U tekstu „Fasade“ od 05/10/2014 http://www.dragas.biz/fasade-2/ gospodin Branko Dragaš se kritički osvrnuo na moj tekst „Fiskalna konsolidacija – na putu, ili na stranputici?“[1] Nemam običaj da polemišem sa tekstovima koji mi nisu upućeni direktno i za čije postojanje saznajem slučajno. Kritika gospodina Dragaša sadrži teze koje se često čuju na javnoj sceni i mislim da će pomoći stručnoj debati ako napravim izuzetak i ako se na tu kritiku ipak osvrnem.
Ja sam u svom tekstu izneo tezu da je drama srpskog budžeta na prihodnoj a ne ne rashodnoj strani. Gospodin Dragaš se sa tom tezom ne slaže i kaže:
„Prvo, ekonomska drama je i na troškovnoj i na prihodnoj strani. Ne znam zašto se zanemaruje troškovna strana? Svako ko prima platu iz budžeta, a ništa ne doprinosi privrednom razvoju, ne stvara novu vrednost, predstavlja trošaka za državu. Takvih ima na stotine hiljada na državnim jaslama. Sve njih treba skinuti sa budžeta, prekvalifikovati i prebaciti da rade na tržištu za privredu. Umesto da prazne budžet, oni će puniti budžet. Tako će se prihodna strana budžeta povećavati, dok će se rashodna značajno smanjivati.
Kada nesposobna vlast odluči da smanji za 10% plate, ona nije rešila problem, jer to radno mesto je ekonomski neisplativo, pošto ne stvara novu vrednost. Smatram da je za bankrotiranu državu mnogo bolje da sve te ljude pošalje da budu kod kuće i da im obezbede prosečnu platu u privredi od 220 evra, da ne dolaze na posao i ne prave dodatne troškove…“
Teze koje gospodin Dragaš iznosi veoma se često čuju na javnoj sceni, ali one počivaju na nesvesnoj zameni teza i samo su prividno vezane za troškovnu stranu budžeta. Ove teze su u suštini kritika nekompetentne i loše države, njenog nekvalitetnog administrativnog aparatа i javnog sektora koji je van svake kontrole. Rešenje koje gospodin Dragaš nudi su otkazi za stotine hiljada ljudi. Šta je problem sa ovim stavom?
Prvo, previše je paušalnosti, pa i bombastičnosti u ovom iskazu. Iz ove teze logički i leksički sledi da je na državnim jaslama bar 200.000 ljudi viška. To je strašno velika cifra i kada se takve cifre javno saopštavaju, bilo bi dobro da se one valjano i potkrepe.
Bilo bi dobro videti analize koje pokazuju gde se ti viškovi nalaze i kako su raspoređeni. Bilo bi dobro napraviti i uporednu analizu sa racionalnim državama i utvrditi koliko bi to ljudi trebalo da bude zaposleno u javnom sektoru, kako i gde bi ih trebalo rasporediti.
Drugo, na tržištu rada je danas gotovo 800.000 zvanično nezaposlenih. Sa novih 200.000 hiljada ta cifra bi skočila na milion ljudi. Ako posla ima, zar nije logičnije prekvalifikovati tih 800.000 ljudi i prvo zaposliti njih , pre nego što se krene u otpuštanje i prekvalifikaciju ljudi iz javnog sektora? Šta je do sada smetalo da se to uradi? Zašto ti ljudi ne rade?
Treće, ako je predlog da se svakome iz javnog sektora ko bude otpušten daje po 220 evra mesečno da ne bi dolazio na posao, zašto se toliko ne bi davalo i nezaposlenima, kao i onima koje otpušta privatni sektor? Pitanje je naravno retoričko.
Četvrto, mi ne znamo zbog čega je stanje u javnom sektoru takvo kakvo je. Da li se radi primarno o višku ljudi, ili je možda reč o lošoj strukturi, nekvalitetnim ljudima, o lenčugama itd.?
Može li biti da oni koji državnim aparatom upravljaju to u stvari ne znaju da rade i ne umeju da iskoriste ljude koje imaju ? Ako je to u pitanju, zar nije logično otpustiti prvo njih? Svakom lošem menadžeru, pre ili kasnije, zaposleni postaju teret.
Predlog gospodina Dragaša ne rešava te ključne probleme. U tom konceptu javni sektor ostaje i dalje loš, ali je jeftiniji. Da li je to cilj?
Dalje, gospodin Dragaš kaže:
„Rashodnu stranu budžeta morate drastično da smanjujete, jer je mnogo lakše smanjivati troškove, koje držite pod kontrolom, bez obzira koliko to bolno bilo, nego zarađivati prihode na tržištu, koji vam nisu pod kontrolom. To znaju svi koji vode kompanije…“
Logika koju sledi preduzeće je potpuno drugačije od logike države, i tu se ne može praviti paralela koju gospodin Dragaš pravi. Preduzeće, pogotovo u recesiji, može smanjivati broj zaposlenih i rezati troškove, i tome se nema šta zameriti. Kad to isto radi država u recesiji, ona satire privredni sistem. Empirijski podaci to jasno pokazuju i u tome i jeste problem fiskalnog multiplikatora.
Privatni sektor može otpuštati radnike, može im smanjivati plate i sve to prevaljivati na troškove budžeta. To je masovna pojava na Zapadu. Nezaposleni su briga i trošak države, a ne privatnog sektora. Država teret nezaposlenih nema kome da prenese.
Još važnije, privatni sektor ne može u recesiji kreirati tražnju, država može.
Razlog zbog koga namerno ignorišem troškovnu stranu je jednostavan i nije posledica mog nerazumevanje značaja troškovne strane ili simpatija za javni sektor. Namerno ne sledim popularni trend ruženja javnog sektora, ne zato što mislim da je tamo sve redu, već zato što vidim kuda to ruženje vodi.
Svi koji se u prvom koraku zalažu za rezanje potrošnje zbog fiskalne konsolidacije, u drugom koraku traže da to postane permanentno stanje, bez obzira na stanje budžeta. Na kraju tog puta sve je privatizovano – voda, struja, obrazovanje, zdravstvo itd.. Istini za volju, u tom kontekstu je i beda privatizovana i postaje stvar pojedinca.
Odgovorna i funkcionalna evropska država će uvek imati visoku javnu potrošnju. To je tekovina civilizacijskog razvoja. Prosečan udeo javne potrošnje u BDP-u Evropske unije je oko 49 procenata. Samo je u „najneoliberalnijim“ tranzicionim državama taj udeo je ispod 40 procenata. Samo su njih uspeli da uvere da je najbolje kada se sve proda, i da je nasuroviji sistem najbolji. Takvu politiku ja ne mogu podržati a o razlozima sam često pisao.[2]
Gospodin Dragaš mi dalje zamera:
„Druga moja zamerka g. Katiću, odnosi se na pitanje kako država da namakane velike prihode i tako izbegne deficite budžeta. Ponavlja se nešto što sam već kritikovao pre godinu ili dve, ne mogu da se setim, kada je g. Katić izašao sa predlogom da država izda menice i pokrene proizvodnju. O tome sam tada sve napisao.“
Nažalost, ne znam šta je tada napisano, pa na te zamerke ne mogu odgovoriti.
Gospodin Dragaš dalje predlaže:
„U ovom trenutku država treba urgentno da reši problem nelikvidnosti i da otčepi potpuno blokiran finansijski sistem u Srbiji. Umesto da ulaže u infrastrukturu, koji su dugoročni projekti i ne mogu odmah doneti finansijske efekte, država treba da ulaže u izvozne grane i preduzeća koja mogu da supstituišu uvoz. Ta ulaganja daju brzo efekte i poboljšavaju finansijsku sliku države.“
Nejasno je kako država treba da otčepi blokirani finansijski sistem. U ovom tekstu gospodina Dragaša taj predlog nisam video. Podrška izvoznoj privredi i otčepljivanje finansijskog sistema nisu sinonimi. Država treba da pomaže izvoznu privredu nevezano da li je finansijski sistem začepljen ili ne. To je deo razvojne i industrijske politike.
Uostalom, o podršci izvoznoj privredi sam i sam često pisao, pa ću ovde samo kratko citirati:
„Logična funkcija ministarstva privrede u srpskom kontekstu, morala bi biti vezana za strateško planiranje privrednog razvoja, za upravljanje razvojem i osmišljavanje mehanizama za selektivno finansiranje i podsticanje razvoja. Ovo ministarstvo bi trebalo da na svaki način zaštiti i stimuliše one domaće grane i preduzeća koja imaju perspektivu i/ili izvozni kapacitet, i na kojima će razvoj počivati. Posao ovog ministarstva nije samo da privlači i stimuliše investicije, već i da odbija one koje nisu u strateškom interesu Srbije.“[3]
Meni zaista nema potrebe ukazivati na važnost podrške izvoznoj privredi.
Gospodin Dragaš dalje tvrdi:
„U zemljama koje su doživela finansijski cunami, pokretanje infrastrukturnih projekata ne dovodi do privredni razvoj, nego fabrike su pokretači privrednog razvoja. Jednostavno rečeno, putevi ne prave fabrike, nego fabrike prave puteve. Kada nastanu fabrike, koje svoju robu mogu da plasiraju na domaće i strano tržište, onda će te fabrike izgraditi infrastrukturne objekte. To je abeceda ekonomije.“
Ovde gospodin Dragaš preslobodno interpretira ekonomsku teoriju. Iako se pomalo gordim velikim brojem pročitanih knjiga i stručnih tekstova, „abeceda“ o kojoj govori gospodin Dragaš mi je promakla. Bilo bi zanimljivo videti te bukvare u kojima piše to o čemu gospodin Dragaš govori.
Za početak, meni je nejasno kako se uopšte može napraviti fabrika ako niste doveli put, vodu, struju, gas i telefon. Da li možete dovesti vodu ako nemate vodovod, možete li priključiti struju ako nemate elektranu? Da li se može napraviti fabrika ako niste zaštitili priobalje gde se fabrika nalazi? Ako se sve to može, gospodin Dragaš je u pravu.
Moj predlog za ulaganje u infrastrukturu nije vezan za isplativost investicija, profitabilnost ili stopu povraćaja. To su razumljive mikroekonomske opsesije privatnog sektora. Moj predlog je vezan za nužnost investicija.
Ako se ne investira u infrastrukturu, cena će biti strahovito visoka. Nažalost, ona se često ne vidi. Gubitak BDP-a, niska zaposlenost, slaba poljoprivreda, pražnjenje sela i provincijskih gradova, samo su indirektne posledice loše infrastrukture. Pogibije ljudi na lošim putevima ili užasni troškovi elementarnih nepogoda (poput ovogodišnjih) posledice su, velikim delom, loše infrastrukture. Slabe države to uvide ex post, i zatim brzo zaborave.
Dilema, bar se meni tako čini, nema. U infrastrukturu se mora ulagati, a recesija je dobar okvir za takva ulaganja, jer se postižu tri cilja. Dobijaju se strateški objekti, ljudi se zapošljavaju i budžet se puni.
Gospodin Dragaš kaže:
„Hrvati se tog ekonomskog postulata nisu pridržavali. Zadužili su se 10 milijardi evra i napravili najmodernije puteve. Političari i tajkuni su skupo plaćali te autoputeve i tako se obogatili. Hrvatske fabrike su propale. Dobri putevi vode do propalih hrvatskih fabrika, koje su otpustile radnike.“
Prvo, Hrvatska je napravila sjajnu mrežu puteva i time načinila krupan civilizacijski iskorak. To je veoma pomoglo turističku privredu i sa njom povezane grane. Fabrike u Hrvatskoj nisu propale zbog dobrih puteva. One su propale iz istih razloga zbog kojih su propale i fabrike u Srbiji. Razlika je samo u tome što je Srbiji uspelo da nema ni puteve ni privredu.
Drugo, Hrvatska je puteve gradila isključivo spoljnim zaduženjem. Ne treba zaboraviti da je Hrvatska, angažujući strane kompanije i često ih preplaćujući, indirektno i odgođeno platila cenu za političku i vojnu podršku iz 90-tih.
Gospodin Dragaš dalje kritikuje moje zalaganje za obnovu gradova:
„Ni obnova gradova – fasade, krovovi, stolarija, dotrajale instalacije- neće pokrenuti privredni ciklus. To je zabluda. Predlažem g. Katiću da pročita, ako nije čitao, roman najvećeg srpskog pisca Borislava Pekića „ ZLATNO RUNO“, odeljak o šminkanju mrtvog Sulejmana pod Sigetom. To je najlepših 150 strana napisano u srpskoj literaturi.“
Razumeo sam da je gospodin Dragaš čitao Pekića, ali nisam uspeo da povežem šminkanje mrtvog Sulejmana i moj predlog. Moj predlog nije vezan za šminkanje gradova, već za nužnost njihove obnove. Reč je o pokušaju da se spreči pretvaranje zgrada u jazbine, da oronule fasade ne ubijaju prolaznike, da voda ne lije po plafonima na poslednjem spratu, da se ne rasipa energija kroz prozore koji ne dihtuju, i da građeni Srbije ne žive kao u gradovima trećeg sveta. Ideja je i da se istovremeno zaposli građevinska operativa kako bi se prestalo sa fantazijama o faraonskim projektima i gradnjama novih naselja dok izgrađeni stanovi stoje prazni. [4]
Gospodin Dragaš misli da će trenutak za „šminkanje“ doći kasnije i kaže:
„Kada zaposlimo 3,5 miliona ljudi u proizvodnji, kada Srbija bude pravila 230 milijardi evra BDP godišnje, kada prosečna plata u Srbiji bude 4.000 evra, a prosečna penzija 3.000 evra, onda će biti dovoljno novca u budžetima gradova i ličnim budžetima pojedinaca da će oni sami to da farbaju i menjaju.“
Ako bi se Srbija razvijala po prosečnoj stopi rasta od npr. 5 procenata godišnje, taj sretni trenutak o kome gospodin Dragaš govori, doći će već za 40 godina. Ako bi države čekale da prosečna neto plata dođe na nivo od 4.000 evra, tada bi samo Švajcarci „šminkali“ gradove, a svi ostali bi morali još dugo da čekaju, budući da je prosečna neto plata u najvećem delu razvijene Evrope između 2.000 i 3.000 evra. Začudo, u Evropi se niko ne drži ovakvih saveta.
–——————————————————————————————————
[1] https://nkatic.wordpress.com/2014/09/29/fiskalna-konsolidacija-na-putu-ili-na-stranputici/
[2] Videti npr. tekstove https://nkatic.wordpress.com/2010/05/08/vrabac-u-ruci-i-golub-na-grani/ i https://nkatic.wordpress.com/2011/03/10/jereticka-pohvala-porezima/
[3] Videti tekst https://nkatic.wordpress.com/2013/09/07/ministarstvo-privrede-u-potrazi-za-misijom/
[4] Videti tekst https://nkatic.wordpress.com/2011/12/27/mrtvi-kapital/
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
@Maki
Odlično, primećeno!
Samo različite ideje i rezličiti karakteri mogu doneti svež idejni vetar.
Ali ono daleko teže tek prestoji.
Jedno je govoriti a drugo tvoriti.
I najvažnije, složiti rogove u vreći.
Tek kada se probudi javnost i svak od nas da mali doprinos usponu.
To se zave pozitivna aktivitacija umrtvljene narodne energije, koja postaje realna šansa za izbavljenje,
To je Tito u ondašnjim uslovima daleko komplikovanijim uspeo.
Doduše za njegova života.
Nebojsa, u mislima se cesto vracam na ovu Vasu recenicu „Ako posla ima, zar nije logičnije prekvalifikovati tih 800.000 ljudi i prvo zaposliti njih , pre nego što se krene u otpuštanje i prekvalifikaciju ljudi iz javnog sektora?“ Vidim da Branko Dragas i Sasa Radulovic imaju licne stavove o javnom sektoru a posto predstavljaju izdanke prave opozicije (onu u srpskom parlamentu ne racunam) mnogo mi je tesko kad vidim da nemaju Vasu ostrinu da sagledaju presek situacije. Vama svaka cast, maestralno, kao i uvek, steta sto ste „retka sorta“. Zakljucno, Srbija nema sanse!
Za Ognjena – Prvo, ne razumem ton kojim je obojen tekst. Drugo, bilo bi efektnije da su teze iz teksta potkrepljene konkretnim primerima država koje su smanjujući javnu potrošnju smanjile javni dug i povećale BDP. Treće, voleo bih da gospodin Begović bude u pravu, jer je to bolje za budućnost Srbije.
Nažalost, ako je suditi po ranijim iskustvima, moglo bi se dogoditi da gospodin Begović ponovo pogreši. Ovde npr. mislim na njegovo grubo ismevanje ekonomista koji su bili protiv preranog smanjivanja carina i koji su ukazivali na štetnost takve politike po industriju Srbije i njen trgovinski bilans. Stvarnost se nažalost grubo narugala gospodinu Begoviću. Nadajmo se da se to ovoga puta neće dogoditi. Hvala na komentaru.
Postovani Nebojsa, sta mislite o tekstu profesora Begovica?
http://www.politika.rs/pogledi/Boris-Begovic/Prodavci-magle-u-epizodi-Javna-potrosnja.sr.html
@ Marko
Нисам гледао емисију са премијером Вучићем, и зато што немам времена и зато што не очекујем да би нешто важно могао да каже.
Додатни проблем је што не барата економским појмовима, и само уноси конфузију. (Сва „срећа“ па се већина гледалаца не разуме у економију, па многе ствари могу да прођу – поготово ако се увију у политичку „обланду“). Када је у јулу текуће године забележена дефлација, премијер је то истицао као резултат добро вођене економске политике.
Да се вратим на Ваше питање, односно да покушам да отклоним недоумице – мада ће то боље учинити неки економиста. Предлажем Вам да упоредите табеле из усвојеног буџета за 2014. који је предложио (бивши) министар Крстић са усвојеним ребалансом буџета који је недавно предложио министар Вујовић.
Даћу Вам скицу за једну ставку – пројектовани ПДВ. По Крстићевој рачуници, БДП Србије за 2014. требало је да износи 4.007.841 милиона динара, а прикупљени ПДВ: 10,7 % БДП-а (око 429.000 милиона динара). Сва је прилика да ће држава у 2014. на основу ПДВ-а прикупити око 390.000 милиона динара (грубо само проценио на основу табеле „Макроекономије“).
Остале ставке можете да упоредите и сами.
П.С.
Да је г. Здравковић додао још једну колону у табели, Вама би сигурно било јасно.
Posto odavno shvatam blog kao pravo mjesto za ucenje, gde mogu da postavim brojna pitanja i citam izvanredna zapazanja, usudjujem se postaviti jedno pitanje vezano za izvrsenje budzeta. Nadam se da ce neko strucan da mi odgovori.
Naime, gostujuci u vecerasnjoj emisiji Cirilica premijer iznosi podatak da je po prvi put ostvaren suficit u budzetu i posebno navodi PDV.
http://www.kurir-info.rs/vesti/politika/vucic-u-oktobru-prvi-put-suficit-jedan-veliki-proizvodac-nije-platio-akcize-clanak-1605453
Sa druge strane u rebalansu budzeta prihodi od PDV-a su manji, kako pise na blogu Sasa Radulovic (nisam ulazio u strukturu); stoji da su predvidjeni prihodi od pdv-a pali za vise od 200 miliona evra.
http://blog.b92.net/text/24810/Rebalans-budzeta-nesposobnog-premijera/
Ako pogledam pregled izvrsenja budzeta za septembar,
http://www.makroekonomija.org/budzet/izvrsenje-budzeta-ix-2014/
naplata od PDV-a raste.
Tako da mi nista nije jasno, ili koja stabla mi zaklanjaju sumu?
За инг. Дејана – Претпостављам да г. Јазбец жели да и словеначки финансијски систем буде тако успешан како су то данас хрватски и српски. Наравно, као што то и врапци знају, чим продате пропало државно предузеће странцима, оно процвета. Словенија је још од 2006. године кренула утабаним транзиционим путевима среће и за Словенце најбоље тек долази. Хвала на коментару.
За господина Катића – Замолио бих Вас за коментар о томе куда сада иде Словенија. Односно, шта бисте дописали свом коментару од пре шест месеци?
https://nkatic.wordpress.com/2014/04/16/rts-oko-magazin-komplikovani-tajming-16042014/#comment-5973
Повод за јављање био је наступ гувернера Централне банке Словеније Боштјана Јазбеца (1970):
„Надам се да смо се у протекле 24 године научили да држава није најбољи власник. Једино решење, после неуспешне домаће приватизације, јесте продаја државних фирми страним инвеститорима.“
http://www.b92.net/biz/vesti/region.php?yyyy=2014&mm=10&dd=30&nav_id=917965
Унапред хвала на коментару.
Za Marka – Odgovoriću Vam veoma kratko. Odluka da ne pišem u Politici je moja i nije vezana za nedostatak vremena. Pravo je Politike da bira kome će dati prostor u svojim kolumnama, i njeno je pravo da promoviše one ekonomske opcije koje želi. To rade i sve druge novine. Hvala na komentaru.
Gospodine Katicu,
Nevezano za temu, ali u svetlu sve vece medijske (auto)cenzure, imam pitanje.
Vi ste nekada pisali kolumnu za politiku i potom prestali. Da li se to desilo na Vasu incijativu, jer niste imali vremena da pisete tekstove u skladu sa dinamikom izlaska kolumne, ili Vam se urednistvo politike zahvalilo na saradnji?
Primecujem da u politici i dalje ima dobrih kolumnista sa razlicitim pogledima iz nekih oblasti (Vukadinovic-Pavicevic), (Djurkovic-Bakic), pa je moguce sagledavati stvari iz vise uglova. Jedino su iz ekonomije ostali (neo)liberalni ekonomisti B. Begovic i D. Popovic, dok Vi i J. Dusanic, koji imate sasvim drugacije stavove, ne pisete od 2012. godine.
Nema veze, bitno je da i komšiji crkne krava.
Diznilend nema alternativu.
Evo vidimo da je prosao rebalans budzeta, smanjice plate linearno 10%. To znaci da ce licna potrosnja da se smanji za minimum 10%, sto ce zasigurno da utice na smanjenje BDPa a i poreskih prihoda.
Sada vidim da ce se prodati TELEKOM a i deo EPSa, verovatno i KOMERCIJALNA BANKA i AERODROM.
Da li smo svedoci prodaje drzave u pravom smislu te reci?
Da li je moguce da cemo u 21. veku ponovo uci u robovlasnistvo.
Da li smo ovim merama u potpunosti rekli zbogom BOLJEM SUTRA.
O cemuu se ovde radi?
Kako cemo sutra uopste moci da vodimo razvojnu politiku kada nemamo instrumente u svojim rukama.
Sjajan tekst of javnim investicijama gdina Krugmana.
http://www.nytimes.com/2014/10/27/opinion/paul-krugman-ideology-and-investment.html?partner=rss&emc=rss&smid=fb-nytimes&bicmst=1409232722000&bicmet=1419773522000&smtyp=aut&bicmp=AD&bicmlukp=WT.mc_id&_r=0
godišnji izveštaj NBS
Click to access godisnji_izvestaj_2013.pdf
Za nemirnog – NBS je u prethodne četiri godine imala kumulativnu dobit od oko 207 milijardi dinara. To ne znači da je u tim godinama vođena dobra monetarna politika, a onda je u 2013. ona postala loša. Problemi monetarne politike, bar kako ih ja vidim, nisu locirani u bilansu uspeha NBS, već su u bilansima privrede i stanovništva. Kritika NBS koja je usmerena ka njenom bilansu uspeha zamagljuje mnogo šire probleme monetarne politike.
Što se tema o kojima mogu da pišem tiče, bojim se da novih tema zapravo nema i da je na svim frontovima samo ponavljanje istog. Ovo ipak ne znači da neće biti novih tekstova.
Hvala na komentaru.
@Инжењер Дејан
Сећам се, преко неколико година док је гувернер био Дејан Шошкић, тј. садашњи гувернер био само Јоргованка Табаковић – члан опозиционе партије, како је здушно исмевала квалитет рада управљачке структуре НБС због направљеног губитка.
Мада, по мом мишљењу посао НБС није да остварује добитак, као ни губитак, него да буде на нули а да привреда буде профитабилна. Мислим то јој је посао.
@Ivan K.
Kada sam rekao da je guverner u ekonomskom smislu gospodar života i smrti, mislio sam na činjenicu da posledice njegove odluke osećamo svi i to gotovo momentalno. Odluke premijera, predsednika i drugih nisu toliko sveobuhvatne i ne deluju tako brzo. Šteta je samo što mi unazad 25 godina (mada ni ranije nije bilo sjajno, ali je bilo bolje) imamo samo loše odluke od strane guvernera.
Inače, potpuno se slažem da guverner, tj. NBS ne treba da bude nezavisna institucija nego da mora da radi u sadejstvu sa vladom i drugim organima vlasti.
Za gospodina Katića:
Prosto mi je neverovatno da za Vas toliki gubitak NBS ne predstavlja katastrofu. Ako je to najviše zbog kursa, taj gubitak znači da je dinar postao gotovo bezvredan. Običan papir koji možete da koristite da ne pišem za šta, zna se. Kako da imamo ikakve nade u oporavak kad nam je nacionalna valuta beskorisna?
Željno iščekujem Vaš novi tekst, kakvo je vreme, sigurno imate mnogo tema o kojima možete da pišete. Pozdrav.
За инг. Дејана – Нисам успео да отворим фајл НБС-а у коме је извештај о пословању за 2013. годину. Претпостављам да је у тексту из Блица дат добар инвентар узрока губитака и да су курсне разлике њихов кључни извор. Није занемариво ни то што на своја депонована средства НБС добија минималну камату, док кроз репо операције исплаћује веома високу камату. Губитак по себи није катастрофа јер је капитал НБС-а довољно велики да то амортизује, мада ме (интуитивно) изненађује његова висина. Проблем „немогућег тројства“ и евроизирани систем свакако доприносе томе да је финансијски резултат НБС непредвидив и да лако може завршити у губитку када год долази до пада динара и девизних интервенција које то покушавају да смање.
Претпостављам да је извештај о пословању НБС објављен у првој половини године, али да тада нико није обраћао пажњу на губитак НБС-а.
Хвала на коментару.
За господина Катића – Како коментаришете биланс успеха НБС за 2013. годину, у којој је забележен минус од 44,3 милијарде динара? Колико је у питању последица покушаја остварења „политике немогућег тројства“, а колико су други фактори?
http://www.expres.rs/vesti/3933-dubioza-jorgovanka-u-nbs-napravila-gubitak-od-44-milijarde-dinara
http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/505729/NBS-u-minusu-443-milijarde-dinara
Како се „покрива“ минус централне банке, односно у шта се он „пресликава“?
Мени је чудно да се подаци за 2013. годину објављују тек сада.
Унапред хвала на коментару.
@ busolazasrbiju 24/10/2014: U ekonomskom smislu, guverner je gospodar života i smrti u jednoj zemlji. Svi treba da igraju onako kako on svira, i premijer i predsednik, pa tako i banke.
Негде сам прочитао мишљење да то схватање треба одбацити, и да, уместо тога, гувернер треба да буде сарадник председника владе и осталих носилаца званичне моћи.
Чини ми се да тај став одговара реалностима, с обзиром на бескрупулозности у борби за моћ, која се свакако неће зауставити пред гувернеровим прагом јер нешто пише у уставу; и због чињенице да су сви, апсолутно сви људи рањиви и подложни манипулацијама.
Zadnju reč u Srbiji imaju Marsovci.
„We come in peace“
@busolazasrbiju
Guverner Narodne banke Srbije govor u evrima?! Jel treba ista vise reci?
@Nenad
1. „Za Novu godinu su me uvjeravali ekonomisti da su komercijalne banke Bog a da je NBS nitko i nista!?“
Koji ekonomisti? U njihovu odbranu moram da kažem da su oni verovatno opisivali postojeće pogrešno stanje.
2. „Da su banke krive za sadasnje stanje! Tko tu kome i sta zabranjuje?“
Nisu banke krive. Kriva je NBS. U ekonomskom smislu, guverner je gospodar života i smrti u jednoj zemlji. Svi treba da igraju onako kako on svira, i premijer i predsednik, pa tako i banke.
3. „Receno je da su politicari podcinjeni bankama I da NBS je nitko i nista a zna se da guvernera postavlja parlament?“
Možda u svetu, kod nas ne verujem. Političari imaju drugi, niži oblik konrolora.
Recimo službenici ambasada ili agenti nekih obaveštajnih službi, po neki službenik EU ili ranije po neki tajkun.
4. „Mene zanima tko oko koga plese i tko nakraju ima zadnju rijec u drzavi Srbiji?“
Zadnju reč u Srbiji, svakako imaju oni koji nisu birani da to rade, ili oni čija funkcija to ne predviđa.
@busolazasrbiju
2. „Drugo, kako će država na to da ih natera?“
Bankama koje to neće, biće ponuđena alternativa, koja će biti bolna. Gubitak emisone moći koju im je preko NBS dala država, zabrana držanja depozita po viđenju, zabrana obavljanja platnog prometa i država će prestati da garantuje ulagačima za devizne uloge do 50.000 evra. Sila boga ne moli.
Heeeej! 🙂 Cek malo! 🙂 (salim se)
Kako sad to Vi govorite da NBS zabrani komercijalnim bankama nesto.
Za Novu godinu su me uvjeravali ekonomisti da su komercijalne banke Bog a da je NBS nitko i nista!? Da su banke krive za sadasnje stanje! Tko tu kome i sta zabranjuje? Receno je da su politicari podcinjeni bankama I da NBS je nitko i nista a zna se da guvernera postavlja parlament?
Mene zanima tko oko koga plese i tko nakraju ima zadnju rijec u drzavi Srbiji?
Da jednom za svagda razrjesimo i taj mit.
@Vladimir Stanišić
Ništa novo, to bi bilo, već viđeno. Novo vino u mešine stare, ishod neizvestan a strepnja velika i verovatno opravdana.
Kako dalje?
Ne znam, ali treba tragati za nečim novim. Globalno preumljenje!
Treba resetovati globalnu ideju, koju u stvari i nemamo. Stvari očigledno već decenijama (od rušenja Berlinskog zida) idu nizbrdo sa očiglednim ubrzanjem.
Da apsurd bude veći u vremenu globalne informacione tehnologije gde se logično nameće ideja univerzalizma gde padaju sve barijere od ježičke, verske, rasne stvari idu u suprotnom smeru. Pojedinci, narodi, verske, ideološke, klasne, skupine se zatvaraju u neke svoje svetove koji sputavaju,kako njih same, tako i druge van tih skupina na neki konstruktivan dijalog.
Problem se ne može rešiti fragmentarno. Zašto? Zato šo je to samo delić opšteg problema koji je prožeo sve pore ljudckog bitisnja.
Primećuje li se da na svetskoj pozornici globalne misli i savesti nema (izuzev Čomskog) mudraca reda veličine Heraklita, Sokrata, Kanta, Hegela, Marksa, Sartra,. Ima nobeloveca, uredu, ali sve te teorije i doktrine ne daju rezultate one su fragmentarnog karaktera i ne mogu se uklopiti u novu harmoniju sveta. Već samo izazivaju nova pitanja još teža i još kompleksnija.
Gde je problem?
U našoj zasleplemosti voljom za moć.
Posmodernisti ne sagledavaju budućnost kroz realnu vizuru objektivno sveukupnog i nadasve izuzetno kompleksnig civilizacijskog kretanja.
Usudio bih se reći, da ovoliko blještave svetlosti i površinskih ideja 21-og veka samo zasenjuju realitet.
Za kraj pokušaću da napravim jednu analognu paralelu sa prirodnim procesima i zabludama u idejama na prelasku iz 19 u 20 vek.
Do Planka se smatralo da toplota kao energija ima svoj eksponencijalni razoj u tako ona kontinualno teži u beskonačnost. To mislim da mnogi koriste i u društvenim naukama. Tačnije mnogi slepo misle da če svakim danom imati sve više, sve lepše i našoj sreći nema kraja do u beskonačnost!
Ta ideja je nasleđena još od renesamse na ovamo.
Stvari stoje upravo suprotno!
Treba priznati da je civilizacijski razvoj dostigao maksimum. Izvod je nula. Istorija ima obrnut procs tvari idu ka konačnoj stabilizaciji procesa u jenoj ravnotežnoj tački koja objektivno zakonima nužnosti zadovoljava realnost i kapacitete ljudckog bitisanja. Opružimo se prema guberu, kaže narod.
Treba da se pojavi novi Plank i da bojažljivo kaže nema eksponencijalnog rasta, jer ta vera gura nas i druge u katastrofu.
Pozdrav,
„Dilema, bar se meni tako čini, nema. U infrastrukturu se mora ulagati, a recesija je dobar okvir za takva ulaganja, jer se postižu tri cilja. Dobijaju se strateški objekti, ljudi se zapošljavaju i budžet se puni.“
Sudeći po ovom primeru iz komšiluka dobro je da se zaduziš i onda posle tražiš drugog investitora kome ćeš to da izdaš.
http://www.b92.net/biz/vesti/region.php?yyyy=2014&mm=10&dd=22&nav_id=914796
Sjajan je to civilizacijski iskorak. Nemaš proizvodnju ali zato imaš moderne autoputeve koji ti drže stranci i kojima si dužan.
@Milos
1. „prvo- da li će banke biti obavezne da daju kredite pod tim uslovima?“
Hoće.
2. „Drugo, kako će država na to da ih natera?“
Bankama koje to neće, biće ponuđena alternativa, koja će biti bolna. Gubitak emisone moći koju im je preko NBS dala država, zabrana držanja depozita po viđenju, zabrana obavljanja platnog prometa i država će prestati da garantuje ulagačima za devizne uloge do 50.000 evra. Sila boga ne moli.
3. „treće, gde je tu procena rizika kad svima daju iste kamate sa garancijom države?“
Niko bankama neće braniti da u cilju podizanja svoje konkurentske pozicije na tržištu, daju kredite i sa nižom kamatom. Veća ne mere, manja može. Osim toga, u većini slučaja rizika neće ni biti jer imaju državu kao garanta.
