислио сам да се подразумева да се моје помињање самопоштовања односи на све, а не само на запослене у јавном сектору. Узгред, никада нисам радио у јавном сектору да бих имао посебног сентимента према њему. Само сам покушао да упозирим на тенденцију ка завађању људи, да би се сакрила лоша политика.
У Вашем примеру са монтерима невоље пре свега проистичу из мањка посла и вишка монтера. Отпушатање људи неће ни за јоту поправити ситуацију оних који су без посла. Напротив, погоршаће их у амбијенту који у Србији влада. Да је Србија улагала у енергетски сектор, посла би било за све. Излаз је пре свега у развојној политици, у инвестирању и креирању посла. А за то је потребно много више знања и памети но што их, чини се, има. Некако је више дара за свађу и завађање, него за креирање. Битно је у свакој анализи направити приоритете, одвојити узрок и последицу и не поводити се за лаким одговорима који се издашно нуде. Цео мој текст је био о томе. Хвала на коментару.
Господине,Катићу
сагласан сам са вашом изјавом да људи нису само „економска бића“,али то се мора односити и на приватни сектор,сектор који је на реалном тржишту.Ми данас,имамо парадоксалну ситуацију,да су „запослени“ на буџету,уз веома ниску продуктивност,преплаћени,а запослени у „реалном“сектору,једва преживљавају.Уз то,због веома мале упослености,запослени у јавном сектору,користећи радно време,одрађују и релативно мале послове,(вредности неколико хиљада евра),знатно испод цене (јер не уплаћују никакве порезе,ни доприносе),отимајући тако посао,мањим предузетницима,који се баве извођењем одређених радова.Ово говорим из личног искуства,стално се суочавајући са овим проблемом на тржишту,где монтери из ЕПС-а,Телекома итд,буквално отимају посао људима из приватног сектора,радећи све по ценама нижим и прекo 50 %.Ту губе и приватници и буџет.
30% запослених у Србији је на буџету,у Београду чак 48,2%,и то је неодрживо.Са друге стране,социјална давања људима који не могу да раде су смешно мала.Четворочлана породица,у Краљеву,у којој родитељи не раде,јер су обоје обоје озбиљно болесни,прима 8.000,00динара!!!!(осам хиљада динара).
Решење је дакле у смањењу јавног сектора,снижавању плата у истом,повећавању социјалних давања,снижавању намета на рад,и стимулисању приватне иницијативе,укидању сиве економије.У најкраћем,морамо одвојити рад од нерада,у јавном сектору.У приватном је то већ одрађено.
@Predrag – Ja nemam ispred sebe origanalne tekstove ali cenim da posle svih ovih decenija istorija bi odbacila ono što je izmišljeno. Možete naći to što sam preveo na bezbroj portala uključujući i na one pod kontrolom globalista popuz Wikipedije.
Takođe citat odgovora izjavama koje su dali njegovi saborci Očevi nacije. Oni su podudarni. Svi su delili isto mišljenje pod tom pitanju. Ne verujem da je cela istorija iz tog doba izmišljena.
Nemojmo zaboraviti da globalisti stalno revidiraju istoriju i danas. Iskrivljuju i izmišlaju stvari u njihovom interesu. Recimo u prilogu koji sam preveo
Marks i Engels o Srbima
Engleski istoričar sa Oksforda izmišlja citate koje navodno Marks dao o Srbima. Da ih treba istrebiti. Usput je navodno koristi reč holokaust koja se pojavljuje u redovnoj upotrebi tek posle I svetskog rata. Ostaje pitanje zašto je to plasirano u antiruskom film koji je finansirao Evropski parlament. Ovakvih primera ima bezbroj i rat na ovom frontu je u kontinuitetu.
Gospodine Katicu,
Naravno da je potrebna i poreska reforma. Ovde sam samo naveo jedan od predloga u vezi javnog sektora i njegovog uticaja na budzetski deficit. Da li bi stradali najgore placeni prvi? Ne znam. Znam da je prosek javnog sektora po zvanicnoj statistici 30-ak % veci od proseka privatnog. A za privatni se niko ne brine. Nikome nije stalo do stotine hiljada nezaposlenih iz privatnog sektora.
За Предрага – Из угла понуде новца, нема разлике да ли је домаћа штедња у динарима или девизама. То што је штедња у девизама не значи да је новац ван оптицаја. На бази тих депозита се одобравају динарски кредити (али са валутном клаузулом) и они повећавају тражњу. Да ли ће примарна емисија подићи ниво инфлације зависи од мере штампања и од тога коме се новац усмерава. У тексту https://nkatic.wordpress.com/2012/02/29/bauk-primarne-emisije-i-ugodno-inozaduzivanje/ сам покушао да упоредим „класичну“ примарну емисију, као и ону до које долази ино задуживањем. Хвала на коментару.
G. Predrag, logično je da kada nemaš za štednju da sve potrošiš. Ali to nije razlog za inflaciju. Štednja i tako nastaje kao višak emisije koji se ne potroši na trenutne potrebe.
Поштовани Г. Катићу,
државе које су успешно користиле примарну емисију су имале и домаћу штедњу која је донекле амортизовала ту примарну емисију, па је стопа инфлације могла да буде нижа од стопе пораста новчане масе.
Код нас динарске штедње практично нема, што значи да би сви новокреирани динари завршили у потрошњи, подижући цене и девизни курс. Због тога је потенцијална употребљивост примарне емисије код нас изузетно мала.
За Владимира Џ – Франклинова „изјава“ је модерна измишљотина, не појављује се нигде у његовим делима и наводно ју је измислио неки сенатор из Небраске у радио-говору 1944.
Поздрав,
Предраг
Za Nostradurusa – Države koje su koristile primarnu emisiju su u pravilu imale i čvrstu deviznu i kapitalnu kontrolu. To je deo istog paketa i takav paket radi. Inflacija obično bude nešto veća, ali ne prerasta u hiperinflaciju. Novija ekonomska istorija nudi dobre primere. Južna Koreja je odlična ilustracija npr.. Hvala na komentaru.
Za Andreja – Nisam siguran koliko bi predloženi mehanizam bitno promenio odnos tražnje za stranom i domaćom robom. Kada do otpušanja dođe, obično stradaju oni na najnižim lestvicama i sa najnižim platama. Domaću tražnju možete povećati i reformom poreskog sistema, uvodeći progresivno oporezivanje. To bi ostavilo više novca onima koji imaju manje plate i više troše domaće. Ovo podrazumeva da se bruto plate ne smanjuju. U svakom slučaju, pre ili kasnije, Srbija će morati da shvati da nema deviznih izvora iz kojih bi se finansirao neograničen uvoz strane robe. Restrikcije uvoza se moraju raditi, koristeći sva dopuštena sredstva i trikove. Ali ovo je druga tema. Hvala na komentaru.
