Vlada Srbije impresionirana je sopstvenim ekonomskim rezultatima. Potvrda fantastičnih uspeha stigla je i od prvog čoveka Republičkog zavoda za statistiku (RZS) koji tvrdi da su ekonomski rezultati u 2016. najbolji u poslednjih 25 godina. Dirljiva je podrška koju državni službenik daje svom poslodavcu, mada su nejasni kriteriji po kojima je 2016. proglašena za najbolju u poslednjih četvrt veka. Čudan je nesklad izmeću veličanstvenih pohvala srpskoj ekonomiji i elementarnih statističkih činjenica.
Rasta BDP-a i gde je Srbija danas
Bruto domaći proizvod Srbije, kao standardna mera ekonomskog uspeha, ne daje povoda za ushićenje. Realni rast domaće ekonomije u 2016. po prvim procenama iznosi skromnih 2,7%. Ovo je visoka stopa rasta za razvijene ekonomije, ali je više nego skromna za države sa niskim BDP-om kao bazom za obračun.
U 2016. u regionu su samo Hrvatska i Makedonija, sa stopama od oko 2%, imale niži rast od srpskog. (Po kategorizaciji MMF, region kome Srbija pripada broji 11 država i Kosovo.) Pogled na poslednje četiri godine daje još mračniju sliku – prosečna stopa rasta srpske ekonomije je na nivou od oko 1% godišnje, i ako se izuzme Hrvatska, to je najniža prosečna stopi u regionu.
Situacija nije bolja ni kada se Srbija upoređuje sa sobom. Prosečna godišnja stopa rasta BDP-a od 2001. do 2009. iznosila je oko 5,9%. Kada se u obračun uključi i katastrofalni period 2009-2012., prosek za 2001.-2012. je oko 3,7%.
Ako se BDP meri po glavi stanovnika, Srbija je na dnu regiona i samo Albanija i Bosna i Hercegovina zaostaju za Srbijom. Srpski BDP po glavi je niži od hrvatskog za 37 procenata, od bugarskog 29 procenata i od rumunskog za 36 procenata, na primer. Ako bi se Srbija razvijala po stopi koja bi bila kontinuirano veća od Bugarske i Hrvatske za 2 procentna poena godišnje, tada bi se srpski BDP po glavi izjednačio sa bugarskim za oko 18, a sa hrvatskim za oko 23 godine.
Plate i penzije
Iz ugla prosečnih građana, još je manje razloga za ushićenje. Prosečna plata u 2016. je 369 evra (prosek zaključno sa novembrom) i marginalno je viša nego 2015., ali je niža nego 2013. ili 2014.
Penzije takođe opadaju iz godine u godinu, i u 2016. će biti na nivou od oko 190 evra. Jednokratna pomoć penzionerima će popraviti prosek ali neće promeniti činjenicu da će upravo penzioneri podneti najveći udar budžetskog prilagođavanja u godinama koje dolaze.
Pad kupovne moći građana je delimično ublažen trošenjem ušteđevine, što je imalo za posledicu drastično usporen rast stope štednje u poslednje četiri godine. Drugi način na koji građani podižu svoju potrošnju su gotovinski krediti. U ambijentu staganantne kreditne aktivnosti, samo gotovinski krediti beleže veliki rast – u poslednjih 12 meseci, dug građana po ovom osnovu porastao je za oko 25%. Stagnacija ličnih primanja uz istovremeni rast zaduživanja po osnovu gotovinskih kredita je opasna kombinacija.
Odakle onda optimizam kojim vlada i njeni službenici nemilice zasipaju javni prostor?
Zaposlenost i nezaposlenost
Vlada insistira na odličnim rezultatima kada je u pitanju rast zaposlenosti i pad nezaposlenosti.
Usvojeni međunarodni metod statističkog praćenja zaposlenosti počiva na anketama. Na bazi reprezentativnog statističkog uzorka i na bazi izjava anketiranih lica, dobijaju se podaci o kretanju zaposlenosti. Metodologija je velikodušna u načinu na koji tretira zaposlenost – svako ko radi bar jedan sat nedeljno i za to dobija nadoknadu, smatra se zaposlenim.
Kada se pogledaju rezultati poslednje ankete, Srbija beleži spektakularan pad nezaposlenosti – sa 19% u prvom kvartalu, na 13,8% u trećem kvartalu. (Treći kvartal je, zbog sezonskih radova u poljoprivredi u pravilu kvartal sa najnižom stopom nezaposlenosti.) Najveći doprinos popravljanju slike zaposlenosti je vezan za rast neformalne zaposlenosti. Metodologija i način prikupljanja podataka se menjao poslednjih godina, što onemogućava da se podaci za period 2008.-2013.upoređuju sa kasnijim godinama.
Kada je reč o praćenju formalne zaposlenosti i ovde je nemoguće pouzdano upoređivati podatke u dužim vremenskim serijama. Ukidanjem Službe društvenog knjigovodstva, srpski reformatori su temeljno razorili i veliki deo statističkog sistema. Tek 2015. godine statistika je uspela da uspostavi red u praćenju formalne zaposlenosti. Otuda i RZS konstatuje da ove statističke „rezultate ne treba posmatrati kao apsolutne i precizne, već samo kao indikativne“.
Smisao ovog metodološkog podsećanja je da ukaže na problematičnu pouzdanost statistike zaposlenosti, što otvara prostor da se podaci interpretiraju sa dosta slobode.
