U srpskom debatnom i polemičkom prostoru vidljiv je nedostatak usredsređenosti na temu, digresivni način izlaganja i polemike, opširnost i repetitivnost bez ikakvog smisla i mere.
Nekada takav metod komunikacije služi da se izbegnu odgovori i da se manipulišu čitaoci ili slušaoci. Tome se ništa ne može zameriti, jer tada postoji i smisao i cilj i to je deo političkog zanata, na primer. Problem je mnogo veći kada fenomeni koje sam pomenuo nisu posledica namere da se manipuliše, već su rezultat i manifestacija slabosti obrazovnog sistema koji ne uči đake da analiziraju i tumače napisano ili izgovoreno, niti da se jasno, precizno i koncizno izražavaju.
Kada sam bio đak, u okviru časova srpskohrvatskog jezika analizirali su se književni tekstovi i poezija, a đaci su odgonetali šta je to pisac hteo da kaže. Nažalost, u toj vrsti analize važan je prirodni dar, senzibilitet, osećaj za književnost. Ko to nema, neće razumeti kriptičnije književne tekstove i poeziju i ta vrsta „znanja“ se ne može steći na časovima književnosti. Na drugoj strani, ono znanje koje se može steći, nikada nije bilo u nastavnom programu, bar ne u vreme kada sam ja bio đak.
Đaci u Engleskoj, u okviru učenja maternjeg jezika, imaju časove posvećene razumevanju teksta (comprehension) i to se uči još u nižim razredima škole, negde oko devete godine, ako se dobro sećam. Veoma je važno da se sa ovakvom vrstom vežbanja krene od malih nogu. Ovde nije reč o razumevanju književnih tekstova i traganju za dubljim smislom i skrivenom porukom – ne, reč je samo o razumevanju onoga što je u tekstu jasno napisano. Đaci bi kroz odgovore na unapred postavljena pitanja trebalo da pokažu da su pažljivo pročitali tekst i da su razumeli šta u njemu piše. Za ovu vrstu analize nije potreban poseban prirodan dar, potrebno je samo pažljivo i fokusirano čitanje koje se postiže vežbanjem.
Anglosaksonci imaju i kulturu debatovanja koju takođe razvijaju od malih nogu. Ta vrsta treninga je izuzetno važna i morala bi biti standardni deo nastave još u osnovnoj školi.
U čudesnoj knjizi „Lovac u žitu“, Dž. Selindžera, moj omiljeni junak tinejdžerske dobi, Holden Kolfild, takođe ima problem da se drži teme kada govori i stoga loše prolazi na ispitu na kome se mora držati govor. U razgovoru sa profesorom Antolinijem, Holden opisuje još goru situaciju u kojoj se našao njegov drug Ričard Kinsela. Ričardovo izlaganje je na času bilo neprekidno ometano povicima – digresija, digresija, jer on nije uspevao da se drži zadate teme. Ova moja mala književna digresija je imala za cilj da pokaže da se tehnike javnog govora uče i da Anglosaksonci to odavno znaju i praktikuju.
Vratimo se Srbiji. Zamislimo da publika, slušajući srpske javne delatnike, može vikati – digresija, digresija – kada god oni skrenu sa teme. Zamislimo da je moguće vikati – skrati, skrati – svaki put kada govornik zaboravi da nije sam u studiju, ili kada uporno reciklira iste stavove i teze. Ko bi opstao na javnoj sceni?
Zamislimo da voditelji koji intervjuišu sagovornike mogu uvek i svima reći (kada zasluže) – digresija, digresija, ili – to nije bilo pitanje, ili – molim vas skratite odgovor. Zamislite da domaći političari održe govor a da ga ne čitaju, ili da održe improvizovani, nepripremljeni govor. Ko bi ostao u političkom životu Srbije?
Problem fokusa koji imaju domaći javni delatnici karakterističan je i za dobar deo nacije i tu je nedostatak školskog treninga jasno vidljiv. I u privatnim razgovorima se često nailazi na opširnost koja zamara.
Problemi o kojima pišem su možda najbolje vidljivi u blogosferi. U komentarisanju tekstova i stavova, osnovna tema (predmet teksta) se često ignoriše i zamenjuje nekom drugom temom. Usputne rečenice postaju fokus debate. U polemikama se skače s teme na temu, uvode se nove teme a da prethodna ne dobija kakav-takav epilog. Na kraju sve završava razvodnjeno i haotično.
Digresivni način razmišljanja i polemička nedisciplina nisu vezani ni za manjak inteligencije, ni za manjak obrazovanja, niti se tu nužno krije nekakva zla namera. Školski sistem jednostavno nije pomagao da se mladi mozgovi na vreme strukturiraju i nauče osnovnim pravilima analize teksta i debatovanja. Svako je prepušten sebi i svom daru za meru.
Možda je dobra ilustracija fenomena nefokusiranog i digresivnog čitanja vidljiva u mojoj polemici sa gospođom Danicom Popović iz 2008. godine. Čitaoce upućujem na sledeće tekstove:
Moj tekst: https://nkatic.wordpress.com/2008/08/26/beogradska-lakirovka/
Reakcija gospođe Popović na moj tekst: https://nkatic.wordpress.com/2008/09/03/%E2%80%9Ebeogradska-lakirovka%E2%80%9D-kako-da-ne-danica-popovic/
Moj odgovor: https://nkatic.wordpress.com/2008/09/05/promasena-polemika/
Završni tekst gospođe Popović na koji nisam odgovorio i kojim je polemika završena: https://nkatic.wordpress.com/2008/09/09/nista-od-polemike-danica-popovic/
Zanimljivo i poučno iskustvo sam imao i sa gospodinom Stojanom Stamenkovićem, poznatim srpskim ekonomistom povodom njegove interpretacije jednog mog teksta.
Tekst https://nkatic.wordpress.com/2008/05/20/nostalgija-i-duznicka-faktografija/,
gospodin Stamenković je čitaocima predstavio ovako:
https://nkatic.wordpress.com/2008/05/27/volja-gradana-stojan-stamenkovic/.
Nisam imao volje da se upuštam u raspravu i kratko sam odgovorio ovim tekstom:
https://nkatic.wordpress.com/2008/05/29/menjanje-sustine-danas/
Možda podizanje kvaliteta i fokusiranosti debate neće bitno doprineti i pomoći da se Srbija uhvati u koštac sa ekonomskim i socijalnim mukama pod kojima tone i propada, ali i taj problem svakako doprinosi lošem stanju.
Ako to već nije urađeno, sugerirao bih da se u školske programe uvedu predmeti razumevanje teksta i debatovanje. Anglosaksonski školski sistemi nisu najbolji na svetu, ali se i od njih nešto može naučiti. Ako to škola neće, sugerirao bih svima koji imaju decu, da sa njima vežbaju ove dve discipline. (Kad već dajem predloge za dopunu nastavnih planova, predložio bih da se u škole uvede i predmet pravila lepog ponašanja, i to ne fakultativno).
Uvek će biti ljudi koji od opširnosti ne mogu pobeći, kojima fokus izmiče i koji u polemikama i debatama gube osećaj za mesto i vreme. Škola i roditelji bi te probleme trebalo da uoče i da ih koriguju koliko se to može.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
Svidja mi se Vaš tekst i kao roditelj osnovca potpuno se slažem sa Vašim predlozima za dopunu nastavnog plana i programa.
Такође, емоционална порука може бити у сврху одвраћања пажње – то је мач са две оштрице.
Најсвежији пример је чињеница да због коментара препуних дневне политике нисам, у први мах, уопште приметио најновији Катићев текст.
Разумевање текста је уско повезано са емоционалном поруком. Уколико је емоционална порука нејасна, сам текст је нејаснији те самим тим и неразумљивији.
Можда би требало извршити емоционалну анализу текстова кориштених за вежбе разумевања. Недавно сам се чудио, баш овде на блогу, због чега је један од постова изузетно провокативан, а истовремено потпуно непримећен. Потом сам схватио да је разлог једноставан – одсуство емоционално јасне идентификације. Можда би требало превести ту изјаву на српски:
”Свакако бих се сложио са Председником Николићем да треба створити реалне ратне услове за увежбавање наше војске. Да није било Вуковарске битке, оперативно стање наших снага било би још горе 1992. Да није било ни јасеновачког логора 1941, покрет отпора би био далеко слабији 1942.
Потребно је што скорије војно дестабилизовати Босну и Херцеговину. Има ли Србија за то снаге, велико је питање.”
Пошто је оригинал везан за касапницу руског меса, емоционална реакција читалаца је изостала.
Пробни балони разумевања се стално пуштају, упечатљив пример су изјаве Била Гејтса о елиминисању проблема пренасељености Азије – вакцинама. Та изјава неће утицати на евентуалне геноцидне намере (по међународном праву г. Гејтс би требао да одрапи најмање 40 година робије) али њеном наручиоцу даје информације о расположењу и интелектуалном нивоу јавности.
