Preturajući po starim papirima, našao sam par putopisnih tekstova koje sam objavio kao student, pre više od 35 godina. Tekstovi po sebi nisu bitni i imaju sentimentalnu vrednost samo za mene. Bitan je, verujem čak veoma bitan samo društveni kontekst u kome su tekstovi pisani, i to je jedini razlog zbog koga sam želeo da ih podelim sa čitaocima.
Svaki letnji studentski raspust od 1974. do 1977. sam koristio za velika InterRail putovanja po Evropi koja su trajala po mesec dana. Jedini izuzetak je bila 1976. godina kada sam otišao u SAD, radio dva meseca, a potom dva meseca putovao po Americi i Meksiku.
Jugoslovenski pasoš je omogućavao da se bez vize putuje po zapadnoj Evropi i samo je Španija (pod Frankom) zahtevala vize, i dosta teško ih davala. (Ta politika se nastavila i par godina posle Frankove smrti).
Najveći deo paprenih troškova putovanja sam finansirao sam, baveći se raznim studentskim poslovima. Najveći broj mojih prijatelja je takođe zarađivao i putovao. Za nekoga ko je hteo da radi, posla je uvek bilo. Podrška roditelja je bila pre svega psihološki važna.
Oko 100 InterRail karata je prodavano godišnje u Srbiji tih godina, a otprilike desetina je otpadala na moje gimnazijske prijatelje. Mali broj studenata je pravio ovu vrstu putovanja jer su troškovi bili visoki, putovanja su bila naporna. Jadransko more je tada bilo lepša i lakša alternativa. Svejedno – ko je želeo, imao je i slobodu i mogućnost da putuje.
Na prvo putovanje sam krenuo noseći zeleni, lovački ranac koji sam pozajmio od Nenada. Ranac je bio loš, težak i napravio mi je rane na ramenima, pogotovo što je bio pun konzervi koje sam nosio iz Beograda. Po Nenadovoj dozvoli ranac sam bacio kada sam u Londonu, koji je tada bio vrlo jeftin, i kupio „pravi“ putni ranac sa metalnim šipkama.
Ironija je htela i da sam na put po Evropi, ja, deklarisani rusofil, krenuo sa rancem na kome je, između ostalog, pisalo i „Ja mrzim Brežnjeva“. Nenad je bio sin visokog državnog funkcionera, veoma inteligentan i veoma duhovit. Nažalost, Nenad je preminuo i ovo je moje malo sećanje na njega – ranac je poslužio kao povod.
Najveći deo svojih putovanja sam prošao sam, i veoma retko sam sretao putnike iz Jugoslavije. Par susreta koje sam imao, pomogli su mi da bolje razumem smer političkih procesa u Jugoslaviji, sa jedne drugačije strane.
Na Iberijskom poluostrvu, na jednoj železničkoj stanici, sreo sam dva hrvatska studenta. Bili su pristojni mladići, ali sam uočio neobičan fenomen. Za razliku od mene koji sam na pitanje odakle dolazim uvek govorio da sam iz Jugoslavije, oni su uporno govorili da su iz Hrvatske. U dlaku isti fenomen sam video i kada sam u Beču sreo par devojaka iz Slovenije koje su bile na kraju svog InterRail putovanja. Ni one nisu dolazile iz Jugoslavije, dolazile su iz Dežele.
U političkom smislu sam bio daleko od naivnog, ali mi se nacionalno izjašnjavanje na stranim železničkim stanicama činilo besmisleno narcisoidnim, tim pre što se i za „veliku“ Jugoslaviju nedovoljno znalo.
Evropa je bila preskupa za nas, i u pravilu sam bio gladan tokom najvećeg dela putovanja. Spavao sam nekomforno, gde se moglo ili gde sam se zatekao. Sve to nije bio veliki problem i nikada nisam pomišljao da odustanem. Možda najvažnije iskustvo koje nosim i koje je i povod za ovaj tekst, vezano je za našu integrisanost, ili bar za mogućnost integrisanosti u Evropu i svet.
Tokom ovih putovanja osećao sam se potpuno ravnopravno, zapravo „ravnopravnije“ od zapadnjaka koje sam sretao. Bio sam informisaniji, bolje obrazovan i zainteresovaniji za svet od njih, iako su oni bili deo tog velikog sveta.
Slušali smo istu muziku, gledali iste filmove i čitali smo iste knjige. Senzibilitet i ukusi su nam bili slični. Život između istoka i zapada mojim je sunarodnicima davao i specifičnu vrstu lucidnosti i otvorenosti na „obe strane“. U polemikama i razgovorima na putovanjima, baratali smo sa mnogo manje stereotipa i klišea i imali smo više polemičke okretnosti. Bar je to meni tako izgledalo.
Dobro školsko obrazovanje, Politika, NIN, Književne novine, Književna reč, zagrebačko Oko, Džuboks magazin, televizijski programi kulturnih sadržaja, itd. davali su nam odličan pregled globalne scene. Informacije su bile fokusirane na „važno“, na pozitivnu selekciju sadržaja koji su iz sveta stizali do nas. Jugoslavija je tih godina, u vremenu pre Interneta i kablovske televizije, bila bolje i kvalitetnije integrisana u svet no što je to danas.
Tekstovi u prilogu su pisani za omladinski komercijalni nedeljnik Zdravo. To je bilo Politikino izdanje koje je izlazilo nekoliko godina, a potom se ugasilo. Možda će se stariji čitaoci setiti simpatičnog reklamnog slogana koji je glasio ovako:
– Hej čoveče, šta to radiš?
– Zar ne vidiš, čitam Zdravo!
– E, pa onda imaš pravo.
Nenad je našao „tezgu“ u ovim novinama, pa smo povremeno objavljivali svoje amaterske putopise. Zdravo je to odlično plaćao, zapravo, plaćali su fantastično, bar iz studentskog ugla. Naravno, pisao sam pre svega za pare, ali sam pisao i sa željom da podstaknem mlade na putovanja.
Objavio sam, ako me sećanje ne vara, samo četiri teksta. Prvi je bio ponajviše o Londonu, ali je taj tekst po svoj prilici izgubljen. Dva teksta sam sačuvao u celini, dok reportaži iz SAD koja je bila najduža, na četiri strane, dve poslednje strane nedostaju. (Videti post scriptum.)
Postojao je i peti tekst – sa putovanja u SSSR. Napisao sam ga, predao redakciji, ali je posle dugog oklevanja redakcija odlučila da ga ne objavi. Tekst je bio previše afirmativan, previše proruski obojen. Redakcija se nikada nije mešala u tekstove koje sam pisao, ali taj poslednji tekst nije mogao da prođe. Nisam se ljutio, a redakcija je možda bila u pravu što ga nije objavila. SSSR sam tih godina gledao kroz ružičaste naočare, i bio slep za ono što se nije uklapalo u moju idealizovanu sliku.
Putovanja su mi veoma pomogla da se osetim građaninom sveta i da ga bolje razumem. Možda su ta iskustva odlučujuće odredila moj pogled na svet i dala mi veliku slobodu kretanja u njemu. Gotovo sve što sam želeo da vidim, video sam na vreme, i na najlepši način. Beogradski student iz socijalističke zemlje je tih, sedamdesetih godina, mogao da putuje gde je želeo i da se svugde oseća kod kuće. Zato je i povratak sa putovanja bio lep.
Zdravo_Korzika_Portugal_20_02_1978
P.S. Jedan čitalac bloga je našao ceo tekst o mom putovanju po SAD i digitalizovao ga. Ako nekoga interesuje, tekst je na adresi http://yugopapir.blogspot.fr/2014/06/nebojsa-katic-dozivljaji-studenta-iz.html. Dve strane koje su nedostajale sam dodao i u izvornom obliku i dopunio link vezan za američki tekst.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
За Бојана – Нажалост, нисам био у Русуји већ преко деценију и по. Хвала на коментару.
Г. Катићу, да ли сте у неком претходном периоду били у Ст. Петербургу и Москви, и ако јесте, какве су вам сада импресије, након тих пар деценија?
За Марка Бојковића – Био сам фасциниран лепотом Лењинграда и пријатељима сам говорио да сам се осећао као да сам ходао кроз бајку. Москва ми се није толико допала. Био сам импресиониран културним институцијама и односом грађана према култури, људима који су у метроу читали, чинило ми се, „озбиљне“ књиге. Одговарала ми је „нормалност“ коју сам видео, или ми се бар причињавало да сам видео. Нисам видео примере социјалне патологијe каква се често виђа на улицама западних градова итд. Наравно, то је био туристички боравак и импресије су могле бити површне.
Заиста не знам шта је господин Лакићевић писао, па то не бих могао да коментаришем. Хвала на коментару.
„Postojao je i peti tekst – sa putovanja u SSSR. Napisao sam ga, predao redakciji, ali je posle dugog oklevanja redakcija odlučila da ga ne objavi. Tekst je bio previše afirmativan, previše proruski obojen. Redakcija se nikada nije mešala u tekstove koje sam pisao, nikada nisu ni reč u njima promenili, ali taj poslednji tekst nije mogao da prođe. Nisam se ljutio, a redakcija je možda bila u pravu što ga nije objavila. SSSR sam tih godina gledao kroz ružičaste naočare, i bio slep za ono što se nije uklapalo u moju idealizovanu sliku.“
Поштовани господине Катићу, можете ли нам рећи шта је било то што сте видели кроз те „ружичасте наочари“, шта вам се то толико свиђало у СССР-у; да ли је то заиста у питању била само ваша љубав према сигурности, сигурности којом је СССР био опседнут, како би се могло закључити на основу текста господина Лакићевића објављеног на сајту „Пешчаника“?