Budžetski deficit i javni dug
Srbija je fokus svog ekonomskog uspeha usmerila ka budžetu, a smanjivanje budžetskog deficita je postao apsolutni prioritet ekonomske politike. Reč je o prioritetu koji je nametnuo MMF, kojim se interesi kreditora stavljaju ispred interesa razvoja, i ispred interesa građana i njihove budućnosti. U tom procesu, već zapuštene javne službe i delatnosti se dodatno degradiraju.
Smanjivanje budžetskog deficita ne može biti cilj racionalne ekonomske politike, a pogotovo ne može biti merilo njenog uspeha. Smanjivanje budžetskog deficita kroz smanjivanje javne potrošnje ne dovodi do privrednog rasta, sem u nategnutim, teorijskim konstruktima.
Vlada je merama štednje na jednoj strani, i jačanjem poreske discipline i uspešnom naplatom poreza uspela da stabilizuje budžet, da uredno servisira obaveze prema inostranstvu i da zaustavi rast javnog duga. Mereno aršinom MMF-a, to jeste neosporan uspeh vlade, tim više što su radikalne mere štednje prošle bez velikih socijalnih potresa. Pomoglo je i što vlada nije pribegla drastičnim otpuštanjima kako se u prvi mah najavljivalo i na čemu domaći obožavaoci radikalnih mera i dalje insistiraju.
Uprkos restriktivnoj budžetskoj politici, ukupan nivo javnog duga i dalje ostaje veoma visok, i na nivou je iznad 70% BDP-a. Zaključci koji se izvode na bazi merenja visine javnog duga u odnosu prema BDP-u su krajnje nepouzdani.
Sudbinu Srbije neće odrediti koeficijent duga, već spremnost inostranih i domaćih finansijskih institucija (u stranim rukama) da nastave njegovo refinansiranje. Takve odluke nisu pod kontrolom država dužnika. Naravno, rizik krize jeste manji kada je apsolutni nivo duga niži, ali to nije odlučujuće. Krajem 2008. Srbija je bila pred finansijskim slomom iako je javni dug u apsolutnom iznosu bio dva i po puta niži nego danas, i bio je ispod 30% u odnosu na BDP.
Postoji još jedan elemenat čiji se značaj potcenjuje, a koji je vladi išao na ruku. Međunarodne kamatne stope su na najnižem nivou u modernoj istoriji, što je omogućilo da se dospeli dugovi refinansiraju po izuzetno niskim stopama. Niska stopa inflacije i politika štednje su pomogli da riziko komponenta kamatnih stopa bude niža od one na koju je Srbija navikla. Ali, percepcija rizika se brzo menja i kada se to dogodi, kamatne stope počinju ubrzano da rastu a refinansiranje dugova biva drastično otežano. Ove promene su najčešće izazvane događajima u svetskoj ekonomija i van kontrole su sprskih aktera.
Slaba kreditna aktivnost je pomogla da se stvore viškovi novca u bankama i da se ti viškovi usmere ka državi. Kao i svaki višak ponude, i višak ponude novca je pomogao da troškovi refinansiranja javnog duga budu na mnogo nižem nivou od onoga na koji je Srbija navikla.
Javni i spoljni dug Srbije su po svojoj visini i strukturi veoma osetljivi na kamatne šokove. Rast dolarskih kamata koji je počeo i čiji se nastavak najavljuje u 2017. bi mogao dodatno da komplikuje servisiranje domaćih dugova, kako javnog, tako i privatnih. Jačanje dolara u odnosu na evro podiže dolarsku komponentu javnog duga iskazanu u evrima i takođe pogoršava koeficijente zaduženosti.
Trgovinski deficit i deficit tekućeg bilansa
Jedan pomalo potcenjen, pozitivan elemenat u ukupnoj ekonomskoj slici Srbije vezan je za ozbiljno popravljanje trgovinskog bilansa (robe i usluge), i sa njim povezanog bilansa tekućih plaćanja. Izvoz raste brže nego uvoz, a pokrivenost uvoza izvozom je značajno bolja i bliži se stopi od gotovo 90%. (Pad domaće tražnje i niske cene nafte su pomogle da trgovinski bilans bude bolji.)
Uravnoteženje trgovinskog bilansa je dovelo i do zaustavljanja rasta spoljnog duga koji je najpouzdaniji pokazatelj rizika po finansijsku stabilnost. (Spoljni dug je zbir javnih i privatnih dugova koje su finansirali stranci). Uprkos zaustavljanju rasta, spoljni dug od oko 26 milijardi evra i dalje je na previsokom, veoma rizičnom nivou.
Monetarna politika, inflacija i kurs dinara
Vlada i NBS su ponosni na rezultate u monetarnoj politici. Dinar je stabilan, devizne intervencije su manje nego ranije, a inflacija je na najnižem nivou u poslednjih nekoliko decenija, pa su i kamatne stope značajno niže nego ranije. Ovakvi rezultati se mogu interpretirati na različite načine. Popularna teza je da su rezultati postignuti veštom i kompetentnom monetarnom politikom NBS. Da li je tako?
NBS već dve godine za redom podbacuje i ne ostvaruje planiranu stopu inflacije. Stopa inflacije je ispod planiranog koridora od 2,5-5,5%. Ako bi NBS zaista kontrolisala cene, tada bi stopa inflacije morala biti u okviru zadatog koridora.
Razumno je zapitati se: zar nije bolje da inflacija bude niža od planirane, zar nije idealno da bude, na primer, oko nule? Nije, i nije slučajno da niska inflacija zabrinjava sve velike centralne banke.
