Da li je globalizacija samo nastavak starih procesa imperijalne ekspanzije, ili je u pravu Gidens (Anthony Giddens) koji u globalizaciji vidi neminovni i radikalni hod moderniteta[1]?
Da li je globalizacija spontani proces iza koga stoji nevidljiva ruka tržišta, ili je reč o kontrolisanom procesu kojim združeno upravljaju vidljive ruke transnacionalnih kompanija i međunarodnih organizacija (Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, Svetske trgovinske organizacije i sl.)?
Da li je globalizovani svet najbolji od svih svetova kako tvrde neoliberalni teoretičari, ili je reč o procesu velike socijalne regresije i brutalnog izrabljivanja kako misle antiglobalisti?
U akademskoj ravni, u moru tekstova koji se neprekidno publikuju, zastupnici svake od pomenutih ideja naći će uporište za racionalizaciju i odbranu svojih stavova.
Na drugoj, empirijskoj strani, situacija je jednostavnija, bar kada je reč o uticaju procesa globalizacije na male i nerazvijene države. Za većinu ovih država, procesi globalizacije su najsličniji procesima kolonizacije. Ti procesi su potencijalno čak i maligniji od kolonizacije devetnaestog veka, budući da kolonizatori više nemaju nikakvu socijalnu odgovornost prema novim „urođenicima“. „Teret belog čoveka“ više ne postoji – velike sile su se tog tereta oslobodile[2].
Nova kolonizacija je a la carte, i kolonizator uzima ili kupuje samo najbolje, dok nejakoj državi prepušta da brine o svemu drugom (infrastrukturi, socijalnom miru, itd.). Gnev i socijalno nezadovoljstvo koji globalizaciju prate se tako usmeravaju prema lokalnoj političkoj i ekonomskoj eliti, dok strani vlasnici ostaju u sigurnoj zavetrini. Štaviše, oni se često doživljavaju i kao lučonoše vrline i prosperiteta i kao jedina svetla tačka na ekonomskom nebu.
Da paradoks bude veći, danas su žrtve kolonizacije i države čije istorije beleže relativno dugu tradiciju nezavisnosti – poput istočnoevropskih, na primer. Svojim stalnim vapajima za stranim investitorima, te države su dobrovoljno i radosno kolonizaciju prizvale.
Ako su sva velika preduzeća u rukama stranaca, ako je najveći deo finansijskog sistema u rukama stranaca, ako se resursi države predaju strancima na korišćenje, ako međunarodne institucije određuju pravce i modalitete ekonomske politike, onda nije moguće govoriti ni o nacionalnom suverenitetu, niti o ekonomskoj politici u nacionalnom interesu. U čemu je onda razlika između ovakvog stanja, i klasične kolonizacije[3]?
Kako se od globalizacije ne može izolovati, za malu državu je ključno da razume njenu logiku, da se u globalizacione procese integriše što bezbolnije, da minimizira štetu i da iskoristi ono malo šansi koje globalizacija pruža.
Možda je najveća šansa za male države upravo u činjenici da veliki kapital zanemaruje i interese matičnih država iz kojih dolazi, i da jureći za profitom nenamerno otvara prostor onim državama koje tu šansu umeju da iskoriste. Otuđenost globalnih elita od interesa sopstvenih država je važna posledica procesa globalizacije, pa nije slučajno da je srednja klasa u razvijenim država verovatno i najveći relativni gubitnik globalizacije.
Digitalizacija, minijaturizacija, Internet itd. pojeftinjuju, ubrzavaju i olakšavaju transfer tehnologija i znanja, omogućavajući da i male države sa slabom industrijskom bazom brže uhvate priključak[4]. (Industrija softvera je dobra ilustracija mogućnosti koje globalizacija pruža).
Kakav odgovor na izazove globalizacije može dati mala država, zavisiće ne samo od njenog ljudskog potencijala i intelektualnog kapaciteta elite, već i od snage globalizacijskih procesa koji su van njihove kontrole. Ako se upotrebi pojmovna distinkcija koju pravi Dani Rodrik[5] (Dani Rodrik), umerena globalizacija pruža nekakvu šansu, dok hiperglobalizacije zatvara sve puteve ka samostalnom delovanju i nezavisnosti ne samo malih država, već država uopšte.
REGULATORNA ILI RAZVOJNA DRŽAVA
Kakva država se najbolje uklapa u procese globalizacije i kakva država na najefikasniji način može odgovoriti izazovima globalizacije? Da li je to regulatorna država, kako tvrde neoliberalni teoretičari, ili je to razvojna država (intervencionistička, dirižistička), kako bi se na temelju empirije i ekonomske istorije moglo zaključiti?
Iako je svaka država po definiciji regulatorna i po logici stvari razvojna, nerazvijene države se moraju opredeliti kakvom će konceptu dati prednost. Regulatorna država je pre svega orijentisana ka stvaranju zakonske i institucionalne regulative kojima se uređuje poslovni ambijent. Ovakva država je fokusirana na to da nadzire i obezbedi poštovanje zakona i regulative koju je donela. U teoriji bar, reč je o neutralnoj, tehnokratskoj državi koja kroz mrežu regulatornih institucija i kroz jako i nezavisno sudstvo omogućava neometano funkcionisanje tržišta, uz što manji upliv političkih vlasti.
Nema nikakve dileme da koncept regulatorne države počiva na veri u moć tržišta kao na ključnom generatoru rasta i razvoja. Cilj je da se država smanji, da se limitiraju njene funkcije i da se njen ekonomski prostor u celosti prepusti privatnom sektoru.
Ovo je jedini koncept države koje se danas nudi nerazvijenim nacijama. Svi pritisci koje međunarodne institucije manje ili više otvoreno sprovode, idu u pravcu nametanja ovakvog modela države.
Stalno insistiranje na stvaranju ambijenta kao ključnom zadatku države, samo je jedna od inkarnacija te iste ideje. Tu nije previše važno što se ideje o ambijentu ne elaboriraju, što su uopštene, nejasne i nedorečene. Važno je samo da se ubije svaka pomisao o učešću države u ekonomskom životu, a pogotovo njen proaktivni pristup razvoju.
Koncept regulatorne države ignoriše ogromne razlika u stepenu razvijenosti država, i ignoriše činjenicu da države, obitavajući u istom fizičkom vremenu, ne pripadaju nužno i istoj istorijskoj epohi, pogotovo ne kada je o ekonomskom razvoju reč.
Regulatorna država se ne može stvoriti preko noći. Zapadne regulatorne države su nastale dugim procesom neometanog sazrevanja. I mada se takav evolutivni put može skratiti, on se ne može izbeći. Insistiranje na konceptu regulatorne države se pretvara u farsu kada se institucije, regulativa i logika funkcionisanja razvijenih država nameću nedoraslim, nerazvijenim i siromašnim društvima. Takva vrsta nametanja samo kompromituje ideju regulatorne države.
Regulatorna država ne može prethoditi razvoju, niti može biti samostalni generator razvoja. Sve razvijene države su u svojoj evoluciji, u prvom koraku bile razvojne[6], a tek potom, ili u najboljem slučaju paralelno sa tim, postajale su regulatorne. Pri tome, ove države se nikada nisu odrekle svoje razvojne uloge[7], kako pogrešno, ili namerno pogrešno, sugeriraju neoliberalni propagandisti.
Ignorisati drastične razlike u stepenu ekonomske, socijalne i političke razvijenosti država, nametati isti ekonomski model svima, poziv je na destrukciju nerazvijenih država.
Na drugoj strani ove podele stoji razvojna država, država koja svojim aktivizmom, pogotovo insistiranjem na ubrzanom industrijskom razvoju, pokušava da utekne od bede. Razvojna država je uvek intervencionistička, ali nije svaka intervencionistička država nužno i razvojna.
Država može intervenisati kako bi kupovala socijalni mir i time produžavala opstanak vlade i režima. Država može intervenisati kako bi određenim društvenim grupama ili pojedincima obezbedila bogatstvo i privilegije na štetu društva. Takve intervencije ne služe razvoju već su posledica korupcije, političkog oportunizma, klijentalizma i konačno, diletantizma.
Nije slučajno što protivnici razvojne države ignorišu sve poznate uspešne razvojne modele[8], i što se pozivaju upravo na najgori tip intervencionizma kada žele kompromitovati ideju razvojne države.
Razvoj se ne događa sam od sebe, ne nastaje samo delovanjem slobodnog tržišta – razvoj se planira, podstiče i njim se aktivno upravlja. U tom procesu se često primenjuju neki od oblika ekonomske, finansijske, a često i socijalne represije. Gotovo svi moderni, uspešni modeli razvoja nastali su u nedemokratskim ili autoritarnim uslovima, koji su obezbeđivali visok nivo potrebne političke i socijalne stabilnosti. Ova neugodna činjenica se može relativizirati, ali se od nje ne može pobeći. Iako su najuspešniji modeli nastali u autoritarnom ambijentu, nisu svi autoritarni sistemi bili istovremeno i uspešni.
Najbolji razvojni modeli koje poznaje moderna ekonomska istorija vezani su za zemlje istočne i jugoistočne Azije. Izuzev Hong Konga, nijedna od ovih država se ne bi mogla podvesti pod pojam regulatorne države[9]. Tek danas, u poznijim fazama svoga razvoja, ove države polako i oprezno kreću putem koji vodi ka regulatornoj državi.
Čini se zato da bi kopiranje istočnih razvojnih modela mogao biti dobar putokaz za nerazvijene države i da je to pouzdan i proveren put. Da li je tako?
Ostavljajući po strani veoma važne nacionalne i socijalne specifičnosti istočnih društava, ostaje jedna važna činjenica koja se nikako ne može zanemariti. Svi ekonomski uspesi ovih država nastali su u periodu Hladnog rata, kada su države, kako-tako, imale mogućnost da vode nezavisnu ekonomsku politiku. Taj prostor je danas dramatično sužen.
Razvijene države su kroz direktne političke i ekonomske pritiske, često i uz primenu nasilja, uspele da zatvore gotovo sve puteve autonomnog nacionalnog ekonomskog razvoja. Tim procesima neprocenjivu pomoć kontinuirano pružaju, pre svih, MMF i STO. Ove institucije su ključni instrumenti kontrole i nametanja ekonomskih modela koji nerazvijene države udaljavaju od koncepta razvojne države.
Ne treba potceniti ni ulogu intelektualaca i teoretičara koji su napustili nacionalnu poziciju, pa iz ubeđenja i/ili za novac, promovišu interese globalnog kapitala. Njihov uticaj na oblikovanje i pasiviziranje javnog mnjenja je veoma jak, pogotovo u tranzicionim državama. Posao ovih delatnika je da javni prostor zatrpavaju mantrama i frazama koje će diskvalifikovati svako ozbiljno promišljanje vezano za razvojnu politiku. Država, planiranje razvoja, strateški ciljevi i prioriteti, pa čak i socijalna pravda, u ovom ambijentu su postale ružne reči.
DRŽAVA KOJA MISLI
Taj novi, globalizovani politički i ekonomski ambijent traži i nove odgovore, traži državu koja misli. Smisao uvođenja ovakve sintagme služi tome da se još jednom ukaže da je globalni ambijent danas bitno drugačiji od onoga u kome se prvobitno afirmisala razvojna država. U tom kontekstu, država koja misli je razvojna država koja to svoje opredeljenje pokušava da prikrije.
Država koja misli ne počiva na velikim idejama. Velike ideje su ili potrošene, ili ubijene, ili im nije ni dozvoljeno da budu testirane. Ova država počiva na strpljivom, upornom radu, na politici malih koraka, na profesionalizmu svog administrativnog aparata u sprovođenju ciljeva i nacionalnih prioriteta. Mudrost nalaže i da se ka ciljevima ide uz što manje buke i uz čestu ekonomsku i političku mimikriju kako bi se izbegao odijum centara moći. Ovakva država biće uspešna kada „leti ispod radara“.
Na prvi pogled sintagma – država koja misli – deluje suvišno i besmisleno, jer država po logici svoje funkcije mora misliti. Stvarnost je drugačija. Prevelik je broj država koje ne misle ništa i koje kroz mrežu stranih savetnika i suflera, prepuštaju drugima da misle umesto njih.
Posledice ovakvog državnog ustrojstva su katastrofalne i ne mogu se neprekidno pravdati nasleđem ili lošom konstelacijom moći. Država koja misli počiva upravo na uvažavanju nove realnosti i skoncentrisana je na rešavanje problema koje ta realnost nameće.
Država koja misli je pre svega razvojna, a regulatorna je tamo gde to njoj odgovora i u dinamici koja joj odgovora. Ovakva država ne ignoriše stvarnost, ne vodi bitke koje ne može dobiti i pravi ustupke sporo, teško i samo kada mora. Ovakva država se u hodu prilagođava novim uslovima, ne boji se eksperimenata i promašaja, sve dok broj pogodaka nadmašuje (brojem i/ili značajem) broj promašaja.
Država koja misli ne ignoriše značaj tržišnog, zakonskog i institucionalnog ambijenta i nastoji da ih popravi i unapredi, ali razume i uvažava ograničenja i sporost tog procesa.
Kako treba da izgleda država koja misli i kojih principa se ova država mora držati?
ADMINISTRACIJA DRŽAVE KOJA MISLI
Ključ uspeha male države je primarno vezan za kvalitet njene administracije i istrajnost u planiranju i sprovođenju nacionalne ekonomske politike. Bez jasne strategije razvoja i bez kvalitetne administracije, mala država je osuđena na propadanje.
Sve uspešne razvojne modele karakteriše kvalitetna administracija i snažan državni aparat. Kvalitetna i kompetentna administracija je osnova na kojoj počiva stabilnost države, bez obzira da li je reč o demokratskoj ili autoritarnoj državi. Ona je istovremeno i najveći zaštitnik društvenog interesa.
Država koja misli ne počiva na ekspertskim vladama, već na ekspertskim ministarstvima koja u demokratijama obezbeđuju i bezbolnu smenu vlasti. Partije na vlasti i ministri se mogu menjati, ministri mogu biti i dobri i loši, ali kvalitetna administracija obezbeđuje da ni politički diletanti ne mogu naneti veliki štetu državi[10].
Model Japana koji je kasnije preslikala cela jugoistočna Azija, najbolje je demonstrirao superiornost koncepta elitističke birokratije. Ministarstvo industrije i trgovine (MITI) je možda najvažnija institucija kojoj Japan duguje svoj posleratni uspeh. U terminima koje ovde koristim, moglo bi se, sa malim rizikom greške, reći da je MITI bio mozak države koja misli[11].
Sistematsko marginalizovanje državne administracije kroz potcenjivanje njene uloge i značaja, kroz finansijsko i statusno ponižavanje državnih činovnika, kroz uporno insistiranje na apriornim vrlinama privatnog sektora i na inferiornosti svega što nosi predznak državnog, najkraći je put ka urušavanju države i društva.
Kako kvalitet državne uprave u toj iskrivljenoj vizuri nije ni važan, ona postaje utočište mediokriteta i neka vrsta socijalne institucije. U njoj se mogu zapošljavati partijski šarlatani, rođaci, i svi oni koje privatni sektor ne želi da zaposli. Ovakav pristup na kraju dovodi do stvaranja antidržave.
Na istoj liniji potkopavanja nerazvijene države je i masovno izmeštanje državnih funkcija u tobože nezavisne i gotovo nedodirljive regulatorne institucije i agencije koje suštinski ne odgovaraju nikome. Ne bi li još više bolelo, zaposleni u ovom tipu institucija su neuporedivo bolje plaćeni i bolje tretirani od državnih službenika u ministarstvima.
Otuda, država koja misli mora zaustaviti ove pogubne procese rastakanja države, mora reafirmisati mesto i ulogu državnog službenika, mora stvoriti ekspertska ministarstva, mora vršiti rigoroznu selekciju državnih službenika i kreirati državnu elitu koja mora biti nepartijska.
DRŽAVA KOJA MISLI I GLOBALIZACIJSKE MANTRE
Štete koje male države trpe u procesima globalizacije velikim delom potiču upravo iz nekritičkog prihvatanja neoliberalne frazeologije i lažne aksiomatike. Država koja misli ne sme prihvatati mantre koje se ne mogu empirijski verifikovati.
U nastavku rada ću navesti neke od najpoznatijih mantri koje oblikuju ekonomski i politički prostor nerazvijenih država.
Privatna svojina je efikasnija od državne i zato sve treba privatizovati
U sistemu u kome je profit jedini cilj poslovanja kompanije, privatna svojina će uvek biti efikasnija od bilo kog drugog svojinskog oblika. Ovo važi svuda gde postoji jaka tržišna konkurencija, preduzetnička tradicija i gde je formirana snažna upravljačka elita.
Ali, postoje delatnosti u kojima profit nije i ne može biti jedini cilj poslovanja, kao i delatnosti kod kojih nikada neće biti moguće stvoriti ambijent prave tržišne konkurencije. Gotovo celokupna infrastrukturna oblast (saobraćaj, proizvodnja struje, vodosnabdevanje itd.), poljoprivreda, obrazovanje, zdravstvo, kultura, mediji i sl., ne mogu funkcionisati (samo) na profitnim osnovama.
Za ove oblasti nije bitna samo ekonomska racionalnost u poslovanju, već i dugoročna sigurnost u snabdevanju robama i uslugama, minimalni standardi kvaliteta, dostupnost, pravičnost i socijalna odgovornost u distribuciji roba i usluga[12].
Gde god postoje prirodni monopoli, opasno je državne monopole pretvarati u privatne, a još je opasnije prepuštati ih strancima.
Strani kapital je osnova na kojoj počiva razvoj malih država
Svetska iskustva pokazuju da se najbrže razvijaju države koje dominantno koriste sopstveni kapital za razvoj, bez obzira koliko on bio limitiran[13]. Uprkos tome, i ovde vladaju nove mantre, one o razvoju koji će doneti strani investitori.
Problemi loše privredne strukture, velike socijalne razlike, ekonomsko zaostajanja siromašnih regiona itd. ne mogu se rešiti bez razvojne države. Regulatorna država nema instrumente kojima bi efikasno mogla da se nosi sa takvom vrstom problema.
Preduzeća nerazvijenih država su prepuštena nemilosti neuporedivo snažnijih i bolje podržanih inostranih takmaca i bez pomoći države se ne mogu nositi sa takvom konkurencijom. Država koja misli zato mora identifikovati grane i domaća preduzeća koja imaju potencijal da rastu, da se razvijaju, da izvoze i/ili supstituišu uvoz. Ova preduzeća moraju biti i u funkciji regionalnog razvoja.
U prvim godinama rasta i razvoja, takvim preduzećima država mora pomoći, mora davati kontinuirane podsticaje merama poreske politike, jeftinim investicionim i eksportnim kreditima, strogo kontrolisanom politikom državnih nabavki. Država koja misli će naći načina da ovu pomoć realizuje, ne ulazeći u konflikt sa stranim centrima moći.
Razvojna iskustva govore i da se sa ovakvom vrstom pomoći mora prestati pre nego što ona postane kontraproduktivna, a to je trenutak u kome je preduzeće sazrelo da se samo nosi sa stranom konkurencijom.
Svejedno je da li su vlasnici kompanija ili resursa stranci, ili domaća lica
U nerazvijenim državama postoji velika disproporcija između vrednosti imovine koja se privatizuje i domaće štednje. U takvom ambijentu, pre ili kasnije, sve velika preduzeća će neminovno završiti u bogatim stranim rukama, pod uslovom da ih stranci žele.
Otuda je i reč privatizacija najčešće samo sinonim za prodaju preduzeća i resursa strancima. Privatizacija je u tom kontekstu samo deo već pomenutog procesa kolonizacije. To se pogotovo odnosi na privatizaciju državnih monopola, rudnih resursa, ili obradivog zemljišta.
Argumentacija da i razvijene države dopuštaju ulazak stranim vlasnicima u ovaj prostor je tačna, ali nebitna. Jake države, ili zajednice država, suverene su na svojoj teritoriji i imaju snage da zaštite svoje ekonomski prostor i svoje strateške interese. Male države su nedorasle tom zadatku. One se suočavaju sa neproporcionalno moćnim kompanijama čiji je prihod često višestruko veći od njihovog BDP-a.
Primera radi, EU ima snage i moći da kažnjava gigantske monopole poput Majkrosofta ili Gugla, kao i da kažnjava česta kartelska udruživanja. Indija može ući u žestok poreski sukob sa telekomunikacionim gigantom poput Vodafona. Kina može kažnjavati svetske kompanije poput Mercedesa zbog kršenja lokalnih propisa. SAD mogu papreno kažnjavati najveće svetske banke kada god za to imaju ma i najmanji osnov. Međutim, ovu vrstu regulatorne zaštite ekonomskog suvereniteta i tržišta mogu vršiti samo velike i moćne države.
Male države nemaju ni stručni kapacitet, ni ekonomsku, niti političku moć da se nose sa velikim kompanijama. Male države ne mogu reagovati kroz svoje nedorasle regulatorne institucije, niti će te institucije ikada biti u poziciji da mogu zaštiti javni interes. Kako se ne može delovati reaktivno, mora se reagovati preventivno, sužavajući prostor borbe i izuzimajući iz njega strateški važna preduzeća.
Otuda država mora odlučiti šta neće privatizovati, gde želi da zadrži većinsku kontrolu i gde neće dozvoliti da stranci učestvuju u privatizaciji.
U tom smislu, postoje bar četiri ekonomske oblasti nad kojima država mora zadržati potpunu, ili bar većinsku kontrolu i upliv – energija, obradivo zemljište, voda i telekomunikacije. Na ova četiri stuba počiva strateška sigurnost države. Samo država koja ništa ne misli, može ovaj prostor prepustiti strancima.
Tajkuni su najveće zlo tranzicije i zato je bolje imati strane vlasnike
Tajkunska privatizacija je nužna posledica brze privatizacije u već pomenutom ambijentu niske domaće akumulacije. Državna imovina se prodaje u bescenje i ta vrsta privatizacije stvara i priziva specifičnu vrstu poslovnih ljudi koji, pre ili kasnije, dobijaju epitet kontroverznosti.
Kada se već tako dogodilo, koliko god nepopularno zvučalo, bolje je kada su domaće preduzeća u rukama tajkuna nego u rukama stranaca. Za razliku od nedodirljivih stranih kompanije, domaći tajkuni se uprkos svemu mogu lakše kontrolisati i regulisati.
Svi uspešni razvojni modeli počivali su na „društvenom dogovoru“ lokalne ekonomske i političke elite[14]. Tajkuni su „dobri“ ili „loši“ u meri u kojoj je država „dobra“ ili „loša“. Eliminacija „tajkunske klase“ neće popraviti lošu državu. Ona će i dalje biti loša i korumpirana, s tim da će tajkunska imovina preći u ruke nedodirljivih stranaca.
Država koja misli staviće tajkune pod kontrolu, prisiliće ih da promene način poslovanja, podržaće ih u takvoj transformaciji i iskoristiće ih u aktivnoj politici razvoja zemlje. Budući da tajkuni zavise od države, ona ih može koristiti u svojoj politici strateškog razvoja. Strane kompanije, na takav način i u tom cilju, država nikada ne može koristiti.
Kada inostrani vlasnik iznosi profit iz zemlje i koristi sve „kreativne“ metode poreske optimizacije, to je gubitak za nacionalnu ekonomiju i značajno smanjuje bruto nacionalni proizvod (BNP). Ako država dobro kontroliše poslovanje tajkuna, ako ekonomskim prostorom dominiraju domaće kompanije, tada novostvorena vrednost ostaje u zemlji[15]. Time se i jaz između BDP-a i BNP-a smanjuje, na korist države i građana.
Da bi se ovaj scenario ostvario, država mora zatvoriti sve kanale tajkunskog offshore poslovanja i mora svim akterima nametnuti strogu poresku disciplinu. Tu vrstu discipline država nikada ne može nametnuti stranim, globalnim kompanijama. To odavno ne uspevaju ni velike države[16].
Država mora politikom niskih poreza i subvencija privući strane investitore
Fiskalni stimulansi i subvencije važan su elemenat razvojne politike, ali ga tranzicione države koriste pre svega kako bi privukle strane investitore. Iako u formalnom smislu iste podsticaje mogu koristiti i domaća lica, u praksi ovaj metod privlačenja investicija koriste pre svega stranci.
Na globalnoj sceni, ovaj metod privlačenja stranih investicija se pretvara u besmislenu trku u kojoj male države potkopavaju jedna drugu i osiromašuju svoje ionako slabe budžete. Na lokalnoj sceni taj oblik stimulacija dovodi i do favorizovanja stranog kapitala na štetu, i na račun domaćeg.
Države mogu stimulisati strana ulaganja u funkciji pospešivanja regionalnog razvoja, dakle onda kada su stranci spremni da ulažu u nerazvijena područja (iako je taj oblik ulaganja veoma redak.)
Države mogu stimulisati ona ulaganja koja će rezultirati značajnijim neto deviznim prilivom, ili koja imaju visok investicioni multiplikator, ili kada se radi o investicijama koje su u samom tehnološkom vrhu.
Istovremeno, država koja misli neće davati nikakve povlastice kompanijama koje dolaze kako bi svoje robe i usluge prodavale domaćim kupcima, a pogotovo neće pomagati konkurente domaćih preduzeća.
Država koja misli neće davati nikakve, ni najmanje poreske ustupke ili stimulanse bankarskom ili trgovinskom sektoru.
Poreski sistem evropske države koja misli mora bazirati na progresivnom oporezivanju i mora odoleti zovu za stalnim snižavanjem poreskih stopa. Stabilnost poreskih stopa je jednako važna, ako ne i važnija od njihove visine[17].
MONETARNA POLITIKA DRŽAVE KOJA MISLI
Najveća, mada i najbolja skrivena slabost nejakih država je vezana za monetarnu sferu. Široko prihvaćena, ili bolje, globalno nametnuta koncepcija monetarnog sistema je ogromna prepreka domaćem, endogenom razvoju. I ovaj sistem se kreira na bazi neprestanog ponavljanja istih mantri.