(Текст господина Лакићевића: http://pescanik.net/tranzicija-u-intelektualcu/)
Za Marka Bojkovića – Nažalost, pitanje o hipicima iz 1975. je previše van teme da bih se time danas bavio. Hvala na komentaru.
(Nebojša Katić, 21/05/2014 u 21:37)
Potpuno ste u pravu, gospodine Katiću, biti hipik je 1975. godine bilo već itekako demode, čak i za nas iz provincije; do tad je naime i beogradski Hipi iz šezdesetih godina, Ivan Trifunović, već odavno bio napustio hipi pokret i preselio se, 1975. godine, u Melburn u Australiji:
http://www.blic.rs/vesti/drustvo/ispovest-novi-muftija-za-blic-bio-sam-hipik-i-druzio-se-sa-sekularcem/t1lsl37
Данас је у Политици интервју с Дејаном Јовићем; препоручујем његова писања о историји друге Југославије: његову књигу, чланке, и томе сродно.
За инг. Дејана – Хвала за корекције – 1974. је била lapsus calami, али сам потпуно заборавио да су кризни штабови одмах почели да „раде“ после избора.
За господина Катића – Дозволите две корекције: „кризни штабови“ су почели да ничу још октобра 2000. године, док је обрачун са „либералима“ почео у јесен 1972. године (када су „пали“ Никезић, Перовићева и Чанадановић), а завршио се почетком 1973. године.
Штета узрокована чисткама (1972-1973) била је и политичка, и економска, и интелектуална.
***
Чини ми се да се реторика Латинке Перовић драматично променила. Да не говорим како је склона идеализацијама и учитавању онога што није била политика „либерала“:
Страх од ситуације да се Србија нађе сама на једној страни а све остале републике и обе покрајине на другој – постојао је и драматичне 1971. године, у време доношења уставних амандмана који су били основа за Устав 1974. Њих је, заборавља се, омогућила либерална оријентација тадашњег партијског руководства у Србији, које је у аутономијама видело корист за развој, демократију и стабилност саме Србије. (…)
У једном од последњих интервјуа који је 1978. године дао једном америчком новинару, Тито је, према наводима свога биографа, словеначког историчара Јоже Пирјевца, на питање – шта му је било најтеже, одговорио: „Да убедим Србе у потребу аутономних покрајина“. А на питање зашто није предложио да Косово постане република – „Срби би ме убили“.
http://www.izjave.net/author/1443
http://www.autonomija.info/latinka-perovic-vojvodanski-otpor-dolazi-iz-kulture.html
„Либерали“ уистину јесу били на таласној дужини „федерирања федерације“, односно да свака република СФРЈ буде заокружена целина и следи свој развојни пут – да не кажем како су у економском погледу размишљали слично као Савка Дапчевић-Кучар и Мико Трипало. То се на известан начин догодило доношењем Уставних амандмана 1971. године, а нарочито касније када су донети Устав (1974), Закон о удруженом раду (1976), Закон о економској децентрализацији (1977). Међутим, кукавичје јаје лежи у следећем: Југославија је организована (готово) као конфедерација, док је Србија уставним решењем из 1974. „кројена“ као асиметрична федерација.
И Вама хвала на коментарима.
За инг. Дејана – Велика чистка кадрова се десила и 2001. године, иако тада није било Тита. Можда ће се неко једног дана позабавити феноменом кризних штабова, тим срамним догађањима блиске прошлости. Систем се мења, али се домаћи нарави не мењају. Цена тога је веома висока.
Што се српских „либерала“ из 1974. тиче, они за мене остају тајна. Прочитао сам последњу књигу Латинке Перовић, и то ми није помогло да одагнам скепсу са којом гледам на тзв. српске либерале. Колико год имао личних симпатија за већину актера, колико год ми импоновала њихова урбана и цивилизована појава, толико ми се чини да им је фалила јасна визија Србије и да се ту радило само о модернијој реторици. Хвала на коментару.
За господина Катића – Када су у питању чистке које су од јесени 1972. захватиле Србију, двоумите се између „искуства или наших карактера“.
Брозова тактика обрачуна била је једноставна – свако треба да чисти „своје“. Он није директно учествовао у чишћењу, али су извршиоци погађали његове жеље. У Бачкој Паланци 8. новембра 1975. Тито је дословце изјавио: „Ја сматрам да сте ви овдје, у Војводини, заузели правилан став када сте одлучили да се обрачунате са оним елементима који си кочили наш социјалистички развитак. Вама се ту понекад замјерало. Али, ја вам никад нисам замјерао“ („Слом српских либерала“, стр. 283, 1990).
Управо у Војводини, која је била економски и културно напреднија од остатка Србије, чистке су попримиле погромашке размере. Страдали су не само етнички Срби, већ и етнички Хрвати и Мађари (Пал Шоти, Маћеш Келеман, Степан Марушић – председник Извршног покрајинског већа и др). Шоти и Чанадановић су недуго затим доживели инфаркт. Милан Кнежевић, покрајински секретар за унутрашње послове, тешко је оболео и извршио самоубиство у стојећем ставу.
Марко Никезић и Латинка Перовић су још добро прошли. Чак ни крајем осамдесетих, ни Никезић ни Перовићева нису имали онолико негативан став према лику и делу Јосипа Броза колики би требало. Никезић је користио еуфемизам да је Тито (седамдесетих) био „у интелектуалној снази, али у дефанзивном ставу; а тада се не може ништа ново научити: могу се примењивати раније научени маневри“ („Слом српских либерала“, стр. 323, 1990).
*
У праву сте када сте саопштили да такве чистке по обиму и структури нису забележене у остатку (социјалистичке) Југославије. Поред масовних смена у партији, није било великог предузећа где није „очишћен“ први слој управе (ЕИ Ниш, Робне куће Београд итд).
***
Иронија судбине је да руководство Србије с краја шездесетих и почетка седамдесетих названо „анархолибералним“ (и технократским). Пошто нису могли да их оптуже за национализам, Кардељ је алхемијски спојио „анархизам“ и „либерализам“. Односно, као један од великих грехова им је приписан либерализам „према класном непријатељу“.
За инг. Дејана – Пад „либерала“ је трагична прича о кукавичлуку српске политичке елите. Директоре у Србији није чистио Тито, већ су их чистили српски политичари, као што су чистили и једни друге. Колико се сећам, таквих чистки, по обиму и структури, није било у другим републикама. Питам се да ли је проблем био у искуству, или поразније, у нашим карактерима. Хвала на коментару.
За господина Катића – Пошто је извесно време грчка криза „стајаћа“ тема на блогу, дозволите да „окренем времеполов“ ка седамдесетим.
Изнова сам прочитао књигу Славољуба Ђукића „Слом српских либерала“ (1990). Истина, Марко Никезић, Латинка Перовић, Мирко Чанадановић и др. су од стране политичних противника погрдно прозвани „анархолибералима“, али се у јавности, ипак, усталио краћи облик – либерали.
Мој утисак је чврст – пали су без борбе „признавајући суд своје партије“ (да се сликовито изразим „позајмљујући материјал“ из Брозове „бомбашке“ реченице из 1928. године). Последице су биле катастрофалне – чистке (укуључујући и „сечу“ успешних директора) у Србији биле су драматичних размера.
Неки воле да Никезићеву екипу квалификују као пропуштену прилику Србије, а мене занима како их Ви сада перципирате.
Унапред хвала на коментару.
П.С.
Лакше је посматрати ствари уназад, али мислим да Никезић и Перовићева у оно време нису довољно добро „испекли“ (политички) занат. Наивно су веровали да подношењем оставки спасавају све остале.
Za Marka Bojkovića – Zamislimo za trenutak da su podaci projekta Medison tačni i da je BDP po glavi u tzv. Geary-Khamis dolarima obračunat kako treba. Zamislimo da je retroaktivno računanje agregata BDP, koji u socijalizmu nije postajao, tačno. Zanemarimo zjapeću nelogičnost između podataka za bivše republike i agregiranih podataka za Jugoslaviju u bazi podataka Medisona. Uzmimo da je Goranova ekstrapolacija podataka tačna i da je rast BDP-a po glavi od 1989. do 2015. ukupno oko 13%, a da je rast od 1979. do 2015. oko 17%. To bi značilo da je BDP Srbije u poslednjih 26 godina porastao tek nešto više nego što je porasto BDP Kine u samo jednoj godini, a da je za poslednjih 36 godina taj rast manji od dvogodišnjeg agregatnog rasta Kine. Dakle, radi se o podacima koji bacaju stravičnu sliku na ekonomsku stvarnost Srbije.
Što se komentara o automobilima, iPhonima i patikama tiče, to je bolje ne komentarisati. Takva vrsta i „dubina“ razmišljanja je možda depresivnija čak i od stvarnog stanja srpske ekonomije. Hvala na komentaru.