Ultra niske stope inflacije govore da je ekonomija na ivici recesije, da je monetarna politika restriktivna, da je kreditna aktivnost banaka na niskom nivou, a sve to ugrožava privredni rast. Stabilnost cena nije posledica vešte politike NBS, već činjenice da je budžet restriktivan, da su građani osiromašili, da banke teško odobravaju kredite privredi, da je veliki deo privrede na samoj ivici opstanka, da je ekonomija na ivici recesije sa stopama rasta koje, kada su i pozitivne, na nivou su statističke greške. Dakle, manjak tražnje, a ne mudra monetarna politika NBS je ključni razlog niske inflacije.
Kako inflaciju ne uspeva da drži u zadatom koridoru, NBS je našla rešenje tako što je za 2017. koridor smanjila na 1,5-4,5%.
U odbranu vlade
Iz činjenice da su gotovo svi ekonomski pokazatelji (osim trgovinskog bilansa) podjednako loši ili gori nego što su bili do 2013. mogao bi se izvući pogrešan zaključak o uspešnoj ekonomskoj politici prethodnih vlada, i o lošoj politici nove vlada.
Aktuelna vlada je krajem 2012. godine nasledila ekonomiju u kojoj su svi ključni trendovi od 2008. bili na strmoj nizbrdici. Relativno visok privredni rast (pomenut na početku teksta) postignut je na najgori mogući način. Realizovan je kroz rast domaće potrošnje, kroz uvoz finansiran zaduživanjem, kroz katastrofalnu politiku kursa dinara, kroz prodaju preduzeća strancima. Reformatori su finansijski sistem poklonili strancima, izvršila su besmislenu liberalizaciju uvoza i potpisali su sa EU verovatno najgori mogući Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.
Ekonomija koja je tokom 90-tih pretrpela strašne štete od višegodišnjih sankcija i posledica ratova, dodatno je, i verovatno bespovratno urušena ekonomskom politikom liberalnih reformatora – politikom od koje su imali koristiti samo oni lično, i stranci koji su kolonizovali ekonomski sistem. Namerno ne krivim domaće tajkune, jer su oni samo tranzitorni fenomen, samo epizoda ka potpunoj kolonizaciji Srbije. Pre ili kasnije, domaći tajkuni će, jedan po jedan, nestajati sa ekonomske scene.
Nova vlast, u svim svojim potonjim inkarnacijama, zatekla se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Račun katastrofalne reformske politike je došao na naplatu, pa je isporučen onome ko se zatekao na vlasti u tom trenutku. Ove činjenice se moraju imati u vidu kada se kritikuje ekonomska politika vlade poslednjih godina.
Kritika vlade
Ako se mora imati razumevanje za poziciju u kojoj se nova vlada našla 2013., teško je pravdati sve ono što vlada radi poslednje četiri godine. Negativni trendovi su zaustavljeni ali nisu preokrenuti. Ekonomska politika koju vlada vodi ne može dovesti do ozbiljnijeg preokreta, već će u najboljem slučaju stabilizovati ekonomiju na niskom nivou BDP-a i zaposlenosti.
Vlada je nastavila sa ekonomskom politikom koja spas traži u neprekidnom dozivanju stranaca koje treba privući niskim platama i subvencijama. Fokus je na podršci strancima, a ne domaćim privrednicima. Jasni nagoveštaji da vlada planira da proda sve što stranci žele da kupe neće spasiti ekonomiju Srbije – uvešće je u stanje apsolutne nemoći i zavisnosti. Reč je o klasičnom neoliberalnom „razvojnom“ konceptu koji je samo drugo ime za kolonizaciju. Onog trenutka kada se proda i poslednje preduzeće koje funkcioniše, Srbija će izgubiti i poslednju šansu da upravlja svojim razvojem.
Razvoj se planira, on se ne događa spontano. Vlada u ovom trenutku nema institucije koje mogu planirati, pa se „planira“ od danas do sutra. U nizu problema i slabosti, jedan se posebno ističe. Bez domaćih banaka usmerenih ka finansiranju razvoja, bez samostalne monetarne politike, bez kreditne kontrole i kreditnog usmeravanja ka domaćim preduzećima, nema ni investicija, ni samostalnog razvoja. Čini se da elita (kako ekonomska tako i politička) to ne razume, ili ne želi da razume.
Čak štaviše,pitanje je koliko bi povećanje stope inflacije donelo naglo ubrizgavanje dodatne količine M1.Nivo M1 u Srbiji je 7-8 puta manji od BDP-a.Što znači da je protok novca nasilnički ubrzan.I u prvom momentu moralo bi doći do usporavanja opticaja novca,konačno bi se stvorili uslovi da gradjani naprave rezervu.To bi smanjilo pritisak na cene i inflaciju.
Za Kuma – Devizni depoziti su još od 2004. najveća komponenta agregata M3. Taj jaz je prethodnih godina bio još veći nego 2016. Stopa rasta M1 i M2 je u prošloj godini bila veća nego u prethodne tri, ali to nije dovoljno. Spor rast novčane mase je vezan za slabu kreditnu aktivnost koja gotovo da stagnira, ako se izuzmu gotovinski krediti građana. Inflacija je preniska jer je kreditna aktivnost mala. Hvala na komentaru.
Što se tiče rasta keš kredita,u strukturi dugovanja građana prema bankama,interesantan je pregled statistike NBS-a.Zanimljivo je da je apsolutna suma ovih kredita skoro dostigla sumu agregata M1 u posedu stanovništva.I blizu je polovine ukupne sume agregata M1.
Meni laiku upada u oči i disbalans u količini agrgata M1 i M2 u odnosu na M3.Dakle,ovde se radi o znatno višim deviznim depozitima stanovništva od količine M1 i M2.