4. „Država garantuje uz zalog akcija – ovde vidim sjajan potencijal da se firmi proda propala firma. Uzmeš kredit ne vratiš ga a državi ostaviš propalu firmu“
Krediti će biti strogo namenski i davaće se samo za rast volumena fonda plata usled rasta minimalne cene rada (podvlačim samo za rast). Tako da ne vidim nikakav prostor za zloupotrebu. Pored toga, država će odmah naplatiti 50% vrednosti odobrenog kredita preko poreza i doprinosa, PDV-a i akciza, a bogami biće i ušteda u budžetu zbog smanjivanja subvencija zbog rasta cena proizvoda i usluga javnog sektora. A ako mislite na kredite koje firme već imaju ili druge kredite koje bi uzimale od banaka, za te rizike i kolaterale će brinuti banke, a one su veoma rigidne po ovim pitanjima.
5. „fiksna dinarska kamata 5% na 10 godina – ne vidim koja bi poslovna banka dala ovakav kredit sa bilo kakvim kolateralom.“
Sve do jedne. Ovo iz razloga što im je pasivna kamata ravna nuli. Takođe, i izvori ovih kredita u većini slučaja ne postoje, te banke nemaju nikakav razlog da štite realne vrednosti odobrenih kredita, a za nominalne vrednosti kredita imaju kolaterale države ili firmi.
6. „Drugim rečima, nema šanse da NBS drži inflaciju 10 godina ili da neko u to poveruje“
Kolika će inflacija da bude to nije mnogo važno. U slučaju fiksnog kursa, ako vlada dobro radi, postoji mogućnost da drži inflaciju u planiranim okvirima. U slučaju plivajućeg kursa koji je istovremeno i ranvotežan, to neće moći. Ali i u ovom slučaju visina inflacije nije bitna za navedeni mehanizam.
Nema ničeg bolje za jačanje vere od uspeha.
Pozdrav i Vama.
Zanimljiv tekst u Peščaniku o dugovima i otplati istih:
http://pescanik.net/osveta-viska-morala/
@busolazasrbiju
„Firme koje nemaju novca ili samo jednostavno to žele dobijaće kredite od poslovnih banaka za rast fonda plata za trajna obrtna sredstva na 10 godina sa fiksnom dinarskom kamatom od 5% godišnje. Naravno krediti su dinarski i neindeksirani. Ukoliko nemaju za kolateral država će garantovati za iste, a firme će davati akcije ili udele državi kao garanciju.“
Ovde vidim nekoliko potencijalnih problema:
– prvo- da li će banke biti obavezne da daju kredite pod tim uslovima? Drugo, kako će država na to da ih natera? treće, gde je tu procena rizika kad svima daju iste kamate sa garancijom države?
– Država garantuje uz zalog akcija – ovde vidim sjajan potencijal da se firmi proda propala firma. Uzmeš kredit ne vratiš ga a državi ostaviš propalu firmu
– fiksna dinarska kamata 5% na 10 godina – ne vidim koja bi poslovna banka dala ovakav kredit sa bilo kakvim kolateralom. Drugim rečima, nema šanse da NBS drži inflaciju 10 godina ili da neko u to poveruje
pozdrav
@Milos
Firme koje nemaju novca ili samo jednostavno to žele dobijaće kredite od poslovnih banaka za rast fonda plata za trajna obrtna sredstva na 10 godina sa fiksnom dinarskom kamatom od 5% godišnje. Naravno krediti su dinarski i neindeksirani. Ukoliko nemaju za kolateral država će garantovati za iste, a firme će davati akcije ili udele državi kao garanciju.
Na navedeni način novčani tokovi firmi neće biti ugroženi. Verujem da će i bilansi biti tokom vremena bolji. Usput se i pomaže u rešavanju problema nelikvidnosti privrede jer se povećava količina novca u prometu, tj. rešava se jedna od osnovinih sistemskih grešaka naše ekonomije.
Још један детаљ око подизања минималних плата: ако многи послодавци држе број радника на технолошком минимуму, шта још могу да ураде након повећања минималне плате, ако не могу да их отпусте? Да покушају да повећају продуктивност и унапреде организацију? Да се пребаце на виши технолошки ниво? То би био један од корисних потеза са ланчаним ефектима.
Стефан је поменуо број радних дана. Већина мојих познаника доле раде (углавном) сваку суботу. Отприлике прерачунато, ради се 50-60 сати седмично. Док у неким земаљама разматрају увођење безусловног дохотка, у другим експериментишу са скраћивањем радног времена или раде на иницијативама за 21-часовну радну седмицу, код нас клизе у још дуже радно време.
Да ли би сличан ефекат повећања зарада могао да се постигне и скраћивањем радне седмице? Мислим да би се дужина радног времена свакако морала ограничити. Улога државе је да осигура да људи не морају да раде 60 часова седмично и да обезбеди услове за социјалну укљученост група (колико је могуће). То би значило, између осталога, и вођење рачуна о старосној структури код запослености.
@busolazasrbiju
vi odmah prelazite na efekte povećanja plata. A odakle inicijalne pare firmama da isplate taj novac?
@Marko R.
„Ali ogroman broj firmi u Srbiji su male usluzne i trgovinske firme, koje su na ivici profitabilnosti, ili grcaju u nelikvidnosti sa radnicima na minimalcu…“
Moj dobar prijatelj koji ima jedan trgovinski lanac koji zapošljava 250 ljudi i gde trošak radne snage učestvuje sa 2/3 u ukupnim troškovima, kada diskutujemo o ovome u kafani, često mi u šali kaže: „Ne vredi, moraću da platim nekome da te rokne, to je mnogo jeftinije od tvojih ideja“. Moj odgovor bi bio otprilike ovakav:
– ti i tvoje kolege ćete prvi osetiti efekat od rasta tražnje,
– kreditiranjem rasta zarada nećeš ugroziti novčani tok,
– ti povećaj svoju maržu, tj. cene za recimo 5%, i stvari će polako da legnu.
„Radnoj snazi cete kada joj skoci cena tesko naci zamenu, ali mozete da smanjite broj ljudi, a da stvorite pritisak na ostale da rade vise (s obzirom na otpustanja to nece biti tesko).“
Nedavno sam bio zapanjen kada sam saznao da je glavni magacin glavnog trgovinskog lanca u Srbiji odredio radno vreme 7 dana u nedelji. Dakle bez dana odmora.
za Veljka Sutica
Naravno da sam posao od pretpostavke da poslodavci imaju optimalan broj zaposlenih, ali po sadasnjoj ceni radni snage. Radna snaga je input, kao i materijal, kome kada skoci cena ili smanjujete upotrebu ili nalazite zamenu. Radnoj snazi cete kada joj skoci cena tesko naci zamenu, ali mozete da smanjite broj ljudi, a da stvorite pritisak na ostale da rade vise (s obzirom na otpustanja to nece biti tesko).
To je odlicno ako kupci Vasih proizvoda imaju neelasticnu traznju, ili Vam trosak radne snage ne cini toliko znacajnu stavku u ukupnim troskovima, ili zbog organizacije proizvodnog procesa (ne znam cime se bavi Vasa firma) je nemoguce smanjiti broj zaposlenih. Ali ogroman broj firmi u Srbiji su male usluzne i trgovinske firme, koje su na ivici profitabilnosti, ili grcaju u nelikvidnosti sa radnicima na minimalcu i za njih bi skok min. zarada na 300e u prvoj godini (predlog busolezasrbiu) znacio rast od 50%. Da li Vi takodje ne biste smanjili broj zaposlenih kada bi min. zarada otisla na 5000e? Banalizujem, ali shvatate sta hocu da kazem.
Dakle, ja sam samo hteo da predlog busolezasrbiju, koji mi se cini jako interesantan, prilagodimo realnosti na terenu, i da skok cene radne snage bude postupan. Za one koji nisu procitali knjigu predlog je da min. cena radne snage skoci u prvoj godini na 300e (sa sadasnjih manje od 200). To mi se samo cinio kao ogroman skok i zato sam reagovao.
@Marko R.
Marko, mislim da ste Vi krenuli sa pretpostavkom da poslodavci imaju veći broj zaposlenih nego što im je potrebno, pa da imaju prostora za otpuštanje. Kod mene je slučaj da imam optimizovan broj zaposlenih i nemam prostora za smanjivanje broja radnih mesta ako se podigne minimalna cena rada ili po nekom drugom osnovu.
@Marko R.
1. Nemam baš nikakav strah da će poslodavci početi da otpuštaju ljude zbog velikog rasta minimalne cene rada. Iz tri razloga. Prvo, zato što oni broj zaposlenih već drže na tehnološkom minimumu. Drugo, ne verujem u altruizam naših poslodavaca (posebno ne u postojećem ekonomskom stanju), oni zapošljavaju samo onda kada radnik može da im donese profit ili poslodavcu da više slobodnog vremena. Treće, agregatna tražnja će da skoči i to ne može da omane.
2. Način kreditiranja rasta fonda plata ne bi ugrozio postojeći novčani tok privrednih subjekata, nego bi upravo za njih bio bezbolan (kako ste rekli), posebno na početku. Drugo, upravo bi sa mehanizmom koji ste predložili kao bezbolan poslodavci sporo mogli da vide rezultate. Mada nisam ni protiv toga, oni koji se zanimaju ekonometrijom neka provere, pa neka se primeni bolji mehanizam.
@Nebojša Katić
1. Pitanje je koliko je rast zaduživanja bio posledica rasta deficita trgovinskog bilansa, a koliko je on posledica rasta zaduživanja (kod nas prisutan problem nakon idiotskog spuštanja kursa 2006. godine). Ali se slažem da tu postoji problem.
2. Bojim se da scenario sa kursem koji je ravnotežan, tj. sređuje deficit platnog bilansa imamo visok, ali baš visok rast inflacije (što nije problem sam po sebi), dalje urušavanje javnih finansija, nemogućnost da javni sektor dođe u fazu rentabilnosti, stagnaciju ili pad BDP-a (cene usluga koje kontroliše država + celokupan tercijalni sektor + cena radne snage) i naravno dalji rast spoljne zaduženosti države zbog problema javnih finansija. Do istog problema od koga smo hteli da pobegnemo.
3. „Politika deviznog kursa, sama po sebi, ne može spasiti nekonkurentnu ekonomiju, i samo je jedna u mozaiku potrebnih mera. Efekti dolaze sporo, ali oporavak i restrukturiranje ekonomije je uvek spor proces, pogotovo kada mere dolaze veoma kasno.“
Potpuno se slažem sa ovim, ali mislim da i u drugom slučaju postoji mozaik mogućih mera koje bi mogle da ublaže probleme deficita trgovinskog bilansa.
za busolazasrbiju
Posto se g. Katic oglasio povodom pitanja kursa, ja bih se samo jos jednom vratio na Vasu tezu o povecanju minimalnih zarada. Dakle, ja se principijelno u potpunosti slazem sa Vama da bi zarade morale biti vece, kako iz ekonomskog ugla, radi povecanja traznje, tako i sa moralne strane – prosto je neshvatljivo da ljudski rad u 21-om veku vredi par stotina evra mesecno.
Samo, plasim se da zanemarujete cinjenicu da kada se minimalne zarade povecaju, poslodavci ce istog trenutka krenuti da otpustaju radnike. Nemaju oni vremena da cekaju da se poveca agregatna traznja niti imaju razloga da Vam veruju na rec da ce se to uopste desiti. Oni gledaju iz svog mikroekonomskog ugla, i lako ce vratiti radnike ako traznja skoci. Ali, ona mozda uopste ne skoci jer ce skok zarada nekih radnika biti kompenzovan gubitkom posla drugih.
To bi mozda moglo da se predupredi postepenijim rastom minimalnih zarada. Ako ste odlucili da za 12 meseci minimalna zarada skoci za 100e (cca 12000din), mozda je bolje uvesti da se svakih mesec dana povecava min. zarada za 1000din. Ovo bi sigurno izazvalo izvesne administrativne troskove, ali mislim da bi bilo dosta bezbolnije, i da bi poslodavci imali vremena da vide da li te mere daju rezultat iz meseca u mesec (ili ne daju).
Za busolazasrbiju – „Zašto moramo da prihvatimo režim valutnog odbora u slučaju fiksnog kursa, tj.da smanjujemo novčanu masu i ostalo što ste naveli?“
Politika fiksnog kursa, sa ili bez valutnog odbora, nameće identične mehanizme odbrane kursa – podizanje kamatne stope, smanjivanje količine novca u opticaju, spoljno zaduživanje. Dakle, država sa deficitom tekućeg bilansa će ili morati da deflatorno brani kurs, ili da se stalno zadužuje. (Ni Hrvatska, ni Makedonija nemaju valutni odbor, ali su posledice monetarne politike iste kao i u državama koje ga imaju.)
U tekstu s početka 2006. godine https://nkatic.wordpress.com/2006/03/31/olovno-monetarno-sidro/ sam pokušao da objasnim posledice politike fiksnog kursa (on je uvek precenjen u nekonkurentnim državama).
„ Imajući u vidu strukturu srpskog uvoza, i da isključimo gotove proizvode, teško da možemo doći do usaglašenog bilansa, pa makar koji kurs stavili. Teško da ćemo mi manje uvoziti i da možemo dovoljno brzo da se prilagodimo. “
Politika deviznog kursa, sama po sebi, ne može spasiti nekonkurentnu ekonomiju, i samo je jedna u mozaiku potrebnih mera. Efekti dolaze sporo, ali oporavak i restrukturiranje ekonomije je uvek spor proces, pogotovo kada mere dolaze veoma kasno.
Hvala na komentaru.
@Vladimir Dž
Vasi komentari 17/10/2014 10:41 i 17:40 su misao slobodnjastva i zato su…legendarni!
„Najpreča i sveta dužnost države je da razbija monopole i kartele.“
@Nebojša Katić
1. Zašto moramo da prihvatimo režim valutnog odbora u slučaju fiksnog kursa, tj.da smanjujemo novčanu masu i ostalo što ste naveli?
2. „Iako se realnost kursa ne može egzaktno utvrditi, trgovinski bilans je dobar pokazatelj realnosti kursa. Sve dok je deficit visok, kurs je potcenjen. (Nebitno je da li ćemo kurs zvati realnim ili ravnotežnim.)“
Imajući u vidu strukturu srpskog uvoza, i da isključimo gotove proizvode, teško da možemo doći do usaglašenog bilansa, pa makar koji kurs stavili. Teško da ćemo mi manje uvoziti i da možemo dovoljno brzo da se prilagodimo.
3. „Uzgred, i suficit tekućeg bilansa je mera žrtvovanja potrošnje, i mera smnjivanja životnog standarda“
Potpuno se slažem, zato i sve zemlje (osim izvoznice energenata i nekih drugih prirodnih resursa) ako ne javno, ono prećutno imaju cilj da im bilans bude uravnotežen. Niko se baš ne gura ka suficitima.
4. „Pad kursa nužno podiže cene, ali se efekat različito prenosi kroz sistem, i to je normalan mehanizam rebalansiranja ekonomije. U svakom slučaju, izvoz se stimuliše, a uvoz destimuliše.“
U ovome je problem, da ne bude kao i sa fiskalnom konsolidacijom i koeficijentima.
@Dragan Radovic
1. Bojim se da me niste raumeli. Ukoliko radnik, a posebno radnik koji ima mogućnost donošenja nekih odluka (javni sektor u većoj meri), ne može sa svojom platom da podmiri svoje najosnovnije potrebe (ili još manje od toga), on nema nikakvog razloga da bude motivisan, da dobro radi i time čuva svoje radno mesto, u njegovoj glavi će stalno biti prisutna konfuzija, a i mnogo će lakše da poklekne pred izazovima koje nepoštenje donosi.
2. Ukoliko oni kontrolori (o kojima Vi govoriti u suzbijanju sive ekonomije) budu dobro plaćeni kao sada (i ne samo oni nego i lekari, profesori, javni službenici, policija…) isti će imati mnogo više razumevanja za kršenje zakona, da ne govorimo o tome ako se isto sponzoriše sa malo (ali stvarno malo) para.
3. Ili da verujemo da su naši ministri takvi altruisti, da su spremni da im se uništi privatni život, da možda ako dobro rade i izgube život, da ih tabloidi rastržu i slično… i da su povrh toga pošteni i da rade za hiljadu evra. Od kojih se naravno ne može živeti na način na koji oni žive.
4. Istovremeno moraju da postoje pozitivni i negativni stimulansi, jedino tako dobijete rezultat koji želite. Posebno na dugi rok. Znači plata koja je dovoljna, a negde i visoka, i sankcije za kršenje radnih obaveza ili loše obavljen posao, pa do lakog dobijanja otkaza.
5. “ Mnogima, na zalost, stize na naplatu : „uci skolu da budes neko i nesto“, ‘ja imam diplomu, kolika mi je plata’, manje je bitno da li iza te diplome postoji konkretno znanje.“
To kakvo nam je obrazovanje i na koliko niske grane je spalo (i dalje spada) smo raspravljali na ovom blogu, ali nemojmo da pričamo da za svako radno mesto trebaju kadrovi koji su bar kandidati za Nobelovu nagradu. Većina, i više nego većina, radnih mesta zahtevaju znanje i veštine koje svaki prosečno inteligentan čovek može da savlada i sa ovakvim školstvom.
Хвала, исправио сам грешку.
Gospodine Katiću.
Sve mi je jasno osim ove rečenice!
U svakom slučaju, izvoz se stimuliše, a izvoz destimuliše.
Za Marka R. i busolazasrbiju – Ranije sam pominjao da fiksni kurs ima smisla za države koje su visoko konkurentne, koje imaju suficit tekućeg bilansa i koje su u stanju da devizne rezerve popunjavaju izvozom. Njima nije problem da vode politiku kredibilnog fiksnog kursa, jer mogu da ga brane bez inostrane pomoći.
Države koje imaju deficit tekućeg bilansa ne mogu voditi kredibilnu politiku fiksnog kursa. Njima se otuda sugerira režim valutnog odbora. Dakle, kada god dođe do pritiska na kurs, on će se braniti podizanjem kamata i smanjivanjem količine domaćeg novca u opticaju. Naravno, kurs se brani i podizanjem nivoa spoljnog duga. Za ovaj tip država, fiksni kurs će napraviti kavez u koji se stavlja cela ekonomija. Fiksnom kursu i iluziji stabilnosti koju on daje, žrtvuju se i zaposlenost i privredni rast. (To dobro ilustruju primeri Makedonije ili Hrvatske npr..) Pre ili kasnije, i taj kurs će postati neodrživ.
Iako se realnost kursa ne može egzaktno utvrditi, trgovinski bilans je dobar pokazatelj realnosti kursa. Sve dok je deficit visok, kurs je potcenjen. (Nebitno je da li ćemo kurs zvati realnim ili ravnotežnim.)
Malim državama su oduzeti carinski mehanizmi kao oblici zaštite domaće industrije i trgovinskog bilansa. Kurs je jedini jak instrument na raspolaganju i njegovo potcenjivanje je jedina šansa. Preko kursa se kompenzira i niža produktivnost domaće privrede. Time se deo stvorene vrednosti (u izvozu) poklanja strancima, ali je to žrtva koja se prinosi kako bi izvoz, zaposlenost i BDP rasli. Uzgred, i suficit tekućeg bilansa je mera žrtvovanja potrošnje, i mera smanjivanja životnog standarda.
Pad kursa nužno podiže cene, ali se efekat različito prenosi kroz sistem, i to je normalan mehanizam rebalansiranja ekonomije. U svakom slučaju, izvoz se stimuliše, a uvoz destimuliše. Kakav će konačan efekat biti zavisi od kapaciteta ekonomije da se supstituiše uvoz i poveća izvozi. Otuda je neophodna aktivna razvojna politika, jer kurs daje efekat samo ako je praćen i drugim merama podsticaja domaćoj industriji.
Hvala na komentaru.
За инжењера Дејана
http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2014&mm=10&dd=19&nav_id=913299
Ту је и неизбежни економиста.
Busolazasrbiju
Potpuno je pogresno reci: „Postenje se placa, bas kao i neke druge vrline…“
Placa se znanje, rad i konkretan ucinak. „Nema postenog i dobrog radnika koji je placen 300 evra“ – sta ovo znaci, da su svi ovi koji rade sada za minimalac neposteni, losi radnici? Zbog cega losi radnici: zato sto im je mala zarada pa ne zele da rade vise i bolje, ili zato sto osim postenja i vrlina bas nista ne znaju da rade?
Da li to znaci da su svi koji rade za 1000 i vise evra posteni? Pogledajte ko vrsi najveci kriminal, upravo oni sa ogromnim zaradama, ‘najbobrazovaniji“. Kao sto vidite, na postenje ne utice veca ili manja zarada, na vrline takodje. Ali zarada i te kako zavisi od strucnosti, znanja i raznih sposobnosti.
Postavlja se pitanje zasto oni koji rade za minimalac i dalje rade ‘za tako malo para’, zasto ne izadju na trziste i zarade mnogo vise kao samostalci?
Drustvenu i privrednu strukturu cemo najbolje izgraditi bolje skolovanim majstorima, akademskim gradjanima, koji ce po zavrsetku skole izaci na trziste i pokazati svoje znanje i zaraditi dobro. Mnogima, na zalost, stize na naplatu : „uci skolu da budes neko i nesto“, ‘ja imam diplomu, kolika mi je plata’, manje je bitno da li iza te diplome postoji konkretno znanje.
@Marko R.
1. Matematički gledano najbolje bi bilo i smanjiti radno vreme i povećati zarade, ali ne verujem da su privredni i društveni kapaciteti sposobni da tako brzo odgovore na toliki rast tražnje.
Zašto mislim da je bolje da smanjivanje radnog vremena ide na kraju, a ne na početku procesa – prvo treba da povećamo iskorišćenost postojećih kapaciteta i na taj način dođemo do nekih realnih troškova koliko šta košta u našoj zemlji, tj. da istovremeno imamo uporedive podatke sa ostalim zemljama.
Drugo, ako zadržimo nizak nivo zarada nećemo moći na kvalitetan način da izgrađujemo ni društvenu ni privrednu strukturu. Poštenje se plaća, baš kao i neke druge vrline ili sposobnosti. Nema poštenog ni dobrog radnika koje je plaćen 300 evra (pri postojećem nivou cena).
Treće, povećavanje minimalne cene rada je u funkciji rasta zaposlenosti, a ne dodatnog otpuštanja. Korisnici minimalne cene rada troše veliki deo svoje zrade na kupovinu domaćih proizvoda i usluga, prema tome prometi privrednih subjekata moraju ići gore i to brže nego što bi im rasli ukupni troškovi zbog rasta zarada (brže bi padali fiksni i finansijski troškovi po jedinici proizvoda ili usluga). Nije mi jasno zašto bi neko nekog otpuštao, ako mu raste promet, a ukupni troškovi brže padaju.
2. Što se tiče kursa i njegove realnosti, to je veoma kompleksno pitanje, te će odgovor biti dug (nažalost ja ne umem kao gospodin Katić da efektno sažimam misli i argumente). I istine radi u knjizi je predloženo programirane kretanje kursa, tj. fiksni kurs u oblandama (mada ako treba da biram, jasno je da ću izabrati fiksni umesto ovog koji ni ne znam šta je):
– Prvo šta je devizni kurs? Vulgarno rečeno neki parametar koji prevodi domaće vrednosti na strane vrednosti ili obratno. Po toj logici nema boljeg parametra od pariteta kupovne moći. Pod pretpostavkom da je on dobro izračunat – što nisam siguran, ali sam siguran da je on veći u odnosu na nominalnu vrednost kursa.
– Drugo, ako polazimo od toga da je kurs nerealan, tj. precenjen kako se tvrdi, to tvrdimo samo na bazi razlika u stopama inflacije u Evrozoni i Srbiji od dana uvođenja evra. Ovo bi značilo da je kurs evra u Srbiji, preračunat preko kursa nemačke marke, u momentu uvođenja bio realan. Nakon decenijskih iskustava sa raznoraznim državnim, špekulativnim ili samo tržišnim manipulacijama i projektima, siguran sam da je ova bazna vrednost bila nerealna. Koliko nerealna, to opet ne znam. Osim toga, nije kod nas bilo inflacije tražnje pa da tvrdimo da je kurs svakako precenjen.
– Treće, hoću da kažem da ne postoji ekonomski um koji će da kaže kolika je realna vrednost kursa ni preko pariteta kupivne moći ni samo na bazi razlika u inflaciji.
– Četvrto, ne postoji teorijska mogućnost da u državi u kojoj je izvršen proces dolarizacije (tj. gde je cena strane valute osnovni cenovni parametar), preko kursa štitimo domaću privredu. Ne verujem da uopšte treba ulaziti u ovu bitku, jer je ona unapred izgubljena. Trebaće nam najmanje deset gotovo savršenih godina da se dinar vrati na ono mesto koje bi nam za ovo trebalo. Znači, teorijski realan kurs izjednačava spoljnotrgovinski bilans ali ako zanemarimo problem dolarizacije. Ali to nažalost ne možemo.
– Peto, u slučaju promene kursa cene u primarnom i sekunadarnom sektoru odmah idu gore (zbog efekata inflacije troškova), a u tercijalnom sa određenim zadrškom (zavisno od skoka ali najkasnije za godinu, dve dana). Znači nema efekta na zaštitu domaće privrede, posebno ne na razmenjiva dobra. Ali ima nešto drugo, ima dodatnog sužavanja domaćeg tržišta jer tercijalni sektor ne može da bude profitabilan ili beži u sivu zonu.
– Šesto, zašto ne bismo videli koliko finansijski (a delom vezani i zbog nestabilnosti kursa) i fiksni troškovi zbog smanivanja agregatne tražnje lošim merama spoljnotrgovinske politike i držanjem niske cene rada, učestvuju u ceni naših razmenjivih dobara? Verujte da to može da ide i na jednu trećinu. Srbija ima nedovoljno novca u prometu i visoke kamate, pa se jedan komad robe mora kreditirati (ili kalkulisati visoki fiksni troškovi) prvo preko sirovina, pa zaliha gotovih proizvoda, pa potraživanja sa dugim rokom, pa spornih potraživanja dok se ne vrati novac uložen u njega. Realizacija robno-novčanih tokova je usporena, preko svake mere.
– Sedmo, mi smo mala zemlja, povrh toga sa liberalizovanim spoljnotrgovinskim prometom do krajnjih besmisla te ne možemo da imamo svoj nezavisni sistem cena ni kad ne bi imali problem dolarizacije. U prevodu, mi smo visoko uvozno zavisna zemlja (ne mislim samo na finalne proizvode), nego na opremu, sirovine, materijal, pa još glupost sa indeksiranim kreditima i kod privrede i kod građana. Znači efekat rasta kursa se topi munjevitom brzinom.
– Osmo, ako izvozimo robu sa kursem čija je kupovna moć potcenjena onda mi domaće resurse u smislu radne snage, cene koje kontroliše država i domaćih sirovina rasprodajemo i to bez ikakvog smisla. Ajde da to radimo svesno u nekoj grani, ali ovako frontalno…
-Deveto, knjigu sam pisao 2009. godine, to je bilo sveže vreme SSP i nije bilo ovolikog napretka ka EU (ja nisam protiv EU, ali jesam protiv ovakvog ekonomskog puta ka EU), te sam govorio kako bi bilo dobro koncipirati spoljnotrgovinsku politiku u datom vremenu. Sada je jasno da taj predlog ne bi mogao da prođe. Shodno tome, treba napraviti neke kontrole sa stanovišta kreditiranja (videti odgovor dat Dušanu), ukinuti neke bescarinske režime, negde uvesti sistem kvota carina, te otvarati državna spoljnotrgovinska preduzeća (koja je pomagala u organizovanju, finansiranju i plasiranju domaćih proizvoda privatnih proizvođača koji bi želeli takvu saradnju) za svaku zemlju koja je veliki trgovinski partner, te zabraniti (ili naćin načina da se to uradi) raspisivanje međunarodnih tendera…
За инжењера Дејана
“нпр. „просечна јунска зарада“ и „просечна зарада у јуну“ нису исте одреднице“
Мени се зато и чини да у свом том лудилу има система, и да се сви силно труде да ни до најједноставнијег података никако не можемо доћи, а ако га и добијемо он се само тако зове, али није оно што смо тражили.
Али то није од јуче…сећам се, још као клинац у време Милке Планинц, да је на дневнику често ишла слика излога радњи (обично текстилних!?) и рафова у продавницама, кад се причало о потреби смањивања јавне потрошње.
Неко се баш добро зеза…
@ Влада (18/10/2014 at 14:08)
На жалост, АПР је нешто више од огласне табле. Камо среће да уместо АПР-а постоји институција која би садржала механизме ЗОП-а (бившег СДК). Већ сам овде писао да је „однегован“ систем да се предузећа и дан-данас отварају и затварају готово без контроле, остављајући дугове и према партнерима и радницима, а држава веома тешко (или никако) да наплати порезе.
Први пут чујем да неко има 5 % норме у просвети – то значи да поменута госпођа држи један час недељно. Шта рећи, још једна потврда да недостаје систем који треба да се наметне „одозго“.
*
Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања је данас пустио у оптицај „нове“ информације: „запосленост константно расте, у првих осам месеци запослено је 143.660, па тако тренутно ради 2.277.414 људи у Србији.“
http://www.rtv.rs/sr_ci/ekonomija/rzs-stopa-nezaposlenosti-opala-za-3-8-odsto_527990.html
Пореске олакшице су, сва је прилика, допринеле да послодавци пријаве део неформално запослених (они који су радили на „црно“), али крајње је неозбиљно да г. Вулин „укњижи“ у запослене и физичка лица која самостално уплаћају доприносе (ту спадају нпр. и пољопривредници). Неко ко није у току помислио би да се у последњих годину дана запослило реда пола милиона људи.
Шта је још занимљиво? До ове године РЗС је априла и октобра објављивао три стопе: стопу запослености, стопу незапослености и стопу неформалне запослености. Сада у извештајима изостаје стопа неформалне запослености, а уводе се стопе активности и неактивности.
http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/Public/PageView.aspx?pKey=26
Видим да се ова домаћа оперета неће брзо завршити.
*
Обећао сам Вам једну-две цртице о Миладину Ковачевићу. Подсетићу на његову изјаву из фебруара 2011. године:
„Eurostat је изарачунао да однос куповне моћи износи 2,7. Тај број помножите с просечном платом у Србији, која је у децембру износила 375 евра. И колико добијате – 1025 евра. У сваком случају, то показује да ми за 37 евра у Србији добијамо онолико колико добије, рецимо, становник Немачке за 100 евра. Код нас је симптоматична појава расипништва, па чак и у храни! Зависници смо од обилне и масне хране, која прилично кошта. Даћу вам пример Холанђана – они гала ручком сматрају чорбицу и салату с гауда сиром! А код нас? Погледајте како ручају сиромашне породице… Месо, иће, пиће… То се гости!“
https://nkatic.wordpress.com/2013/09/07/ministarstvo-privrede-u-potrazi-za-misijom/#comment-4241
Сва је прилика да је био понесен, односно да га је „завео“ паритет куповне моћи. Свака медаља, међутим, има две стране. РЗС нам ускраћује информације везане за структуру просечне зараде – нпр. „просечна јунска зарада“ и „просечна зарада у јуну“ нису исте одреднице. Схватио сам да релативно мали број људи разуме разлику. Значи, неко је у јуну примио пуну мајску зараду, неко априлску, неко је примио половину мартовске зараде, а неко није примио ни динара итд. Подаци треба да се укрсте са подацима о уплаћеним доприносима итд. Зато све време инсистирам на структури, да се разложе агрегати.
За инжењера Дејана
Дакле А+Б=Укупан број запослених, имамо једначину са две непознате, али немамо систем две једначине да бисмо могли израчунати колико ја А, а колико је Б. То говори да ту има система, и да ништа није случајно.
Сви завршни рачни се шаљу у НБС, али она не зна ништа. Пореска управа, такође, не зна ништа, и поред тога што у “ситна цревца“, све до ове године, разврстава уплатне рачуне:
“…који су у радном односу код приватних послодаваца(самосталних делатности) на терет запослених код правних лица“
“…послодаваца-правног лица које се не финансира из буџета и фондова обавезног социјалног осигурања.“
“…за одређене категорије лица ван радног односа, у складу са Одлуком републичког фонда за ПИО запослених“
“…самостално обављају привредну или другу делатност, свештеника и верских службеника, а осигурени су по другом основу на основу пореског органа“ итд.
Статистички завод наравно да о броју запослених у јавном и приватном сектору нема појма.
И тако број запослених у приватном и јавном сектору постаје од пребројавања постаје “израчунавање квадратуре круга“.
Кад се родите, добијете ЈединствениМБГ. Можете отворити на ваше име само једну предузетничку радњу. Кад је отворите добијете Матични Број по ком се води радња и који је јединствен, онда идете да добијете ПИБ да бисте имали јединствени позив на број код уплате пореза, ако сте у ПДВ-у добијете и ПДВ Број који је такође јединствен. Сви ти бројеви су ЈЕДИНСТВЕНИ. Кад станете на шалтер и све попуните и донесете оверену копију решења из АПР-а које се иначе налази на њиховом сајту, и џабе вам оверено решење ако вас нема на сајту, онда вам траже да упишете и број телефона, да не би било забуне…
Иначе, на сајту АПР-а можете резервисати име фирме да вас неко други не предухитри. Тако сам и ја резервисао име фирме. Кад сам дошао да отворим фирму нисам могао по том имену да је региструјем зато што је име резервисано. Није ми помогло моје несувисло објашњење да сам ја то име резервисао, морао сам фирму да отворим под другим именом.
Давно су просветари налазили Шпанију као пример да има мање ученика у одељењима, о њој се сада и не прича. По нашем закону одељење чини од 25-30 ученика. Давно је прећутно и противзаконито, тај број смањен на 20, а чак и тако, 50% наставника нема пуну норму, ни пуну плату, али зато има пуне доприносе и, самим тим, право на пуну пензију. Дакле, мања се штета прави садашњости, колика се прави будућности. Мој пријатељ је успео да запосли жену на 5% норме у просвети и врло је сретан. Она ће добити пуну пензију, а ако је отпусте добија пуну отпремнину, win win situation. Да не говорим о ситуацији, док није пре два месеца стигло дручкије тумачење, да људи који имају у једној школи 20% норме, а у другој 80%, ако постану вишак у првој школи траже пуну отпремнину. О мењању пребивалишта због путних трошкова, такође, боље да не говорим…
Спомињем просвету јер је она нешто најобразованије и најпаметније што ова држава има. Кад је у њој оваква ситуација, могу само замислити како је у другим срединама.