@Marko Bojković
Stara kletva: “ Dabogda imao pa nemao“.
Tih sedamdesetih je najveća poslastica za radničku decu, koja su po ceo dan provodila u parkiću ili ispred zgrade igraju ći se, pa te baka Mara pozove da uzmeš štulu hleba namazanu mašću popaprena alevom paprikom i po vrhu sitno iseckan luk. Raspust prođe za tren oka.
U to vreme tek počinje uvoz južnog voća, dolatzi koka kola, MEK tek kasnije. Tako da nam sa progresom i zahtevi rasti brže od objektivnih mogućnosti.
Osnovni faktor te sreće je upravo priča starijih ukućana kako je nekad bilo loše, a za bolje nismo znali ni roditelji ni mi.
SSSR nije pao na atomskoj bombi već na najlon čarapama.
Progresu niko ne može odoleti pa ni mudri kinezi.
Zanimljiva i aktuelna analiza bi bila ,šta je uzrok jačanju islama?
Možda upravo otpor progresu!?
Pozdrav
Uzgred, link koji ste postavili je propagandni pamflet koji služi tome da objasni jugoslovenskim narodima koliko im je zapravo bilo loše, a koliko im je sada dobro. U psihološkom smislu to je veoma dobro. Bolje je manipulisati prošlošću nego se suočiti sa današnjicom. Pogotovo je dobro ubeđivati one koji ne mogu da porede „nekad i sad“.
(Nebojša Katić, 21/05/2014 u 11:53)
Evo još jednog takvog propagandnog pamfleta, koji tvrdi, citiram:
„Стандард нам бољи него пре четврт века
Данас у Србији просечни доходак по куповној моћи већи за 13 одсто него фамозне 1989. или чак за 17,4 одсто од најбоље године у седамдесетим, 1979.“
http://www.politika.rs/rubrike/Komentari/Standard-nam-bolji-nego-pre-cetvrt-veka.sr.html
No, sudeći po komentarima, izgleda da i među onima koji mogu da porede „nekad i sad“ ima onih koji se slažu sa tezama ovog propagandnog pamfleta:
Svakako da je danas znatno bolje | 30/05/2015 15:20
Setim se u mom kraju, radničko naselje van Beograda, ispred zgrade 1970-ih i 1980-ih godina, divan parking a na njemu tek svako peto mesto popunjeno nekim „stojadinima“ i „jugićima“ koje su vlasnici više popravljali nego što su se vozili. Mesta koliko ti je volja. Deca se igraju na terenima u nekim „šangajkama“ ili „puma-kopijama“ iz Borova. Lopte skandal. Tek poneko je imao pristojan televizor u boji. Nestašice najlon čarapa, zejtina, šećera, pa ponekad i luka. Setim se onog vica iz kafane: „Gospodine želite li luk sa ili bez ćevapčića?“. Sva pristojna roba se švercovala spolja. A danas dodjem na isti parking. Nema mesta ni za lek, moram po pola sata da kružim da nadjem parking. Sve zapadna kola, a pred kafanom na uglu besni džipovi. Sva deca u „starkama“ o kojima sam ja sanjao. Svi nose iPhones, Samsung i druge pametne telefone. Neki nose i laptop-ove. Imaju Nike i Reebok obuću. Televiziju gledaju na tankim ekranima. Pa kako je onda danas gore? Ko je ovde lud a ko zbunjen?
A politička levica je danas stvarno smešna. Ove godine, zahvaljući poplavama, imaju izgovor da zaborave na gay paradu…
Što se tiče rodbine i svojte, to je sasvim uobičajeno. Malo niže sam pomenuo primer komšinice koja štiti ubicu. A moguće je i da ima vezu u muriji.
A meni je zanimljivo da neko ko ima reputaciju i dobar biznis na najzahtevnijem tržištu, dođe ovde i glupira se sa našim majmunima. Možda mu je usfalilo, da kupi detetu bicikl?
За grey owl
Нисам мислио на дизајнера, него на зета.
Не могу ти рећи чијег
одма’ би се сетио који је.
Evo, Moca napisao reportažu, možda bude i nastavak…
http://www.blic.rs/Vesti/Srbija/475308/Ovde-je-Princip-pregazio-Drinu
Setio sam se i jednog svežijeg primera:
Logotip – Air Serbia
Totalno đubre. Ima i tu priča, ali dovoljno je kukanja…
@ Vlada
Naravno da uvek ima prevaranata. Ali u slučaju koji sam spomenuo, reč je o klasičnoj korupciji u državnoj ili poludržavnoj firmi (Politika AD) i trgovini sa izvesnom franšiznom i velikom agencijom.
Niko iz struke, pomenutom gospodinu, ne spori ilustratorsku veštinu ili čak art-directoring. Ali kao dizajner – 0. To međutim, nije bio problem da on ovde nastupi u jednom cirkusu, za dobar honorar. Fora je da tamo, gde je etabliran, niko neće znati za njegov „biznis“ ovde. A ovde, samo ljudi iz struke znaju o čemu se radi, a ostala javnost koja nije kompetentna ima serviranu priču.
Radi se o kriminalno lošim amblemima i logotipima za javne institucije, čak i jedno ministarstvo. Ali nema veze, Pera i Žika su se ugradili, a „dizajnera“, koji je zaista poznat lik iz kulturnog miljea bivše države, boli uvo. Tamo, „preko bare“, njegov ugled je neukaljan.
Otišao sam iz „Hupera“ pre nego što su ga ukinuli. Imao sam veliki problem sa glavnom urednicom, koja je postavljena 2006, za pomenutu akciju. Osim što gospođa nije imala nikakvo novinarsko iskustvo, bila je, da se fino izrazim, neuračunljiva osoba. Tačno ono što je šefovima trebalo – uterivanje straha zaposlenima. Inače, kada je u pitanju taj biznis, imam i mnogo gora iskustva.
Što mi tada lepo reče, urednik reportaže u „Blicu“:
– Nigde se više ne traži kvalitet…
Traže se podaništvo, udvorištvo i blejanje ili ćutanje. Ljudi na Balkanu su ekstra talentovani za takve zahteve.
За grey owl
Слон са референцама у стакленој радњи Политике. Тренутак када коририст постаје бенефит, а циљеви таргети.
Додуше, није он крив што је Политика стаклена, криви су они који су га у њу пустили.
Има људи који имају вештину да убеде друге да су способни, чак имају и списак фирми које су успели обманути, тзв. референце, али ту њихове вештине престају.
Nije „Karnedži“, ipak je Karnegi…
Što se tiče članaka u Politici, ja stvarno nisam siguran šta ti ljudi pišu. Kao što mi nije jasno kako neko ko studira elektrotehniku, doktorira na psihologiji. I šta uopšte neko ima da kritikuje u zemlji koja je rasturena korupcijom. Gde je pravosuđe paravan, a policija se bavi reketiranjem i eliminisanjem konkurencije („neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet“).
Što se tiče „Politike“, moja averzija prema mediokritetima i bitangama seže u 2006.-2007. godinu kada je ekipa sa tadašnjim direktorom uništila par časopisa da bi se ugradila kroz „redizajn“ preko spoljne marketinške agencije. Kao konzultant, učestvovao je i jedan poznati „dizajner“ jugoslovenskog porekla, koji je doduše bio uspešan ilustrator u USA. Bio sam svedok kecanja u zdrav mozak, pa mi je to ostalo u sećanju…
Juče oko 18:00 (subota). Čekam autobus kod pošte na raskrsnici Borske i Stanka Paunovića – Veljka na Miljakovcu. Odjednom iz drugopomenute ulice uz škripu guma startuju dva idiota (oko 25 godina). Kreću niz Borsku cik-cak, leva-desna traka i posle 30-tak metara zaokreću desno, zakucavaju se bočno u parkiran auto i završavaju na parkingu pored ulice (odvalili su još jedan auto).
Nije bilo drugih kola ni pešaka na ulici.
Sačekao sam uviđaj, prijavio se kao svedok. U međuvremenu se skupila gomila komšija. Komentari su bili u fazonu: „Dobro je, niko nije poginuo…“
Ja savesni podanik (idijot) čekam pola sata da dođu neki saobraćajni panduri da bi im ponovo rekao, kako je u pitanju klasično divljanje. Pola sata gledam majmuna koji nije pijan, a nije ni na čemu drugom, osim možda na amfetaminima ili koksu, i koga boli uvo i da je ubio nekog. Naravno pandure i ne zanima. Maltene ih se boje. I još se pojavljuje komšinica koja lažno svedoči, kako je pretrčavala ulicu. Jadna deca, nisu ništa kriva…
Dobro je. Umesto da sam pustio stoku da gine i štiti svoje majmune-ubice, ja nešto svedočim. U ponedeljak idem kod drugarice advokata, da proverim, da li ću biti krivično gonjen ako otkačim svedočenje, pošto nema nikakve svrhe. Baš sam se izglupirao.
Živela Srbija…
За Марка Бојковића – Из перспективе мог београдског студентског искуства, студирање у САД ми је изгледало баш тако, како сам га описао. отишао сам на пар предавања како бих осетио атмосферу, и то искуство сам упоређивао са предавањима на мом факултету. Разлика је била драматично велика. При томе, академски амбијент је 70-тих у САД био много другачији од онога какав је данас. Хвала на коментару.