Ovaj nivo M1 je zaista nizak i prouzrokuje probleme u likvidnosti,koji ne mogu biti nadnoknađeni brzinom opticaja novca.
Gospodine Katiću,zašto drže ovako nizak nivo agregata M1,imajući u vidu da je inflacija u protekloj godini bila na donjoj granici ciljane?
Hvala!
Главни проблем Србије је у њеној абнормалној деиндустријализацији која је настала као последица исхитрених и неупитних приватизација, и рецимо слободно криминалних, које су спроводили разно разни политички режими од 5. октобра па све до данашњих времена. И Милошевић је делимично кренуо тим путем али да оставимо ту причу за сада, пошто су се ту испречиле ратне околности.
Жеља је била да се по сваку цену уђе у капитализам. Историја ће тек писати о томе колико су потези тадашњих влада били ван сваког економског разума. Нико није са толико елана уништавао своју индустријско-техничку основицу као ми. Процене су да је Србија спала на 38 % индустријске производње коју је имала 1989. године. То ни афричке државе у својим грађанским ратовима не стигну да униште. Збрисано је више од 2.500 некадашњих гиганата са још неких хиљаду предузећа, која су приватизован и за које се не зна у каквом су стању. Наравно, овде треба споменути и олако уништавање наших банака и остављање кредитно-монетарног система на милост и не милост страном финансијском капиталу.
На све то се калемила опасна илузија да Србија може свој развитак базирати на малим и средњим предузећима и некаквој сервисној економији. То је чист промашај. Савремени капитализам је већ последњих сто и кусур година постао олигополистички са доминацијом крупног капитала и страобалном индустријском подлогом. За Швајцарску се често говори да је пример земље са терцијалним сектором али као што је то показао Чанг Ха то просто не одговара стварности.(Реч је о писцу сада већ бестселера „23 ствари које вам не кажу о капитализму“.) Швајцарска је енормно индустријализована земља.
Тачно је да ситни бизнис покрива чак 50 % БДП-а високоразвијених земаља али је он у свом пословању под доминацијом олигополних структура и финансијских концентрисаних групација. Ситна предузећа у енормном броју пропадају на тржишту зато што не могу да развију економију обима, под већим су ризиком од каматног банкрота, немају приступ каналима продаје, имају слабог пословног искуства, техничка основица производње им је под конкурентским притиском крупнога капитала итд. У Сједињеним Државама, на пример, у просеку пропадне 611.000 предузећа. То је капитализам. То не може да се избегне.
Међутим, код нас се упркос свим неуспесима, аутоголовима и драматичном економском кризом и даље истрајава на приватизацијама, и мантри о томе како малим привредницима само мало треба па ће успети, али хајде да им обезбедимо добар пословни амбијент и Србија ће процветати. Ту иде стара прича о превисоким порезима, превеликој регулацији и заморној бирократији.
Истина је да порески систем треба да буде реформисан и то у правцу увођења прогресивног синтетичког опорезивања али то никако није главни узрочник посртања привредног система Србије. Од 317.162 привредних субјеката, 99,8 % чине предузетници, микро, мала и средња предузећа. Србија је имала 2013. године свега 494 привредна гиганта. У трговини је било регистровано 90 хиљада привредних субјеката. Када на то додамо разне услужне делатности попут фризераја, књиговодства, маркентинга итд. постаје јасно да са таквом привредном структуром није могуће постићи продор на инострана тржишта и учинити било какав значајнији привредни успех.
Уништавање некадашњих машинско-електротехничких комплекса и истраживачко-развојних института учинило је Србију земљом неспособном за конкурентску трку на међународној сцени, што све скупа води наше друштво у дуготрајно сиромаштво са несагледавим социјалним тензијама. Међутим, код нас се и не помишља да се обнови крупна индустрија са пратећом мрежом истраживачко-развојних центара, који би обухватили све од факултета, преко института до иновативних појединаца у гаражи. Углавном се прежвакавају приче о сивој економији, фискалној и монетарној политици, процесуирању привредног криминала и тражењу политичких криваца из недавне или даље прошлости.
Сем Небојше Катића готово да нико не истиче потребу да се једним свеоубхватним планом економског развоја, базираног на постепеној индустријализацији, учини да Србија крене на путу општег бољитка и осигураног економског живота.
Za Davida – Nisam gledao „97% owned“ i samo sam malopre pogledao trejler. Istina o globalnoj ekonomskoj stvarnosti (a pogotovo uloga banaka u njoj) je tako šokantna, da to izmiče zdravom razumu. Kako je moguće tako dugo skrivati istinu, za mene je pomalo misterija. Hvala na linku i komentaru.
Postovani,
posle gledanja dokumentarnog filma pod nazivom „97% owned“ (Youtube) neke stvari su zaista i sokantne ali i jasnije. Imate li komentar?
Vlast je uvek na pravom mestu u pravo vreme.
Bitange to odlično razumeju, pametnima preostaje da se prave ludi.
Što se tiče „malih rusa“, oni nikako da nađu bolju batinu. Imaju fore još 4-5 milijardi godina.
Za ozapa – Za zemlje regiona sam se oslonio na statistiku MMF-a, a ne na lokalne statističke izvore. Izuzetak je jedino Srbija gde sam koristio podatke Republičkog zavoda za statistiku. MMF ponekad kasni sa ažuriranjem podataka za tekuću godinu, ali su pouzdani kada su u pitanju godine koje prethode tekućoj. Uzgred, pouzdanije podatke za 2016. ćemo imati verovatno tek u drugoj polovini ove godine. Svejedno, hvala Vam na informaciji.