Nebojša Katić: Ako to već nije urađeno, sugerirao bih da se u školske programe uvedu predmeti razumevanje teksta i debatovanje.
Откуцао сум на Google речи ,разумевање текста’ и добио сам обиље резултата из области педагогије и школства:
https://www.google.com/search?q=разумевање+текста
Разумевање текста се помиње 47 пута у овим ,припремама’ учитеља за часове српског у првом разреду : http://tinyurl.com/j99k3w7
Онда сам откуцао reading comprehension Serbia pisa , и подсетио се компаративно јадних резултата Србије на релевантним тестовима:
Click to access CEPSJ_2011_3_Pavlovic_Big_Improvement_D_A.pdf
Пре свих ових претраживања, помислио сам: Тема разумевања текста је уско везано за препричавање прочитаног. И то је нешто што се од памтивека радило у свим школама, на свим нивоима, до те мере да је многим ђацима дојадило.
Све ове чињенице, скупа сагледане, мени сугеришу улогу опште друштвене културе.
Бојане,
Написао сам одговор, али сам одустао од објављивања. Накнадно сам се предомислио, након текста о хришћанству и сексу, и ”православне” пропаганде у коментарима.
Блог сам афирмативно поменуо јер ми је омогућио да прочитам и књигу и невероватну интерактивну рецензију, и то пре њеног издања. Књига се још чита.
Такође је врло интересантно што је број провокатора изузетно мали, и не могу да ”дођу до изражаја”. Можете то да упоредите са ”хришћанским” форумом Поуке, где врви од њих. Чак има подфорум ”монета”, где се организовано сакрива суштина система делимичних резерви:
http://www.pouke.org/forum/forum/28-%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0/
Не знам колико сам схватио на какву неуспешност мислите, али зато имам занимљиву дигресију.
Не бих да нагађам коју платформу деловања предлажете за једног српског економисту, али ако имате идеју, поделите је и са мном. Чим чујем да је Катић купио неку телевизију, обрадоваћу се.
Чини ми се да је црква до недавно имала знатну улогу у РТВ агенцији, Рател, како беше? Имплицитно је тако благословљен садржај ТВ програма.
Било би добро да и свештеници засучу рукаве и да проговоре о нечему сем псовања, помисли, прелести, професионализма за паре, и сл. Село гори, попови се чешљају.
Например – закидање плата најамницима. Највећи појединачни грех произашао из среброљубља. Лоповске ”мере штедње”. Влада, професори, партије, и маса идеолога, оправдавају ово. Црква ћути. Ваљда Катић треба да облачи мантију и кади по Београду, и да објашњава влади шта је грех а шта не? Да ли сте ИКАДА чули свештеника да прича о овоме?
Када сам отворено питао познанике – што не притисну свештенство да ПРОГОВОРИ о реалним проблемима данашњице, добио сам беле погледе и збуњене одговоре. А зато сви питају за зелену карту.
Мој савет – или се пакујте или туците то свештенство. Нема више комунизма, ништа их не оправдава што ћуте. Туците их сада, јер ће ускоро да испливају разне Качавенде, и биће толико компромитовани да неће вредити ни разбијеног крчага.
@cayo
Interesantna opaska s aspekta teme.
Blogu se ne može pripisati neaktivnost, vrlo je aktivan rekao bih, mada ga ja pratim u talasima, naletima.
Uspešnost je, s druge strane, nešto vrlo široko i uvek se može neuspešno prikazati kao uspešno i obrnuto. Blog ima svoj uspeh u domenu da ljudi saznaju neke nove stvari. U istovreme, blogu se može pripisati i neuspešnost, jer je, kako Srbija tako i ceo svet, svakog dana sve lošije mesto za život s aspekta onog što se zove civilizacija (van nje se još uvek može prijatno živeti), ako izuzmemo pojedince koji uspevaju da „plivaju“ u ovome.
Naravno, ovaj blog svakako ne snosi odgovornost za to. Ja u krajnjoj varijanti ne verujem u moć socijalnih mreža, blogova, virtuelnog sveta… da mogu da nešto poboljšaju, pre je kvalitet napredka 1 korak napred, 10 nazad.
Ovaj blog me pre svega podseća na moje radno okruženje u kome ima mnogo pametnih ljudi spremnih da razgovaraju o mnogo čemu, punih ideja. Ono što mene realno brine u mom radnom okruženju je što sve ostaje uglavnom na razgovorima, idejama, jer je za realno napredovanje potrebno lično odricanje od mnogih privilegija, od udobnosti. Skontao sam da bi svi da napreduju, ali da ne izgube ni malo od udobnosti života koju trenutno uživaju.
Možda previše očekujem od školovanih ljudi, bolje rečeno znanje je kategorija koja je vrlo promenljiva. Nekako mi se čini da sam Platona trebao da preskočim.
Za Djoleta x 2 – Iako je Singapur izuzetno interesantan razvojni fenomen, meni se on nije činio dovoljno reprezentativnim budući da se radi o gradu – državi. J. Koreja i Tajvan su verovatno primereniji modeli gledano iz perspektive Srbije. Ne mogu da Vam obećam tekst o Singapuru, ali ću možda napisati jedan tekst o azijskim tigrovima. Hvala na komentaru.
Gospodine Katiću, jasna mi je neophodnost ovakvog teksta povremeno, obzirom na naše debatne navike.Evo kod nas kreće još jedan izborni ciklus tako da tekst ima i dobar tajming. Vi malo slabije objavljujete teme u tim izbornim periodima, pa dok se to nije zahuktalo molio bih Vas da napišete koji red o Singapuru. Na Vašim predavanjima čuo sam da imate i neposredno iskustvo a sumnjam da ste propustili da odradite neku analizu tog fenomena makar samo za sebe, voleo bih da je podelite sa nama. Hvala
Za gospodina Katića je mnogo bolje što ne živi u Srbiji. Ovde očigledno njegovo znanje i sposobnosti nisu ni potrebne, ni poželjne.
Ja sam diplomirao sa prosečnom ocenom 9,42, učestvovao sam na svetskim naučnim kongresima i bavio se prevođenjem sa engleskog jezika. Doživeo sam da me sa mesta direktora u ustanovi gde sam radio, smenjuje odbornik SO iz Djindjićeve Demokratske stranke, koji je u srednjoj školi završavao razred sa desetak nedovoljnih ocena. Pomagale su mu kafedžije-odbornici iz Batićeve Demohrišćanske stranke (i sličan ljudski materijal). Demokratija svakako nije meritokratija. Ali, kako je pre 2300 godina rekao Platon: „Karakter (ćud) je čoveku njegova sudbina“. A to isto važi i za narode.
Бојане,
Ако се не варам, ви овом блогу пребацујете неактивност и неуспешност?
@Nebojša
Upravo vaša poslednja rečenica suštinski pokazuje zašto su vaši sagovornici-protivnici uspešniji, na žalost svih nas. Oni su mnogo više zainteresovani za uspeh svojih tvrdnji, ma koliko bile lažne i nedobronamerne, od vas. Imam donekle razumevanje za vašu neambicionznost, valjda zato što mi se i samom dešava da me „pojede“ previše entuzijazma. Ono što me čini tužnim kasnije, u razmišljanjima o tim momentima, je osećaj da si otprilike bio korisni idiot – nekog ko je znao da je nešto loše, ali je odlučio da prećuti, da se ne bori za bolje, da poput „matorog“ džangrizala jednog dana priča: „pa jesam vam JA lepo govorio“. Olakšavajuća okolnost je što je istorija ljudskog roda prepuna sličnih ljudi.
Zahvaljujem na komentaru
Za Bojana – Mislim da postoji veliki jaz između političke korektnosti na jednoj strani, i pristojnosti koja se oslanja na argumente, na drugoj. Kada imate argumente, nema potrebe da se pomažete grubošću, nevaspitanjem i primitivizmom. Politička korektnost se ne oslanja na argumente, već je to metod kojim se ubija svaki pokušaj ozbiljne polemike. Vrlo često, to je samo trik i drugi oblik manipulacije.
„Namerne manipulacije i sl.“, kada su uspešne, zahtevaju visok nivo inteligencije i veliku polemičku veštinu. Poenta je da to bude tako dobro skriveno, da se manipulacija ne vidi. Moji su „protivnici“ verovatno veštiji, a moguće je i da bolje od mene poznaju čitalačku publiku. Svejedno, ja ću nastaviti da polemišem na „moj“ način, nadajući se da će čitaoci umeti da pažljivo čitaju i da će biti fokusirani na argumente, a ne na ton. Ako se to ne desi, neću biti previše razočaran, niti ću menjati način polemike kako bih se prilagodio „protivniku“. Hvala na komentaru.