Првих дана чернобиљске катастрофе, научници су упозоравали политичаре да је ниво радијације много већи него што се саопштава. Политичари су се бранили да је стварно толико измерено, јер гајгерови бројачи, који су у почетку коришћени, нису могли више да измере, а како они да знају да ниво радијације није баш онолики колико показује бројач.
Ако ми, као друштво, немамо жеље да уведемо ред у јавни сектор, утврђивање броја запослених, и укупно, и по секторима, слабо значи. Ја сам сигурен да др Горан Николић може написати “истраживање“ да смо негде у средини по свим параметрима и секторима.
@ Marko
У мом случају „ради“ преко оба претраживача, и после брисања „кешираног“ садржаја.
Пробајте преко линкова:
http://busolazasrbiju.webs.com/
http://busolazasrbiju.webs.com/knjiga.htm
@Inzenjer Dejan
Izgleda da ovaj Vas link ne radi. Moze da se otvori kesirana html verzija, ali sa stamparskim greskama (kodovanje sa latinicne na englesku tastaturu, pa se pojavljuju interpukcijski i specijalni znaci umesto nekih latinicnih slova).
za busolazasrbiju
Procitao sam Vasu knjigu tek juce, iako mi je duze vremena stajala na kompjuteru, i svakako bih se pridruzio preporuci inzenjera Dejana. U najmanju ruku, zato sto se bar jasno vidi za sta se zalazete, dajete detaljna resenja, pa i ako se neko ne slaze sa Vama, ima sa cime da polemise.
Velika vecina mera se poklapa sa predlozima g. Katica, pa kako sam ovaj blog proteklih godina koristio kao jedno od osnovnih izvora ‘oducavanja’ od fakulteta, ne bih tu imao sta da dodam. Samo bih Vas zamolio za komentar na dva predloga.
Prvi se odnosi na Vasu polemiku sa Vladimirom Dz. Da li bi mozda bilo bolje odmah smanjiti radno vreme, cime ce skociti traznja za radnom snagom, pa samim tim i plate, nego da skracivanje radnog vremena dodje poslednje (kao sto predlazete u Vasoj knjizi). Cini mi se da bi se time izbegla sigurna otpustanja u privredi, dok bi oni koji zadrze posao morali da rade prekovremeno (naravno neplaceno).
Drugi predlog je razlog zasto pisem ovaj komentar na blogu g. Katica, a ne na Vasem sajtu. Naime, voleo bih da cujem i njegov komentar na ovu temu nakon sto Vi date malo detaljnije objasnjenje. Odnosi se na Vase zalaganje za fiksni kurs, i Vas zakljucak da je kurs cak potcenjen a ne precenjen, i da ne bi trebalo da ga pustamo da ide i dalje na gore jer time se odliva deo vrednosti prilikom izvoza. Ali, zar nije u ekonomskoj teoriji realan kurs onaj koji izjednacava trgovinski bilans? Mi godinama trpimo strasne trgovinske deficite i finansiramo ih zaduzivanjem. Konacno, ja ne mislim da kurs treba da nastavi da skace kako bi povecali izvoz, vec kako bi poskupeli uvoz sto se poklapa sa Vasom zamisli o smanjivanju ogromnog uvoza i supstituisanjem istog domacim proizvodima. Mislim da taj pristup mnogo Vise uvazava realnost od Vaseg predloga o znacajnom podizanju carina sada kada smo vec potpisali SSP i poceli da ga primenjujemo – plasim se da bi pritisci iz EU bili ogromni, a znate i sami od kakvog su materijala nasi politicari.
Konacno, izvinjavam se ako sam Vas u nekom delu pogresno interpretirao, trudio sam se da budem maksimalno precizan, ali i koncizan.
@Vladimir Dž
1. „Ja mogu da položim mnogo veći iznos da će prihvatiti to obe ručke. S time da bi on tražio garanciju od države da će rigorozno sprovoditi kontrolu finansija svih preduzeća iz naše branše. Da svi usvojimo iste mere. Od mene bi tražio projekciju poslovanja kako bi se to odrazilo kratkoročno i srednjoročno.
Bez ovog uslova sigurno ne bi pristao jer zna da bi se mali još više zakamuflirali u sivoj zonu a nas bi to nepotrebno opteretilo.“
Naravno da bi jedino tako imalo smisla. Da svi plaćaju obaveze. I mali i veliki. U tu svrhu bi trebalo ukinuti papirni novac i ostaviti samo kovani u apoenima do 200 dinara, da bi se neutralisao prostor za sivu ekonomiju.
Ako nije tajna, kojom delatnošću se bavi Vaša kompanija, tek da znam koliko da podignem ulog?
2. Ko brani sada poslodavcima da plaćaju više od minimalne cene rada, tj. da li bi oni (i ti monopolisti) plaćali više ili manje da te katogorije nema?
3. Kao Rokfeler, tako i Vaš poslodavac, a tako i mali preduzetnik koji tek počinje svoj biznis misli da je konkurencija greh. Ako kaže drugčije, laže sigurno. Njihov posao je da budu alavi, da maksimiziraju svoje profite, da ne budu društveno odgovorni, da se vode samo svojim sebičnim pojedinačnim interesima. Posao države je da ih utera u okvir društvenih interesa i da obezbedi da realizacija njihovih pojedinačnih interesa bude u funkciji opštih društvenih interesa.
4. Inače, velika je šteta što nema više jaja kao onih Kejnsovih, pa da propadnemo kao što je to svet propadao do pojave monetarizma.
@ Dusan
Концепт економисте под надимком БусолаЗаСрбију биће Вам јаснији ако прочитате његову књигу:
Click to access Knjiga.pdf
Човека познајем једино виртуелно и захвалан сам му што је мени, посетиоцу блога, разјаснио неке макроекономске чињенице и појаве. Разуме се, не бих потписао баш све што је написао.
@ Влада (16/10/2014 at 04:15)
Знам како разврстава РЗС, па сам морао да се мало нашалим (што сам и нагласио). Иначе, удружења послодаваца имају процене броја запослених у приватном сектору. Прошле године, негде у ово време, Драгољуб Рајић (Унија послодаваца) изнео је процену од 1,03 милиона запослених у приватном сектору. Искрено се надам да није употребио просту рачунску операцију, односно логику коју сам (у шали) сугерисао: да од укупног броја запослених (према РЗС) одузме првобитну цифру запослених у јавном сектору „у ширем смислу“ (коју је тада сапштило Министарство финансија).
Јесте да је у питању писање таблоида, али нису имали разлога да погрешно пренесу г. Рајића који је тада (2013) саопштио да „у Србији са 7,1 милион становника у јавном сектору ради више од 660.000 људи, док је у целој бившој Југославији са 22 милиона становника у јавном сектору било упослено 450.000 људи.“
http://www.kurir-info.rs/preterali-mirko-cvetkovic-u-javnom-sektoru-zaposlio-200000-ljudi-clanak-1027219
Да ли случајно или не, човек је поредио потпуно различите агрегате. На пример, према извештају Савезног завода за статистику СФРЈ и OECD-а 1989-1990 (може се наћи на интернету под насловом „OECD Economic Surveys: Yugoslavia 1989-1990“), у читавој СФРЈ у 1988. години било је 6.884 хиљада запослених. Од тога је 6.715 хиљада радило у друштвеном, а 169 хиљада у приватном сектору (без пољопривреде). Даље се у извештају разлаже друштвени сектор – 5.556 хиљада запослених у производним, а 1.159 хиљада у непроизводним делатностима итд.
Зато инсистирам на озбиљности приступа и структури (да се разложи по секторима и радним местима), а не да се користе одреднице „јавни сектор у ужем смислу“ и „јавни сектор у ширем смислу“. Разлагање би указало да нпр. Србији недостају лекари, а да има обиље немедицинског особља и сл.
http://www.novimagazin.rs/vesti/u-zdravstvu-nema-mesta-za-lekare
Када се утврди структура, тек онда је направљен први корак – и могу да започну реформе (и „чишћење“, и поправљање структуре, и „кресање“ непотребних трошкова, односно преусмеравање новца у инвестициону потрошњу итд); ако уопште има воље за то, мада сумњам.
Сва је прилика да ће се из лавора избацити деца, а у њему остати готово сва прљава вода, за сада.
П.С.
Остајем Вам дужан једну-две занимљиве цртице везане за економисту и статистичара Миладина Ковачевића, кога сте својевремено поменули. О том-потом, не треба претеривати с коментарима.
Надам се да ће овај унос да буде одобрен управо због везе коју постављам. У питању је Џон Молдин и он је један од врхунских економских коментатора…
http://www.mauldineconomics.com/ttmygh/pdf/the-consequences-of-the-economic-peace
Што се разговорао економији тиче: рекао бих да је је господин Владимир Џ. најближи ономе у шта верујем попитању економије. Бранко Драгаш надахњује, али је много његових предлога резултат личне сујете па му та сујета смета да доврши започету економску мисао. Ја бих рецимо био спреман да се са било ким кладим да би Бранко Драгаш био лошији Министар привреде од Млађана Динкића. Не због нестручности, него због сујете и жеље да се докаже после свих ових деценија неразумевања.
1. Дакле, економски предлози Владимира Џ. су на месту. Минималац треба да се укине и да се цена рада утврђује понудом и тражњом. То би у почетку било проблематично, али би на дужи рок дало резултате. Економски токови су јачи од уредби и закона тако да им не треба стајати на путу у овом случају.
2. Развој економије треба да се спусти са државног на народни ниво. Нема шта држава да организује економију када у истој седе социјални случајеви и буџетски корисници задњих 30 година. Дакле, Вучићи, Сертићи, Динкићи и слични су социјални случајеви и у економију се не разумеју. Сви њихови детињасти покушаји да покрену економију ће да се заврше неуспехом. Разлог је прост: за почетак не разумеју логику, не схватају важност људске мотивације и уверени су да су зналци (а нажалост само социјални случајеви који живе на анрдоној грбачи задњих 30 година).
3. Како спустити економију на народни ниво? Рецимо, управо како је Владимир предложио: држава треба да створи услове да људи могу да раде и стварају. То би значило да држава отпусти, рецимо, 400 хиљада партијских паразита из државних служби и јавних предузећа. Тих 400 хиљада радних места би се појавило у производном сектору. У Србији (као и свугде) је проблем борба између произвођача и бескорисних потрошача. Све до произвођач мора да заради за себе и породицу, као и за неколико бескорисних државних потрошача, мотив за производњом је сведен на минимум. Плате за ових 400 хиљада неко ствара, а ако би се ова места укинула, произвођачу вредности би остало много више новца која би вероватно уложио у производњу. Све остало би ишло једноставније. То што би БДП пао као камен за пар месеци није ни битно, опоравио би се врло брзо и наставио би да значајно расте годинама.
Сељак рецимо каже: држаћу две свиње и краву за себе и породицу, а остали нека се сликају. То је модел који прожима цело друштво. Не морају Вучић ни Министар привреде да брину о производњи пошто се у исту не разумеју, о производњи треба да брине сељак који зна како се производи. Што неко рече, ми морамо да подигнемо привредну активност, а то се лако решава мотивисањем произвођача и уништавањем бескорисних потрошача. На пример, маса факултета су бескорисни потрошачи: економски (у случају да Даница Поповић ово прочита волео бих да јој видим лице), правни, ФПН и маса других. Затварањем ових факултета се штеде средства која не морају да се отимају произвођачима. Мотив произвођачима за производњом би свакако порастао када би видели чувене професоре економије без посла у бескорисној потрошњи.
Уштедом од бескорисних потрошача може да се мотивише производња, а само раст (не „пораст“ поштопричам српски) производње доводи до раста расподеле произведених добара што утиче на раст БДП-а и животног стандарда. Успут има још неколико примера који би могли да буду од користи.
Пример 1: Подно Космаја се налазе десетине хектара воћњака које припадају Воћарским плантажама Болеч. Један привредник већ годину дана тражи начин да преузме воћњаке кроз приватизацију, али мудри властодршци нису за то заинтересовани. Ако би овај господин преузео воћњаке, могао би глатко да запосли 100-тинак људи. Одакле држави паре да помогне у процесу покретања производње и прераде? Па отпусти 100 бескорисних мастиљара и имају довољно да помогну овај процес. За 3 године ових мастиљара ће да буде само штета, а производња у воћњацима ће да донесе свима корист.
Пример 2: Динкић и екипа су уништили БЕКО, а мали акционари (и бивши радници) траже да им држава врати погон у Ковину у коме би могли да покрену производњу (тај погон је „вишак“ у процесу). Држава наравно не планира да им дозволи да раде и привређују.
Ова два примера су мени позната из прве руке па их зато и наводим, а верујем да у Србији има на хиљаде сличних примера. Зато је потребно да се држава окане мудровања и да се склони из привреде.
Постоји и једно системско решење које би помогло Србији да процвета и све док се то решење не примени у пракси, Србија неће моћи да се опорави у било којој области, а камоли економији.
Дакле, системско решење је следеће: за 90-95% радних места у државној администрацији и јавним предузећима да се уведе закон по коме сваки држављанин Србије може да буде запсолен само 8 година током животног века. Дакле, сви посланици, политиканти, полиција, судство, просвета, админситрација и сл после 8 година рада морају да се пребаце у приватни сектор и нема враћања на буџет. Овај пропис би обесмислио партијашење, јер која је сврха политичких странака ако више нема запошљавања са партијском кљижицом. Наравно, хирурзи, зубари, ватрогасци и сл. би могли да остану на својим радним местима без сличног ограничења. Овај пропис би Србију препородио, а потом би решавање осталих проблема било много једноставније.
„Ako ste u kontaktu sa njim, pitajte ga da li bi obožavao minimalac koji bi u ovom momentu bio tri puta veći od postojećeg. Evo, polažem 100 evra da će Vam dati negativan odgovor.“
Ja mogu da položim mnogo veći iznos da će prihvatiti to obe ručke. S time da bi on tražio garanciju od države da će rigorozno sprovoditi kontrolu finansija svih preduzeća iz naše branše. Da svi usvojimo iste mere. Od mene bi tražio projekciju poslovanja kako bi se to odrazilo kratkoročno i srednjoročno.
Bez ovog uslova sigurno ne bi pristao jer zna da bi se mali još više zakamuflirali u sivoj zonu a nas bi to nepotrebno opteretilo. Povećanje bi, ako bi ga svi striktno sprovodili, sigurno zbrisalo najveći deo naše konkurencije. Oni ne bi mogli da podnesu te režije te bi njihovi vešti radnici bežali kod nas a naša moć bi se na duže staze još više utvrdila.
Povećanje minimalca neće svakog isto pogoditi. Možda bi u slučaju moje firme moglo da ide i za 50% 75% 100% 200%….pa da radimo na nekoj nuli, ali zato znamo da na duže staze uništavamo konkurenciju. Tačku preloma bi morali da izračunamo.
U ovo sam siguran jer mi je gazda ovog leta kupio lepu novu jahtu od 20 m i neke nekretnine po Srbiji. Ne želi dalje da stimuliše radnike jer mu je i ovako dobro, svima minimalac i samo ih menja ko gaće. Prostor za povećanje plata ima i te kako ali kao i svaki drugi monopolista to ne želi.
To je i razlog zašto nam strane firme ovde daju svima minimalac. Znaju da su ostali monopolisti umesto njih napravili dil sa državom u predhodnom periodu. Dolaze na gotov teren. Lepa kolonija Srbija.
Ako neko porazgovara sa početnicima privatnicima shvatiće da su im najveći problemi upravo plate plus režije prema državi. Da nema minimalca on bi platio radnika koliko može, ako treba i 5000 ili 10000 dinara, i davao bi mu satnicu koliko mu treba. Radnik bi menjao poslove češće, radio bi više poslova, veća konkurencija bi bila u ponudi, a samim time bi i prosek plata rastao. Privreda u toj sferi bi bila mnogo živahnija a obrt sredstava mnogo dinamičniji. Ovo iz razloga što bi mali uvek bili pretnja velikima. Ovako su početnici osuđeni na propast a rast većih zagarantovan.
Svaka administrivno limitiranje nekih ekonomskih kategorija dovodi da izobličenje tržišta. Tu nema razlike i sa minimalcem. To je administrivna mera velikih i moćnih. Nemojmo zaboraviti da svi eksperti rade za velike kompanije, da su dobro ušuškani. Ali i udžbenici kojima se ispira mozak novim naraštajima su pisani od strane profesora koji imaju interes. Pogledajte samo film Inside job i kako se ponaša Fred Miškin (koga ovde neki cene) i ostala bratija što nam sole pamet.
Svetskih iskustava po ovom pitanju ima bezbroj. S time da treba razlikovati one privrede gde imamo etablirane monopoliste i one koje su u tranziciji da postanu takve (poput nas). U privredama gde vladaju već decenijama monopolisti, recimo zemlje Srednje amerike, tu imao situaciju kontrolisanog dizanja minimalca. Tu imamo situaciju da monopolisti dižu minimalac samo kad osete pritisak narastajućih malih privrednika, onda oni preko svojih kontrolisanih sindikata organizuju bune radnika i traži se dizanje minimalca za sve. Gnev radnika se usvaja dok se mali privrednici dave u dažbinama.
„Naravno da ima istu logiku. Bilo bi krajnje glupo da nema istu.“
Sa tom Rokfelerovom izjavom je jako komplementarna i Makijavelijeva „Cilj opravdava sredstvo“. Iz razloga što se ove dve mantre skoro uvek kombinuju – mi smo tu gde smo. Ja ne očekujem da ovo razumeju oni kojima je moć fetiš i sladostrašće, već da oni koji cene čoveka malo mućnu glavom i počnu da je korisite.
Stim u vezi bi im ukazao i na pogubeljnost mantre „ako povećamo potrošnju povećaćemo i rast privrede“. Ovo je kovanica koja je došla iz iste kuhinje o kojoj pišem. To je Kejnzijevo kukavičije jaje koja kao i minimalac na prvu loptu deluju logički ispravno i ekonomski celishodno.
Međutim, ako se vratimo na sam početak svih ciklusa potrošnje, nailazimo da ipak uvek prvo moramo otići u banku. Tu moramo prvo da se zadužimo u nameri da bi imali neku potrošnju. Drugih mogućnosti skoro i da nema da bi se pokrenuo ovaj lep ciklus. Tu imamo sačekušu u vidu naših nalickanih i nasmejanih bankara. Oni će vam izdat nov novac koji oni plasiraju kao kredit. Oni sami to nazivaju proizvod, što je tehnički ispravan termin. Proizveli su ga na licu mesta. Posle 15-20 godina dolazi do pucanja ovakog balona jer kreditni novac nije imao podlogu. Opet počinje nov ciklus. Taman dovoljno da nova generacija ne zna kakve su ovce bile predhodne.
I tako u beskraj, raslojavanje se produbljuje a moćnici se još više konsoliduju.
Psihodelično nema šta!
http://www.dragas.biz/cekaj/
@Vladimir Dž
1. „Zar do sada nismo imali minimalac?“
Jesmo.
2. „Da li se on tokom godina stalno povećavao?“
Jeste, ali daleko od dovoljnog, stalno je zaostajao za prosečnom potrošačkom korpom. Povećavanje minimalne cene rada za stopu inflacije ili slične parametre samo konzervira stanje propasti.
3. „Da li je to nešto pomoglo?“
Jeste. Da ga nije bilo i da se nije povećavao do 2008. ne bi došlo do rasta BDP i bilo koje privredne aktivnosti. Ako bi plate ostale na nivou od pre 5. oktobra, koliki bi bili bilansi naše privrede? Ili mislite da je rast BDP posledica velikih pameti i kreativnosti, bilo državne administracije, bilo privatnika i preduzetnika.
4. „Da li smo i do sada čuli bezbroj puta ovake predloge naših ekspereta?“
Nismo. Osim od mene. Ali ja nisam ekspert. Ja nešto znam o ekonomiji. Kao o mikro, tako i o makro.
5. „I šta imamo od ovake stručnosti?“
Kako do sada nismo čuli, nismo ni imali ništa.
6. „To je filter, lestvica, kojim se sprečava rast malih preduzeća. To je sistem kojim se teži da oni koji su na samom početku svog posla da se odmah tu i uguše.“
Konzumenti proizvoda i usluga malih preduzeća su domaći, tj. lokalni potrošači. Ako oni imaju male zarade onda mala preduzeća propadaju ako ne uspeju da se spasu bežanjem u sivu zonu. Mogli da vidimo od 2009. naovamo.
7. „Minimalac je sistem ucene pa samim tim i kontrole. On naizgled deluje humano, kako to vole levičari da istaknu, ali radi zapravo protiv naših interesa.“
Ovaj sada formulisani i kvantifikovani da, ali objasnite kako bi to moj predlog delovao protiv naših interasa (ako su naši interesi, interesi građana Srbije),
8. „Najpreča i sveta dužnost države je da razbija monopole i kartele. Samim tim bi i minimalci bili izlišni. Zamislite tržište gde je svaki igrač samostalan i nema povlašćeni položaj u društvu.“
Monopoli nastaju zato što slabi gube prostor za delovanje usled pada kupovne moći. A ovo tržište gde je svaki igrač samostalan i nema povlašćen položaj, možemo samo da zamišljamo. To u istoriji nije bilo nikada, i neće biti, barem ne dok naša svest može da vidi budućnost.
9. „Istorija pokazuje da su najbolji ekonomski razvitak najrazvijenije zemlje imale baš kad nisu imale minimalac. Amerika do 1960ih,“
Tačno. Ali ne zato što nije bilo minimalca. Nije bilo ni potrebe zato što se na globalnom nivou primenjivala Kejnsova teorija (a ona stavlja tražnju u prvi plan). Da ne govorimo o drugim realnim stvarima koje karakterišu poratni periodi. A Amerika i štampanje dolara bez pokrića nemaju nikakve veze sa minimalnom cenom rada.
10, „Mi imamo poslušničke vlade koje slušaju diktat monopolista i njihovih eksperata. Nemojte da slušate njihove savete.“
Potpuno se slažem sa Vama.
11. „Vodilja mog gazde je ista kao i Rokfelerova – konkurencija je greh. On obožava minimalac.“
Naravno da ima istu logiku. Bilo bi krajnje glupo da nema istu. Ako ste u kontaktu sa njim, pitajte ga da li bi obožavao minimalac koji bi u ovom momentu bio tri puta veći od postojećeg. Evo, polažem 100 evra da će Vam dati negativan odgovor. Znate u filozofiji ima onaj princip dijalektičkog materijalizma o prelasku kvantiteta u kvalitet.
12. „A o pričama da će to povećati tražnju, to tek ne pije vodu. Potez samo jednog velikog igrača može da obesmisli sve. Odliv kapitala koji je politički motivisan je ono što nas ubija.“
Ako može objasnite nam ovo? Kako 9/10 realno obračunatog BDP bilo koje zemlje troše domaći potrošači, a potrošnja po glavi stanovnika nam je mala, postavlja se pitanje šta bi to oni koji dobajaju više, ali i dalje nedovolno, radili. A odliv špekulativnog kapitala je problem samo za nivo znanja koji se nalazi (ili se nalazio) u NBS i našim vladama.
13. Mikroekonomija i makroekonomija nisu iste stvari, niti imaju iste ciljeve. Poznavanjem, pa makar i vanredno dobro, mikroekonomije nije nikakva garancija da ćete biti dobar makroekonomista. Među ekonomistima, verovatno nemate ni 5% onih koji se bave makroekonomijom, a kako dobrih stručanjaka u svakoj oblasti ima na nivou 10% struke, onda dođemo do 0,5% ekonomista kojima treba skidati kapu na poznavanju zanata. Malo, jako malo.
Zar do sada nismo imali minimalac? Da li se on tokom godina stalno povećavao? Da li je to nešto pomoglo? Da li smo i do sada čuli bezbroj puta ovake predloge naših ekspereta? I šta imamo od ovake stručnosti?
Minimalac je oruđe monopolista. Podjednako dobro radi i u komunizmu i fašizmu. To je filter, lestvica, kojim se sprečava rast malih preduzeća. To je sistem kojim se teži da oni koji su na samom početku svog posla da se odmah tu i uguše. Vi ako danas želite da otvorite preduzeće vi bi ste morali da platite ta minimalac plus sve državne namete. Šta ako ste na početku posla i taj vam minimalac previsok? Ne isplativ i takav kakav je. Vi plaćate radniku 22000 dinara a radno mesto zapravo vredi 10000 dinara. Često vidim ovde kod mene male radnjice kako se otvaraju, rade 2-3 meseca, i onda zatvore.
U tom smislu bi i mi sami trebali da se okanemo naših starih navika, da očekujemo na svakom koraku da nam država bude dadilja. Današnja država može samo da nam bude maćeha jer radi za strane monopole. Ne smemo više kao ptići da zevamo ka državi (da tražimo pomoć šire društvene zajednice) već da tražimo modele da u svakom pogledu budemo samostalni od nje. Minimalac je sistem ucene pa samim tim i kontrole. On naizgled deluje humano, kako to vole levičari da istaknu, ali radi zapravo protiv naših interesa.
Najpreča i sveta dužnost države je da razbija monopole i kartele. Samim tim bi i minimalci bili izlišni. Zamislite tržište gde je svaki igrač samostalan i nema povlašćeni položaj u društvu. Svako od njih bi se borio za dobrog radnika i licitirao bi mnogo više nego što sad moraju. Mora firma ne bi menjala 70% radne snage godišnje u Beogradu, kao sada, već bi se borila za dobrog radnika i plaćala više.
Istorija pokazuje da su najbolji ekonomski razvitak najrazvijenije zemlje imale baš kad nisu imale minimalac. Amerika do 1960ih, dok danas imaju 40% radne snage na minimalcu. Nemačka će ga sad uvesti jer Novi svetski poredak želi svuda isto, svuda Elysium. Singapur nema. Ako se sada prošetate ulicama Amerike svuda će te naći franšize velikih monopolista za razliku od pre 30-40 godina kad su bile krcate malim samostalnim radnjicama.
U ekonomskom smislu fašizam i komunizam su bili skoro pa identični. Spoj partije i monopolista na tržištu. To i danas imamo. Mi imamo poslušničke vlade koje slušaju diktat monopolista i njihovih eksperata. Nemojte da slušate njihove savete. Lepo oni to šminkaju ali je nama sve gore.
Sve ovo znam jer sam bio sudionik u sklapanju dilova između države i jednog od igrača na tržištu. Vodilja mog gazde je ista kao i Rokfelerova – konkurencija je greh. On obožava minimalac.
A o pričama da će to povećati tražnju, to tek ne pije vodu. Potez samo jednog velikog igrača može da obesmisli sve. Odliv kapitala koji je politički motivisan je ono što nas ubija.
@Dusan
1. Proces rasta zarada, išao bi preko rasta minimalne cene rada, tako da nema nikakve bojazni da bi primaoci istih, zaradu iskoristili za povećavanje potrošnje. Ovo iz razloga što je minimalna cena rada više od tri puta niža od prosečne potrošačke korpe, koja je verovatno duplo niža od realnih potreba jedne porodice u Srbiji. Znači ima dovoljno prostora za rast potrošnje.
2. Bojazan da rast zarada može otići na rast uvoza, tj. spoljnotrgovinskog deficita je opravdana, ali se ona neće dogoditi iz sledećih razloga (barem ne u prvim godinama primene):
– korisnici minimalne cene rada su uglavnom konzumenti domaćih proizvoda i usluga,
– cena usluga će morati da rastu zato što je trošak radne snage dominantna troškovna kompnenta, a 2/3 BDP koji se ostvari u nekoj zemlji je onaj koji se realizuje u uslužnom sektoru, koji je opet prvenstveno usmeren na domaće tržište,
– cene koje kontroliše država, od energije, gasa, vode… do prosvete i zdravstva će ići gore ka realnim ekonomskim cenama jer će građani Srbije moći da ih plate,
– na prethodno opisani način deo rasta minimalne cene rada će se istopiti kroz povećanje navedenih cena, tj strukturnu inflaciju, ali će ona dovesti do toga da nam javni sektor i privatni uslužni sektor budu profitabilni,
– deo rasta minimalne cene rada će otići na rast potrošnje pre svega domaćih proizvoda (trošimo dosta manje raznih proizvode po glavi stanovnika od potencijalno mogućih količina ili ih menjamo proizvodima slabijeg kvaliteta), a jednim delom i na strane proizvode,
– problem sprečavanja rasta uvoza zbog povećavanja kupovne moći može da se delimično reši na više načina, tj. bilo bi i opštih i posebnih mera zavisno od grupe zemalja. Kao opšte mere mogle bi da bude recimo neki oblici kontrole o kojima je pisao gospodin Katić, naprimer zabrana keš kredita, s tim da bi moj predlog bio da se to modifikuje na sledeći način: poslovne banke koje žele da odobravaju sledeće vrste kredita (minusi na tekućim računima, keš krediti, potrošački krediti za kupovinu inostrane robe, krediti za obrtna sredstva trgovačkim kompanijama) moraju NBS da prodaju devizna sredstva inostranog porekla u vrednosti odobrenih kredita. Kao posebne, bili be ukidanje bescarinskog režima trgovine sa Turskom i za sve zemlje osim CEFTA, EU i Rusije uvesti sistem kvota carina, s tim da i količine roba koje se uvezu iz CEFTA, EU i Rusije troše predviđene kvote.
– naravno i niz drugih mera bi trebalo da prati navedene koje ste videli u emisiji.
3. Što se tiče predloga sa vaučerima, nije loše, moglo bi da pomogne kod problema spoljnotrgovinskog bilansa, ali bi verovatno pravio probleme u funkcionisanju finansijskog sistema. Mada nije neizvodljivo. Čitao sam da Švajcarci imaju nešto slično. Ali mislim da se ne treba toliko bojati spoljnotrgovinskih problema ukoliko bi se prihvatili navedeni mehanizmi. Pored toga, rekli ste da bi to privuklo strane investitore. Ovde već nisam siguran da bi, ali to i nije toliko važno jer srpskoj privredi u mogo većoj meri trebaju domaći investitori kojih će biti ako bude rasla kupovna moć, pa makar i preko vaučera.
Najveci problem Srbije je na prihodnoj strani i moze da se resi samo na dva nacina: boljom naplatom od tri milijarde evra utajenih poreza godisnje i povecanjem privrednih aktivnosti.
Trenutno, u uslovima kada polovina privrede radi u sivoj zoni, zbog nesuzbijanja sa tendencijom da stigne i do 60%, kada su doprinosi na rad ogromni, krediti sa zelenaskim kamatama, ne postoji teoretska varijanta da se poveca privredna aktivnost. U stvari, aktivnost pada sto se vidi na svakom koraku.
Prvi korak za izlazak iz krize, iskljucivo prvi, je bolja naplata suzbijanjem sive ekonomije sa istovremenim smanjenjem raznih opterecenja zarada. Privrednu aktivnost, povecanje zaposljavanja, moze da donese samo privatni sektor, preduzetnici i mala preduzeca – pod uslovom da se opterecenje zarada skine za trecinu, jedina prava pomoc u ovom trenutku privatnom sektoru.
G. Katic je vec napisao da su problem nelikvidnosti veliko iznosenje novca od strane banaka (tu smo se potpuno slozili), kao i iznosenje utajenog novca, koje vrse nasi gradjani, iz raznih privrednih aktivnosti. Samo preko turizma svake godine se iznese iz zemlje milijarda evra, samo zato sto vecina agencija znacajno obara cene aranzmana zbog ogromnog rada na crno (radnici neprijavljeni, aranzmani bez prijave prometa, prevoz na crno) – da su cene opterecene svim troskovima, najmanje polovina novca bi ostalo u zemlji, 500 miliona evra samo od turizma bila bi fantasticna inekcija za nelikvidnu privredu. A to je samo jedan nacin ispumpavanja novca iz zemlje.
Sto se tice rashodne strane, na prvom mestu treba proveriti do 200 hiljada spornih penzionera: laznih invalidskih i redovnim kojima je upisana po neka godina staza – kriminalne aktivnosti u PIO fondu, trenutno se ispituju invalidske penzije. Na drugom mestu treba otpustiti sve radnike iz drzavne sluzbe ako budu uhvaceni u bilo kojoj utaji poreza – ne mozete da kradete drzavu od koje primate zaradu: hirurg profesor radi na fakultetu, dodatno u privatnoj ordinaciji, moze ali da plati dodatni porez, ako ne plati trenutno dobija otkaz. I tako za bilo koji vid ostvarenog dodatnog prihoda na koji nije placen porez.
Sprecavanjem sive ekonomije, uvodjenjem gotovine u legalne tokove, prestao bi strah privrednika da „mora korumpirati inspektora“, pri cemu bi mnogi inspektori napustali drzavne sluzbe zbog gubitka dodatnih prihoda, ne bi mogli da zive od male sluzbenicke plate.
Naplatom ogromnih utajenih poreza, potrosnja bi se stimulisala povecanjem penzija, plata prosvetnim i zdravstvenim radnicima, pripadnicima vojske i policije, za 50 evra mesecno. To su slojevi sa najnizim primanjima koji veci deo primanja trose u zemlji, ne iznose van. Tako bi se povecala potrosnja koja bi pogurala i privredu.
na busolazasrbiju
Slusao sam Vas predlog za povecanje plata, prvo u privatnom, pa i u javnom sektoru a sve u korist podrske rastu ukupnog BDP, kroz povecanu trznju.
Zeleo bih da pohvalim predlog, kao i nacin na koji bi se to moglo sprovesti u praksi.
Jedino sto mene buni je sledece:
Da li ce ukupno povecanje dohodka gradjani iskoristiti ya povecanje potrosnje?
Ako i bude tako da li ce dobar deo te potrosnje otici na kupovinu uvoznih proizvoda, sto nikako nije dobro ya nas BDP i mnoge druge makroekonomske pokazatelje.