Samo jedan mali ispravak koji ništa bitno ne mijenja na stvari. Rast BDPa u Hrvatskoj u prva tri kvartala iznosi redom 2.7%, 2.8% i 2.9% Procjene za četvrti kvartal se kreću od 3% (Ekonomski institut Zagreb) do malo pretjeranih 3.5% Addiko banka. Dakle procjena rasta BDPa za Hrvatsku u 2016. godini iznosi oko 2.8-2.9%
https://lider.media/aktualno/biznis-i-politika/hrvatska/ekonomski-institut-zagreb-procjenjuje-da-je-bdp-lani-porastao-28-posto/
Za Ganeta – Kao što sam u tekstu pomenuo, niska inflacija je posledica recesije, ili skoro pa recesije. Nemojte raditi nikakve dugoročne projekcije inflacije, niti izvlačiti bilo kakve dugoročne zaključke – jalov je to posao za zemlje poput Srbije. I dugoročne projekcije za razvijene države su tek za nijansu manje jalove, iako su u prinosu na dugoročne obveznice sadržana inflatorna očekivanja na duži rok. Hvala na komentaru.
„Znaci, kriterijum domace/strano je struktura krajnjih vlasnika? Onako, cisto logicki vasi odgovori imaju smisla… Ali je realnost ovde na zalost drugacija…“
Reko sam vec Srbiju ukinuti i pridruziti se narodu koji je sposoban da vodi zemlju, kad sami Srbi su ubedjeni da ne mogu sami da se snadju.
Komercijalnu banku treba prisiliti da ulaze u uspesna mala preduzeca, ovako se cak i najuspesnjiji ne mogu siriti. To je jedan od gorucih problema srpske privred i ne razumem kako politicari ne vide da je to problem i da ga treba resiti.
Za g. Katića,
Ako se u Srbiji sve privatizuje i do kraja sprovede racionalizacija u javnom sektoru da li će problem visoke inflacije biti rešen u dužem vremenskom intervalu. Ako Srbija ostane na niskom nivou dohodka, da li ćemo imati cenovnu stabilnost u npr: desetogodišnjem periodu.
Šta po Vama može biti generator inflacije osim porasta kamatnih stopa u EU i SAD i eventualnog porasta cena nafte.
Da budem precizniji: Da li je moguća visoka inflacija u Srbiji uprkos doslednoj primeni neoliberalnog modela i recimo niskih cena energenata i niskih kamatnih stopa u vodećim ekonomijama?
Sigurno znate daleko više od mene o ovoj problematici. Možete li ukazati na potencijalno skrivene uzročnike inflacije koje ja (i većina posetioca) ne vidimo.
Procenu inflacije u Srbiji radim zbog kupovine dugoročnih dinarskih obveznica, ali se plašim skrivenih generatora koji mi možda promiču u analizama.
Ne morate odgovoriti na ovo pitanje ako ga smatrate suviše direktnim ili ako Vas na bilo koji način zamara.
@gospodine Katicu,
Znaci, kriterijum domace/strano je struktura krajnjih vlasnika? Onako, cisto logicki vasi odgovori imaju smisla… Ali je realnost ovde na zalost drugacija…
Ono na sto se vracamo je ‘kvalitetna drzava’ koju pominjete. Nemamo je. Nemamo ni naznaku njenog formiranja. Mislim da nema neke svrhe raspravljati o domacem/stranom dok je drzava ovakva kakva jeste. Izuzetno tesko cete dobiti podrsku pozivajuci se na azijske drzave i modele dok se pod ‘domacim’ ovde smatra Bor, Zelezara, Petrohemija, Srbija-gas, EPS, Azotara… Partije postave nekog Spasovskog ili Bajatovica, taj zduva milijarde eura, budzet to pokriva, partije imaju finansiranje i to tako godinama… Jos nas vredjaju kada isti gostuju po forumima i pricaju o vodjenju privrede… Cinici na ove teme kazu ‘ubi nas liberalni kapitalizam’… U poredjenju budzetskog dotiranja vecitih gubitasa i poklanjanja istih nekom strancu da nas resi bede vecina naroda daje podrsku ovom drugom… Tesko ovde prolazi prica da ce to ‘drzava’ kvalitetnije da vodi u buducnosti i da drzava nije nuzno los vlasnik… Empirijski je utvrdjeno da jeste…To je domace-drzavno.
Domace-privatno je jos vise stigmatizovano. Miskovic uhapsen. Ostali tajkuni pod teretom kredita nose samo privid neke uspesnosti. Da podsticemo Kostica i Matijevica? Svi posluju preko barem nekoliko off-shore kompanija…
Hvala vam na odgovoru!
Za Andreja – Nekoliko je razloga za favorizovanje domaćih vlasnika. Prvo, profit ostaje u zemlji, pod uslovom da lokalni biznismeni ne rade kroz off-shore šeme. Ako i rade, pa se prave stranci, to se može lako rešiti ako se to želi. Drugo, novac se ne odliva po osnovu poznatih mehanizama za umanjivanje profita i država može naplatiti više poreza. Treće, lokalni biznismeni su više vezani i više zavise od domaćeg tržišta nego strani. Četvrto, na njih se lakše može izvršiti pritisak da se uklope u domaću strategiju razvoja, nego što se to može sa strancima. Peto, transfer tehnologije je lakše ostvariti kada se razvijaju domaća preduzeća. Šesto, stranci imaju više motiva da kupuju robe i usluge od drugih strancima sa kojima imaju dugu istoriju saradnje, itd, itd. Dakle, i kada su cene domaćeg i stranog iste, bilo bi logično da u zemlji ostaje više nove vrednosti nego kada je sve u rukama stranaca. Konceptualno, razlika je ogromna, ali se prednosti „domaćeg“ mogu realizovati samo kada postoji kvalitetna država. Npr. Azija je napravila kvantni skok držeći se ovih postulata. Hvala na komentaru.
