Ministarstvo privrede u potrazi za misijom

Ako se po jutru dan poznaje, prve izjave ministra privrede navode na zaključak da je to ministarstvo (bar u ovoj prvoj fazi) u potrazi za misijom i za smislom svog postojanja. Uprkos činjenici da je gospodin Radulović u srpskim medijima naznačio osnovne pravce delovanja svog ministarstva, njegovi nastupi, iako jasni i artikulisani, ostavljaju brojne nedoumice.

Najveći broj mera koje ministar najavljuje tiču se problema koji nisu direktno u domenu njegovog ministarstva. Snižavanje poreza na rad, borba protiv sive ekonomije i poreska disciplina koje gospodin Radulović akcentuje, pre svega su u domenu ministarstva finansija. Ministar takođe najavljuje izradu socijalnih karata i promenu Zakona o radu, što bi morao biti posao ministarstva kojim rukovodi gospodina Krkobabić. Dobro poznati problemi u vezi sa radom i rukovođenjem javnim preduzećima na koje podseća ministar Radulović, tiču se više ministarstava koja vode gospođa Mihajlović, ili gospodin Ljajić, na primer.

Razume se da svaki od ovih problema dodiruje i ministarstvo privrede, pa su i sugestije ovog ministarstva u vezi sa njima dragocene, ali one ne definišu niti opredeljuju smernice i delokrug njegovog angažovanja.

Moguće je i da je vlada napravila interni dogovor po kome je ministar privrede zadužen da govori o ekonomskoj politici vlade u širem smislu, a ne strogo o zaduženjima svog ministarstva. To bi mogla biti solidna demonstracija „nove energije“, timskog duha, dobre saradnje i istovetnosti gledišta unutar vlade. Sve je to moguće ali je malo verovatno, budući da vlada do sada nije uspela da u svojim javnim nastupima pokaže čvrstu resornu disciplinu i koordinirani nastup.

Ministarstvo privrede je u specifičnoj poziciji, budući da za razliku od ostalih ministarstava nema jasno omeđen prostor u kome deluje. Privreda obuhvata i agrar, trgovinu, energetiku, rudarstvo, telekomunikacije, građevinu, itd., a sve te oblasti imaju svoje ministre i (manje ili više) jasnu funkcionalnu organizaciju. Ministarstvo privrede mora biti matrično vezano sa drugim ministarstvima, i to je uvek ogroman problem. Svako ko malo bolje poznaje probleme upravljanja zna da je to najkomplikovaniji oblik organizacionih veza, čak i tamo gde postoje tradicija, iskustvo i disciplina. Bilo kakav oblik matrične organizacije u Srbiji je na ivici nemoguće misije.

Logična funkcija ministarstva privrede u srpskom kontekstu, morala bi biti vezana za strateško planiranje privrednog razvoja, za upravljanje razvojem i osmišljavanje mehanizama za selektivno finansiranje i podsticanje razvoja. Ovo ministarstvo bi trebalo da na svaki način zaštiti i stimuliše one domaće grane i preduzeća koja imaju perspektivu i/ili izvozni kapacitet, i na kojima će razvoj počivati. Posao ovog ministarstva nije samo da privlači i stimuliše investicije, već i da odbija one koje nisu u strateškom interesu Srbije.

Posao ovog ministarstva je i da stimuliše primenu novih tehnologija, da obezbedi i koordinira transfer tehnologije i da pomogne proces postepenog gašenja onih delatnosti koje su bez budućnosti. Umrežavanje preduzeća, naučnih instituta i fakulteta bi trebalo da bude u opisu radnog mesta novog ministra. Vremenski horizont ministarstva privrede, ako je ono dobro koncipirano, pre su decenije nego mandat jedne vlade.

Ukratko, ovo ministarstvo ima smisla samo ako neprekidno gleda u budućnost, ako planira i koriguje planove, ako aktivno upravlja razvojem, ako rizikuje i smelo arbitrira. Ako svega toga nema, ako je smisao aktivnosti ministarstva da se bavi samo stvaranjem poslovnog ambijenta, tada je ministarstvo za privredu savršeno nepotrebno i skupo. Taj cilj se može postići i bez njega.

Iz svega što se od gospodina Radulovića do sada moglo čuti (a on je na javnoj sceni dovoljno dugo) čini se da on veruje da je uloga države samo u tome da stvara dobar poslovni ambijent. Kada se ambijent uredi, moć i mehanizmi tržišta će se postarati da privreda procveta. Otuda i njegovo verovanje da je snižavanje poreza najvažnija mera za oporavak privrede.(1)

Još indikativnije, ministar se zalaže za ukidanje Fonda za razvoj – dakle ne za njegovu reformu, profesionalizaciju ili departizaciju. Ukratko i nažalost, ministar za razvojnim fondovima, verovatno ni za razvojnom bankom, ne vidi potrebu. Na ovaj način, on se u startu odriče upravo onih neophodnih mehanizama koji mogu pomoći da se privredni razvoj usmerava i stimuliše.

Nevolja sa ovim pristupom je što on ne počiva na iskustvu i što ignoriše sve uspešne razvojne modele modernog doba. Nijedan razvojni model (osim nebitnog hongkongškog) nije realizovan isključivo na bazi „ambijentalne“ razvojne politike. Ambijentalni pristup je, sa istorijske i empirijske tačke gledišta, u domenu tržišne naive. On nije produkt iskustva, već ideologije.(2)

Uprkos svemu navedenom, nema razloga za posebnu kritiku novog ministra. Od svih ministara, i starih i novih, on je najglasnije i najjasnije iskazivao svoje stavove, njegov credo je poznat i ne mora se pogađati šta ministar misli. Konačno, on je samo deo tima u kome, bar sudeći po informacijama koje dopiru do javnosti, svi slično misle i koji namerava da održi strateški kontinuitet ekonomske politike koja je na sceni poslednjih dvanaest godina. Nije zato slučajno što su krupni problemi u vezi sa ekonomijom Srbije identifikovani u psihološkim defektima nacije, a ne u oblasti katastrofalne finansijske politike i sumanutih kamata, na primer.

Ekonomska logika koju vlada sledi se odlično uklapa u skript MMF-a, iako MMF možda neće podržati baš sve najavljene mere. (Biće zanimljivo videti kakav će odnos MMF zauzeti prema najavljenom  radikalnom snižavanju poreskih stopa.) Iako se nesuglasice mogu pojaviti, ova vlada, pogotovo njen ekonomski deo, svakako je po ukusu MMF-a, a to je i najvažnije.

—————————————————————————————————————————————————————————————

(1) Svoj skepticizam prema radikalnom smanjivanju poreskih stopa sam pokušao da argumentujem u tekstovima http://nkatic.wordpress.com/2010/05/08/vrabac-u-ruci-i-golub-na-grani/  i  https://nkatic.wordpress.com/2011/03/10/jereticka-pohvala-porezima/

(2) O prenaglašavanju značaja ambijenta, kao i o fluidnosti samog pojma sam često pisao, na primer i u tekstu https://nkatic.wordpress.com/2010/10/02/dve-godine-krize-ili-kraj-pocetka-vi-deo-%E2%80%93-poslovni-ambijent/