Moj misljenje je da se umesto povecanja dohodka u novcu, povecanje izvrsi u vaucerima (ili nesto slicno ) koji ce moci da se koriste za kupovinu domacih proizvoda i usluga. Tako ce povecana potrosnja iskljucivo raditi za kompanije koje proizvode u nasoj zemlji, bile one strane ili domace. Mislim da bi se tako mogle i privuci nove investicije iz inostranstva.
Molio bih za vase misljenje?
Hvala,
Pa dobro, kad ja od svog malenog (gotovo nikakvog ) imetka mogu priložiti10 € sa nadom da sam malo, samo malo, doprineo nekom mladom čoveku koji obećava i ako ne znam ko je. Naravno da mi se duša ispuni milosrđem / kako mi neko, kroz Vaš citat prigovori / i oslobodih se frustracija.
P.S.
Nije lepo što ovo obznanih, ali šta ću, jer sudnja reč u meni progovara.
http://evrozaznanje.rs/konkursi/
За инжењера Дејана
“Поновићу своју шалу – једноставном рачунском операцијом су од укупног броја запослених (према РЗС) могли да одузму број запослених у приватном сектору.“
Где сте нашли податак о броју запослених у приватном сектору? Мени је познато да постоји податак о запосленима код предузетника. Правна лица статистика трпа у исти кош, и јавни и приватни.
Mislim da smo u situaciji gde drzava mora da odredi 2-3-4 prioriteta i da tu ulozi enerigiju.
Pre bih rekao da su to recimo organizovani IT klasteri, nego kineski most, pilon, sumnjivi autoputevi, obilaznice oko nicega itd.
O subvencionisanju srafciger industrije i kupovini trzista da ne govorim.
Uz to ide potpuno redefinisanje obrazovanja.
Umesto Beograda na vodi ukrupniti i navodnjavati svacki poljoprivredne centimetar zemlje, aktivirati preradjivace nekako…ne znam kako..
Umesto Juznog Toka, utopljavanje, upravljanje enerijom, novi blokovi TE, hidroelektrane, biomasa, mikrogeneracija, kogeneracija, obnovljivi izvori.
Umesto visokih drzavnih plata i penzija – visoki deciji dodaci na selu i manjim ugorzenim gradovima.
Umesto Deleza i Agrokora, DRZAVNI zadruzni lanac tipa Lidl sa domacom robom iz nekih hipotetickih ili stvarnih zadruga, novih domacih igraca i dr.
Uzgred , cekam da neko od cuvene ekonomske struke, prilozi neko cuveno konkretno resenje (sa onim malim brojkicama i tabelicama), makar pogresno. I stane iza toga. Ucestvuje u debati i na taj nacin bori za Srbiju. Posle izvesnog vremena bar dve razradjene opcije bi bile na stolu.
Onda se vladar na vlasti ne bi hvatao za Arape, nego za nesto konkretno.
Posto vladar (pravilno) ne veruju da Srbi ekonomisti, Srbi tehnokrate i Srbi preduzetnici imaju tri ciste sta ce sa svojim sopstvenim parama, diplomama, teorijicama (cak i decom koju drze u inostranstvu), logicno je da se okrecu letecim cilimia, sarlatanima, raznim politickim brokerima, kupovanju vremena, zaduzivanju, rasprodaji.
Vladar je shvatio da elita u Srbiji slaba i da je NEUPOTREBLJIVA. Takodje zna da Srbi kao gradjani nemaju pojma sta ce sa demokratijom niti veruju u istu, pa je zato po potrebi ukida. Kada su sluzbe koordinisane Srbi se ne bune, a i nemaju sta pametno da dodaju.
Sredjivanje infrastrukture ima smisla gde ona vraca novac, za ostalo treba dobro promisliti.
Voleo bih da vidim beogradske artdeco/eklekticke/gradjanske blokove sredjene, ali mislim da to nije odrzivo jer te blokove staniri ne mogu da odrzavaju tj plate amortizaciju, cak i kada bi postojao organizovan i efikasan sistem.
Ono sto moze da se uradi je ovdjenje reda u infrasturkturu, imovinske/pravne odnose u cilju dobijanja jeftinije, odrzive urbane matrice. I polaznu tacku za novo koriscenje prostora.
Po mom misljenju to bi trebalo da radi privremena strucno-sudsko- vojna uprava. Mozda zvuci smesno ali je urbanisticki i imovinski haos toliko zavladao da je to jedina realna opcija. Jedinu uspesna urbana rekonstrukcija u Sr. su izvele nemacke granicene inzenjerske jedinice od vremena Karla VI. M Terezije, i Obrenovici kopirajuci isto to u Knezevini Sr.
Definisati regulacione lineje, trase, kanale, puteve, granice parcele, reciklazu, nove tehnologije, propisane povrsine- to u Srbiji ne moze da uradi lokalna zajedinca. Jeste smesno- ali to mora da uradi neka vrsta vojne ili specijalne uprave u kratkom roku.
Problem je time vecij sto u Sr. ima preko milion bespravnih, besplanskih objekata, sa losim funkcionalnim i energetskim svojstvima, velikom amortizacijom ( u poredjenju su Britanskom terraced house), losom i skupom infrastrukturom. Kvalitet urbane sredine je sledeci problem.
@Srbijausrcu
Iako kao ekonomista nije za neku preporuku, pogledajte tekst Gorana Nikolića na blogu B92, koji se bavi javnom potrošnjom i uporednim podacima o broju zaposlenih kod nas i u Evropi.
@Инжењер Дејан
1. Не мислим на погрешне лекове, јер није ни било потребе за лечењем. Осим можда са грчким финансијама и то опет због проблема на приходној страни јавних финансија (не због мале привредне активности, него због одсуства наплате реалних пореских прихода).
Зашто је криза измешљена? Зато што Европа, тј. Еврозона није имала проблем са јавним финансијама у смислу величине јавног дуга у односу на БДП. Подаци из претходног текста господина Катића то јасно показују. Просек Еврозоне био је барем за трећину нижи него САД, а три пута нижи него код Јапана. Да ли сте икада чули да Јапан има проблем јавног дуга? Онда дођу квазиекономисти и кажу, јесте али Јапанци имају дуг у својој валути, тј. то су домаћи дугови. А у којим валутама имају Еврозонаши у рубљама, доларима или јенима? Односно чије је евро ако није њихов.
Моје мишљење је да је криза јавног дуга у Европи настала у функцији спречавања даљег пада америчког долара. Можете наћи чланак који сам писао за НСПМ пре (можда) пет година о овој теми.
2. Ко у Првом светском рату. Сви су у својим рововима. Прво не знају. Друго, рекао бих да су преучили па се баве небитним стварима, а не суштином. Треће, ту су и задате величине. На пр. М2 не сме да пређе 15% БДП-а. Рецимо када је Премијер пре неколико месеци најавио да ће држава дати субвенцију на кредите које ће банке одобрити привреди у вредности од 1,2 милијарде евра. Е па та цифра је требала да дигне М2 на 15% БДП јер су Гувернер и остали из НБС, дозволили да се претходних месеци новчана маса спусти отприлике за тај износ. Да се човек запита што не 2 милијареде или само 500 милиона. Не, него тачно на 15%. Четврто, ту су вероватно и контролори о којима је говорио господин Катић.
Za Nebojšu Katića
Slažem se da država ne može da poklanja novac za obrtna sredstva.
Ali može da investira novac u projekat ili instituciju koji to treba da reši.
I slažem se definitivno da je to razvojna banka koja treba da pruži finansijsku podršku i uradi taj posao profesionalno.
Naravno nije njihov posao da rešavaju probleme firmama koje su vukle loše poslovne poteze već da podrži one koje imaju realne i prave potrebe za obrtnim sredstvima, naročito ako imaju izvozne poslove.
Ali za taj posao je kao i za investicije u infrastukturi potreban novac.
Suštinsko pitanje je šta je prioritet.
Moje mišljenje je da rešenje prvo treba tražiti u obrtnoj sferi.
Ako je prosečan period naplate potraživanja duži od 3 meseca, onda je to problem sistemske prirode a ne loših poslovnih odluka.
Ako domaći trgovinski lanci dozvoljavaju odloženo plaćanje na 210 dana i razvlače svoje dobavljače na 210 dana onda je i to sistemski problem takođe.
Ako na tržištu opstaju uvoznici i trgovci zahvaljući podršci ino dobavljača koji ih podržavaju kroz duge valute plaćanja a nestaju domaći proizvođači koji takve izvore nemaju već se zadužuju po paprenim kamatama, onda je i to sistemski problem.
Ako banke ispumpavaju novac iz privrede i plasiraju ga državi ili drže na računima dok privreda vapi za tim novcem onda je i to sistemski problem.
Svaka od ovih tema je vezana za obrtnu sferu gde stanje iz dana u dan postaje sve gore i gore.
To su svakodnevni, goreći, urgentni problemi u likvidnosti koji prave haos u poslovanju i organizovanju posla i koji se mic po mic razvijaju u krizu solventnosi.
Ovo se mora rešiti na sistemski način, ne samo adekvatnom finansijskom podrškom, mada je ona svakako osnovni stub u rešavanju ovog problema.
Kao što rekoh u Srbiji ima puno preduzeća koja imaju ozbiljne slobodne kapacitete i volju i znanje i želju da povećaju proizvodnju i prodaju, ali je njihova iskorišćenost užasno niska.
Evo Vam primera u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji. Mali poljoprivredni proizvođači svake godine imaju isti problem. Nemaju dovoljno repromaterijala da organizuju setvu i žetvu na normalan način. Naravno posledice su siromašni prinosi. Delom se oni mogu objasniti odsustvom infrastrukture ali dobar deo se odnosi i na neadekvatno izvedene poljoprivredne radove zbog nedostatka finansijske podrške (nije bilo novca za veštačko đubrivo, nije bilo novca za zaštitu). Kad dođe žetva, nemaju dovoljno dubok finansijski rezervoar da čekaju da prođe sezona pa onda iznesu voće na tržište već ga puštaju u jeku sezone kad je cena najniža. Samim tim ništa od profita, svakako nije dovoljan da se sledeće godine proizvodnja organizuje na bolji način i tako godinama unazad stim da je stanje sve gore i gore. Kada prodaju robu, čekaju sve duže na naplatu, pa kasne sa radovima i tako u krug…
U takvim okolnostima čak i kada uraditie sisteme za navodnjavanje, ne znači vam ništa ako nema njihove upotrebe a neće je biti dokle god se ne promene stvari u obrtu.
Mi već imamo kanale za navodnjavanje, ali su oni zapušteni zar ne? Bojim se i da će ti novi vrlo brzo da se zapuše ako nema novca u obrtu da se koriste.
Inače, ne mojte pogrešno da me shvatite, nemam ništa protiv investicija.
Sažem se sa Vama da će investicije u infrastrukturi podići likvidnost pa samim tim i proizvodnju i prodaju privredi ali važi i obrnuto zar ne?
Adekvatna finansijska podrška firmama koje imaju tražnju će podići njihovu likvidnost, njhovu proizvodnju i prodaju, njihov profit, njihovu kreditnu sposobnost, njihovu potrebu za investicijama, zaposlenima …
Mislim da je to logičniji put.
Inače, nemam ništa protiv investicija, čak šta više smatram da je to ispravan i jedini put izlaska iz krize. Ali isto tako smatram da se prvo mora razviti ono u šta je novac već investiran pa onda ići u naredne investicije.
Naročito kada je reč o državnim parama.
Možda treba sačekati da se veći deo javnog sektora privatizuje.
Ono što ostane će biti lakše prebrojati.
Izgleda da je za Srbiju najprikladnija „nevidljiva ruka“, pošto je država kao slepac. Bolje i to nego „crna ruka“.
Sutra cirkus na Ušću. Nisu nam rekli (i neće) koliko će fešta da košta.
Gospodin Katić je, pre nepunih godinu dana, u jednom komentaru napisao:
„За Бојана – Претпостављам да је неким посетиоцима потребно место где скривени, у потпуној приватности, могу да се ослобађају својих фрустрација. Понекад мој сајт послужи и у терапеутске сврхе. Хвала на коментару.“
Ponukan komentarima Ivana N. pitam se da li ovaj sajt, pored terapeutskih, može da posluži i u humanitarne, fundraising, svrhe?
Gospodine Katiću, nije to od vas korektno a ne od mene. Niste se upitali jer to istina (to je Nebijša istina, ali nećemo o tome, to je stvar volje i karaktera) važno je da vi držite svoj primarno dominantni ego.
Господине Катићу не знам на који мислите, на Дејанов, или на помоћ генијалним студентима. Ако су у питању студенти то је питање ваше воље, а све остало је ствар живота.
За Ивана Н. – Пустио сам Вам овај коментар, али не мислим да је коректан.
Za Vladimira Dž. – Nisam primetio da je neko ismejavan na ovom blogu, pogotovo ne u vezi komentarisanja veličine javnog sektora. Što se razlike od 750,000 i 800,000 ljudi tiče, ona je stravična. Pokušajte npr. da zaposlite 50.000 ljudi i da smanjite broj nezaposlenih za tu cifru.
Kada sam pre više od dve decenije radio u Srbiji, preduzeća su imala kadrovske službe, i tačno se znao broj zaposlenih, znala se kvalifikaciona struktura, godine staža itd.. Uzgred, podatke o broju zaposlenih ste svakoga meseca davali službi SDK, pa ste na nivou Jugoslavije uvek imali ažurne evidencije „u glavu“. Nemoguće je da država ima problem da izađe sa tačnim brojem zaposlenih, nemoguće je da joj za to treba dve godine i da omašujemo za oko 50.000 ljudi.
Konačno, saznajemo da u javnoj upravi ima oko 530.000 ljudi. Ovde je važna reč – oko. Dakle, ni danas ne znamo tačan broj, niti je za tih 530.000 data struktura po delatnostima – zdravstvo, prosveta, policija itd.. Ili još kraće, još uvek ne znamo tačno stanje. Hvala na komentaru.
Ај, да будем српски првокативан, ако сте Небојша толико паметни, (а јесте), способни, богати, солидарни, одвојте барем 100 фунти за стипендију најпаметнијем српсокм клинцу који студира физику, завршну годину и има просек 10.00.
и ради на пројектима значајним за одржање средине у којој живимо. Тај клинац има 22 године а много обећава и у њега уложити није промашај.
Очекујем ваш одговор.
Za Srbijausrcu – Nažalost ne znam podatke o veličini javnog sektora u zemljama koje bi se mogle uporediti sa Srbijom. Verujem da se sa malo više truda to može naći na Internetu. Hvala na lepim rečima.
Za Ivana N. – Nepažnjom sam pustio Vaš grubi komentar ing. Dejanu, pa sam ga potom obrisao. Zamolio bih Vas da se to više ne ponovi. Hvala na komentaru.
@ busolazasrbiju (14/10/2014 at 12:03)
Планирао сам направим паузу у коментарисању (што ћу и учинити после овог коментара), али Ваше јављање ми је дало повод и да одговорим другима и да Вас нешто приупитам.
Осврнућу се на Ваше недавно гостовање у емисији „Профил и профит“ (РТС2).
Могуће да је тај део „исечен“, али утемељење Ваша два предуслова (везане за повећање минималне цене рада и повећање нивоа монетизације) подразумевају фиксни курс. Ономе ко прати то је познато – али ономе ко Вас је гледао први пут неће бити јасно до краја:
youtube.com/watch?v=cQoQ4Y9Zhvo
1) Када сте изјавили „ја бих рекао – измишљена криза у Европи…“, на шта сте мислили? Да ли на погрешне „лекове“ који се примењују од 2008. године?
2) Пошто каткад идете на скупове економиста (саветовања, предавања итд), вероватно се тамо појављује и неко из централне банке (НБС). Да ли неко од њих (ако уопште долазе на скупове) нуди некакве проактивне предлоге?
(Могуће је да тамо постоје тихи гласови разума, чујни за уске стручне кругове, али нечујни за ширу јавност).
Мени је просто невероватно да у НБС сви мисле као гувернер, вицегувернери, Савет гувернера, ММФ, Светска банка и сл, да су једини задаци НБС „стабилност валуте, супервизија банака и брига о девизним резевама“ – како је то подвукао Радован Јелашић децембра 2003. године, када сте ушли у сукоб с њим:
youtube.com/watch?v=1XgMI6ep8bw
Ако скоро сви мисле да делатност НБС треба да се сведе на мењачке послове, интервенције ради спречавања „прекомерених дневних флуктуација курса“ и сл, онда нису потребни гувернер, вицегувернери и Савет гувернера, па ни толико запослених. Довољно би били неколико приправника ММФ-а, уз домаће помоћно особље (свега неколико десетина запослених).
@ Srbijausrcu (15/10/2014 at 11:38)
Информације „на прву лопту“ и односе се на читаву популацију:
http://www.akter.co.rs/weekly/kolumna/338-koliko-zapoljava-javni-sektor.html
Проблем је што је од прошле године г. Крстић увео изразе „јавни сектор у ужем смислу“ и „јавни сектор у ширем смислу“, да би касније под изразом „јавни сектор“ стрпао све. Ја сам присталица да се одвоје директни буџетски корисници (школство, здравство, војска, полиција, јавна управа итд.) од јавних предузећа, јавних сервиса, предузећа у реструктурирању итд. Ако се то не учини, поређење података из Србије са остатком света нема смисла. Наша влада каже – „Телеком“ припада јавном сектору, да ли немачка влада то тврди за тамошњи „Дојче телеком“?
Надам се да схватате поенту мог коментара, нарочито у контексту данашњег коментара који сам упутио Владимиру Џ, али и мојих ранијих коментара.
@ Vladimir Dž (15/10/2014 at 10:57)
Мораћу да Вам одговорим „широко“, односно готово исцрпно. Рачунам, ако одговорим само у неколико редова, биће потпитања од других посетилаца блога.
Поновићу своју шалу – једноставном рачунском операцијом су од укупног броја запослених (према РЗС) могли да одузму број запослених у приватном сектору.
*
Ако сте бар дијагонално читали моје коментаре, уочили бисте да нисам бранилац велике и издашне државе (већ јаке, просвећене и просветљене), да се нисам подсмевао (већ указивао на неозбиљност приступа у утврђивању броја запослених), да инсистирам на структури итд.
Да су разложили агрегат по секторима (здравство, школство, војска, полиција, јавна управа итд.) и да су раздвојили нпр. стално запослене од хонорарно ангажованих – сматрао бих да су коректно одрадили посао.
Колико сам могао да испратим и закључим (не значи да сам потпуно у праву), Влада Србије је 2013. упутила захтеве свим институцијама и свим „својим“ предузећима (јавна предузећа, предузећа у реструктурирању, јавни сервиси итд.) да доставе бројно стање (стално запослени, запослени на одређено време, хонорарци итд).
Да ли је неко посумњао у преклапање података? Својевремено су се медији бавили темом у вези неколико накнада председника Уставног суда:
http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/257324/Predsednik-Ustavnog-suda-prima-cetiri-plate
Или случај проф. Владана Кутлешића, који је запослен на Универзитету Мегатренд, а налази се у радној групи за усклађивање Статута Војводине са Уставом Србије:
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Portret-bez-rama-Vladan-Kutlesic.sr.html
Да не говоримо о овим случајевима:
http://www.danas.rs/danasrs/politika/djukic_dejanovic_trazicu_misljenje_agencije_da_li_dupliram_funkcije.56.html?news_id=287851
Ево и једног релативно „бајатог“ податка о 13.600 неуговорних радника који су били ван система, а запошљавале су их здравствене институције на своју руку:
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:356574-Stankovic-Zdravstvu-treba-infuzija
Дакле, готово сваки сегмент јавног сектора „у најширем могућем смислу“ је испоштовао захтев владе и послао колико особа плаћа – по свим основама.
*
Министарства ангажују на основу уговора о делу запослене у приватном сектору. Јавни сервиси (РТС, РТВ) такође плаћају ангажоване по пројектима, хонорарце итд. Треба разложити шта треба да се плаћа, а шта не.
Не пледирам за бесмислено јавну потрошњу, нити на гомилање функција, нити да се људима поклања новац да би као потрошачи покретали економију. То је апсурдно. Инсистирам да се репрофилишу и јавни сектор и јавна потрошња, и инсистирам на домаћим изворима њеног финансирања.
Оно што извире из наступа гђе Удовички (из вести коју сте препоручили) то је да постоји, паушално говорећи, реда сто хиљада накнада (које нису зараде из радног односа у јавном сектору „у најширем смислу“), а које држава плаћа физичким лицима – некима је то једини извор прихода, док је другима само једна карика у ланцу.
Ако заиста има 800 хиљада запослених у јавном сектору „у најширем могућем смислу“, сабирајући их са бројем запослених у приватном сектору добијамо већи број запослених у Србији него што објављује РЗС.
Ако бих хтео да се нашалим, не би ме зачудило да премијер Србије изађе са информацијом да је за кратко време у Србији скочила стопа запослености.
za Nebojsu
Just before his death in 1946, Keynes told Henry Clay,a professor
of Social Economics and Adviser to the Bank of England that he hoped that Adam Smith“s „invisible hands“ would help Britain out
of economic hole it is in_ I find more and more relying for a solution
of our problems on the invisible hand wich I tried to eject from
economic thinking twenty years ago
puno pozdrava
TRS
FGospodi mebojša nema nikako pra vo ne ia iwstini mu nego na pavdu . Dragi moj neboša ako stz etoliko pame ttni a živute u londoi opmozite novvc em ili bogadtvov nad dirotinju ž, ako verujate u bhoga pomozite.
Poštovni Ivane K., ne znam ko ste ,
ali zanam šta niiste.
Pišete suptilno ali bez predmetno. Ja ovo sve što pišam u grču, sve zbog istine (jer moj dragi imenjače istina je štrašna).
Kada bi Srbija imala snoge da progovori istinom bilo bo joj bolje!
I drai moj Nebojša (iako gleda tragediju sa zapada nema snage da piše iatinu). Imenjače pozdrav,
Svi vi stve drage moje koplegae primedbari u osnovui ste u pravu, ili ako su šiptari u pravu ,oni će pobeditii to je u šlutiini, ja nemam primedbe.
Samo jedno je, istina to je put i spasenja (gledam jedino male ljude koji se brecakju za malena) Božija istna nije slovo napisano nego božija reč. To drži narod i gradove, a ako Vi Srbi imate (a nemate drugi put, izvolite u propast).
Vodilja naša je Justun (ko rezume na blogu je spasen))
Nebojša izvinio!
Prvo da pozdravim sve čitaoce bloga a posebno gospodina Katića zbog predanosti, strpljenju i radu na blogu .
U zadnjih mesec dana sam pročitao ceo blog, praktično hronološki od 2005 pa do danas i mogu da kažem da kvalitetnije štivo od ovog bloga nisam mogao da nadjem na internetu.
Danas je Kori Udovički iznela brojku zaposlenih ljudi u javnom sektoru
http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2014&mm=10&dd=15&nav_id=911763
Intereseuje me da li gospodin Katić ili neko drugi zna kako je stanje u Evropi što se tiče procentualnog odnosa zaposlenih u javnom sektoru i broja ukupno zaposlenih i odnosa zaposlenih u javnom sektoru i broja stanovnika u zemlji. Gde je u tom odnosu Srbija, a gde Evropa.
Иван Н: Где је проблем?
Постоји општа људска склоност ка постављању овог питања. Кад погледамо мало трезвеније, проблема је разних и много. У вези тога, Питер Дракер (Drucker) је инсистирао да је боље фокусирати се на решења. И на шансе.
На крају крајева, ако неко као Ви има морални компас у Новом завету, он чини ми се да мора да прихвати да су овај свет, као и људи у њему, фундаментално фалични, и из те тачке питати се где је проблем делује апсурдно.
@Инжењер Дејан
“Хтео сам да потцртам како је Лазар Крстић доста лицитирао бројкама (скокови су невероватни), али кад погледате коментаре на порталима – у оптицају је највећа изречена бројка. Људи су „упамтили“ 800.000. Бранко Драгаш нпр. говори о 800.000 итд.”
Vidim da ste kao branioc velike i izdašne države se podsmevali ljudima koji su upotrebljavali cifru od 800.000. Malopre izađe komentar Kori Udovički da je on u stvari oko 750.000. Nisu puno pogrešili ismejani ljudi, zar ne?
http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2014&mm=10&dd=15&nav_id=911763
na 14/10/2014 at 23:43 Nebojša Katić
Ovaj blog je takav kakav jeste, i ja ne umem bolje. Ako Ivan, ili bilo ko drugi misli da ugled i kredibilitet bloga padaju,……..
Ја уопште нисам приметио! Мој утисак је, пре, супротан. 🙂
Ако било ко мисли нешто, то је тек једно мишљење – које захтева аргументе.
За Вас, господине Катићу!
Хвала Вам, на једном осећајно широком погледу на реалност.
Чињеница је да изузетно добро пишете, и озбиљно анализирате
Имате стрпљења и толеранције прама свима који гледају свет из перспективе објективна стварности и интереса, што је (морам се сложити нормално),
Где је проблем?
У времену и недостатку идеја (идеје покрећи свет, ма какве оне биле, њихов квалитет кристализује време) ми као народ тумарамо, а и другима се дешава (нарочито на Балкану) али неосетно и са закашњењем.
Господине Катићу, проблем је што нема идеја. На старе вредности Титоизма нећемо и нормално и не можемо (та идеја је потрошена) се враћати. Капитализам, односно његова завршна фаза,изражена у тоталној глупости некаквог неолиберализма који даје пројекцију суровог такмичења , ко ће боље, више, јаче, успешније, у односу на хришћанство и остале велике религије, самилости, премилости, јер господине Катићу, то морате схватити човека је слаб и исувише слаб. Кроз историју зла увек је убијао слабији јачег, то су фахти . То је оваплоћење Ничеаизма., симбиозе две ужасне философске идеје 19 – ог века Дарвинизма и Шопенхауерове воље за моћ.
Одмах ,исправка. једна велика подмукла лаж се кроз историју цивилизације провлачи. Сам Дарвин јасно наводи да његова теорорија важи за ниже вресте бића. Човек је господине Катићу божије дело и он има виши ниво створитељске обавезе и благодати него црв.
То западни рационализам не разуме и то није ново, (то ме плаши) запад мери исти проблем са два аршина, што је тоталан (да кажем безобразлук) апсурд
модерног поимања историјских чињеница
Господине Катићу, (без обзира на физичко поимање ликова (оно што пишете је лепо) и то ће време да потврди или оспори., оно што је ужас је да младост нема идеју. Катићу, Србија пропада и ми смо Ја и Ти (иако си ти у Лондону) одговорни пред Богом, ако си си верујући!
Ја по Божијем а ти како ти воља!
Za Vladimira Dž. – Ovaj blog je takav kakav jeste, i ja ne umem bolje. Ako Ivan, ili bilo ko drugi misli da ugled i kredibilitet bloga padaju, onda je to tako, i siguran sam da moji kritičari to ne govore iz loše namere. To su međutim konstatacije, one ne ostavljaju prostor za dijalog, niti ja imam nekakav argument kojim bih to mogao da opovrgnem.
Što se mog cepidlačenja tiče, morate me razumeti. Trošim mnogo vremena na blogu, pokušavam da odgovorim svima koliko umem, ali moram znati šta su teze sa kojima polemišem. Vaša teze mi nije bila jasna, i tražio sam da je pojasnite. Sada ste pojasnili.
Put koji predlažete se ne razlikuje od onoga o čemu sam već pisao. Dakle, zalagao sam se za pomoć i podršku domaćoj privredi, pogotovo onoj koja može da supstituiše uvoz i koja može da izvozi. O tome sam pisao i u tekstovima i u komentarima. Razlika je samo u tome što mislim da to nije dovoljno i da su infrastrukturna ulaganja neophodna. Infrastruktura ima spor povraćaj, stopa povraćaja je u pravilu niže od ulaganja u privredu, ali to neko mora raditi. Kako privatnici neće, mora država. Ako to ne radite, ostajete crna saobraćajna rupa Evrope u kojoj ljudi ginu, poplave vas urnišu, živite u nehigijenskim naseljima bez kanalizacije, ako ne živite u gradu kuburite i sa vodom i sa strujom i sa prilaznim putevima itd..
Hvala na komentaru.
@Gosp Katić
Ja nisam ekonomista tako da mi se desi da upotrebim neki rogobatan izraz koji se ne može razumeti upoređujući ga sa svim izrazima u nekom ekonomskom leksikonu. Ja sam po nekom svom razumevanju hteo da objasnim proces koji želim da vidim tako sam izgleda zanemario postojeće ekonomske definicije.
Mislio sam na ulaganja u proizvode koji će imati što brži povrat u uloženo. Nešto što je jednostavno za proizvesti i što će imati lak plasman na našem tržištu. Nešto što nama svima treba i što nije potrebno uvoziti. Lako ga napravimo i potrošimo. Ako je neko radio u pekari razumeće moj komentar.
Konkretno sam nekad radio na projektovanju proizvoda u industriji prosecne tehnike za poljoprivredu. To su svi mašinski delovi i mašine koji dolaze u sklopu nekog silosa ili mlina. Mi danas skoro da i nemamo firmu koja se bavi time, znam za jednu koja je opstala. Te stvari bi brzo napravili i ne bi imali potrebu za uvozom. Međutim, namernom pogrešnom ekonomskom politikom ljudi koji su sposobni da tako nešto urade nisu finansirani. Takvih primera sam video bezbroj.
Sa ovog nultog, primarnog, ciklusa obrta sredstava bi trebalo krenuti u složenije procese pravljenja proizvoda višeg stepena tehnološke obrade. Sa lopate (koju inače uvozimo) na recimo motokultivatore. U tom ciklusu bi povrat bio sporiji jer na razvoj i testiranje treba utrošiti više vremena.
Mislio sam da će te me razumeti u mom predhodnom komentaru jer smatram da se povrat na uloženo kod mostova, puteva…tek dugo čeka. Uglavnom bi išao po radnjama i pijaci i gledao šta je sve strano, davao kredite onima koji bi to kod nas pravili, pa bi tek onda pravio puteve i mostove.
Inače niste ste se ni Vi osvrnuli na Ivanom komentar da Vam, po njemu, pada kredibilitet i ugled bloga. Možda čovek i nije u pravu. Ja to ne znam niti pratim to. Možda vam je svejedno. Ja sam neutralan, ali zato vidim ovde jedan prirodan proces dolaska i odlaska ljudi. Da li je on rastućeg ili opadajućeg karaktera to Vi znate. Ja vam svakako želim dobro.
Konkretno u mom slučaju ste na mojih 7000 slova odgovorili sa vaših 190. Od toga je 90% upotrebljeno da se stavim u položaj neznalice. To meni sasvim dovoljno govori da sam nepoželjan ovde. Niste zadovoljni nivoom mog komantera i želite da raspravljate sa nekim drugim, dostojnim protivnikom. Primetio sam da i u mnogim drugim slučajevima gde ste mogli da uskočite nekim vašim komentarom vi se niste oglašavali. Barem da ljudima date definiciju iz udžbenika. Recimo meni ste mogli ukazati da nemam pojma šta pišem (obrtna sredstva). Ljudi nešto piskaraju jedni drugima, a domaćina ni traga…
Tako da sam ujedno dao i malo jasniji odgovor Ivanu.
Za Vladimira Dž. – Komentar je iscrpan, ali niste odgovorili na pitanje koje sam Vam postavio. Da pokušam još jednom – šta je to agresivna politika brzog obrta sredstva za koju se zalažete? Hvala na komentaru.
@Gosp Katić
Ja volim primere iz života. Krenuću malo od Kulina Bana.
Pored moje firme gde trenutno radim nalazi se jedno mala siromašno domaćinstvo gde živi „naš komšija“ i njegova majka. On ima nešto malo preko 40 godina i kamiondžija je. Kuća mu je potpuno dotrajala i raspada se na sve strane. Dobar je čovek ali kao i mnogi drugi u ovoj zemlji je pobrkao životne prioritete.
Pre par nedelja sam primetio da mu ispred kućice stoji parkiran i Audi A6 benzinac. Pitam ove moje ko od nas dolazi na posao sa takvim autom, on mi kažu – pa to je komšijin. Potpuno sam bio šokiran poštao sam celo leto gledao njega i njegovu majku kako se peru iz lavora u dvorištu. Zatamnjen, Alu felne, džekerska muzika unutra…sve atribute koje krase naše iskompleksirane siromahe. Vele platio ga je preko 5000 eura. Dobro kupatilo se moglo….mislim se ja.
Ovakvih primera ima bezbroj u Srbiji. Ako samo posetimo našu snažnu kafićarsku industriju videćemo kako se šepure iza firmiranih marki… dok kući… To je odlika siromašnih zemalja. To nije samo naš kompleks već ćemo mnoge ovakve možemo naći i u Hondurasu, Moldaviji… U nas su recimo kola Sveta krava.
Primetio sam dok sam živeo u Kanadi da mi držimo do sebe, do svog imidža i stajlinga, iako mnogi od tih koji su voleli da se ističu nisu imali poslove koji bi pravdali status na duže staze. Živimo u dobrim krajevima i na samoj ivici noža održanja uspostavljenog imidža. Malo po malo vidim kasnije ispred njihove kuće stoji Power Sale.
Za ovaj naš kompleks stranci koji rukovode našom zemljom znaju. Znaju da smo decenijama bili bez redovnog dotoka njihovih igračaka. Setimo se samo kako su recimo rumuni dolazili kod nas po žvake. Decenijama smo preko njihovih filmova gledali bleštavilo njihovog sveta i punili našu žudnju. Dan za danom smo patili. Eh da mogu da kupim onaj Trinitron, video rekorder… ili Bembaru (veliko slovo jer je to Svetinja u nas).
Par godina posle „demokratskih“ promena i nakon što je naša kompardorska elita uništila našu bankarsku industriju, stranci su imali čist teren da počnu da leče naše komplekse. „Da i mi počnemo da živimo kao sav normalan svet“, reče jedan moj poznanik prozapadnjak i naravno mrzitelj rusa. Otvorili su svoje ekspoziture, počeli da štampaju novac iz ničega i da dele kredite sa najvećom kamatom u evropi. Na milione naših je ko puštenih sa lanca pohrlilo u banku i počelo da kupuje sve i svašta. Jer bože moj, niko ne želi ovde da bude poslednja šuša, mora da se pokaže da i on ima.