Gospodine Katicu,
Slazem se da je gubitak posla stresna situacija za svakog pojedinca. U privatnom sektoru imamo oko pola miliona takvih slucajeva koji bas nisu zabrinuli nase politicke a ni ekonomske magove.
Sa druge strane, ne znam sta se dogadja sa samopostovanjem partijskih cinovnika koji rade nepotrebne poslove a imaju iluziju da su drustvu korisni. Ponekad je bolje suociti se sa realnoscu nego zivetu u iluziji. Na stranu sto nas odrzavanje te iluzije kosta par milijardi godisnje kojih nemamo.
No, poenta nije bila samo u pocetnoj ustedi u budzetu vec u kanalisanju novca u smeru povecanja domace traznje, a istovremeno i smanjenju traznje uvoznih dobara.
G. Katiću, vaša rečenica „Krediti ne mogu biti povoljniji sve dok su izvori skupi, a to nas opet vraća na primarnu emisiju.“ nije sasvim točna. Ne postoje povoljni krediti jer ne postoji način da se krediti vrate dokle postoji zadržani profit u kreditora. Razlika koja postoji je u vremenu u kojem se postiže isti dug.
Također, da ne bi mislili da će primarna emisija bez duga biti dovoljno rješenje u monetarnoj sferi. Neće jer bi se primarna emisija multiplicirala u višestruko više kredita. Na osnovu tih kredita bi se pojavila višestruka zarada banaka te bi u slijedećim godinama opet izbio problem u vraćanju kredita. Zbog toga država umjesto ukidanja multiplikacije novca (i rezanje profita od tog biznisa) pribjegava jednostavnije rješenju – povećavanju emisije novca. I eto inflacije u roku keks, a uskoro i hiperinflacije. To nam je „uništavatelj“ Ante Marković lijepo prezentirao u praksi. Velika ponuda novca čak i kad ne bi bilo rasta cijena vodi u povećanu kupovnu moć i nekontrolirani uvoz robe iz inozemstva. Tada se događa gubitak deviznih rezervi i tečaj postaje neodrživ. To znači da čak i kada imamo blokadu banaka da ne stvaraju multiplikaciju novca, ljudi će i dalje imaju premalu svijest o tome da im domaća valuta ima kupovnu moć samo za domaće proizvode (koje sami stvaramo i na njima zarađujemo) te će zbog tržišta bez carinskih barijera biti skloni kupovati i povoljnu robu iz uvoza. A time nesvjesno sami rade protiv očuvanja svojih radnih mjesta. Stoga je potrebno ili dobro edicirati ljude ili (što je sigurnije) učiniti uvoznu robu skupljom.
Za Andreja – Kada otpustite ljude a onda im date socijalnu pomoć, smanjile ste delimično njihov finansijski problem, ali niste previše uštedeli. S druge strane, svako otpuštanje je i gubitak samopoštovanja. Ljudi nisu samo ekonomska bića.
Problem domaćih banaka je proistekao iz katastrofalnog političkog konteksta i činjenice da su banke služile politici, a ne privredi, ili su ih vodili problematični ljudi. To se ponekad dešava i u stranim bankama. Krediti ne mogu biti povoljniji sve dok su izvori skupi, a to nas opet vraća na primarnu emisiju. Hvala na komentaru.
Za Dejana – Prihvatanje uslova i doktrine MMF ne rešava fundamentalno problem panike. Panika se samo pomera za kasnije, s tim da kada to – kasnije – dođe, vi ste u još većem problemu. U situaciji u kakvoj je Srbija danas, panika se ne možete izbeći, ali njom se može, manje ili više, vešto upravljati. Bojim se da se kupovinom vremena više ništa ne dobija, a ranije kupljeno vreme je već proćerdano. Hvala na komentaru.
Gospodine Katicu,
Sta mislite o predlogu Sase Radulovica (samo jedan od sveobuhvatne liste predloga) da se visak zaposlenih iz javnog sektora otpusti, a da se novac daje kao socijalna pomoc stvarno ugrozenima, pa i ljudima koji su otpusteni?
Time se podize kupovna moc najsiromasnijih koji novac trose uglavnom na domace proizvode – komunalije, hrana, a ukida se delux socijalna pomoc u vidu dobro placenih, a nepotrebnih poslova u javnom sektoru. Da napomenemo da ovi dobro placeni ljudi trose i na uvoznu tehniku, kvalitetniju odecu, putovanja i slicno. Time podsticete domacu proizvodnju, smanjujete uvoz, a i drzavu ste napravili jeftinijom i efikasnijom (podrazumeva se da otpustanja prati i giljotina procedura i propisa).
Ovo glede budzeta, ima Sasa jos listu dobrih predloga za sveobuhvatnu reformu.
Sto se banaka tice, imamo mi nekoliko domacih banaka:
– AIK
– Agro
– Razvojnu banku Vojvodine
– Komercijalnu
ali ne vidim da su kod njih krediti jeftiniji od stranih banaka, da podsticu privredu i slicno. Dobro, dve od pomenutih su razvile bolji sistem podsticanja privrede – podelile kredite za koje se znalo da nece biti vraceno – dzaba novci…..
Poseban paradoks naseg bankrota je sto ekonomiju drzave vode oni isti koji su je doveli do dna pogresnom politikom; Destrukcija nase ekonomije je pocela jos pocetkom devedesetih, a nastavila se posle 2000-e; Cisto sumnjam da ti isti akteri mogu da naprave cudo i pocnu reforme koje su trebali da ucine pre vise od deset godina. Oni koji mogu da odlucuju o merama finansijske politike NE osecaju posledice svojih pogresnih odluka i nikad se ne smenjuju;Koncept odgovornosti u Srbiji NE postoji; Eto gde su nas odvele manjinske vlade sa Dinkicem kao ministrom ekonomije, finansija –on je jednostavno u njegovoj glavi strucnjak za sve oblasti ekonomije, kakvi li su savetnici? i to je prihvatljivo za lokalne politicare; NIje nista bolje ni sa Vucicevim prenemaganjem i Dacicevim „odmeravanjem“ (sta sad da kaze …); Male drzave su vrlo osetljive i moraju se graditi na istini, poverenju, radu, redu i disciplini …mogli smo da naucimo od mnogo mudrijih od nas, od Svajcaraca na primer, ali nismo.
Sve ovo o cemu se sada pise znali smo krajem osamdesetih zar ne? Ali utcijani u Srbiji i njene kvazi elite najvise su se bavile pljackom i privatizacijama, sada kada vise nema sta da se ukrade ili uzme ispod stola stiglo se do bankrota koji je bio neminovan; Tesko da ce se bilo ko iz vlade opametiti dok ne pocnu da osecaju poseldice svojih pogresnih odluka.