Gospodine Katicu,
Lepo sazete ideje i teze koje zastupate. Ono o cemu mislim da treba razmisliti je sta je to domaca a sta strana kompanija ili banka. Svaki taj koga mi zovemo stranac nastupa ovde uglavnom kao domace pravno lice, znaci registrovano u Srbiji.
Idea, merkator, na primer. Gde tu mi vidimo razliku izmedju njih i recimo DIS-a ili Univerexport-a, kao supermarketa koji su navodno u vlasnistvu domacih lica. Kod svih ovih cene su uglavnom slicne, u njima rade nasi gradjani, kupuju nasi gradjani, porezi se placaju nasoj drzavi… Ako se vrsi transfer profita napolje to rade i jedni i drugi….
Komercijalna banka ili AIK banka, sa druge strane su navodno domace banke, a uslovi, cene, kamate iste i kod njih i kod drugih (stranih) banaka mada su i te strane registrovane kao domace….
Sta je tu strano, a sta domace i zasto mislite da od stranaca preti opasnost, a da su domaci benevolentni?
За Инг. Дејана – Немачка је профитирала од Хладног рата, а Јапан од рата у Кореји. Кључ успеха је ипак везан за акумулирано технолошко знање, вредноћу и организованост ових нација. Рат то није успео да уништи.
Жак Атали је део наднационалне елите и јавна личност која се отворено залаже за светску владу. Чини се да је његов посао да својим деловањем тестира јавност и навикава је на идеју светске владе и треба га пажљиво слушати. Помињао сам га овде https://nkatic.wordpress.com/2013/11/23/maltuzijanska-klopka-i-otimacina-zemlje/.
Кејнз је своје капитално дело „Општа теорија запослености камате и новца“ објавио 1936., када је оно што зовемо „кејнзијанска политика“ већ имало практичну примену у већем броју земаља. Кејнз је дао теоријску подлогу ономе што се већ догађало у неколико земаља, укључујући ту и Италија и САД. Можемо говорити о различитим „интензитетима“ кејнзијанства, али није спорно да је неколико држава схватило да су државне инвестиције најбржи начин да се из кризе изађе. (Узгред, амерички централни банкар без формалног економског и академског образовања, Marriner Eccles, дошао је 1933. до истих закључака о начинима изласка из кризе као и Кејнз.)
Теза по којој кејнзијанска политика даје резултате у почетку, „а касније посустаје, ствара дефиците и инфлацију“ је тачна, али то важи у за „некејнзијанску“ политику и тај феномен је вероватно везан за привредне циклусе. Кључно је шта остаје после неке економске политике – код кејнзијанства остају реалне (инфраструктурне) вредности. Хвала на коментару.
За Кума,
Управо тако, национална економија се никако не може заснивати на Ексел табелама посматрајући земљу као привредни субјект.
То је абнормалан приступ једној нацији и друштвеном поретку који се у Србији већ увелико спроводи.
@ student
Vise bih voleo da se iz mog odgovora proba izvuci zakljucak sta treba dalje ciniti nego ko je kriv.
To sto je Milosevic bio bankar ne znaci da je bio dobar bankar.Ni sastanak sa Rokfelerom ne znaci da je bio dobar sa Rokfelerom.
Nemojte imati previse poverenja u ekonomsku nauku.To je nije egzaktna oblast,kao ni politika,od koje je neodvojiva.A kad nemamo egzaktan rezultat,koji ce biti ocigledna i neoboriva zakonitost,ostaje nam samo vera.I zato se tu uvek radi o ideologiji,dogmi,veri i slicno.
Za Predraga,
pa teško mogu da poverujem da je bio toliko lud i mislio da planska privreda može da bude efikasna i NATO da se pobedi. A još manje mogu da poverujem da je to radio motivisan dobrobiti za narod a ne željom za održanju na vlasti i očuvanjem svog kleptokratskog sistema koji je izgradio.
Pogledajte samo njegove poteze u ekonomiji, skoro 90 % preduzeća je bilo privatizovano zahvaljujući hiperinflaciji i mogućnosti da radnici otkupe firmu za par maraka, ali je onda opozicija predložila zakon o revalorizaciji i vratila proces na početak.
Drugo, mislim da je Avramović pričao kako je Milošević imao mišljenje da može da nađe novac za obnovu zemlje kod stranih banaka, tako da ne verujem da bi baš bežao od međunarodnog tržišta kapitala iz ideoloških razloga ili da bi spasao zemlju od dužničkog ropstva. Naravno da nije bilo sankcija i da je imao pristup tom tržištu.
Konačno, privatizacija Telekoma 1997e strancima isto jedan primer njegovog pragmatizma.
За студента,
Ако вам ја сад кажем да је баш због познавања банкарског система и благодети капиталистичке економије Слободан избегавао прихватање такве ситуације по своју земљу и исто тако избегавао асимилацију насилног проширења и оправданости постојања НАТО савеза, који је ваш одговор?
Интернет свакако нуди обиље података али релевантне информације се не могу тек тако изгуглати.
Za Kuma,
e pa upravo, vidite to je i razlika između blog, nauke i ekonomije.