Zahvaljujući Yugopapiru dobili smo priliku da pročitamo ceo putopis o Americi. A u njemu, pri kraju teksta, i utisak gospodina (u to vreme, pretpostavljam, druga) Katića o Americi i njenom visokoškolskom sistemu:
„Neodoljivo mi se nametala misao da jedini deo života koji u Americi objektivno vredi jeste onaj akademski.“
http://yugopapir.blogspot.com/2014/06/nebojsa-katic-dozivljaji-studenta-iz.html
Gospodin Katić je ovaj svoj utisak doneo nakon nedelju dana gostovanja na univerzitetu Brendajz, kraj Bostona. Ali pogledajmo kakve utiske o američkom akademskom životu nosi osoba koja je svoje utiske sticala tokom višegodišnjeg studiranja na tri elitna američka univerziteta (Karnedži-Melon, Harvard, Kolumbija), i to uspešnog studiranja, krunisanog odgovarajućim akademskim zvanjima – za razliku od npr. utemeljivača visokog obrazovanja u Srbiji, osnivača Velike škole (preteče Beogradskog univerziteta), prvog srpskog ministra (popečitelja) prosvete, Dositeja Obradovića (koji je studirao filozofiju i teologiju u Haleu, pa zatim fiziku u Lajpcigu itd. – no ne znam da je ijednu od svojih akademskih studija uspešno završio…). Elem, da vidimo kako izgleda taj Katićev bajkoviti američki akademski život – sa svuda naokolo prisutnim dobro obrazovanim studentima, koji neprestano čitaju ili vode jake intelektualne diskusije itd. – u poređenju sa katastrofalnim, intelektualnom žabokrečinom prekrivenim, srpskim državnim fakultetima, npr. Filozofskim fakultetom u Beogradu:
Филозофски факултет се заиста донекле разликује од аналогних (врхунских) институција у свету тј. САД. Али не морамо да залазимо у сферу златних виљушака и најстаријег народа да бисмо признали да нису баш све разлике нужно на његову штету. На пример, Филозофски факултет је идеолошки мање хомоген и као резултат, мање конформистички од одељења друштвених наука на многим елитним универзитетима на којима се однос гласача Демократске и Републиканске странке креће и до сто према један. Колико год се жалили на утицај странака на државне универзитете, таква драстична хомогенизација мишљења не постоји.
Иако и на Филозофском факултету, као и у Србији генерално, постоји притисак политичке коректности она засад нема идејни монопол. С друге стране, један мој професор на Колумбији се наљутио кад сам поменула тезу (коју сам први пут чула на вежбама из психологије личности у Београду) да је утицај васпитања на развој личности ограничен. Један чувени професор са Харварда (у међувремену отпуштен због лажирања података) ми је написао „you will have a miserable life” (живот ће вам бити тужан) зато што сам, између осталог, доводила у питање његово инсистирање на правима животиња; трећи професор ми је на завршном раду из политичке филозофије у којем сам указала на сличности између Дјуиа и Берка ставио коментар ,,сад си открила ко си”.
Српско јавно мњење нема јасне вредносне и чињеничне оријентире, и јако лако пада у крајности: прво умишља велики историјски значај и свуда види велике таленте и потенцијал да би већ следећег тренутка пљувало по свему и пристајало на сваку бесмислицу не би ли се уграбила мрва одобравања. У том клацкању између крајности полако се изгубио осећај да у Србији ипак постоје ствари које и без хистеричног улепшавања вреде.
http://www.politika.rs/pogledi/Zeljka-Buturovic/Prave-vrednosti.sr.html
@ Yugopapir
Hvala za sajt i tekstove.
Dobar podsetnik…
Za Yugopapir – Najlepše Vam hvala na trudu. Sada imam ceo tekst. Verovatno niste nabasali na moj prvi tekst o Londonu? Još jednom hvala za tekst i digitalizaciju. Hvala na komentaru.
Sada su sve stranice tu.
Posedujem svega nekoliko sačuvanih primeraka tinejdž magazina Zdravo – jedan od njih je prilično „raskupusan“, ali to je baš taj, martovski iz 1977, gde su sve četiri stranice američkog putpisa sačuvane.
Zanimljivo je da sam Vaš članak pronašao u magazinu noćas i odlučio da ga obradim pre nego što sam uopšte saznao za Vaš blog – do kojeg sam došao preko Gugla, pitajući se da li je još tu negde mladi Nebojša Katić koji je nekada davno opisao svoje putovanje po Americi…
Kad ono… Sećanje na sedamdesete, skenirani članci, pre samo mesec dana…
Originalne stranice koje vam nedostaju su ovde:
http://postimg.org/image/mo6vyc46r/
http://postimg.org/image/ou5s6kx0z/
A članak sam, ako nećete imati ništa protiv, digitalizovao i postavio ovde:
http://yugopapir.blogspot.com/2014/06/nebojsa-katic-dozivljaji-studenta-iz.html
Veliki pozdrav 🙂
Uživao sam čitajući ove putopise. Šteta što ih nema više.
Поштовани господине Катићу, читајући Ваше путописе и дух који их прожима (као и других Ваших текстова) чини ми се да су људи који иду на Пут одувек били реткост, нарочито данас. Данас се путује и шкљоца а тек по доласку кући се гледа где се заправо боравило. Исто је приметио и Јован Дучић својевремено посматрајући тадашње енглеске путнике у Египту.
Путовао сам о свом трошку и скоро никад преко агенција и сваки дан припремања је био за памћење. Нажалост, добар део искустава и утисака нисам имао са ким да поделим јер већину првенствено занимају цене по кафићима и доступност плина на пумпама. Ваљда људи воде рачуна како да потроше позајмљене паре (са каматом) за путовања.
Kada sam pominjao propuštenu šansu iz 80-tih godina, nisam imao iluzija. Danas bi sigurno bili u dubiozi kao jedna Grčka. Prošli bi celu „liberalnu“ priču. Ali ono što smo prošli 90-tih, baš nismo morali.
To jeste problem državničke mudrosti ili gluposti. Mi stalno stradamo bez potrebe. Jer nema onoga ko će osmisliti tu identifikaciju a kamoli strategiju.
Za Marka Bojkovića – Svakako bih uvrstio i Teodora fon Burga u heroje Srbije, ali mi to ne smeta da se složim sa ključnim tezama Željke Buturović. Hvala na komentaru.
„Неко ко је имао афинитете сличне мојима, имао је „подршку“ система кроз атмосферу која је била око нас. Било је лако „изградити се“ у том амбијенту. Млади који то исто чине данас, чине упркос систему и они су моји хероји. Предлагао сам Политици да уведе рубрику „Хероји Србије“ и да промовише младе људе који иду против злог тренда.“
(Nebojša Katić, 21/05/2014 u 14:21)
Poštovani gospodine Katiću, možete li nam reći da li biste među pomenute „Heroje Srbije“ uvrstili i Teodora fon Burga, ili ste bar po tom pitanju saglasni sa Ms. Buturović?
http://www.politika.rs/pogledi/Zeljka-Buturovic/ODLIV-MOZGA.sr.html
Unapred se zahvaljujem na odgovoru.
U vezi A. Markovica – meni je malo tesko da poverujem u naivnost i neiskustvo. Pa nije istorija pocela 89, nego mi zivimo u nekom odnosu snaga hiljadma godina unazad. To i jeste posao drzavnika, a svinh nas ponaosob da domerimo sledeci korak. Sve zavisi odakle smo posli i kuda idemo i s akojm se grupom identifikujemo.
Za Nikolu – Mislim da ste u pravu. Smisao mojih komentara koji se odnose na vreme A. Markovića je više da ukažem da su on i njegova vlada grešili iz neiskustva, a ne iz zle namere kako se Markoviću pripisivalo. I on je bio samo potrošna politička roba, poput najvećeg broja političara u poslednjih 30 godina. Hvala na komentaru.
Za N. Katića – Navedene razlike između jugoslovenske ekonomije 1989. i srpske 2001. su nesporne, ali postoje i neke konstante. Suština i 89. i 01. je bila u uspostavljanju kontrole Zapada, ukratko u kolonizaciji ovih prostora. Nije li krajem 80tih Nacionalna zadužbina za demokratiju slala svoje savetnike u SFRJ, a verujem da je danas opšte poznato da je NED osnovana i finansirana od strane CIA, sa ciljem elegantnijeg sprovođenja američkih interesa. NED je finansirao opozicione grupe, novinare, pro-MMF ekonomiste, npr. G-17. Neki od najistaknutijih članova ove grupe radili su za MMF i WB: Dušan Vujović (sasvim slučajno aktuelni ministar privrede), Željko Bogetić, Branko Milanović. Veselin Vukotić, koordinator G-17 i ministar privatizacije u vladi A. Markovića je bio blizak saradnik WB i jedan od zaslužnijih za kolaps industrije 89. Po podacima WB tokom 89. i 90. pod patronatom V. Vukotića uništeno je 1100 industrijskih firmi. Krajem 90. pod pritiskom Dž. Buša obustavljena je pomoć SFRJ, iako je lično A. Marković tražio milijardu dolara. MMF i WB su nametali svoju politiku tada, kao i posle 5. oktobra, preko svojih lokalnih operativaca. U tom svetlu više je bilo za očekivati prihvatanje liberalizacije 5. oktobaraca zbog mnogo manje snage privrede i time suženog manevarskog prostora. Cilj
je oduvek bio bankrot i posledično nametanje svojih interesa. Sve ostalo su sporedne stvari i stvar tehnike.