Gospodine Katicu,
Da definitivno ste u pravu.
Nije problem u rashodima. Problem je u prihodima. A njihova velicina i struktura je odraz stanja u nasoj ekonomiji. Sama cinjenica da se 2/3 PDV naplati pri uvozu ilustruje koliko je promasen ekonomski koncept.
Ipak ti koji su taj brod vozili i olupali nastavljaju dalje. Nece oni doneti resenje, nece sigurno.
Resenje koje je predlozeno, nije njihova prica i ideja već nažalost surova stvarnost koja dolazi samo po sebi. Dolazi kao sasvim prirodan proces. Dolazi kao poslednji cin u drami koja se zove „Nema više“.
Ako se kreditna slavina zavrne privredi, stanovnistvu i drzavi logicno je i da će potrošnja morati da padne. Nova potrosnja na manjem nivoou znaci i manji uvoz, manji uvoz znaci manji PDV, opet manju potrosnju i to je spirala na dole. Ti procesi se vec vide. Privreda ne vuce ili ne moze da vuce vise dodatne kredite, zaposleni su već nakrcali dugove, penzioneri imaju i suvise male penzije da bi mogli uopse da se nesto ozbiljnije i zaduze, a o primanjima nezaposlenih i njihovoj kreditnoj sposobnosti ne mora se ni govoriti. Mozda je i najbolja ilustracija slabe kreditne sposbnosti sto i pored ogromne subvencije i sjajnih uslova finansiranje nema ko da kupi fiat nacionale.
Dakle ostaje samo drzava i ona svoje kreditne limite dovodi do kraja.
Dakle sve ukazuje da se kreditna slavina vrlo brzo tavrce, a gde je dno znaju samo poverioci ili onaj koji sprovodi monitoring za te poverioce a to je ili će uskoro biti MMF.
Ne treba velika struka pa videti da je finansijska ponzi piramida sve veća. Temelji poverenja se već uveliko ljuljaju i ako je tako, a kako stvari stoje jeste, nema se kud no prihvatiti uslove MMF. U suprotnom eto belaja očas posla ako nastane panika i ako onaj ko sprovodi monitoring kaze da nema vise uticaja na ekonomsku politiku zemlje i da se stvari odvijaju u pogresnom pravcu. Zamislite to povlacenje para, taj uticaj na kurs, tu statistiku duga sa tim novim kursem, hiljade i hiljade tekstova na bloombergu / reuters-u i ostalim medijima koji pisu o javasluku u drzavnim finansijsama Srbije.
Sve smo to imali prilike da vidimo na primeru GRCKE. I zamislite onda Vašu pregovaracku poziciju u razgovorima sa poveriocima kada samo zelite da zanovite sve te dugove – ne da uzmete nove.
Poslusati ili ne MMF je zato nazalost trka sa vremenom do bankrota.
Sa ovim ljudima bolje odmah u bankrot nego da cekamo jos 2-3 godine.
Rasprodace resurse i oporavak uciniti jos komplikovanijim. Ali mozda bas i zato da ne bi pali sa vlasti odmah prihvataju sve to.
Sa novim ljudima, bolje da kupimo bar jos nesto vremena da stvari krenemo da popravljamo na bolje dok jos nesto moze da se ucini.
Obrni okreni poslusati MMF je neminovnost.
Ne bih bas tako ostro kritikovao sve koji to i kazu.
Ipak uslov svih uslova je da se nakon toga stvari pocnu menjati.
Za kraj da zakljucim sa jednim hipotetičkim pitanjem: Da li bi ste vi kao premijer prihvatili zahtev MMF-a ako bi to od vas zahtevali? Ako ne kako bi zaustavili paniku?
keepvid
Vladimir Dz., odmori se prijatelju, zasluzio si…
@Katić – Državne obveznice su drugo ime za kredit. Vi napravite papir pod imenom obveznica, napišete na njemu uslove pod kojim ćete otplaćivati pozajmljeni novac i date ga zajmodavcu. Opet nismo odgovorili odakle zajmodavcima toliki novac za tolike obveznice. U svetski dug sam uključio i te obveznice.
Ta preovlađujuća doktrina je doktrina iz neke teorije zapisana u nekim knjigama. Verovatno je davno napuštena. Ima bezbroj članaka na internetu da centralne banke kupuje sve vrste obveznica, uključujući i svoje državne. Same velike države krše zakone koje su potpisale a teraju manje poput Srbije da ih se pridržavaju.
„Kako banke nisu “bolećive” one nagrađuju odgovorne države time što naplaćuju niže kamate na njihove dugove“
Ko kojoj logici i standardu su recimo Amerika i Engleska odgovorne države pa im banke naplaćuju manje kamate na njihove dugove od recimo jedne Srbije? Nikako ne držim da se banke povode nekom standardu već samo dogovorenom diktatu. Slušam mnoge američke analitičare koji savetuju da se nikako ne ulaže u američke obveznice. Zašto? Zato što je to najveći svetski balon. I ostali su svi isti, isti model. Tu nema standarda, on je lažan.
Jim Rogers Joins Bill Gross Warning on Treasuries
Apsolutno je u pravu autor članka Matt Taibi: Everything Is Rigged: The Biggest Price-Fixing Scandal Ever kada u podnaslovu kaže The second huge financial scandal of the year reveals the real international conspiracy: There’s no price the big banks can’t fix.
Za one koji ne razumeju engleski da im sažeto prevedem: „Sve je namešteno – najveći skandal nameštanja cena. Drugi po redu finansijski skandal godine otkriva pravu međunarodnu zaveru – ne postoji cena koju bankari ne mogu da nameste.“
Za Nikolu – Teorijski, naglašavam teorijski, ne bi trebalo da bude važno ko je vlasnik preduzeća koje posluje na vašoj teritoriji, izuzev u jednom segmentu – profit koji preduzeće ostvari ostaje u Srbiji npr. ako je vlasnik domaće lice. Ako je stranac, profit će pre ili kasnije otići u inostranstvo. To je iz ugla nacionalne ekonomije gubitak vrednosti. (Statistika pravi razliku između GDP-a i GNP-a na primer).
„Neteorijski“, situacija je mnogo složenija. Kod moćnih država razvoj je počivao na savezu domaće poslovne i političke elite. Kada taj savez postoji, može se voditi odgovorna politika razvoja zemlje. Sa stranim vlasnicima to nije moguće, jer su njihovi interesi odvojeni od interesa zemlje. Otuda, npr. u Pakistanu fudbalske lopte za zapadne kompanije mogu praviti i deca od 12 godina (jer to nisu zapadna deca), a u Nemačkoj ne mogu (jer jesu zapadna deca). Iako se svet ubrzano menja, iako se i na zapadu domaće elite ponašaju sve neodgovornije, ipak postoji razlika. Postojanje domaće poslovne elite je preduslov na kome može bazirati osmišljeni razvoj države. Sa stranim vlasnicima, ni tog preduslova nema. Sva relevantna iskustva to pokazuju. Hvala na komentaru.