Ne mogu da ocenim najbolje to doba, da li je priraštaj propadanja naše realne privrede bio veći ili su bankarski proizvodi bili sve nepovoljniji. I pored očiglednog ubrzanog propadanja realne privrede to nije sprečilo naše Skorojeviće da nesmetanom brzinom i dalje nastave da sebe zasipaju zapadnjačkim gedžetima i krpicama. Daj svega, naravno preko kredita. Pogotovu su mi bili simpatični ovi koji rade u državnom sektoru. Oni su posebno umislili da to što rade za državu da im je to garancija da će moći da vrate kredit. Ovih dana mnogi od njih gutaju knedlu. Ovih dana nas posećuje MMF i traže da ih gomilu izbacimo na ulicu, a ti isti ne žele da znaju da su vlasnici MMF-a isti oni od kojih su uzeli kredit.
Da smo odmah krenuli posle promena da delimo dinarske kredite malim preduzetnicima, ja bi imao mnogo više poverenja da će naš novo formirani stalež imati potencijala da vraća pozajmljeno. Da odma stvaraju materijalna dobra koja će sprečiti stvaranje trgovinskog disbalansa. Recimo da kamata bude na nivou inflacije preko državnih banaka iz primarne emisije. Ja verujem da bi gomila malih privatnika našlo nove proizvode koje bi pariralo stranoj. Da nam smanjenje trgovinskog deficita bude prva na listi prioriteta. Da se forsirano stvara dinar sa materijalnom osnovom, da prioritet budu proizvodi sa višim stepenom tehnološke obrade – a samim tim bi klasifikovao kamatne stope za kredite. Opšte keš kredite bi zabranio i trgovinu i kredite u stranoj valuti.
To što ta dobra neće odmah ići na autoputevima poput onih u Nemačkoj, mislim da to nije problem mnogo za privatnike. Život bi našao nove maršute. Ja verujem u sposobnost i žilavost naših „budž majstora“ koji bi te proizvode i zubima nosili. Setimo se samo uspon malih tigrova na Jugo istoku Azije, puteljcima su u korpama do obale nosili.
Mnogo više poverenja imam da moj komšija radi za nekog privatnika nego da radi na nekom državnom projektu tip Koridor 10 ili za javni sektor. Ako bi hipotetički posmatrali stvar pa sve nas prebacili u projekte tipa Koridor ili javni sektor naše poniranje bi bilo zastrašujuće.
Ja apsolutno nemam nikakvo poverenje u ljude koji radi u državnom vrhu. Ja mislim da oni rade za strane interese i da nemaju nikakvog kvaliteta u biznisu. Ni u koga tamo ne verujem. Ja bi njih smanjio na minimum.
Setimo se samo u Miloševićevo vreme čuvene ofanzivne razvojne politike i pozajmice za privredni preporod. I šta smo dobili od toga? Tada nismo imali strance da nas kontrolišu kao danas. Sami smo pokazali svoj maksimum. To je sposobnost naše države i umešnost u rukovodjenju privrednim projektima. Pa i danas je sve isto. Pogledajte puteve i železnicu.
Ako neko želi neki veliki projekat da radi nek sam ulaže i nek snosi rizik. Država nema osećaj šta je rizik a šta povoljno. Privatnici kad osete da nema puteva za njihove proizvode oni će sami naći ko će u njihove ime to graditi i od toga naplaćivati rentu. Da li treba da verujemo nekim minsitrima da je dobro za naše društvo da mi iz budžeta gradimo kanal do Soluna? Do su dometi naših ministara a i opšte ljudi koji nisu radili u privatnom sektoru. Ja ne verujem u njihove dobre namere (političarima). Ali zato verujem gomili privatnika da će se boriti da stvaraju za sebe ali onda iz toga i mi imamo koristi.
Gosp Katiću ja pravo da vam kažem ne vidim smisao u pisanju ovog bloga s obzirom da se zalažete da uđemo u EU. Mnogo se sekirate za naše probleme i poručujete iz dalekog Londona da je EU dobra stvar. Ja recimo mislim da je EU kumovala u najvećoj meri našem propadanju. Mislim da to namerno rade, prevashodno jer nas smatraju malim rusima i da treba da nestanemo sa ovog prostora. Ili pak ako i uspemo da opstanemo onda će gledati da uđemo u EU ne na kolenima – već potrbuške. Danas dok smo gledali kako nas prskaju iz neba aluminijum-oksidom, barijumom i stroncijumom mi posebno to pada na pamet.
Vi verovatno smatrate da ovaj blog ima neki smisao jer će eto možda neko iz vlasti nešto pročitati ovde nešto pošteno i pametno. Da će se eventualno postideti svoji dosadašnjih odluka i možda krenuti u pravom pravcu. Ja ne vidim nikakav drugi racionalan razlog nego taj.
Ja recimo prevodim anti-globalističke filmove i tekstove upravo zbog toga. Da neko iz vlasti oseti stid (doduše to je skoro pa nemoguće). Da ne treba sve prodati i svakom se klanjati. Ne da bi zabavljao gomilu koji me prate na mojim kanalima.
Šta kad uđemo u EU i kad komandu nad našom ekonomijom preuzmu EU komesari? Onda će te blog morati pisati na engleskom, jer ono malo Srba što opstane se tek onda neće pitati ni zašta.
@Nenade,
Kazete – „On zna o cemu prica sto se tice biznisa. Nije ekspert u monetarnoj politici i slusat ce savjetnike, sto je normalno.“
Bojim se da je problem sa g. Radulovicem taj sto ne ume da slusa. Pratim njegova pisanja vec 6 do 7 godina i mada sam se slagao sa dobrim delom njegovih predloga, cak sam i posle 20ak godina ponovo izasao na izbore i glasao za njega, sve vise uvidjam da je covek ogranicen sopstvenim egom. Ovde mozete videti nacin na koji razmenjujem misljenja sa gospodinom Katicem, na primer. To sa g. Radulovicem nikada nije bilo moguce. Rasprave su tekle, argumenti se menjali, ali se stavovi nikada nisu priblizili. Ponavljam, sa velikom vecinom njegovih stavova se slazem. Ljudi koji se manje sa njim slazu ce vam raci kako su oni prolazili. Njegov stav je uvek bio da citaoci jednostavno ne poseduju znanja da razumeju da je on u pravu. Vrlo arogantan i odbojan stav. Prvi mi je zakljucak bio da nikada ne bih radio u kompaniji u kojoj je on CEO (struka nam je slicna). Sada, kada pravi partiju, shvatam da nikada ne bih postao ni deo iste.
Ako zelite da me razuverite, molim vas da mi odgovorite na sledeca dva pitanja:
1) Navedite jedan vazan stav koji je g. Radulovic napustio i izbacio iz progama pokreta DJB zbog toga sto je vecina rukovodstva bila protiv njega.
2) Navedite jednu vaznu temu sa kojom se g. Radulovic ne slaze, ali ju je uvrstio u program pokreta zbog toga sto je vecina rukovodstva bila za nju.
Ako ne umete, videcete zasto jedan covek plus pristalice ne mogu da cine ni ispod-cenzusa partiju, a kamoli relevantnu politicku snagu.
Za Vladimira Dž. – Možete li mi pojasniti šta podrazumevate pod „agresivnom politikom brzog obrta sredstava“?
Što se stavova koji su suprotni mojima tiče, oni su više nego dobrodošli, i to se nikako ne može smatrati neučtivim. Meni ponekad zasmetaju stavovi koje se brane tvrdoglavošću a ne argumentima, i gde se argumenti druge strane ignorišu i na njih se ne odgovora. O tome modelu polemike sam pisao u drugom delu teksta https://nkatic.wordpress.com/2014/05/22/mladost-na-trzistu-ekonomskih-ideja/.
Hvala na komentaru.
Иван Н.
Ja ću naravno u svoje ime.
Ne može se forsirano insistirati da se nečiji stavovi usvajaju. Konkretno, ja se sa jednim manjim delom slažem sa Gosp Katićem. Oko ključnih stvari se ne slažem, ključnih za mene. Evo na primer je se slažem sa Dejanom Ćirkovićem. Mišljenja sam da je od početka trebalo voditi agresivnu ekonomsku politiku brzog obrta sredstava, dok su mnogi okupljeni oko Gosp Katića za kapitalna ulaganja iz primarne emisije.
Po mom mišljenju mi imamo ljude u vlasti koji rade po stranom diktatu i interesu. Te i u u tom smisli bi i ta investiciona politika bi bila u funkciji guranja zemlje u još veći glib. Poznato je da globalisti baš vole da love nerazvijene oko ovih projekata. Jer posle propale primarne emisije obično sledi pozajmice od stranaca.
Kako na mnogim linijama neki posetioci vide da ne dele stavove sa osnivačem bloga onda je za očekivati da ni rasprava bude raznolika i opsežna. Na duže staze će ostajati samo oni ljudi koji vole levičarske ideje dok će drugi povremeno dopisivati nešto.
Za mene nije učtivo da se guraju stavovi koji su suprotni osnivaču bloga. Ja poštujem njegove stavove. Povremeno dođem i dopišem kad baš imam vremena.
@Nebojša Katić
„Država ne može i ne treba da rešava problem likvidnosti celokupne privrede.“
Ako je cela privreda nelikvidna, a jeste, onda država ima sistemski problem. A sistemski problem se nikada ne može rešiti sam od sebe, nego kreator sistema (a to bi trebalo da je država) reši problem.
@dejancirkovic
Razmimoilaženje g. Katića i g. Dragaša nije vezano za problem osnovna ili obrtna sredstva. Gospodin Dragaš greši i dosta paušalno iznosi cifre o rastu makroekonomskih agregata. Gospodin Katić je u pravu kada kaže da javna potrošnja Srbije ima problem na prihodnoj strani (i to ne zbog sive ekonomije, iako se i protiv nje treba boriti) nego zbog male privredne aktivnosti. A ona je mala, i od izmišljene krize u Evropi, još više smanjena, samo zato što je pala agregatna tražnja (izvoz nam je porastao, do Fijata, tj. zaključno sa 2012. godinom 14%, a BDP istovremeno pao 5%). Građani Srbije manje troše, a troše manje jer su presušile mogućnosti za kreditnu ekspanziju na postojećim postulatima (sistemski problem koji država, tj. NBS mora da reši), a i privatni sektor je vrlo brzo reagovao smanjivanjem zarada (u pošetku potpuno neopravdano, a sada, ako mu država ne pomogne, nema drugog rešenja).
@Nenad
„Nije ekspert u monetarnoj politici i slusat ce savjetnike, sto je normalno.“
U ovome je problem, gospodin Radulović ne zna gotovo ništa o monetarnoj politici, pa kako će onda da izabere savetnike. Verovatno iz miljea dosadašnjih guvernera, viceguvernera, članova saveta guvernera ili nekog koga preporuči MMF, Svetska banka ili ECB. Ovakvi savetnici, ništa neće promeniti u ekonomiji Srbije. Svaka zemlja ima dva, po vrsti, identična ekonomska resursa. Jedno je emisiona moć, a drugo tržište. One srećnije imaju naftu, gas, rude, poljoprivredno zemljište… Znači, Srbija nije nesrećna zemlja. Ali je dovoljno bila glupa da digne ruke od dva resursa koja svaka država ima. Mi nemamo monetarnu politiku, a posebno ne koristimo emisionu moć, a tržište smo prvi put smanjli bespotrebnim ukidanjem vancarinskih barijera i spuštanjem carina (Miroljub Labus), drugi put potisivanjem SSP i dodatnim spuštanjem carina (Mirko Cvetković) i kao produkt toga, a i ostlih ekonomskih gluposti, veštačkim smanjivanjem tržišta, tj. agregatne tražnje (držanjem zarada radnika na smešno niskom nivou).
Poštovani,
primetno je napuštanje komantara odnosno odustajanje komentatora od javnog iznošenja svojih stavova. Ovakvim postupcima gubi se kredibilitet i kvalitat bloga i gospodin Katić koji je pokretač ove globalne rasprave o našim problemima smatram da nije oduševljen.
Moja savest je mirna,uz svo uzdržavanje da ne iznesem skrivene misli morao sam kao čovek reći i ono što verovatno drugi bolje znaju od mene ali pametno ćute.
zato nije korektno pred oluju baciti koplja u trnje i aktivirati ketmenski karakter zivuckanja čekati da stvari legnu na svoje mesto.
Uvaženi, stvari nikada neće same od sebe leći na svoje mesto.
To je jednostavno neprirodno!
@Иван Н.
On zna o cemu prica sto se tice biznisa. Nije ekspert u monetarnoj politici i slusat ce savjetnike, sto je normalno. Cesto spominje Kanadu kao primjer.
Novinar ga je pitao za kurs dinara (31:15). Gosp.Radulovic je odgovorio da je to sredstvo placanja, stednje i kreditiranja (dodao bih da cuva vrijednost kroz vrijeme(1)). Ono sto je on rekao je skolski odgovor sta je funkcija novca ali ne i sta je novac. Bernard Lietaer je dao odgovor na to i on kaze da je to ugovor medju ljudima kao standard razmjene u drzavi i drustvu.
Kanada(nafta), Australija(rude), Rusija(nafta. plin), Chile(bakar) imaju commodity money.
Recimo, preko 50% izvoza Novog Zelanda cine poljoprivreda i prehrambeni proizvodi.
Ono sto sam zelio reci jeste da drzava u danasnjem svijetu mora odrediti sto ce joj biti kicma ekonomije.
http://www.makroekonomija.org/o-evropskoj-uniji/
http://atlas.media.mit.edu/explore/tree_map/hs/export/srb/all/show/2012/
Kao sto rekao kolega ing.Dejan vrijeme je da se povucem sa komentiranjem na neko vrijeme.
(1) U nekim drzavama nema tu funkciju .
Za Dejana Ćirkovića – Problem manjka obrtnih sredstava je posledica finansijskog sistema koji preko visokih kamata isisava novac iz privrede i to radi već duže od decenije. Deo problema je vezan za veliki nemar prema obrtnim sredstvima koji je postao gotovo „kulturološki“ privredni obrazac. Deo je vezan i za monopolisane sektore ekonomije koji konstantno guše svakoga ko je na nižoj stepenici u reproduktivnom lancu. Monopolisti na teret slabijih popravljaju svoju poziciju likvidnosti.
Država ne može poklanjati obrtna sredstva privredi, niti može sanirati poslovne promašaje. Ono što država može je da preko razvojne banke podrži one delove privrede gde postoji jasan strateški i razvojni interes. Država može davati povoljne namenske kredite i kroz bankarski sektor, ali ponovo na bazi jasnih razvojnih kriterija. Govorim naravno o dinarskim kreditima iz primarne emisije. Država može davati poreske olakšice, može omogućiti ubrzanu amortizaciju npr.. Ostatak privrede koji se ne uklapa u pomenute kriterije bi takođe imao indirektne koristi jer bi kamatne stope u ovom scenariju morale pasti i ukupna likvidnost bi se morala povećati. Država ne može i ne treba da rešava problem likvidnosti celokupne privrede.
Deo problema se mora rešavati kroz otpis dela kredita koji bankarski sektor treba da izvrši. Reprogram kredita, mirovanje glavnice uz iste, ogromne kamate, samo je nastavak ubijanja privrede. Isto važi i za kredite date građanima. Ponavljam još jednom da se moraju ukinuti keš krediti.
Ulaganje u infrastrukturu nisu samo putevi. To su kanali, sistemi za navodnjavanje, vodovod i kanalizacija, energetika, telekomunikacije itd.. Sva takva ulaganje unose novi novac u sistem, podstiču tražnju, zapošljavaju ljude, podižu nivo privredne aktivnosti i pomažu da se problem likvidnosti i obrtnih sredstva lakše rešava.
Hvala na komentaru.
Poštovani gospodine Katiću,
Ako sam dobro shvatio vašu polemiku, suštinsko pitanje je gde država treba da investira novac.
U stalnu imovinu (infrastrukturu) ili obrtnu imovinu (rešavanje pitanje nelikvidnosti i podrška živom izvozno orjentisanom delu privrede ili bar onom delu gde je moguća supstitucija uvoza).
Mislim da je gospodin Dragaš u pravu kada govori o prioritetima i favorizuje ulaganja u obrtnu imovinu.
Iskorišćenost kapaciteta srpske privrede je očajno niska.
Samo pogledajte sajt agencije za privredne registre i deo koji se odnosi na makroekonomska saopštenja o poslovanju privrede u 2013.
Ukupna knjigovodstvena vrednost stalne imovine svih preduzeća u Srbiji je na kraju 2013 iznosila 7.284 milijardi dinara.
Koristeći tu istu stalnu imovinu preduzeća su generisala svega 8.268 milijardi dinara poslovnih prihoda.
Ovo je očajno nizak racio koji ukazuje da privreda radi na jako niskom broju obrtaja, tj da sve stoji.
U ovakvim okolnostima mislim da je pogrešno dalje ulagati u stalnu imovinu tj infrastrukturu.
Posmatrajmo to ovako.
Imamo polovni automobil kome treba popravka i čiji je rezervoar za gorivo prazan ili skoro prazan što izaziva brdo problema.
U takvim okolnostima logično je prvo kupiti gorivo, početi kako tako sa radom a onda mic po mic zameniti dotrajale delove.
Nema logike kupiti novi automobil u kome opet neće biti goriva ili poraviti i zameniti sve dotrajale delove ali opet ostati bez goriva.
Ista logika je i sa putevima.
Mi trenutno imamo kakve takve puteve.
Mozemo da ih sve zamenimo, popravimo, sredimo, ofarbamo ali ako nema saobraćaja na tim putevima uzaludna je bila investicija.
U takvim okolnostima potrebno je prvo podići na noge fabrike i sela do kojih su dolazili ti putevi pa onda mic po mic popravljati te puteve iz biznisa koji te fabrike i sela prave.
Zato sam mišljenja da je suština u ulaganju u obrtnu sferu, i plasiranju novca onom delu privrede koji ima ili može brzo da ugovori nove poslove ali kome je potrebna finansijska inekcija u obrtnoj sferi.
Takvih firmi na tržištu ima, ali teško dolaze do potrebnog obrtnog kapitala.
Privreda se guši u nelikvidnosti.
Samo pogledajte pomenute izveštaje na sajtu APR-a.
Neto obrtni kapital nikad nije bio negativniji.
Na kraju 2013 negativan neto obrtni kapital iznosi preko 4 milijarde evra!
Na sve to država je slepa.
Banke takođe.
Novac plasiraju državi koja se sve više i više zadužuje finansirajući besmislenu potrošnju.
Troškovi kamata koje plaća država se kreću eksponencijalnom funkcijom.
Kako stvari stoje troškovi kamata samo u poslednje dve godine (2013 i 2014) biće veći nego svi izdaci za kamate plaćeni u periodu 2007-2012.
Vremena je sve kraće i potrebna su brza urgentna rešenja prevashodno u obrtnoj sferi.
Jasno i glasno u pustinji duha!
https://www.youtube.com/watch?v=Gacamf1x9Uw …
Tribina… da, na Islandu, možda Norveška, Novi zeland, Solaris…
Balkan je protektorat. Resident Evil…
@ Dusan
За почетак ћу приложити неке цитате.
Новинар и политичар Захарије Трнавчевић је још далеке 1984. године смислио афоризам:
„У свакој земљи има паметних и способних људи, али код нас немају овлашћења, јер их годинама уживају они који немају памети.“
Поменути афоризам је изнова почео да експлоатише током 2012. године.
https://nkatic.wordpress.com/2014/02/14/valutna-kriza-kao-velika-repriza/#comment-5662
https://nkatic.wordpress.com/2014/04/16/rts-oko-magazin-komplikovani-tajming-16042014/#comment-5947
*
Бојим се да посетиоци блога тешко могу да утичу на макроекономску политику Србије, за сада. Узгред, ако нешто не објаве телевизије са националном фреквенцијом, то се није ни догодило за вероватно три четвртине становништва Србије.
Није проблем када је владар просвећен и просветљен, па може са својим окружењем да изнесе реформе. Проблем је када владар ексцентрик (можда је јака одредница, али не пада ми на памет боља), а убеђен је да му је Бог подарио мисију да доведе земљу на зелену грану.
Шта је проблем са Александром Вучићем? Он се показао способним да добије изборе и то је све. Што се тиче економске политике, послушаће стране саветнике, ММФ и Светску банку – ту ми ништа не можемо; за сада. Већ сам написао да је Алфред Гузенбауер око свог ангажмана у Србији јасно истакао да „нема бесплатног ручка“ (youtube.com/watch?v=nAMeUNAwEns&t=330s), да би г. Вучић недавно подвукао да инострани саветници „из буџета не добијају ниједан једини динар“.
Што се тиче акције коју предлажете – мрка капа; за сада.
*
Мало сам претерао сам коментарисањем, па је ред да се повучем са блога на извесно време и посветим другим стварима (које живот значе).
Citajuci ovaj blog, uvidjam da u ovoj nasoj napacenoj Srbiji, itekako ima mislecih ljudi koji joj zele dobro. Za ucesce u diskusijama ovog tipa treba i vremena i zelje da se steceno znanje i iskustvo nesebicno podele sa drugima, Mislim, a nadam se da ne gresim, da je ovde posejano nesto sto moze da izrodi u novu ekonomsku politiku koja ce nadam se u dogledno vreme biti prihvacena u vecem delu nase javnosti. Predlazem da se sa diskusije predje na akciju. Bilo bi lepo da se organizuje neki skup ili tribina ili nesto trece, kako bi ideje sa bloga doprle do gradjana. Siguran sam da bi ljudi shvatili znacaj zaokreta sa vladajuce neoliberalne doktrine na nesto drugo, a to je drzavna razvojna politika.
Molim ucesnike bloga da daju misljenje na moj predlog.
Put moze biti dug i neizvestan, ali alternativa da se samo diskutuje i nije bas neka.
Hvala,
Nenad (12/10/2014 at 09:16)
1) Зашто би национална припадност и дијалекат били проблем? Мени је дијалекат почившег професора Петра Бокуна био симпатичан, успео је да га очува и током две деценије рада у Београду.
2) Написао сам: „Ви сте скептик и кажете – никада се политичари неће променити. Међутим, ако не верујемо у институције, онда нам и не треба држава. Већ смо као нација били у ропству, а и зар је мало (нео)колонија данас у свету.“
Мислио сам на последице које следе из девастације државе, па и друштва. Знате, поред политичара битан је онај други слој – „зимзелени“ део администрације који треба да буде просвећен и просветљен.
3) Где се разликујемо Ви и ја. Ви проблем видите у јавном дугу, јавној потрошњи и буџетском дефициту. Ја проблем најпре видим у спољном дугу – најгоре је и кад се и јавни и приватни сектор понашају као „пијани симромаси“ (намерно нисам употребио одредницу „пијани милионери“). Не заборавите и да приватни сектор може и те како да изазове кризу – односно не плаћа само актер који је починио грешку, већ „повлачи“ многе са собом.
Познато вам је да у макорекономији постоји условно речено „закон“ – МАГИЧНИ КВАДРАТ (енг. magic square), који
казује да четири основна циља макроекономске политике није могуће истовремено остварити: 1) пуна запосленост, 2) равнотежа у платном билансу, 3) стабилан привредни раст и 4) стабилност цена.
Ја бих жртвовао стабилност цена, у корист остала три циља.
4) Основне грешка политике НБС су прецењен динар, велика „дубина и ширина“ (евроизације) реда 90 % – динар је готово истиснут из система, низак ниво монетизације. Не видим да НБС има стратегију за динаризацију. Присталица сам циљане примарне емисије – усмерене ка секторима који су далеко од сатурације.
5) Кругман лепо пише и лепо објашњава, али тешко да би нама помогао својим саветима. Понављам, дисбаланса има много – овде треба неколико десетина економиста са искуством који ће да укрсте ставове, а не да се сусрети економиста своде на ад хоминем препуцавања.
6) Неолиберализам је ипак широка политичка и економска филозофија. Не рачунајући ордолиберале, остали би тражили минималну државу, минималне порезе, проблеме би видели само у јавном дугу, јавној потрошњи, буџетском дефициту итд.
Ја сам присталица јаке и просвећене државе, али не бих финансирао све. Моја логика је да нпр. треба у Београду одредити пет позоришта и четири музеја од националног значаја, а остале препустити тржишту.
7) Тешко је наћи странку која има озбиљан програм – што је трагедија. Једини који има какав-такав програм је Саша Радуловић, без обзира што се у много чему не слажем с њим. Истина, размишљање неких економиста и привредника ми је блиско. Један од њих је и БусолаЗаСрбију, а други Милан Кнежевић:
youtube.com/watch?v=cQoQ4Y9Zhvo
youtube.com/watch?v=bAul1IRO6RY
У сваком случају, бар смо разменили мишљења – иако се не слажемо.
П.С.
Не треба да подвлачим да веома ценим г. Катића, којег сматрам најкомплетнијим српским економистом. То не значи да бих потписао све његове ставове.
@Инжењер Дејан
Odgovorio sam Vam na P.S. tako da neznam sto zeliti da Vam kazem, neznam zasto inzistirate na psihoanalizi kad necete nista novo saznati! 🙂
Neznam po cemu opet govorite i pri tome grijesite da sam ozlojadjen na drzavu kada sam napisao da politicari nisu drzava.
„Nacionalna služba za zapošljavanje (NZS) na evidenciji ima 770.000 nezaposlenih i taj broj neznatno opada – rekao je danas direktor NSZ Zoran Martinović.“
http://www.24sata.rs/m/vesti/ekonomija/vest/plate-u-javnom-sektoru-13-000-vise-nego-kod-privatnika/118359.phtml
Za financiranje stranaka ste u pravu. Vjerujem da bi se smanjila moc stranaka i tajkuna koji kupuju politicare, ali to opet neznaci da smo rijesili problem trosenja tudjeg novca. Neznam zasto mislite da ce drzavni cinovnik sa diplomom ekonomskog ili pravnog fakulteta bolje znati od privatnika.
Manje vise svi su se izredali na vlasti i politika im je bila jednaka.
————————————————————-
http://data.worldbank.org/indicator/GC.XPN.TOTL.GD.ZS
Expense (% of GDP)
Expense is cash payments for operating activities of the government in providing goods and services. It includes compensation of employees (such as wages and salaries), interest and subsidies, grants, social benefits, and other expenses such as rent and dividends.
Austrija 39.6
Estonija 31.3
Chile 20.3
Rusija 26.3
Srbija 42.0
———————————————————–
Central government debt, total (% of GDP)
Debt is the entire stock of direct government fixed-term contractual obligations to others outstanding on a particular date. It includes domestic and foreign liabilities such as currency and money deposits, securities other than shares, and loans. It is the gross amount of government liabilities reduced by the amount of equity and financial derivatives held by the government. Because debt is a stock rather than a flow, it is measured as of a given date, usually the last day of the fiscal year.
http://data.worldbank.org/indicator/GC.DOD.TOTL.GD.ZS
Austria 81.1
Estonia 10.5
Chile 12.8
Rusija 9.4
Стање дуга опште државе на дан 31.08.2014. године износи 22.329.008.042 EUR од чега јавни дуг централног нивоа власти Републике Србије износи 21.883.731.177 EUR и негарантовани дуг јединица локалне власти 445.276.865 EUR
————————————————————
Ja doista neznam gdje sam ja napisao da se ista prodaje strancima ili tajkunima pa da se Srbe vraca u ropstvo? Odakle Vam to?
Nokti su kulturoloska razlika a opet tko je dao pare strancima?
Mi smo svi ljudi pa imamo pravo da pokusamo i da grijesimo! Politicari uzimaju sudbine ljudi u svoje ruke pa svaka njihova greska se skupo placa.
Koja stranka ima plan koji je slican Vasem razmisljanju?
Kroz Vase tekstove provlacite konstantno rijec neoliberalizam,sta je to?
„Можда би најбоље било почети са променом политике НБС, али бојим се да то неће дозволити ММФ и Светска банка.“
Gdje je po Vasem razmisljanju greska NBSa i kako biste to Vi popravili?
Da li Vi uzimate Paula Krugmana za ozbiljnog ekonomistu?
PS
Jel Vi mozda sumnjate u moju nacionalnu pripadnost pa da se nemam pravo javljati za Srbiju?!
@ Влада (11/10/2014 at 15:31)
1) Не морам ваљда да објашњавам да на тржишту постоји велика међузависност – сви доприносе било као запослени, потрошачи, привредници, предузетници итд; да не говоримо о улози НБС. Оно што сам већ потцртао – домаће тржиште је један од најважнијих ресурса неке државе. Ако тражња почне драматично да пада, готово сви пропадамо.
Уколико НБС води деструктивну кредитно-монетарну политику, штету не може милион људи својим радом да надомести.
Грубо речено, губитак који сте навели направе нпр. „Србијагас“ и „Смедеревска железара. То су две „рупе“. Не значи да нема других.
2) Никога не етикетирам, указујем само да неке ствари нису могуће истовремено – немогуће је имати и (нео)либералну и социјалдемократску државу. (Нео)либерална држава повлачи мање порезе, али подразумева и веће трошкове, који можда нису на први поглед видљиви. Пишем ово јер сам и сам једно време био „заробљеник“ supply-side доктрине. (Мени је сада нпр. близак немачки модел – социјална тржишна економија).
3) Намера ми је била да укажем да је г. Крстић излазио са различитим бројкама (у питању су заиста велики скокови), а да није разложио агрегат – остали смо ускраћени за структуру јавног сектора. Он је једно време користио одреднице „јавни сектор у ужем смислу“ и „јавни сектор у ширем смислу“, а затим је Министарство финансија усвојило јединствену одредницу „јавни сектор“ и ту стрпало све.
Ако бих хтео да се нашалим, могао је да обави једноставну рачунску операцију – да од укупног броја запослених (према РЗС) одузме број запослених у приватном сектору.
Вама замерам што са њега имате разумевања па то приписујете његовој „несмотрености“, док мени спочитавате „тенденциозност“ и „кварност“ – зато што сам указао на Крстићеву неозбиљност и непосвећеност. Шта рећи – Вама на част.
Крстићу је лакше било да каже смањићемо плате и пензије 25 % линеарно, мислећи да тако решава све проблеме буџета и економије.
Према њему не бих био толико оштар као нпр. привредник Милан Кнежевић:
youtube.com/watch?v=xVHhuyTEytY
*
Не пледирам за бесмислену јавну потрошњу, нити да се шире јавни сектор и јавна предузећа, већ да се системи структурално промене. Да се каже, у Министарству финансија треба толико чиновника са прописаним вештинама, у војсци нам треба толико генерала и војника, у граду Суботици толико чиновника и полицајаца, у ЕПС-у толико инжењера, менаџера, монтера итд.
Схватио сам да људи који држе полуге власти некако воле „брза“ решења, ретко ко се упушта у меритум ствари. Због тога смо ту и где смо. Вама смета одредница „слојевито“ – али бојим се да „шкрипимо“ на све стране. Зато је потребно да се уоче узроци свих дисбаланса и да се „реструктурирају“ монетарна, фискална и развојна политика. Зато инсистирам на слојевитости и удубљивању у срж проблема.
“Главни финансијер буџета (реда 80 %) сте Ви, грађанин Србије, и као запослени и као потрошач – без обзира да ли радите у реалном или јавном сектору. Не значи да не пуните буџет (реда 20 %) и на други начин – кроз порез на некретнине, добит, кроз таксе итд.¬¬“
Појмовно, у јавни сектор спадају и државна предузећа, као и локалне самоуправе, јавне агенције, НБС…
http://www.poreskauprava.gov.rs/sr/pravna-lica/pregled-propisa/zakoni/877/zakon-o-umanjenju-neto-prihoda-lica-u-javnom-sektoru.html
Дакле, реални сектор у јавном сектору је прошле године направио губитак од 51 милијарде динара. Тај губитак не можемо покрити ни да имамо три Телекома, тако да је тешко да та врста реалног сектора може финансирати себе, а не друге.
http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/Ekonomija/1576753/Gubitak+u+javnim+preduze%C4%87ima+51+milijardu+dinara.html
“…ти исти приватници призивају либералну државу по питању ниских пореза, а социјалдемократску када треба да се лече и школују децу. То оперативно није могуће.“
Ви користите нечије залагање за смањење неког пореза као доказ да се залаже за либерализам, а претпостављајући да истом одговара да бесплатно лечи и школује децу етикетирате га као социјалдемократу. На контрадикцији та два система, Ви нас наводите да видимо његову дволичност. То је можда мало кварно, свакако шопенхауровси, али дозвољено. Поготову ако желите да обесмислите дискусију.
Међутим, Ви идете корак даље, тврдите да то оперативно није могуће, што је логично под претпоставком да приватне фирме значајно доприносе буџету. Међутим, пре тога сте доказивали да њихов допринос није значајан!?
Ви сугеришете да је Крстић у јануару тврдио да има 781 хиљада запослених, а онда одобравајући априлски билтен признаје, три месеца касније, да је погрешио и да одустаје од јануарске изјаве и да има 471 хиљада запослених. То је такође тенденциозно, мало кварно, али дозвољено.
Ја Вас само потсећам да одобрава јануарски билтен “неопрезно“ (иронично) у коме излази цифра од 469 хиљада запослених у јавном сектору, а у тој цифри би, иначе, требала да буду и јавна предузећа. Дакле, податак из билтена ни тада нико није узимао заозбиљно, зато и пишем, са велико Б, иронишући великим словом на његовој важности и релевантности, без жеље да Вам приговарам на правопису.
Evo novog pojma EKONOMIKUS pošto na prthodni pojmovni izazov EKVILIBRIS niko nije kvalitetno odgovorio (osim jedan umetnik ili perisimista, koji pojam ekvilibrisa karakteriše kao smrt, što je suprotnos nadi ). Nadam se da ovaj izazovov prija blogerima jer pretpostavljam da ovaj blog posećije dosta ljudi koji imaju petlju da slobodno komentarišu ( nadam se da Nebojša neće zameriti moje nekonvencijalno komunikativne konverzije, ako mu obezbeđuje posećenost).
E ja idem dalje, ajmo redom.
Homo EKONOMIKUS.
odmah ograda (ne, iz straha nego iz sopstvenog neznalja ,tome me učio Sokarat, narodu ne prodajem rog za sveću u svojoj delatnosti!