За инг. Дејана – Економска матрица А. Марковића и матрица постмилошевићевске Србије су идентичне, уз бар две битне разлике. Југословенска економија је 1989. године била у много бољем стању него што је српска била 2001. године. Она је могла да издржи либерализацију до које је требало да дође, али полако, без журбе. Проблем је што је либерализација А. М. била пребрза.
Друго, 2001. године је постојало огромно наталожено неолиберално искуство. Влада А. Марковића то није имала нити је то могла анализирати. (Да не говорим о драстичној разлици у квалитету администрације из 1989. године и ове данас). Хвала на коментару.
Историја учитељица живота?!
лепо речено, али код нас не применљиво. Нама теоретски (умни рад) није јача страна. Титуле обично служе да би се лагодно живело. Уствари да би се постало професионални продавац магле. Ми смо као народ смислили једну од најжалоснијих изрека /која је дубоко заживела у пракси нарочити после Брозове смрти/ учи да ништа не би радио. Хиљаде теоретичара, аналитичара, прогнозера, дип, спец, мр-а, др-а и тако у недоглед варијација не тему озакоњене памети, којима је народ дужан да нађе посао и плаћа, да нам објасне зашто је банана крива, или како да трпимо оно што нико не трпи и да страдамо тамо где рационални и одговорни народи не страдају. Објашњавају како да сад платимо цену свих досадашњих историјских промашаја да би по ко зна који пут ушли у предворје сретне будућности. А то сутра није од јуче већ од памтивека. Да би данашње било сутрашње, оно мора историским континуумом повезати све падове и „победе“. Е то је историски ток који обједињује у једну целину процес сазревања заједнице, која постаје искуствено зрела и морално одговорна за колективну свест национа. Практични народни ум је резервоар обиља креативних индивидуалних идеја изречених у оквиру законског правила.
Само детерминизам животних збивања сложен у еволутивни историски процес доноси добробит како заједници тако и појединцу.
Свако ко хоће да продре и покуша да разјасни саму бит објективне смислености живота у свом окружењу, мора следити дубину обичне свакодневне сократовске прагме.
Albanka iz Beograda, otišla u Kanadu…
За господина Катића – Тема социјалистичке Југославије је заиста широка и дубока, да човек не зна одакле да почне ни где да заврши.
Када већ поменусте почившег Анте Марковића, његово „чудо“ је потрајало неколико месеци. Међутим, обичним људима су у сећању остали „фришопови“, „високе плате“ итд. „Чудо“ је трајало док девизне резерве нису почеле да се распадају. Рат је на известан начин спасио Марковићеву владу од последица изузетно наивне економске политике, али да не ширим тему.
Према мом сећању, Македонија је пре десетак година хтела да ангажује Марковића – а он им је понудио дериват свог некадашњег програма (1989/1990). Једном речју, разочарао их је.
Међутим, либерализација је почела концем мандата Микулићевог СИВ-а, да би у време мандата Марковића достигла врхунац.
Мени је био користан за информисање следећи извештај тадашње претече СТО:
GENERAL AGREEMENT ON TARIFFS AND TRADE (GATT)
Statement by Yugoslavia under Simplified Procedures for Consultations, BOP/302, 5 March 1991,
(…)
30. Another substantial change this law brings is the comprehensive and extensive liberalization of imports whereby the percentage of free imports rose from 10 per cent (end of 1987) to 90 per cent (end of 1990).
(…)
63. At the beginning of 1989, 64.7 per cent of the totally imported goods in 1989 were subject to the free import regime (LB), 17.9 per cent to the conditionally free regime (LBO), 18 per cent to the quota regime, and a negligible percentage to the import licence regime.
(…)
66. Following the alterations in the import regime effected in the course of 1990, by the end of that year 87.5 per cent of all import of goods was free, 12.5 per cent was subject to quotas and a negligible percentage to import licences. The extent of liberalization was the highest for consumer
goods (94.5 per cent) and the lowest for equipment (77.7 per cent of that imported freely and 22.2 per cent on the basis of quotas).
Click to access 91530237.pdf
Повукао бих паралелу. Троугао Париски_клуб-Лондонски_клуб-ММФ је осамдесетих као услов за репрограм дугова инсистирао на трговинској либерализацији и финансијској стабилности. Слична прича се поновила током преговора са поменутим троуглом после Петог октобра. И 1990. и 2001-2002. наша држава је почела да „негује“ прецењен курс.
Хвала Вам на посвећеном времену и простору. Направићу малу паузу у коментарисању на Вашем блогу, јер мислим да сам се превише расписао.
Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Nadrealno, ali moglo je da uspe.
Kao veče u luna parku…
Ima i danas kvaliteta, ali to je malo drugačije.
Bend iz Sarajeva…
„Kuća na pesku“, nažalost. Ali tada je bar bilo kvaliteta, odnosno bilo je potrebe za njim. Ovo je prizemno, ali u vojnim hotelima na moru, je bila odlična klopa…
„Volim ja, svoju staru kuću
pjevam o njoj…“
„Kao topla rijeka
neki val me nosi…“
За седамдесете су и моји родитељи тврдили да се најбоље живело у СФРЈ, али су и били забринути борбом против техноменаџера, уставним амандманима, променама устава и, коначно, доношењем ЗУР-а. Тих година су постали, коначно, свесни да се Југославија распада, и да су друштвене фирме постале, коначно, свачије и ничије. Захваљујући свом ауторитету, јер су фирму водили од оснивања, a нe систему, успевали су успешно да воде фирму и оспособе стучни кадар, који би могао, њиховим одласком из фирме да настави управљање. Међутим, после њиховог одласка, постављани су политички директори, логика система је деловала…и фирма је завршавала у стечајевима, реконструкцијама…док на крају није купљена на тендеру…сад је опет успешна.
Моји родитељи су тих година схватили да je њихова генерација правила кућу на песку.
Главна разлика између комуниста и „ових“ (Милошевић, па, надаље), како је говорила моја мајка, је у томе што су комунистима и требали стручњаци, док овима не треба ништа.
Za Igora – Bojim se da se u geostrateškom smislu 70te ne mogu ponoviti, i da Srbija živi zadati život. Hvala na komentaru.
Za Marka Bojkovića – Nažalost, pitanje o hipicima iz 1975. je previše van teme da bih se time danas bavio. Hvala na komentaru.
За Спинозу – Не знам за Маркеса, али знам да је нпр. Данијела Кнез у свом роману „Океан у оку“ обишла пола света (у временском размаку од неке две и по хиљаде година), а да се, за разлику од Снежане Радојичић (београдска Alexandra David-Néel, IMHO) није макла из Србије (бар тако је рекла у неком интервјуу: није путовала него је прегледала мали милион видео записа, путописа, енциклопедијских текстова итд.).
За Марка Бојковића – Драго ми је да сте поменули Селенића.
Мене је Ваш коментар потсетио на тумачење Jet Leg-a скоро почившег Маркеса, – када је летео између континената, из своје Колумбије за Париз, после се данима осећао као без душе – “јер осећам да своје тело могу преместити авионом, огромном брзином, из једног континента на други – али моја душа путује спорије, заостаје данима за мојим телом, ходом муле…зато се данима осећам као без душе“. У Макондо Маркес никада није отпутовао телом, или можда јесте?
Rekoste da ste bili proruski orijentisani tokom 70tih godina, da ste ih posmatrali kroz ruzicaste naocare. S obzirom da je tih istih godina SSSR prolazio kroz zlatno doba, nije bilo tesko gajiti simpatije prema njima. Ali, nakon niza brilijantnih geostrateskih poteza SAD-a, ceo sistem je krenuo da ispoljava svoje negativne strane i urusio se kao kula od karata.
Ovih dana gledamo stvaranje istorije, potpisivanje Rusko-Kineskog sporazuma teskog 400 milijardi dolara i moguce radjanje euroazijske alijanse.
Dok se jedni izdizu iz pepela, romanticno govoreci, uzdizu se poput feniksa, dotle su poplave dosle za Srbiju poput glogovog koca za bolesnika koji pati od duge i teske bolesti.
Da li mislite da Srbija moze da izvuce neku korist od novonastalih okolnosti, iako je sada geopoliticki (neraskidivo?) vezana za EU? Ili su zlatne godine Srbije(Jugoslavije) bile i ostale 70te ?
„Што се путовања тиче, треба све учинити да се посете нека важна места. Важно место је наравно ствар афинитета. По цену неконфора, спавања на љутим периферијама, вожњама аутобусима, конзервама, треба путовати. Градови и предели имају мирис, боју, атмосферу коју је само чулима могуће осетити. То искуство (не нужно увек добро), са искуством читања, даје апсолутни доживљај.“
(Nebojša Katić, 21/05/2014 u 14:21)
„Life after all“ – čujem Grahamov glas pomešan sa veselim zveckanjem kineskog porculana o srebrni poslužavnik na kome batler upravo prinosi čaj – „is an affair of charm, not an affair of passion“
(…)
– Is fox-hunting very popular among the upper classes in Serbia?