Iz vašeg odgovora proizilazi da su nam za sve krivi stranci i Milošević.
Ali lako je naći i suprotne argumente. Na primer da je Milošević bio bankar koji se lično sreo sa Dejvidom Rokfelerom i samim tim vrlo blizak Vol Stritu i bez sumnje vrsan poznavalac finansija i prednosti kapitalističkog organizovanja ekonomije. Tako da ko će ga znati, ostaje samo da nagađamo.
За господина Катића – Не спорим продуктивност Немаца и Јапанаца, али – признаћете – и (Западна) Немачка и Јапан су после рата имали историјску срећу.
*
У једном другом контексту сте се реферисали на књигу Жака Аталија, па бих Вас замолио за коментар из његовог интервуја „Републици“.
Италијански лист Република сматра Трампове поруке „изразито националистичким и популистичким“ и даје видан простор бившем саветнику француског председника Франсоа Митерана, Жаку Аталију који каже да „Трамп може постати нови Мусолини“.
Атали објашњава да је „Мусолини био Кејнзијанац (присталица националне, делом државне економије и јавних радова) много пре Рузвелта“, али указује да таква политика даје резултат у почетку, а касније посустаје, ствара дефиците и инфлацију, и погађају управо средњу класу, коју Трамп каже да жели да опорави.
Атали, бивши директор и оснивач Европске банке за обнову и развој, сматра да глобализација као систем светске трговине и економских односа, није сама по себи разорна за привреде и друштва што наглашава Трамп који америчку политичку елиту окривљује да се обогатила на глобализацији, а народ осиромашио, док Кина својом робом неометано продире у Америку и гуши њену привреду.
„Проблем је што постоји глобализација тржишта, а недостатаје глобализација демократије“, објашњава Атали, нагласивши да „глобализација тржишта без правила води у многе пропасти, па је отуд нужно да се у светској равни успостави једна глобална власт, правила, јер ће иначе тржишта и даље владати“.
„Доказ за то је управо садашња Европа: Без већег уједињавања ће пропасти“, подвукао је бивши банкар и саветник Митерана, истичући да су сада Европи потребне велике инвестиције, две хиљаде милијарди евра, да би се трајније подстакао раст, као и стварање европске одбране.
На опаску да је Европа после „Трамповог земљотреса“ и одлуке Велике Британије да изађе, још рањивија, Атали узвраћа да је Европа и даље најмоћнија светска целина и додаје: „Велика Британија нас је напустила? Али колико њих би још да уђу у ЕУ?“.
http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/svet/2601641/evropski-mediji-trampove-poruke-zatvaranje-u-nacionalizam.html
http://www.repubblica.it/esteri/2017/01/20/news/attali_trump-156502727/
Мени је преостало само да подигнем обрве.
Током 1930-х, Рузвелтове САД и Мусолинијева Италија нису репрезентативни примери примене кејнзијанске политике; (нацистичка) Немачка и Јапан јесу.
Уз то, Европска банка за обнову и развој је, рекао бих, школски пример како се кејнзијански генерише тражња (за компаније из ЕУ).
@ student
Зли језици, али и они мање зли, би без задршке господина Миладина Ковачевића сврстали под категорију „родољуб у служби сваког режима“.
Ђаво ће га знати зашто, али овом приликом се присетих Нушићевог лика – Срете нумере 2436:
„Ако треба да се растури какав лажан глас по вароши, дај овамо Срету; ако треба да се поквари какав политички збор, дај овамо Срету; ако треба да се фалсификују изборни спискови, дај овамо Срету; ако треба на изборе, дај опет Срету.“
*
БДП Србије је у 2009. години забележио драматичан пад. Као и обично, очекивало се да РЗС објави његову вредност и проценат његовог раста у пролеће 2010. Међутим, то се догодило тек средином 2011. Статистички Власи су се досетили и променили базну годину за обрачун БДП-а, не би ли обнарадовали како је пад БДП-а у 2009. био (подношљивих) 3,5 %.
http://www.politika.rs/scc/clanak/176761/Konacni-podatak-o-BDP-u-u-2009-do-septembra-ove-godine
Исте 2011. године г. Ковачевић је „просуо“ и следећи „бисер“:
https://nkatic.wordpress.com/2013/09/07/ministarstvo-privrede-u-potrazi-za-misijom/#comment-4241
Поређење је било неумесно нарочито у контексту редовности немачких и нередовности српских зарада.
Од 2015. РЗС је изнова променио базну годину за обрачун раста БДП-а, а у БДП је почео да калкулише и трговину дрогом, проституцију, као и трговину краденом робом.
http://www.danas.rs/danasrs/ekonomija/seks_i_droga_podizu_bdp.4.html?news_id=290069
Априла 2016. исти господин је био „звезда“ параламентарних избора:
http://www.blic.rs/izbori-2016/incident-u-rik-u-obradovic-vikao-s-galerije-u-koskanju-jedna-zena-primljena-na/xef43t1
У септембру 2016. Миладин Ковачевић је објаснио како су јулске зараде у приватном сектору статистички порасле:
„У јулу 2016. просечна нето зарада у јавном сектору, рачунајући јавна државна и јавна локална предузећа, била је 47.646 динара, док је у чисто приватном сектору, не узимајући у обзир мале предузетнике, јер је статистика зарада у овом делу непоуздана, износила 48.268 динара.“
http://www.politika.rs/scc/clanak/363841/Bolji-zivot-jedva-primetan
Једноставно, човек је из статистике избацио „реметилачке“ зараде малих предузетника.
Мало ли је од њега?