@Nebojša
Vaš odgovoru Cayu ukazuje na jednu vašu osobinu, meni pomalo čudnu, preterane političke korektnosti. Kažem čudnu, jer kad se uzmu u obzir vaši tekstovi i zalaganja, koje iznosite ovde i u javnosti i koji su nesumnjivo plod vašeg truda i razmišljanja, na koje ste potrošili solidan deo vašeg života, ostaje mi nejasno kako i zašto pokušavate da očigledne karakterne crte određenih ljudi da podvedete pod greške školskog sistema. Jedini razlog za ovo ja vidim u vašoj potrebi da funkcionišete u duhu hrišćanstva, bar sam vas skapirao iz nekih vaših tekstova, da vas ne podsećam kojih.
Meni je nekako vrlo indikativna ova vaša rečenica:
„Када се намерно манипулише, када се замењује тезе итд. онда је реч о вештини онога, ко се тиме служи.“
Otprilike, vuk nije kriv što se obreo u toru ovaca i poklao ih, kriv je čoban koji nije zatvorio tor. A možda je i čobanin kriv jer je rešio da pobije sve vukove, jer ne želi da misli da li je zatvorio tor ili nije.
Moj utisak je da ste ovom vašom rečenicom nekako pobili sve vaše tekstove i ideje koje ste ovde iznosili i da ste uzalud trošili vaše vreme na Srbiju. Jer očigledno je da su vaši i naši protivnici mnogo veštiji u pridobijanju ljudi za svoje ideje, ma kako one bile loše.
Naprosto me bacate u neke filozofske dileme sa nekim stavovima. Moj je utisak da ili što pre trebate da se vratite u Srbiju ili da je što pre zaboravite.
Inače na temu vaše pohvale engleske kulture dijaloga, predložio bih vam da pročitate ovu vest, kratki intervju jednog poznatog Engleza i da mi date komentar.
http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=1087&yyyy=2016&mm=02&dd=02&nav_id=1092028
@ Cayo
Da, ja sam „otelotvoreni primer“ za tekst g. Katića. Zato što provociram birokratiju, ignoranciju, hipokriziju i neistomišljenike. Sreća je što ću stvarno crći, pre ili kasnije.
Kontradiktoran sam, jer koristim izraz „srpskohrvatski jezik“. I ne pokazujem patriotsku (plemensku) svest.
Ali to nije bitno. Takvi kao ja iritiraju ljude, zbog čega oni stalno izmišljaju točkove. Ovo bi moglo da prođe kao metafora ovog podneblja.
To će se promeniti kada odavde nestanu svi koji smetaju. Već je učinjen ogroman pomak.
Za Cayo – Када се намерно манипулише, када се замењује тезе итд. онда је реч о вештини онога, ко се тиме служи. Када је само о методу реч, ту се нема шта замерити јер служи сврси. Наравно, мањак знања и аргумената се надокнађује вишком безобразлука. У другом делу тексту https://nkatic.wordpress.com/2014/05/22/mladost-na-trzistu-ekonomskih-ideja/ сам покушао да опишем механизме таквих манипулација. Када би читаоци или слушаоци били озбиљнији или фокусиранији, тада би и ове технике теже пролазиле, или би се бар употребљавале на мање вулгаран начин.
У животу сам сретао изузетно интелигентне људе који су имали проблем са фокусом, који су се губили у дигресијама без функције, и који нису били у стању да своју поруку јасно и сажето изнесу. (Понекад се радило и о мањку елоквенције.) Дакле, понајвише сам имао пред очима такве феномене када сам писао текст. Мислим да овде школско вежбање користи и да је то вежбање, поготово у нижим разредима, важније од подизања нивоа школског знања. Хвала на коментару.
@ Grey Owl
На сву срећу, ви нисте нити отишли нити изумрли, будући да сте отелотворени пример за Катићев текст. Усто сте врло контрадикторни, јер тврдите да сви причамо исти језик, али да тај језик није српски. Али то није битно, битно је да делујете на емоције, провоцирајући људе да троше време на поновно измишљање точка.
@ Небојша Катић
”Digresivni način razmišljanja i polemička nedisciplina nisu vezani ni za manjak inteligencije, ni za manjak obrazovanja, niti se tu nužno krije nekakva zla namera.”
Ова реченица отвара огромно поље за расправу.
Недавно сам чуо за мишљење које игнорантство, тачније – гупост, дефинише као карактерну особину. Било ми је то нарочито занимљиво јер сам лично склон да исту ствар чиним са психијатријским дијагнозама – погледајте маркере понашања за психопате и јасно ћете видети да се у њима не наводи ништа друго до карактерних особина.
Зла намера и глупост исувише често иду руку под руку да би то било случајно. Управо зато је Дучић говорио да би на слободу пустио лудаке, а хоспитализовао оне глупе. Био бих склон да игнорантство схватим као комбинацију незнања, и лошег, психопатског, карактера. Другим речима, глупи су најопаснија врста лудака.
Онај који у полемици не разуме изговорене речи то чини (не разуме) намерно, иначе не би полемисао са нечим што не разуме. У најмању руку, у питању је незаинтересованост за разумевање. Зашто бих морао да разумем Достојевског да бих бомбардовао Лењинград? Зашто да пажљиво читам ваше текстове, када је довољно да вас прогласим за шарлатана или комунисту?
То је јасна психопатска црта, због које је саговорник убеђен да разговара за створењем нижег реда, које неће разумети средства којима се овај служи. Сама чињеница да је неко незаинтересован за примећивање опонентових ставова је јасан доказ о лошим намерама.
Зато се условно не слажем с вама, и тврдим да је у примарно питању карактер, а не неразумевање. Да ли је то ”добар” метод манипулисања, то није битно. Довољан је. Када некога не могу да изблефирају, промене сто за којим играју, јер оваца за шишање има свуда. То је сасвим једноставан метод, поменули сте га у синтагми ”наљутити се и демонстративно напустити расправу.” Тржиште за манипулацију постоји, и нема потребе да се продају причице прејаким играчима. Нема ферплеја у партији покера, увек се тражи слабији да га опељеше.
Тврдња да ”држава не треба да се меша у тржиште”, односно у државу, теза је смелија од свега што је Даница Поповић изјавила, па ипак видимо да је та флоскула ефикасна, без обзира на било чију шансу да одговори на њу. Током деведесетих, они који су истребили Индијанце су лансирали причу о томе да Срби једу људе, што је било попраћено надгробним крстачама побијених муслимана. Кога је то брига, ако завршава посао?
Што се образовања тиче, синтетизовани одговори и дебата су за вежбу разумевања текста исто што и математичке вежбе за математику – учење из мноштва ситуација, што је срж знања. Дигресије су корисне за такав метод, али дигресија која је остала без теме није дигресија, већ замена тезе. Тако да бих се сложио са тврдњом да забрана дигресије представља насиље над слободним изразом, што се не може рећи и за замену тезе.
”Дигресиван начин размишљања” је можда не баш најсрећнији начин да именујемо склоност логореичној замени теза, јер изразом подсећа на латерални начин размишљања, који је и више него пожељан и у општој својој несташици. Латералан начин размишљања (одбацивање шаблона) је свакако нешто позитивно.
Ипак, не бих био тако строг искључиво према српским школама.
Цео осмогодишњи (недге деветогодишњи) основношколски систем није ништа друго до вишегодишње идиотско ишчитавање неколиких ридер-дајџест издања из природних и друштвених наука. То је период завршетка формирања личности. Осам – девет потрошених година за читање десетак уџбеника и нешто дечије литературе је злочин против човечности.
Шта то деца знају када изађу из основне школе? Да читају и рачунају, и то јако слабо. Али зато добро науче када треба да буду послушни. Такав послушничко-некомпетентни дискурс и доминира, јер је начин на који се систем усвоји у најранијем узрасту важан узрок свега што касније радите.
Таква поставка ствари изазива епидемију игнорисања. Ако бисмо прихватили тезу о повезаности игноранства и карактера, онда систем који производи глупост производи и лоше карактере. И обратно.
@ Ivan
Ako sam dobro razumeo, balkanska plemena su zadnjih decenija napravila ogroman napredak. Ne razumeju se jer pričaju desetak jezika i mogu još više da se mrze. Znači – treba nam još jezika i sve će biti u redu.
A svo ludilo koje se izdešavalo od početka 20. veka do danas i svi animoziteti imaju svoj koren u tome, što je većina urođenika pričala isti jezik.
Ne brini, takvi kao što sam ja su otišli ili izumrli. Srbiju čeka svetla budućnost, a bolja je samo prošlost.
Da su nam živi mafijaši i plemenska politika.