Homo EKONOMIKUS -je antropološko čudovište.
Njegov cilj je shvatiti ili proniknuti ekonomsku logiku.Međutim tu je kvaka sve izmiče nagoni za moći, jer gregarni motiv je volja za moć.
Primer:
Reklame razaraji osnove logike i grupiši individualnu u kolektivnu svest. Individua gubi svoj primarni identitet., i prilagođava se najbližem skupu strukturaknnih kategorija svojstvenih homo ekonomikusu.
Homo ekonomikus inapred zna (po principu svog ustrojstva) rešenje izbora izraženo aritmetičkom progresijom, veće ili manje, nepogrešivo i bez straha bira veće.
Kruna svega je stvaranje demokratskog društva. Kolektivni racio oblikovan medijskom kampanjom besmisla do zravorazumskog bola nameća modele poslaničke ličnosti oličene u kolektivnogm racionalizmu.
@ Влада (11/10/2014 at 03:56)
1) Главни финансијер буџета (реда 80 %) сте Ви, грађанин Србије, и као запослени и као потрошач – без обзира да ли радите у реалном или јавном сектору. Не значи да не пуните буџет (реда 20 %) и на други начин – кроз порез на некретнине, добит, кроз таксе итд.
2) Написао сам „(…) ти исти приватници призивају либералну државу по питању ниских пореза, а социјалдемократску када треба да се лече и школују децу. То оперативно није могуће.“
Значи, ако се жели либерална држава, подразумева се све оно што она носи – минималну државу, ниске порезе, и школовање и лечење треба да се плате по тржишним ценама итд. Наравно, постоје модалитети – нпр. да се основно школовање и примарна здравствена заштита плаћају из буџета, а да се све остало плаћа и сл.
Вероватно сте запазили да су предлози Саше Радуловића подразумевали да се смање намети на рад, а да се истовремено повећају порези на непокретности. Идеализовано, онолико колико би планирао да растерети трошкове рада, толико би више опорезовао непокретности – прерасподелом би неко добио, а неко изгубио.
Ко не би волео да плаћа што ниже поразе. Сигурно нисам срећан што је мој порез на непокретности два пута већи него прошле године, али шта да се ради.
4) Написао сам „да су неки приватници рекли да реални сектор издржава јавни, не бих им замерио; били би делимично у праву. Плаћати квалитетног лекара или квалитетног професора из буџета није трошак већ инвестиција.“
У реални сектор убрајам и јавна предузећа. Значи, за себе (приватни сектор) не могу да кажем да издржава свог учитеља нити своје универзитетске професоре, ваљда су они (додуше не сви) преносећи знања нешто уложили у мене.
5) Баш 28. јануара 2014. године г. Крстић је пустио у оптицај процену да јавни сектор броји око 800 хиљада људи.
youtube.com/watch?v=-iCEE4uJcds
Хтео сам да потцртам како је Лазар Крстић доста лицитирао бројкама (скокови су невероватни), али кад погледате коментаре на порталима – у оптицају је највећа изречена бројка. Људи су „упамтили“ 800.000. Бранко Драгаш нпр. говори о 800.000 итд. Зато сам употребио израз „готово сви“. Истовремено,
Видите, мени приписујете тенденциозност а господину Крстићу неопрезност. Навео сам бројку „око 450 хиљада“ и направио грешку реда 5 %.
Јавни сектор вероватно сада броји око 471.661 запослених, при чему се рачунају и запослени у органима безбедности – дакле, без запослених у јавним предузећима и јавним сервисима.
(Изгледа да ћу морати да убудуће тражим тачне бројке, а да избегавам одредницу „око“ – мада је то некада готово немогуће).
П.С.
Пошто сте ме исправили по питању малог слова: „неопрезно, одобрава Билтен (са велико Б)…“, истовремено сте направили грешку у падежу. Требало је да упетребите инструментал и напишете: „са великим Б“. Исто тако, не пише се „податци“ већ „подаци“, пошто долази до губљења сугласника.
Мало сам хтео да се нашалим с Вама, надам се да ми нећете узети за зло. И сам правим нове грешке исправљајући старе, а то уочим тек када пустим коментар; најчешће настане неслагање у падежу или несмотрено „обришем“ неку реч.
За инжењера Дејанa
“Када сам написао да ствари треба посматрати вишеслојно, подразумевало се да неке ствари не треба да понављамо.“
https://nkatic.wordpress.com/2014/10/06/javna-potronja-i-minkanje-sulejmana/#comment-7841
Колико ми се чини, ја нисам коментарисао, до сада, Ваше вишеслојно гледиште. Коментарисао сам само да из Ваших теза следе занимњиви закључци, да су највећи финансијери буџета буџетски корисници, и да ако се смање порези приватницима, који не издржавају јавни сектор, “оперативно није могуће“ да тај сектор функионише.
Наравно написао сам и да “неки људи, осим што финансирају државу као “грађани потрошачи“, плаћају још неке порезе радећи свој приватни посао“ из чега се може закључити, да ако неко плаћа више пореза, онда он плаћа више пореза.
https://nkatic.wordpress.com/2014/10/06/javna-potronja-i-minkanje-sulejmana/#comment-7834
Заборавио сам да кажем да у коментару Владимира Џ, који сте Ви коментарисали, он не каже “издржавају“ него “зависе“.
https://nkatic.wordpress.com/2014/10/06/javna-potronja-i-minkanje-sulejmana/#comment-7815
А сад бих коментарисао вишеслојно гледиште.
“Ствари треба, дакле, посматрати вишеслојно. Готово сви су насели на причу од „800 хиљада запослених у јавном сектору“ коју је лансирао млађани Лазар Крстић (и која је још увек у оптицају), а да га нико није питао како је дошао до те бројке. Априла месеца 2014. билтен Министарства финансија, који је одобрио г. Крстић, навео је цифру од око „450 хиљада запослених у јавном сектору“.“
Млађани Лазар Крстић је непознатом методом у јануару утврдио да је 781 хиљада запослених у јавном сектору, а Билтен који је одобрио за месец април говори о 471.661 запосленом. Прву цифру сте повећали на 800 хиљада, а другу смањили на 450 хиљада. Рекао бих пре тенденциозно, него вишеслојно.
http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2014&mm=01&dd=26&nav_id=804529
Click to access bilten-119-web.pdf
Иначе док тврди да има 781 хиљада запослених у јануару, он у исто време, неопрезно, одобрава Билтен (са велико Б) у коме пише о 469.495 запослених.
Како тумачити овакву његову грубу грешку, осим тврдњом да на Јеилу није имао математику?
Али, и како су “готово сви“ насели на његову причу?
За Блиц 07.марта 2014. године, Крстић се правда: “Имамо 10.000 државних институција. Неке од њих и даље нису доставиле никакве, а неке су дале непотпуне податке, тако да ће коначан број запослених у нашој евиденцији свакако премашити 780.000.“
http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/447896/Ni-Krstic-ne–zna-koliko-ljudi-radi-za–drzavu
Такође у истом чланку се каже да “последњи званични податици говоре да код државе ради 781.000 људи, а незванични да је овај број већи за минимум 100.000. Милан Кркобабић, заменик председника ПУПС, открио је за “Блиц“ да најсвежији податци откривају “још неких 150.000 или 200.000, али да је поразно што о томе не постоји тачан број“.“
Миладин Ковачевић из Завода за статистику каже за РТС 13. септембра 2014. године: “Оно што ми знамо је да целина јавног сектора броји до 560-570.000 људи. Наравно, ту нису запослени по уговорима, није паметно сабирати, али свакако ће та цифра доћи до оне од министарства финансија од прошле године.“
http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/Ekonomija/1696230/Prebrojavanje+zaposlenih+u+javnom+sektoru.html
Млађан Ковчевић и Милан Кркобабић, верујем, нису неки ауторитети који би повели “готово све“ да наседну на причу Лазара Крстића.
Можда је тајна у томе што је вишак запослених толико очигледан, да га само “готово нико“ не види.
Za Nostradurusa – Bilo bi nekorektno da ja tumačim gospodin Dragaša. Kako je on veoma aktivan na društvenim mrežama, možda će biti zainteresovan da polemiše na teme koje Vas interesuju. Hvala na komentaru.
Poštovani g. Katiću, Branko Dragaš me je oduševio jednim snimkom u kojem objašnjava kako funkcionira bankarska prevara: http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=6xwxiVSdxEE, da bi me sad iznenadio rečenicom iz spomenutog teksta: „. Država sve svoje potencijale mora da usmeri ka stvarnju ambijenta za pravljenje novca na tržištu.“ . Ovaj princip je vraćanje na merkantilizam i ekonomsko ratovanje. Zalihe strane valute se kasnije koriste kao metoda emisije vlastitog lokalnog novca. Drugi još gori problem je što ta tehnika traži ili visoki trgoviniski suficit (+ jeftino zaduživanje) ili manji suficit plus emisija novca (Kineski model oprosta kredita). Još više me je naravno začudilo što ne vidim mogućnost komentiranja objava. Ne shvaćam kako netko uopće može predlagati model vanjske politike koji nije korisan za sve države partnere? Pretpostavljam da to nije prikrivena želja ekonomskog imperjalizma (koji nam se ni kod Kineza ne sviđa). Naime imperijalizam je svojstven kapitalističkim državama koje bolji položak svojih građana grade na temeljima ekonomskog iskorištavanja drugih država, a najveću korist ostvaruje kapitalistička elita??? To je za mene veliko iznenađenje. Da li je mguće da isti Branko Dagaš koji je odlično objasnio strani imperijalizam, želi sličan model koristiti za neke druge slabije države?
@ Nenad
Интересује ме која држава, не рачунајући микро земље, Вам је узор?
Политичари су такви какви су, али нису непроменљиви. Ако постоји чврста воља да се изграде и ојачају институције, политичари ће да се прилагоде; као што наши грађани поштују прописе када напусте границе Србије. Када оду нпр. у Аустрију, српски држављани се не усуђују да „дивљају“ аутомобилима.
Још увек стојим на становишту да треба решити проблем финансирања странака и самим тим их сколонити из јавних предузећа.
Ви сте скептик и кажете – никада се политичари неће променити. Међутим, ако не верујемо у институције, онда нам и не треба држава. Већ смо као нација били у ропству, а и зар је мало (нео)колонија данас у свету.
Немогуће је да су само они који баштине (нео)либералну идеологију да се раде и боре, стварају бруто додату вредност (БДВ), а да сви остали паразитирају.
Раднице на траци у „Јури“, које провлаче каблове (физички рад под контролом), примају месечно око 250 долара у динарској противредности. Не знам колико „Јура“ плаћа раднике „код куће“; можда сте у праву (не тврдим категорички) да се тако односе и према „својима“ у Јужној Кореји – и по питању радне етике и по питању зарада.
(Када је у питању проста радна снага, „Јура“ је добила од Србије 7.000 евра по радном месту увећану за неколико стотина евра „за обуку“. За инжењере су добијали око 10.000 евра. Да не говоримо о поклањању грађевинског земљишта, повлашћеној цени води, електричне енергије итд.)
Не бих написао ово, али дали сте ми повод. Прича је од мог блиског пријатеља (инжењера) који ради у „Јури“. С времена на време, Кореанци (менаџмент) не либе се да пред својим сарадницима изују ципеле, скину чарапе и грицкалицом секу нокте на ногама.
Мислим да је корисно сведочење економисте Мирослава Здравковића о томе како су корумпирале и корумпирају иностране компаније (својевремено сам на блогу дао линк трајања нешто више од три минута):
youtube.com/watch?v=MJjU1wPsQWA
Када поменусте „The Broken-Window Fallacy“, дописаћу неколико реченица. Бастија је ту био у праву, али су велике силе окренуле наглавачке – САД су војно разбијале „излоге“ диљем света и давале импулсе и војној, и енергетској, и грађевинској индустрији.
Многи воле „разбијени излог“, али у туђем дворишту. Отуда су и потенцијални инострани „донатори“ видели прилику да упосле своје компаније у санацији поплављених подручја Србије и БиХ.
Када се штета већ догодила, зар није боље да се подручја санирају сопственим новцем и сопственим снагама?
П.С.
И даље сам на становишту да постоји „дубљи“ разлог зашто сте озлпојеђени на државу, можда и на читаво друштво.
@Инжењер Дејан
Ono sto sam procitao od tebe je strah od rada i borbe, ali si pritom prozvao moj razum. „a la politicar u malom“.
Vi ja imamo fundamentalno razlicite poglede sta je drzava. Drzava je organizacija kojom upravljaju politicari. Ja nekritiziram drzavu nego politicare koji njom upravljaju. Vi mislite tko je na vlasti da je on drzava. Nije.
Problem su politicari koji ulaze materijalno nezbrinuti sa nikakvim radnim iskustvom. Prebijali se po partijskim kancelarijama i ucionicama.
Velike kompanije gdje god da dodju pokusavaju svoj nacin rada prenjeti na svoje radnike. Nebi me cudilo kako se Jura odnosi prema radnicima u Srbiji da se odnosi tako i prema „svojima“ u Koreji.
Pa to je onaj problem sto politicari rade. Sire propagandu da ce „on“ kada dodje na vlast donjeti pare pa da Srbi nerade. Samo glasaj za mene.
Sta sad nevalja? Pa strani investitori su dovedeni sa namjerom jer domaci privrednici lopovi i iskoristavaju! Pa zar nije tako?
To sto ti pricas tako pricaju Indijci koji dodju preko bare. Mi smo mislili da ovdje padaju pare s neba i da rastu na drvecu.
Moje misljenje je da su Vanjski poslovi, vojska , sudovi i policija sama srz drzave koju politicari stalno trebaju jacati kada preuzmu vlast, tako da Vas zakljucak nije tocan.
Privatnih fakulteta ima svakavih, od vrhunskih do smeca, Srbija nije nista razlicita od ostatka svijeta.
To sto je profesor vidio jeste kako slaba i korumpirana drzava stiti tajkune, dilere i politicare. Uzimaju se resursi gradjana i koriste za privatne interese.
Moje misljenje jeste da cinovnici koji rade za NBS imaju sumrak savjesti sa ovakvom izjavom. „The Broken-Window Fallacy“
http://www.naslovi.net/2014-08-14/economy/ponovo-recesija-pad-bdp-srbije-2014-za-0-5-odsto-u-2015-stagnacija/11251910
„U govoru Hinića podeljenom novinarima navodi se da je pad BDP od 0,5 odsto u 2014. posledica pada poljoprivredne proizvodnje i manje aktivnosti u sektoru rudarstva i energetike, dok bi doprinos gradjevinarstva zbog obnove porušenih i oštećenih objekata trebalo da bude pozitivan.“
Covjeka da jeza uhvati!
За инжењера Дејана
Свакако,да би нам било боље,када би сви политичари,били као Драгаш-имали идеју.
Оно чиме сам дефинитивно непријатно изненађен је,да чак и особе,које у свом потпису,наглашавају да су интелектуалци,спортским речником речено,“иду на играча,не на лопту“.
Ипак,пријатно сам изненађен чињеницом,да осим упућивања на разне линкове,дајете и један конкретан предлог,нека је то и за тему,која апсолутно нема везе са блогом.(Драгашев улазак у парламент,то свакако није.)
Иако сам својевремено имао контакт са г.Драгашем,не пада ми на памет,да се сврставам у његове адвокате,тако да бих овим завршио дискусију.
Срдачан поздрав,и леп викенд желим.
@ Сладимир
Не видим да сам погрешио што сам г. Драгаша назвао економистом и политичарем. Његов Економски покрет је наступио на изборима за Град Београд марта 2014, а на парламентарним изборима 28. децембра 2003. године наступио је испред покрета Привредна снага Србије и дијаспоре.
Када бих га саветовао, препоручио бих му да листу региструје као мањинску – нпр. горанску; на тај начин би сигурно ушао у парламент и тамо унео мало живости.
Нико не може да оптужи г. Драгаша да је узео новац бавећи се политиком. Политичар није по дефиницији лопов.
Што се тиче његових идеја, веома су шаролике. Неке су „дубоко“ неолибералне; вероватно сте видели моје коментаре где сам дао обрисе Драгашеве економске позиције:
https://nkatic.wordpress.com/2014/10/06/javna-potronja-i-minkanje-sulejmana/#comment-7779
https://nkatic.wordpress.com/2014/10/06/javna-potronja-i-minkanje-sulejmana/#comment-7788
Драгаш,судећи према појединим коментарима испаде још и један од промотера неолибералног капитализма,што је прилично апсурдно,јер је бранећи права мањинских акционара,завршио и на суду,са тада недодрљивим Мишковићем.
Инжењер Дејан га је назвао економистом и политичарем,што је такође потпуно бесмислено,обзиром на то да човек није узео један једини динар бавећи се политиком,а могао је своје саветовање Зорана Ђинђића лепо да наплати после 5.октобра.Веома брзо након „петооктобарске револуције“,када је видео курс,којим ће пловити Србија,почео је са отвореним критикама,због чега ,верујем плаћа велику цену.
Један од коментатора га је назвао продавцем магле,што је беспотребни покушај моралне дисквалификације,Треба расправљати о идеји,околностима,не о човеку.
Социјалдемократска држава би требало да омогући равномеран развој државе,да равномерније расподели новостворену вредност,да смањи јаз између богатих и сиромашних.Код нас је утицај државе,рекао бих обрнуто пропорционалан прокламованим циљевима социјалдемократије.О социјалдемократији у Србији, причају највише управо они који су својој ближој фамилији и себи,обезбедили лепе државне синекуре,а једина препорука им је била рођачко-партијско-спонзорска „комбинација“.
Нема стручности,одговорности,такмичења.Чак ни културе.
Za šaku dolara:
http://pescanik.net/notarska-posla/
@ Nenad
С обзиром на то какве одреднице користите, рекао бих да сте баш озлојеђени на државу. Мора да постоји неки дубљи разлог, не верујем да је само утицај литературе. Неки можда још живе у социјализму, али нпр. запослени у корејској „Јури“ (Рача, Ниш) налазе се у више него суровом капитализму.
Мислим да нећу погрешити ако кажем да према Вашем мишљењу држава готово и није потребна, односно све треба препустити тржишту – приватизовати факултете, ВМА, ПИО фонд, позоришта, библиотеке, централну банку итд.
Колико су квалитетни приватни факултети опште је познато.
Једног дана ћемо достићи идеал да све буде приватно – укључујући војску и полицију. Проф. Зоран Ћијаковић путује светом и својевремено је навео податак да у Еквадору постоје читави квартови са приватном полицијом. Да постоје приватне војске диљем света, не треба много трошити речи.
То што нам је држава таква каква не сме да буде оправдање за њену девастацију; надам се да је моја позиција јасна.
Опет потцртавам – проблем је што су овде дисбаланси бројни и велики, и стога су сви у праву. Можда би најбоље било почети са променом политике НБС, али бојим се да то неће дозволити ММФ и Светска банка.
*
Што се тиче премијера Вучића и његове „армије“ – нисам сигуран да знају где се налазе, а камоли шта треба да се уради. Дакако, послушаће савете ММФ-а и страних саветника. Недавно је изјавио да се за стране саветнике у буџету не одваја „ни један једини динар“. Пре око годину дана један од саветника (Гузенбауер) истакао је да „нема бесплатног ручка“.
http://www.izjave.net/quote/14683
http://www.izjave.net/article/1441
@Инжењер Дејан
Dragi kolega. Ja kada sve saberem, oduzmem i dodam sto ste Vi rekli ja mislim da ste se Vi gadno pobrkali loncice.
Srbija od 1945. zivi u socijalizmu a poslije 5.oktobra nista se nije promjenilo. Srpsko drustvo zivi u socijalizmu kao da se nista nije promjenilo oko nje.
I dalje drzava vrsi subvencioniranje drzavnih poduzeca iz budzeta tako sto se zaduzuje ili oporezuje pa tako vrsi preraspodjelu od frizerke prema nekom iz drzavne firme. Dug se mora vratiti i to sa kamatama. Uzima nekome ko zaradjuje svojom glavom i rukama da bi dao nekom ko to neradi. Ako je isto raditi u privatnom ili drzavnom sektoru zasto svi bjeze u drzavni? Uvijek i svuda je lakse raditi u drzavnom a pogotovo u Srbiji.
I dalje drzava postavlja politicare za direktore i u nadzorni odbore. I dalje vrsi socijalu kroz poduzeca.
Vanjski okolis se promjenio a u Srbiji i dalje idu starom politikom. Ja nemam nikakvu iluziju da ce oni nesto promjeniti. Izgubili su svaki kredibilitet.
Uprkos svemu ovome Vi kazete i zelite da se javni sektor reformira. Nece, jel mu to nije cilj a cilj je odrzavanje politickih klosara koji se izmjenjuju na vlasti kojima drzavna sredstva sluze za stjecanje osobne koristi.
Placati dobrog ljekara ili profesora iz budzeta jeste trosak jer ako su dobri mogu si sami zaraditi. Nema potrebe da se drzava za njega brine.
Prvo si dobro mislio za izvoz ali si onda pogrijesio sto si promjenio misljenje.
Uvoz je ono sto narod ili privreda zeli zbog nemogucnosti domace privrede da zadovolji potrosaca. To je ono sto podize standard zivota. Posto Srbija nema konvertibilnu valutu da odstampa ona mora nesto proizvesti i izvesti da je zaradi pa da kupi.
Znaci izvoz je ono sto placa uvoz. Znaci problem je na strani proizvodnje ili ponude a nikako traznje kao sto se tvrdi. Tada se opet vracamo na reforme drzavnih firmi i reformu koja se nece dogoditi sa namjerom nego ce biti iznudjena.
Господине Небојша, хвала на идејном одговори који у себи садржи прост и смислен мотив.
Хајде и ја мало о Драгашу,
Критичари који проналазе код Бранка фалш идеје избегавају кључна мета.
Прво ти се не говори о некој побини и ко че да је води већ о банкроту.
Бранкот јесте непријатан појам али једино лековит и најмање штетан.
Дешавао се у Грчкој, Аргентини и кроз историју много пута. Шта значи банкрот?
Једноставно најбрже, најтемељније, ренормализованје државе без потреса сукоба и острањивање свих годинама наталожених аномалија које гуше систем.
Приватни сектор и сви финансијски делово функционише осим државних кој се уз добро спремљен план сервисирају.
Аналитичку подлогу не може да да Драгаш већ интелектуална елита (ако је има),
Осветљавање теоријских проблема је јалов посао јер је економска метафизика убила практичну креативност.
Ако се у коментарима питате, ко ће то да реализује?
Е то и мене брине!
Нећемо диктатора, демократија не даје резултате, окупљање умних људи немогуће.
Закључак прост.
Проблеми су превазишли нажш способности избављења.
Значи треба чекати Христа спаситеља, али колико и у њега верујемо неће нам скоро доћи.
Закључак је јасан.
П.С.
Видим да је уведен нови појам или економска кованице, па они који га употребљавају да ми појасне, реч је о ЕКВИЛИБРИЈУМУ .
Za Arju – Argentinski program nije ništa drugo do kejnzijanska varijanta javnih radova. (Uzgred, slične modele su koristile još neke države, poput Indije ili Južnoafričke republike npr.) Logika počiva na tome da je u krizi država poslednji garant i poslednja nada za ljude bez posla, i da se oni mogu produktivno uposliti na projektima koje kreira država (na svim nivoima vlasti). Ti projekti su najčešće vezani za infrastrukturu.
Poplave su npr. stvorile ambijent da se sličan program primeni i u Srbiji. Nezaposleni su mogli za dnevnice da čiste gradove i sela, za dnevnice da podižu nasipe da se štete ne bi ponovile itd.. NBS je mogla dati dinarski kredit za te radove. Ali… Zamislite da zbog tog kredita inflacija sa 1,5 ode na 1,75% i upropasti visoki životni standard Srba. Da ne pominjem da se sve to mora organizovati, koordinirati itd..
Srbija ide drugim putem i prevladava uverenje da postoji samo jedan izlaz iz krize, a to je tržišni. Dakle, plate će pasti, rad će biti jeftin, a onda će privatni sektor i stranci navaliti da zapošljavaju ljude koji su bez posla. Ovaj model je i u političkom smislu izuzetno prihvatljiv, jer radi automatski, pa onda nije ni bitno da li je administracija kvalitetna ili ne, jer od nje ništa ni ne zavisi. U tom kontekstu ne pravite sebi medveđu uslugu kada zapošljavate partijske šarlatane.
Što se monetarne teorije tiče, mislim da je već svima jasno da efektivnu kontrolu nad ponudom novca imaju banke, a ne centralna banka. U vezi sa tim smo imali nekih polemika kod teksta
https://nkatic.wordpress.com/2014/03/19/cekajuci-spasonosnu-inflaciju/, pa možete pogledati komentare.
Hvala na linkovima i komentaru.
Teško je polemisati sa Dragašom,razvodnio je i obesmislio diskusiju i ključne teze. Možda je pregrubo,ali njegov rad nema nikakvu analitičku podlogu niti vrijednost,samo puno energije koja ne mari za osjetljive ekvilibrijume koji su postavili stvari kakve jesu i šta gradi taj sistem toliko spojenih posuda . To ga diskvalifikuje u raspravi koja teži da osvjetli odredjene teorijske probleme, ali sa druge strane, bogata biografija i javni angažman odaju ozbiljnog čovjeka sa puno energije,praktičnog iskustva i intuicijom kao oružjem analize koja je neophodan uslov za prevazilaženje problema ove vrste u praksi.
Nabrojaću samo neke od brojnih faktora koje će Dragaševe mjere morati da savladaju,da bi u praksi djelovale kao u njegovom banalno simplifikovanom modelu,a to traži vrijeme,plan,viziju,vlast i šta sve ne : nova regulativa (možda čak i agrarna reforma),skoro pa diktatorske ovlasti jer bi ogroman broj ljudi bio pogodjen,problem tehnološke nezaposlenosti,tražnje na nivou planete koja pada,domaće tražnje od kojih zavise prehrambena industrija,kvaliteta naše radne snage i njegove sposobnosti da uče,nivoa kapitala i sposobnosti menadžmenta…
Mislim da je za Srbiju i region u mnogome relevantan primjer Argentine,mjera koje su oni preduzimali u urušenoj privredi precijenjene valute i disbalansa.
Pogotovo program „jobs guarantee“ ,evo nekih linkova
http://multiplier-effect.org/mmt-argentina-and-views-on-inflation/#more-5883
tekst ima dodatke linkove stručnih radova,
Click to access wp_732.pdf
Click to access 378-China-Cambio-Eliane-Ingl%C3%AAs.pdf
Gospodine Katiću,šta mislite o mojem zapažanju,da li je model ozdravljenja Argentine i novi monetarni okvir koji propagira Levy institut,Mintsky (kao nastavak Kejnsovih i Sumpeterovih ideja) rješenje za Srbiju?
Mislim da će Vam link ispod biti interesatan gospodine Katiću,možda nekada prokomentarišete ove napretke u monetarnoj teoriji.
http://www.elgaronline.com/view/journals/roke/2-3/roke.2014.03.01.xml
Ja mislim da će zaključak ove diskusije biti da ovaj prostor, teritorija koji se naziva Srbija i koju većinski naseljava narod koji sebe naziva Srbima treba naseliti nekim drugim narodom, pošto ovi očigledno ne razumeju ni svoje potrebe ni kako te potrebe ostvarivati.
Neverovatno je da ovde ima ljudi koji ne razumeju zašto je bolje uzeti kredit, pa uposliti svoju radnu snagu, umesto što uzimate kredit pa upošljavate tuđu radnu snagu za taj isti kredit – za bilo koje pare. To suštinski pokazuje gde se mi nalazimo i koliko su ljudi zbunjeni.
Dragašev tekst na prvu loptu može biti odbojan ili privlačan, zavisno kako kome odgovara. I na tom principu je i zasnovan ovaj tekst g. Katića. Ima stvari koje su dobra ideja, ali… Suštinski problem Dragaševih ideja je realizacija – ljudi koji će da realizuju ono o čemu je on pričao. I ne vidim da on uopšte o tome razmišlja.
Pa komunizam je vrhunska i najbolja ekonomsko-humanistička ideja, ali……. nema ko komunizam da realizuje. Uvek se nađu budale koje hoće da pojedu dva tanjira pasulja iako im je jedan itekako bio dovoljan.
Možemo mi ovde da razglabamo do sutra od problemu, rešavanju problema, ali taj problem mi ne možemo da rešimo bez promene svesti, a to je jel te malo teža varijanta.
Iskren da budem, ideja da mene, moju porodicu, finansijski oporavljaju srpski preduzetnici, bolje rečeno ovo što se sebe naziva preduzetnicima, uopšte ne oduševljava, čak sablažnjava.
Mislim da je g. Katić napravio kardinalnu grešku kada je uradio ono što inače ne radi – komentarisao tekst g. Dragaša. Dobra je razmena suprotnih mišljenja, ali to je ostaje samo na razmeni. I iz Draga[evog odgovora se to i vidi. Opet ideje, kontrargumenti, kontraideje, argumenti…. A to što je realizacije ideja nešto sasvim drugo. Nešto što zahteva da svi malo podmeste svoja leđa i da se odreknu malo mnogo čega. A to, ponavljam opet, kod Srba teško da se dešava…
@Инжењер Дејан
Nemoguće je napraviti suštinski zaokret u društvu bez stvaranja takve društvene atmosfere koja pogoduje društvenom preobražaju.
Tu prvenstveno mislim na odnose u društvu koji zbližuju ljude na zajedničkom zadatku promene društvenog sistema, jer većina ljudi u društvu podnose žrtvu da bi napravili taj zaokret.
Moje kolege ekonomisti se ne izjašnjavaju o bankotu.
Ćute i osluškuju.
Plaše se da ne igube karijere i tezge.
Bankrot je opasana rabota za njih.
Resetovanje se odlaže, dok se sitem potpuno ne pokvari.
Opet ovaj neizbežno dosadni Dragaš,
Ovo nisu ekonomski problemi, slažam se. Ovo su opšte društveni problemi.
Narodna energija u punoj silini guši se držana pod ručnom.
Ovu ideju treba komentarisati, a ne disbalans rebalans!
@ Vladimir Dž, Влада (09/10/2014 at 00:23, 08/10/2014 at 23:58)
Када сам написао да ствари треба посматрати вишеслојно, подразумевало се да неке ствари не треба да понављамо.
1) Да су неки приватници рекли да реални сектор издржава јавни, не бих им замерио; били би делимично у праву. Плаћати квалитетног лекара или квалитетног професора из буџета није трошак већ инвестиција.
2) То што је спољни дуг Србија полетео у небеса последица је деструктивне монетарне политике НБС и изостанак развојне стратегије. Нико није бранио Србији да производи електричну енергију за извоз.
Средњорочни идеал би био да Србија успостави баланс у (спољно)трговинској размени. У оваквој констеалацији то је немогућа мисија.
3) Домаће тржиште је важан ресурс сваке државе, па и Србије. То што је Србија препустила тржиште странцима, доказ је домаћег лудила. Један слој странаца дошао је да зарађује на тржишту Србије, док су странци-извозници долазили подстакнути субвенцијама.
Душко Васиљевић (Светска банка) недавно је истакао да извоз Србије треба да буде најмање 50% БДП-а и као светли пример навео Словачку са уделом извоз од око 80 % БДП-а. Разуме се, није навео колики треба да буде удео увоза.
http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/498563/Svetska-banka-o-unapredjenju-srpske-privrede
Некада сам мислио да стратегија Србије треба да буде „извозити или пропасти“, али сам временом схватио колико је важно развијати домаће тржиште, тако да је могуће одржавати трговински баланс и са уделом извоза од 30 % БДП-а.
Друга ствар је што су у Србији стране компаније и водећи извозници и водећи увозници.
Не пледирам за бесмислену буџетску потрошњу, већ да држава разложи шта мора да финансира и каква структура запослености треба да буде у јавном сектору.
Пошто Србија има толико дисбаланса, сви су у праву – и пензије су мале, и зараде у приватном сектору су мале, и однос (званично исплаћених) зарада у приватном и јавном сектору и јавним предузећима је несразмеран, приватнике „гуше“ парафискалним наметима итд.
Једноставно, многи који држе полуге власти би морали да обнове градиво из првих лекција и науче шта је функција владе (министарстава економије, финансија, образовања итд), централне банке итд.
Када би постојала стратегија и почели да се поправљају дисбаланси, сваки грађанин би као потрошач и те како допринео развоју домаће економије.
Већ сам на овом блогу препоручивао краћу беседу привредника Милана Кнежевића (2013):
youtube.com/watch?v=uVceSI94Tsk
Za Marka i ing. Dejana – Pregledna budžetska statistika je data u tabelama na sajtu Ministarstva finansija http://www.mfin.gov.rs/pages/article.php?id=7161. Hvala na komentarima.
@ Marko
Навео сам грубу процену од 50 % и мислио сам на буџет из 2013. године – односи су се променили у односу на 2012. због смањења броја запослених и повећања ПДВ-а (октобар 2012. године).
Не замерите на релативно „бајатим“ подацима.
У краћим цртама, од око 12,42 милијарди евра (у динарској противвредности) прихода у буџет Србије за 2012. годину, структура је била следећа: 5,17 милијарди евра од пореза на потрошњу (ПДВ, акцизе, царине), 4,82 милијарде евра од пореза на рад (порез на доходак и доприноси за здравствено и пензијско-инвалидско осигурање), 484 милиона евра од пореза на профит (добит) правних лица, 377 милиона евра од осталих пореских прихода, 1,48 милијарди евра од непореских прихода, капитални приходи од 77 милиона евра и донације од 29 милиона евра.
„Макроекономија“ је разложила макроекономске агрегате и односе се на консолидовани буџет.
http://www.makroekonomija.org/0-miroslav-zdravkovic/konsolidovana-javna-potrosnja-drzave-2005-2012/
@Inzenjer Dejan
Mozete li malo da potkrepite vasu tezu da 50% budzeta dolazi od PDV-a/akciza? Ne kazem da je nemoguce, ali kako sam od vas naucio da dajete argumente i linkove, voleo bih da vidim strukturu o kojoj pisete.
Hvala!
Opšte narodna težnja za sretnim uhljebljenjem, do kraja ovozemaljskog života.