Prvo, polazi se od toga da je inflacija najveći neprijatelj razvoja, te da niska i stabilna stopa inflacije obezbeđuje sigurnost investicija i stabilan privredni rast.
Pri tome se ignorišu iskustva zemalja u razvoju koja kazuju da su periodi dinamičnog razvoja praćeni velikim strukturnim promenama, promenama cenovnih pariteta, povremenim velikim skokovima tražnje i posledično, visokim stopama inflacije (Južna Koreja, Kina, Hong Kong, Finska npr.). Zanemaruje se i činjenica da su zemlje u razvoju osetljivije i na eksterne cenovne šokove i da se njihove stope inflacije snižavaju i stabilizuju tek kasnije, kada ekonomije uđu u zreliju, uravnoteženiju fazu.
Drugo, u skladu sa prethodnim, insistira se na tome da se investicije neinflatorno mogu finansirati samo domaćom štednjom, ili transferom inostrane štednje.
Naivni tranzicioni ekonomisti ne uočavaju da strani investitori ne unose samo stranu štednju, već da unose i strani štampani novac nastao stranom primarnom emisijom ili kreditnom multiplikacijom. Ako to nije bilo jasno pre izbijanja Velike recesije, sada, posle hiljada milijardi naštampanih dolara i evra koje kruže svetskim finansijskim sistemom, to bi moralo biti jasno.
Treće, iznosi se teza da je svejedno u čijem su vlasništvu banke, budući da se sve banke ponašaju na isti način, bez obzira na vlasništvo.
I ova teza protivreči iskustvu. Sve države koje su se ubrzano razvijale oslanjale su se na banke u domaćem vlasništvu. To se ne odnosi samo na zemlje u razvoju, već i na najrazvijenije države poput Nemačke ili Japana, na primer. Upravo pomenute dve zemlje su modeli koji pokazuju koliko je važna čvrsta i trajna veza banaka i domaćih kompanija.
Četvrto, kako bi se sistem logično zatvorio i obezbedilo njegovo funkcionisanje, važno je da centralna banka bude nezavisna finansijska i regulatorna institucija.
Nezavisne centralne banke malih država postaju do te mere „nezavisne“, da češće polažu račun MMF-u nego domaćoj javnosti. Shodno tome, za njih je relevantnija ocena MMF-a, nego sud građana i privrede. Jedna od osnovnih ideja koja stoji iza ovog koncepta je da se primarna emisija ne može koristiti za podsticanje privrednog razvoja, i/ili pokrivanje budžetskog deficita.
Ovako koncipiran monetarni sistem malu državu dovodi u veliku zavisnost od priliva stranog kapitala, pogotovo finansijskog. Visina domaćih kamatnih stopa kao i kreditna politika su suštinski diktirani iz inostranstva. Time je i razvoj male države velikim delom pod inostranom kontrolom i prepušten volji stranih kreditora.
U takvom ambijentu, država koja želi ubrzano da se razvija, završiće (pre ili kasnije) sa visokim nivoom spoljnog duga. Česte finansijske i dužničke krize zato postaju sudbina malih država. Pri tome, iz ugla stabilnosti finansijskog sistema, nema nikakve razlike da li je spoljni dug generisan u privatnom ili javnom sektoru.
Država koja misli se mora izboriti da tesnom saradnjom vlade i centralne banke ovakav sistem razgradi,. Centralna banka mora razumeti da u nerazvijenoj državi očuvanje cenovne stabilnosti ne može biti njen jedini cilj, te da svojim aktivnostima mora podsticati privredni rast i rast zaposlenosti. To nije poziv na monetarnu neodgovornost i emisioni šenluk, već prepoznavanje značaja koji samostalna monetarna politika ima u razvoju zemlje.
Neophodno je promeniti mandat centralne banke i dopuniti ga na način kako je koncipiran američki FED. Dakle, zadatak centralne banke mora biti vezan ne samo za stabilnost cena, već i za maksimiziranje zaposlenosti i održavanje razumne visine dugoročnih kamatnih stopa.
Ne postoji ni jedan razlog da država ne koristi primarnu emisiju kako bi podstakla poljoprivredu ili investicije u infrastrukturu na primer. Taj način usmerene primarne emisije se ne sme poistovećivati sa štampanjem novca bez kriterijuma i pokrivanjem budžetskog deficita bez obzira na to kako je nastao. Koliko se novca može kreirati i gde ga treba usmeriti, zavisiće pre svega od veličine slobodnih privrednih kapaciteta, od dinamike planiranih radova i visine domaće komponente troškova[18].
Država koja misli dekomponovaće budžet i bilansirati svoje potrebe odvojeno u lokalnoj i inostranoj valuti i neće pozajmljivati ni cent inostranih sredstava kako bi se finansirala domaća komponenta budžetskih troškova.
Samo država koja ništa ne misli, koristiće inostrana sredstva za finansiranje domaće komponente investicija, ili za finansiranje domaće potrošnje. Samo država koja ništa, ali baš ništa ne misli, pozajmljivaće strani novac da bi njime plaćala strane kompanije koje će izvoditi infrastrukturne radove, na primer.
Država koja misli neće se ustručavati da deo troškova investicija prevaljuje i na generacije koje dolaze, budući da će i te generacije koristiti ono u šta se danas investira.
U vođenju politike valutnog kursa, država koja misli nikada neće dozvoliti da kurs valute bude precenjen, niti će dozvoliti evroizaciju, ili dolarizaciju sistema, niti će koristiti kurs kao monetarno sidro[19]. Kako se gotovo svi putevi za podsticanje izvoza i destimulaciju uvoza (subvencije, carine) polako zatvaraju, kurs domaće valute postaje najvažniji, možda i jedini instrument uticaja na trgovinski bilans.
Država koja misli sprovodiće snažnu kapitalnu kontrolu sve do trenutka dok ne postane ravnopravan učesnik na tržištu novca i kapitala. Razume se, reč je ne o godinama, već o decenijama. Sve priče o liberalizaciji kapitalnih tokova, kao i o brzoj liberalizaciji bilo koje vrste, dokazano su pogubne po razvoj i stabilnost zemlje. Bez efektivne kapitalne kontrole, centralne banke slabih država su nemoćne i ne mogu voditi nezavisnu monetarnu politiku[20].
I konačno, država koja misli će izgraditi (obnoviti) jak bankarski sistem u domaćem vlasništvu.
ZAKLJUČAK
Ovaj tekst je (sažeto i reducirano) pokušao da ukaže na najveće zablude koje prate globalizaciju, kao i da skicira pravce koji bi mogli pomoći da nerazvijena država krene putem bržeg razvoja.
Neprijatelji razvoja nisu samo globalni ambijent i struktura moći, već je to i neoliberalna frazeologija. Ona sugerira da se razvoj može dogoditi bez aktivne uloge države, bez planiranja, bez strategije, oslanjanjem na slobodno tržište i na inostrane izvore finansiranja. Da li je ekonomska politika za koju se zalažem i razvoj na takvim osnovama danas uopšte moguća, veliko je pitanje. Samo država koja misli može dati odgovor na to i takva pitanje, ili bar može pokušati da spasi što se spasiti može.
Literatura:
Brooks, R. (2014), The Great Tax Robbery, Oneworld Publications
Chalmers, J.A (1982), MITI and the Japanese Miracle: Growth of Industrial Policy : 1925-1975, Stanford University Press (Reprint edition)
Chang, H. (2007), Bad Samaritans, The Random House Group Ltd.
Coleman W. D. & Sajed A. (2013), Fifty Key Thinkers on Globalization, Routledge
Giddens, A. (1990), The Consequences of Modernity, Polity Press
Lee, K.Y. (2000), From Third World to First, HarperCollins Publishers
Lin J.Y. (2012), The Quest for Prosperity, Princeton University Press
Mazzucato, M. (2013), The Entrepreneurial State, Anthem Press
Rodrik, D. (2011), The Globalization Paradox: Democracy and the Future of the World, W. W. Norton & Company Ltd
Prasad E., Rajan R., Subramanian A. (2006), “Foreign Capital and Economic Growth”, https://www.imf.org/External/NP/seminars/eng/2006/growth/as.pdf
Spence, M. et al. (2008), The Growth Report: Strategies for Sustained Growth and Inclusive Development, World Bank
Studwell, J. (2013), How Asia Works, Profile Books Ltd.
[1] Giddens A. (1990)
[2] Prema čuvenoj pesmi R. Kiplinga The White Man’s Burden.
[3] Ovaj tekst se bavi samo ekonomskim aspektima globalizacije i ostavlja po strani sve ostale važne aspekte, poput političkih, socioloških, kulturnih i drugih.
[4] Friedman T. L. (2000)
[5] Rodrik D. (2011)
[6] Chang H. (2008)
[7] Mazzucato M. (2013).
[8] Spence M. et al. (2008)
[9] Pravde radi, i socijalističke države su u svojim ranim fazama imale izvanredan privredni rast i velikom brzinom su se uspinjale stepenicama razvoja. Velika je šteta što je analiza ovog razvoja do te mere vulgarizovana, da je sa prljavom vodom bačeno i dete.
[10] Videti moj tekstove Ministri za sve (https://nkatic.wordpress.com/2007/05/25/ministri-za-sve/), ili Iluzije o ekspertskim vladama (https://nkatic.wordpress.com/2012/01/13/iluzije-o-ekspertskim-vladama/)
[11] Chalmers J. (1982)
[12] U tekstu pod naslovom Varljivi aksiomi tranzicije (https://nkatic.wordpress.com/2005/09/28/varljivi-aksiomi-tranzicije-politika/) mogu se naći konkretni primeri koji ilustruju probleme o kojima je ovde reč.
[13] Prasad E. et al. (2006)
[14] Videti moj tekst Tajkuni i država (kratka istorijska lekcija) (https://nkatic.wordpress.com/2013/05/21/tajkuni-i-drzava-kratka-istorijska-lekcija/)
[15] Inostrano vlasništvo i njegov uticaj na BNP je jedno od uglavnom zapostavljenih pitanja globalizacije.
[16] Brooks R. (2014)
[17] O poreskim mitovima sam pisao u tekstu Jeretička pohvala porezima (https://nkatic.wordpress.com/2011/03/10/jereticka-pohvala-porezima/).
[18] O mehanizmu primarne emisije za finansiranje investicija sam pisao u tekstu Beznađe, bespuće i mogući izlaz ( https://nkatic.wordpress.com/2012/02/17/beznade-bespuce-i-moguci-izlaz/)
[19] Videti moj tekst Olovno monetarno sidro (https://nkatic.wordpress.com/2006/03/31/olovno-monetarno-sidro/ )
[20] Videti moj tekst Nemoguće trojstvo u krizi koje nema (https://nkatic.wordpress.com/2008/10/21/nemoguce-trojstvo-u-krizi-koje-nema/)
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
NESUMNjIVO je da je analizi savremenih međunarodnih odnosa potreban jedan novi naučno-multidisciplinaran pristup, koji bi morao da uvažava pojavu novih aktera na svetskoj političkoj i ekonomskoj sceni i njihov uticaj na kreatore unutrašnje i spoljne politike nacionalih država.Reč je pre svega o transnacionalnim korporacijama, ali i drugim nedržavnim faktorima (MMF, Svetska banka, NVO sektor) koji su u stanju da na suptilan i uglavnom netransparentan način usmeravaju tokove zvanične politike. O njihovom delovanju pronicljivo je, još početkom devedesetih godina prošlog veka, po povratku sa Zapada u Rusiju, pisao slavni disident Aleksandar Zinovjev. On je u politički i sociološki rečnik uveo pojam „globalnog naddruštva“ opisujući ga kao socijalnu tvorevinu koja je na Zapadu nastala pod uticajem procesa globalizacije.
Radi se o strukturi moći u koju je već tada bilo uključeno nekoliko desetina miliona ljudi, koja je složene strukture i kao takva prisutna u mnogim segmentima socijalne hijerarhije. Zinovjev je isticao kako je osnovni zadatak ove tvorevine (globalnog naddruštva) da stvori pretpostavke za raspolaganje resursima nacionalnih država. Naravno uz formalnu saglasnost „nacionalnih političkih elita“.
Iskustvo i praksa pokazali su da se metode delovanja struktura „globalnog naddruštva“ u jednoj državi kreću u širokom spektru: od kupovine pojedinaca u vladama, finansiranja političkih stranaka i grupacija u parlamentima, do agresivnog medijskog i marketinškog nastupa koji omogućavaju manipulaciju i kontrolu javnog mnjenja do neslućenih razmera.
Pored ekonomskog ovladavanja jednim područjem, važan element moći „globalnog naddruštva“ zasnovan je na težnji da se korenito promeni kulturološka, sociološka i duhovna suština naroda koji je meta kolonizacije. Kroz razne rijaliti programe, na primer, afirmiše se fluidan sistem moralnih normi, a raspusno ponašanje prikazuje kao ispoljavanje slobode ličnosti. Kada je reč o ozbiljnim političkim i ekonomskim temama, nadnacionalni mehanizmi uticaja osmislili su poseban „metajezik“ čiji je cilj da se eliminišu kritički glasovi o suštinskim procesima u jednom društvu.
Ono što je novina u odnosu na devedesete godine 20. veka jeste da se ovakve metode delovanja struktura „globalnog naddruštva“ sve više primenjuju u zapadnim državama. Ko je pre samo dvadesetak godina mogao da pretpostavi izgled kampanje za američke predsedničke izbore i medijsku satanizaciju Donalda Trampa? To samo pokazuje da strukture „globalnog naddruštva“ gube uticaj i da je u toku „globalna tranzicija svetskog poretka“ koja ugrožava njihovu ekskluzivnu poziciju.
Mislim da gospodin Katić precenjuje sposobnosti naše elite da „lete ispod radara“. Niko nije toliko vešt a neprijatelji vrlo lako detektuju let ispod radara i zahtevaju apsolutnu poslušnost. Mimikrija nije moguća nakon tako otvorenog neprijateljstva Zapada prema našem narodu. U ovakvim situacijama je potrebna hrabrost, disciplina i jedinstvo protiv neprijatelja. Alternativa je poslušnost koja se svodi na samoubistvo, odnosno da sam odradiš posao neprijatelja i da mu uštediš energiju. To je glavna Hristova poruka – da postoje situacije kad nikakva eskivaža više nije moguća i kad moraš da rizikuješ. Eskivaža je bila moguća do onog trenutka kada su neprijatelji krenuli oružjem na nas. Nakon toga eskivaža nije više moguća. U našem slučaju se može reći da smo mi na kraju kapitulirali, da je ponestalo hrabrosti o kojoj govori Hristos, da je trijumfovao strah za goli život, odnosno paganski pogled na svet. A kako izgleda život onih kojima manjka hrabrosti mogu da vide svi koji žive u Srbiji (i sličnim zemljama). Tu čak i oni koji imaju mnogo novca ne žive dobro, i oni žive u konstantnom strahu i nespokoju. Konfučije je rekao: „I mali narod, ako je jedinstven, ne možeš ga pobediti!“
„Држава која мисли не почива на великим идејама. Велике идеје су или потрошене, или убијене, или им није ни дозвољено да буду тестиране. Ова држава почива на стрпљивом, упорном раду, на политици малих корака, на професионализму свог административног апарата у спровођењу циљева и националних приоритета. Мудрост налаже и да се ка циљевима иде уз што мање буке и уз честу економску и политичку мимикрију како би се избегао одијум центара моћи. Оваква држава биће успешна када „лети испод радара“.“
Управо такву државу намеравамо да правимо и направићемо је.
http://restruktura.org/blizi-se-ekonomska-i-politicka-revolucija-u-obliku-restrukture/
Руски генерал Петров о концепту Јавне безбедности:
1. део 😦https://www.youtube.com/watch?v=rtl7Zt_SU68&feature=iv&src_vid=3Jk_WM90NME&annotation_id=annotation_766304)
2. део: (https://www.youtube.com/watch?annotation_id=annotation_50617&feature=iv&src_vid=rtl7Zt_SU68&v=3Jk_WM90NME)
Лекције ће бити много лакше слушати за оне који разумеју руски језик, иначе се морају читати поприлично лоши енглески титлови.
Генерал се дотиче широког спектра тема; глобализације, светског финансијског система, глобалне мафије, системима управљања, као и ситуације у Русији. Снимано је 2004. али доста изреченог односи и на садашњост. Вероватно једно од најбољих објашњења ситуације у свету до сада.
За Кума:
То су ионако слабо плаћени послови, зашто би их Срби радили кад нам долазе “мигранти“?
Али не може се више борити ни сарказмом, мало људи га разуме на први поглед.
Суштина ових проблема је неолиберално наметање конкурентности као позитивне силе која покреће економски развој. Она можда покреће развој одређене компаније, али је за државу и трећа лица (правна или физичка) погубна. Тако добијемо челнике предузећа који немају никаквих моралних начела, па ће отпустити и онај најгори социјални случај како би смањили трошкове. Рационализација у свом најодвратнијем облику.
Враћамо се у онај надничарски капитализам, када је човек радио за цркавицу склапајући сатове или бројећи овце. У исто време, деоничари су убирали огроман профит за такво израбљивање. Данас готово да нема разлике, све је исто, само на вишем нивоу. Скоро читав свет је такав, Русија није изузетак. Можда се још само Иран истински опире глобализацији.
Evo kako globalizacija ostvaruje svoje ciljeve:(http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:9oSJyLd1eNIJ:www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.239.html%253A588547-Oko-200-radnika-dobilo-otkaz-u-Knjaz-Milosu+&cd=2&hl=sr&ct=clnk&gl=rs)Pogadjajte ko je vlasnik kompanije.Pogadjajte zasto ovu vest nisu objavili vodeci mediji u Srbiji,osim Novosti.Medjutim,ubrzo je ova vest nestala i sa sajta Novosti.Ali ostala je u kes pretrazi.
Za Makija – Nažalost nisam razumeo Vaš komentar pogotovo u prvom delu, pa nisam mogao da povežem prvi i drugi deo komentara u logičku celinu. Hvala na komentaru.
Nebojsa, ako nadnacionalne kompanije kao subjekti globalizacije u okviru svojih organizacija ostvaruju
-jasne ciljeve
-efikasnu preraspodelu dostupnih resursa u cilju ostvarivanja ciljeva
-efikasno jacaju svoje slabosti i infrastrukturu
onda nije ni cudo sto vecina svetskih drzava u globalizaciji dobija sekundarnu, cisto posmatracku ulogu. Ove kompanije obavljaju gorenavedene funkcije koje ljudi svo vreme prizeljkuju od svojih drzava i samim tim te firme i preuzimaju na sebe sve vise i vise funkcija drzave.
Narod hoce drzavu a u stvari maksimalno sto se u stvarnosti nudi su upravo megafirme sa profesionalnim rukovodstvom.
Ne branim ja globalizaciju ali nikog ne bi trebalo da cudi sto nam drzave odose
na dobos ili sluze kao kontejneri za velike firme. Jedan primer neprofesionalne drzave su cak i SAD koju svakodnevno moze da namagarci onaj Jack Welch sto ne zna za milost i koji samo prevaljuje na drzavu socijalne troskove kao u kontejner. Nema sumnje da bi te silne socijalne troskove i otkaze i sam Wall Mart mogao da amortizuje kroz alokaciju zaposlenih ali sto da se muce kad imaju kontejner zvani drzava koji ce sve to da primi u ekstazi mladalacke solidarnosti i naivnosti. Pa ta drzava se njemu nabacuje kao lopta na volej i on bi stvarno bio lud da je ne iskoristi. Hvala.
Dragi Kume,
Bil Gejts je moj omiljeni lik.
U ranoj mladosti to je bio Tesla i Pupin. Naše gore listovi.
Obadvojica odoše tamo daleko i uspeše. Mihailo ček šta više novčano pomože svoj narod i ostavi 6 miliona dolara imovina (kako to hronolozi onog vremena tvrde).
Slično je i sa Bilom. Jedina razlika je što on nije Srbin. Ja sam preko mesečnika Galaksija rastao sa Bilom. Igrom sudbine bio sam vezan za sličnu delatnost. Galaksija je u to vreme prenosila događaje iz sveta razvoja personalnih kućnih kompjutera. U arhivu možete naći sliku golobradog Gejsa kako ispred svoje porodične garaže u rucu drži napravljnog kompjuterskog miša. Bil je čove koji je u pravom trenutku se zadesio na pravom mestu njegov softer sa sličicama ili kako ih mi nazivamo ikonicama pobedio konkurente na univerzalnom tržištu manipulacije odabira menija.
Ima toga još ali to je dalje nebitno.
Kume bil Gejts danas u Beogradu u svojoj firmi zapošljava 200 mladih stručnjaka koji uspešno rade i zarađuju svoj hleb ovde u svojoj zamlji i pošteno pune državnu kasu . To je jedna od uspešnijih kompanija u tom lancu IT – tehnologija. Oni nikad nisu uzeli od države ni dinara, oni doniraju Petnicu i usmeravaju mlade istraživače u tajne nauke.
Mnogo toga moj Kume Gejts je učinio za civilizaciju i nas.
Toliko, onako po slobodnom toku misli,da ne bih gnjavio završavam.
Bil je lep primer čoveka koji je uspeo.
On Kume ne mlati praznu političku slamu.
Ja ću Kume biti obradovan ako sad ti meni izneseš i jedan argument protiv Gejtsa, osim toga što nije Srbin, ali to je Kume već Božija volja.
Pozdrav
Hvala Vam Ivane.I ja Vama i Vasoj porodici zelim sve najbolje i da u miru i lepom raspolozenju provedete predstojece praznike.
Pa recite mi sta je smisao teksta o gospodinu Gejtsu?
Razumem Vas stav o slobodi,ali malo ljudi moze nositi slobodu,jer sloboda je i odgovornost i kao sto rece Dostojevski:“traze nekog kome ce dati svoj teret slobode“
Podele i tabori medju ljudima su oduvek cinjenica.Cinjenica je da postoje i neprijateljski i prijateljski narodi i ideologije.Pred tim ne treba zatvarati oci.To je i bozija volja po Pismu.Ne razumem zasto to Sloveni tesko prihvataju.
@Kum
„Vama dragi Ivane N.tesko da mogu sta reci,navodite propagandni pamflet mesto ozbiljne analize,pravite neumesna poredjenja grckih filozofa i mene,prosto masite temu.Ni najmanje se ne ljutim na Vas,draz je u tome sto smo svi razliciti:“
Isečak iz Legende:
– Ето, ни овде се не може без предговора – наиме, без књижевног предговора, пих! – насмејао се Иван. – А какав сам ти ја писац!
Dragi moj kume, fantastično, ako ste slučajno ili pak namerno naveli reči Ivana Karamazova, (inače meni omiljenog lika genijalnog Dostojevskog.) Hava ti!
Legendu velikog Inkvizitora sam par puta ovde navodio Kao univerzalni ideju dve suprotnosti koje su dokazano obe opravdane. I koji god kritičar da ju je hteo rastaviti i odvojiti jednu od druge promašio je.
One samo mogu da žive jedna pored druge u večnoj zavadi.
Niko to nije polemisao u kontekstu današnjeg problama bipolarnosti sveta i naše duboke protivurečnosti.
Gotovo niko nije primetio dijalektičnost komentara. Već mi se priljepljuju etikete. neoliberal, komuniste, socijaliste, protestanta, kalviniste i šta ti ja znam čega. Svi gore navedeni pravci imaju u sebi zrno istinitosti nekad više nakad manje. To zavisi od ustorijskog trenutka.
Zašto od čoveka tražiti opredeljenje?Pa to je najgluplje, ali to je postala univerzalna odrednica uzražena u – za koga si?. Komentatori uporno žele to da odgonetnu pa kad to dešifruju ond polemišu po principu prijatelj naprijetelj, našeg plemena. Za koga sam to i ja sam ne znam, a onaj ko zna on zna iz interesa ili naivne zablude.
Kume ako hoćete da budete slobodan čovek, moraš imati duhovni kompas pa taman da on i ne pokazuje sudbinsko usmerenje precizno. Ovako držeći se obale i ne smeti se otisnuti na beskrajnu pučini slobode vaš domet je ograničen pogledom na obalu i špilju iz koje ste isplovili.
To Kume što navodite da je propagandni pamflet uopčte niste razumeli.
A kada niste to Vi razumeli onda će dugi još manje jer se nisu ni bunili.
Nema tu kume nikakve propagande. Tu ima samo lepe igre reči. A misao tog „pafleta“ ima upravo suprotan smisao-
Ako budete insistirali objasniču njegov smisao.
PS.
Vam Kume i vašoj porodici blagodarni dolazeći praznici.
Jašta.
Mnogo je loših sendviča, pa da spasimo što se spasiti može…
Zelim sve komentatore da navedem da sto vise citaju i razmisljaju.Univerzalni ekonomski i politicki model ne postoji,postoje samo primeri od kojih se krece.Skrecemo sa teme ali ovo treba procitati 😦http://borbazaveru.info/content/view/2517/106/)
Vama dragi Ivane N.tesko da mogu sta reci,navodite propagandni pamflet mesto ozbiljne analize,pravite neumesna poredjenja grckih filozofa i mene,prosto masite temu.Ni najmanje se ne ljutim na Vas,draz je u tome sto smo svi razliciti.
Nenade,u osnovi nije tacno govoriti o pametnijim i naprednijim narodima,moze se govoriti o takvim pojedincima,ali pojedinci cine narod,pa mi se cini da je kod Engleza i Jevreja najvise zrelih pojedinaca,tako da su i oni,bar mi se cini najzrelije nacije.I ostale germanske grupe nisu lose sto se zrelosti tice.I zanimljiva mi je ta pojava protestantizma kod njih.Mora se biti jaka i nezavisna individua sa izrazenom hrabroscu i licnim integritetom da bi se u praksi sprovodile Luterove i Kalvinove ideje. A zreli ne govore sve sto misle nezrelima,i bogati siromasnima.Kod nas u selu se govorilo:“Gledaj kad gazda ore pa ori,gledaj sta gazda seje pa to seji.“Ne pitaj gazdu,nego gledaj gazdu.