Posle dužeg vremena prava tema , šta je pisac hteo da kaže.Ne treba ići daleko u našu istoriju da shvatimo da skoro nikada nismo (prepo)znali šta su ekonomski, geopolitički , vizionarski pisci hteli reći.Oni su uljudno saopštavali i slali nam na našim područjima „dramske i vizionarske “ poruke da je neophodno tumaćiti počev od ekspozicije – uvoda u radnju ,zapleta – nastaje pojavom dinamičkih motiva, kulminacije – napetost raste a nezna se kraj. peripetija – sa obrtima i preokretima i čuveni rasplet – davanje razrešenja od a do š .
Doduše i knjige i situacije nisu namenjene svima , za državu to je problem za elitu a za ostatak naroda porodica.Da budemo pošteni kumovali smo da nemamo elitu i da se porodica skoro rasturi.Primer kada se skoro desilo nekome da vidi nekoga poznatog , pa da mu srce brže kuca , da ne zna šta bi ga pitao jer je ovaj “ gromada “ nego se prolazi kao pored turskog groba.,Ne dozvoljavamo da pošten i pametan ispliva jer ima šta da kaže.A on bi rekao prvo gasim poplavu kvazi srednjih škola i gimanazija , gasim privatne fakultete ( profesor na državnom te ubija , a na taj isti na privatnom miluje ) Podići kriterijume za upis na čuvene učiteljske , a ne da ih upisuju dobri i vrlo dobri učenici .Uvesti obaveznu praksu i po srednjim školama i na državnim fakultetima , a ne da bude kao da su došli svi sa filozofije.Ova naša bara je mala za mnogo krokodila.
Zaboravili smo da tumaćimo ,Srpsku trilogiju ,Tvrđavu, Vreme smrti, Knjigu o Milutinu,Kad su cvetale tikve ,Travničke hronike,Nečistu krv itd.ali zašto , ko se sada javlja da uradi analizu niko i zato sedi 1. Moramo priznati tužno, Da li treba mladima da prečica do diplome , posla bude copy – paste , da li treba da zemlja Tesle ,Pupna ,Milutina Milankovića , Mileve Marić ima komaparativnu prednost najjeftiniju radnu snagu. Vratili smo se duboko u našu istoriju gde su bili određeni “ resavci “ da nastave prenošenej znanja, ovi današnji su ….
grey owl,
Tvoji stavovi o jeziku su na suprotnim stranama (hrvatskoj, bošnjačkoj i crnogorskoj) odavno napušteni. Jedino među Srbima ima takvih koji uporno, kao papagaji, ponavljaju jednu potpuno prevaziđenu ideološku matricu o jeziku. Vi svojim stavovima dodatno iritirate suprotne strane, na silu pokušavate da ih zadržite u svom zajedničkom „jezičkom zagrljaju“ dok vam oni saopštavaju da im Srbi nisu nimalo simpatični. Ako među Srbima ima dovoljno visok procenat drugih sa takvim stavovima kakve ti imaš, onda ste vi garancija nekih budućih poraza i neuspeha Srbije.
@ dzogovic
Везано за приватизацију, унео сам коментар на ФОРУМУ 2016:
https://nkatic.wordpress.com/2015/12/12/forum-2016/#comment-12184
@ Ivan
Ok, jedino što mogu da zaključim je, da su Hrvati ustvari Srbi, jer ih nije ni bilo. A ako je tu i tamo bilo nekog čobanina, taj je pričao nemački.
Ako se neko čepi osvajačima i lupeta gluposti, zašto bih ja ili bilo ko drugi to uzimao za činjenicu. Izgleda da si ti najviše uveren da su stari Sloveni bili Goti.
Šta da čitam ako nisam obrazovani Srbin? Još gore – šta da čitam ako nisam Srbin?
Evo pričice za nacionaliste koji pričaju pravi i jedini jezik:
Sredinom sedamdesetih, moj ćale oficir JNA, imao je protokolarni susret s bugarskom delegacijom. Njemu i bugarskom kolegi je dodeljen prevodioc iz Pirota. Posle polusatnog smaranja s „prevodiocem“, zahvalili su mu se i dali pare da ode u kafanu i ostavi ih na miru. Lakše su se razumeli on i Bugarin, nego što su obojica razumeli Piroćanca.
Digresija: Ko nije dovoljno ohol, poslaće decu negde da pričaju engleski.
I bolje je da nisu „obrazovani“.
Mimo cele priče, osvrnuo bih se na sam primer koji je gospodin Katić naveo, a to je Beogradska lakirovka – u vezi Danice Popović.
Danica Popović je pre par meseci izjavila da treba prodati Telekom. Razlog koji je navela za prodaju Telekoma ukazuje na to da se ona samo u Srbiji može nazvati ekonomistom.
Tako mimo cele ove priče o kulturi, bon-tonu…. vremenom se pokazalo ko je dotična i šta je.
Koliko ja znam prodavana je po principu 70% bidzet, 15% radnici i 15% svi gradjani. To je onih 1700 dinara koje smo dobili sa akcijama.
@dzogovic,
Pojednostavljeno, prvo je drustvena svojina pretvorena u drzavnu, pa je tako prodavana. Mislim da je ukupno prihodovano oko 4 milijarde eura od prodaja.
Cak i da je sve uplaceno u PIO, opet bi isti bio u debelom minusu. Nekoliko desetina milijardu nedostaje PIO fondu da bi bio samodovoljan. Danas to i nije fond, vec protocni bojler kome nedostaje oko polovina sredstava koje mesecno mora da isplati i to vuce iz budzeta….
Opet, u skladu sa naslovom, sve ovo nema veze sa temom….
Za D. Zogovica – Meni se čini da je novac od prodaje preduzeća trebalo da bude uplaćen u PIO. Mislim i da zaposleni u državnim preduzećima (pre svega u državnim monopolima) nije trebalo da dobijaju deonice, budući da nisu živeli sa tržišnim rizicima kao najveći broj zaposlenih u društvenim preduzećima. Ovo govorim usput i to nije odgovor na Vaše pitanje. Što se Vašeg pitanja tiče, ne znam kako su prodavana društvena preduzeća, ne znam detalje niti znam gde je novac išao, pa ne bih da improvizujem. Hvala na komentaru.
G. Katicu,
Jedno pitanje. Koliko ja znam u socijalizmu je posojala drzavna, drustvena i privatna svojina. Ocigledno je da postoji razlika izmedju prve dve. Kako je onda drzava mogla da prodaje drustvena preduzeca kao da su ona na neki nacin drzavna. Meni bi bilo logicno da je sav taj novac, 100%, podeljen narodu, a znamo da je drzava prisvojila 70 %. Nisam citao ustav, ali mi se ovo cini protivustavno.
Hvala,
grey owl,
Ja jesam nacionalista ali ne znači da treba da lažem o jezičkoj istoriji samo zato da bih drugima izgledao kao kosmopolita. Hrvatska elita je pre 150 godina odlučila da za osnovu svog standardnog književnog jezika uzme srpski narodni jezik. Oni to nisu morali da urade. Imali su nekoliko svojih narodnih jezika za koje su procenili da ne bi bili pogodni kao osnova za standardni književni jezik. Verujem da je razlog bio praktičan – ti njihovi narodni jezici su imali mali broj govornika i bili su nedovoljno razvijeni da bi poslužili kao osnova standardnog književnog jezika. Oni nisu uzeli srpski narodni jezik za osnovu svog standardnog književnog jezika iz ljubavi prema Srbima nego iz čisto praktičnih razloga. (Očigledno su smatrali da bi standardni hrvatski književni jezik mnogo teže bilo napraviti od mađarskog jezika!) Ipak, čak ni nacionalista kao što sam ja ne može da ospori da su nam Hrvati srodnici, pa makar kakvi bili. Ali u vreme NDH je bilo vrlo učenih ljudi u Hrvatskoj koji su se preporučivali Hitleru tako što su tvrdili da Hrvati nisu slovenski narod. Tvrdili su da su Hrvati u stvari Goti. Ako je to istina onda bi tvoja tvrdnja da su oni zajedno sa Srbima stvarali svoj današnji standardni književni jezik smesta pala u vodu. Kako bi Goti zajeno sa Srbima mogli praviti zajednički književni jezik? Kao nacionalista sam uvek spreman da pohvalim sve što Hrvati dobro urade na današnjem standardnom književnom jeziku, a toga ima dosta.
Ako si Srbin preporučujem ti da pročitaš knjigu Pavla Ivića „Srpski narod i njegov jezik“. Tu knjigu treba da pročita svaki obrazovani Srbin. Sigurno može polovna da se kupi jeftino preko Kupinda, izdala ju je SKZ.
