Voda, hrana i geopolitika

Premijer Netanjahu je u nedelju (17/04/2016) izjavio da će okupirani Golan zauvek ostati u sastavu države Izrael i da svet mora da prihvati tu relanost. Ovu izjavu je Netanjahu dao upravo na Golanu, gde je po prvi put u istoriji održao i sednicu svog kabineta. Prisvajanje okupirane sirijske teritorije Netanjahu je pravdao time da je Golan od antičkih vremena bio u sastavu Izraela, te da je Sirija zapravo okupirala Golan[1].

Iako odskora postoje indicije da na Golanu postoje značajne rezerve nafte, ključni razlog zbog koga je Izraelu stalo do Golana je vezan za vodu. Kontrola nad tim prostorom obezbeđuje Izraelu sigurnost u snabdevanju vodom i ova činjenica je poznata decenijama unazad. Naravno, sigurnost za Izrael je nesigurnost za Siriju i Jordan, ali kao i svi problemi te vrste i ovaj se lako rešava pravom jačeg.

Problem nedostatka vode na Bliskom Istoku kombinovan sa populacionom eksplozijom čini se nerešivim. Golan je samo mali deo tog komplikovanog i dramatičnog mozaika. Problem vode direktno utiče na proizvodnju i cenu hrane, a posledično i na ukupnu ekonomsku aktivnost. Arapska proleća, plemenski ratovi u Siriji ili Jemenu na primer, nose jasan pečat ovih problema.

Manjak vode nije problem samo na Bliskom Istoku. Financial Times je upravo objavio opširan tekst o problemima koje nestašica vode izaziva u Indiji na primer[2]. I delovi razvijenog sveta poput Kalifornije, Arizone, Nevade, Novog Meksika itd. imaju ogromne probleme u snabdevanju vodom.

Zanimljiva je i analiza koju je radio Nestle koja je postala poznata „dobrotom“ WikiLeaks-a. I pored tekstova koji se povremeno pojave o nestašici vode, čini se da informacije ipak dolaze do javnosti samo „kap po kap“ i da globalna svest o nastupajućim problemima nije previše velika.

Maltuzijanska klopka o kojoj sam već pisao je sve aktuelnija i dobija sve dramatičnije razmere. Iako šira javnost i dalje živi u blaženom neznanju, oni koji su zaduženi da se tim problemom bave to rade dosta sistematično i ta vrsta radova je sve jasnije vidljiva. Izazivanje ratova, razaranje država, uništavanje populacije i reke izbeglica su najvidljiviji odgovori na maltuzijansku krizu. Zgodno je, naravno, i kada se istom politikom mogu kombinovano rešavati i drugi geostrateški ciljevi.

Na drugoj strani, kupovina obradivih površina u tuđim zemljama je diskretniji i za sada, nenasilan odgovor vezan za probleme hrane i vode. Sve i da se može oteti, voda se ne može ekonomično transportovati. To se pogotovo odnosi na vodu za navodnjavanje. Mnogo je lakše i ekonomičnije transportovati hranu koja se za sopstvene potrebe, ili za komercijalne potrebe, proizvodi u tuđoj zemlji. Time se „proširuju“ sopstvene obradive površine, štede sopstveni izvori i rezerve vode, a troše tuđi. Ovo je pogotovo pogodno kada se zemlja i vodni resursi mogu kupiti u bescenje, ili gotovo u bescenje.

Reč je o tržišnom rešavanju problema vode i hrane za države koje imaju novca da probleme tako rešavaju. Na sreću takvih zemalja, uvek će biti dovoljno velikodušnih ili blesavih ili korumpiranih država koje ne misle dalje od ponedeljka i koje nemaju jasnu svest o tome šta se oko njih zbiva i šta budućnost donosi.

Velika je sreća da moćni strateški i analitički aparat kojim Srbija raspolaže odavno prati globalne trendove i izazove, da prepoznaje probleme koji su tema ovog teksta, te da na njih ima i spremne odgovore.

---

[1] http://www.timesofisrael.com/netanyahu-vows-golan-heights-will-remain-part-of-israel-forever/

[2] http://www.ft.com/cms/s/0/96687242-009b-11e6-ac98-3c15a1aa2e62.html#axzz45nJdLRGB