I lose ste razumeli,nisam mislio da treba vracati pregazeni socijalizam,posebno ne samoupravljanje kod nas nezrelih.Vec graditi modernu ekonomiju sa zasticenim privatnim vlasnistvom ali i sa zasticenim drzavnim ne drustvenim vlasnistvom,odnosno uvoditi formu drzavnog kapitalizma.Zamislite,postoji i to Zapadnim drzavama,drzavni kapitalizam.Da bi se to stvorilo i odrzalo mora se propagirati specificna etika i moralan pristup zivotu,a ne rijaliti programi.Ali o tome bih posebno pisao ako to koga zanima.
@grey owl
Ova ti je dobra i duboka!
„Na vlast se ne dolazi da bi se davale ostavke. Za vlast stvari obično idu u željenom pravcu, u dovoljnoj meri.“
Na vlast se ne dolazi da bi se davale ostavke. Za vlast stvari obično idu u željenom pravcu, u dovoljnoj meri.
Toliko smo pukli, da smo ostali bez smisla za humor. Zato imamo političku korektnost. Ludiranje i glupiranje.
Za Makija – Za početak bi glasanje za ličnosti a ne za liste možda malo pomoglo da se politička sceni promeni. Hvala na komentaru.
@Kum
„Podsetili ste me na izjavu gospodina Gejtsa:“Niko nije kriv ako se rodi kao siromah,ali je kriv ako umre kao siromah“,zaista izjava sa linije kalvinizma sve do neoliberalizma-smisao je bogati su odabrani jer je bogastvo dokaz Bozje milosti.I gospodin Gejts je zabrinut zbog prirasta stanovnistva,mozete naci na internetu.“
Eeee, Kume moj Kume, eto vaše nove istine i promešaja!
Evo moj cenjeni Kume malo osveženja za vaš trud,
On se takođe smatra (Bil Gejts) jednom od najuticajnijih ličnosti današnjice, a rođen je 28.oktobra 1955.godine. On je biznismen, futurista i filantrop, osnivač i predsednik Microsoft korporacije. Veoma rano je krenuo da se interesuje za softver, pa je svoj programerski život započeo već sa 13 godina. Danas, on se smatra čovekom koji je napravio pravu revoluciju u svetu kompjutera, svojim izumima koji su pre svega okrenuti korisnicima i agresivnom pristupu biznisu.
Kao blistavi um sveta biznisa, on je proširio svoje znanje i kapacitet za absorbovanje kvalitetnih ideja, što je dovelo do širenja njegove imperije. Čitanje, učenje i idejni sastanci smatraju se glavnim, odnosno krucijalnim delom njegovog poslovanja. On je napustio Harvard univerzitet i postao najbogatiji čovek sveta. U jednom momentu, bio je drugi najbogatiji čovek sveta, odmah iza Karlosa Slima, jer je donirao 30 milijardi dolara u humanitarne svrhe. On je veoma cenjeni filantrop – zajedno sa svojom suprugom osnovao je Bill & Melinda Gates fondaciju, koja je najveća svetska humanitarna fondacija, sa transparentnim poslovanjem.
Kroz njegovu fondaciju, najbogatiji amerikanci se trude da iskorene siromaštvo, kao i da obezbede podršku za poboljšanje zdravstvenih uslova u siromašnim zemljama.
Zato moj dragi kume naša deca beže u Ameriku a ne na istok.
Pozdrav
Gospodine Katiću od Vas narod traži uputvo za spas.
Normalno Vi im to ne možete obezbedetti.
Naveli ste ih na tanak led.One najvispernije, koji vapiju za spasom u vašim tekstovima vide izlaz ali ne i hleb.
Zato dragi moj Nabojša recite im istinu, a Ja ću im reći umesto Vas kao vrhovni Žrec (radite i zaradite). E vidite to nije lako, jer istina je uvek zakasnela i teška. Mi Nebojša čekamo da se sve surva u trtrokan i uzmemo odgovornost nas svoja pleća.
Objasniću samo na primeru poljoprivrede. Ovde je od prioritetnog značaja „Libigov zakon minimuma“ koji kaže da je resurs koga ima najmanje limitirajući faktor proizvodnje. Znači, možemo da imamo najbolju zemlju u izobilju, dovoljno sunca, najbolji semenski materijal i superiornu zaštitu, ali ako bude ponestalo vode i padavina sve je to uzalud jer će voda da limitira prinos. Kod moderne industrijske poljoprivrede je jedan od ključnih limitirajućih faktora dostupnost tečnih fosilnih goriva. Naše rezerve nafte (za poljoprivredne mašine i transport proizvoda) i zemnog gasa (za proizvodnju veštačkih djubriva) su skoro iscrpljhene, a „zelena raevolucija“ zavisi od njih. Bez njih ne može da se proizvede dovoljno hrane za postojeći nivo stanovništva (na „organski“ način). Svi pokazatelji ukazuju na to da su najveća i najbogatija nalazišta tečnih fosilnih goriva već gotovo iscrpljena (Kantarel u Meksiku, saudijska polja, etc). To znači da u jednom trenutku neće više biti moguće ni da se ti neophodni energetski resursi uvezu. Za one koji misle da se tečna fosilna goriva mogu zameniti „obnovljivim“ moram da saopštim jasnu i neumoljivu činjenicu da se industrijska civilizacija, koja je omogućila sadašnji nivo svetskog stanovništva, pogoni sa 80% fosilnih goriva. Nema i nikada neće biti drugih energetskih izvora koji bi mogli da zamene fosilna goriva.
Nebojsa, kako dovesti na vlast ljude koji zele dobro svom narodu do te mere da sami daju ostavke ako stvari ne idu u zeljenom pravcu?
@Kum
Dragi moj Kume, ostavite Vi gospodina Katića on vam je Kume učinio lošu uslugu, pohvalivši Vas da ste jak logičar. Možda je Katić u pravu ali kume da bi se izvlačili jaku logički zaključci mora se imati ogroman broj zdravih podataka, a ne internet i vukipedija,Da je nako jak logičar -kao Heraklit ili genijalni grčki filosofi – to se moj dragi Kume vidi po strukturi i tokovima misli.
Toliko o vrednosti tvojih uzvišenih zaključaka.
Kazate: O cemu je pisao gospodin Katic tolike godine?
Ja gosposina Katića pratim (i misaonom smialu) sigurno duže nego Vi,
I šta mogu reći?
Gospodin Katić piše lepo argumentovano moderno i to je uredu.
Čovek se bavi makroekonomijom koja je daleka običnom poraženom građaninu. Gospodin Katić koristi dosta grafika, koristi dosta stastistike koja podleže predviđanjima i to je danas moderno. To su oblasti ekonomskih nauka koje hoće da nađu izlaz iz krize, matematički, međutim život nije matematika, svaki narod meri svoj život svojim aršinom. Naš narod Kume nije našao svoj aršin. Naši ekonomski mislioci hoće aršin Isladsa, Tajpeha, Kine, Rusije, Nemačke, Amerike, itd. To Kume jednostavno nije moguće jer se svi ti aršini ponište u svojim protivurečnostima.
Nadam se Kume da sam bio malo Jasniji.
PS.
Vi gospodine Katiću mudro ćutite.
Ovo što napisah o Vama smatram pohvalom.
Vi ste domačin i ja to cenim, na Vaše takstove nemam peimedbi. Ovi su osveženje u ovoj baruštini, ali ih ne smatram i rešenjima. Rešenja moraju proisteći i realnog stanja stvari.
Pozdrav.
@Kume
„Danas, posle više od dva veka, može izgledati čudno da se piše o teoriji o
stanovništvu Tomasa Roberta Maltusa (Thomas Robert Malthus), koja se
nije pokazala tačnom.“
Tu zavrsava moja rasprava na ovu temu.
Kume, Kume! 🙂 Vi bi ste se htjeli vratiti unazad u „zlatno doba“ kad su „svi radili“. To bi bio odgovor na pitanje Vladimira Dz.
Kume, nije drzava da zaposljava nego da izvlaci svoj narod iz bijede putem podizanja privatnog vlasnistva. Najbolje proizvodnjom i slobodnom trgovinom.
Napad, napad i samo napad. Napad je najbolja odbrana!
Rusi i Ameri rade sve veliko, oni su super sile. Mora sve biti malo da ostane medju nama.
„Nikada ne slusajte Engleze sta pricaju,gledajte sta Englezi rade.“ Ja ih slusam.
Samo da jos nadodam za ubuduce. Paul Krugman je neo-Kejnzijanski tvrdolinijaski fasista koji i dan danas tvrdi da je SAD iz Velike depresije izvukao rat.To je gnjusna laz. On poziva na ubijanje ljudi. On pljuje otrov.
M.Friedman je to isto tvrdi da bi kasnije priznao da je pogrijesio.
Puno pozdrava
——————-
@Ivan
Nasi prirodni resursi su neogranicani. Ogranicava ih nas um a oslobadjaju inovacije. Inovacije koje u srpskoj privredi, zahvaljujuci politicarima, su misaona imenica.
Salim se isto koliko i gospodin Katic.Bar sindikalci nisu bili dusmani sopstvenom narodu i neprijatelji sopstvenoj drzavi.
Vas stav me je podsetio na ovu pesmu (https://sh.wikipedia.org/wiki/Prvo_su_do%C5%A1li…)
O cemu je pisao gospodin Katic tolike godine?Vi treba mene da ucite.Sta je sa primerima tigrova iz Azije?Zar je jedini put,put vere u neoliberalne dogme?
Zar ne vidite da nas vode kao ovce na klanje?Jednu po jednu firmu,jedan po jedan sektor,jednu po jednu instituciju.
Misliti da cete slepom poslusnoscu dobiti milost od gazda,jednako je naivno kao da ce mirna ovca izbeci noz kad bude njen red.
@Kum
„Jedino resenje je devalvacija dinara do odredjene mere i primarna emisija usmerena u velike drzavne investicije,koje bi uposlile gradjevinsku operativu,a povukle i niz drugih grana.“
Ovako ubedljiv stav su pospetoktobarski sindikalci građevinarstva često iznosili
na sastancima sa ministrom privrede.
Jel se Vi Kume ovakvim zaključkom šalite ili stvarno dajete recept spasenje?
Ako se šalite, neko će i razumeti Vašu šalu.
Pozdrav
@ Ivan N.
Monopol.Gospodin Krugman ga krsti kao trzisnu moc.
(http://pescanik.net/spasavanje-kapitalizma/)
Konkretno u ovom clanku monopol se dovodi u vezu sa smanjenjem investicija u razvijenim ekonomija.Odnosno visoki profiti trzisno mocnih igraca deluju destimulisuce na njihova dalja ulaganja u nove tehnologije.
Podsetili ste me na izjavu gospodina Gejtsa:“Niko nije kriv ako se rodi kao siromah,ali je kriv ako umre kao siromah“,zaista izjava sa linije kalvinizma sve do neoliberalizma-smisao je bogati su odabrani jer je bogastvo dokaz Bozje milosti.
I gospodin Gejts je zabrinut zbog prirasta stanovnistva,mozete naci na internetu.
Da,Jugoslavija je nekada proizvodila mnogo toga.I kao sto rece nas uvazeni domacin:“Nije bilo savrseno,ali nismo ni mi savrseni“.
Vratio bih ja carine,nemam saosecanja za gospodu koja su do juce jurila ovce po katunima,a danas starlete po splavovima i juce na gumarabi danas u mercedesu.Ali ne mogu se carine vratiti bez posledica,naime neoliberali bi se gadno uvredili-oni strani mocni.Za ove domace ne brinem,pevali bi drugu pesmu i to bi bolje znali tekst i melodiju nego ja.
Jedino resenje je devalvacija dinara do odredjene mere,i primarna emisija usmerena u velike drzavne investicije,koje bi uposlile gradjevinsku operativu,a povukle i niz drugih grana.
@ Ivan
Kako je pogresio u racunu,kada je koristeci princip geometrijske progresije dosao do tacne cifre?
Racunajte Vi principom geometrijske progresije pa mi recite rezultat.
Dakle princip je pogresan.
Svestan sam naravno da je ova teorija dominantna u nekim visokim krugovima,sto treba sve da nas zalosti.Nekako dolazim do zakljucka da smo mi onaj visak u ovoj teoriji.
Imate li Vi neke slicne utiske?
U Svetom pismu se kaze u smislu: „radjajte se i mnozite se i napunite zemlju celu.“
Ja cu se drzati ovog principa i povericu Bogu istrebljenje viska,ako ga ima.
Gospoda istrebljivaci se lako zanesu,bilo je to vise puta u istoriji,pa budu istrebljeni.Pogledajte i natalitet u tim Zapadnim zemljama.
Cini mi se da Bog ima smisla za humor.
O kakvom se ovde monopolu govori i šta je to monopol?
U ekonomskom smislu taj pojam bi značio jednog proizvođača koji drži tu granu privrede pod sopstevnom kontrolom i ne dozvoljava konkurenciju.
U nekadašnjoj SFRJ većina preduzeća su bili monopolisti u odnosu na stranu rabu. Carinske barijere su sprečavale konkurentnost domaćoj rabi. Primeri bele tehnike, uvoza automobila, mašina i opreme, prehranbenih proizvoda, itd. Skidanjem carina i liberalizacijom uvoza naša privreda doživljava šok.
Pitam vas treba li vratiti onaj mehanizam zaštute svoje proizvodnje, i ako treba kako?
O kakvom monopolu govorite u razvijenim privredama. Potsetiću vas na jedan slikovit primer tehnološko-informativnog intervencionizma u SAD gde je država direktno intervenisala i zakonom zabranila Bil Gejtsu širenje svoje kompanije i na hardversku proizvodnu komponenti za računare.
Bil Gejts je proizvodio i proizvodi softer za račinare. Sama logika njegovog poslovanja mu je nametala ideju da ujedno proizvodi i hardver.
Ekonomski stručnjaci primećuju da bi ta nova firma sa takvim kapitalom poprimila ogromnu moć i uništila ostale manje i slabije konjurente i gospodinu Gejtsu zabranila bavljenje hardverskom proizvodnjom, i stvaranja monopola.
O čemu je u ovom slučaju reč? Jeli to državni intervencionizam? Jeli to odbrana od monopola? Gde je tu kako vi to krstite neliberalizam?
Maltus je možda pogrešio u računu, ali ne u principu. Suština njegove teorije je zloupotreba resursa do koje dovodi svaki eksponencijalni rast, pa i rast industrijske proizvodnje. Tehnologija nije rešenje za preveliki rast stanovništva – to je pokazao tzv. Jevonsov paradoks. On je pokazao da stvaranje mašina koje efikasnije koriste energiju ne dovodi do smanjenja potrošnje energije, nego, paradoksalno, do porasta potrošnje energije. Kako su svi resursi na našoj planeti ograničeni, to automatski znači da će ih tehnologija brže potrošiti. A da ne spominjem ekološke troškove takve potrošnje energije zbog kojih će nas i naše potomke tek boleti glava.
Evo kako izgleda život sa globalizacijom kada se na vlasti u Srbiji smenjuju sve manje i manje kompetentni „lideri“. 54 hiljade malih preduzeća i radnji u blokadi:
http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B0.397.html:582782-%D0%91%D0%BB%D0%BE%D0%BA%D0%B8%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BE-54-310-%D1%84%D0%B8%D1%80%D0%BC%D0%B8
Ja kao metalurg,moram se setiti velikog metalurga industrijalca gopspodina Endrjua Karnegija i citirati reci koje se pripisuju njemu:
„U srcu svakog kapitaliste kuca srce monopoliste.“
Mislim da privatno vlasnistvo mora biti svetinja,ali imamo i primere dobrog drzavnog vlasnistva u privredi.Dakle i drzavno vlasnistvo treba zastititi i osloboditi se mantre „svacije i nicije“.
Resenje su ostre kazne za one koji zloupotrebljavaju drzavnu imovinu.
Postoje razni metodi efikasnog kaznjavanja,ne moraju se skidati glave ali je bitno da prestupnik nosi zig citavog zivota.
@ Vladimir Dž
Vecina ljudi ne zna nista o sistemima,te bi poput dece neki sistem u kome nista ne bi davali a uzimali bi koliko im treba,to je prirodna teznja puka.
Naravno zbog toga se ne treba na njih srditi kao sto to cine gospoda (neo)liberali.
Potrebno je teziti ka sistemu koji ce kaznjavati prestupe i odrzavati disciplinu,odnosno suprotno ovom sto nam namecu (neo)liberali.Znaju oni da ovo nece funkcionisati i kao sto rece Dostojevski u Velikom inkvizitoru.“Doci ce k nama placuci i dace nam hlebove koje su sami zaradili da ih mi razdelimo,jer su u njihovim rukama oni kamenje“.Mozda nisam doslovno citirao jer pisem po secanju.
Svakako da sistem mora biti baziran na privatnom vlasnistvu.Ali ne sme se teziti ni minimalistickoj ulozi drzave,jer ona i pored svih mana jeste jedini garant pojedincu,da ga nece „pojesti“ jaci.
Mislim da je najveci problem ideologija tog drustva,odnosno vera.Sistem mora pocivati na veri u nesta.Cini mi se da pravoslavna crkva,kakvu je znamo,ne moze ponuditi novi zamah.
Na Zapadu je taj zamah bio protestantizam.
@ Nenad
Maltus objašnjava kako se može postići „idealna“ ravnoteža između broja stanovnika i količine hrane: „Sva deca koja se rode iznad broja potrebnog za održavanje broja stanovnika na željenom nivou, neizbežno bi morala nestati, osim ako se za njih napravi mesta smrću odraslih osoba… To mora biti aktivna politika vlasti…“
Od kuda se Maltus svrstava u perjanice liberalizma,procitacete u ovom tekstu (
http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0038-982X/2014/0038-982X1401001D.pdf) Vec u uvodu imate dosta podataka.
Maltusova teorija je netacna,jer po njemu bi do sada trebalo biti na zemlji 257 milijardi stanovnika.Omanuo je „samo“ za 250 milijardi.
Uopste nije uzeo u razmatranje ni tehnicki napredak covecanstva.
Ali te greske neoliberalima nista ne znace,i ma koliko teorija bila pogresna njima je draga jer im imponuje sujeti.Gospodin Maltus je bio svestenik anglikanske denominacije,te je imao dvoje dece.Lepo bi bilo da je dao licni primer svojoj teoriji i dao doprinos srecnijem svetu sa sto manje dece.Kao i obicno liberali (nekada intervencionisti),popuju drugima,a kad im treba eto ih pod skutima drzave.Ko spasi americke banke na pocetku Velike recesije?
Nikada ne slusajte Engleze sta pricaju,gledajte sta Englezi rade.
@Cayo
Следећи Конфучијеву мисао да најпре треба приступити ”исправљању речи”, пробао бих да вам одговорим, иако можда криптично.
Zašto kriptično može to da se analizira veoma prosto?
Ne moramo ići tako daleko.
Čomski to daleko jasnije i dublje objašnjava.
Ali mislim da ste se i Vi lično upetljali.
Tvrdete,
1. Теза: либерали кажу да је приватно власништво основ свег развоја. Апсолутно се слажем и прихватам ову тезу. – Ne navodite izvor iskaza.
Tvrdite,
2. Приватно властништво, познатије под изразом ”капитализам” је монополистичког карактера.Jel ovo tvrde liberali? – Odakle Vam ovaj iskaz?
Ово је од либерала најчешће игнорисана чињеница. Ako to Vi tvrdite kako ste došli do tog zaključka?
Ako to tvrdi neko ko je izkazao tu tvrdnji navedite izvor i obrazloženje.
U nadi da će te mi ove teze uprostiti i pojasniti Pozdrav.
@ Владимир Џ:
Следећи Конфучијеву мисао да најпре треба приступити ”исправљању речи”, пробао бих да вам одговорим, иако можда криптично.
1. Теза: либерали кажу да је приватно власништво основ свег развоја. Апсолутно се слажем и прихватам ову тезу.
2. Приватно властништво, познатије под изразом ”капитализам” је монополистичког карактера. Ово је од либерала најчешће игнорисана чињеница.
Правилно препознајући прву чињеницу, а игноришући другу, добили смо страшног мутанта који тврди да се у два најважнија случаја не ради о приватном власништву: држава и породица.
Тако је игнорисана сва емпирија и цела историја, и тако смо добили финансијску ”елиту” која се уопште не ослања на народ, грану на којој држава седи. Управо стога што је држава практички – ничија.
@Kum
U kakav sistem veruju ljudi koji nevole (neo)liberalizam?
Ovo pitanje bi postavio i svim ostalim koji nevole ove sisteme.
Evo kako je 500 godina pre naše ere kineski filozof Han Fei-Cu, objasnio problem eksponencijalnog rasta (Maltusijanske katastrofe):
Ljudi sada misle da pet sinova nije jako puno, a svaki sin ima također svojih pet sinova, i prije smrti djeda već je dvadeset i pet potomaka. Zato je ljudi više a bogatstva manje; oni teško rade a dobivaju malo. (Granice Rasta, Zagreb 1978.)
@Kum
Dragi moj Kume.
Ne znam kako da diskutujemo a da ne skrenem sa teme u prostakluk.
Kume, Maltus je bio uzoran hrišćanin. Drugo Maltus otvara teške teme (to sam naveo u mom komentaru). Temu je važno otvoriti a da li ća se ona primiti to zavisi od uslova. Setite se Javanđelske priče o – sejaču i semenu-.
Osamdesetih godina Kume u Domu Kulture Čačak, svakog meseca su se održavale odlične tribine na najopštije teme. Od umetnosti, kulture, duhovnosti.Predavači su bili eminentni stručnjaci sa Univerziteta vaćinom Beogratskog, Zagrebačkog, Sarajevskog. Vodio se dijalog Kume a ne rat.
Meni je zainteresaovao jedan sveštenik (monah) iz Manastira Jovanje kod Čačka. starina je duboko zašao u osmu deceniju, duge sede brade prozdačnog Svetosavskog lika, tiho pita predavača doktora sociologije religije:“ Gospodine, jesteli Vi proučili Jevanđelje, e ako ste ga proučili sve to o čemu Vi pričate je tamo napisano. Ja ovde dolazim da cujem reč ljudi iz društvenih nauka, kako bih ono što je zajedničko jevanđelju i nauci prisvojio a ono što je jeres odbacio?“
To Kume, što vi u dokonluku nalazite po internetu, to je Kume loš nauk. Ideje moraju da sazrevaju godinama da bi dobile obrise i vizije istine, Vi Kume tražite ono što je Vama molo ili Vam se snilo. Istina je Kume većinom opora i gorka.
U Vašem drugom obraćanju Kume Vi uporno želite komentatoru da prilepite etiketu na primer liberal, neoliberal, dojuče verovatno i tim omraženim komunistima. To kume nije lepo,jer društvo ima svoje zakone krtanja i biće ono što će biti. Ovako ništa neće biti. To je najgore.
Nego ti moj dragi kume obiđi malinjak i bogledaj da nije promrzao.
Pozdrav dragi moj plemeniti Kume!
@Kum
1)Po tvom znanju, zasto je Maltus bio u krivu?
2) Zasto se Maltus smatra liberalom?
Evo citam o Maltusu,vidici mi se naglo otvaraju i dize mi se kosa na glavi. (gospodin Maltus je predlagao da se viskovi dece likvidiraju.Sta mislite zasto?).Ovaj Maltus se predstavlja kao klasicni liberal.Dakle,njegovi naslednici,neoliberali zadojeni ovakvim idejama ne mogu biti nista drugo do jos gori,ako se moze biti gori.Sa Adolfom smo dobro prosli sta nas ceka.
Tesko zaspim,i bojim se da ce me nocas u snu muciti ove aveti liberalizma.
Ivane,za to ste Vi odgovorni.
Nego Ivane,verujete li vi liberali u vampire?
@ Ivan N.
Dragi Ivane,Vi i dalje istrajavate na liberalnom putu.Taj liberalizam je anahron,vec dugo je aktuelan neoliberalizam.Liberalizam je prosto prevazidjen i iz liberala su mutirali neoliberali,odnosno globalisti.
Gospodin Radulovic je neoliberal,naravno pravi se da je liberal.U njega ne bi globalisti investirali nade i sredstva da je drukcije.
Ako njihov koncept pobedi definitivno u Srbiji,iznenadicete se tim licem koje ce se pojaviti iza ovog „precistog liberalnog“- i nemojte da se uplasite tog cudovista kog cete videti.Setite se da ste to trazili.
Za Marko Boikovica,
hvala na podsecanju. Prateci tu moju misao bice da ce globalisti najvise strepiti upravo od 3D stampaca, od svega sto decentralizuje proces rada i vraca sav potreban rad u okvire porodicnih gazdinstava.
@ Maki
„Globalista koji veruje da mu treba vise od 100000 evra ustedjevine, otplacen stan, sredjeno penziono i zdravstveno, i deca izvedena na put kojim idu dobri ljudi, taj stvarno nije normalan, veruje u cuda isto kao i zena koja veruju da joj treba jos jedan sesir a vec ih ima pedeset.“
Globalisti zapravo treba samo 3D štampač?
https://nkatic.wordpress.com/2015/10/28/jos-jednom-o-sajmu-knjiga/#comment-10819
@Maki
„Voleo bih da nisam u pravu i da neko moze da mi da nijansirano objasnjenje ovog fenomena“
Duboka tema a još dublji problem, tako da rešenje nije nimalo jednostavno.
Jedan od najvećih filantropa Bil Gejts iznosi predlog, da prirast populacije u svetu treba da se kontroliše. To on nije rekao bez veze.
Svetski stratezi razmišljaju 100 godine u napred.
Resursi su ograničeni populacija se uvećava geometrijskom progresijom u odnosu na proizvodnju hrane, klimatske promene uzimaju svoj danak.
Ova godina najtoplija u istoriji beleženja temperature na zemlji.
Kreću talasi seoba narod koje ni masovna stradanja ne mogu zaustaviti.
Ovu njegovu izjavu mediji u svetu dočekali na nož.
Mediji su tako prodorni a tako plitki i neodgovorni.
Maltusova teorija:
Esencijalni element Maltusove teorije o stanovništvu predstavlja detaljno
razmatranje ispitivanje vrsta ograničenja rasta stanovništva.