Svi ćemo jednog dana raditi kod države ?
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:374496-D
Исправка реченице:
Ако много више људи добија своја примања из буџета, плате и пензије, него што добијају радећи у приватном сектору, онда можемо закључити да највећи финансијери буџета су буџетски корисници, што је занимљиво.
За инжењера Дејана
“Ако хоћемо искрено, ову државу превасходно издржавају грађани као потрошачи“
Интересантна теза. Дакле, “грађани као потрошачи“ трошећи своја примања преко акциза и ПДВ-а, су највећи финансијери ове државе. Ако много више људи добија своја примања из буџета, плате и пензије, него што добијају радећи у приватном сектору, онда можемо закључити да највећи финансијери буџета буџетски корисници, што је занимљиво.
“…ти исти приватници призивају либералну државу по питању ниских пореза, а социјалдемократску када треба да се лече и школују децу. То оперативно није могуће.“
Разоткривајући лицемерност тих истих приватника, за које “ако хоћете искрено“ доказујете да њихов допринос буџету и није велик, поготову није толико велик да могу да кажу да издржавају јавни сектор, уносите нову тезу: Ако смањимо порезе, које приватници плаћају, онда “оперативно није могуће“ да очекују бесплатно лечење и школовање за своју децу. Чини ми се да ту грешите. Јер, ако они не издржавају јавни сектор и концепт бесплатног школства и здравства, онда смањење пореза који они плаћају не доводи до пропасти тог концепта.
Неки људи, осим што финансирају државу као “грађани потрошачи“, плаћају још неке порезе радећи свој приватни посао. Они дакле по два основа финансирају државу.
Да банализујем, пи-ар који ради у водоводу несебично финансира државу док купује хлеб, цигарете, пиво…исто као и козметичарка, која поред тога плаћа још нешто држави.
Дакле, приватник уплаћује више него други грађани, додуше недовољно за наше потребе, али ту су срећом стране банке да надоместе.
@Инжењер Дејан
To što se u srpski budžet slije gomila srpskih novčanica preko PDV-a za jednog stranca kome dugujemo u stranoj valuti – to ništa ne znači. Mi moramo njemu dug da platimo u novčanicima koje ne štampa NBS. Punjenje budžeta je naša interna stvar i malo ima veze sa milijardama dolara duga.
Kako se domaći strane valute to je poenta svega. To jest ko koliko učestvuje u stvaranju dobara kojima mi prodajemo za stranu valutu.
Naravno da u stvaranju vrednosti saučestvuje i državni sektor, recimo struja je materijalno dobro koje ima svoju međunarodnu tržišnu cenu. Treba napraviti analizu koji sektor koliko učestvuje u stvaranju realnog. Ali u ovo doba, kada je monetarna oseka, ta realna privreda dolazi na udar onog dela društva koji ne stvara dobra, jer taj deo je pregolem. Jednostavno realno privreda ne proizvodi dovoljno dobara za sve da bi se vraćali strani dugovi i pokrivali tekući troškovi.
Ovaj problem nije bio vidljiv dok je bila kreditna ekspanzija. Krediti su se delili u društvu koji nije imao potencijal da vraća dugove. To je nemarno rađeno. Oni koji su delili kredite su znali da društvo nema potencijal i oni koji su to omogućili su to znali.
Primer. U mom gradiću već decenijama radi lokalna radio stanica koja plaća radnike mahom iz opštinskog budžeta (~80%). Stanica danas broji oko 25 stalno zaposlenih i desetak saradnika. Pošto dobro poznajem taj svet radio-difuzije, smatram da ih ima viška 60-70%. Sredinom 2000ih najveći deo zaposlenih je uzelo kredite u stranoj valutu, za stanove uglavnom. Ovakvih malih lokalnih radio koje su na nekom budžetu ima skoro svaki grad u Srbiji. U susedne dve opštine je situacija ista ili gora.
Svi ovi mediji moraju biti privatizovani do Juna sledeće godine ili likvidacija. Procenjena vrednost kapitala stanice je neka smešna suma. Niko se ne javlja za otkup. Perspektivu ovih medija sam znao još dok sam živeo u Kanadi. Kad sam govorio zaposlenima da ne uzimaju kredite, da je to zamka i prevara, oni su mi se smejali, da sam teoretičar zavera.
Ako sam ja kao neko ko nije ekonomista znao pre 10-15 godina da oni nemaju perspektivu, bankari su morali to još bolje da znaju.
Pre neki dan je bio tekst na sajtu B92 u kome jedan bankar ističe da je 80% kredita dato sektoru gde lica nisu zaposlena kod privatnika ili privatnim preduzećima. Ponajviše penzionerima u tih 80%. Šta to govori o tim bankama i nama samim? Zašto su taj deo ciljali?
Tačno je da privatnici žele manje poreze. Pa ko to ne želi? Nije tačna teza da svi oni žele plaćeno školstvo iz budžeta. One koje ja poznajem to nije briga ili ih šalju u privatne. Ja sam recimo za ukidanje plaćanja visokog obrazovanja iz budžeta. Možda bi recimo ostavio u nekom prelaznom periodu medicinu i slične.
@ Vladimir Dž (07/10/2014 at 19:16)
„Ni jedan socijaldemokrata neće da se pojavi na televiziji i objasni tim visokoobrazovnim ljudima da njihove plate najviše zavisi koliko privatni sektor može da proizvede dobara i usluga i da sa tim novcima vraćamo strancima dugove.“
Не бих могао да се сложим са тезом да приватни сектор издржава јавни, што често потцртавају неки приватници. Разуме се, када говоре о јавном сектору мисле и на јавна предузећа. Да банализујем, фризер или козметичарка издржавају монтера или инжењера из ЕПС-а, лекара на ВМА итд.
С друге стране, ти исти приватници призивају либералну државу по питању ниских пореза, а социјалдемократску када треба да се лече и школују децу. То оперативно није могуће.
Ако хоћемо искрено, ову државу превасходно издржавају грађани као потрошачи – грубо речено, 50 % српског буџета се пуни од пореза на потрошњу, тј. од ПДВ-а, акциза… Могу да замислим шта би се догодило када би ПДВ, по Драгашевом предлогу, почео да се сукцесивно смањује до нивоа од 5%.
Ствари треба, дакле, посматрати вишеслојно. Готово сви су насели на причу од „800 хиљада запослених у јавном сектору“ коју је лансирао млађани Лазар Крстић (и која је још увек у оптицају), а да га нико није питао како је дошао до те бројке. Априла месеца 2014. билтен Министарства финансија, који је одобрио г. Крстић, навео је цифру од око „450 хиљада запослених у јавном сектору“.
Не сматрам да су јавни сектор и јавна предузећа „здрави“, али за претходних годину дана су могли да утврде структуру запослених, да уведу платне разреде, да прочисте од партијске „војске и милиције“ итд. Не сећам се да је премијер изашао са анализом ефеката Крстићевих октобарских мера (2013).
Jos jedna ideja za popravljanje situacije. Posto je negativna selekcija uzela tolikog maha u javnom sektoru, kao i demografska pustos u Srbiji, uveo bih sledece pravilo. Za svako dete rodjeno i koje zivi na selu, i ugrozenim opstinama – dati PORODICI prosecnu platu u javnom sektoru ( platni razred u skladu sa brojem dece) i LUTRIJOM dati otkaz bilo kom drzavnom sluzbeniku.
Kada odnos kolicine rada i plate postane nesnosan za one koji pruzaju drzavne usuge i kao i za korisnike, najgori ce sami da pobegnu, ostace mozda oni koji mogu da izdrze jaci radi ili smisle bolju organizaciju. Targete za te usluge drzavnog sektora treba fiksirati.
Veliki srpski problem je sujeta koja nadvladava zelju za resavanjem bilo kakvog problema, cemu doprinosi i odredjen stepen nepoznavanja materije o kojoj se govori i cak ulazi u raspravu.
Neverovatno je da su cak i „teoreticari zavere“ (sto je simpaticno, kao i ostalo Dragasevo buntovnistvo) prihvatili neoliberalni koncept slabe ili skromne drzave, zamisljajuci da se tako bore protiv globalnog trenda, verovatno magijskom vestinom nalazeci kontradikciju tom trendu u svojim stavovima.
P.S. Svojevremeno sam zamerao Katicu na upotrebi termina „socijaldemokratija“ za ekonomsku politiku baziranu na nekim kejnzijanskim principima, jer sam smatrao da treba ekonomske zakonitisti distancirati od ideologije. Imam dodatni argument za tu zamerku – ljudi nemaju pojma koga da vezu za taj pojam, i bukvalno lupaju svasta. Time se daje bespotreban prostor ad hominem metodama. Mozda je mogao biti i blazi izraz, ali ne mislim da bi bio adekvatan.
Svaka cast g. Katicu, ali mislim da je Dragas ipak u pravu!
Kale,
svaka ti je na mestu.
Sve što si napisao je tačno.
Rak rana cele tragedije je korumpirana, zastarela, troma, neobrazovana administracija. negativna kadrovska selekcija je dovela mobilnost administracije do užasa. Još koriste vreme za doručak dok građanin džumi pred šalterom koriste cigaret pauze, kafe pauze, slonodne dane i tako u nedoglad. Sve je to ostalo od Titivih vremena. Ništa se nije pomerilo ni za jotu.
Ovaj poslednji zakon o izgradnji i ekspoloataciji vodenih potencijala i nije loš jer je to kopija EU zakona, ali je problem ono što si ti naveo. Državni sližbenici ma gde da se pojaviš odmah pitaju koliko ćeš da zaradiš, odakle ti novac i sva glupa pitanja koja te teraju da odustaneš od same ideje, jer oni jednostavno nevole što ti imaš neku ideju.
Evo primera ekonomski „prostog“ rešenja.
Imaš restoran, hotel, recimo na Tomoku. Izgradiš ustavu, napraviš ribnjak, Iz akmulacioni potencijal koristiš za proizvodnju električne energije i opslužiješ svoje gazdinstvo višek daješ ESU-u da bi ga vratio kad ti je potreban. Vek sistema je oko 30-ak godina. Ako se marljivo održava mnogo duže.
Uzmi ulazne troškove cenu kw/h i godine rada i sve će ti se samo kazati.
P.S.
Ne, ovde je narod naučio, umašeno i obešeno neće niko poslovni rizik. Zapadni planeri račinaju, da svaka treća ideja uspe imaju računicu jer se razvija i unapređuje sistem.
U alpskim zamljama, Japanu uveliko se grade ovakvi sistemi i ima ih na desetine hiljada, ali zato kad nas ništa ne može. Apatija uništi jedan vispren i snalažljiv narod!
@Ivan N
@ Nikola Trurajlic
Već dugo sa zadovoljstvom čitam blog gospodina Katića. Pošto nisam iz struke ne želim da komentarišem članke. Kad ste pomenuli male hidroelektrane odlučio sam da se javim.
Izgradnja malih hidroelektrana u Srbiji će u praksi biti zaustavljena. Po novom zakonom,koji je u pripremi, država će raspisivati tender za dodelu lokacija za izgradnju malih hidroelektrana. (Tender se ne odnosi na izgradnju drugih vrsta postrojenja obnovljivih izvora energije). Da li će investitor učestvovati na tenderu koji raspiše država ako prethodno nije rešio imovinsko-pravne odnose, odnosno ako nije kupio sve parcele koje su mu potrebne da bi izgradio malu hidroelektranu? Rešavanje imovinsko-pravnih odnosa za izgrdnju male hidroelektrane je veoma komplikovano. Možda mislite da je teško ali u stvarnosti u velikom broju slučajeva je mnogo je teže nego što možete zamisliti. Znači na tenderu će učestvovati samo Investitor koju u svom vlasništvu ima sve parcele potrebne za izgradnju male hidroelektrane. Čemu onda služi tender? Ko će unaperd da učestvuje na tenderu? Ovo je samo deo problema u praksi.
Hvala na strpljenju za čitaoce ekonomske struke ali veoma mi je drago kad vidim svoje kolege na ovom forumu.
Patos ideja !
Hiljade gazdinstava u Srbiji napušteno ili zive jedno ili dvoje staraijih ljudi. Tačno.
Njihova imovina godinama ne obrađena, deca otišla u grad ili inostanstvo niko gotovo da ne vodi računa o njima.
E sad prosto pitanje: „zašto država ne preduzme mere i te stare ne zbrine u domove a imanja podeli maladim bračnim parovima ili ljudima koji hoće da rade, privređuju i izmiruju obaveza prema državi „?
Pretpostavljam (jer su države slično kroz istoriju rešavale nagomilane probleme)
da bi svi imali korist, mladi i zdravi ljudi bi dobili imetak i šansu za zdav i lep život a država bi rešila neke socijalne probleme. Stari ljui bi dobili humanu negu, imanja bi profunkcionisala.
Pitenje za visoko umne ljide je dosta trivijalno ali gospodo, moramo se složiti da je dogorelo do nokata i u prostim i jednostavnim rešenjima je šansa.
Pretpostavljam, da odgovora neće biti, ali sve dok se čovek javno pita postoji nada makar u razrešavanju zabluda i dilama o ljuckom bitisanju sada i ovde.
Pozdrav,
Мој познаник се запослио почетком двехиљатитих у Радио Телевизији Војводина. Тада су имали 970 запослених, и причало се да треба 250 да остане без посла као вишак радника. И тако…десетак година се већа кога и како отпустити, страх од губитка посла је свеприсутан…
Сада има 1700 запослених.
У Петрохемији, када је пре пар година морала да престане са радом, јер нико више није желео да им испоручује сировине, масовно су отпуштани људи и дељене добре отпремнине, али резултат је да опет имају исти број запослених?!
У Србији прича о отпуштању доводи до нових запошљавања, тако бар каже емпирија, и ја се ту не бих много узбуђивао, чак и да ме то дотиче.
Мени је ипак интересантно, да ако узмемо ту произвољну и ничим доказану бројку од 200.000 запослених који су вишак, и помножимо са 50.000 динара, што је ипак мање од просечне плате у јавном сектору и увећамо за доприносе, дакле, неких 80.000 динара. Добијемо месечно близу 140 милиона евра, односно годишње, преко 1,6 милијарди евра, готово 230 евра по глави становника у Србији.
Шта је мени ту интересантно?
Како неко упорно тврди да ништа паметније у Србији не може да се уради са тим парама, него да се некима за непостојећи посао да плата? Ја чак и не помињем критеријуме по ком су ти људи квалификовали да постану жене и деца са Титаника којима треба обезбедити чамаце.
Ако пођемо од тога да не треба отпуштати људе из јавног сектора, без грешке ћемо доказати да их не треба отпуштати…вероватно и обрнуто…
Колега Катићу,
Небојша Катића = српски Кејнс.
Једино што још Србија није покушала је кејнзинијанска економска политика.
Kолега Драгаш је добронамјеран, али ипак једнодимензионалан.
Iako sam dao reč, da neću više dugo komentarisati na ovom blogu, povlačim ovu privremeno kao vlasnik (narod kaže pas reko i poreko), utoliko da ti pojasnim neke stvari.
Kako boravim u Slovačkoj upućen sam u problematiku malih elektrana jer moj prijatelj bojuje za sada kao Don Kihot sa realizacijom projekta male hidroelektrane.
Gledano iz tržišnog aspekta, cena struje iz malih elektrana je nerentabilna, jer je višestruko skuplja od struje iz velikih hidroelektrana, tako da se i uz 50% EU dotaciju za investiciju, prodaje za duplo veću cenu,
Pretpostavljam da su i grantovane cijene ovakve energije u takvim cenovim relacijama i u Srbiji, ali to je rezervisano za kompradore vlasti, dok obična raja to može samo snivati.
Dakle prijatelju moj,bez uvrede, potvrdjuje se osnovanost rimske izreke: Quod licet iovi, non licet bovi, zar ne?
Ja bi se ipak više složio sa Dragašovim stavovima. Ovo namerno odmah iznosim tako da stasni ljubitelji socialdemokratije i onima kojime je komunizam fetiš ne moraju dalje da čitaju.
Socijaldemokratija je u nas potrošila isuviše puno vremena i para da bi dalje dala neke rezultate, a o idejama da ne pričam. Jednostavno su nas zaglibili u blato i tu smo gde smo. Sve vlade posle pokojnog Broza su kod nas vodile socijaldemokratiju, neke više socijalni deo, neke više ovu drugu komponentu, i sve su one nadodovale problem za buduća pokolenja. Tu uključujem i ovu poslednju vladu, pa i Koštunicinu. Uostalom, sve one su se busale u prsa da vode socijalnu pravdu, ko da je to neka vrlina. Na duge staze vidimo kakva je.
Jedan te isti problem je imao kontinuitet do dana današnjeg. On se može svesti na jednu banalnu rečenicu koju često čujemo u ovakvim raspravama: „A gde ćemo sa tim tolikim ljudima…“ Dotle nas je dovela socijaldemokratija. Da stvarno, gde ćemo sada sa tim ljudima sada kada bankari povlače novce i preuzimaju sve?
Gosp Katić je isto socijademokrata. Mentalitet stare škole je jako prisutan. Jedna od značajnih, ali vrlo pogubna karakteristika, je stalno okolišanje koje vidimo u stavovima:
„treba sagledati, videti, izmeriti, probrojati, analizirati, uporediti, blogovati….šta veli ta empirija, nauka, knjige, stručnjaci, javne rasprave,…ne mislite valjda paušalno da sečemo i otpuštamo bez stručne analize?“
To je ta sporost u radu koja je nasleđena osobina kod levičara. To je i razumljivo jer ta osobina je neophodna prilikom dodvoravanja radnicima. To je iznuđena (pod)svesna osobina nastala iz situacije gde mnogi od njih i vide problem prekobrojnosti i neefikasnosti ali zbog političke pozicije uključuju ovu osobinu kako bi se problem prolongirao i predao nasledniku. Važno je sačuvati poziciju i moć. Zato je ovaj levičarski politički svet po mom mišljenju potpuno ogrezao u hipokriziju i korupciji. Evropska socijaldemokratija to najbolje potvrđuje. To su najveći manipulatori i rade isti posao kao i ovi sa desna, ali ovi desničari barem kažu da rade za krupni kapital.
I posle svega kada levičari sve to premere i izmere i bace to u svoje spise i blogove, onda oni ispadaju odmereniji, mudriji, mesijanski. Tu nemam puno zamerki, sve cvrkuće od ljubavi prema radništvu. Ali zato kad se to primeni, propadne, na kraju ipak dođe Veliki gazda i sve to preuzme. Lideri levice dobiju dobru napojnicu a radnici na ulicu.
Posle 10 godina iskustva u menadžerisanju ljudima (izraz sam ubacio iz meni odvratnog korporativnog rečnika), imam dovoljno iskustva da kažem da u mnogim segmentima društva ima previše ljudi na raznim mestima. Za ovo i ne treba imati neke organizacione sposobnosti već to može da oceni svaki seljak koji menadžeriše svoje imanje. Više cenim zdravu narodnu pamet nego eksperte. To svi znamo, često o tome pričamo ali smo licemeri kad treba da se pozabavimo problemom.
Ovaj problem je odmah trebala da rešava prva socijaldemokratska vlada posle 5 Oktobra. Odmah i snažno da se stavi radnicima u svest da su potencijalno SVI prekobrojni, da će samo neki ostati i da rešavaju svoje probleme ODMAH. Da počnu da razmišljaju o privatnom sektoru, da će biti otpuštanja, da ništa nije garantavano, i da će se poslovi često menjati. Da im daju neke primere sa zapada koliko neka fabrika tamo proizveda nečega a koliko kod nas. To bi bili orijentiri koliko će ih ostati bez posla. Da nas je spoljni svet prešišao u razvoju i da nam je organizaciona i tehnološka struktura po preduzećima i državnim ustanovama katastrofa.
Veliki problem je i taj što su socijaldemokrate razmazili i raspojasale radnike sa budžeta tako da sada ucenjuju sve ostale. To je ogroman problem. Slušam ove učitelje kako im je teško, male plate, traže više. Može im se, jer su ih prvo komunisti tome naučili a sada im socijaldemokrate tolerišu.
Ni jedan socijaldemokrata neće da se pojavi na televiziji i objasni tim visoko obrazovnim ljudima da njihove plate najviše zavisi koliko privatni sektor može da proizvede dobara i usluga i da sa tim novcima vraćamo strancima dugove. Da ih ima u mnogim ustanovama previše, da mnoge predmete i katedre treba eliminisati, da treba više integrisati teoretsko znanje i poslove po preduzećima, … Da prave djake pogodne za kolonijalni svet, da malo znaju o svom rodu i da slušaju strance (ironija, ali levičari kod nas guraju ovaj trend).
Često se družim sa funkcionerima iz moje sredine koji obavljaju neku rukovedeću funkciju. Ima ih raznih profila, od direktrora do poslovođa. Ponekad nekom od njih uputim primedbu da ih ima previše za tu delatnost. Njihov najčešći odgovor je:
– Pa ja sam to nasledio.
– Neću ja tu ništa da diram dok sam na položaju
– Pa j*** ga, ako mu dam otkaz biće socijalni slučaj.
Izgledaće da će svi ti potencijalni socijalni slučajevi sve nas odvesti do prosjačkog štapa dok stručna javnost sve to prebroji, proanalizira, uporedi sa empirijom….
Ne bi dalje da razvlačim ali imam i puno zamerki na desničarski svet i njihove gazde iz Krupnog kapital. Zamerke su tu mnogo veće. Za sada ovoliko.
Gospodine Katicu,
Pa upravo sam o tome i govorio. Ako devizni deo finansiramo iz kredita, onda on nije iz primarne emisije. Moja poenta je bila da ciljanu primarnu emisiju mozemo koristiti samo kao izvor za dinarski deo projekta i posledicno sam izrazio strah od prevelike devizne komponente u projektu. Ja sam vise razocaran sto sta god da pipnemo ili pomislimo ima visok udeo ino komponenti.
Naravno da je bolje da nasa operativa radi. To niko ne spori. Ja bih ih o trosku drzave poslao na doskolavanje makar to sve odlozilo godinu ili dve, samo da dobijemo dobre firme koje ce biti u stanju da danas rade na nivou kakav svet zahteva.
Moje rezerve u pogledu primarne emisije se ogledaju u visokoj ino zavisnosti i razmisljanju kako da prvo smanjimo istu pre velikih infrastrukturnih zahvata.
Hvala Vam na ovoj razmeni misljenja.
Za Andreja – Kada sami gradimo, deviznu komponentu možemo finansirati na kredit, kao što možemo dobiti kredit za uvoz opreme za gradilište npr. (ona se obično tako i kupuje). Dakle nije neophodno odmah imati devize, niti je to takav udar na platni bilans.
Kinezi vam ne daju devize unapred, niti vam uopšte daju devize. Oni sami sebi devizno plaćaju preko vas, da bi njihova operativa radila dok vaša vrti prste.
Naravno, moguće je da Kinezi daju duži rok za otplatu kredita nego što su rokovi koje Srbija može dobiti za uvoz opreme, ili za finansijski kredit, ali to nije presudno. Nije presudno ni što kamata na kredit može biti niža od one koju vi dobijate.
Presudno je što vaše firme ne rade, ne napreduju, zakržljavaju, dok se vi zadužujete mnogo više nego što je potrebno i jačate druge.
Logika je potpuno ista kao kada bi sve uvozili i ništa što ima uvoznu komponentu ne bi proizvodili, jer su kreditni uslovi koje prodavac nudi jako dobri.
Hvala na komentaru.
Nikoli Turajliću
Dragi moj Nikola, ( počinjem ovaj odgovor kao Laza Kostić Tesli) i ti kao i ja imaš neukrotiv dinarski karakter (ali si ti vatreniji) to oboici smeta. Tebi pretpostavljm više, jer po pisnju olako daješ kavalifikasije o ljudima koje na poznaješ.
Naću polemisati je bi otišli daleko!
Oko mini hidroelaktrana nije mesto i vreme za diskusiju ja ovaj primer navodim iz iskustva dugogodišnjeg inženjerskog rada na tim projektima i mogu navesti sledeće:
Uz nove zakonske propise o ceni energije iz alternativnih izvora,
Uz povoljne investicione kredite koji se daju za izgradnju mini hidro elektrana i njhovu decenijsku aktivnost investicija je profitabilna, dugogodišnja merenja na terenu pokazuju opravdanost.
Mini hidroelektrane traba raditi po tipu Švajcarskih projekata koji imaju minimalna ulaganja a maksimalnu iskoristivost.
Veruj mi kao čoveku da mi je žao ako sam te u prethodnom javljanju uvedio nism imao tu nameru. A ja tebi opraštam prigovor o mojoj žaštiti lika i dela Branka Dragaša. Ja čoveka i ne pznajem. Da takvih nema pauci bi nebo premražili. Cenim negovu Donkihotovsku upornost koja izaziva simpatije kod ljudi koji još nisu izgubili nadu.
Srdačan pozdrav!
Gospodine Katicu,
Kredit mozete otplacivati 30 godina.
Most ne mozete graditi 30 godina. (mislim, u Srbiji je sve moguce…)
Kinez vam je dao devize unapred.
Primarna emisija vam ne daje devize unapred. Sve devize morate (po)kupiti unutar drzave i to odmah – inace ne mozete da kupite i uvezete delove potrebne da sagradite most.
Kredit je realan izvor deviznog finansiranja projekta.
Primarna emisija ne moze biti realan izvor deviznog finansiranja, samo dinarskog.
Tu je razlika – vremenska dimenzija. Na kraju cete sve jedno morati sve devize potrebne za most da skupite, samo u prvom slucaju imate klasicni kredit sa dugim rokom otplate, a u drugom slucaju morate devize da pronadjete odmah. Drugi je problem sto kao drzava pristajemo na sulude uslove kreditiranja u zamenu za manje kamate…..
Nadam se da sam sada jasniji :-).
Hvala na odgovorima!
Za Branka – Gospodin Dragaš je izneo svoje stavove, ja sam izneo svoje, i svaka dalja polemika bi bila repetitivna. Da se malo našalim – u međuvremenu je Lawrence Summers, prateći ovu polemiku, odlučio da se stavi na moju stranu, pa je čak „plagirao“ i rečenicu iz mog teksta koja je predmet polemike http://www.ft.com/cms/s/2/9b591f98-4997-11e4-8d68-00144feab7de.html. Hvali ti Lari.
Hvala na komentaru.
Za Andreja – Ako malo oštrije razvijem tezu, ona glasi ovako:
– Srbija će pozajamiti pare od Kineza,
– Srbija će platiti Kinezima sve što je od njih dobila,
– Kinezi će uposliti svoju operativu, doneti svoju operemu i uvesti u Srbiju sve što mogu,
– Srbija će zato dobiti most,
– Srpski budžet neće dobiti ništa,
– Srbija će vraćati kredit Kinezima iz deviznih prihoda koje lako ostvaruje,
– Ili, ako ih baš ne ostvaruje lako, onda će Srbija morati da pokupi devize od stanovništva, privrede ili iz rezervi države.
Ja i dalje ne razumem kako ovaj scenario koji bazira na 100% dugu, može biti bolji od scenarija za koji se ja zalažem. Hvala na komentaru.
Ne znam da li da očekujem novu repliku g-dina Katića. Mislim da je g-din Dragaš, bar za mene, počeo jako uvredljivo „tumačeći“ nam besmisao rečenice sa ‘tezama’. Ako se i potkrala stilska greška, g-din Dragaš bi morao izbjegavati ovakva „pojašnjavanja“. Cijenim da je g-din Dragaš vrlo dobro shvatio poentu Katićeve rečenice, ali se, u nedostatku pravih argumenata, spustio na razočaravajuće nizak nivo polemike. Generalno, u reagovanju g-dina Dragaša sam mnogo više nailazio na polemičku sujetu, nego na analitičku argumentaciju. Siguran sam da u polemičkom smislu može da pruži mnogo više, a razlog zašto to nije uradio mislim da možemo naći u njegovom suviše eksplozivnom karakteru. To je i ‘pojelo’ njegovu ionako tanku kontraargumentaciju.
Gospodine Katicu,
„Kada Kinezi grade put ili most, inokomponenta je oko 100%… Šta više povećava deficit trgovinskog bilansa, model po kome rade Kinezi, Rusi, Austrijanci, ili model koji predlažem ja? Kako taj model nikome ne smeta? Ako moj model završava u dva koraka u stranoj valuti, u koliko koraka završava model koji se sprovodi?“
Kada Kinezi grade most, oni ga i finansiraju kreditom. Ta se suma pojavi u bilansima drzave kao dug ali novac fakticki ni ne prodje kroz zemlju. Kao da je neko zakacio most za prikolicu i dovukao ga iz inostranstva. Pod pretpostavkom da se nista ne kupi i ne proda u Srbiji, efekat po ekonomiju je u prvoj iteraciji neutralan. Nema novog novca u sistemu, nema povecanje traznje, potrosnje, samo se odnekud pojavio most koji ce u buducnosti morati biti placen. Evil we know.
Sada, kada bismo taj isti most finansirali primarnom emisijom umesto ino kreditom sta bi se dogodilo? Taj ino deo, devizni deo, bismo na neki nacin morali pokupiti od stanovnistva, privrede ili rezervi drzave u veoma kratkom vremenskom intervalu. (Zbog toga imam rezervi prema velikom udelu ino dela) To bi i domaca ekonomija i devizno trziste osetili, a velika je nepoznanica kako bi to uticalo na onaj iracionalni deo – stanovnistvo i njihova ocekivanja i reakciju na nove uslove. U tome je i razlika. Pitanje je da li bi krajnji efekti bili vise pozitivni ili negativni. Evil we don’t know.
Nadam se da sam sada malo jasniji. Nisam protiv cele ideje, samo imam rezerve oko velikog ino dela i njegovog finansiranja primarnom emisijom.
@ Ivan N.
Dakle branioče lika i dela velikana srpske ekonomske misli Dragaša i Radulovića, pokušat ću dokazati tebi i ostalim komentatorima, da sam nažalost u pravu (ali g. Katiću neću govoriti kao kćerka majci da ova nezna kako je roditi dete).
U uvodu navodim da cenim g. Katića kao velikog ekonomskog znalca, ali ga kritikujem što se ne drži ranije svedočke zakletve da će govoriti (Istinu, istinu i samo istinu, tako mi Bog pomogao!). Figurativno rečeno ja ga uhvatim u klinč i udaram po bubrezima, u pleksus i niže, a on sve to mučki trpi (obzirom da nema „snage“ da udarce uzvrati) ali sportski pušta komentar, što nitko drugi ne bi činio na njegovom mjestu. Neću si umišljatii da ovaj moje, pomalo uvredljive komentare, pušta zbog toga što sam njegov trbuhozborac.
Što se tiče vas komentatora na blogu držim vas časnim ljudima, ali manje ili više ograničenim, jer ne želite (možete) prihvatiti ružnu stvarnost, koja nas okružuje i istu ocenjivati realno.
Treba dalje istaći da smo svi učesnici bloga apsolutna margina (bez značaja), koja postupa po onoj narodnoj izreci kako je trla baba lan da joj prodje dan.
Najpre ću se osvrnuti na tvoju životnu ljubav, male hidroelektrane kao nerealnu investiciju, jer je struja iz istih dvostruko skuplja nego iz velikih hidroelektrana, pa su stoga luksuz.
Tvoj miljenik Radulović se ne oseća marginom, pa ne očekuj njegovo učešće na ovom blogu.
Što se tiče tvojeg Mesije Dragaša, imam osećaj da se ti držiš narodne izreke da majka (Ivan) ćerku (Turajlića) kara, a snaji (Katiću) prigovara. Drugim rečima ja sam nešto kao plubranilac Dragašov u odnosu na g. Katića, koji ga je praktično rasturio i izvrgao ruglu.
Inače moj odnos prema Dragašu temelji se na njegovim neoliberalnim „ranijim radovima“ a kasnije nisam ni čitao, jer ne verujem da se je promenio, po onoj narodnoj da se krivo drvo ne može ispraviti tokom rasta.
Što se tiče tvoje tvrdnje da za srpsku ekonomsku „kvadraturu kruga“ nisam ponudio rešenje ista je nesporna, a problem je u tome što nitko na svijetu ne može isto dati, osim dragog Boga, što je malo verovatno jer je kroz milijarde godina oslabio mu vid, pa ne gleda više na svoju grešnu decu, a pogotovo Srblje.
Suma sumarum, moje baljezganje je očito dosadilo Bogu i blogu, pa ću se stoga rastati na duže vreme sa učesnicima, tim više što svaki put uneredim ne samo „šefa i stanicu, već i prugu, te pružne radnike), zar ne?
Stigao odgovor od gospodina Dragasa.
http://www.dragas.biz/14812/
Za Nikolu Turajlića,
Ne dirajte Dragaša!
Zašto?
Prosto,
Zato što Drgaš ne ćuti a od većine srpskih intelektualaca ni traga nj glasa.
Zato što Dragaš svakodnevo obrađuje ogroman broj suštih problema.
Zato što Dragaš ima petlju da analizira svakodnevna besmislene aktivnosti i analizom ih dovodi do apsurda.
Dragaš ne „prodaje maglu „.On nije obećavao Beograd na Vodi, kanal Dunav-Morava – Solun, dolazak Mercedesa i.t.d.
Jednostavno gospodine Turajliću, kako ste oštro počeli niste baš britko završili, ne predložiste ni jeno rešenje koje bi dalo nade za rešavanje ove vaše kvadrature kruga.
Dragaš, iako karikira neke podatke suštunu ne možemo odbaciti i to je dovoljno.
Nas tranzicione gubitnike ništa ne košta da stvari posmatramao kroz Dragašev
durbin koji nije kalibrisan dnevno političkom vizuram. Slika jeste mutna ali idejno sveža.
Pozdrav.
Za Andreja – Meni se čini da niste pažljivo pročitali moj prethodni odgovor Vama, ili sam ga ja loše sročio. Kada Kinezi grade put ili most, inokomponenta je oko 100%. Kažu da Kinezi čak i hranu za radnike dovoze iz Kine. Šta više povećava deficit trgovinskog bilansa, model po kome rade Kinezi, Rusi, Austrijanci, ili model koji predlažem ja? Kako taj model nikome ne smeta? Ako moj model završava u dva koraka u stranoj valuti, u koliko koraka završava model koji se sprovodi?