„Gde je sir?“
Digresija i beletristika:
Pre oko godinu dana prošetao sam se do dvorišta škole na Kanarevom brdu. Deset uveče, gomila šetača pasa okolo. Ne volim gužvu, krenem drugom stranom. Kako sam zastao da pripalim cigaru, prilazi majmun iz mraka:
– Policija, ličnu kartu…
Moj odgovor:
– Mogu li da vidim značku?
Majmun je krenuo sa pretnjama i psovkama koje ne bih da citiram. Bio sam cool dok nije rekao:
– Evo su kolege… šta imaš od oružja?
Prilaze još dva majmuna iz mraka s kapuljačama, višlji od mene…
Onaj prvi mi opipava džepove i kaže „kolegama“:
– Nije taj – a meni, koji sam izvadio prokletu kartu – Šta će meni tvoja lična, pali odavde…
Momci suzbijaju konkurenciju. Uvek sam bio samo potrošač, nisam im se nikada zamerio, ali od tada poštujem policijski čas. Tako je to, božja ruka nije na meni, i mnogima drugim.
O Karađorđevićima, caru Dušanu i drugim mafijašima grabljivcima, neću ovaj put. Ovi savremeni sa značkom i bez, su veoma uspešni. Iako nisu pročitali „Poznajete li bonton“.
Što se tiče standarda, prostitutke su politička klasa koja zastupa mafijaše, kao i pravosuđe i ostali koji rade za njih. Pravi kriminalci su oni koji su iznad zakona i koji ga koriste da bi nametali svoj interes. Ološ je baš široka kategorija, svi koji lažu.
Dokle god se traži neka roba, biće i ponude. Trgovina (ekonomija).
@ Ivan Lukic
Mala tehnička zamerka – koristi Srpsku tastaturu (unicod 1250 ili 1251, tako nešto). Lakše za čitanje.
Zamisli da su Kanađani, Australijanci, Amerikanci… pali s Marsa, pa im je trebao jezik. Sorry, ali s nacionalistima ne bih više da se raspravljam.
Za grey owl,
Å¡tokavski dijalekat je eminentno srpski, nije karakteristiÄan za Hrvate. Mali broj „Hrvata“ koji su ga koristili u proÅ¡losti nisu uopÅ¡te Hrvati. Standardi književni jezik koji danas koriste Hrvati je generiÄki srpski i zbog toga bi ga trebalo zvati imenom naroda koji ga je stvorio. Zamisli da KanaÄani kažu da govore kanadski, Australijanci australijanski, Peruanci peruanski, Amerikanci ameriÄki, Austrijanci austrijski, etc. Nisu valjda Austrijanci inferiorni zato Å¡to govore nemaÄki? Ili Kolumbijci zato Å¡to govore Å¡panski? Po analogiji, ne bi ni Hrvati trebalo da se oseÄaju inferiorni zato Å¡to govore srpski.
@ Ivan
Srbi i Hrvati su pre više od 150 godina, zajedno stvorili jezik. Štokavski nije samo srpski.
Neologizama zbog političke korektnosti ima i istočnije. Nisu ekstravagantni već idiotski.
G. Katicu, odlican tekst. Moj komentar o obrazovnom sistemu bi bio da Anglosaksonci mogu sebi da priuste da uce da debatuje. Na kraju krajeva, rudnike i fabrike vise nemaju, to je bila svesna odluka. Debata, za one koji zavrse prestizne skole, je mnogo korisniji zanat. Srbiji bih pre preporucio lepo vaspitanje, srpski jezik i matematiku pre svega. Naravno, razumevanje teksta kao korisnu vezbu ne sporim.
Drugo, vasi primeri, iako poucni, nisu reprezentativni. Pomenuta gospoda pazljivo cita to sto napisete, a jos pazljivije pise. Medjutim, oni su na zadatku, morate ih razumeti. Vas cilj je da budete koncizni, njihov da vas uvuku u besmislene i beskrajne price. Itekako ima smisla to sto rade, to nije stihijska pojava, sami ste u clanku govorili o politicarima koji to rade. Ekonomisti koje ste naveli (necu ih zvati vasim kolegama iz postovanja prema vama, a nemam neko bolje ime trenutno) su na braniku ideologije i ne biraju sredstva. Mogli biste im povremeno cestitati, kao Novak Djokovic kad protivnik napravi sjajan potez bez uticaja na krajnji ishod.
Pozdrav iz Amerike. Ni ovde ne stoje sjajno po pitanju teme kojom se bavite.
Nekultura dijaloga je svaki dijalog koji nije dobronameran. Nema šta da nagađate, u svojim ranijim komentarima sam već bio pojasnio, al ne mari. Vi ste se fokusirali u ovom tekstu na pogrešno interpetiranje teksta, delimično i na širenje fokusa tema.
Svi vaši predlozi su na mestu i lako bi bili izvodljivi da nemaju zajednički imenitelj zvani korupcija elite. Moje direktno iskustvo govori da ne znate koje skloniji korupciji – tzv. proevropska ili tzv. patriotska elita. Priznaćete da su takve elite radi opstanka na vlasti i ličnih interesa jako zainteresovana za sve suprotno od onoga što predlažete.
Optužićete me za bežanje od teme, karakteristično srpsko svaljivanje krivice na druge, ali moram napisati – da ne ulazimo u to koliko sami biramo elitu, vladu… Al opet, kako ste u jednom skorijem komentaru dobro prepoznali, mnogo ovoga je i u našoj srpskoj naravi koju su oblikovali vekovi.
Uglavnom znamo istoriju, al ukratko bih: skoro 500 godina pod Turcima, oko 100 godina traženja sebe u samostalnoj razorenoj Srbiji (krljanja između sebe), 70 godina u zajednicama sa drugima i dva različitih sistema i dva rata koja su nas desetkovala i razorila, još 30 godina tumaranja po bespućima istorije uz okačenu etiketu nemani kakva nije postojala na kugli i opet razvaljenu zemlju… Nisam stekao utisak da se narodi ne dele na manje i više uspešne grabljivce.
Da li ste pošteni prema svom narodu kada kažete da voli da svaljuje krivicu na druge? A bez detaljisanja iz gore navedenog možemo da tvrdimo da su nam narav dominantno oblikovali osvajači koji su nas prilagođavali sebi. Nije mi namera ni jednog momenta da nas branim, namera mi je samo da što bolje spoznamo sebe kako bi možda mogli da sprovedemo nešto od onoga što ste vi predložili.
Nema sumnje da ste pravi ekonomista i sve veći Englez. 🙂
Oprostite na mojim digresijama, ali nemoguće je baviti se društvenim temama na bazi engleskog „stick to the point“ (hvala Vladimiru na zaboravljenom terminu). Ako nam je namera dobra, plemenita.
За Бориса – Текст „о разумевању текста“ сам планирао одавно, али је увек нешто друго било важније. Сваки пут када сам се подсећао ове теме то је било некаквим поводом, а међу поводима су понекад били и коментари на блогу. У праву сте, непосредан повод да коначно нешто напишем били су неки од коментари на текст о кредитном систему. Није се радило о преливеној чаши будући да се чаша често преливала, већ о стицају околности у коме је и моје расположење за писање играло улогу. Хвала на коментару.
Поштовани господине Катићу,
годинама пратим Ваше текстове, „упознавши“ Вас у дневном листу „Политика“. Имао бих много тога да питам, као и за много информација и смерница за даље трагање да се захвалим.
Овом приликом питам Вас, као и све коментаторе, само једно:
Да ли сам ја једини, који види да је овај Ваш текст резултат „преливене чаше“ непристојних и неадекватних коментара на предходни текст од 27. јануара, да нисам можда у заблуди?
Унапред захваљујем свима
Za Bojana – Nisam siguran na šta tačno mislite kada kažete nekultura dijaloga, pa ću pokušati da pogađam. O samoj kulturi dijaloga sam više pisao u ovom tekstu https://nkatic.wordpress.com/2006/12/06/reci-i-topuzi/, ali ne mari. U tom tekstu sam pominjao da je u Jugoslaviji postojao porez na šund (mislim da se zvao npr. poseban porez na promet). Dakle, možete dodatno oporezovati novine koje su izvor primitivizma, a naravno zabraniti državno oglašavanje u novinama koje takav porez plaćaju, zabraniti da oni koji od države primaju plate daju intervje takvim novinama. Naravno, za to vam treba posebna komisija, ali to nije veliki problem. To bi dovelo do tržišnog gašenja loših novina ili do njihove transformacije.
Kada su elektronski mediji u pitanju, bilo bi dovoljno da ministarstvo kulture i RRA samo rade svoj posao. Npr. kroz propisivanje obaveznog, strogog medijskog sadržaja (koliko stranog a koliko domaćeg programa, koliko dramskog, koliko informativnog, koliko klasične muzike, koliko kulturnog programa, koliko turbofolka). Ne smeta ni da se naprave standardi u vezi sa tim ko se pojavljuje na televiziji – npr. prostitutke, kriminalci i ološ se ne mogu pojavljivati ni reklamirati, a ne mogu se pojavljivati ni ljudi koji vređaju druge u dijalogu, namerno iritiraju javnost i tako grade imidž, koji vređaju naciju, javno nipodaštavaju interese Srbije, promovišu interese tuđih država na račun srpskih, itd..