Prvi Maltusov zakon prirode, po kome je hrana neophodna za čovekov opstanak, nalaže da se broj stanovnika uravnoteži sa količinom hrane. To znači da moraju postojati određena ograničenja rasta stanovništva, jer će u suprotnom sama priroda morati da se pobrine za uravnoteženje ove dve nejednake moći. Ukoliko broj stanovnika daleko prevazilazi količinu hrane, glad je neizbežna posledica takvog disbalansa.
U VII poglavlju Ogleda Maltus ističe da glad predstavlja najstrašniju snalažljivost prirode (Malthus,2007).
Kako je sila stanovništva daleko veća od kapaciteta zemlje da
proizvede sredstva neophodna za ljudsku egzistenciju, „preuranjena smrt
mora u nekom obliku posetiti ljudsku rasu“, a poroci čovečanstva ne
predstavljaju ništa drugo do „energične i vešte službenike depopulacije“
(Malthus, 2007: 53–54).
Oni su, po rečima Maltusa, „prethodnici u velikoj vojsci uništenja i često sami završavaju strašan posao. Ali, ukoliko ne uspeju u ovom ratu istrebljenja, periodi boleština, epidemija, kuge i bede razvijaju se u užasnom nizu, i odnose hiljade i desetine hiljada. Ukoliko je pak uspeh još uvek nepotpun, ogromna neizbežna glad prikrada se uzdižući se, i sa jednim snažnim udarcem niveliše stanovništvo sa zalihama hrane u svetu“ (Malthus, 2007: 54).
PS.
Možda je ovo prejako i van teme ali svakako daleko od našeg mnjenja.
U Srbiji hiljade hektara zaparložene plodne zamlje niko ne obrađuje, a kukamo na liberalizam.
Zaista smešno, postaćemo robovi obrađujući sopstvenu zamlju!?
Sutra pred skupštinom iskazujemo svoju sramotu, glupost i neodgovornost prema budućnosti.
@ Maki
Izvinite,niste meni uputili komentar,ali zelim da Vam odgovorim.
„Globalista koji veruje da mu treba vise od 100000 evra ustedjevine, otplacen stan, sredjeno penziono i zdravstveno, i deca izvedena na put kojim idu dobri ljudi, taj stvarno nije normalan, veruje u cuda isto kao i zena koja veruju da joj treba jos jedan sesir a vec ih ima pedeset. Ne vidim razliku izmedju takvih ljudi i kompulzivnih sakupljaca. Globalizacija je socijalna patologija i sprovode je sociopati, neracionalni ljudi. Voleo bih da nisam u pravu i da neko moze da mi da nijansirano objasnjenje ovog fenomena.“
Upravo to sto definisete kao neracionalnost vodilo je citav svet,pogotovo Zapad kroz istoriju.Covek stvaralac kao i pohlepan covek nikada nije zadovoljan i hoce sve vise i vise.To nije osobina prosecnog coveka,samo prosecan covek je zadovoljan tim sto ste naveli.
Globalizaciju vodi procentualno mala elita,mozda 1 procenat svetske populacije.Ostali razmisljaju „prosecno“.
Elita je uvek drugacije razmisljala od ostalih.Sve imperije su htele da se prosire na ceo svet.Sta mislite,je li vojnik Rima isao u borbu protiv varvara jer mu je elita rekla da zeli resurse kojima varvari „neracionalno“ raspolazu,ili su mu rekli da Rim mora zastititi od varvarskih hordi koje ce doci i unistiti njegov nacin zivota i njegovu porodicu?Tako je i danas.
Elita uvek misli da je superiorna i da se na nju ne moze gledati arsinima obicnih smrtnika.Oni imaju svoje arsine.
U ostalom mozda oni misle da ce novi globalizovani svet biti savrseniji i lepsi za sve pa i za varvare i njihov plebs.Ali kako ti nizi slojevi mogu razumeti njihove uzvisene misli? Eto Vi ste dokaz da ne razumeju.(Ne ljutite se, pokusavam da Vam ilustrujem njihovo razmisljanje.)
Licno mislim da dosta toga potice iz religije,kada se ona deformise i oni istinski postulati ljubavi,vere i nade izblede,pa se zamene surogatima.Posle toga ostaje u coveku i dalje ona „Bozja cestica“,da nije ovde samo da bi imao sta da jede,pije,i gde da spava,tad bi bio jednak zivotinji.Covek i dalje hoce nesta „vise“,a u gordom umu to postaje „nize“.On je tada gori od zivotinje,postaje „demon“.U tome je „stos“ Bozje tvorevine,covek nikada ne moze biti poput zivotinje,samo moze biti gori ili bolji.
Nebojsa, ako je globalizacija privatizacija ogromnih ekonomskih resursa, preko x koraka, y posrednika i z metoda, gde je tu u stvari rast? Tu nema rasta, sva energija rada se potrosi na puku preraspodelu postojecih resursa, kao 45-te. Mentalitet globalizacije nije nista drugaciji od potrosackog mentaliteta srednje klase a koje ste Vi genijalno opisali kao ljude koji veruju u cuda. Globalista koji veruje da mu treba vise od 100000 evra ustedjevine, otplacen stan, sredjeno penziono i zdravstveno, i deca izvedena na put kojim idu dobri ljudi, taj stvarno nije normalan, veruje u cuda isto kao i zena koja veruju da joj treba jos jedan sesir a vec ih ima pedeset. Ne vidim razliku izmedju takvih ljudi i kompulzivnih sakupljaca. Globalizacija je socijalna patologija i sprovode je sociopati, neracionalni ljudi. Voleo bih da nisam u pravu i da neko moze da mi da nijansirano objasnjenje ovog fenomena. Hvala
Za Makija – Pitanje je prekomplikovano za rubriku komentari, pa ću kratko odgovoriti. Dok su nekada države koristile svoje velike kompanije kako bi širile svoju zonu uticaja i promovisale nacionalni interes, danas je, čini se, obrnuto. Države su više u službi kompanija i privatnih interesa. Taj proces je verovatno nepovratan i to ponajviše važi za najmoćnije zapadne države. (Vaša prva rečenica u kojoj ste citirali moj stav nije neposredno vezana za ovu temu.) Hvala na komentaru.
Nebojsa, ranije ste primetili da je i najnesigurnija drzava sigurnija od najsigurnije banke u toj drzavi jer su drzave trajnije od firmi. S obzirom na logicnost svega ovoga sto je Ivan H izneo, mislite li da je drzava kao subjekt civilizacije u krizi ili su samo loze drzave losi subjekti ove civilizacije. Mislite li da najjace drzavne tvorevine imaju perspektivu uprkos silama globalizacije ili je globalizacija preti da obezvredi i najsnaznije medju drzavama. Hvala
@Maki, dozvolite da razložim ovu zgodnu definiciju globalizacije
„Globalizacija je proces privatizacije svetskih ekonomskih resursa koje izvode transnacionalne korporacije pri cemu drzave postaju drugorazredni politicki subjekti.“
U njoj su sadržani sledeći pojmovi
Svetski
Privatno
Proces
Resursi
Transnacionalne korporacije
Države
Pođimo redom:
Definicija jeste lepa, sažeta, jasna.
Zašto je došlo da takve konstalacije odnosa?
Došlo je zato što principom održanja sposobnije ideje potiskuju slabije.
To je svetski fenome koji je trenutno dominantan i svi ostali pokušaji su neuspešni slabašni prema globalnim izazovima. Počev od klimatskih promena do obrazovanja.
Privatno se pokazalo kao najuspešniji sistem svojinskih odnosa i održanja zajednice. Od rodopske zajednice do multinacionalnog povezivanja.
Sad što će slabiji da se ljuti to je normalno. Pa da je slabiji bio sposoban da ojača on bi taj isti princip koristio.
Primer samoupravljanja je praktično dokazao svu utopističku zabludu kolektivizma pod parolom – svačije i ničije-.
Taj proces globalizacije razume i prihvata jedno, uzmi ili ostavi. Mi čekamo vašu propast, jer svoja probleme ne mošeš da rešiš, pa ćeš ponizno sam doći
na naš kazan. A mi ćemo ti dati hleba. Doduše onoliko koliko su nam prijatelj.
Resursi nisu nacionalni. Nije ih ni jedan narod stvorio. Oni su bili tu i pre sazrevanja svesti o nacionu. Tako da je to relativno pravo da koga je trenutno livada njegova je ispaša, a nema stado, a komšiji ne dozvoljava da napasa stoku.
Transnacionalne kompanije su prirodan tok razvoja industrijalizacije i taj oblik privrednog funksionisanja je trenutno najjači. Primer, AEG-a, GOOGL-a, INTEL-a itd.
I na kraju Država. Ona je istrošila svoju ideju. To je mehanizam upravljanja koji više ne može da da odgovore na elementarna pita koje traži većina stanovništva iste.
Zašto je to tako?
To treba reći glasno i jasno. Građanin države neće da snosi odgovornost za sebe onoliko koliko treba. Svi traža nešto od države, od posla do socijalne pomoći. Građanin razmišlja ovako – Radim koliko mogu a uzimam koliko mi treba. Prirodno je da brine i planira svoju egzistenciju i da sam rešava svoje probleme a ne na teret dežave. Si bi da rade kod Države. Da udaraju pečate, budu svetnici, menadžeri, portiri, vozači, kafe kuvarice i primaju redovnu platu do penzije.
E to nije država. Ona prelazi u svoju protivurečnost. Antidržava!
I na kraju jedna apsolutna isatina. Najvitalnija ideja u jednom istorijskom razdoblji je i najbolja ideja.
Šta hoću reći:
Sve slabe i lokalne ideje su mrtvorođane ideje i neumitno idu na deponiju istorije.
Oni koji to neće da vide ne moraju svrstaće sebe na začelje kolone sa neizvesnošću postizanja cilja.
Nebojsa, dozvolite da prilozim zgodnu definiciju globalizacije onako kako je formulisao Dragoljub Stojanov – „Globalizacija je proces privatizacije svetskih ekonomskih resursa koje izvode transnacionalne korporacije pri cemu drzave postaju drugorazredni politicki subjekti.“
Za Nenada,
Hvala na komentaru, ali mislim da ni Bnp nije prava slika jer on podrazumeva i dohodke nasih gradjana van Srbije. Prava informacija bi bila odnos BDPa i BNP u SRBIJI.
TO BI BILA PRAVA RACUNICA, KOLIKO NAS U STVARI KOSTA PRODAJA NASIH PREDUZECA STRANCIMA.
@Dusan
Prva stvar koju sam poceo istrazivati je bila BDP vs BNP.
Danas je to „isto“ a zapravo u tom grmu lezi zeko. 🙂
Samo nastavi, na dobrom, veoma dobrom si putu!
Za Dušana – Tema je malo komplikovanija. Mislim da APR registruje sve prihode agregatno i ne konsoliduje ih. Pri tome, prihodi koje APR ima su samo oni, za koje su podneti bilansi. Poljoprivreda, zanatlije, svi samozaposleni i sl. su van evidencije.
Ne verujem da statistika ima uvid i da prati podatke koji Vas interesuju (plate stranaca, izneti profiti i sl.). Možda grešim, pa ako neko zna podatke neka me koriguje.
Važno je i razumeti da imamo dva agregata – BDP (GDP) obuhvata sve što je što je stvoreno na teritoriji Srbije, bez obzira da li su to stvorili stranci ili domaći, a BNP (GNP) obuhvata sve što srpski vlasnici ostvare bilo gde na svetu. Pretpostavljam da je srpski BNP manji od BDP za 3-5%. To bi značilo da od nove vrednosti BDP-a strancima pripada od milijarde, do milijarde i po evra godišnje. Ovo je gruba procena, jer nisam video da naša statistika objavljuje podatke za BNP. Ponovo, ako je neko to video, neka me ispravi.
Hvala na komentaru.
Uvideo sam gresku u mojoj konstataciji. Ova razlika su ustvari troskovi predmeta rada i amortizacija, ukoliko ponovo ne gresim. Ono sto sam ustvari hteo da vidim je sledece:
Obzirom da nam je privreda pretezno u stranom vlasnistvu, ukupan dobodak koji ostvarujemo u Srbiji delimo sa strancima. Zanima me koliki deo dobodka ide na strane rezidente i koliki deo od toga izlazi iz Srbije?
Moje je misljenje da je to ustvari i glavni razlog zasto ne mozemo da se mrdnemo sa mrtve tacke. Koliko god i da povecam proizvodnju, to zavrsi u ruke stranaca i napusta zemlju. Da li sam u pravu?
Hvala
G. Katicu,
Ako sam ja razumeo dobro razume, podatke, od ukupnih prihoda koje ostvaruju privredni subjekti a to je 8,942,808,00 miliona dinara, Srbiji ostaje nekih 3878024,30 miliona dinara, manje od 50 % u vidu BDPa.
Moje pitanje Vama je sledeće “ Da li to znači da ova razlika jeste dohodak koji strane kompanije iznose iz nase zemlje putem transfernih cena, isplate dividendi ili ima i nečeg drugog?
Unapred hvala,
Za Dušana – U ovom pregledu ćete naći cifre kroje tražite http://www.apr.gov.rs/Portals/0/GFI/Makrosaopstenja/2014/Saopstenje%20o%20poslovanju%20privrede%20u%20RS%20u%202014.pdf?ver=2015-10-30-142422-440. Hvala na komentaru.
G. Katicu,
Imam jednu molbu za Vas.
Da li mi mozete naci informaciju koliko je bruto prihod svih kompanija koje posluju u Srbiji, i koliki je odnos ove velicine u odnosu na Bdp?
Unapred hvala,
Ellen Brown u novom broju Counterpuncha komentariše predlog Jeremy Corbyn-a, koji je u velikoj meri saglsan sa zalaganjem gospodina Katića da se primarna emisija stavi u službu realnog sektora. Finansijska elita prenaglašava opasnost od inflacije u strahu da izgubi monopol. Možda QE stavljen u službu realne ekonomije nije rešenje na dugu stazu ali u ovom posebnom trenutku to predstavlja mogućnost da se zaustavi enormni pad i da se na trenutak predahne. U našem slučaju veliki izazov bi bilo pitanje konkretnog plasmana tih sredstava jer su svi pokušaji da se ona dostave korisnicima preko banaka završila totalnim fijaskom. Banke su se pokazale kao epicentri kriminalne korupcije (RBV, Agrobanka).
http://www.counterpunch.org/2015/09/03/quantitative-easing-for-people-jeremy-corbyns-radical-proposal/
Za Vladimira Stanišića – Pogledao sam video klip koji ste postavili. Što se iznetih teza tiče, mislim da su sasvim korektne i dobro spakovane u kratkom prilogu. Nažalost, ja imam dosta veliki otpor, možda i iracionalan, prema bilo kakvom obliku skraćenih kurseva na bilo koju temu. Bojim se da to odvaja ljude od „debelih“ knjiga i daje lažni osećaj informisanosti. Hvala na komentaru.
Kada god pročitam ovaj tekst gosn. Katića, setim se jedne od lekcija istorije sa omiljenog mi Online Learning Jutjub kanala – ukucati u pretragu „Democracy, Authoritarian Capitalism, and China: Crash Course World History 230“
Ovo je finalna lekcija u kursu i nudi zanimljiv pogled kroz prizmu prošlosti i sadašnjosti, kao i uz opreznu smelost, pogled ka budućnosti.
Ako gosn. Katića i ostale aktivne posetioce bloga ne mrzi da potroše 15 min na lekciju, možda bi bio zanimljiv i neki komentar na temu.
Napokon i konkretni podaci koji pokazuju da je privatizacija Telekoma sasvim sigurno potpuno pogrešan potez.
http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/da-li-ce-privatizacija-unaprediti-telekom-srbija.html
Još jedan jako instruktivan intervju sa Sergejem Glazjevim iz koga se vidi da čak i velika zemlja kao što je Rusija, kad jednom pusti unutra zapadne predatore i prihvati njihovu igru, vrlo teško može da neutrališe tu napast, posebno kad se ta napast raširi među takozvanom „intelektualnom elitom“.
http://thesaker.is/they-just-follow-washingtons-recommendations/
@Ivan (za drugi pasus),
Ovako pocinje,
http://www.forbes.com/sites/kenrapoza/2015/06/07/russias-sberbank-lending-in-chinese-currency/
Preslušao sam podcast u kome je Ellen Brown razgovarala sa Paul Craig Robertsom, gde on doslovno u vezi Evra kaže da su „various countries deceived and tricked into a common currency“. Prema njemu je za Grčku najbolje da bankrotira kako bi izbegla dužničko ropstvo, ali prepreka za ovu poželjnu opciju je to što Siriza ima samo trideset i nekoliko procenata podrške. Kada bi imala 60-70% podrške ovaj scenario bi bio mnogo izvesniji i zemlja bi mnogla uspešnije da se brani od stranih predatora. Kod nas vodeća politička stranka ima potrebni procenat podrške da bi vodila odgovornu ekonomsku politiku ali su strani predatori na vreme shvatili koga treba „stimulisati“ da bi se izvršavali njihovi destruktivni nalozi.
Srbi nisu shvatili da je postojanje domaćeg novca zadnja i najbolja odbrana suvereniteta. Umesto favorizovanja domaćeg novca kod nas se ograničava emisija u skladu sa raspoloživim stranim novcem. To je potpuno obrnuto od onog što su uradili Amerikanci pre nekoliko decenija. Pošto je raspoloživa količina zlata mnogo manja od količine drugih resursa, postojanje zlatnog standarda na destruktivan način ograničava rast privrede. Zato je taj standard i napušten u Americi. Kod nas je primenjena najbezumnija perverzija: od sumnjivog stranog papirnog novca je stvoren fetiš, neka vrsta zamene za zlatni standard, koji doslovno razara suštinu domaće ekonomije i potpuno onemogućava rast.
Za Makija – Na ovom blogu je Nostradurus (naš gost iz Zagreba) čini se insistirao na tezama koje ste pomenuli. Meni se čini da kamate nisu po definiciji neotplative. One su neotplative ako su kamatne stope veće od rasta prihoda (kada su u pitanju krediti privredi i građanima) i kada su kamatne stope veće od rasta nominalnog BDP (kada su u pitanju dugovi država). Tada dolazi do kumuliranja dugova i ekonomskih kriza. U tekstu s početka 2008. (https://nkatic.wordpress.com/2008/01/29/srce-finansijske-tame/) sam pokušao da ukažem na te korene ekonomske krize.
Moguće je naravno da ja sve to ne vidim dobro. Hvala na komentaru.
Nebojsa, u Hrvatskoj je, srecom po njih, aktivna bar jedna politicka partija koja je snazno monetaristicki obojena, zove se Zivi Zid. Partija je podrzana i od prof. dr. Slavka Kulica koji je godinama napadao politiku Centralne Banke i „zivot na dug“ i propagirao snazni ekonomski patriotizam. Zivi Zid propagira da su krediti neotplativi jer se novac za kamate ne emituje u momentu odobravanja kredita, da sistem neizbezno vodi u zaplenu imovine i jacanju bankarskog sektora. Sta mislite Vi o toj tvrdnji, da su krediti neotplativi jer kamate nisu emitovane istovremeno? Hvala
Za Dušana – Nisam odustao od pisanja, ali sticajem okolnosti nisam bio u prilici da pišem. Nadam se da ću do kraja sledece nedelje nešto napisati. Hvala na komentaru.
G. Katicu,
Kao Vas verni pratioc, moram da primetim da sve redje imamo priliku da vidimo nove tekstove.
Mislim da nisam jedini koji ih je gladan.
Nadam se da nte odustali od pisanja na blogu.
Hvala,
У интервјуу, Хадсон каже неке ствари које су чудне и с којима је тешко сложити се.
Ипак, много је важније шта је Мајкл Хадсон расветлио. Покушао да расветли. Он нам је дао капиталну услугу тиме што је изузетно јасно рекао следеће
Сажето, циљ криминалаца је да разоре колективну интелигенцију тако да се садашњи паразитски економски односи задрже као једина опција.
…
Хадсон романтизује ванзападни свет као растућу алтернативу Западу. Ево конкретно како је Хадсон рекао нешто о Русији и Кини – што је супротно чињеницама: http://thesaker.is/the-saker-interviews-michael-hudson/comment-page-1/#comment-111993
Један други пример да он романтизује свет изван САД је овај:
„Стране земље“ су без капацитета да се уједине. Штавише, оне су разједињене унутар себе по много линија, рецимо по линији урбани центри – рурални предели. Уједињене јесу – као резултат силе и претње силом.
Сила може урадити много шта. Да ли је неко видео силу да даје плод, да креира?
Судећи по много чему, српска, руска, венецуеланска колективна интелигенција су већ углавном разорене, и ту је већ победа на домаку. Што је већа помпа око сукоба ових нација с Западом, то је сигурније да је испод „буке и беса“ пустош и одсуство алтернативе.
Све чешће чујем да су Срби пре народ него нација, пре руља него народ. То је оно кључно. Рат у Украјини је тек показатељ како стојите код куће: у домовини, у вашем дому, и на крају крајева у самом себи.
Ja sam isto simpatizer onog što Hudson priča. Voleo bi da su naši njega uzeli za savetnika kao što su letonci.
Izgleda da je nivo štokholmskog sindroma mnogo dublji kod nas, tako da ćemo takve kod nas videti tek kad sve bude uništeno.
za Ivana,
Slažem se, zaista odličan intervju. Iskreno mislim da vi i ja imamo više šanse da shvatimo šta Hudson želi reći od nekoga ko ima visoko ekonomsko obrazovanje. Na uglednim fakultetima ekonomije se studenti svjesno obrađuju na način da ne mogu razumjeti Hudsona. I to sve uz činjenicu da Hudson ne nudi nikakvu novu nauku, on se oslanja na klasične ekonomske teorije iz XIX i XX vijeka.
Obavezno pročitati. U ovom razgovoru je manje-više sve rečeno.
http://thesaker.is/the-saker-interviews-michael-hudson/
Хвала на одговору. Слажемо се.
Иако су државе у питању највећи играчи на свету – нама видљивом – они играју прилично краткорочне игре. Рекао бих, чак: мале игре.
Za Ivana K. – Političke elite su u rukama poslovne elite, ili su u najboljem slučaju te elite tesno spregnute. Snažna država mora ili da obezbedi da najveći deo populacije živi dobro, ili da uveri populaciju da živi dobro. Šta znači živeti dobro, kompleksno je pitanje. U svakom slučaju, Zapad je bio mnogo uspešniji u svojoj misiji ubeđivanja. Ne samo da je uspeo da svoju populaciju uveri kako živi dobro, već je uspeo i da „istočnu“ populaciju uveri kako živi loše. U svakom slučaju, malo ko je sa Zapada bežao na Istok. Hvala na komentaru.
Nebojša Katić u tekstu O Srbiji, melanholično: Ponekad izgleda da, uprkos razvoju znanja, slepilo dominira i da se jasne opasnosti globalno ignorišu. Bojim se da je to ipak samo privid, i da centri moći planiraju budućnost sa punom svešću o globalnim opasnostima. Kada su informacije i kvalitetne analize u pitanju, ostatak sveta strahovito, decenijama zaostaje za najmoćnijim državama, njihovim analitičkim centrima i službama. Ove države uveliko oblikuju budućnost po sopstvenoj meri ……
https://nkatic.wordpress.com/2013/12/29/o-srbiji-melanholicno/
Овде сте говорили о светским центрима моћи у оквиру најмоћнијих држава.
Nebojša Katić, u komentaru (link dole): Šteta je što je verovatno najveći istoričar kapitalizma, Brodel, ostao nepoznat široj publici. Njegova teza je da kapitalizam i slobodno tržište ne idu zajedno, da slobodne tržište postoji samo na segmentu malih preduzetnika, a da je veliki biznis u tzv. zoni senke, skriven, i operiše po svojim pravilima.
https://nkatic.wordpress.com/2013/02/20/fleksibilno-trziste-rada-ili-kako-je-covek-postao-balvan/#comment-2698
Овде сте сугерисали да велики бизнис оперише суверено, ваљда независно од држава, њихових закона.
Ове две тезе треба видети у каквом међусобном односу?
…. Рецимо да Сједињеним Државама управљају трезвени мислиоци који брижљиво обликују будућност САД по сопственој мери, тј. раде на томе да САД буду и остану јака и богата држава.
Они то раде
a) или одбијајући претерани утицај великог капитала, што је виђење које се радикално разликује од преовлађујућег,
b) или као просвећена олигархија великог бизниса: То побија тезу да су екстремне друштвене разлике штетне по друштво и, посебно, да екстремно моћни губе солидарност са јавним и државним интересима.
Ово моје резоновање се заснива на претпоставци да снажна држава на дугом року захтева и трајно добростање шире популације.
Мислим да сам добро описао збуњеност горенаведеним цитатима.
Za Marko-PG,
Zlato nije poskupelo jer vlada SAD ima specijalan ESF (Exchange Stabilization Fund) koji se stara da veštački održava cenu zlata na niskom nivou, odnosno da održava vrednost njihovog papirnog novca na nerealno visokom nivou u odnosu na vrednost zlata. Ovaj spekulativni trik je u SAD podignut na nivo državnog zakona, odnosno zakonom je propisano da se zlato mora obezvređivati! Države koje misle (Rusija, Kina, etc) u ovom trenutku povlače svoje zlato iz SAD, ali samo fizičko zlato, ne i papirno zalto (jer i ono postoji u vidu nekih zapisa koji se navodno mogu razmeniti za fizičko zlato). Srbija sve i da hoće ne bi mogla da povuče svoje fizičko zlato iz SAD jer je mala zemlja. Srpsko zlato koje se čuva u SAD bankama je 100% sigurno, kad ga jednom tamo deponuješ možeš biti 100% siguran da ga više nikad nećeš dobiti nazad. Srbiji će to zlato svakako trebati u nekom trenutku kada bude trebala da plaća vitalne uvozne proizvode poput nafte i gasa, bez kojih nema privrede. Trebaće joj to zlato, ali ga neće imati.