Za Vladimira Dž – Države emitiju obveznice da bi pokrile deficite svojih budžeta, a te obveznice kupuju banke i finansijski sektor. Po preovlađujućoj doktrini, centralne banke se ne pojavljuju kao kupci obveznica. Kada bi centralna banka kupila obveznice direktno od države, to bi bilo finansiranje deficita iz primarne emisije.
Umesto toga, finansijski sektor kupuje državne obveznice delom iz para kojima već raspolaže, a delom iz kredita koje uzima od centralnih banka. Da bi uzele kredit od centralne banke, poslovne banke u pravilu zalažu hartije od vrednosti koje imaju u svom portfelju. Zna se kakav kvalitet vrednosnih papira se može založiti, a u tim papirima su i ranije kupljene državne obveznice. Banke uzetim kreditom, novim novcem, mogu ponovo kupovati nove državne obveznice. U konačnom ishodu centralne banke indirektno finansiraju budžet.
Teorija na kojoj počiva ovaj mehanizam je vezana za tržišnu disciplinu. Kada bi centralne banke kupovale državne obveznice, to bi bila „bolećivost“, troškovi zaduživanja bi bili niži i države bi zato pravile sve veće i veće deficite. Kako banke nisu „bolećive“ one nagrađuju odgovorne države time što naplaćuju niže kamate na njihove dugove, a neodgovorne države kažnjavaju višim kamatama. Banke mogu odlučiti npr. da više ne žele da kupuju obveznice neke države (npr. Grčke). Pojednostavio sam, ali ovo je logika na kojoj počiva sistem finansiranja država. Šta o tom sistemu mislim, već sam pisao. Hvala na komentaru.
Gospodine Katiću, da li smatrate da je bitno da li su kompanije u domaćem ili stranom vlasništvu? Porez bi trebalo da se plaća u državi gde se prihod ostvaruje, mada je ofšoring podjednako dostupan i stranim i domaćim vlasnicima (imamo puno iskustva sa Kiparskim firmama u vlasništvu naših državljana)? Da li strani vlasnici plaćaju odgovarajući porez na iznošenje profita iz zemlje i da li im je ostavljeno dovoljno mogućnosti da zaobiđu oporezivanje u ovom slučaju? Da li su investicije tipa Fiata dobrodošle (iako je konkretan slučaj prilično netransparentan sa aspekta veličine i tipa ulaganja suvlasnika tj. države i Fiata)?
Na ovaj način se povećava zaposlenost što smatrate ključnim elementom razvoja. Jednom prilikom direktor Henkela u Srbiji se žalio da lenjost i neodgovornost srpskih radnika, koje nije uspeo da stimuliše ni sa opštim povećanjem zarade od 10%. Kada je upitan koliko je to u apsolutnom iznosu ispostavilo se da su zarade sa 15000 skočile na impozantnih 16500.
Povećanje zaposlenosti se može rešiti i po modelu Tajlanda, Indonezije, Pakistana, dakle otvaranje proizvodnih pogona i to renomiranih svetskih firmi. Ako se zanemari da deca od 14 god. šiju lopte Adidasu 12 sati dnevno za 50 centi na sat. Sporadično se desi kao nedavno u Bangladešu da se sruši zgrada (fabrika?) i pogine 1000 radnika, ali Bože moj, bilo im je i gore dok nisu stigle strane investicije, zar ne? Sa druge strane radnici Delte (u Miškovićevom vlasništvu) su rado prelazili u Ideu, zbog boljih uslova i zarade i tvrdili da nemaju ništa od toga što je firma u domaćem vlasništvu, ako su besramno eksploatisani.
Drugim rečima zašto bi zaposlenima i državi trebalo da bude važno ko je vlasnik firmi i kako izbalansirati raspodelu profita između zaposlenih i vlasnika bez obzira na njihovo državljanstvo?
za Vladimira Dž
Nisam ekonomista po struci pa mogu samo laički objasniti kako ja to shvaćam.Kad kažem rast novčane mase ne mislim na rast fizičkih kovanica i papirnatog novca, mislim na rast dugova. Negdje sam pročitao da je samo 3% novca u fizičkom obliku, sve ostalo su dugovi. Bankarski sektor funkcionira na način da je masa kredita koji banke mogu izdati obrnuto proporcionalna obveznim rezervama koje banke moraju držati. Te rezerve su se malo po malo tokom godina smanjivale. Čitao sam da su u jeku ove zadnje krize 2007, banke u SAD-u imale obveznu rezerevu samo 1-2%, a kada niti to nisu mogle obezbjediti onda im je u pomoć uskočio FED posuđujući im po nultoj stopi.
Drugim rječima banke u SAD-u su mogle praktički izdati kredita koliko su željele (mogle plasirati), a kada je došlo do krize i privreda/stanovništvo više nije moglo vraćati kredite samo se obratile FED-u koji ih je spasio bankrota.
Sve pod izlikom, banke su prevažne da bi propale.
Trenutačno sve velike centralne banke defacto štampaju novce jer se boje deflacije, a usput i sprječavaju da njihova valuta previše poraste što bi štetilo njihovom izvozu/radnim mjestima.
Takva ekonomija me podjeća na jednu izjavu našeg tajkuna Kutle s početka 90tih. On je usporedio privatizaciju s vožnjom bicikla. Navodno je rekao „ako stanem padnem“. Slično je i sa današnjom ekonomijom, novčana masa se mora neprestano povečavati, u protivnom slijedi kriza kakvu je svijet vidio 1929.
U samoj primarnoj emisiji ne vidim problem. Problem je kada pogodnosti od te emisije ima samo bankarski sektor (npr. u SADu), a obični radnici dobiju samo inflaciju i veliku nezaposlenost.
@jekadril – „Deficit se pokrivao iz kredita i rasta novčane mase.“
1. Pokrivali kreditima.
Zvanična ekonomija tumači da krediti dolaze od štednje. Da li to znači da je velikim delom dug recimo Nemačke, koji iznosi blizu 2,300 milijardi eura, dobrim delom došao od štednje? Ili američki 16,800 milijardi dolara, ili japanski 14,600 milijardi dolara….
Ako bi nastavili dalje došli bi do sume da je ukupan dug sveta, prema nekome, preko 230,000 milijardi dolara. Privatni i državni je ovde uključen. Naravno ovo su zvanični podaci te možemo slobodno da ih množimo sa faktorom od 2 do 10 pošto su svi lažni.