(…)
– Oh, hunting’s all right. It’s reading that you should beware of. Healthy young men shouldn’t read. They finish by becoming broken-winded ushers.
(…)
– Milomilj, for sure, doesn’t share your belief, Graham, that „life is an affair of charm“.
– I suppose not – reče, čini mi se, s malo prezira i malo uvređeno.
(Slobodan Selenić: „Očevi i oci“)
U svakom slučaju, biće da ste u pravu, izgleda da zaista jeste moguće putovati, možda čak i bukvalno čitav svet obići, a sa vrlo malo novca:
http://zena.blic.rs/Porodica/20649/Snezana-Radojicic-od-2011-zivi-na-tockovima-Zivot-je-prekratak-da-bih-ga-potrosila-na-petodnevni-posao
S tim u vezi, bar donekle, možemo li čuti koju reč više o egzistenciji hipika, koju ste pomenuli u Vašem tekstu „O Korzici, Portugaliji, kucama i macama“, govoreći o utiscima iz Firence?
( Napisali ste tada: „Grad je još uvek gde je i bio, a hipici gde i ranije. Oni su na starom mestu, dobrom Ponte Vekiju. I dalje iživljavaju svoju bezličnu, tužno tipiziranu egzistenciju. Ovde bih se rado zadržao na pitanju egzistencije, ali mi to, na žalost, nije tema.“
https://nkatic.files.wordpress.com/2014/05/zdravo_korzika_portugal_20_02_1978.pdf )
Gosn’ Katiću,
ovo sa mini-računarom i gašenjem razvoja zarad uvoza je odlična tema. Nadam se razradi u nekom od narednih blogova. Ne mislim samo na računare nego uopšte na gašenje razvoja strateških proizvoda da bi se kupovalo sa strane, i uticaj takve odluke na privredu zemlje. Hvala unapred!
За инг. Дејана – Несташице струје су Вам помогле и да видите како је било становницима Калифорније, додуше двадесетак година касније. Могу само да замислим какве трауме они данас вуку из тог времена.
Југославија је имала страховит проблем са девизама и развила је систем „прикупљања“ девиза који је био на једној страни бирократизован (дозволе, контигенти, квоте), али на другој страни тржишан (штицунг девиза). За нас који смо радили економске послове, било је врло тешко и стресно. Међутим, захваљујући мањку девиза, у Србији је направљен нпр. први домаћи (мини) рачунар. Био је сасвим добар производ, комерцијално развијен и пласиран и могао је да буде одлична основа развоја рачунарске индустрије. За време владе А. Марковића, репрограма, прецењеног динара и либерализације увоза, постало је јефтиније увозити и програм се угасио. Требало би да ову поучну причу једном испричам. Хвала на коментару.
За господина Катића – Мислим да је проблем друге Југославије то што је Јосип Броз Тито кројио према сопственој мери, односно у кризним ситуацијама био је једина дејствујућа институција. Публициста Перо Симић воли да истакне како Тито није знао кад је доста – односно није осећао када треба да се повуче, па да делује из сенке по питању спољне политике итд. Мислим и да се отишло предалеко са „федерирањем федерације“.
Можда ћу бити оштар, али мислим да је СИВ Веселина Ђурановића (1977-1982) пример како не треба водити државу.
У време већих несташица (1982-1983) ишао сам у вртић, Милка Планинц је била мој омиљени политичар (вероватно зато што ми је њено презиме звучало моћно) и сматрао сам да су несташице нешто нормално; што ће рећи, не вучем фрустрације због тога. Парадоксално, несташице електричне енергије су определиле мој животни позив – тада сам заволео батеријске лампе, отварао сам их одвијачем (шрафцигером) и проучавао.
Разуме се, лакше је анализирати стање, односно бавити се историјом. Далеко теже је у конкретном тренутку понудити проактивна решења. Рекао бих да су седамдесете заправо године пропуштених прилика да се СФРЈ постави на „здраве“ темеље.
СИВ Милке Планинц (1982-1986) је, према мојим скромним истраживањима, поставио за циљ „прикупити девизе или пропасти“ (роба која није била у функцији индустријске производње увожена је по контигентима, електрична енергија је извожена, уведен је систем „1:3:9“ откупа девиза од грађана – што је морало да се негде појави као трошак, легализована је куповина радних места за повратнике из иностранства што се „књижило“ као „удруживање средстава“ итд).
Оно што је занимљиво је да је у периоду 1982-1990 ММФ наступао са готово истих позиција као и данас, саветујући – либерализацију, промену Закона о раду, приватизацију итд.
Гледано из економских разлога, Словенци (њихова елита) су први хтели да „беже“ из СФРЈ средином осамдесетих – пре него што је засијала Милошевићева звезда.
За господина Катића:
„Možda malo nervoznije reagujem jer u Srbiji često srećem sindrom da mi ljudi koji nikada nisu živeli „napolju“ objašnjavaju kako je to tamo…“ -добро је, дакле ипак нисам једини коме се потпали темперамент у оваквим ситуацијама. Врло радо ћу ову Вашу мисао поделити са пар људи који су ми на дату тему приређивали нагли скок притиска.
За Спинозу – Неко ко је имао афинитете сличне мојима, имао је „подршку“ система кроз атмосферу која је била око нас. Било је лако „изградити се“ у том амбијенту. Млади који то исто чине данас, чине упркос систему и они су моји хероји. Предлагао сам Политици да уведе рубрику „Хероји Србије“ и да промовише младе људе који иду против злог тренда.
Што се путовања тиче, треба све учинити да се посете нека важна места. Важно место је наравно ствар афинитета. По цену неконфора, спавања на љутим периферијама, вожњама аутобусима, конзервама, треба путовати. Градови и предели имају мирис, боју, атмосферу коју је само чулима могуће осетити. То искуство (не нужно увек добро), са искуством читања, даје апсолутни доживљај. Хвала на коментару.
За господина Катића – Читам да је Ваш Амстердам и тада, са двадесет и једну, био Амстердам Рембранта и Вермера, а да сте на париском мосту стајали са прочитаним Превером и Прустом. Несумњиво, дали због Пете београдске коју сте завршили али се чини много више због Ваших личних преференција, у Вашем ранцу је било много знања.
Питање које се имплицитно намеће је – када већ не можемо себи дозволити да путујемо, а таквих нас има пуно – може ли путовање туђим искуствима или туђим очима, бити наше путовање per se. Притом, не мислим само на путописна искуства, можда најмање на њих.
Без намере да миноризујем значај путовања, мислим да нам данас и није толико неопходно, можемо “путовати“ и другачије.
За инг. Дејана – Дуго се носим мишљу да направим своју анализу седамдесетих, али то је страховито велики подухват. Економска и политичка догађања су толико комплексна, да немам храбрости да се у то упустим, бар за сада.
Једно је сигурно, систем је био далеко активнији у тражењу политичких и економских решења него што је то данашњи, који само симулира активност, а огрезао је у интелектуалној лењости. Звучаће парадоксално, али је сукоб република, поготово на осовини Словенија – Хрватска – Србија, помагао да систем буде динамичнији и да подсећа на страначку демократију.
У економском смислу, можда је највећи грех била превелика журба у подизању личног стандарда, потреба да се „својима“ обезбеди што више. Отуда заостајања у инфраструктури и енергетици нпр..
С друге стране, мислим да не грешим када кажем да су несташице биле кратке и неважне епизоде. Једини разлог због чега су оне и данас у фокусу је пропагандни. На то не треба наседати. Проблеми су били на сасвим другим, комплекснијим странама.
Што се времена тиче, блог ми јесте напор, али имам захвалне посетиоце, па сам данашњи дан одлучио да посветим њима.
Хвала на коментару.
Za Marka Bojkovića – Kada sam bio gimnazijalac, ekskurzije su bile organizovane tako da pokrivaju celu Jugoslaviju. One nisu imale komercijalnu dimenziju i bile su dobro organizovane. Naravno, edukativna dimenzija nam je bila manje važna od „večernjih“ aktivnosti, ali se od edukacije nije moglo pobeći. Takođe, putovali smo na more duž cele obale, ili na makedonska jezera i porodice su koristile ta putovanja i menjale itinerer kako bi deca što više videla – ko je mogao, a mnogi su mogli. U jednom ste sigurno u pravu – mogao sam, uprkos svemu, da vidim mnogo više od onoga što sam video.
Ne diskvalifikujem Vaše sećanje, ali sam veliki protivnik inplantiranih sećanja. Deca nisu pila kafu, nisu vozila kola, a kada nije bilo struje imali su odličan izgovor da ne rade „domu“. Deca u Srbiji su razmažena i nikada nisu čekala u redu za mleko. To su radili stariji, najčešće deke i bake. Pitao sam Vas za godine, jer ako u ste u vreme nestašica bili dete, Vaša sećanja su inplantirana. Moja deca su upravo odrastala u vreme nestašica i ne vuku traume iz tog perioda.