Pokazaće se da je Srbija, kao zemlja koja proizvodi zlato, mnogo bolje mogla da ga zaštiti da je svojim građanima ponudila da deo svoje štednje pretvaraju u fizičko zlato kupovinom buliona ili kovanica. Kad se fizičko zlato nalazi u posedu miliona građana ono je podeljeno na male delove i uvek se može pojaviti u prometu kad zatreba. Kad je ono koncentrisano na jednom mestu i smešteno u stranoj banci, za čas posla može svo da nestane jer je dostupno opasnim špekulantima i razbojnicima. U svom poznatom eseju „In Praise of Idleness“, engleski filozof Bertrand Rasel, između ostalog zapaža da je štednja papirnog novca potencijalno vrlo opasan i destruktivan akt, jer se, umesto da služi podsticanju proizvodnje i potrošnje (produktivnoj ekonomiji) ona stavlja na raspolaganje vrlo nedobronamernim špekulantima – bankarima. Takoreći se taj novac štednjom povlači iz produktivne ekonomije i kruži u spekulativnim transakcijama.
za Ivana,
Ja takodje nisam ekonomista, ali ću uzeti za pravo da iskažem svoje mišljenje da ekonomisti u srednjem nemaju bolje razumijevanje ekonomije od istoričara umjetnosti. Rekao bih da prosječan ekonomista o ekonomiji zna za nijansu manje od prosječnog čovjeka. Ako pogledate šta oni uče na fakultetima, takva situacija će vam biti jasna.
Vi ste u ovom komentaru postavili dobra pitanja, ali mi se čini da su vaši odgovori pogrešni. Na primjer, govorite o problemu zlata, nepovjerenja, jagme, ali ne objašnjavate zašto cijena zlata nije porasla.
Takođe, mislim da nije tačan vaš odgovor na pitanje ko će najviše izgubiti u izglednom slučaju kolapsa dolara. Ja bih rekao da su to oni kod kojih se ozbiljno zarati, kao i oni na koje padnu atomske bombe. Recimo, na kratkoročnom planu već vidimo nekoliko najvećih gubitnika: Arapi (Sirija, Libija) i Ukrajinci.
Osećam se nelagodno dok pišem ovaj komentar jer nisam po struci ekonomista, a većina mojih kolega istoričara umetnosti, uglavnom nema ni najpovršniju predstavu o tome kako funkcioniše svetska ekonomija.
Evo šta ja mislim o temi duga. Ni zemlja koja emituje rezervnu valutu ne može to da radi u nedogled, pa makar imala i veliku vojnu moć. Svako kreditno emitovanje novca ima smisla samo ako će taj „lažni novac“ u nekom trenutku postati „pravi novac“. SAD su emitovale takvu količinu dolara da je svakom obaveštenom čoveku jasno da nikada neće biti stvorene robe i usluge koje mogu da pokriju tu emisiju, ni u samim SAD, niti bilo gde drugde. To se može lako videti po tome kako se sami građani SAD odnose prema svom novcu. Zadnjih godina je potražnja za zlatom takva da se ono kupuje pre nego što je iskopana sama ruda – čeka se po nekoliko meseci da bi bilo isporučeno kupcu. Ova jagma ne bi bila potrebna da građani SAD nisu veoma skeptični prema svom novcu, odnosno da ne očekuju trenutak kada će taj novac postati belodano bezvredan. Naravno, i nelogično niska cena zlata podstiče ljude da ga kupuju pre nego što njihov papirni novac postane nesumnjivi „junk“. Da postoji nada da će US dolar zadržati svoj privilegovani status cela ova operacija kupovine zlata ne bi imala nikakvog smisla. Mi, naprotiv, vidimo da je potražnja za njim u SAD takva da su oni opljačkali zlatne rezerve „saveznika“ (Nemačke, Holandije, etc) kako bi ga spakovali u svoje džepove pre nego se dogodi kolaps dolara. Kao što znamo, kada su Nemci poželeli da vide svoje (fizičko) zlato u trezorima FED, bili su odbijeni sa objašnjenjem da „predstavljaju bezbednosni rizik“. Drugim rečima, njihovo zlato im nije moglo biti pokazano jer je negde „iscurelo“.
Ko najviše gubi u slučaju kolapsa dolara? Onaj koji ga je najviše deponovao u svojim rezervama ili štednji. Arapi moraju da svojim petro-dolarima kupuju bilo šta (pa makar to bio i Beograd na vodi) jer je alternativa tome potpuni gubitak. A Srbija još uvek ima imovine koju vredi kupiti tim prividom novca koji se zove US dollar. Blagoslov za onoga koji poseduje dolare je da može da nađe neku robu koju vredi imati i na vreme zameni svoj junk za tu robu. Tragedija Srbije je da u njoj žive slabo obavešteni ljudi koji uz to smatraju da je velika gnjavaža misliti svojom glavom i veruju da je najbolje upravljanje prepustiti „kompetentnim intelektualcima“ na vlasti.
Nebojsa Katic i Nemirni,
Hvala na odgovorima. U mirnim vremenima, dug je prije svega finansijsko i pravno pitanje. Danas mi sve vise izgleda da je dug politicko, pa i bezbjedonosno pitanje. To dovodi do uznemiravajuceg zakljucka o karakteru danasnjeg vremena.
Međudržavni dugovi se ne razlikuju mnogo od zelenaških dugova pojedinca. I zelenaš koristi finansijski instrument za ostvarivanje kontrole, prisiljavanje na lojalnost i sl. Pojava “duga“ u finansijskom svetu, posebno u poslednjih dvesta-trista godina, je obesmislila funkciju novca kao pokazatelja vrednosti robe.
Preneseno na opšte stanovište, prihvatanje duga je savremen ekvivalent prihvatanja ropstva. Zato je u fokusu globalizacije nametanje duga svim podređenim i slabije razvijenim državama. Ono je “meka“ moć, nasuprot “tvrdoj“ moći koja je rezervisana za naročito neposlušne (Irak, Sirija, Libija, Jugoslavija, Vijetnam, čak i Rusija u doglednoj budućnosti). Guranje evropskih nacija pod jedan kišobran EU je samo korak ka lakšem zaduživanju istih. Naravno, zemlje koje i bez toga prihvataju besomučno zaduživanje bez kraja i konca nije neophodno primiti (Srbija npr.).
Tako je sa slabim ekonomijama, a kakva je situacija sa onim jačim? Za njih ista pravila ne važe. Dovoljno je pogledati spoljni dug SAD, svaka druga država bi se presamitila u agoniji pod teretom takvih dugova, bez obzira na “jaku“ privredu. Šta je onda problem? Problem je u tome što “izuzetni“ nemaju obavezu da te dugove vrate. Tako je, oni te pare dobijaju besplatno, kao donacije. Sve što mi ostali vidimo su brojke “duga“ u stalnom porastu. Kako, pitate se?
Prvo, imaju najjaču vojsku na svetu. Drugo, njihova valuta je svetska rezervna valuta, što znači da je mogu proslediti svakoj drugoj zemlji i ova će je sa radošću prihvatiti. Jedini problem je za šta vezati tu valutu, za to trenutno imaju naftu. Treće, sve ključne svetske organizacije su pod njihovom kontrolom. Čak i da im preti kakva arbitraža ili sud, oni je mogu lako ugušiti.
Slična situacija je sa Nemačkom u Evropi. Ona umesto dolara ima evro, umesto MMF-a i Svetske banke, ima ECB. Jaka vojska joj nije potrebna jer je član NATO, stoga ima zaštitu SAD, pod čijim je i protektoratom. Stoga, dugovi Nemačke prema ECB isto tako ne važe. Opet, vidimo samo brojke u stalnom porastu, dok sva ostala boranija u EU mora da ih vraća.
Kina je shvatila prednost ovakvog modela, pa je i ona počela (sa ili bez dopuštenja Zapada, videćemo) da ga primenjuje osnivajući AIIB (Azijsku banku za infrastrukturu i razvoj). Naravno, rezervna valuta ovde je juan (uz zlato), a garant bezbednosti sistema su vojske Kine i Rusije. Da li će Kina i Rusija uspeti da pariraju zapadnim rivalima, ostaje da se vidi. Ja se iskreno nadam da nisu zakasnili.
Pozdrav.
Za Krleta – Poljski dug zapadnim kreditorima je 1989. bio negde oko 40 milijardi dolara (oko 70 „današnjih“ milijardi). Veliki otpis dugova je pomogao oporavku Poljske u devedestim godinama. Istovremeno, time je smanjen i pritisak da se preduzeća prodaju strancima. Mađarska je, na drugoj strani, masovno prodavala svoja preduzeća kako bi se razdužila i praktično je time izgubila domaću industriju.
Današnji dug Poljske je pre svega privatni dug (građana i privrede) i neoliberali, za razliku od mene, takvo zaduživanje smatraju jako zdravim. Možda Vam ovi tekstovi na tu temu budu zanimljivi: https://nkatic.wordpress.com/2009/11/20/hod-u-mestu-i-gromoglasno-cutanje/, https://nkatic.wordpress.com/2008/08/26/beogradska-lakirovka/. U vezi sa tim gospođa D. Popović je kritikovala moje stavove. Njen tekst je ovde https://nkatic.wordpress.com/2008/09/03/%E2%80%9Ebeogradska-lakirovka%E2%80%9D-kako-da-ne-danica-popovic/, a moj odgovor je ovde https://nkatic.wordpress.com/2008/09/05/promasena-polemika/. Hvala na komentaru.
Gospodine Katicu
Kad vec spomenuste Poljsku;ona je prilikom rusenja komunizma imala spoljni dug od 30 milijardi dolara, a danas je njen spoljni dug oko 400 milijardi dolara.Da li je Poljska imala nekakve koristi od otpisa dela spoljnog duga nasledjenog iz komunizma? Jer ma koliko da su joj otpisali dug ona je danas 13 puta vise zaduzena nego pre 25 godina (gledano u dolarima) a pri tome se razvijala po stopi oko 3-3,5%. Mozete li reci koji su uslovi postavljani Poljskoj prilikom brisanja dugova ( pretpostavljam da je bilo uslova)?
Srdacan pozdrav!
Za Marka-PG – Problem dugova je finansijsko pitanje koje je lako politički instrumentalizovati. Toga je uvek bilo, a bojim se da će toga biti sve više. Poljska je npr. zbog zasluga u rušenju socijalizma nagrađena velikim, neprincipijelnim otpisom socijalističkih dugova – Mađraska npr. nije. U načinu na koji su rešavani dugovi Kipra svakako je bila prisutna i antiruska nota, itd..
Reprogram duga je izuzetno jaka poluga kojom se može uticati na države, i nije slučajno što procesi zaduživanja idu tako lako i što se države gotovo guraju u zaduživanje. Ukrajina će biti sjajan test jer finansijski svet nema za Ukrajinu onoliko tolerancije koliko je imaju politčki krugovi na Zapadu. Ukrajina traži otpis od 40% glavnice, i to nije lako progutatu. Hvala na komentaru.
za Nebojšu Katića,
Prije izvjesnog vremena smo čitali vaš tekst o argentinskom dugu i odluci suda u NY. Istovremeno, svi pratimo prepirke oko opravdanosti grčkog duga i suprotnog grčkog zahtjeva prema Njemačkoj.
Sada imamo situaciju sa ukrajinskim dugom: Ukrajina će, kako izgleda, odbiti da plati dug Rusiji. Pri tome se povremeno poziva na različite osnove: da je to neligitiman dug, jer je dodijeljen „krvavom režimu“ Janukoviča, da je šteta od gubitka Krima mnogo veća ili čak na podjelu sovjetskog nasljeđa. No, stvar ide dalje, Ukrajina takođe pokušava da odbije isplatu duga nekim američkim investiocionim (neko ih naziva „lešinarskim“) fondovima, kao što je Franklin Templeton. Postoje mnoge pravne i tehničke nijanse tog pitanja, stvar se svodi na to da ukrajinska vlada dijeli kreditore na „savjesne“ i „nesavjesne“ i neće da objavi defolt. Pri tome ima podršku nekih uticajnih krugova u SAD.
S druge strane, koliko razumijem, presuda po pitanju Jukosa je izvršna, Rusija bi trebalo da plati 50 mlrd. $. Pošto ova to odbija, u teoriji bi trebalo plijeniti rusku imovinu u inostranstvu. Evropske zemlje to ne žele činiti, osim toga, tamo i nema toliko vrijedne imovine. Jedina imovina koja bi to mogla pokriti su ruske valutne rezerve u SAD. No, ako se krene sa plijenjenjem ruske imovine u inostranstvu, ruski odgovor bi mogao biti vrlo ozbiljan.
Sve ovo me dovodi do pretpostavke da je državni dug u današnje vrijeme mnogo više politička kategorija, negoli pravna ili moralna. Pitanje duga zavisi od odnosa snaga, ukoliko bi Grčka (ili Srbija) postala politički jača od Njemačke, pitanje duga bi se vjerovatno postavilo u suprotnom smjeru. Takođe pitanje duga, sudske odluke i slično su samo jedan od elemenata u današnjem dogovaranju, pritiscima i ratovanju. Dakle, politički instrument, prije svega.
Koliko se vi slažete sa mnom, možete li nešto reći o ovome?
Za Nešu – Telekom je započeo proces širenja i kupovine regionalnih kompanija i to su bile racionalne poslovne (delom i racionalne političke) odluke. Sada je doneta politička odluka da se Telekom proda, jer je to deo nove strategije – prodaje svega postojećeg. Kakvi sve motivi stoje iza ovakvih odluka možemo samo nagađati, ali tu svakako nije reč o poslovnim odlukama. Da jeste reč o poslovnim odlukama, vlada bi nam prezentirala analize na bazi kojih donosi odluku. Ovako, umesto analiza imamo jeftine fraze. Hvala na komentaru.
Što bi englezi rekli “ nisam toliko bogat da kupujem jeftine stvari “ kod nas do sada nije bila zvezda vodilja vlade , konsultanata , ekonomske elite ( ako je uopšte ima ) da prepoznaju zdrava investiranja.Ispravite me ako grešim da ulaganje u telekomunikacije je skoro uvek najisplativije , zbog najbrže vraćenog novca.Da ne dužim jedan primer koji je aktuelan je prodaja Telekoma Slovenije gde je ( kroz primer ) cena jedne akcije na dan 07.05.2008 godine bila 242.99 evra , danas na otvaranju Ljubljanske berze je 98 evra i pri ovoj cena za 6.5 miliona akcija su vredne 650 miliona evra.Sećamo se da je Telekom Srpske plaćen 656 miliona evra ( da se komparativno ne upoređuje infrastruktura , broj korisnika njihovo poslovanje pod EU ) trenutno je neverovatno da naš Telekom Srbija ne nateraju ( vlada , konsultanti , ekonomisti ) da kupi uz pomoć kredtia i postane apsolutni lider u telekomunikacijama u regionu .Ko razume shvatiće , da ne mora sve po dikatatu ( globalizacije ) već i racionalna investicija gde vlada ne izdvaja ni jedan evro a ni dinar.Voleo bih da čujem komentar sobzirom da se ovde vode kvalitetni komentari.
Za Predraga
Ni drasticna povecanja poreza koja najvise pogadjaju penzionere u velikim stanovima su takodje efekat koji ne treba zanemariti kada se razmislja o trzistu nekretnina.
http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2015&mm=06&dd=02&nav_id=999400
Za Makija – Čini se da niko nema snage da se odupre finansijskom kapitalu i zaustavi špekulativne procese koji ponovo ugrožavaju globalni sistem. Kina, na primer, ima sistem devizne kontrole kojim pokušava da spreči priliv špekulativnog kapitala. Iako je sistem delom porozan, Kina za sada uspeva da se odupre špekulativnim napadima. Čile i Malezija su takođe dosta dobro primenjivali sistem kapitalne kontrole.
Što se štampanja novca i inflacije tiče, ključni parametar je vezan za slobodne kapacitete. Kada postoje neuposlena preduzeća koja mogu da proizvode ekonomično, kada je nezaposlenost visoka, pažljivo usmeravanje novca ka takvim kapacitetima ne bi trebalo da dovede do visoke inflacije. Uostalom, besomučno štampanje novca na Zapadu to jasno pokazuje. Naivno je verovati i da je zapadna infrastruktura građena samo domaćom štednjom, ili transferom ino štednje. I socijalistička iskustva pokazuju da se novac može štampati, podsticati privreda i graditi infrastruktura. Bauk inflacije se namerno predimenzioniše kako bi se države držale zavisnim od bankarskog sistema. Hvala na omentaru.
Nebojsa,
-Znate li za neku zemlju cije zakonodavstvo i poreska politika uspesno brane finansijski sistem od negativnog dejstva spekulativnog kapitala, onako kako ste opisali u mnogim tekstovima?
-da li postoji ekonomski parametar ili skup ekonomskih parametara koji pouzdano ukazuju da je ambijent takav da stampanja novca za neposredno ulaganje drzave u opste-korisnu infrastrukturu ne bi izazvalo inflaciju?
Hvala
Za Predraga,
U krajnjoj liniji, bankarski gubici nastali po osnovu nenaplativih kredita se mogu, bar delimično, pokriti i deviznom štednjom onih naivčina koji misle da je novac najsigurniji ukoliko se čuva u bankama. Naravno, njihov novac će biti vraćen za 50, 100 ili n-ti broj godina, baš kao što je vraćena i imovina oteta vlasnicima 1945. godine.
Za Predraga – U Srbiji postoji višak stambenog prostora (https://nkatic.wordpress.com/2011/12/27/mrtvi-kapital/), pa kada na to dodate i ćišćenje bankarskih bilansa kroz aktiviranje hipoteka, scenario koji se pominje u tekstu je realan. Hvala na komentaru.
Gospodine Katicu,
Redovno pratim Vas blog. Posto cenim Vase misljenje, da li mozete da mi kazete da li je ovo realan scenario za Srbiju u skorije vreme?
http://pescanik.net/panika-stize-a
Hvala i puno pozdrava,
Predrag
Za Kejsi – Površno pratim političku scenu u Srbiji i nemam političke kontakte u Srbiji. Niti sam učestvovao, niti bih učestvovao u pisanju programa političkih partija. Hvala na komentaru.
Gospodine Katiću, da li pratite dešavanja u Demokratskoj stranci, konkretno pisanje programa Borka Stefanovića sa radnim naslovom Poruka kapitalu u Srbiji ? Da li ste možda učestvovali u pisanju programa?Kako ga komentarišete? Da li biste uzeli učešće u pisanju programa ukoliko vas pozove Borko?
Hvala vam. Izvinjavam se što moje pitanje nije u direktnoj vezi sa tekstom.
Господине Катићу
У Вашем одговор и сами сте у дилеми:.
„Kada je državna uprava u pitanju, ne možete je razgraditi, ali je možete ubrzano reformisati.
Шта је управа?
Управа је механизам кроз који функсионише држава.
Почев о Чехова, преко,НУшића, Ковачевића имамо лепе примере накарадног управљања сложеним системом званим држава.
Шта је узрок том лошем управљању?
Оновни изрок је негативна кадровска селекција.
Одабир службеника је постигла своју забрињавајућу противуречност.
Тако да „реформисање“ које Ви помињете јалов посао. То смо кроз историју Србије или СФРЈ добро научили. То су само козметичке промене које не дају резултате.
Немој да ме схватите погрешно!
Ја нисам за револуцију, јер револуција једе најбоље а опстају најадаптивнији. Најсвежији приме је пети октобар,
Шта је држава?
Моје мишљење-држава је механизам управљања једном друштвеном заједницим где је већина људи задовољна. Она је творевине људског духа и као појам егзистира више од 4000 године са непрекидним еволутивним побољшањима. Уз неизбежну диајектичку путању успона и пропасти. Чињенично историјским краховима није одолела никад ни једна држава и на тим старим темељима не може настати ново-стара држава. Само нови механизам управљања ствара нову могућност функционисања старог имена.
Ево вам леп историјски пример:
Велика римска империја у четвртом веку нове ере није имала новца да плати комуналце који чисте град РИМ. Хроничари наводе да су у око римског Колосеума свиње ријале паркове тражећи жир.
Овде смо сведоци глобалне кризе која траје и продубњује се забрињавајуће дуго.. Очигледно да смо све нама познате друштвено законске идје, економске, социјалне, хуманитарне потрошили из арсенала унапређења државе на старим изванђалим идејама.
На ову другу Вашу дилему (која је кључ проблема) можда касније.
„Ključno pitanje je samo jedno – kako prisiliti političku elitu da se reformiše i krene drugačijim putem. Priznajem, na to pitanjem nemam dobar odgovor.“
Поздрав
Za Perica – Mislim da je iz mojih tekstova jasno da za autonomni razvoj nisu neophodni lideri, a ni novac iz dijaspore. Taj novac bi došao, a i ljudi bi možda došli, ako bi se videlo da postoji strategija i jasan put Srbije. Što se „nepostojećih“ para tiče, i o tome sam pisao i predlagao moguće modalitete. Kada je državna uprava u pitanju, ne možete je razgraditi, ali je možete ubrzano reformisati. (Uzgred, ne bih se kladio na SANU, bar ne u kontekstu o kome Vi govorite). Ključno pitanje je samo jedno – kako prisiliti političku elitu da se reformiše i krene drugačijim putem. Priznajem, na to pitanjem nemam dobar odgovor. Hvala na komentaru.
@peric
Odlična pitanja, duboka koliko i kriza. Ovaj političko ekonomski put vodi u totalno rasulo. Osnovni temelji države gotovo da ne funkcionišu.
Prečice ne postoje.
Katarza se mora završiti, i ona će biti lekovita za budućnost.
Samo nova, moralno jaka i etična klasa većinom mladih, i manjinom iskusnih starijih nekompromitovanih intelaktualaca potpomognitih kritičnom masom poniženih i uvređenih mogu stvoriti novu doktrinu i ubrizgati tračak nade srpskoj budućnosti, inače ovo je umiranje na rate. Od ozbora do izbora.
Sve su maske pale.
Strah je ušao u kosti, kako sadašnim ideolozima, sitnim šićardžiskim manipulantima, tako i zabludelom mnjenju zatrovanom medijskom propagandom.
Pred zoru se smrzava.
Na žalost, zore još nema.
Nekoliko stvari me interesuje:
– da li domaci „nosioci razvoja i kapitala“ mogu da postoje u situaciji gde druga generacija ( i njihove pare ) zivi u S.Kensingtonu, bas kao i kod stranih igraca.
– da li misleci nosioci razvoja mogu biti samo drzava, domaci nepostojeci institucionalni investitori i recimo crkva. I da li je to u opste odrzvo, posmatrajuci zapadna iskustva. Gde naci nepostojece pare za to.
– posto sam siguran da u Srbiji modernu i mislecu upravu nije moguce stvoriti prirodnom zamenom. Da li je ovde uopste moguce stvoriti nepristrasnu, super-efikasnu mislecu upravu, zbog navika i strukture stanovnistva. Mozda treba uraditi nesto sasvim drugacije – izgradnju uprave od nule, autsorsovati uskoj visoko elitnoj grupi tipa ETF u Beogradu ili SANU+ETF.
„Не верујем да овакви скупови могу имати ефекат на доносиоце одлука, али су они облик капиларног ширења идеја“. Tacno. Nijedna politicka partija u Srbiji, bilo u parlamentu ili van parlamenta nema ovako integralan ekonomski program u svojim politickim statutima. Mozda Radikali i Dveri delimicno programski naginju u pravcu ideja iznesenih na ovom blogu ali infantilan homofobni odnos i ekspanzonisticki elementi cini ove opcije nepopularnim. DSS se raspao, nije nam jasno sta je ostalo od njihove stare ideologije. Nema nam druge, morate direktno u politicko blato, Nebojsa. da uradite sto Kostunica nije mogao a svi ostali nikad nisu ni hteli.25 godina je upropasteno, skoro ceo radni vek jedne generacije je unakazen a ovi rodjeni od 1990-e na ovamo nisu ni dobili mogucnost da vide nesto pametno u drustvu oko sebe, znaci i njihova generacija je upropastena.Dugovi Cvetkovica i Vucica cine da ce i plate buducih generacija biti zestoko oporezovane, ne zarad investicija u infrastrukturu vec za otplatu dugova.
За Бојана – Може бити да су моје „сценске кретње“ биле најживље, па је то згодно за камеру. Мени је као учеснику тешко да оцењујем скуп. Било је занимљивих и информативних излагања, а скуп је био замишљен интердициплинарно. И пар врло младих људи је веома артикулисано износило своје ставове. Добићемо пуну слику када буде објављен зборниk радова. Не верујем да овакви скупови могу имати ефекат на доносиоце одлука, али су они облик капиларног ширења идеја. Хвала на коментару.
Г. Катићу, изгледа да је Ваше излагање било најзапаженије:
Да ли сте задовољни скупом, постоје ли још неке идеје или актери од интереса за посјетиоце блога?
Очекујете ли да би скуп могао да произведе некакве ефекте на доносиоце одлука и медије склоне промоцији неолиберализма?
За Ивана,
Француска је у Другом светском рату изабрала да се супротстави Хитлеру, и њена војска је прегажена исто као и југословенска, једина разлика је у томе што је за њих предвиђен друкчији третман.
Баш тај, француски народ је успео да, за мање од сто година, промени краљевину, републику, царевину, краљевину, републику, царевину и на крају републику. Он је успео да изгласа за претседника анонимуса, само зато што је био рођак Наполеона, а он се убрзо после избора прогласио за цара. Владао је две деценије, све док није дошла пруска војска у Париз и у Версају прогласила Немачко царство, њега су послали у изгнанство. Већину у паламенту су тада имали монархисти и они проглашавају Трећу републику, јер нису могли да се договоре кога да поставе за краља.
Кнез Павле је сменио, поново изабраног, Милана Стојадиновића који је изградио добре односе са Италијом и Немачком, и поставља пробританску владу.
Две године касније Југославија се налази опкољена немачким савезницима, пред спремном интервенцијом Немачке на Грчку, која мора да решава италијанске “брљотине“, без главног војног снабдевача чешке Шкоде, са окупираном Француском…и мења курс за 180 степени. То би се тешко извело и на тротинету…
Иначе, Душан Симовић је после пуча обавестио Немце да ће Југославија поштовати потписано, али Хитлера, познатог поштоваоца споразума, то није нешто инпресионирало, па је послао бомбардере баш на дан свадбе његове ћерке.