Iz ovog se može izvući zaključak da svet dosta bolje stoji samo kad bi se vratili dugovi. Onda se ovde postavlja jedno ključno pitanje. Ako su građani imali ovoliku štednju na knjižicima, kako onda nisu bolje živeli ranije? Da li to znači da smo mi mogli bolje da živimo da nismo svih ovih decenija pokrivali naše budžetske deficite preko štednje?
2. Rast novčane mase.
Vi kažete da je deficit pokriven rastom novčane mase. Pa kako je to moguće ako EU standard po kome „Regulativa EU ne dopušta da se budžetski deficit finansira iz primarne emisije.“ davno stupio na snagu. Odakle je došao taj rast novčane mase? Iz primarne emisije sigurno nije jer to su europske vrednosti. [Inače vrednosti koje služe kao etalon sigurnosti, bezbednosti i čvrstine za celu galaksiju našu.] Nema ništa superiornije od ovih vrednosti, složićete se.
za Vladimira Dž
Ko pokriva deficit sveta?
Deficit se pokrivao iz kredita i rasta novčane mase. Banke su dugi niz godina (a posebno nakon odustajanja od zlatnog standarda) povećavale kredite, smanjivale obvezne rezerve i radile slične akrobacije kojima su povečavali dug. E pa ta igra je pukla 2008 godine i od tada dolazi do procesa razduživanja privatnog sektora i građana. E tu sada uskaču velike države/centralne banke koje štampanjem novca zamjenuju taj rast koji je prije nosio privatni sektor.
A gdje smo tu mi. Mi se zadužujemo kod tih zapadnih banaka za 10tak puta veće kamate od onih koje one uzimaju od ECB-a. Sve pod izlikom da smo države velikog rizika. A najgore je što većina građana to ne vidi i misli da ćemo moći razviti ekonomiju uz 10% kamatu ili još gore da će doći stranci i otvoriti radna mjesta. Tko god prati strana ulaganja vidit će da je 90% tih ulaganja ili kupovanje tržišta ili onemogućavanje konkurencije ili investicije u servisni sektor.
@Za sve učesnike – Dobro, došli smo do momenta gde se iznosi da:
„Regulativa EU ne dopušta da se budžetski deficit finansira iz primarne emisije.“
Ovde se onda postavlja jedno ključno pitanje. Ako se uzme u obzir da su sve ključne zemlje EU imale budgetski deficit u 2012 godini, pa i godinama u nazad – odakle onda dolazi novac za pokrivanje tih deficita ako ne iz primarne emisije?
Uzmimo u obzir da su i ostale najznačajnije ekonomije sveta imale isto deficit, poput Amerike, Kanade, Japana, Kine, Indije, Australije,…
Ko pokriva deficit sveta?
g. Katić
Nedostatak primjera iz prakse gdje su države koristeći primarnu emisiju razvile svoju ekonomiju onemogućuje širenje ove ideje. Pretpostavljam da je Kina na početku svog razvoja ( a vjerovatno još uvijek) koristila ove mehanizme, u svakom slučaju se nije razvila uzimajući kredite sa zapada.
Koliko znam i bivša država se razvila na sličnom principu, tek kad se krenula zaduživati na zapadu počeli su problemi.
Nažalost ovi pozitivni primjeri ne mogu naći put do javnosti. Ako nekome pokušate iznjeti ove argumente obično vas dočekaju floskule „ma to su sve komunisti“, „goli otok“ i sl.
Vjerovatno nas samo nužda može natjerati na promjenu ekonomske politike, to je razlog zbog kojeg ponekad poželim da bankrotiramo. Što se ova situacija bude duže održavala to će više državnog vlasništva preći u ruke stranaca/povlaštene političke elite.
I na kraju samo da dodam da ne mislim da je primarna emisija nekakav zlatni gral. Primarna emisija u rukama neodgovorne političke elite može dovesti do hiperinflacije i kaosa. Ali isto tako smatram da bez ove poluge nije moguće ići naprijed.
Hvala na komentaru.
Za jekadril – Regulativa EU ne dopušta da se budžetski deficit finansira iz primarne emisije. Pretpostavljam da bi se shodno toj logici, EU žestoko usprotivila finansiranju investicija iz primarne emisije, npr. na način na koji sam to predlagao u jednom svom tekstu. Ovo se odnosi na članice EU i Hrvatsku koja postaje članica.
Mislim da Srbija nije u formalnoj obavezi da se pridržava istih pravila, ali sam siguran da bi odstupanje od neoliberalne matrice dovelo do jakog pritiska i MMF-a i EU i bankarskog sektora. Ovaj pritisak se može odbiti samo ako na političkoj i ekonomskoj sceni postoji konsenzus, a u centralnoj banci i vladi postoje ljudi koji bi umeli da mehanizam primarne emisije koriste tako, da ne izazovu inflatorni haos.
Meni je krajnje sporna apsolutna nezavisnost centralnih banaka i ogroman broj problema proističe iz toga. Zanimljivo je da su Česi (2000. god.) i Poljaci (2001/2002 god.) pokušali vrlo snažno da suze nezavisnost svojih centralnih banka, ali su oba pokušaja propala na ustavnim sudovima.
Svi uspešni modeli razvoja poslednjih decenija su bazirali na „zavisnoj“ centralnoj banci i bankarskom sektoru u domaćem vlasništvu.
Hvala na komentaru i lepim rečima.
g. Katić
Čitam Vas već neko vrijeme i uživam u svim vašim tekstovima. Zapanjujuće je kako su neke stvari iste i u Hrvatskoj kao i Srbiji. Cijela Evropa je preuzela neoliberalni koncept razvoja koji je odgovarao samo razvijenim zemljama, a pojavom globalizacije niti njima više ne odgovara.
Jedan od izlaza iz krize bio bi i investiranje u domaću ekonomiju iz primarne emisije. Znam da je Hrvatska potpisnica Mastricht-škog ugovora koji zabranjuje ovako nešto. Kakva je situacija sa Srbijom? Što mislite kakve bi bile posljedice kada bi se prekršio ovaj ugovor? Znate li za neki primjer zemlje koja je tako nešto napravila, a nije bila primorana (kao npr. Argentina 2001)?
Dobar dan, Ovaj problem (budzetski deficit) je decenijama prisutan u nasem sistemu. Potpuno sam saglasna sa „plasticnom“ analizom, posebno uzrocima.Da li je moguce, da ovako jednostavne stvari, treba komplikovati. Aman, treba vise stati na put „gerijatrijskim“ mudrovanjem orkrestriranim decackim horom! Ima li KO OD NADLEZNIH, bez HORA, da ovo PROCITA I PRIMENI. Dosta je vise eksperimenata! Predugo to traje……Molim vas preduzmite licne korake da Vas predlog DOPRE do onog ko to razume. Unapred hvala !!!!!!HVALA VAM POSEBNO NA JEZGROVITOM I JEDNOSTAVNOM IZNOSENJU SVOJIH IDEJA. Pozdrav Miroslava L. Haskic
Слажући се са написаним, додао бих пар коментара.