Morate razumeti i da neko mojih godina ima kompletniji „pregled situacije“ od Vas. Pri tome, sticajem profesionalnih okolnosti, bio sam na sjajnoj „osmatračnici“ sa koje se mnogo toga videlo. Sticajem kasnijih životnih okolnosti, mislim da danas mogu da pravim solidnu procenu prošlosti, tim pre što sam svestan opasnosti od romantizovanja unazad.
Možda malo nervoznije reagujem jer u Srbiji često srećem sindrom da mi ljudi koji nikada nisu živeli „napolju“ objašnjavaju kako je to tamo, ili da mi mladi ljudi objašnjavaju kako je nekada bilo. Nadam se da mi nećete zameriti i da ćete možda imati i neku korist od mog pisanja. Hvala na komentaru.
За господина Катића – Када се говори о СФРЈ ретко се говори о проблему одлучивања, који је био изражен од 1974. године, а нарочито од 1977. године.
Економски систем СФРЈ био је прилично „раштимован“ од 1977. године – којој су претходили доношење Устава 1974, Закон удруженог рада 1976, Закон о економској децентрализацији 1977. године, када је земља функционисала као конфедерација у економском смислу. Наиме, око фискалне политике морало је да се усаглашава 8+1 влада, а око монетарне 8+1 народних банака.
Где је настао крупан проблем који је, по мојем мнењу, убрзао распад земље – републикама и покрајинама је дато право да се неконтролисано задужују, а гаранције је давала савезна влада (СИВ); а свака од 8 народних банака (неретко независно од НБЈ) могла је од седамдесетих да емитује новац и спроводи тзв. „упаде“ у платни систем државе.
Мислим да данас неправедно оптужују Милку Планинц због вишечасовних рестрикција и несташица робе широке потрошње. Једноставно, она се затекла на власти 1982. када је балон почео да пуца – а семе су посејале влада Џемала Биједића (1971-1977), а нарочито влада Веселина Ђурановића (1977-1982). На вратима 1982. били су страни повериоци.
ФНРЈ јесте услед ефекта сустизања бележила релативно високе стопе раста до 1965.године (када је започела Приведна реформа); од тада је почело успоравање раста.
Не бих да узурпирам велики простор у овом коментару (тема је широка), али рекао бих да је још 1961. уочено да систем неће издржати, па су тада почеле поправке са Мини-реформом. Уједно, први талас „бејби-бум“ генерација је тих шездесетих стицао пунолетство, а од 1963. је држава званично организовала слање грађана у иностранство – како би се преко дознака поправљао биланс текућих трансакција. Већ 1972. године забележено је око 950 хиљада Југословена „на привременом раду у иностранству“. Иако је претежно била у питању радна снага ниског степена квалификације, у питању су били грађани у најбољој животној снази.
П.С.
Не било ми замерено, али мислим да сте погрешили што сте објавили две домаће теме једну уз другу („Србија на Балтику“ дефинитивно припада секцији Домаћа економија, где сте је и сместили). Али, биће да сте имали јаку потребу да напишете чланак „Сећање на седамдесете“.
Знам да одржавање блога изискује време, већ пристиже тридесетак коментара дневно – па сам био у недоумици да ли да напишем овај коментар.
Za Nebojšu Katića – 1. Ne polemišem. Samo sam Vas pitao da li ste pre nego što ste išli da „vidite sveta“ obišli „sopstveno dvorište“.
2. Ne razumem tu Vašu potrebu da diskvalifikujete nečija sećanja samo zato što su to sećanja viđenog iz perspektive deteta, a ne iz perspektive „odrasle i zrele osobe“. Ne vidim zašto su Vaša sećanja na period osamdesetih godina prošlog veka vrednija od mojih sećanja na isti period, ili sećanja npr. Željke Buturović:
http://www.politika.rs/pogledi/Zeljka-Buturovic/Izgubljeni-raj.sr.html
За Ристића – Ма не само Њујорк и Берлин, изгледа да је много и Београд:
http://www.njuz.net/srednjoskolka-na-ekskurziji-nekako-pregurala-kalemegdan-pre-organizovane-posete-trznom-centru/
И таман кад човек помисли „Ма то је будалаштина, измишљена вест са Њуз нета“, појави се нпр. ова и оваква званична најава студентске екскурзије у Грчку:
…
Za Marka Bojkovića – 1. Ne razumem argument: „Pretpostavljam da ste isto tako, samoorganizovano, u gimnazijskim danima uzduž i popreko obišli Srbiju i druge delove SFRJ?“ Sa čime ovaj argument polemiše?
2. Period nestašica koji ste opisali je trajao relativno kratko i ni izbliza nije bio dramatičan kako se opisuje.
Postoji jedna skrivena dimenzija nestašica koju nećete naći u pamfletima. Npr. nestašice struje ste imali zato što je privreda radila. Kapaciteti su građeni, ali je i dalje bilo malo rezerve u sistemu, pa je moglo doći do povremenih poremećaja u snabdevanju (velike suše, havarija itd..). Danas nemate restrikcije, jer privreda ne radi.
Drugo, „Katićevo pravilo“ i insistiram da se samo tako citira glasi: Radnje su uvek pune kada su džepovi prazni. (Rečenicu sam zapamtio od pokojnog oca, to je njegovo „pravilo“, a ja ga samo citiram i zato sam tako strog). Nestašica su bile u radnjama, ali nisu bile u kućama. Danas su „nestašice“ u kućama, iako su radnje pune – (Katićevo pravilo). Ta vrsta „nestašice“ se danas popunjava na kontejneru ili u narodnim kuhinjama.
Na Vaše „Malo li je“, odgovor je – malo je, jako je malo. Iz perspektive današnje Srbije, ili Hrvatske svejedno, to je zapravo groteskno malo, iako nije tako izgledalo osamdesetih.
Ne zamerite, ali bih ipak voleo da znam koliko Vam je godina? Nadam se da to nije prevliki upad u Vašu privatnost, tim pre što se potpisujete punim imenom i prezimenom.
Hvala na komentaru.
За Спинозу – Читање је најлепше, најсигурније и најјефтиније уточиште. Путовати, бити негде, осетити место је драгоцено и незамењиво искуство. Не знам како бих речима могао описати осећај када са париског моста гледате град око себе, или када ходате Њујорком, на пример. Читао сам сјајне књиге, али ни најбољи опис не може заменити присутност. То наравно не оспорава тезу о значају читања. Хвала на коментару.
Za Nebojšu Katića – Pretpostavljam da ste isto tako, samoorganizovano, u gimnazijskim danima uzduž i popreko obišli Srbiju i druge delove SFRJ? Inače, priznajem da nemam dovoljno godina da bih mogao da pamtim „zlatne sedamdesete“, ali zato za osamdesete iz ličnog iskustva mogu da potvrdim da su bile baš kao što piše u tom propagandnom pamfletu – restrikcije struje, bonovi za kafu i gorivo, mleko samo u šest ujutro, hiperinflacija 1989. godine… Malo li je?
За Spinoza: Не схватајте ту моју мисао превише буквално. Само сам варирао стару „Како је лепо бити глуп“ тезу, која нажалост има све више поборника.
За Marko Bojkovic: Данас млади више путују ван сваке сумње. Нажалост, не верујем да им је доживљај путовања исти. Колико њих има жељу да што боље упозна место и људе, мало поразмисли о томе, о сличнистима и разликама са миљеом из кога се долази и на крају крајева напише путописну причу? Лично искуство са студентских екскурзија ми говори да ће код већине избор бити обилазак шопинг центара пре него музеја или неке знамените грађевине. Знам за случајеве људи који су по неколико месеци проводили у градовима попут Њујорка или Берлина, а да после-што се каже- појма нису имали где су били.
Za Marka Bojkovića – Marko, Marko. Mi smo putovali slobodno, sami se organizovali, išli kada i gde smo hteli. Niko nas nije organizovao, nagrađivao, nismo bili deo projekta, a nismo morali biti ni najbolji studenti. Pri tome, sve se dešavalo pre 40 godina.
Uzgred, link koji ste postavili je propagandni pamflet koji služi tome da objasni jugoslovenskim narodima koliko im je zapravo bilo loše, a koliko im je sada dobro. U psihološkom smislu to je veoma dobro. Bolje je manipulisati prošlošću nego se suočiti sa današnjicom. Pogotovo je dobro ubeđivati one koji ne mogu da porede „nekad i sad“.
Ako smem da Vas pitam, koliko Vam je godina? Hvala na komentaru.