Мислим да ствари које говорите о “менталном дефекту народа“ се не могу рећи ни за један народ, а поготову не за српски.
Господине Катићу, извини те на злоупотреби простора за коментарисање коментара, а не за коментарисање Вашег чланка.
Jeste „offtopic“ ali evo kako je Slobodan Jovanović pre mnogo godina, sa malo reči, opisao „diplomiranog primitivca“, odnosno veliki deo naše intelektualne klase:
„On sve ceni prema tome koliko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima u čaršijskom smislu, dakle, sasvim materijalistički… Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom. U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo, koje mu je škola dala.“
@Nostradamus Zagrebacki
Drustvo u kome elita ne zivi od naroda kojim „vlada“ vec od volje stranih elita je osudjeno na propast.
Milošević je izgubio izbore nakon što je dopustio da dugi niz godina deluje tzv. nevladin sektor i opozicione političke stranke finansirane iz inostranstva. To je njegova greška.
Povodom situacije početkom drugog svetskog rata, mentalno nedefektan narod bi izbegao da u njemu uzima učešće, kao što je, u suštini, učinio francuski narod. Naša strana je praktično dobila tu šansu zahvaljujući knezu Pavlu, ali je nije iskoristila.
Hvala na komentarima mojih komentara.
За Ивана,
Претпостављам да је “ментално не дефектан“ народ требало да изађе на улицу, скине пучисте и Петра II, врати кнеза Павла и подржи потписивање Тројног пакта, или да подржи Милошевића који је изгубио изборе.
Мартовске демонстрације су биле последица пуча, а не узрок пуча.
Ви кажете да непромишљено понашање има цену, кад стајемо на пут разјареном нацистичком бику, али се чудите како се не стаје на пут комунистичком бику, заштићеном Црвеном армијом и подржаног од британаца, који ликвидира потенцијалне противнике ноћу по Србији. Приде, Краљ Петар II, “Краљу Перо, цвеће наше, далеко те отераше“, упућује проглас којим позива Србе, Хрвате и Словенце да се уједине и приступе НОВ-у под комадном маршала Тита.
Британска влада је у Грчкој, исто као у Југославији, помагала комунистички покрет отпора и он је постао доминантан, али га је после рата уништила, јер је договорено са Стаљином да је то њена интересна зона…а, можда је и Идн планирао да летује тамо после рата.
Za Vladmira Dž. – S. Kin je kritičar neoklasične ekonomske škole, a Austrijska škola je, po Kinu, preblizu neoklasičnoj školi, preblizu Seju i daleko od Srafe koji je Kinov idol. Ako je to uopšte relevantno, Kinovi stavovi nisu komplementarni sa Austrijancima iako je prema njima manje kritičan nego prema neoklasičnoj školi. On predviđa da bi Austrijanci u 21. veku mogli zameniti neoklasičnu školu, jer je to ista ideološka matrica.
Nisam uspeo da uspostavim nikakvu vezu između komentara Miroslava Čička, na koji se referišete, i Vašeg odgovora. Kina je ovde pomenuo Miodrag Ivanović. Uzgred, moj tekst se ne referiše ni na Kina, niti se bavi temama kojima se Kin bavi. Možda bi bilo bolje kritikovati moj tekst referišući se na teze iz teksta, a ne na Kina koji tu ne može puno pomoći. Hvala na komentaru.
Ivan
„Kad se tiče naroda, povodljivost je nesumnjivo ozbiljan mentalni defekt.“
Ova subjektivna isključivost ima dvostruku manu u pojmu povodljivosti i u pojmu mentalnog defekta jednog naroda.
Znači, od Lazara, Despota Stefana Lazarevića,Đurađa Brankovića,Arsenija Trećeg Čarnojevića, Karađorđa. Miloša Obrenovića, Kralja Petra,Draže Mihajlovića, Tita, Miloševića, Đinđića, Koštunice, Šešelja, Vučića, i svih budućih koju god političku opciju izabrali važi tvoj nesumnjivi princip povodljivosti.
Ne uzimaš u obzir osnovno praktično načelo – sila Boga ne voli, Bog silu ne moli-.
Ili priroda ignoriše manjkavu ideju kao i pojedinca .
@miroslavcicak – Steeve Keena sam često slušao na medijima koji nisu pod kontrolom establišmenta. Njegovo viđenje je dosta komplementarno sa austrijskom školom. Na ovom blogu opet vlada mišljenje da je ta škola osnova današnjeg neoliberalizma (što je po meni netačno).
A i da nema puno zajedničkog sa austrijancima sigurno nema ničeg što naginje ka nekoj levoj orijentaciji, a to je ovde sveta krava (recimo “država koja misli”).
Za Vlada,
Smisao mog komentara je bio sledeći: Kad treba da se ruši pakt sa Hitlerom, mala grupa ljudi podstaknutih sa strane, može da izvede masu na ulicu i da tamo ruši pakt. Naravno, to nepromišljeno ponašanje ima neku cenu. Kad nevladin sektor i opozicione stranke, plaćene sa strane poput prave pete kolone, traže da se ruši vlast petog oktobra, opet masovni odziv. Ali kad dolazi hrvatsko slovenački šloser, nakon što je srpski kralj oteran i nakon što mu je zabranjen povratak, nema nigde nikoga da izađe na ulicu i da protestuje protiv te gadosti. Naprotiv, decenijama nakon toga se pevaju pesme u kojima se narod zaklinje na vernost šloseru. Dakle, kad se sa zapada podstiče bilo kakav nonsens i nepodobština, ovde se to prihvata na nivou dovoljno masovnom da postane realnost. Zato sada, kad treba da se protestuje, opet nema nigde nikoga. Ključnu ulogu u ovome igra nekvalitetna elita, takozvani intelektualci, ili kako ih je nazvao Slobodan Jovanović, diplomirani primitivci. Naši intelektualci uvek vode u destruktivnoj snishodljivosti prema zapadu i glorifikaciji bilo koje rđave vlasti. Ima ona šala koja kaže da na nadgrobniku Jaše Prodanovića treba da piše: „Titu veran, kralju odan, ovde leži Jaša Prodan.“ Kad se tiče naroda, povodljivost je nesumnjivo ozbiljan mentalni defekt. Ne piše uzalud u biblijskoj paraboli o slepcima da „slepac slepca ako vodi oba će u jamu pasti“.
Potreban i divno napisan tekst. Nemam dovoljno znanja za ozbiljan komentar ali mogu da povežem ovaj članak i intervju sa Steve Keen-om. (doduše objavljen na „sumnjivom“ portalu:
http://www.srbijadanas.net/nad-srbijom-se-opet-nadvila-opasnost-samo-naivni-mogu-da-misle-da-se-slika-prvog-svetskog-rata-slucajno-menja/
Čovek je dao i nešto konkretno:
„Мислим да су захтеви студентских покрета изврсни. Алтернативне погледе на то како капитализам функционише треба изучавати све док не еволуира пристојна парадигма. То би могло трајати деценијама, а у међувремену неокласична економија нема право на монопол наставе на свеучилиштима – каже он.“
Pozdrav
Miroslav
За Ивана
“A narod koji je oterao svog kralja i doveo sebi za kralja hrvatsko-slovenačkog šlosera, mora biti da ima neki ozbiljan mentalni defekt.“
Народ, бар у Србији, сигурно није отерао свог краља, а још мање довео неког другог. Највећи спољно-политички проблеми Србије, укљештеној између две империје, Аустро-Угарске и Отоманске, као и између две цивилизације, западне и источне, римокатоличке и исламске, постају нерешиви пропашћу Русије. Србија од 1917 године остаје без великог савезника, Русије, а уместо њега добија великог противника, Совјетски Савез, чију политику спроводи Коминтерна. Договорима који су уобличени на Јалти, у којима је Енглезима било много важније да спасу неупоредиво геостратешки важнију Грчку, него неку Србију или чак, већ прегажену, Пољску, као и претходним Совјетским инсистирањем на искрцавању савезника на југ Француске, стратешки неважном, уместо на Балкан, судбина Србије је дугорочно одређена.
Дакле, да је Идн планирао да живи овде, можда би нешто било друкчије. Али, мени изгледа да нико из Западне Европе, и даље, не планира да живи у Источној Европи која постаје европска Латинска Америка.
Наш “озбиљни ментални дефект“ је симпатичан у поређењу са “лудостима“ које су кроз историју чинили Енглези, Французи, а да не спомињем Немце и Русе. Вероватно се и Пољско не сналажење између Русије и Немачке, може тумачити једино као некакав “ментални дефект“ јер се друкчије судбина овог народа, рационално, не може објаснити.
Za Aleksandra – Na putu sam, pa ću Vam kratko odgovoriti. U tekstu „Neoliberalni koreni svetske ekonomske krize“ https://nkatic.wordpress.com/2010/01/20/neoliberalni-koreni-svetske-ekonomske-krize/ su neki od odgovora na Vaša pitanja. Neoliberalni koncept je žestoko uzdrman, ali njegovi promotori nisu. Ne očekujem da će doći do velikih konceptualnih promena, jer je najbolji trenutak (2008-2012) već prošao.
Koncept države koji misli je važan za sve zemlje, ne samo za male. Ključni izazovi sada postaju robotizacija i koncentracija informacija kod malog broja aktera. Ovi procesi dovode do velike destrukcije starih radnih mesta, ali i do disproporcionalno malo otvaranja novih.
Kad je o vrednostima i smislu reč, nije loše parafrazirati i prilagoditi jednu misao iz Novog zaveta – nisu ljudi ekonomije radi, već je ekonomija ljudi radi.
Što se preporuka tiče, odavno ne čitam makroekonomske udžbenike. Pokušajte sa Blanšarom. On je upravo završio svoj mandat u MMF-u, i po opštoj oceni, uspeo je da malo razdrma „naučni“ deo MMF-a i da pomogne da se neke od starih mantri bolje pogledaju i problematizuju. Hvala na komentaru.
Aleksandar- Po mom skromnom mišljenju lep tekst filiosofije ekonomije.
Lagan, razumljiv i verovatno ispravan.
Pozdrav
Postovani gospodine Katicu, želeo bih da Vam se zahvalim pre svega na intelektualnom integritetu i doslednosti. „Društvena“ uloga elite jeste i delovanje u interesu društva, jer i sama elita ne bi bila to što jeste, da nije postojalo društvo koje je tu elitu iznedrila…Dozvolite nekoliko komentara u vezi Vašeg teksta…
Svojina ili ekonomski rečeno resurs koja se u organizacionom „spajanju“ sa drugim resursima stvara nova vrednost koja se (jedino) može dalje preraspodeljivati može biti u više formi vlasništva (privatna, društvena, državna, zadružna…). Međutim, u osnovi jeste njen menadžment odnosno upravljanje tj. kao što je rečeno njeno „kombinovanje“ sa ostalim resursima kako bi se dobila nova vrednost kao razlika izmedju inputa i outputa…Stoga i njen svojinski oblik (nužno) ne mora značiti i kvalitetan menadžment…Neki od primera u Srbiji to dokazuju, principijelno postavljeno…Postoje „radnička“ preduzeća (Metalac, Planinka Kuršumlija) koja su uspešna, ali isto i mnoge „radničke privatizacije“ su propale…Postoje uspešna državna preduzeća ali ima i neuspešnih i tako dalje….Privatna svojina ne mora (nužno) biti efikasnije od državne….jer, po meni, suština je u „menadžmentu“ te svojine…Problem sa državom kao menadžerom jeste što se politički procesi upliću sa ekonomskim (na primer, partijsko zapošljavanje, ) ili da se socijalna politika države vodi preko preduzeća (na primer, obavezna kvota zapošljavanja za marginalizovane grupe) dok samo preduzeće funkcioniše po ekonomski principima…Stoga, je i jasna poruka vaše konstatacija o suštini privatizacije, odnosno da nekadašnja društvena svojina (bez titulara) predje u „privatne ruke“, pod „objašnjenjem“ da je privatna svojina efikasnija od državne…
Još jednom se moram složiti sa Vama u vezi „mantri i opštih mesta“ ekonomista…Ekonomija je (prilično) jednostavno nauka, bar tako kaže Menkju u „Osnovama ekonomije“ a znamo da reč „ekonomija“ potiče od grčke reči „domaćinstvo“. Suština mantri i opštih mesta jeste i upravo u tome da gradjani ne mogu razumeti stvarnu suštinu ekonomsko-društvenih procesa i stvarne razloge svoga „socijalnog“ položaja u društvu…
Osvrnuo bih se i na Vaše konstatacije o tržištu i zamolio za Vaše mišljenje…Prof. Djuričin je nedavno izjavio da se liberalni kapitalizam u svetu polako završava…Čak je i Fridman pred smrt izjavio da je koncept bio pogrešan…Nažalost, društvene promene sa početka 2000. su se desile u predvečerje sloma liberalnog poretka…Da li mislite da je zapravo izlaz u nekom „trećem“ putu kao što čini mi se sada sprovodi u Velikoj Britaniji da država ne treba reguliše tržište, ali ga ne treba ni ostaviti nekontrolisanim…Zapravo, čini mi se da se pre svega moramo (vrednosno) složiti o „ekonomskom biću“ pojedinca…Ekonomski psiholog Sajmon je pokazao da pojedinci nisu uvek racionalni i da ne raspolažu sa svim potrebnim informacijama za odlučivanje što je u osnovi liberalizma…Da li elite koji bi po definiciji trebalo da „sede“ u ministarstvima treba da otklanjaju nesavršenosti tržišta (na primer, asimetriju informacija)….da li bi elite koje bi po definiciji trebalo da „sede“ u ministarstvima trebalo da primera radi prate makroekonomsko stanje u oblasti poljoprivrede i obaveštavaju da na primer za pet godina neće biti potrebe za njihovim proizvodima ili to poljoprivrednik treba sam da čini…da li su poljoprivredni proizvođači dovoljno racionalni da prepoznaju monopol silosa i svojim udruživanjem „razbijaju“ njihov monopol ili država svojim mehanizmima to treba da učini (na primer, otvaranjem „državnih“ silosa nešto slično što se radi sa robnim rezervama)….
U pravu ste i za prenošenje koncepata iz jedne zemlje u drugu…U pravnim naukama je to poznato kao teorija pravnih transplanata Alana Votsona…Institucije nisu kompjuter koji mogu funkcionisati gde god da se postave….
Zapravo, mislim da se pre svega moramo složiti o vrednostima, jer su svi „društveni projekti“ najpre utvrđeni u „filozofskim“ raspravama (na primer, teorija pravde Džona Rolsa)….taj vrednosni okvir bi se potom dalje utvrđivao u konkretnim politikama u svim oblastima….Možda taj vrednosni okvir treba tražiti u Paretovom konceptu društvenog blagostanja sa primenom teorije igara odnosno izboru dugoročno održive alternative (nasuprot, short term decisions liberalnog kapitalizma koji je i doveo jednim delom do njegovog sloma (kako se opisuje u knjizi „23 stvari koje vam nisu rekli o kapitalizmu….)
Naposlektu, zamolio bih Vas za preporuku o knjizi u oblasti makroekonomije da li je dobar Blansar..
Za Ivana K,
пишеш-све нешто нужно, све нешто колективно, све нешто унапред задато.
Све што је мњене је плод „случаја“ и нужности. Колективизам је плод убеђенје и нинтереса активне већине.
Унапред задато је плод наше немоћи да дефинишемо исход нужности промена, које су поново условљене друштвеним кретањима.
Остале ставове не бих коментарисао јес су плод ваших површних анализа у којима има деценијског утицаја западне пропаганде.
Понављам, стаљинизам је историјска реалност која је као идеја објективно постојала и објективно утуцала на данас видљиво на пример кинеско чудо.
Емоције, супермене, словенски дух, лажне идоле, златно теле, остављам митоманији.
Поздрав
Изгледа да и глобална мафија покушава да популацијама наметне управо ту перспективу хегеловску: све нешто нужно, све нешто колективно, све нешто унапред задато … једном речју фаталистичко, или неумитно. Какав ефекат то има на људске умове? Говорећи из мојег искуства, ти наведени појмови просто као да истискују мисао из главе.
На стотине или хиљаде анонимних прегаоца Совјетског Савеза праве атомску бомбу копирајући нацрт из САД (који је украден шпијунажом) и користећи тешку воду коју им је Запад дао добровољно. Стаљин даје општа наређења да се то уради на бази резона да треба парирати Западу, резон какав би имао и много глупљи човек од њега, – и добија грото признања. Резултат: ето нама словенског супермена, лажног идола и златног телета….
Крајем својег постојања, Царска Русија је имала сјајну стопу индустријализације – међу највећима у конкуренцији осталих земаља у Европи. Совјетски Савез је досегао царски ниво индустријске прозводње тек 1928. Као што сам рекао, да се поврати и на тај ниво, неопходна му је била помоћ из САД и Немачке.
Za Makija – Ogroman je broj mesta kroz koje „curi“ novac: preko niskih poreskih stopa i/ili sistema izbegavanja poreza, kroz besmislene subvencije, kroz davanja nepotrebnih ustupaka investitorima, kroz loše pregovaranje, kroz nepotreban uvoz, kroz korupciju i neznalačko upravljanje, kroz dopuštanje da se tržišta kartelišu, kroz previsoke kamate, itd. itd. Hvala na komentaru.
Film “Kolaps“ sa Majklom Rupertom. Možda su neki komentatori pogledali, ali vredi pogledati ponovo.
Pozdrav.
Ivan,
imenjače želim staljinizam da sagledam iz druge perspektive. Nazvaću je hegelijanski, jer su je Hegelovi sledbenici takav način mišljenja i negovali. To je sistem dinamičkog mišljenja, što znači svako novi aktivno nužan podatak mora se uračunati u procesu konačnog zalljučka.
Hegel kaže u svom znamenitom i genijalnom delu `Fenomenologija Duha´ istorijski gledano jena ideja je skup sukcesivnih kretanja neizvesnosti koje istorija kasnije kristališe u „istinu“ ili jasniji da budem, u jednom komadu Bernarda Šoa genreal kaže ađutantu (mislim ovako, davno sam to gledao – bežimo Džordž jer samo živi možemo pisati istoriju-tako nešto) .
Hoću da kažem sledeće:
Staljinizam je prirodan tok političko nižnih procesa u Rusiji tog vremena. Neću da se opredelim za ili protiv iz prostog razloga jer je to istorijski veome kompleksno pitanje tako i sm odgovor.
Evo par nepobitnih činjenica.
Saljin pravi atomsku bombi. za SSSR pozitivno. Saljin stvara takvu ekipu fizičara naučnika, Kapicu, Landaua, Saharaova da i danas danji njihovi učenici vode glavnu reč u teorijskim oblastima nauke. Kosmička istraživanja su postavljena još za života Cijalkovskog. Staljinizam je stvorio supersilu koja je premostila krizu raspasa SSSR-a, i sačuvala Rusiju. Uporedite ekonomske pokazatelje carske Rusije i SSSR-a pa će vam se analitički sam odgovor nametnuti. Nemoj da me pogrešno razumeš. Nisam je za staljinizam, ali jedno je neizbežno on se istorijski može ponovo nužno nametniti. Ne voljom glasača nego nuždom samog spleta okolnosti.
Pozdrav
Nebojsa,
kroz Vase i tudje tekstove se pominju procesi koje vode do siromasenja nekog prostora/drzave i njene populacije ali se ukazuje i na istovremene procese koji imaju potencijal zadrzavanja vrednosti. I svuda po internetu vidim analogije poput „pumpanje busne gume“ ili kako prof. Slavko Kulic rece na nekom videu „Energija ovog prostora curi na sve strane“. Ta diskrepanca izmedju stvaranja i gubljenja mi je interesantna. Mozete li nabrojati generalno i taksativno mere „krpljenja“ te „busne gume“ ili koje vrste „selotejpa“ i na kojim „rupama“ treba da se stave da nam „kesa“ ne iscuri. Skontao sam citajuci Vase tekstove do sada da je odbrana kursa jedna takva velika „rupa“ jer potpomaze uvoz koji je „curenje“. Imate li vise primera? Hvala.
Još je Bizmark znao za naše sklonosti ka korupciji. Kad je slao diplomate u Srbiju on im je rekao: „Na Balkanu sve može ako si spreman da podmažeš“. To je iz perspektive zapadnjaka potpuno racionalno ponašanje – mnogo je ekonomičnije korumpirati elitu nego ceo narod. Da bi svi Srbi voleli Nemce ovi bi morali toliko da odreše kesu da bi na kraju bankrotirali. Nije to karakteristično samo za Srbe. Hrvati po toj sklonosti ka korupciji više odgovaraju balkanskom tipu, kao da nisu živeli u Habzburškoj monarhiji, više liče na neke ljude koji su živeli u Otomanskom carstvu.
Uzmimo na primer smedrevsku železaru. Američki kupac je po napuštanju fabrike ostavio prvobitni dug uvećan za 400 miliona dolara. Ne samo da je ostvarivao uobičajeni profit u poslovanju nego je siromašna Srbija „donirala“ privatnoj američkoj kompaniji još 400 miliona dolara. Naravno, neko mora da pokrije taj dug. Savet zapadnjaka je da to učine potrošači struje u Srbiji – cena nije dovoljno visoka (da pokrije i poklone Amerikancima)! Praktično su i plate radnika železare pokrivene iz budžeta Srbije, Amerikanci faktički nisu plaćali ni plate radnicima – nije od njih bilo nikakve koristi.
Nemački filozof Imanuel Kant je smatrao da je bolje imati domaću tiransku vlast nego strane okupatore. Niko ne eksploatiše tako neodgovorno i bezdušno kao starnci. A narod koji je oterao svog kralja i doveo sebi za kralja hrvatsko-slovenačkog šlosera, mora biti da ima neki ozbiljan mentalni defekt. Zamislite da Englezi oteraju svoju kraljicu i da iz radničke četvrti u Dablinu dovedu sebi nekog katoličkog radnika da im bude kralj. Šta bi Srbi u tom slučaju mislili o njima je ono što oni misle o Srbima (ali su dovoljno vaspitani da to i ne kažu). Kada neki narod nema kvalitetnu elitu, kao što je nema srpski narod, tada postaje veoma važno da sam narod dostigne neki nivo, jer ako ne dostigne taj nivo – teško njemu! Nemoguće je govoriti o državi koja misli ako u toj državi živi narod koji ne misli. Političari nisu altruisti, nego narod mora da ih natera da rade u interesu tog naroda.
Желео бих да се окренем овој теми. И ја мислим да је од значаја, али из углавном супротних разлога. Стаљинова Русија је била развојна држава, са салдом успешности који тежи да забрињава. Прво што је лоше у том салду је чињеница што је сопствену популацију масовно убијала… што директно, што систематском небригом. Што самоиницијативно, што у тандему с Хитлеровом Немачком.
Најгора и најдубља мана Стаљинове развојне државе је та што је престала да развија, и постоји. Совјетски човек је остао НЕразвијен, тј. психолошки примитиван, и дозволио је да земља пропадне због понуда џинса и жваке.
Други разлог зашто је Стаљинова Русија била јадна у развојном смислу, је тај што свој развој веома дуговала трговском трансферу фабрика, опреме, техничке асистенције, са Запада ка СССР-у. Тај трансфер је почео раних двадесетих и наставио се чак и након краја Другог светског рата. Ову тезу је образложио економиста Ентони Сатон (Sutton) у низу књига, што академских што комерцијалних. Ја, као лаик, узимам у обзир могућност да је Сатон био велики фалсификатор чињеница или изузетно лош аналитичар. Узмимо да је тако. Под претпоставком да је преувеличао трансфер технологије од САД ка СССР-у за триста одсто, испада да Совјетски Савез дугује отприлике четвртину своје изградње средствима Запада и вољи Запада. То није нимало занемарљиво, и свакако је битно у контексту досадашње расправе.
Стаљинов СССР и савремена Србија су дијаметрално супротни по њиховим међународним односима и по односу према индустријализацији.
Додатни разлог зашто у дискусији о савременим малим економијама говорим о Стаљиновој Русији су ове особине:
– бесловесно послушништво према једнима “вишима“од себе, нарцисизам, и презир према другима,
– култ некакве модернизације уз занемаривање дугорочних трошкова
– презир према развоју у прошлим периодима, презир базиран на идеологији
Ово су битне особине како стаљинизма, тако и Србије у пропадању. Отуд, ако се упитамо како то да поред свих капацитета и напора идемо ка све горем, можда је велики део разлога тај што пропуштамо да сагледамо улогу ових понашања, овај скривени полу-стаљинизам.
Nemirni,
bez obzira na vašu dvosmislenost meni je važan domet i sloboda Dragaševog mišljenja,
U mom naslovu je sažet prvi deo njegovog promišljanja gde se može naći dosta verovatnih događaja koji se mogu pojaviti u bidućim društvenim zbivanjima.
Prvi deo teksta nije baš u predelu fantazije.
Dobro, svakodnevno menjanje predsednika Srbije je neodrživo, ali to je zanos mislioca koji je više zanos nego pragma.
Sloboda Dragaševe reči je osveženje u ovom zagušljivom prostoru, ge je na delu samocenzura, slobodne misli. Proklamovana politička demokratija i javna reč je izazvala reakciju samoućiukivanja i to je ono što koči kreativnost društva da traži izlaz iz ovog tora.
Pozdrav
Za Ivana N:
Mislim da je gospodin Dragaš ovoga puta prevazišao sebe 🙂
Za Nostradurusa Zagrebačkog:
Onda se potpuno razumemo. Domaća elita na ovim prostorima je korumpirana i ucenjena, nesposobna da se odbrani od uvozničkih jastrebova. Zato nam svima privreda propada i građani tonu sve dublje u bedu. Problem je u nedostatku pozitivnog, proizvodnog kapitala, ne samo u njegovoj raspodeli. Država bez zdrave ekonomije ne može imati prosperitentno društvo, niti zadovoljiti javni interes.