Што се тиче уједначавања зарада, увео бих широку транспарентност рада јавне управе (OpenGovernment, OpenGovData) и кроз то њено излагање конструктивној лупи јавности. Одредио бих доста мјерних инструмената за праћење и упоређивање ефикасности рада субјеката који би се даље користили код одређивања плата и даљег планирања. Плате би се требале уједначити, али у појединим областима увео бих систем варијабилних зарада (нпр 70:30) и премија, које би се одређивале на основу успјешности рада управе, створене (утеђене) нове вриједности и других параметара. У овом контексту сматрам да је потребно обратити посебну пажњу на концепт иновативности, конкуренције и иницијативе појединаца и група, који би се у сваком случају требали промовисати и у разумној мјери награђивати. У многим колективима постоје људи којима је јасна шира слика, проблеми и њихова рјешења, али они немају могућности да прогурају своје идеје јер је систем менаџмента конципиран тако да примат углавном има оно што је лоше и погрешно, а некомпетентне и неинвентивне главешине заштићене су партијском инфраструктуром и регулационим баријерама.
Што се тиче отпуштања сувишних и њиховог преквалификовања.. сигурно да би се могла појачати инспекцијска служба, али би њени потенцијали били доста скромнији од броја људи који су вишак. Уосталом, бројност инспекције мање је значајна од нпр подизања нивоа стручности и обучености инспекцијских органа и изградње анти-корупционе инфраструктуре. Највеће пореске преваре се дешавају на нивоу великих привредних субјеката који су заштићени корумпираним судством и тужилаштвом које не смије да дира у осињак. Ту се убрајају и велики порески дугови који се вуку и репрограмирају годинама, и коначно утицај политике на пореску управу који то све и распирује.
За већи дио становништва који зарађује минималне зараде, укључујући и приватне радње, једноставније је увести прогресивно опорезивање са почетном нултом стопом. Сат инспектора је скуп и он не треба да се бави са људима који зарађују 200е већ са онима који држе паре на Кипру и муљају на велико са царинама итд.
Додатно на то бих колико је год могуће аутоматизовао систем државне управе у свим сегментима, а то значи да се све активности које имају смисла могу извршити ел. путем, без трошкова физичког транспорта и губљења времена на шалтерима.
Примјену концепта Сизифовог радног мјеста потребно је максимално смањити у пракси јер друштво не треба да буде заробљеник службеника којима је посао ударање печата, паковање коверти или издавање некаве бескорисне потврде на шалтеру.
Проблем вишка таквих службеника у пракси бих ријешио примјеном концепта који све више аутора на западу помиње, а то је нека врста мјесечног примања од државе, које може да буде везано и за социјални статус. То мјесечно примање би било на неки начин слично „дионици“ грађанина у друштву и не мора да буде обавезно у новцу, већ нпр и у прехрамбеним артиклима. Његов раст или смањивање може да осликава тренутно стање друштва и да за грађанина представља параметар напретка који директно осјети на својој кожи.
Колико хране Србија редовно увози? Сва та храна се може произвести у земљи реформом постојећих и изградњом нових производних капацитета, што ће сигурно и повећати запосленост. У периоду болних реформи потребно је осигурати да грађани не буду без хране, смјештаја, здравствене заштите и сл, и овом идејом то би се могло дјелимично осигурати. Друго што би могло повећати запосленост је престанак праксе куповине скупих система који се у пракси минимално користе. Примјер за то су куповине страних софтверских система у милионским износима док наши људи немају шта да раде нити на чему да изграђују свој know-how.
Za Zorana – U ekonomskom smislu rešenja i iskustva postoje, a neke od ideja sam i nabacivao u tekstovima. Može li se politički sistem učiniti otvorenijim za radikalnu promenu, ne znam. Hvala na komentaru.
Za Nostradurusa – U tekstu sam napisao, ne slučajno: „Deficit u državi ovako okovane ekonomske strukture, može se finansirati samo kreditima iz inostranstva“. Nije slučajno ni da se čvrsto insistira na nezavisnoj centralnoj banci, kao i da se ne dozvoljava monetizacija deficita (MMF). Strah od inflacije je samo izgovor. Zanimljivo je i da se Adair Turner, veliko ekonomsko ime u Britaniji, javno poigrava idejom da se deficit budžeta uvek monetizuje. Hvala na komentaru.
Postovani, svima nam je jasno da Srbija ima velike ekonomske pobleme. A sada da malo slobodnije parafrairam Marksa: Jasno nam je stanje stvari, kako da to promenimo – gen. Pak ?
G. Katića, ja sam pitao ljude koji su za liberalni kapitalizam „da li bi uveli kapitalizam u svoju familiju i počeli sve jedni drugima da naplaćuju te time svojim primjerom pokazali kako kapitalizam svima donosi napredak“. Nitko od njih nije htio da to pokuša. To je poanta iz ovog primjera sa nekoliko subjekata. Vi se izvlačite na neku dinamiku, a ni statika nije održiva??? Kapitalizam bez dotoka novca izgleda kao poker. A sa novcem kao dugom izgledao kao poker na veresiju gdje te kamatar potražuje više nego što možeš u pokeru osvojiti. Naravno da možeš uzimati kredita koliko hoćeš, ali dug nije otplativ već se samo povećava.
———
Država ne može zatvarati deficit proračuna sa kreditom jer ako kredit daje profitabilnost koje nema u sadašnjosti, ta se situacija ne mijenja u budućnosti. I tamo treba opet kredit jer nema profita u toj sadašnjosti koju ste vi nazvali statika. Samo je problem što kredit za deficit proračuna može biti isplativ jedino ako se iz države izvuče više nego je ubačeno tim deficitom. A to znači da u državu mora doticati novac iz nekog drugog izvora (neko se mora zaduživati ili će postojati suficit platne bilance). Međutim, suficit platne bilance ima obilježja zlatnog standarda jer se novac izdaje na temelju pologa neke vrijednosti tj. deviza. Time se pokazuje da država nema suverenost u monetarnoj sferi jer bez stranog novca ne može otplatiti kredite. Ne znam što stoji u ustavu Srbije, ali vjerujem da bi stavljanje države u financijski ovisan položaj trebalo biti u rangu veleizdaje.