Kada bi se medijska sfera malo dovela u red i civilizovala, možda bi stvari u Srbiji izgledale drugačije. Nema niko drugi do države ko to može da reši. Ti problemi se ne rešavaju jer niko ko ima efektivnu moć to ne želi da reši. Hvala na komentaru.
Ajde onda da se vratimo na temu…
Bavimo se nekulturom dijaloga u našem narodu. Koje predloge za rešavanje ovog problema vi nudite? Zanemarite da li imate uticaj na sprovođenje predloga.
Za Bojana – Mislim da ste proširili temu van teme teksta. Nemam nikakvih iluzija o integritetu dominantne srpske elite i o tome sam mnogo puta pisao, kao što sam i mnogo puta iskazao duboku skepsu prema budućnosti Srbije, ako nastavi putem kojim ide.
Nisam prestrog prema ljudima koji trguju integritetom budući da ne znam prilike u kojima žive, a znam da je tranzicioni život surov i pun iskušenja. Ponajviše sam svestan da je Božija ruka bila na meni i da sam veoma, veoma privilegovan.
Međutim, vratimo se temi. Primeri koje sam naveo pokazuju loše, površno i zbrzano čitanje. Jasne su (bar meni) zlovolja, arogancija i agresivnost. Ali i to je moglo biti bolje prikriveno i polemika je mogla biti ozbiljnija da su polemičari proveli nad mojim tekstovima malo više vremena i bili bolje skoncentrisani. Ovako, sve liči na domaću aljkavost i manjak pažnje.
Što se vrlih Engleza tiče, imam dovoljno iskustva i previše godina da bih gajio iluzije bilo koje vrste. Problem je što kada strance krenemo da okrivljujemo baš za sve, tada sa sebe skidamo svaku odgovornost. Ovo se podjednako odnosi na tragičnu geopolitičku poziciju i na prljave WC. Za sve su krivi drugi.
Što se „negrabljivih“ Srba tiče… hmm. Srbija je u ponekim periodima dosta brzo širila teritorije i dospevala ili želela da dospe i tamo gde nikada u istoriji nije bila. Meni se čini, koristeći Vašu optiku, da se narodi više dele na uspešne i manje uspešne grabljivce. No sve su ovo digresije u odnosu na osnovnu temu. Hvala na komentaru.
Neshvatljivo mi je da napišete tekst o izdaji intelektualaca, a da onda napišete da su određeni ljudi pogrešno interpretirali vaš tekst. Da li vi mislite da vas je ona pogrešno interpretirala nenamerno? Vi odlično znate da smo svi mi u manjoj ili većoj meri roba. Nije ova zemlja dogurala ovde zato što mi nemamo kulturu dijaloga već zato što su naši ljudi od „imena“, naša elita jeftina roba. Vi imate privilegiju da zarađujete za život u Engleskoj, da ste ovde, pitanje je da li biste bili i vi neka „Danica“. Verovatno ne, ali bi ste preživljavali još goru golgotu od „pogrešnog“ interpretiranja.
Moj utisak je da vi, bez obzira na sve napisane tekstove, i dalje verujete u ovaj sistem iako ga kritikujete. Ne iz loših namera, već iz dobrih.
U ovom tekstu ste provukli tezu da mi specijalno baštinimo osobinu pogrešnog interpretiranja, nekulture dijaloga, širenja fokusa teme dok su vrli Englezi, „zapad“ uopšte, skoro pa vrhunac odgovornog dijaloga. Ne mislim da ste to uradili iz loših namera, uveren sam da ste samo zaboravili ko je gospodar igre, a ko sluge.
Znate jako je teško voditi odgovoran dijalog sa nekim ko ima loše namere i vi ste to doživeli u javnoj debati mnogo puta. Zamislite koliko je teško i u isto vreme lako, podvaliti masi ljudi ideje zbog kojih će živeti gore, a da pri tom poveruju da će im biti bolje. Dajte čoveku uticaj, proglasite ga za ime i odradili ste najveći deo posla.
U biologiji kažu da najveću sposobnost držanja fokusa poseduju grabljivci. Istorijski gledano mi Srbi nismo skoro pa nikad bili grabljivci.
Svako dobro…
Za Bojana – Ne znam zašto Vam je neshvatljiv moj stav. Ilustrovaću primerom. Gospođa Popović je polemisala samnom u Politici, u novinama u kojima sam mogao odmah i brzo da odgovorim. Dakle, nije bilo dileme da ću odgovoriti, i nije moglo biti dileme da ću prvo ukazati na to da je gospođa Popović pre svega promašila temu. Manipulisati se može na mnogo načina, ali potpuno promašiti temu je najgori način manipulacije, tim pre što je sve na papiru i Internetu, i što se zna da će druga strana odgovoriti. I dalje mislim da gospođa Popović nije ni primetila da je promašila temu. Uzgred, bilo je mnogo komentara čitalaca koji su svrstavali na jednu ili na drugu stranu, ali niko, koliko se sećam, nije primetio da je predmet polemike promašen. Hvala na komentaru.
„meni neshvatljivo da se može namerno pogrešno interpretirati ono što je dosta jasno napisano u tekstu. Pri tome govorim o ljudima od imena i uticaja.“
Meni je Nebojša neshvatljivo posle svih tekstova koje ste ovde napisali da napišete ovakav komentar. Ipak ovaj vaš komentar mi je nedvosmisleno razjasnio dilemu o vama, ali i o svima nama.
Ma koliko se svi mi trudili da budemo dobronamerni dok god smo deo ovog sistema verno ćemo mu služiti ma koliko god on bio loš. Bolje rečeno, ovaj sistem je vrhunski pre svega zbog svoje neverovatne prilagodljivosti da prihvati svakog za svoju svrhu.
Zahvaljujem vam se na mnogim tekstovima i preporučenim knjigama, a najviše na ovom komentaru.
Svako dobro u budućem radu.
Za S. Petkovića – Možda ste u pravu u vezi sa polemikama koje sam pomenuo u tekstu, ali je meni neshvatljivo da se može namerno pogrešno interpretirati ono što je dosta jasno napisano u tekstu. Pri tome govorim o ljudima od imena i uticaja. Ipak mi je lakše da verujem da je reč o nepažljivom i površnom čitanju, možda začinjenom sa nešto strasti. Hvala na komentaru.
Za Nenu Petrović,
Ako je sve to što kažete tačno onda me čudi da to ne daje odgovarajući efekat koji bi se video u Nardnoj Skupštini, u medijima, u svakodnevnom životu, etc. Ili prosvetni radnici ne rade dobro svoj posao ili naš narod ima neki urođeni „kvar“. Hrvati su pre 150 godina uzeli srpski jezik za osnovu svog standardnog književnog jezika. Koliko ja mogu da zapazim sa mojih 53 godine životnog iskustva, oni u proseku bolje govore taj jezik, i imaju bolju kulturu dijaloga nego Srbi koji su taj jezik stvorili. Naravno oni imaju svoju varijantu tog standardnog književnog jezika koja uključuje i povremene ekstravagantnosti u leksici (neologizme). Pošto je standardni književni jezik pre svega stvar obrazovanja, pretpostavljam da njihova prosečna superiornost u korišćenju tog jezika potiče od rada samih učenika i njihovih nastavnika. Nema drugog praktičnog objašnjenja.
Mislim da tu određenu ulogu igra faktor obima gradiva. Ako je ono preobimno, dolazi do destimulacije učenika za rad. Takođe, ako je gradivo preobimno, postaje teško razlikovati bitno od nebitnog. A razumevanje teksta i fokus u diskusiji su među bitnim stvarima. Detalji genetike i mikrobiologije nisu ono što je bitno, ali autori školskih programa očigledno ne mogu da uoče granice mogućeg.
Bitna tema, ali možda pojednostavljena (iz mog ugla, naravno)…
Ipak je prvenstveno reč o opštoj kulturi i potrebi za pobedom po svaku cenu. Teško je poverovati da g-đa Popović ili g. Stamenković ne mogu da shvate šta je napisano, od slova do slova. Oni samo osporavaju ono što im je lakše da ospore, pokušavajući da takvim „lagumom“ uruše celu konstrukciju koja je inače dobro utemeljena. Nema to previše veze sa školskim sistemom, nego je više povezano sa moralnim ustrojstvom društva.