Pišete dalje:
“To je ključna stvar, desničari postaju patriote bez granica koji žele spasiti državu. Ali nije tako. Oni žele spasiti interese domaćih posjednika kapitala, a javni interes im je samo maska“.
Ako primenimo logiku koju sam gore naveo, zastupajući interese domaćih posednika kapitala, na neki način se štiti i javni interes. Na kraju krajeva, lakše je povezati se sa nekom domaćom firmom, lakše je osnovati novi biznis ako znate da imate zdravu domaću konkurenciju koja ima slične šanse kao Vi, lakše je naći posao u domaćoj privatnoj firmi (manji akcenat na poznavanju stranih jezika i metodologije rada) i bolja je poslovna klima kada radite sa vašim zemljacima.
Takođe, domaće firme će teže izbegavati porez i mnogo teže izvlačiti novac od stranih.
Eto, samo sam hteo da Vam skrenem pažnju na dobrobiti jakog domaćeg kapitala. Sve ovo zavisi i od morala domaće elite i stepena njene korumpiranosti. Marks nas je učio da će svaki kapitalista, bio on domaći ili strani, pre ili kasnije izrabljivati narod. To nije uvek istina.
Mehanizam propasti,
http://www.dragas.biz/reforme-2/
@G. Katiću, i ja bih htio da je državni interes interes državljana jedne države što bi prema Ustavu trebao biti. Međutim, ako znamo činjenično stanje da državnim interesima rukovode kapitalisti i posjednici, onda je jasno da državni interes nije javni, nego interes vladajuće grupe. Koliko ta vladajuća grupa vodi interesa o javnom interesu, toliko će se oba interesa i preklapati.
@Nemirni, oznaku nacionalni interes sam koristi kao zamjenu za državni interes. Tu nisam mislio na interes nacionalista većinskog naroda.
Za Nostradurusa – Razumem Vašu poentu, iako mislim da pojmu – nacionalni interes – ništa ne smeta, i da se taj pojam ne može vezivati samo za jedan društveni sloj. Moj tekst, a to se i iz samog naslova vidi, pokušava da ukaže samo na moguće puteve limitiranja štete. U tom kontekstu, i dalje mislim da je lakše javni interes zaštiti od domaćih lica i kapitala, nego od stranaca. Hvala na komentaru.
@Nostradurus Zagrebački:
Vi tvrdite da nacionalni i javni interes nisu jedno te isto, ali oni moraju da budu isti, inače će nacija da fizički nestane, ili će se asimilirati sa drugom nacijom. Problem koji Vi postavljate je da nacionalni predstavnici rade protiv javnog interesa, protiv “puka“, odnosno naroda (ako sam dobro razumeo, mada mi nije najjasnije na šta mislite pod tim). Grešite, “nacionalisti“ mogu štetiti javnom interesu samo ako ne rade u interesu naroda koji predstavljaju, ako se podčinjavaju interesima stranih država, uključujući tu i nacionalne manjine (ne može interes manjine da bude nacionalni interes većine). Nadalje, ako sam dobro razumeo, Vi negirate postojanje nacija, narod nazivate “pukom“.
Globalisti protiv kojih se borite takođe negiraju postojanje nacije, i zalažu se za pretvaranje sveta u globalno naselje. U tom pogledu, razlika između vaše i kapitalističke ideologije ne postoji. Obe ideologije se zalažu za stavljanje čitavog sveta pod jednu šapu, jednu vlast. Imajte na umu da sam Vas identifikovao kao komunistu, izvinite ako grešim.
“Nacionalni interes po meni je interes onih koji su posjednici kapitala, a javni interes je interes puka.“
Ovo je tačno, ako mislite na neke od glavnih zemalja koje se zalažu za globalizaciju, poput SAD. Opet, i te SAD se zalažu za liberalizaciju ekonomija svih drugih država, dok svoj kapital i resurse ne prepuštaju nikome. Slobodne države poštuju tradiciju i socijalnu pravdu, prirodno težeći kompromisu između kapitalista i “puka“. Alternativa komunizmu postoji već stolećima, a zove se nacionalna država, sa nacionalnom (pretežno domaćom) ekonomijom. Kapital nije nužno loš, ako je podređen interesu nacije. U slučaju Balkana, ekonomiju i kapital drže uglavnom stranci. Još jedna podvala globalista na koju nasedate.
“Zaključno, umjesto globalizacije države bi trebale stvoriti potpuno kompenziranu međunarodnu razmjenu sa novčanim balansom što bi trebalo biti suprotno interesu krupnog svjetskog kapitala.“
Kako mislite “potpuno kompenziranu međunarodnu razmjenu“? Ako pod tim mislite “potpuno ravnopravnu razmenu između država zasnovanu na interesima i potrebama“, onda ste u pravu. To je jedini mogući izlaz, koji je postojao pre početka globalizacije.
Poznati su mi Vaši anti-globalistički stavovi i sa njima sam uglavnom saglasan. Jedini problem mi je da shvatim kako se brisanjem pojma nacije pomaže borba protiv globalizma.
Pozdrav.
Ovo su odlični saveti za narod koji se želi boriti i spasiti ono što se spasiti može, ali narod koji se prepustio sudbini, koji vegetira u desperaciji i kome je naporno da misli, može samo nastaviti da na izborima glasa za propovednike globalizacije.
Poštovani g. Katiću, mislim da vam u tekstu fali definicija nacionalnog (državnog interesa) i definicija javnog interesa u svemu tome. Ova dva intresa nisu ista. Nacionalni interes po meni je interes onih koji su posjednici kapitala, a javni interes je interes puka. Ako je nacinoalni interes posjednika kapitala iznad interesa javnog interesa i proizvodi regule u državi, tada se uopće ne moramo zamarati globalizacijom jer će država biti samo alat za njihov interes. Koliko je nacionalni interes racionalan, je druga priča. Problem je što javnost ne može utjecati na njega. Pa u tom slučaju možemo u nedogled raspravljati o globalizaciji. I tada se naravno pojavi tračak razuma kod domaćih posjednika kapitala i shvate da im ne ide baš kako su htjeli te se tada kao marionete guraju desničari i ultradesničari koji nastupaju kao zaštitnici javnog interesa.
To je ključna stvar, desničari postaju patriote bez granica koji žele spasiti državu. Ali nije tako. Oni žele spasiti interese domaćih posjednika kapitala, a javni interes im je samo maska. Zbog toga možemo očekivati daljnje jačanje desnice kao spasitelja ne samo od globalizma nego i od komunizma. 🙂 Činjenica koja slijedi iz toga je da će prosti puk biti izigran ili od globalista ili od domaćih nacionalista. Trećeg nema jer se naivna raja pouzdaje samo u ove dvije opcije.
Zaključno, umjesto globalizacije države bi trebale stvoriti potpuno kompenziranu međunarodnu razmjenu sa novčanim balansom što bi trebalo biti suprotno interesu krupnog svjetskog kapitala. I to se naravno nikad neće dogoditi. Sve će otići u 3PM. 99% ljudi će postati robovi finacijskog kapitala jer ne znaju i ne žele razmišljati barem par godina u naprijed.
за Небојшу Катића – Ја сам свој коментар написао уз помисао да је и 100% писмено изражавање такође презентација, у битном смислу: наиме, оно је намењено другим особама, намењено је сврси да други сагледају вашу перспективу и увиде. С обзиром на то, и даље сматрам да су моје раније изложене сугестије умногоме валидне. То су препоруке да се буде конкретнији и личнији.
Редовно срећем изјаву економиста да је ђаво у детаљима. То је још један разлог зашто сам за више ослањања на детаље, и платити цену у незграпности.
У овим временима, овај текст може (треба) да буде путоказ у ком смеру треба да иде наше друштво и економска политика..Да се „жонглира“ и чврсто задрже основне полуге развоја државе и друштва.
—
Цитат: „“ Da li je ekonomska politika za koju se zalažem i razvoj na takvim osnovama danas uopšte moguća, veliko je pitanje. Samo država koja misli može dati odgovor na to i takva pitanje, ili bar može pokušati da spasi što se spasiti može.““
—
Наравно, увек вреди покушати, најгора је ситуација да се све пусти низ понуђену нео/либералну речну бујицу.
Код нас је проблем што има много оних државних службеника/функционера/стручњака који су изгледа под контролом неких странаца(служби, организација, олигарха,..), или су нестручни(опет је то неко наметнуо) , … Саветују нас свесно у погрешном правцу.
Али , ипак, на нама је да ли ћемо прихватити све и свја!?
Када се буде прекинуо ланац негативне селекције, када се укину дупе/увлакачи/превртљивци , када дођу стручни људи са карактером, када се свуда уведу нормалне норме друштвено/пословног понашања/етика , е онда ће да нам …
Нема дилеме: „У се и у своје кљусе.“
Za Makija – Predlažem da pročitate triologiju Rat dolara i evra (https://nkatic.wordpress.com/2011/10/13/rat-dolara-i-evra-i-deo/). Verujem da je tu odgovor na Vaše pitanje. Hvala na komentaru.
Nebojsa, molim Vas za objasnjenje samo u kratkim crtama: koje prednosti imaju monetarne vlasti u USA time sto je US dollar rezervna svetska valuta i koji bi manevarski prostor nosioci americke monetarne politike izgubili kad bi dolar izgubio tu funkciju? I cime se ta funkcija dolara kao rezervne svetske valute u stvari odrzava? Hvala puno!
Ne bih remetio harmoniju pitanja – odgovori, ali ima jenan važan detalj. Sve mere napretka su steraotipne same po sebi. Samo nove ne šablonske mere (znači one koje sugurno daju brze rezultat) na žalost one su nepopularne i malo ili gotovo neizvodljive.
Na primer:
Doneti zakon da samo jeno iz familije može raditi u državnoj službi.
Drugo u državnoj sližbi najviše provesti 10 godina, na početku ili kraju karijere.
Treće prirodni odliv (penzionisanje) kako Vi gospodine Katiću kažete neće dati rezultate.
Kluč svih problema je iskrivljena prestava i neodoljiv nagon da cvi radimo kod države po bilo koju cenu, pa i njenog nestanka.
Pozdrav
Za Ljupka – Još uvek ne znam da li ću doći u Andrićgrad. Nadam se da ću znati danas ili sutra. Hvala na komentaru.
Poštovani,
Interesuje me da li ćete lično prisustvovati naučnom skupu u Andrićgradu?
Pozdrav
Za Gorana – Vaša pitanja traže duge odgovore, a moram da Vam odgovorim kratko. Uz to, u ranijim tekstovima sam već pisao o ovim temama.
1. Država može da stimuliše zaposlenost indirektno, kroz forsiranje infrastrukturnih investicija (u širem smislu) koja grade domaća preduzeća, kroz projekat obnove gradova (fasade npr. već padaju na glave prolaznika), kroz novu podelu zemlje i sistematsku pomoć svakome ko hoće da radi zemlju (povrtarstvo pogotovo), kroz strpljivu, osmišljenu i sistematsku pomoć jačanju domaćih preduzeća, kroz prekompoziciju radne snage i stimulisanje žena da rađaju decu i ostaju duže kod kuće, kroz reformu školskog sistema u pravcu tehničkih i agrotehničkih zanimanja, kroz doškolovavanje i prekvalifikaciju i sl..
2. Komparativne prednosti Srbije su poljoprivreda i industrija vezana za proizvodnju hrane, ali klasično shvaćene komparativne prednosti više nisu toliko važne obzirom na veliki udeo servisnog sektora. „Komparativne“ prednosti se razvojnom politikom stvaraju i tamo gde ih nema, ako država ima razvojnu politiku.
3. Državna administracija se može popravljati postepeno, uvođenjem kvalitetnih ljudi na mesto onih koji odlaze. Kroz sistem polaganja teških državnih ispita i kroz selekciju kadrova po tom osnovu, može se reformisati sistem. Japan ima brutalan sistem odabira kadrova i ultra kompetitivnu selekciju. Britanija ima dobar sistem odabira i vrednovanja kadrova, Francuska ima čuvenu školu za „državne“ menadžere (ENA) itd.. Ključ je u selekciji i poštovanju onih koji „državni“ posao vide kao misiju.
Još uvek ne znam da li ću ići u Andrićgrad, a ne znam ni detalje u vezi sa programom i satnicom.
Hvala na komentaru.
Poštovani gospodine Katiću,
i ovaj put Vaš izuzetan članak navodi na razmišljanje i preispitivanje već definisanih „liberalnih“ stavova pre svega o potrebi za malom efikasnom državom.
Molim vas zamo za odgovor na tri pitanja:
1. Kojim merama bi država Srbija mogla da stimuliše zaposlenost (a da nisu već probane i doživele neuspeh kao aktivne mere zapošljavanja Nacionalne Službe). Lično mislim da je rast zaposlenosti i razvoj tržišta rada neophodan uslov svih reformi ?
2. U kojim granama bi država Srbija trebala da stimuliše investiranje, šta su po vašem mišljenju naše komparativne prednosti i šanse u medjunarodnoj podeli rada ?
3. Sada, kada imamo antidržavu po strukturi zaposlenih a treba nam država koja misli – kako izvesti tu promenu državnih službenika ili je to nemoguća misija ?
Shvatio sam iz vašeg poslednjeg komentara da ćete biti u Andrićgradu na ovom skupu. Da li znate kada „nastupate“ pošto bi mi bilo zadovoljstvo da vas čujem uživo a živim u kraju.
S` poštovanjem,
Goran L.
Za Ivana K. – Tekst koji sam napisao bi trebalo da bude objavljen u zborniku sa skupa. Dakle, nije reč o tekstu prezentacije. Da se radi o prezentaciji, tekst bi bio u formi koja odgovara PowerPoint-u. Možda ću na skupu moći da kažem koju reč o tekstu i o osnovnim tezama, ali svakako neću čitati tekst. Uzgred, kada su javni nastupi u pitanju, sve je do te mere šablonizirano, da su i uputstva kako biti originalan, takođe šablon. Hvala na komentaru.
Некада давно сам срео савете да се у презентацијама уносе илустративне приче (анегдоте, доживљаји из искуства), као и конкретна питања публици, – а све то и поред ограничености времена / простора које презентер има на располагању. (*)(**)
Знам и за препоруку: бити свој. Ценим мањинске изборе. Али, Срби се деле и око најједноставнијих тема. Подељени су и око тога шта требају бити национални циљеви. …..
Текст, наравно, узрокује искрену радозналост, срдачну подршку, а вероватно ће добити и аплауз. Надам се да су ти ефекти, у данашње време, довољан успех.
(*) http://math.ucr.edu/home/baez/teaching.html
(**) http://math.ucr.edu/home/baez/advice.html
Za Vladmira Dž. – U Markovom komentaru ćete naći link za moj stari komentar koji se odnosi i na Vaše pitanje. Novčana masa u pravilu stalno raste, a periodi smanjenja novčane mase su kratki i mogu trajati par meseci. Brzina opticaja novca je faktor koji se često zaboravlja. U periodima recesije obično dolazi do usporavanja obrta novca, a time i tražnja pada bez obzira što novčana masa raste. Hvala na komentaru.
„Kada dužnik vraća kredit banci, banka ga dalje replasira i on stalno kruži i multiplikuje se.“
Iz ovog ispada da imamo stalno rastuću masu novca. Banke imaju pravo da prave nov novac kad im neko položi depozit (osnove bankarstva sa delimičnim rezervama).
Međutim, onda se postavlja pitanje odakle dolaze periodi deflacije (koji nisu tako retki)? Videli smo da su centralne banke dale desetine biliona dolara u poslednjih 7-8 godina komericijalnim bankama.
Gde su tolike pare otišle iz opticaja ako jedan te isti novac kruži i on se samo može povećavati?
Za Makija – Verujem da bi vredelo pročitati i po mom mišljenju do sada najbolji komentar gospodina Katića na temu monetarne ekonomije. Komnetar je napisan kao odgovor korisniku Cayo, 16/03/2014 u 10:21:
https://nkatic.wordpress.com/2014/02/14/valutna-kriza-kao-velika-repriza/#comment-5645
Za Makija – Kada dužnik vraća kredit banci, banka ga dalje replasira i on stalno kruži i multiplikuje se. Retko kada se novac vraća centralnoj banci i tu je pre reč o pozajmicama za likvidnost koje centralne banke rutinski daju.
Monetarna oblast je dosta komplikovana i dosadna, sem ako ne želite time da se bavite. Osnove uvek imate u udžbenicima makroekonomije i u udžbenicima monetarne ekonomije, ali vrlo često udžbenici daju pogrešnu sliku o putevima kreiranja novca. Poenta je da novac pre svega kreira bankarski sektor, dok je uloga centralne banke mnogo manja nego što to udžbenici sugeriraju. To pogotovo važi za države poput Srbije na primer. Najpopularniji pisac monetarnih udženika je Frederic Mishkin, ako imate živaca da to čitate. Hvala na komentaru.
Za Sinisu – Ko je „apio“, taj je „apio“. To je zakon kapitalizma. Kasnije se ti koji apišu kultivišu, ali su mnogi počeli na isti način kao i domaći tajkuni. Proces je trajo nešto duže i nije bio tako jasno vidljiv kao danas u tranziciji. Deo odijuma prema tajkunima se namerno stvara, kako bi građani bili oduševljeni kada se obara vrednost tajkunske imovine, kada oni propadaju i kada imovina prelazi u ruke stranaca. Naravno, i tajkuni svojim primitivizmom, nedostatkom mere i odgvornosti podstiču takve emocije. Hvala na komentaru.
За Ивана К. – Алтернатива тајкунима су странци, а њих ни најбоља мала економија не може ставити под контролу. На пар места у тексту сам то покушао да објасним. Можда није лоше прочитати мој стари текст https://nkatic.wordpress.com/2013/05/21/tajkuni-i-drzava-kratka-istorijska-lekcija/. Хвала на коментару.
Odlican tekst! Najvise mi se svidjaju Nebojsini tekstovi koji se bave monetarnom politikom, tj promasajima srpske monetarne politike i u vezi stim imam jedno generalno pitanje, mozda naivno ali nema veze, jednom se zivi: kad potrosac vrati kredit komercijalnoj banci i kad komercijalna banka vrati kredit centralnoj banci, sta se onda desava sa tim parama? Gde bih mogao da procitam vise o funkcionisanju centralnih banaka?
Мислим да сам пронашао одговор на своје питање, у самом тексту:
Kao i do sada, rad g. Katica je patriotski, dobronameran i izuzetno razuman u ovoj situaciji. Ipak, ne mogu braniti stav „ko je apio, apio“, a jos manje onih koji bi to da nastave u Srbiji.
To mi jednostavno ne ide u glavu, to mirenje sa sudbinom, koliko god u to gurao nekakav razum ili pak pokusaj objektivnog sagledavanja prednosti i mana zivota ljudi u okruzenjima tipa „svetlosti pozornice“.
Kao onaj voz u pogresnom pravcu, koliko god te stanice na oko izgledale lepe. one su vise sticaj vrlo grubih istorijski okolnosti i masovnih zloupotreba nego nuznosti „stabilnog“ drustva kojom se to pravda.
Jednostavno, zakon djungle, sila, eksploatacija i neogranicena moc imovine i novca nad ljudima (cijeg bilo) ne moze biti ljudski cilj, i tu stav Vladimira Dz. ima moju simpatiju.
Srdacan pozdrav g. Katicu, ciji napor za Srbiju (a svakako i sire) zasluzuje mnogo vise nego samo obicnu pohvalu i ne zamerite na primedbi.
Управо сам чуо примедбу на ово. Препричаћу је, јер ме занима одговор.
…. Домаћа предузећа која имају поменуте потенцијале су великим делом приватне. Однос већине њихових домаћих власника је ноторно лош. Они већ деценијама показују изванредно ниску друштвену свест. Да држава подржава и подиже моћ те групе људи је – алармишућа идеја. Таква активност би могла више ескалирати проблеме него залечити укупно стање. Шта мислите о томе?
Након горе цитираних реченица, пасус сте завршили следећим исказом:
Овим сте посредно изразили уверење да је непријатељство Западне (или глобалне) мафије према Србији знатно умереније него што се често сугерише, у смислу да је мање фанатично, мање неумољиво или бар мање окренуто детаљима.
У вези тога, сугеришем да можемо правити поређења са случајевима из свакодневног живота, где су се обични људи суочавали са тиранским учитељем или родитељем, и изналазили начине да постижу неке мале циљеве, a временом знатно побољшају њихово стање. Многи примери говоре да и под најстрожим ауторитетима, они без темељне слободе могу знатно побољшати квалитет њихових живота, и повећати перспективе за будућност.
Теза ми је доста прихватљива. Једино сам хтео да је изнесем на површину.
za Branka,
Hvala na komentaru, uglavnom se slazemo, s tim da sam ja veci pesimista. No, čuda su moguća, recimo za mene je pravo čudo transformacija Rusije od 2000. do danas. Sve negdje do 2007. su izgledali kao potpuno beznadežna zemlja. Danas mi takvom izgleda CG. Uz to, CG nije Rusija, znatno je manja, a i ima tendenciju da povremeno nestane sa geografske karte.
Kada CG upoređujem sa drugim zemljama istoka i zapada, uvijek pada u oči nesposobnost da se formiraju nacionalne institucije (sudovi, univerziteti, tužilaštva, agencije itd.). To nije posljedica identitetskih podjela, prije će biti obrnuto. Po tome je CG pomalo slična Ukrajini. To je neočekivano, jer CG, za razliku od Ukrajine ima respektabilnu tradiciju državnosti.
За Бранислава Ромчевића – У тексту сам се бавио малим државама у капитализму, будући да је то реалност. У фусноти 9. сам поменуо социјалистичке државе и њихов успех.
Што се америчке „дозволе“ тиче, она је готово експлицитно у тексту:“.. Сви економски успеси ових држава настали су у периоду Хладног рата, када су државе, како-тако, имале могућност да воде независну економску политику..“ Управо зато сам и увео незграпан појам државе која мисли: „Смисао увођења овакве синтагме служи томе да се још једном укаже да је глобални амбијент данас битно другачији од онога у коме се првобитно афирмисала развојна држава.“
Када је о мимикрији реч, она је у домену технике, а у тексту нисам имао простора да елаборирам и разрађујем тезе, будући да је простор задат од стране организатора скупа. Хвала на коментару.
Врло, врло солидан текст. Пропусти: Да се помене, макар успут, најуспешнија развојна држава досад – Стаљинова СССР; да се каже да је Јапан, као и Јужна Кореја, могао играти улогу развојне државе само с пристанком САД; да се назначе могући модели мимикрије, или, радије, хетмановања; да се мало елаборира улога челног човека – вође у целој парадигми. Све најбоље господу Катићу!
Konačno put koji ima putokaze. Upitanost zašto nam se to događa sto se događa. Veliki posao predstoi. Međutim prvo treba da bude zdrava reč koja pridobija zrav duh javnog mnjenja. Zatim kristalizacija zdravih ideja do dobijanja prvi idejnih kontura zdrave državne konstrukcije,pa onda realizacija kolektivnih stremljenja.
Kako smo utučeni Bogami to ima da potraje,
Svi diskutantima i domaćinu želim napredak u dijalogu.
Mora doći dan preobražaja i izbavljenja iz očaja.
Samo otvoren i pošten dijalog.
Ipak se budi začaureni narodni duh.
Pozdrav
Za Marka-PG,
Na našu sreću, i pored svih suludih pri(h)vatizacija, CG još uvijek ima neke resurse koji su ili u većinskom državnom vlasništvu ili su još uvijek netaknuti, a čija bi nas adekvatna upotreba razvojno povukla naprijed. Sa druge strane, bojim se da je naša državna administracija i suviše oboljela od partitokratije, neznanja i korupcije da bi bila u stanju iskoristiti prethodno navedene činjenice. Dovoljno je pogledati na koji se način država „zaštitila“ od valutnog rizika povodom uzimanja kineskog kredita u dolarima za izgradnju autoputa…u ovom slučaju se ne radi o bilo kakvoj korupciji…u pitanju je kolosalno neznanje naših državnih pregovarača!
Poštovani,
sve čestitke za veoma kvalitetan tekst. Imam slična razmišljanja. Kad raspravljam sa kolegama na koju stranu da krenemo, uvijek kazem da se moramo okrenuti sebi. „Država koja misli“ je okretanje sebi. Ali prije toga, mora čovjek, građanin da misli i da voli državu. Kod nas u Republici Srpskoj, ona se voli samo kad se „nadjačavamo“ sa komšijama u patriotizmu i ratnim dosignućima. A u svim drugim oblastima, radi se protiv države (ništa ne čitamo, ne obrazujemo se, kupujemo diplome, titule, podmićujemo policajce, doktore, ne kupujemo domaće, zavidimo na uspjehu, dijelimo se po svim osnovama). U malim državama, ja se zalažam za još značajniju ulogu države, za direktnu ulogu. Iako imamo Monetarni odbor, i ne možemo dirati carine (CEFTA, SSP), možemo mnogo toga uraditi. U Banja Luci je X tržnih centara, a nema domaćeg domaćeg krompira. Neka država pravi tržne centre, pa prodaje samo domaće poljoprivredne proizvode. Neka država pravi hidrocentrale na malim rječicama. Bolje se zaduživati za te svrhe mirno u tišini, nego živjeti za gram medijskog prostora. Zar smo svi idioti, pa sve stranci moraju da nam naprave, ili smo normalni, pametni ljudi?
Dok ne nestane (a ne znam kako će nastati) moralan čovjek, koji misli i želi dobro svojoj državi (vjerujem da ima država u kojima žive takvi ljudi), ništa nam pomoći neće. Samo će se smjenjivati „slučajevi“ na vlasti, što je posebno izraženo u Srbiji.
Srdačan pozrav.
Za Branka – Sve što ste naveli bi bio zadatak države koja misli, pod uslovom da postoji kapacitet da se takva država napravi. Hvala na komentaru.