——
Kako država može imati kreditni novac i otplaćivati recimo 5% na novčanu masu. Taj tko je to dozvolio je učinio izdaju nacionalnih interesa u ime financijske elite. A to je ozakonjena korupcija. A nakon toga MMF lako može ucjenjivati i tražiti što želi. Država se ne može osloboditi dužničkog ropstva. Tko ima 5% na kompletnu novčanu masu? Uvijek fali novca za ostvareni profit vjerovnika (umanjeno za troškove). A to može biti realno 3%. Ne izgleda puno, ali od kuda će se stvoriti ta ogroman suma novca i tako u beskonačnost. To znači da vam je netko nametnu da morate dobro raditi i izvoziti samo da bi se koristili svojim novcem. A vlastita štednja pri tome postaje sve veći kamen oko vrata. Pitanje je koliko moramo biti glupi da ovo ne vidimo.
@Katić – Nisam onda ja vas dobro razumeo. Doduše vaš komentar se može tumačiti onako kako sam napisao. Poprilično mi deluje jednoznačno tako, da imate liberalan stav po pitanju transfera novca.
Moj komentar nema toliko veze sa vašim tekstom, to je tačno, ali bi ja ipak stavio kontrolu kapitala kao prioritet. Da sam ja autor naravno.
Za Vladimira Dž – Bojim se da komentar koji ste citirali nema veze sa temom ovog teksta. Svejedno. Poenta je da u režimu slobodnog protoka kapitala koji podrazumeva da nema kapitalne kontrole, banke mogu svojim novcem raditi što im je drago. U velikom broju svojih tekstova sam se zalagao za uvođenje kapitalne kontrole, uprkos tome što se to kosi sa doktrinom MMF-a. Hvala na komentaru.
@N Katić
https://nkatic.wordpress.com/2012/11/15/umiranje-socijalne-drzave/#comments
„Uzgred, pare se danas ne povlače iz opticaja, radi se sasvim suprotno a haos traje, iako po Fridmanu to ne bi trebalo da tako bude. To što se pare povlače iz Istočne Evrope, nije povlačenje iz opticaja, već preusmeravanje sa jednog tržišta na drugo. I na to banke imaju pravo. Treba li država da ih ograničava u tome?“
To je ovaj vaš komentar sa kojim se nikako ne slažem. Ne slažem da države ne treba da ih ograničava. Mislim da banke ovo nesmeju da rade.
За Душана Ковачева – Без политичког консензуса, без препознавања дубине кризе, све владе ће радити исто. Живеће од данас до сутра, надајући се да ће слом затећи неку будућу владу, а не њих. Није лако препознати тренутак који претходи слому. Он вас обично затекне. Како владе већ годинама играју игру високих улога (људске главе), у Србији је рискантно одступити са власти.
Нисам знао да је ММФ тражио увођење платних разреда. То ме радује. С друге стране, када ММФ заиста нешто жели, то се и спроведе. Може бити да је ММФ само предлагао, онако успут. Условљавао свакако није. Хвала на коментару.
За Радета – Порез на имовину је oбично такав да појачава прогресивност опорезивања. То је рецимо, случај у Француској. Неке државе такав порез немају, као на пример В. Британија. За мене је и порез на имовину део укупног пореског контекста, и као што сам већ писао, није мудро мењати само једну компоненту пореског система. У Србији нпр. има смисла опорезивати други стан, јер је пореска дисциплина непостојећа. Многи издају станове, имају приход од имовине, а не плаћају порез. Да дисциплина постоји, не би било потребе за овим порезом. Да су пореске стопе прогресивне, да сви поштено плаћају порез на приход од издавања, поново не би било потребе за овим порезом. Само илуструјем дилеме. Хвала на коментару.
Za Vladimira Dž – Morate me podsetiti gde sam napisao to što citirate. Sećam se da sam u tekstu https://nkatic.wordpress.com/2006/07/29/tranzicioni-poreski-raj/ pisao da stranci iznose neoporezovan novac iz Srbiji u skladu sa zakonom, a da su im zakoni i poreska praksa to omogućili. To je drugačija teza od ove koju mi pripisujte. Ne mari. Hvala na komentaru.
Да уведу платне разреде и уједначе приходе? По мојим информацијама бар годину дана се оглушују о те препоруке које стижу баш из ММФ-а. Годинама (чак деценију) одговорни из струке апелују да се постепено смањи прецењени курс динара који гуши извоз и нико ни прстом да мрдне. Годинама стога опада удео реалног сектора у запослености, а приватизација се претворила у распродају основних средстава пословних субјеката. И следствено, пошто због прецењеног динара опада извоз, а расте увоз, пада запосленост и опадају дохоци и профити, па се смањују и приходи од пореза. Од 2008. године је опао приход од приватизације, па се плате у јавном сектору обезбеђују повећањем јавне потрошње на основу инокредита, расте јавни дуг, а догурали смо до односа запосених у реалном према запосленима у јавном сектору 1:5.5. То је званични податак. Уз однос запослених и пензионера – готова катастрофа.
Ипак, имам једну идеју зашто их толико жуља буџетски дефицит. Чини ми се да нису то само препоруке ММФ. Ради се и о томе да ће на даљем путу ка ЕУ морати и без ММФ нешто конкретно да предузму на смањењу буџетског дефицита. Пошто је очигледно неизбежна Немачка као главни пословни партнер, то подразумева спровођење Стратегије штедње, контроле и кажњавања, по основу Уговора о координацији и управању, на чему инсистира нароито политика ове чланице ЕУ. Ради се о механизму које ће потписнице морати да примењују од почетка 2014. године или се излажу озбиљној опасности од финансијских казни. И сам сам писао о том проблему, на основу примера Бугарске:
http://www.slobodanjovanovic.org/2013/05/24/dusan-kovacev-pouke-%E2%80%9Eblagostanja%E2%80%9C-evropske-bugarske/
Међутим, Бугарска је имала времена да се прилагоди и није траћила то време, па је ипак своје становништво суочила са врло ниским зарадама. Оне тешке мере (укидање протекционистичких мера, смањење јавних расхода и буџетског дефицита) које су Бугари распоеђивали годинама, у повољнијим спољним и унутрашњим околностима, српска влада ће морати да изврши одједном. С друге стране, Србија своју економију упорно приближава земљама које ће почети да примењују Стратегију штедње, контроле и кажњавања.
Ако је пре бар 5 година било нужно одустати од прецењеног курса динара, сада је то време било неповратно изгубљено. Годинама је Влада спроводила лош систем субвениција пољопривреди, која је уз поплаве и суше јако угрожена и чија производња је такође у слободном паду. Уз то почетком 2014. године нас чека и обавезна примена ССП-а, па ћемо бити преплављени производима много конкурентније ЕУ.
Која год влада крене у иоле озбиљнију реформу, суочиће се са страшним социјалним проблемом. Остаће без демократске подршке и још горе, навући ће мржњу пензионера и свих који треба да будуотпуштени или преквалификовани.
Да ли вам се чини како ће Влада пре одржавати status quo докле год може, па једноставно одступити уочи банкрота или можа горег вида економског краха земље?