Vi možete u školi naučiti decu da čitaju doslovno i da iz rečenice „mačka je bela“ izvuku sve informacije, ali ako je vladajući interes „da nije važno da li je mačka bela ili crnale dok god lovi miševe“ svi će zanemariti tu informaciju i pitati se samo: „gde je sir?“ U Srbiji je na delu etičko i kulturno opravdavanje sopstvene pohlepe zasnovano na selektivnom i iskrivljenom interpretianju činjenica i tu nikakvo školovanje ne pomaže.
За Нену – Претпостављам да Ваш коментар не рефлектује само став и искуство посвећене професорке, већ је шира слика домаћег образовног система. Драго ми је ако се деца у Србији уче и разумевању текста и дебатовању на систематски начин и ако је то део наставног програма. Као што сам поменуо, када сам ја био ђак (у времену када се сматрало да су школе добре), то се није учило. На основу онога што сам у Србији мога видим, или се са учењем кренуло однедавно, или се кренуло раније, али се још увек није „примило“. Отуда и мој текст.
Када је о лепом васпитању реч, породица би свакако моралa бити основни васпитач. Нажалост, она се урушава, примитивизујe, па школа остаје једини канал кроз који држава може реаговати. Под лепим васпитањем подразумевам све – од понашања за столом, у позоришту, на улици… на сахрани. И у великом броју пристојних породица нема довољно „знања“ ове врсте. У Србији је давно изашла књига „Познајете ли бонтон“ (Солдатовић и Џуваревић) и ту бих књигу користио као уџбеник.
Хвала на информацијама и коментару.
Учење разумевања текста се спроводи од првог разреда и заступљено је у свим предметима који подразумевају рад са текстуалним и вербалним задацима (у настави српског језика нарочито). Када бисте и хтели то да избаците, не бисте могли. Деца се уче најазступљенијом, вербално-текстуалном методом кроз читање, писање, разговор, дискусију и сл., али и искуствено јер ако не прочитају или чују задатак тако да разумеју његов смисао и упутство: „Шта је писац хтео“, неће бити тачан одговор, или их неће довести до жељених последица…
На крају сваког разреда педагози спроводе стандардизовани Тест брзине читања и разумевања прочитаног (то им је у опису посла). На часовима грађанског васпитања и часу одељенског старешине психолошко-језичким техникама уче и како да слушају друге: „Шта си чуо да је он/она рекао/рекла?“ и сл. У нижим разредима дискусија је свакодневна јер се деца чешће нађу у сукобима интереса па научене технике могу да спроводе сврсисходно, а у вишим разредима постоје посебни програми којима се уче технике дебатовања.
Из личног предавачког искуства, најчешће реченице које изговарам ученицима су: „Слушај оне који говоре! „Одговарај пуном реченицом!“ и „Читај текст, не дозволи да он чита тебе!“, а верујем да је тако и код других колега.
И поред свих ових и још неких метода и техника, имплементираних у наставне планове и програме, које се тичу културе комуницирања неке особе једноставно није могуће научити. Лепо понашање и култура се уче, најпре у породичном васпитању, а школски систем је ту да га подржи и коригује, а најчешће укаже родитељима на недостатке у лепом понашању њихове деце јер, признаћете, највећи агенси промена код деце су ипак родитељи. Школски систем има супсидијарно васпитни карактер.
Тако да, уз дужно поштовање, не би требало одговорност проблема „разумевања“ и „дебатовања“ пребацивати са личности и намера појединаца из политичког живота на образовни систем који се већ ломи пред захтевима различитих интересних група…
Za Dušicu – Kada se za trenutak napravi digresija kako bi se osnovna tema bolje osvetlila, kada se digresije ne granaju već se hitro vraća temi, tada digresija (nazovimo je funkcionalnom) pomaže i moj tekst se ne bavi tom vrstom digresija. Problem su digresije koje odslikavaju nestrukturiranu misao, konfuznu misao i koje su bez svrhe i cilja.. Hvala na komentaru.
U odličnoj seriji „Rome“ (britanska produkcija) prikazan je mladi Oktavijan Avgust kako se smara čitajući neke klasike. Svojoj sestrici objašnjava kako mora da nauči gomilu fraza, koje će mu trebati za nastup u Senatu.
– „Tamo svi tako pričaju.“
Što se tiče škole ona nikada i nije bila nešto, a tek neće biti. Za mene i većinu iz mog razreda, časovi srpsko-hrvatskog su bili horor. Nastavnica je bila kompletan isfrustrirani idiot. Mada je imala i svoje fanove, što je indikativno.
Ja i mnogi iz SFRJ-generacija smo još i dobro prošli. Nismo imali veronauku i „sveža“ tumačenja naci istorije.
Predmet „Pravila lepog ponašanja“?
Kod mene u zgradi, bilmezi prolaze pored mene kao zombiji. To je super, dok ne vade noževe zato što sam ih popreko pogledao. Lepe šlajmare u liftu i po zidovima na stepeništu.
Nije važno koji grm, zec je mrtav i prepariran.
Mišljenja sam da je njihova kultura dijaloga nastala kao iznuđena potreba poslovnog sveta koji je vekovima bio deo njihove imperijalne politike nego što je nastao kao puka spontanost obrazovnog sistema. U tom periodu se dijalog transformisao da sadrži samo srž i „stick to the point“ odbacivši usput sve nepotrebne emocije. Iz ovih razloga ih mi doživljavamo kao hladne.
Sa druge strane mi smo bili žrtve takvih imperija pa nismo imali nekih potreba da vodimo računa o biznis planovima, o tome su brinuli naši gospodari. Noć bi rano padala, do leganja je bilo još dosta, pa se imalo vremena uz vatru da se posluša neka junačka pesma sa gusala koja je počinjala svoju priču skoro pa uvek od Kulina bana.
Iz razumevanja teksta, discipline u opštenju, sposobnosti da se fokusira na zadatu temu, potiče i sposobnost rešavanja problema. Po tome su anglosaksonci ispred svih drugih. Mi se često hvalimo kako naši učenici i studenti imaju veće znanje od njihovih vršnjaka u UK i USA. Ali znanje naših učenika je samo gomila neartikulisanih informacija. Obrazovni sistem u anglosaksonskom svetu ne opterećuje učenike ambicioznim školskim programima nego ih podstiče da nauče da rešavaju konkretne probleme. Zato kod njih već učenici osnovne i srednje škole umeju da koriste osciloskop a kod nas ljudi završe elektrotehnički fakultet i ne znaju da ga koriste. Kad steknu sposobnost razumevanja teksta i fokusa anglosaksonski učenici lako mogu da nadoknade nedostatak znanja upotrebom knjiga. Kad naši studenti i učenici završe školu, oni su izmučeni preambicioznim programima i žele da se „odmore“ umesto da nastave kreativan i produktivan život. Nakon tog edukativnog tretmana naš učenik nije više sposoban da rešava probleme, on je izgubio priliku da to nauči na vreme. Tako naša zemlja postaje domovina zombija bez motivacije.
Kad se tiče Engleza, još je Gete u razgovorima sa Ekermanom kazao da „oni najbolje pišu“. Nije rekao da učeni Englezi najbolje pišu, nego uopšte Englezi. Ja sam se uverio da je to tačno. Mi previše potcenjujemo njihov obrazovni sistem iako praksa pokazuje koja je država uspešnija u istoriji. Ja mislim da nije nikakav uspeh izvoziti najsposobnije ljude u druge države a ostavljeti manje kavalitetne u Srbiji bez ikakve šanse. Očigledno naše „bolje obrazovanje“ nije bolje.
Poštovani gospodine Katiću,
Hvala Vam na ovom tekstu. Uvek sam se divila konciznosti sa kojom izlažete svoje misli.
Imala sam sreću da doživim obrazovni sistem koji teži da osposobi čoveka za razumevanje onoga što je pisac hteo da kaže. Treba li reći, zahvaljujući posvećenost pojedinca – mog profesora srpskog jezika, i to u osnovnoj skoli na jugu Srbije. Bio je strog i nije bilo lako upustiti se u raspravu sa njim, ali je svaku i o svemu ohrabrivao – dok god je argumenata i fokusiranosti. Dosta godina u raznim klupama kasnije, sigurna sam da je to najvrednije što sam dobila tokom školovanja i podržavam Vašu inicijativu .
Što se digresije tiče, po mom mišljenju, prihvatljiva je isključivo ukoliko je namerna: ponekad je potrebno proširiti fokus, uvesti novi element u diskusiju ne bi li se glavna tema u potpunosti sagledala; takođe, ukoliko je digresija u funkciji smišljenog skretanja sa teme, i kao takva jedna od taktika u komunikaciji – legitimna je, iako posebno iritantna kada se njome nevešto koristi.