За Ристића – Ево још мало информација о рају који сте пропустили:
http://fizzit.net/drustvo/povijest/4836-bolji-zivot-jugoslavija-u-brojkama
Иначе, колико могу да приметим, ни данас у Србији није ништа мањи број студената који обилазе Европу жељни знања. Наиме, господин Катић рече у овом тексту да се у доба његове младости радило о неких стотињак студената/омладинаца годишње („Oko 100 InterRail karata je prodavano godišnje u Srbiji tih godina, a otprilike desetina je otpadala na moje gimnazijske prijatelje. Mali broj studenata je pravio ovu vrstu putovanja“). С друге стране, само од 2005. до 2012. године бар 1170 српских студената обишло је Европу уз помоћ Интеррејл карте, дакле најмање 1170/8=146 студената годишње.
http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/331717/Najbolji-studenti-od-23-jula-krecu-na-put-po-Evropi
За Ристића – “Ићи кроз живот без свести о приликама које пропуштамо је рецепт за срећу“…Чини ми се да је бољи рецепт за срећу ићи кроз живот са свешћу о приликама које пропуштамо. Да би знали које то прилике пропуштамо а да притом то чинимо свесно и по нашем избору, и не покајати се због тога – треба се образовати, градити се (bildung – кажу Немци), треба ЧИТАТИ. Ако не можемо путовати – читајмо, јефтиније је и конфорније, а некада су та туђа записана искуства у књигама, богами и истинитија од наших…могућих, пропуштених. Такође ми се чини да једино на тај начин живимо пунијим животом, дуже, или живимо много живота. Тако научимо да бирамо шта то ми уствари желимо а шта не желимо. Чинећи те изборе постајемо људи, чинећи те изборе добијамо слободу, добијајући слободу, добијамо достојанство. Опет, ово није нимало лак избор, у правилу значи и раскид са друштвом у којем сви трче за богатством, почастима и чулним ужицима.
За Ристића – Управо сам уводним текстом покушао да кажем колико је друштвени контекст био важан. Хероји моје генерације су били уметници, научници, јавни интелектуалци, победници квизова знања. Чак смо и код спортиста били строжији него што је можда било правично. На цени су били спортисти који су студирали и завршавали факултете. Не сећам се да је било гимназијалаца који су се идентификовали са „жестоким момцима“, или гимназијалки којима су узор биле кафанске певачице. Да би се ушло у јавни простор, морао се имати препознатљив квалитет. Можда је у тој врсти елитизма било и неправде, али укупни ефекти су били позитивни.
Ово не значи да није било демагогије, опортунизма, полтронства, снисходљивости према властима, итд., али је систем стимулисао и остављао простор за интелектуално уздизање. Истине ради, тражила се лојалност систему, или бар неопирање. Хвала на коментару.
„S druge strane, sedamdestih je u Jugoslaviji „intelektualizam“ bio na vrhuncu.“
Баш хтедох ово да Вам кажем Катићу-упоредите студентарију из тог доба, која крстари светом жељна знања, упија све те утиске са пута и анализира их кроз визуру своје већ изграђене и самосвесне идеолошке матрице, са данашњом генерацијом, која јадна није сигурна ни ко је победио у Другом светском рату, а можда ни када се он десио. И то у добу лако доступних података. При томе, тврдим да не постоји разлика у интелектуалном потенцијалу међу генерацијама, већ је само свако обликован према калупу (друштву и времену) из кога је изашао (у коме је одрастао).
Za Marka Bojkovića – Trend opadanja kvaliteta opšteg obrazovanja je počeo veoma davno, pogotovo u anglosaksonskom svetu. S druge strane, sedamdestih je u Jugoslaviji „intelektualizam“ bio na vrhuncu. Možda moja iskustva, ako čemu vrede, govore o susretanja dva različita sveta u različitim fazama. Sada je sve došlo na svoje mesto, i svi su, globalno, dobro sinhronizovani. Koliko je to dobro, videćemo. Hvala na komentaru.
„Tokom ovih putovanja osećao sam se potpuno ravnopravno, zapravo „ravnopravnije“ od zapadnjaka koje sam sretao. Bio sam informisaniji, bolje obrazovan i zainteresovaniji za svet od njih, iako su oni bili deo tog velikog sveta.“
Poštovani gospodine Katiću, u jednom Vašem ranijem tekstu sa ovog bloga napisali ste, citiram:
„Jedna od krupnih strukturalnih slabosti zapadnih društava danas jeste u sferi obrazovanja. Problem nije vezan za slabosti opšteg obrazovanja, kako se u Srbiji ponekad misli. Opšte obrazovanje i „intelektualnost“ odavno nisu velike teme. Nizak nivo opšteg obrazovanja pomaže stvaranju nekomplikovanih ličnosti i doživljava se kao prednost, a ne mana.“
https://nkatic.wordpress.com/2007/06/21/u-svetu-matematicke-pameti/
Ako dobro razumem, ispada da opšte obrazovanje i „intelektualnost“ još bar od sedamdesetih godina prošlog veka u zapadnim društvima više nisu bile velike teme, odnosno još tada se u zapadnim društvima nizak nivo opšteg obrazovanja doživljavao kao prednost, a ne mana?
Читајући текст и коментаре, не знам да ли да тугујем или се радујем што не памтим та времена. Финансирање прекоокеанских путешествија од студентске зараде или јефтин пазар у Лондону мојој генерацији звучи као жестоки надреализам. Нама су ближе теме ратови, санкције, визе, хиперинфлација. Сумњам да ћемо осећати ту врсту жала за младости. Моја дилема је: да ли је хуманије пружити људима могућности које су млади имали седамдесетих, па их касније жестоко ускратити, или им не пружити шансу уопште. Тумачење релативизма можемо увек свести на одабир координатног система-ићи кроз живот без свести о приликама које пропуштате је рецепт за срећу.
Ja sam sa Ivanom Lastovščićem, delio kasetu (ormarić) u vojsci. Ovo je baš patetično, ali kao Samardžić i Dvornik u „Neretvi“…
Pridružujem se sentimentalnom putovanju po SFRJ 73-74-75-e. Nama provincijalcima bio je san Budva-Bečići-Petrovac.Vojnički ranac, vijetnamka, farmerice levis, duga kosa i majica sa likom Džimija Hendriksa. Ranac na leđa a preko njega čvrsto urolan izduvani dušek „Jugoplastika“. Naduvaš na obali mora i odspavaš malo od 4 do 9 dok te zraci sunca ne omame ili ako te iz sna ne probudi policajac, da ti pregleda isprave.
Sve je bilo samo san, ali bezbrižan i realan. Od Požege sa rampe za 5 do 6 sati auto stopom do Titograda ili još bolje do mora, kako ko i kako kad.
U prijatnom sećanju ostade mi jedan beli opel nemačke registracije. Na moj podignut palac ustavlja čovek pita me,doklje? ja pun sebe :“do mora“. On ponovi nejasno srpski: „Gde taćno? ja ću u Uljcinj“.“ Ja u Bečiće“. U putu se kroz razgovor zbližismo on Albanac na radu u Nemačkoj ( imade otprilike nekih 25 godina ) inače kako se sećam, reče da je Malisor. Tada mi to nije ni bilo važno, a ni jasno. Kasnije sam shvatio da je to podgrupa albanaca koja živi oko Skadarskoj jezera. Negde na pola puta on predloži da nešto pojedemo. Ja se nećkah jer mi je džeparac mali, a on vozi pa je red da ga ja častim. On odbi: ne ja sve imam spremno. Ćebe na travu, stoljnak preko ćebeta, tu je goveđa tanko isečena šunka, pogača kupljena na Zlatiboru, Tomi majonez kupljen u Sloveniji i mi tu lepo ručasmo i na kraju sve zalismo koka kolom od litra, iz staklene flaše. Najdublje u sećanju mi osta onaj majonez sa ukusom rena i danas kada ga koristim, naviru mi slike belog opela „velikog kao lađa“ i Albanca sa tankim brkovima i jakim zulufima. crnom talasastom kosom bogato natopljenom brilijantinom, u kockastom sakou i belim pantalonama zvonarama. Taj mi je Albanac u ono vreme ličio na nekog mršavog, koščatog džez muzičara iz nekog amaričkog mjuzikla.
Verovali ili ne, na rastanku čovek ostavi adresu kuće njegovih roditelja u Ulcinju i sugestivno reče: „dok sam ovđe dođi kod mojih roditelja i mene da letuješ, a kada ja nisam tu ti samo reći da se znamo.
Zao mi je što adresu izgubih a i ime mu zaboravih, muči me jedna misao, kako bi danas razgovarali. Ustvari – jer bi mogli jedan drugom bilo šta reći. Najverovatnije da bi ćutanje sve reklo!
Zašto?
Feedback
@Napisao sam ga, predao redakciji, ali je posle dugog oklevanja redakcija odlučila da ga ne objavi. Tekst je bio previše afirmativan, previše proruski obojen.
Poranili ste par decenija, sada bi vas odbili jer tekst nije dovoljno afirmativan, dovoljno proruski obojen…
Za Slavišu Rakovića – Bio sam veoma tužan dok sam pisao tekst i trebalo mi je dosta napora da se oslobodim sentimentalizama svih vrsta. Hvala na komentaru.
Sada ste mi dodirnuli i emocije podsetivši me na starog prijatelja. Hvala.
Za Slavišu – Da, reč je o Nenadu Neoričiću. Hvala na javljanju.
Gospodine Katiću, Hvala vam na lepom podsećanju na mladost i vreme putovanja Interrailom. U nekoliko navrata na taj način obišao sam Evropu i zaista uživao u svakom trenutku. Koliko se sećam cena karte je bila 310 CHF, pa se naplaćivala u domaćoj valuti. U Amsterdamu smo bili otprilike u isto vreme i ovo mi je zaista došlo kao iznenađenje.
p.s. Da li je prijatelj Nenad možda Neoričić?