Поштовани господине Катићу,
неопходно је такође изменити порезе на начин да се више опорезује имовина, а мање рад. На тај начин би цене некретнина (кућа, станова и некориштених пољопривредних површина) пале, а подстакла пореска дисциплина. Имовину би купили би они који могу да приуште да плаћају више порезе и они који желе да обрађују земљу. На жалост, ово није реално да се деси у Србији.
Иначе, уједначавање плата унутар јавног сектора какво предлажете има сличан ефекат као замрзавање плата.
Надам се да ћете се сложити да је јавни сектор, укључујући државна предузећа, пренадуван јер свака власт запошљава своје људе, а не отпушта никог. На тај начин ми настављамо злу спиралу наниже.
Очигледно је непостојање жеље да се мења монетарна политика, смањи референтна каматна стопа, која би појефтинила кредите привреди, могла да омогући и смањење буџетског али и трговинског дефицита, али је и то болна одлука која се неће донети.
Иако либертаријанац, мишљења сам да смо зрели за мораторијум на вишестраначје на барем десет до двадесет година. Ипак нисам сигуран да би та власт била довољно паметна по питању економије као оне на Тајвану, Сингапуру, Јужној Кореји, Чилеу…
„Srbija hronično troši mnogo više deviza nego što ih stvara, ili što emigracija unosi. Zbog toga, danas kao i juče, Srbija stare kredite može vraćati samo novim, tonući sve dublje u dugove.“
Pošto ja nisam član nikakvog hora onda ću se osvrnuti na ovoj deo. Dosta toga ste napisali sa čime se slažem, ali dodao bi i svoj komentar, ne verujem da ćete se složiti, da i strane banke i preduzeća ovde isto tako izvlače devize iz opticaja i šalju napolju. Vi ste to eufemistički nazvali u jednom komentaru, parafraziram „premeštanjem novca iz jednog dela u drugi deo sistema“ i rekli ste da je to legalno. Niste se složili da je to povlačenje para iz opticaja.
Ja sam i dalje mišljenja da je to najveći kriminal, doduše to je država legalizovala. Nikad se neću složiti sa ekonomistima da budemo taoci da stranci ovde štampaju svoj novac, da nama posuđuju isti i onda po potrebi šalju napolje. Tako dolazimo u situaciju da u opticaju nema deviza, kao danas, i da moramo da rasprodajemo naše materijalne stvari u zamenu za njihov novac koji oni štampaju iz vazduha.
S tim u vezi, mala lekcija iz istorije. Prilikom posete Benjamina Franklina Engleskoj 1757 god, pre Američke revolucije, zvanićnici Engleske Banke su upitali Franklina kako bi on objasnio novonastali procvat kolonija. On je odgovorio:
„To je jednostavno. U kolonijama mi izdajemo naš novac. Zovemo ga Kolonijalni Listić [Colonial Script]. Izdajemo ga u odgovarajućoj proporciji na osnovu potražnje u trgovini i industriji tako da se proizvodi lako kreću od proizvođača do potrošaca. Na osnovu ovoga, izradom sopstvenog novca mi kontrolišemo kupovnu moć i nikome ne plaćamo kamate.“
Zakon iz 1764. je zabranio kolonijama da izdaju svoj novac i naredio im da sve buduće poreze plaćaju u zlatnom ili srebrnom novcu. U svojoj autobiografiji Franklin je napisao:
„Za godinu dana, stanje se toliko obrnulo tako da je era prosperiteta zaustavljena, došla je depresija do te mere da su ulice bile preplavljene nezaposlenima. Kolonije bi drage volje prihvatile male poreze na čaj i druge proizvode, da Engleska nije oduzela kolonijama njihov novac, što je dovelo do nezaposlenosti i nezadovoljstva. Nemogućnost da kolonisti dobiju moć da izdaju sopstveni novac izvan ruku Georgea III i međunarodnih bankara je bio glavni razlog za revoluciju.“
Ova zadnja rečenica mi već godinama odzvanja u glavi i trudim se da svakog uputim na lekcije iz istorije. Nemojmo izostavljati ove lekcije!
За Небојшу- одлично сте скенирали стање у друштву.Србија се налази у тешкој друштвеној кризи.Оно што посебно деморалише грађанство је, безвољност, безидејност, неповерење у било какав бољитак. Грађанин више не види никакву идеју водиљу ка неком бољем сутра. Питам самог себе, како и куда даље?!
Одговора нема ни у машти!
Odlican tekst. Beskompromisna, skoro religiozna spremnost srpskih ekonomskih vlasti da prate uputstva MMF-a dovedena je do apsurda.
Za Nostradurusa – Nisam siguran da razumem Vašu poentu. Mislim da statički model nije dobar za analizu dinamičkih fenomena. Kada je Srbija u pitanju, siguran sam da teza koju sam izneo stoji. Pri tome, mene ne bi brinulo da je deficit budžeta nastao zbog toga što Srbija pravi puteve, ili termo i hidroelktrane i sl.. Takav deficit bi bio neminovan, ali bi se vremenom efektuirale investicije i stvorila sredstva za njegovo saniranje. Nevolja srpskog deficita je što je visok i što je nastao na bazi finansiranja tekuće potrošnje. U državi u kojoj stalno opada broj onih koji rade, a raste broj penzionera, uravnoteženje je nemoguća misija, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što je veliki deo javne potrošnje fiksan. Hvala na komentaru.
G. Katić, potpuno se slažem sa svime do rečenice „Budžetski deficit nije uzrok kolapsa domaće ekonomije – budžetski deficit je posledica katastrofalnog ekonomskog stanje i još gore ekonomske politike. „. Međutim, sa ovime se ne slažem. Demantira vas seljački jednostavan primjer:
„Zamislimo da imamo državu kao servis, cestara, poljoprivrednika i mlinara. Cestar je u javnoj službi. On godišnje dobiva 99 zlatnika za svoj rad. Od toga plaća hranu poljoprivredniku 66 zlatnika. Poljoprivrednik od primljenih 66 zlatnika plaća mlinara 33 zlatnika, a dio trampom u hrani. A država, da bi opet imala državni proračun 99 zlatnika svakom od njih uzima 33 zlatnika na ime poreza te na kraju opet ima 99 zlatnika za financiranje javne službe.“
Što bi ovdje bio deficit proračuna? To bi bio način da se u ova tri subjekta pojavi višak novca – štednja. A ne da im svu zaradu oduzima država na ime zatvaranja istog proračuna kao i ranije. Rješenje koje proklamira MMF bi bilo da država privatizira ulogu cestara te da naplaćuje korištenje ceste. He. he, samo to ne objašnjava kako će se stvoriti profit od te djelatnosti, zar ne?
Eto toliko, da malo pokrenem raspravu.