U visokogradnji, pogotovo u obnovi gradova, komponenta radne snage je jako visoka, jer je veliki deo vezan za ljudski, zanatski rad. Ako se uđe u program obnove, onda bi, sledeći tržišnu logiku, preduzetnici možda investirali u veću zamenu uvoznih komponenti. Ako bi se finansijske mere koje predlažem primenile, devize bi bile skuplje, pa bi i to podstaklo domaću industriju. Nekada je ogroman deo materijala pravila domaća industrija. Danas se zna da projektanti koji su vezani za strane isporučioce namerno forsiraju uvozne materijale.
Pominjao sam na RTS-u da su mi kolege iz Energoprojekta (govorim o kompetentnim ljudima) rekli da se čak i termoelektrana može napraviti sa 60% domaće komponente. Ne zaboravite i da veliki deo poslova ide strancima jer se lakše naplaćuju provizije.
Teza o forsiranju domaće industrije ili poljoprivrede (u polemici sa mnom) je kucanje na otvorena vrata. Svi moji predlozi idu na ruku domaće industrije i o tome sam pisao nebrojeno puta. Dakle, ne radi se o dilemi infrastruktura ili industrija, jer mojim predlozima se podstiču i infrastuktura i industrija.
Hvala na komentaru.
@ Andrej
Интересује ме да ли имате информацију „више“ у вези распрострањености рециклаже струганог асфалта?
ПРОИЗВОДЊА РЕЦИКЛИРАНОГ ХЛАДНОГ АСФАЛТА
Click to access 5-8-M%20Grujic%20i%20dr.pdf
http://www.beograd.rs/cms/view.php?id=1352055
Питање се односи и на остале посетиоце блога.
Унапред хвала.
Gospodine Katicu,
Znam da vam je gradjevina bliska, zbog toga sam o njoj i pisao. Cudi mi da niste obrazlozili bas taj deo – da bi ciljana primarna emisija u dva koraka zavrsila svoj zivot u nekoj stranoj valuti tragom roba koje mi ne proizvodimo povecavajuci trgovinski deficit. Time se prakticno neutralise efekat primarne emisije i proizvode sve negativne posledice o kojima je vec nasiroko pricano, da ne pominjem generisanje CPI. Nije sporno da bi postigli i neke pozitivne efekte, ali sam samo sumjicav po pitanju cost-benefit analize ovakvih mera.
Sa druge strane, da li bi predlog g. Dragasa imao smisla da se prvo pokrene industrija kojom bismo supstituisali uvoz – bas na primer proizvodnja plasticnih masa, pa iz tih masa proizvodnja PVC profila, ili prerada celika, limova, do proizvodnje kvalitetne bravarije, itd., pa za godinu, dve, kada ovladaju proizvodnjom krenuti u javne radove i ovim industrijama obezbediti trziste, a time ino komponentu smanjiti na razuman i logican minimum? Zasto ne razmisljati i o alternativnim tehnikama pravljenja puteva – na primer beton je kompletno domaci proizvod, dok je asfalt uvozni?
Slazem se da je blesavo ulagati u primarnu stanogradnju kada po svim parametrima imamo visak stambenog i poslovnog prostora, dok se postojece zgrade raspadaju usled neodrzavanja.
Poštovani. g. Katić,
Vaša polemika sa prodavačem magle Dragašem, me je isprovocirala da se ponovno javim svojim remetilačkim komentarom.
Dakle spor izmedju Vas i Dragaša se svodi na pitanje: Šta je bilo prvo, jaje ili kokoš?
U suštini on zagovara prvi, a Vi drugi odgovor, a u pravu i krivu ste obojica. Dragaš u svojim neoliberalnim fantazijama nije, a Vi ste toga više nego svesni, ali ne možete javno iznijeti užasavajuću istinu.
Narodna mudrost i iz nje proizašla izreka kaže da se ne može ispružiti (trošiti) više nego što se može pokriti (zaraditi). Dalje se kaže da dug nije dobar drug, što bi se drugim rečima moglo reći da zaduživanje ima svoju cenu i granice. Iz ovog slijedi da trajno financiranje javne potrošnje zaduživanjem je bezumno jer će, pri njegovom nužnom prestanku zbog prezaduženosti, prije ili kasnije doći do urušavanja državnih finansija i sveopšteg kolapsa sa kaosom.
Kada je potrošnja u jednoj državi oslonjena praktično na finansijska sredstva ostvarena u javnom sektoru, ista će zbog drastičnog rezanja državnih rashoda i uz to vezani pad javne potrošnje izazvati spiralu opadanja potrošnje i dalji pad državnih prihoda (PDV, akcize, doprinosti, takse itd).
Dakle imamo problem kvadrature kruga ili po narodski, rečeno da je svedno da li skočite sa plota na onu stvar ili obratno.
Vi ste u trendu (in) celokupne svetske političke, financijske i naučne elite koja zaziva novog Mesiju iliti superstara Investiciju kao „rešenje za osveženje“. Ovo može biti od neke pomoći samo kao čaša vode ožednjelom u pustinji, koja privremeno odgadja egzitus, jer je iscrpio rezervu vode za piće (kredite kao podršku potrošnji). Svet je stigla Marksova kletva kapitalizma, a Vi istu obilazite kao kiša oko Kragujevca.
Kako u svetu praktično nema realnih i relevantnih izvora financiranja investicija, dostupnih za bilo kakve srpske, a ne samo javne neprofitabilne investicije, vi „vadite guju iz potaje“ u vidu emisije novca (kako to rade vaši transatlanski uzori) kao nekreditnog investicionog kapitala, što je takodjer samo privremeno rešenje za osveženje, jer srpska emisiona zaprega brzo prelazi na „galop“.
Dozvoljavam da zbog Vašeg svetonazora Vi ne možete iznositi defetističku istinu da se Srblji (a ne samo ovi već i čitav svijet) trebaju okaniti svake nade, već istu pakujete neprozirnu „alumijsku investicionu foliju“.
Medjutim Vi sami sebi odbijate priznati činjenicu da su Srblji prešli u nadležnost majčice prirode, koja će se za njih pobrinuti primenom zakona o selekciji vrsta (kao sa Hazarima). Srpska državotvorna i nacionalno odgovorna vlast se hvata u djavolje kolo sa Redžom Erdoganom i arapskim emirima, koji kao besni kupuju u Srbiji sve što je imalo profitabilno, u okviru projekta uspostave (mekom silom) velikog islamskog kalifata (proces započeti Arapskim prolećem). Tako će se Srblji vratiti svojim korjenima i ponovno postati osmanski seizi.
Po meni isti ovo zaslužuju, jer su sami iznjedrili i masovno podržavaju takvu vlast i elitu, zar ne?
Za Gospodina Katica,
Napravio sam malu gresku- pisali ste da razvoj podrazumeva malu licnu a ne javnu potrosnju potrosnju, visok stepen stednje i investicija, spregu domaceg bankarskog sektora i privrede, protekcionizam, drzavnu strategiju, kvalitetnu administraciju, blago potcenjen kurs…. Nadam se da sam vas dobro razumeo
Pozdrav!
Za Andreja – Ponešto znam i o visokogradnji i o niskogradnji i svestan sam visoke inokomponente koja ih prati, pogotovo kod niskogradnje. Svejedno. Ako dobro planirate i koordinirate aktivnosti, ako planirate unapred, dajete podstrek da domaća industrija zameni uvoznu. Pored toga, zapošljavate veliki broj projektanata. Konačno, mi sada gradimo neku infrastrukturu, dajemo strancima, a inokomponenta je gotovo 100%. Pri tome, domaća preduzeća ostaju bez referenci i u podređenom položaju.
Što se pritiska na kurs tiče, do njega svakako dolazi. Moje insistiranje na gašenju keš kredita, na drugačijoj politici kursa služi i tome da se devize ostave za industriju i razvoj, a ne da se troše u Grčkoj, ili na kupovinu čokolada, sireva, vina, krpica, pa čak voća i povrća itd..
Hvala na komentaru.
Za Krleta – Napisao sam da će odgovorna i funkcionalna EVROPSKA država uvek imati visoku javnu potrošnju. Nisam slučajno napisao evropska. Evropske države su odavno uspostavile sistem socijalne solidarnosti i zaštite. Demontirati evropsku socijalnu državu je hod unazad, i to je proces koji inicira najbogatija manjina.
Azijske države se tradicionalno oslanjaju na porodičnu mrežu i porodičnu solidarnosti. Veliki deo troškova koje Evropljani dobijaju „besplatno“, oni plaćaju iz svog džepa, ili problem „ne isporučuju“ državi. Npr. ogromni troškovi zdravstva u Evropi odlaze na brigu o starim ljudima. U Aziji se očekuje da o starima brine porodica. Penzioni sistemi kao i sistem zaštite za nezaposlene se ne može upoređivati za evropskim. Umesto na državu, Azija se oslanja na porodicu i štednju. Reč je o drugačijim socijalnim modelima koji proističu iz drugačije istorije u kulture. Različiti socijalni modeli kreiraju i različite ekonomske modele.
Kada je o infrastrukturi reč, treba biti malo oprezniji. Nije teško napraviti dobru infrastrukturu na malim površinama sa izlazom na more – Singapur, Hong Kong ili Tajvana npr. Lakše je izgraditi infrastrukturu u Japanu, nego u Francuskoj koja ima oko 70% veću površinu od Japana.
Ne znam gde sam napisao da razvoj podrazumeva malu javnu potrošnju? Podsetite me.
Hvala na komentaru.
Једна кратка дигресија у вези са Ј. Корејом: која је разлика између Србије данас и ЈК 60-их година? Земља која је тада била на дну у свијету по БДП-у очајно је требала девизе како би могли да покрену развојни циклус. У ту сврху послали су више хиљада радника у Њемачку, у периоду од 60-70их година, на име чега су добили инјекцију од тадашњих 150 мил ДМ. Слично су радили и са војницима које су слали у Вијетнам да помогну САД-у.
Србија данас има стотине хиљада људи у иностранству, девизне дознаке реда 3-5 млрд $ годишње, па опет ништа.
Која је разлика? Како сам схватио литературу, генерал Парк & Co су жељели добро својој земљи, и покушавали су да јој помогну како су могли. Он није био економиста али очигледно је посједовао разумјевање економских принципа и знао је кога да пита за савјете. Вјероватно је у друштву постојао шири консензус о томе, или су бар људи схватали позицију у којој се налазе. Били су можда ауторитативни, сигурно су правили многе грешке, али данас видимо резултате прегалаштва које се протезало кроз више генерација, и које је водило тј довело до нечега.
У Србији са друге стране власт и добар дио политичке клике, интелектуалаца су, како би их Scott Peck назвао, „Људи лажи“. Они не желе добро свом народу, не желе да се друштво развија, и раде све што могу да униште институције и поларизују друштво. Друштво који они стварају је, како би рекли Acemoglu и Robinson, „ексклузивно друштво“, са „ексклузивним институцијама“. То је друштво на чијем врху се налазе егоманијаци и људи са разним псих. поремећајима. Њима је апсолутно ирелевантно шта људи мисле о нечему, како да се пронађе најбоље рјешење, шта кажу Катић, Драгаш, Радуловић или ко већ.
Овај блог, као и друга мјеста на нету, добро служи како би се идеје искристалисале, истесале, суочиле.. али генерално, то није довољно, тј само писање и дискусија нису довољни.
Gospodine Katicu,
Kazete da odgovorna drzava mora imati visoku javnu potrosnju.
Kako komentarisete da razvijene azijske zemlje ( koje vi cesto pominjete kao uzorne) Singapur, Koreja, Hong-Kong i Tajvan imaju relativmo malu javnu potrosnju (20-25% gdp). I zar niste u ranijim tekstovima pisali da bi se neka drzava razvila mora imati malu javnu i privatnu potrosnju( uz naravno domace banke, blago potcenjeni kurs,strategiju razvoja,protekcionizam…) odnosno da se mora zrtvovati potrosnja u sadasnjosti da bi se zivelo bolje u buducnosti.
Po toj logici i Srbija bi na ovom stupnju razvoja morala imati malu javnu potrosnju- mnogo manju od one koju sada ima. Kina se isto tako odlicno razvija iako je tamo javna potrosnja oko 20% gdp-a.
Sta bi se desilo kad bi razvijene azijske zemlje podigle potrosnju na 50% gdp-a( da li bi se i dalje uspesno razvijale) ?
Kako one imaju odlican zdravstveni, ekonomski i obrazovani sistem sa tako malom potrosnjom? Kako to da imaju odlicne puteve, pruge, kanale sa tako malom potrosnjom? Uzged sve ove zemje imaju mali % spoljnog duga u odnosu na gdp.
Srdacan pozdrav!
Drago mi je da je diskusija krenula u pravom i tihom smeru. Mnoge stvari mi postaju jesnije i zablude počinjem odbacivati na račun objektivne nužnosti i realnog shvatanja krize.
Uključio bih se u debati samo površno (za sada).
Od studentskih dana (a i ranije) su mi bile drage male hidro elektrane.
Ako pak sad pogledamo medijsku propagiranost deja (nažalost samo idaja) oko krize čiste energije u svetu, daje mi za pravo da postavim sebi i vama prosto pitanje što ne ulagati u alternativne izvore energije.
Srbija ima relativno dobre hidro energetske potencijale. Tehnologija postavljanje malih hidro sistema da 2-3 Mw je brzo isplativ i dugoračno funkcionalan sistem, tako da rizik isplativosti veoma mali. Korist od tih sistema bi bio još veći kada bi uračunali i mogućnost regulacije vodotokova malih i srednjig reka prilikom vremenskih nepogoda koje su ovog prolaća jasno iskazale svi svoju nekontrolisanu razaračku potencijalost.
Zašto neobratiti pažnju na poljoprivredu. Milioni hektara zapuštenih poseda u ruralnim područjima Srbije. Pokretanjem te grame poljoprivrede je svi znamo prilično laka i sa sobom povlači dosta pozitivnih mogućnosti aktivizacije stanovništva koje još živi na tim prostorima.
Za sad toliko.
p.s.
U pokretanju ove debate dao sam skromni doprinos ( možda sam bio gospodinu Katiću malo naporan u insistiranju, ali nadam se da mi neće zamariti) ali ostaje mi jedna još neostvarena nada, To je da se u diskusiju ukljiči i Saša Radulović.
Što na tome tako uporno insistiram?
Jednostavno zato što sam ga na prethodnim izborima glasao.
Pretpostavljm da on prati ovaj blog, a koi bi drugi? Pa ako je stvarno dobar koliko je u nastupima uverljiv eto njemu najbolje reklame i glasača.
Praksa je najbilja teorija.
Pozdrav,
Proticah oba teksta i sta mogu da kazem. O ovome sam upravo pisao u svom proslom komentaru – sada sledi ukopavanje u ideoloske rovove i do resenja se nece doci.
Ono sto mi smeta kod gospodina Dragasa je ‘frljacenje’ brojevima. Odakle je izvukao 230 milijardi BDPa? Sto bas 230, a ne 200? Razlika od 30 je trenutni nas BDP. Da li je naveo neki primer zemlje koja je povecala BDP 7 puta i u kom vremenskom periodu? Puno parola u tekstu koji pretenduje da bude ozbiljan.
Gospodin Katic, sa druge strane, bojim se da u javne radove gleda sa jedne intelektualne distance. Gde ja tu vidim problem? U detaljima naravno. Na primer zamena prozora u gradovima: Cim dodju majstori prica se o profilima i bravariji. Pogadjate, profili su nemacki, bravarija nemacka ili austrijska. Ne treba da napominjem da su i masine koje se koriste u proizvodnji prozora i vrata takodje uvozni. Stakla se seku kod nas, a uvoze se u velikim plocama. I na kraju da li vidim ustedu energije nakon ove investicije? Ne vidim, jer grejanje i dalje placam po m2 stana. Sta je sa putevima? Masine su uvozne i veoma skupe. Kvalitetan asfalt ne umemo da napravimo. Cak i ovaj koji imamo se pravi od nafte, znaci uvoz opet. Pretpostavimo da su nasi putari u stanju da naprave autoput kakav imaju Hrvati, opet je problem sto je ogromna komponenta u troskovima uvozna.
U tom celom ciklusu mi dajemo samo jeftinu radnu snagu. Znaci da bi gro ciljane primarne emisije otisao na devizno trziste i povecao uvoz, vrsio pritisak na kurs i neutralisao ceo smisao ‘primarne emisije’. Ne mozete primarnom emisijom kupovati devize i ocekivati efekte porasta BDPa.
Jedino je gruba stanogradnja mozda sansa – tu je vecina komponenti domace proizvodnje.
Sto se samih puteva tice, jako je tesko proceniti znacaj istih. Ne pravite puteve samo zbog fabrika, vec zbog ravnomernog razvoja zemlje i ukljucivanja novih resursa/oblasti u ekonomiju zemlje. Potrazite ‘Oregon trail’ ili znacaj reka Misisipi i Misuri u ekonomskom razvoju SADa. Takodje, dobrim putevima i vezama sa velikim gradovima ukljucujete prigradska naselja u igru, smanjujete pritisak na grad, podizete cene nekretnina u okolini gradova, kvalitet zivota, ubrzavate saobracaj. Znacaj brzine saobracaja nadam se da ne treba obrazlagati – setite se interneta pre par godina i danas.
@ Бојан (07/10/2014 at 08:30)
„Имајући у виду да се Драгаш годинама бави писањима на ову тему и активан је у јавности, очекивао бих да мало опрезније износи своје ставове, квалитетније пише и прегледније представља своје идеје. Нпр. довољан је само овлаш поглед на сајт да се примјети како је неорганизован и набацан, без јасног циља и конзистентне структуре.“
Овде морам да се сложим с Вама, као и око очекивања да БДП средњерочно буде 200 милијарди евра (г. Драгаш оперише са БДП-ом у сталним ценама). Свакако не треба заборавити да је г. Драгаш и економиста и политичар.
* * *
Надовезаћу се на свој коментар
https://nkatic.wordpress.com/2014/10/06/javna-potronja-i-minkanje-sulejmana/#comment-7779
Уз ризик да погрешим, мислим да се позиција г. Драгаша може веома добро сагледати из следећих чланака и емисија:
1) План банктрота – 25 политичких и 100 економских мера (2009)
http://www.dragas.biz/plan-bankrota/
http://www.dragas.biz/category/sadrzaj/angazman/programi/
2) Шеснаест кратких предизборних видео клипова (фебруар 2014. године)
http://www.youtube.com/channel/UC_xFkVNPWk-6W8rCA91hW1Q/videos
3) Предавање у Земуну (6. јул 2013. године)
http://www.youtube.com/channel/UCvHh7Gls9X2zA15GQvmmcJw/videos
youtube.com/watch?v=lRPMMcwn9hk
youtube.com/watch?v=eJc9VSKVfCE
4) Предавање у емисији „Револуција“ на ТВ Хепи (28. октобар 2013. године)
youtube.com/watch?v=6xwxiVSdxEE
*
Бранко Драгаш често гостује на локалним медијима http://www.youtube.com/user/EkonomskiPokret1/videos
, једва да сам одслушао 10 % материјала (једноставно немам времена да даље слушам) – али чини ми да се не може чути ништа есенцијално више од онога што је сажето у горенаведеном материјалу (четири ставке).
@ Бојан
Поред тога мислим да сва та дискусија типа да ли да се више финансира инфраструктура или извоз, па ко је ту у праву итд.. нема толико смисла у садашњим околностима. То су техничка питања на која би једна стручна власт или шира екипа сигурно могла да наће адекватан одговор – само када би постојала политичка воља тј када би постојали шири консензус и намјера да се Србија развија.
E moj Bojane 🙂 Pa sav „rat“ se i vodi oko toga, a ti tako olako… 😉
Dario:
„I još jednom, male zemlje moraju najracionalnije da koriste sve svoje resurse i da ih iskoriste u maximumu da bi bile uspepne. Mi nipta ne korsitimo kako treba. Ni ljude, ni zemlju, ni prostor, ni vreme, ni resurse, niti se premamo za budućnost. Mi propadamo.“
Ово тачно сумира ниво свијести присутан код нас.
Лично бих се сложио и са Бранковим коментарима.
Имајући у виду да се Драгаш годинама бави писањима на ову тему и активан је у јавности, очекивао бих да мало опрезније износи своје ставове, квалитетније пише и прегледније представља своје идеје. Нпр довољан је само овлаш поглед на сајт да се примјети како је неорганизован и набацан, без јасног циља и конзистентне структуре.
Неко ко је прије 15 год представио сопствени Програм за спас Србије требао би мало опрезније да излази у јавност са процјенама типа.. „средњерочно дизање БДП-а са 16 на 200 милијарди“. Овакве одокативне процјене не доприносе репутацији и могу лако да замагле неке интересантне и иновативне идеје које Драгаш потписује.
Поред тога мислим да сва та дискусија типа да ли да се више финансира инфраструктура или извоз, па ко је ту у праву итд.. нема толико смисла у садашњим околностима. То су техничка питања на која би једна стручна власт или шира екипа сигурно могла да наће адекватан одговор – само када би постојала политичка воља тј када би постојали шири консензус и намјера да се Србија развија.
Male zemlje kao što je Srbija moraju da gledaju da sve resurse koje poseduju do maksimuma koriste. Nisam ekonomista, i objasniću kao inženjer saobraćaja na šta konkretno mislim. Dakle, polazim od toga da svaki problem ima rešenje. to što ga ne vidimo u ovom trenutku, ne znači da ga nema. Ali, ljudi u Srbiji, nalazeći se u apatiji ne zbog nedostatka novca, već zbog inertnosti sistema, zbog nepostojanja sistema u većini slučajeva su se predali. Oni više i ne gledaju probleme. Evo npr. imate raskrsnice u gradu koje nisu regulisane na adekvatan način. Ukazujući na taj problem, dolazim da polažem za licencu projektanta saobraćajne signalizacije kod građevinskog inženjera kao mentora. On ne razume problem, i kaže da je moja tema filozofija. A ja sam snimio saobraćaj na raskrsnici i uvideo da je na istoj potrebno uvesti uslovna desna skretanja. Sve je dokumentovano video zapisom, gde pešaci prelaze kolovoz na crvenom signalu, jer nema vozila koja im dolaze u susret. Dakle krše pravila postavljene saobraćajne signalizacije. Međutim, problem nije u njima, jer oni štede svoje vreme a da pri tom ne ugrožavaju bezbednost odvijanja saobraćaja i svoju bezbednost. Sa druge strane, vozila skreću u desno usporavajući i sa minimalno dozvoljenom brzinom od 40 km/h. Dakle, oni jasno mogu da uoče pešaka, u skretanju smanjuju brzinu i kreću se brzinama dovoljnim da se zaustave ukoliko uoče pešaka. Oni stoje na crvenom svetlu iako nema pešaka. Dakle, gubimo vreme i vozila i pešaka. Zašto ne uvesti uslovna desna skretanja, ukoliko nije ugrožen život pešaka i bezbedno odvijanja saobraćaja. naveo sam ovo samo kao primer da u gradu treba za svaku raskrsnicu ispitati mogućnost povećanja protočnosti i najoptimalnije iskorišćenje prostora u vremenu. Znate koje bi uštede u vremenu, resursima, gorivu na taj način napravili. Dakle, navao sam primer neracionalnog koriščenja serura. Tamo gde ga mnogi i ne vide. A kada bi se svako bavio svojim poslom, na način da u svesti mu je što racionalnije korišćenje resursa, problemi bi se počeli rešavati. Svest možemo promeniti samo ukoliko promenimo mišljenje. A za promenu mišljenja je potrebno znanje. Trenutno nemamo znanja, jer nekompetentni seda na pogrešnim mestima. Mi trebamo zaposlene ljude, ali one koji vide i spremni su da rešavaju probleme. Iamamo i nazovi stručnjake koje izlažu brojne radove, ugledni su i cenjeni, a ono čime se bave ne funkcioniše. pa kakvi su to onda stručnjaci. Loši! kakvi bi bili? Sve je pogrešno, a neko treba da ispita zašto, je to tako, ko je odgovoran, gde su problemi da ih uoči itd. Na tom putu za što racionalnije koriščenje svih resursa jedno je bitno. To je da ako ne znamo da pronađemo najbolje rešenje, onda treba da tragamo za najmanje lošim rešenjem. I još jednom, male zemlje moraju najracionalnije da koriste sve svoje resurse i da ih iskoriste u maximumu da bi bile uspepne. Mi nipta ne korsitimo kako treba. Ni ljude, ni zemlju, ni prostor, ni vreme, ni resurse, niti se premamo za budućnost. Mi propadamo. Druge zemlje koriste sve, pa i tuđe. U toj borbi za opstanak i iskorišćenje resursa treba ići frontalno. Nema jednih pravih mera, već treba obuhvatiti i uhvatiti se u koštac sa svim problemima istovremeno. Sistemski pristupiti problemima. Jedino tako je moguće opstati.
Postovanje,
procitao sam oba teksta i blizi sam misljenju Branka Dragasa. Sigurno je da infrastruktura pojeftinjuje investicije , ali postoje tolike ugasene fabrike koje poseduju osnovnu infrastrukturu(vodu,struju,pristupni put,gasni prikljucak).
Kriza koja je postojala u Severnoj Americi 29-te je resena javnim radovima. Ali je ona bila uzrokovana hiperprodukcijom roba koju nije imao ko da kupi. Ukoliko bi mi isli na razvoj infrastrukure na ustrb finansiranja izvoza u ovim uslovima jedino sto bi se desilo jeste porast uvoza i dodatno zaduzenje drzave. Posto malo proizvodimo plate radnika angazovanih na ifrastrukturnim projetima bi povecale traznju-uvoz. Dakle u pocetku bi drzava trebala podsticat supstituciju uvoza i izvozna preduzeca , a kasnije bi trebala naci pravu meru izmedju podsticaja za privredu i razvoj infrastrukture
Заправо, „абецеда“ претпоставља доступност инфраструктуре за пријем сировина и отпремање робе, да би се нека локација разматрала за покретање производње. Ту такође спада и доступност стручне радне снаге. Ја ни не видим да је могућ обрнут поредак. Има сличајева да се неко место развило око фабрике, у Немачкој има више таквих примера, али ту су у питању фирме са (барем) вековном традицијом, изникле из локалног занатског миљеа и у давним, потпуно другачијим друштвено-економским околностима.
Za studenta
Mislim da ste zanemarili da na potezu Beograd-Novi Sad (i okolina) zivi maltene polovina populacije Srbije i to onih sa najboljom plateznom sposobnoscu. Svaka fabrika koja nema primarno izvoznu orijentaciju ce pokusati da njena roba bas u tom regionu bude sto konkurentnija. Niska cena radne snage u nerazvijenim podrucjima ce biti kompenzovana visim transportnim troskovima (ako su putevi losi) i samim tim smanjiti sanse da se tamo investira.
Za gospodina Katica
Sjajno napisan i agumentovan tekst (bez obzira da li ste u pravu ili niste). Kamo srece da je vise ovakvih polemika u javnoj sferi. Moj licni stav po ovom pitanju se u najvecoj meri poklapa sa misljenjem imenjaka gospodina Dragasa nekoliko postova ispod mog.
Srdacan pozdrav!
Za studenta – Dobra infrastruktura nema samo ekonomske prednosti. Važan je i osećaj da ljudi nisu izolovani, da nisu na kraju sveta, da nisu zaboravljeni i ostavljeni. Bez dobre infrastrukture se ne može podići kvalitet života ljudi na selu ili u provinciji. Hvala na komentaru.
И даље сам на становишту да би г. Драгаш далеко више допринео као борац против корупције.
„Обрачун“ са јавним сектором би засигурно подразумевао да се део школства и здравства приватизује.
Искрено се надам да ми домаћин блога и гости неће замерити што ћу узурпирати шири простор и дати обрисе Драгашеве позиције. Задржаћу се на неким тезама из његовог економског манифеста од 13. јануара 2011. године (представљеног на конференцији покрета Двери) и два његова предавања која је одржао у Земуну 6. јула 2013. године и у емисији „Револуција“ на ТВ Хепи од 28. октобра 2013. године (www.youtube.com/channel/UCvHh7Gls9X2zA15GQvmmcJw/videos,youtube.com/watch?v=6xwxiVSdxEE):
1) транзиција која је започела у источној Европи 1989. године одвијала се на три колосека – шок терапије, операције без анестезије и ангажовање економских убица;
2) економију Србије су нарочито разарале општа либерализација (свеопшта спољнотрговинска либерализација), бандитска приватизација и манипулације девизним курсом;
3) почетак решења проблема је да Србија прогласи (спољни) банкрот и подвуче црту;
4) Србији треба темељна промена политичког система (дводомни парламент са малим бројем посланика и сенатора) и доношење системских закона у року од 90 дана,
5) преиспитивање порекла имовине држављана Србије почев од 1989. године („вишак“ богатства би се конфисковао, самерено према фер годишњој профитној стопи капитала);
6) образовање технократске Владе Србије, чија би укупна годишња зарада била везана за раст БДП-а Србије (1 % од оствареног раста БДП-а);
7) попис имовине државе (пољопривредно земљиште, пословни простор, станови, аутомобили итд);
8) активација преко 600 хиљада хектара пољопривредног земљишта у Србији које се не обрађује;
9) активација 4,5 милиона квадратних метара пословног простора и боља искоришћеност између 4,8 и 4,9 милиона хектара пољопривредног земљишта;
10) увођење електронске управе где год је то могуће, задржавање између 200 и 300 хиљада запослених на буџету (уз увођење платних разреда), а остатак запослених у јавном сектору треба преквалификовати за рад на тржишту – оваквим приступом би се уштедело око 2,5 милијарди евра у динарској противвредности што одговара дефициту консолидованог буџета Србије (2013);
11) снижавање референтне каматне стопе од стране централне банке (НБС);
12) да би српске финансије биле одрживе, потребно је да на тржишту ради око 3,3 милиона грађана;
13) (ре)активирање дела од око 1,7 милиона пензионера, и то управо оних који имају богато радно искуство – на тај начин би се повећала стопа запослености;
14) укључивање српског расејања, користећи њихову памет и контакте у свету;
15) намети на рад треба да се смањују тако да буду – у привреди 25 %, у трговини 35 %, а у банкарству и финансијама 55 %, док ПДВ треба смањивати сукцесивно до нивоа од 5%;
16) области у које треба улагати: а) знање нације, б) аграр, в) енергетику (нарочито у изворе енергије), г) здравство (бање и медицински туризам);
17) компјутеризација и елементарно компјутерско описмењавање сваког домаћинстава у Србији (уз асистенцију државе);
18) БДП Србије који износи око 16 милијарди евра (према сталним ценама, а не према текућим ценама) би се после темељне реорганизације Србије средњорочно подигао на ниво од 200 милијарди евра, при чему би јавна потрошња била око 25 % БДП-а.
За добар део предлога изостала је емпиријска потврда (тј. светска искуства) о успешности.
„Gospodin Dragaš mi dalje zamera:
„Druga moja zamerka g. Katiću, odnosi se na pitanje kako država da namakane velike prihode i tako izbegne deficite budžeta. Ponavlja se nešto što sam već kritikovao pre godinu ili dve, ne mogu da se setim, kada je g. Katić izašao sa predlogom da država izda menice i pokrene proizvodnju. O tome sam tada sve napisao.“
Nažalost, ne znam šta je tada napisano, pa na te zamerke ne mogu odgovoriti.“
*
За господина Катића – Колико се сећам, „Политика“ је 2012. са приличним закашњењем пренела Ваш чланак
https://nkatic.wordpress.com/2012/02/17/beznade-bespuce-i-moguci-izlaz/
уз измењен наслов и скраћење
http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Drzavne-menice-za-investicije.sr.html,
да би г. Драгаш реаговао на скраћени чланак
http://www.dragas.biz/pokretanje-proizvodnje/
G-dine Katiću, u potpunosti se slažem sa vašim kontraargumentima na stavove g-dina Dragaša. Prilično ste pogodili kada ste prokomentarisali da stavovi g-dina Dragaša proizilaze iz njegovih prilično naivnih vjerovanja da se javne finansije mogu voditi po istoj logici kao i finansije neke privatne kompanije. G-dina Dragaša redovno čitam, i moram reći da ima fantastičnih zapažanja na razne teme, ali mu prilično zamjeram na vrlo smjelim i, rekao bih, paušalnim makroekonomskim procjenama koje daje, a pomenuli ste ih u vašem zadnjem pasusu.
Postovanje,
drago mi je da nije bio preveliki vremenski razmak izmedju vasa dva teksta. Postujem I gospodina Dragasa, ne znam kakav je privrednik, ali cini mi se da ste Vi mnogo veci erudita, elokventniji i sa superiornijim stilom pisanja od njega.
Hteo bih samo da se osvrnem na onaj deo o fabrikama I putevima. To je u stvari oblast koju izucava New Economic Geography, osnivac Krugman, I nije bas jednoznacna, jer modeli skoro nikad nemaju jedno resenje vec tzv. multiple equilibrium. Tako da se o tome moze napisati cela knjiga, a ne samo pasus I svakako nije abeceda ekonomije. Pogotovo sto sad tek izlaze dobra empirijska istrazivanja, zeleznice u Indiji I Americi, efekat luka, mostova..
U vezi sa tim kad I Vi navodite, ako sam dobro razumeo, da sela propadaju jer nema dobrih puteva, to ne mora da znaci. Sa jedne strane, ako su putevi dobri, onda se jos vise isplati proizvoditi robu drugde, recimo u Beogradu, I slati je odatle jer su nizi transportni troskovi. U slucaju da su putevi vrlo losi, a transportni troskovi veliki, isplativije je organizovati proizvodnju u provinciji jer ce biti jeftinija od one iz Beograda jer su nizi transportni troskovi. Naravno treba uzeti u obzir I nadnice, velicinu trzista, eksterne efekte usled aglomeracije (ucenje od drugih firmi, blizina dobavljaca I kupaca, dostupnost kvalitetne radne snage..), migracije, tako da tema nije nimalo naivna.
Lepo receno gospodine Katicu, popravite samo link na Dragasev tekst (ima zagradu, a ne bi trebalo)
Drzite se!