G-dine Katić,
Bez obzira na ograničenja raznih vrsta koja prilično sputavaju države regiona u njihovom bržem sveukupnom razvoju, da li smatrate mogućim i efikasnim sljedeći pristup jedne razvojno opredijeljene državne administracije u popravljanju tužnog spoljnotrgovinskih bilansa (bilo koje ex-JU republike):
1. analiza strukture uvoza u posljednjih 10 godina, obzirom da se više od 50% privredne aktivnosti odvija u sektoru trgovine;
2. definisanje liste proizvoda koji se najviše kupuju, a koji se mogu proizvoditi u nacionalnoj ekonomiji s obzirom na lokalne resurse;
3. upoznavanje najvećih domaćih uvoznika i trgovaca sa državnim planom i planiranje postepenog uključivanja definisanih proizvoda u njihovu ponudu;
4. donošenje zakonskih rješenja da se u roku od 3 do 5 godina 50-60% proizvoda iz tačke 2 nađu u ponudi domaćih trgovinskih lanaca i hotelskih kapaciteta u domaćem vlasništvu;
5. određivanje optimalnih kapaciteta fabrika za pokrivanje potreba na nacionalnom tržištu i djelimičan izvoz na susjedna tržišta;
6. određivanje adekvatnog modela investicionog kreditiranja izgradnje fabrika i pokretanje proizvodnje sa dugim rokovima otplate i adekvatnim grejs periodima;
7. maksimalno angažovanje lokalne pameti u realizaciji svih planiranih investcija;
8. definisanje poreskih olakšica za najmanje 5 godina od početka investicije;
9. angažovanje najboljih revizorskih kuća za reviziju izvještaja o investicijama.
Naravno, svaki od ovih koraka se može i mora mnogo dublje razraditi, ali pokušavam biti što koncizniji.
za Branka,
Male zemlje treba da vode računa o svojim resursima još bolje od velikih. CG je, na primjer, imala elitu koja to nije radila, dio resursa je prodala, ostatak upropastila. Tako se svrstala u društvo failure states, zajedno sa Kosovom, možda i Makedonijom, BiH, Ukrajinom (uz ogradu da posljednja, makar formalno, nije mala).
Loša sreća, ali je razlog u tome da se cg političari, oligarsi se malo razlikuju od ukrajinskih kolega.
Za Branka – Kada monetarne poluge nema, onda ostaju samo carinska politika (koliko dopuste), jaka kapitalna kontrola i mere poreske politike. Prednost male zemlje je što se lakše može planirati i usmeravati jer je privredni prostor vidljiviji. Sve ovo je ipak veoma teško realizovati jer je EU, pretpostavljam, zatvorila dosta puteva i ograničila samostalno delovanje. Hvala na komentaru.
Za Cayo – Problem sa smanjivanjem carina je što to ne samo da sugeriraju ideolozi, već to nameću (direktno) i razvijeni, i posredno STO. Uzgred, depreciranje valute je dosta skup oblik zaštite trgovinskog bilansa i dovodi do delimičnog gubitka BDP-a. Hvala na komentaru.
Više nego dovoljno materijala za razmišljanje g-dine Katiću! Zaista odličan tekst. A sada pitanje za vas: S obzirom na priličnu neizvodljivost projekta uvođenja sopstvene valute u jednoj maloj susjednoj ekonomiji koja je zvanično eurizovana, da li je istom uopšte moguće, i ako jeste, u kojoj mjeri, razvojno upravljati? Na koju polugu ‘pametnog’ razvoja biste vi stavili akcenat?
„Kako se gotovo svi putevi za podsticanje izvoza i destimulaciju uvoza (subvencije, carine) polako zatvaraju, kurs domaće valute postaje najvažniji, možda i jedini instrument uticaja na trgovinski bilans.“
Da vas parafraziram vlastitom interpretacijom:
Drzava koja misli nikada nece dozvoliti nametanje fraze po kojoj je nedozvoljeno koristiti carinske i vancarinske barijere radi zastite vlastitog trzista. Drzava koja misli nikada ne dopusta da mere, dosledno sprovodjene od strane razvijenih i uspesnih zemalja u razvoju, a koje cuvaju trziste, dobiju epitet – antitrzisnih.
Stvari nisu toliko komplikovane.Potrebno je samo drzavu domacinski voditi.Bas kao sto familija Walton vodi Wallmart, koji ima preko 2 miliona zaposlenih sirom sveta.Tu nema mesta za lobiste,izdajice I neznalice.Sve se radi iskljucivo u interesu organizacije.Svaki Srbin bi morao sebi da postavi ovo pitanje:
Da sam ja jedini vlasnik cele Srbije, kome bih je poverio?Da li bih poverio asistentu bez I jednog dana radnog iskustva na salteru banke, da bude guverner NB?Da li bih ortopedu poverio da bude ministar rudarstva,psihologu I lekaru da vode telekomunikacije?Lekaru da vodi turizam I trgovinu.
Siguran sam da bi Srbija mnogo bolje prosla od 2000. do danas da smo svu vlast u Srbiju dali u ruke jednom uspesnom zemljoradniku, koji ima veliku I uspesnu stocarsku farmu.
Treba prouciti Belorusiju.Oni ocigledno poseduju I primenjuju formulu koja bi uspesno funkcionisala i u Srbiji.
Cak I da neki Srbin poseduje tu carobnu formula,postavlja se pitanje kako doci na vlast I primeniti je pored nepreglednih horda neiskusnih,nepostenih,nedobronamernih,nestrucnih partijskih kadrova.
Mislim da su partije rak rana Srbije I da je mnogo bolje da postoji samo jedna partija, koja bi birala najbolje ljude za odredjene vazne I manje vazne pozicije.Zasto se zanemaruje da super uspesna I ogromna Kina ima samo jednu partiju?Da li mislimo da smo pametniji od Kineza i zato imamo na desetine partija?Cak I Amerika ima samo dve partije.
Nikada mi nece biti jasno zasto se hiljadu puta stroziji kriterijumi upotrebljavaju za clanove super uspesne vaterpolo reprezentacije ,nego za clanove vlade .
Dobar članak, hvala.
Kada ste govorili o kolonizaciji, izostavili ste još jedan element modernih metoda kolonijalizacije – ofšori. Na ovaj način se kapital iz kolonija izvlači lakše nego u XIX vijeku.
Proces dekolonizacije Istočne Evrope je već počeo, u Rusiji. Ova je već otkazala poslušnost i prestala da bude kolonija Zapada.
Zaključak je na kraju surovo jednostavan, da bi se nešto učinilo prvi preduslov je da se ponovo stvori država. Kada Srbija postane država, otvoriće se mogućnosti da se nešto uradi. Ko ne postoji ne može se ni boriti. O tome je napisano mnogo velikih djela, a jedno od najvećih je „Gorski vijenac“.
Vladimir Dž -“ Ako je cena takve akcije potpuna izolacije zemlje od strane zapada, ja pristajem na to.
Vi, kao i većina vaših posetilaca ovde, niste za to.
Vi smatrate da ako uspemo da nađemo bolje kadrove u Srbiji da će nam krenuti bolje. To je po meni velika naiva.“
Prvi deo vašeg iskaza nije politika već samoubistvo, misleći, da je u omči spas.
Zar nije racionalnije sarađivati sa svima, koji nas razumeju i koji imaju zajedniške interese. Kosovsku tragediju `zalediti´ po rezoluciji 1244 i čekati promenu geoplitičkih odnosa u svetu. Iskustvo Kipra. Do velikih globalnih lomova mora doći uskoro. Gomilanje protivurečnosti eksponencijalno raste. Engleski referendum će biti tačka nultog izvoda neizvesnosti.
Sagni mo se dok ne prođe orkan da nas ne bi oduvao zauvek sa ove balkanske vetrometine.
Drugi deo vaše tvrdnje je sama sebi protivurečna.
Sada moje pitanje Vama glasi: „Kako rešiti teške probleme bez svežih, orginalnih, radnih, nekorunpiranih kadrova? Kojima se mora obezbediti takva klima da aktiviraju ogromnu energiju nade tako što će da ispolje svoju maksimalnu kreativnu sposobnost, Nemojte mi samo reći da ih u svetu nema. Odmah da se izjasnim ja nisam taj. Ako imate ljude koji razumeju i ostvaruju dobru, monetarnu politiku, socijalnu sveru, grade zdrav razvoj privrede, agrara, i umeju da postave temelje za najkomplikovaniji društveni mehanizam zvani DRŽAVA. OK!
I na kraju.
Ako je ovo naiva, kako Vi mislite da demokratski menjate sistem na bolje bez kadrova?
Možda mislite na Božiju pomoć? Uredu. Ali tu ponovo važi Njegova zapovest:
“ Ti dobro i pravično delaj, a Ja ću pomoći „.
Znači bez stručnjaka ne može!
Pozdrav
Овај чланак видим као један солидан преглед главних праваца економске политике тј промјена које би се требале увести на нивоу једне мале и неразвијене државе, попут Србије.
Ипак морам да примјетим одређен несклад између препорука овог текста и Небојшине генерално ЕУ-орјентације тј виђења будућности у ЕУ. Мени изгледа веома невјероватно да се препоруке из овог текста успоставе, и да Србија уђе у ЕУ на средњи рок, и још након тога задобије не-колонијалну позицију.
ЕУ не можемо да окарактеришемо црно-бијело и кажемо да је инхерентно зла или злонамјерна према Србији (или малим државама). Штавише, у ЕУ постоји доста примјера на супротном крају спектра.
Ипак, њихов утицај је миноран и морамо да примјетимо да доминантне елите, или невидљива рука која управља ЕУ, сматра Србију за непријатеља и жели да је уништи. И не само Србе, већ и неке друге народе.
Када кажем униште, не мислим директно физички, већ је довољно и да се друштва доведу у позиције данашње Бугарске, Румуније, Грчке, Хрватске, па можда и Словеније, Естоније, Литваније.. и да сачекају док вријеме не одради свој посао. Потребно је само да их обесхрабре од активних државних интервенција, развоја, контролишу јавни простор и спрече побуну периферије.
Да би се примакла могућности имплементације ових приједлога, мислим да елита у Србији прије свега треба да се ослободи страног утицаја у сфери медија и контролисања јавног простора, економске, одбрамбене, образовне и културне политике, и свих агената у државним институцијама који раде за странке, странце, амбасаде или кога већ.
САД и ЕУ ће снажно и на све начине опструисати увођење ових мјера и покушаће да изазову дестабилизацију.
Затим, ако има намјеру да уђе у ЕУ као не-колонија, српска елита би се требала окренути покушају дугорочног прилагођавања перцепције Балкана и Срба у кључним ЕУ друштвима и елитама. То је процес који ће захтјевати деценије.
Дакле, ови квалитетни приједлози које Небојша износи су, по мени, примјењиви тј даће резултате тек на неки рок од 10-30 година. Њихова примјена ће вјероватно значити замрзавање ЕУ тежњи. То у пракси неће донијети неке посебне промјене, али мора бити засновано на ширем друштвеном консензусу, за који ће требати времена због историје пропаганде и психолошког насиља којима је друштво било изложено.
Биће потребно у међувремену и од нечега финансирати социјални мир, јер ће једна од полуга бити смањивање кредита за ову намјену.
Г. Катићу, отприлике на линији ових тачака које помињете у тексту налази се и Х. Чанг, кога сте уосталом и цитирали.
Кратак и сумаризован преглед његових приједлога и аргумената може се видјети у другом дјелу [1] а у овом коментару ћу се осврнути на неке од њих, јер ме овај чланак у формату подсјећа на његову књигу.
Како не бих превише оптерећивао блог и читаоце издвојио бих пар поглавља, иако их се више може повезати са овим темом.
У својој аргументацији („Капитал има националност“) Чанг закључује да је наивно у оквиру планирања економске политике ослањати се на директне стране инвестиције. Појашњавајући да је већина страних инвестиција у свијету у области аквизиција постојећих фирми (>80%), он инвеститоре дијели на фондове и специјализоване фирме.
У оба случаја њихове инвестиције нису усмјерене на развој и проширење капацитета већ најчешће ка остваривању краткорочног профита. То се обично релизује резањем трошкова и другим оптимизацијама које се у правилу негативно одражавају на локалну економију. Чанг стога савјетује ограничавање страних инвестиција и њихово стављање у контекст који ће утицати и на локални развој. Без државе која мисли и квалитетне администрације, то није изводљиво.
Што се тиче државе и администрације, у претпоследњем поглављу књиге Чанг каже дословно: „за добру економску политику нису неопходни добри економисти“. Ту се наводе примјери источноазијских економија, попут Јапана, Кине, Кореје, Тајвана, гдје су економске политике најчешће стварали и водили правници, инжињери, истраживачи.
Као контра примјере наводи економије Јужне Америке (Чикашка школа) или Индије и Пакистана, гдје су познати економисти диктирали политике али са слабијим или доста лошијим исходима.
По питању тржишта, поглавље 19 издваја чињеницу да пад комунизма није уклонио концепт планираних економија. Иако се у нашем јавном простору свако економско планирање и интервенција осуђује и инсистира на искључивању државе и нерегулисаном тржишту (развој насупрот регулације), Чанг овдје објашњава због чега је неопходна спрега између државе, планирања, корпорација и тржишта.
На крају, у закључцима, упућује се да државе треба да имају веће администрације, и да оне морају да буду активније укључене и интервенционистички настројене, на начин који ће кориговати или компензовати недостатке тржишних процеса. Ово такође иде у линији са квалитетном администрацијом и државом која мисли. Ја сам једино мало скептичан да је то оствариво у тренутном политичком систему.
Коначно, у последњем приједлогу Чанг наводи потребу да се економске догме и доктрине на међународном нивоу релаксирају и да се мањим и неразвијеним државама омогући примјена селективних економских политика. Ово би тражило иницијативе на нивоу међународних тијела.. али у овим транзиционим и динамичним временима, можда је вријеме да се то питање постави на дневни ред?
[1] HJ Chang, 23 Things they dont tell you about capitalism
За Владимира – Шездесетих и седамдесетих година је Пребиш био веома популаран и утицајан у Југославији. То је био период у коме се интензивно размишљало о развојној држави, постколонијалном развоју, смањивању разлика измећу Севера и Југа. Потом су економисти открили да је све то лук и вода, и да је само потребно понављати две речи – слободно тржиште. Ако се ове две речи довољно пута понове, догодиће се развојно чудо. Тако су Пребиш и другови отишли у историју, а наступио је период велике среће. Хвала на коментару.
Глобализација је неминовни и умерени ход модернитета који служи као изговор и покриће за старе процесе империјалне експанзије.
Академска „раван“ насупрот емпиријској „страни“: лажна дихотомија. Постулирали сте лажно двојство. На страну то што многи академици ослањају свој рад на емпирији. У вашим речима (које можебити погрешно тумачим али Ви сте ту да ме исправите) препознајем једно изврдавање типично за технократе: Наиме, сугестија како, идеје и дискусије на страну, „емпирија“ тј. чињенице као таквe, честитом аналитичару указују на истине, које кад се уваже, елиминишу многе болове и омогућавају обичим људима да иду даље с њиховим животима. Та сугестија је базирана на лажи да чињенице могу да говоре само по себи без те ситнице зване интерпретација, интерпретација субјективног ума људског појединца. Људи који су склони овој сугестији су такође склони да се у идејним расправама сасвим изгубе.
Знам: ја сам био такав. Поменули сте како критика често говори више о критичару него о критикованом. Савршено тачно у овом мојем случају. Ја сам чинио описану грешку много више од Вас – толико много да ми је пресела и схватио сам да је треба напустити, па макар по цени великих болова и „непролажења“ кроз живот.
Овај део ја написан толико уопштено и-или толико кратко, да се и с најбољим намерама поједине синтагме могу протумачити – и овако и онако. Зато, као читалац, прижељкујем да се ова тема прошири на један цео чланак или чак серију чланака. Да се разумемо: држава која мисли ми оставља утисак концепта који је потентан, плодоносан. Али кажем да опис мора бити конкретнији да би имао позитивног ефекта, тј. да би учинио да публика стварно побољша разликовање доброг од лошег.
Веома интересантан и стимулативан текст, као и обично.
Поштовани господине Катићу,
желео бих да знам да ли сте упознати са делом чувеног аргентинског економисте Раула Пребиша? Он је један од твораца доктрине супституције увоза, која је утицала на економске политике латино-америчких држава 50-тих и 60-тих. Занимљиво је код овог аутора да је све више у свом развоју постајао левичарски оријентисан, да би на крају заговарао врло оштре мере ради преусмеравања вишка у оне гране привреде које би помогле да се продутиктивност рада сиромашних слојева становништва подигне и тако поправи положај девастираних региона и људи са ниским примањима.
Ако имате било какав коментар о овом економисту, био бих вам захвалан.
Срдачан поздрав,
Владимир Васић
П.С. Текст вам је јако добар. Додао бих само да се развојна политика разних источно-азијских држава често подводи под термин – индикативно планирање.
„Ja sam bio jedan od ljudi koje je predsednik Correa odabrao za komisiju. 18 pojedinaca i 4 nacionalne organizacije je učestvovalo u komisiji. Mi smo bili zaduženi da prekontrolišemo sve ugovore o zajmovima od 1976. do 2006. godine. Radili smo 14 meseci. Analizirali smo dužničke obveznice za dugove MMF-u, Svetskoj banci, i dugove prema drugim međunarodnim organizacijama. …. Uprkos podmetanjima, komisija je uspela da završi svoj posao i otkrila je da je veliki deo duga nelegitiman. Objavili su svoje rezultate državi, koja je to rekla narodu. Posao komisije je učinjen javnim i to je veoma važno. Narod Ekvadora je sada znao zašto su ugovori o zajmovima prošlih režima, posebno onih iz 2000.-te godine, bili nelegitimni.“ – Iz filma Zajmokratija.
Sećam se da ste negativno ocenili ovaj film. Vi niste da ovako nešto učini i vlast u Srbiji. Takođe ste negativno ocenili knjigu Johna Perkinsa.
“Mi smo visoko plaćeni profesionalci koji varaju zemlje širom sveta u milijardama. Oni posuđuju novac od Svetske Banke, USAID-a, i drugih organizacija koje „pomažu”. Taj novac završava u koferima velikih korporacija i u džepove par bogatih porodica koje kontrolišu svetske resurse. Njihove alatke su lažni finansijski izveštaji, namešteni izbori, mita, iznude, seks i ubistva. Oni igraju igru staru koliko i prva carstva, ali ova nova ima zastrašujuću dimenziju tokom ovog procesa globazacije”. – Ispovesti ekonomskog ubice.
Sažeto, vi ste ovo skupa ocenili kao neozbiljno i šarlatanstvo. To je ono što je meni ostalo u sećanju.
Vidite, tu je velika i suštinska razlika između mene i Vas. Vi niste za to da se oforme komisije i ispitaju svi pređašnji dugovi Srbije već da se oni plate ma kakvi oni bili. Ja siguran da među tim zajmovima veći deo su napravili njihovi plaćenici ovde. Na bezbroj drugih primera su nas prevarili kroz istoriju pa sam siguran da su nas i preko zajmova.
Ja ne mogu da živim u lažima. Ja ne mogu da budem prijatelj sa prevarantima i ubicama. Ja sam čovek kao i oni što su 1941 nosili „Bolje grob nego rob“. Ja sam tog kova. Ja sam da se oformi komisija i ispitaju svi ugovori sa stranim kreditorima.
Ako je cena takve akcije potpuna izolacije zemlje od strane zapada, ja pristajem na to. Vi, kao i većina vaših posetilaca ovde, niste za to. Vi smatrate da ako uspemo da nađemo bolje kadrove u Srbiji da će nam krenuti bolje. To je po meni velika naiva.
Ja ne dovodim u pitanje da li Vi imate dobre namere prema Srbiji. Ja sam stekao utisak čitajući vaše tekstove da ste i Vi svesni da je Srbiji predodređa sudbina kolonije. Da to nije naša odluka već naših partnera sa zapada.
Vaš blog vidim kao jedan napor da ne budemo robovi 4 ili 5 reda, već barem 3 reda. Da živimo u jednoj uređenoj koloniji. Vi naravno ne postavljate ovako otvoreno stvari, ali ja imam takav utisak.
Ja ne pristajem da živim ni u kakvoj koloniji pa ni u nekakvoj sa cvetićima. Ja nisam od onih koji bi pristao da postanem poturica ili katolik zarad nekakvog života okružen gedžetima i krpicama.
Kakav je to kvant „biti desetkovan“? Pa zar već nismo desetkovani u zadnjih četvrt veka?
Smeta mi, svi konstatuju probleme a niko ne nudi ili pak sluti rešenje. Svi vide tamnu stranu sadašnjosti (to je lako) niko nema ideju kako!
Od davnina u narodnom biću obitava jeno duboko i mračno proročstvo, hroničari ga pripisuju Tarabiću, ali ono ima dublji vremenski koren.
Glasi u redukovanijoj verziji, otprilike:
„Doći će teška vremena, kad čovek izgubi dušu, cvet miris a narod razum, tada će nastupiti mravlji metež“.
Jedno je činjenica.
Istorijski trenutak nije sasvim jasan da bi se donela kolektivno razumna odluka, nešto se mora i slutiti (imati viziju)!
Dokle će ovo trajati?
Pa verovatno dok nam se svest ne privikne na „realnost“.
Koliko će to da nas košta?
Adekvatno našem kolektivnom JA.
Ta ceh, njegov kvant je kroz istoriju bio uvek papren a kako se stvari odvijaju biće otprilike još papreniji.
Svi na Balkanu grade svoju homogenu nacionalnu svest samo je mi rastačemo najrigidnijim metodama ekstremno populističkom akrobatikom.
To nije nivo istorijski zrelog naroda i njegovih vođa koji moraju obezbediti makar minimum nade za buduće naraštaje !
Za Vladimira Dž. – Šta po Vašem mišljenju treba da radi mala i nerazvijena zemlja? Hvala na komentaru.
Kao i uvek kad su u pitanju tekstovi ovakvog tipa moj razum biva raspolućen. Sa jedne strane autor kritikuje elemente globalizacije a sa druge strane se zalaže da Srbija uđe u globalni Mordor.
Ovo me podseća na politiku koju vodi aktuelna vlast.
Danas politika sedenja na dve stolice ne pije vodu. Sa globalistima se ne može polemisati razumom. Apelovati na njihovu svest je besmisleno. Tu nema popravke i humanizacije sistema, tu nema jednakosti pred pravdom i zaštite interesa većine.
Njihov smisao je samo njihov večan rast. Tu nema ograničene globalizacije. Ne može se biti malo trudan. Za njih je sve ili ništa. Oni nikad neće stati. Tražiti da se adaptiramo globalizaciji je takođe besmisleno. To je totalitaran sistem. Sa takvim sistemom nema nagodbe i traženja rešenja za većinu. Oni žele sve. To podrazumeva da nas mora biti manje da bi oni sve kontrolisali.
Nažalost, kao i uvek kroz istoriju, narod će spoznati pravu prirodu sistema tek kad bude desetkovan.
Poštovani Katiću,
tekst je dobar, njegova analiza bi tražila veliki duhovni napor koji ne bi dao ploda.
Naveo bih jednu zanimljivu sentencu iz ovog teksta koja čini jedan misaoni skok ili dilemu koja mnogo govori o samoj suštini istorijskog paradoksa ovog vremena.
Pišete – U akademskoj ravni, u moru tekstova koji se neprekidno publikuju, zastupnici svake od pomenutih ideja naći će uporište za racionalizaciju i odbranu svojih stavova.
Tačno!
Potom, dodajete.
Na drugoj, empirijskoj strani, situacija je jednostavnija, bar kada je reč o uticaju procesa globalizacije na male i nerazvijene države. Za većinu ovih država, procesi globalizacije su najsličniji procesima kolonizacije.
Ti procesi su potencijalno čak i maligniji od kolonizacije devetnaestog veka, budući da kolonizatori više nemaju nikakvu socijalnu odgovornost prema novim „urođenicima“. „Teret belog čoveka“ više ne postoji – velike sile su se tog tereta oslobodile[2].
Moram primetiti da je dublji smisao prve polovine drugog pasusa složenije prirode nego sto Vi zaključujete.
Po prirodi stvari,empiriji, Velika riba jede mali ribu. kroz istoriju se na žalost taj prirodni nagon ogleda u pohodima Aleksandra Makedonskog, Julija Cezara, Džingi Skana, Fridriha Barbarise, Napoleona, Hitlera a danas globalista.
Tako da ste u pravu da je ona jednostavna. E sad kakve će posledice po nas biti to zavisi od našeg odnosa između dve činjenice: STVARNOG I MOGUĆEG
Princip je isti, samo je stvar istorijskog trenutka za aktivizaciju.
Princip, adaprivnosti je jedini put za naš opstanak.
Uzimam dva karakteristična istorijska primera.
Prvi je moć ili umeće preživljavanja Javreja a drugi je tragična asimilacija Helena.
Bez obzira na to koliko ja, u svojoj tvrdji bio u pravu ili ne, jedno je sigurno, Mi nismo ni jedno ni drugo.
Ako ovako nastavimo od nas neće ostati ni traga, osim,mitskog pomena o veri u `CARSTVO NEBESKO´.
Hvala na inspirativnom tekstu
Još jedan Vaš odličan tekst, po ko zna koji put prošaran osetnom dozom gorčine i bunta protiv svega lošeg što nam se dešava. Moram da priznam kako sve ovde napisano samo sumira sve Vaše prethodne tekstove. Sve je tu, crno na belo, samo treba da se primeni.
Nažalost, kako reči brojnih stručnih ljudi ne dolaze do onih do kojih treba da dođu, sve što smo (nažalost) od Vas dobili je tekst u kome je više-manje sve poznato.
Opet je neoliberalnim dušebrižnicima koji čitaju Vaše tekstove vrlo lako reći, kako opravdavate autoritativnu državu, kako promovišete nedemokratske institucije, prizivate avete iz komunističke prošlosti, izolujete zemlju i tome sl.
Naslušali ste se i sami njihovih pridika. Svoja viđenja i rešenja sam na ovom blogu već izneo, ona nisu idealna, niti stručna. Sve što sam napisao proizvod je zdravog razuma, nekad možda začinjenog previše optimističnim patriotskim težnjama i željama.
Želim Vam sve najbolje u radu, da nam i dalje pišete izvrsne tekstove.
Pozdrav.