Problem je skretanje sa teme koje se otme kontroli, koje je posledica nemogućnosti da se sopstvena misao usmerava, i tada je doživljavam kao nedostatak elementarne kulture izražavanja i razmišljanja. Vaš tekst sam razumela kao prigovor takvoj digresiji (mada se ponekad ne može jasno razdvojiti digresija koja je odraz namere, on one koja je odraz mentalnog stanja).
Da li biste bili ljubazni da date svoj komentar?
Hvala Vam unapred,
Dušica Zdravković
Mislim da je od striktnog drzanja teme vaznija preciznost, konciznost i jasnost u izrazavanju – da covek ume da izrazi svoju misao na nacin da ga sagovornici razumeju, a da opet ne potrosi na to previse vremena. U USA im je to vaznije nego, recimo, lepota izrazavanja. Ja sam to ovde objasnjavao da smisao casova knjizevnosti i pisanja pismenih radova ne sme biti da profesor uvidi ko je od nas buduci Hemingvej, vec da svako ko zavrsi K12 obrazovanje mora biti u stanju da se pismeno jasno i precizno izrazi. Naravno da to vazi i za usmeno izrazavanje, ali tu je laksa situacija jer pored reci komuniciramo i pogledima, grimasama, gestikulacijom i moguca je brza korekcija loseg razumevanja sagovornika. Blogu ovo drugo nedostaje, na primer.
Digresiju bih dozvolio ukoliko je u funkciji ilustracije polemike koja je u vezi sa temom. Ukoliko joj je cilj razvodnjavanje misli da bi se prikrile slabosti u argumentaciji i u novonastaloj zbrci stavova sakrile cinjenice koje vam ne odgovaraju ili ne idu u prilog, tada je naravno ista nedopustiva. Bojim se da je ovo potonje sve cesce prisutno u sto strucnim, sto kolokvijalnim debatama.
Sjajan tekst, opisali ste jednu od stvari koju ja godinama primecujem i cudim se kako nikom drugom ne smeta. Nazalost, primecujem opisanu manu i kod sebe i to mnogo cesce nego sto bih voleo.
Poštovani Nebojša,
ovaj članak je čista desetka.
Srdačan pozdrav
Sklon sam da se složim sa Ivanom K. odnosno Gatovom stavu po pitanju držanja fokusa teme. Ovo posebno važi kada su u pitanju društvenih tema. Obzirom na istoriju, vekovno pljačkanje širom sveta, apsolutno razumem potrebu Engleza za držanje fokusa samo na temi i ne skretanju van nje. Imao sam to priliku da direktno iskusim u komunikaciji sa njima. Nisu me uverili da je moj ovakav stav pogrešan. Po moje klijente se pokazalo da su imali sreće da im je moje zapitkivanje za detalje omogućilo da bolje razumeju potencijalno donošenje pogrešne odluke. Sličan stav imam i o poslovnim Nemcima.
Kao inženjer, mislim da držanje fokusa ima najviše smisla u tehničkim sferama, mada pokazuje se da su i tamo trebale da postoje ozbiljnije diskusija van teme.
Slažem se Nebojša sa vama da kod nas postoji svojevrsna nekultura u komunikaciji, ali sam zaista protivnik držanja prostog fokusa na temi. Mislim da su ekonomisti i pravnici najviše skloni da izbegavaju bežanje van fokusa teme. Realan problem koji se javlja kad se ne drži fokus su vreme i kvalitet dijaloga, pa samim tim i rezultat diskusije. U odgovornim zajednicama (tu ne mislim na države, nacije) pretpostavljam da se to vrlo lako da regulisati. Problem blog komunikacije je vrlo jednostavan i prilično velik. Kucanje je daleko sporiji način komunikacije od govora, mada omogućava da se misao bolje „ispeče, pa reče (napiše)“ 🙂 Plus postoji problem vremenskih razlika, nekontinuiranisti diskusije.
Mislim da je osnov svake dobre komunikacije pre svega dobronamernost. Očigledno da je to nešto što savremenom čoveku često nedostaje. Ja imam mnogo pozitivnih iskustava sa širim fokusom teme kada su sagovornici dobronamerni. Realno gledano mnogo je tehničkih rešenja proizašlo širim fokusom.
За Ивана К. – 1. Ја сам провео 25 година мећу Британцима (online и offline) и прилично сам сигуран да има разлике између Србије и Британије везано за тему којом се бави мој текст. Та разлика је све упадљивија како се иде ка боље образованим деловима друштва, а разлика у политичкој сфери, на пример, је као небо и земља. (Нисам случајно одабрао своје полемике са домаћом економском елитом.)
Форуми можда нису најрепрезентативнији узорак, иако и они дају солидну слику стања. Наравно, врло је важно и о каквим се форумима ради, или о каквим се форумима не ради.
2. Што се енглеског образовног система тиче, њега сам веома критички помињао у овом тексту: https://nkatic.wordpress.com/2013/10/31/skola-i-trziste/. Али, како је ово дигресија у односу на основну тему текста, тиме се нећу даља бавити.
3. John Taylor Gatto је за мене непознато име, па сам морао да мало претражујем Интернет и колико видим, он има револуционарне погледе на образовање о којима нисам компетентан да судим. Претпостављам да Гато жели да каже да се кроз одабир тема о којима се расправља врши контролa и то је тачно. Али ми је тешко да поверујем kako неко сугерира да је најбоље разговарати без теме, или игнорисати тему, па где се стигне.
У праву сте, ван сваке сумње, да нам данас фали синтетички поглед на свет, да су научници сведени на фах-идиоте итд.. Тај проблем сам помињао на пример овде: https://nkatic.wordpress.com/2011/08/22/kraj-epohe-i-sumrak-imperije/. Међутим, ни то нема везе са темом текста. Дигресија, конфузија и дифузија нису пут ка синтези, већ је то пут ка хаосу.
Када сам читао Селинџера, књига се завала Ловац у житу (Кршићев превод). Касније сам прочитао и нови (Андрићев) превод и није ми се допао. Отуда истрајавам на „житу“, иако је раж дословније. Да ли Ви знате у ком то грму лежи зец? Хвала на коментару.
1. Ја сам провео десет и кусур година на „англосаксонским“ онлајн форумима. Како рече мој познаник форумаш, инжењер из Кембриџа, „дигресија је код нас ПРАВИЛО.“ То је рекао да би примирио новајлију који крене да исправља криву Дрину (дискусије).
2. Ако се енглеско језичко образовање по нечему истиче, то је да своје ниже класе оставља у стању НЕартикулисаности којем нема равна у Европи. То су ми, бар, истицали образовани Британци који живе на континенту.
3. Велики педагог John Taylor Gatto је и сам отворио питање држања до теме. Суштина је, према Гату, да је правило држања до теме инструмент тиранске присиле: контролишући тему, ви контролишете дискурс, и то је крај слободи изражавања. У ренесансној Европи и Европи седамнаестог века, периоду највеличанственијих достигнућа човечанства, … све је са свим било повезивано.
Порука за ловца у ражи: биће да зец лежи у другом грму.
Zastrašujuća je činjenica da osnovnog razumevanja teksta i kulture debatovanja nedostaje ne samo kod običnih ljudi u Srbiji, nego i kod profesionalaca – novinara i intelektualaca uopšte. Dovoljno je pogledati srpsku televiziju i uporediti je sa susednom hrvatskom. Svih ovih kvaliteta kojih kod nas hronično manjka, kod njih ima u izobilju. Mislim da se radi o kulturnoj paradigmi – Hrvati su bili stolećima integrisani u sistem zapadnog obrazovanja a Srbi su propustili vekove bilo kakvog obrazovanja. Vekovi se ne mogu lako nadoknaditi, a možda ne mogu uopšte da se nadoknade. Kod nas sve ima prizvuk ležernosti, neodgovornosti, nefokusiranosti, nekompetentnosti. Kako će ljudi bez ambicije da dostignu zapadni nivo u kulturnom smislu, da postignu zapadni nivo u ekonomskom smislu? Nije sporno da kod nas ima izuzetnih pojedinaca ali oni nikada ne mogu da nadoknade opšti nivo kulture jedne sredine.
Mi uvek imamo alibi za našu manifestnu primitivnost i neznanje – zapadnjaci su se prema nama odnosili zločinački i zato se nama fućka za njih i njihovu kulturu! A upravo kad se dostigne njihov kulturni nivo, stvaraju se uslovi da se bolje branimo od njihove malicioznosti. Nažalost, za to je potreban rad, a mi više volimo prečice, rezultate postignute bez (mnogo) rada.
Poštovani g-ne Katiću,
mnogo Vam hvala na ovom tekstu. Suština svog mog poslovnog nerviranja, u zadnjih godinu dana, je analizirana u Vašem tekstu. To je tema koja me proganja iz dana u dan i pitao sam se kako je moguće da neko ne vidi gore pomenute pojave ali…