@ student
Iako pitanje nije upuceno meni,ja bih pokusao da odgovorim u kratkim crtama.
Posle sloma SSSR-a,Milosevic nije uspeo da se distancira od ideologije koja je porazena.On je branio poredak koji je padao i u samoj Moskvi.U ocima pobednika on je vidjen kao tvrdokorni komunista na celu rusofilskog komunistickog naroda.Ne treba gubiti iz vida da su za njega cesto govorili da je jedini demokratski izabran komunisticki lider.To,ustvari,nije pohvala Milosevicu,vec pokuda srpskom narodu.Ako to znamo,mozda mozemo razumeti zasto su nas po zlu izdvojili u odnosu na ostale balkanske narode,ukljucujuci i one pravoslavne-rusofilske.Zalosno je sto je Sirak za Srbe rekao da su „narod bez vere i zakona“,ali to je potvrda da smo mi u ocima Zapada „oni iz suparnickog tabora“.
Ali Milosevic nista nije prodao,suverenitet je branio cvrsto i dosledno,po cenu sopstvene stete.I pored svih gresaka istorija ce ga zapamtiti kao znacajnu licnost.Njega na Zapadu ne vole,ali prema njemu imaju daleko vise postovanja nego za one koji su dosli posle 2000.godine.
Sve to navodi Zapad da srpski narod tretira na drugi nacin u odnosu na nase susede.I mi treba da se ponasamo drugacije u odnosu na nase komsije.Mi danas ne bi smo vise trebali teziti ka ulasku u EU,i zbog tog imaginarnog cilja zrtvovati realne nacionalne interese.Zasto bi smo nastavljali sa primenom SSP-a koji unistava nasu poljoprivredu i industriju,a nemamo nikakav opipljiv benefit od toga?
Vaznije je graditi stabilnije i sadrzajnije odnose sa drzavama clanicama EU,a pogotovo sa SAD.Mislim da je resenje u direktnim dogovorima sa bitnim faktorima na Zapadu,da se mi drzimo za njih prihvatljivih politickih pozicija,a za uzvrat da dobijemo ekonomski suverenitet.Sustinski je bitno osloboditi se tutorstva MMF-a i pritisaka stranih kreditora da bi smo ostvarili praktican napredak u ekonomiji zemlje.
Za gospodina Katića:
Hvala Vam na korekciji, dvoumio sam se da li da uvrstim i Japan, ali sam nažalost bio lenj da proverim. Maršalov plan se odnosio uglavnom na razorenu Evropu.
U pravu ste, Japan je prošao mnogo gore, ne samo ekonomski. Ne zaboravimo ni atomske bombe, strašno je šta su uradili tim ljudima.
Pouka za nas da je moglo biti gore, iako i mi imamo svog osiromašenog uranijuma.
Za gospodina Katića:
Hvala puno na odgovoru, sve je jasno i dobro je dok ima bar još malo ljudi kao Vi da predstavljaju glas razuma. Svi ti problemi o kojima ste pisali od 2005: krediti u stranoj valuti, strano vlasništvo, nedostatak državnog planiranja, su karakteristični i za druge zemlje Istočne Evrope pa mi se ipak čini da one malo bolje napreduju. Tako da verovatno ima još nekih faktora koje niste spomenuli..
A tog dotičnog iz RZS pamtim iz dve situacije. Prvo je bio na jednom predavanju dok sam još bio student u Srbiji i busao se u prsa kako je jurišao na tenkove 1990 ili 91 (valjda ono kad je SPO organizovao proteste) i kako nema stvari koje su politički neizvodljive. To je rekao nakon što smo mu rekli da je nemoguće reformisati javnu upravu u Srbiji jer nema političke volje.
Zatim sam bio na jednom predstavljanju izveštaja o inflaciji u NBS i on je bio tamo i nije mu bilo jasno kako to da realna kamata treba da bude jednaka rastu realnog GDP. Mislim da to dovoljno govori o njegovoj stručnosti, bar što se tiče makroekonomije, mada mislim da to i nije toliko bitno jer je njegova oblast više statistika i posebno teorija uzorka.
Za nemirnog:
da, slažem se, biramo političare koji ne umeju da trguju ili bar ne trguju za dobrobit naroda. Možda jer Nemačka i Japan, nisu imali toliko jaku emigraciju tokom rata (ako ne računamo Jevreje). Dok su svi iole sposobniji otišli iz Srbije, uključujući i gospodina Katića.
A za Čikaške momke, Dinkić je daleko od njih po stručnosti jer su ti ljudi stvarno imali PhD iz Čikaga. Mada je verovatno sposobniji političar.
Za Nemirnog – Mala korekcija. Maršalov plan se nije odnosio na Japan i Japan je imao mnogo gori tretman od Nemačke. Japan je bio prisiljen da u prvim godinama okupacije trećinu budžeta troši na izdržavanje američkog vojnog kontingenta u Japanu. Kasnije je rastom japanskog BDP taj procenat bivao niži, ali je, svejedno, taj trošak bio jedna od najvećih rashodnih stavki japanskog budžeta. Japan se svakako nije usrećio okupacijom. Najveću „pomoć“ Japana je doneo korejski rat. Hvala na komentaru.
Za studenta – Možda Vam je promaklo, ali tekst koji komentarišite nije pisan za blog, već je pisan za novine. Tekstovi za novine podležu prostornom ograničenju, morate se uklapati u određen broj slova itd. Naravno, postoji razlika između pisanja za blog i „ozbiljnih analiza“ koje pominjete, ali nažalost, kada je srpska ekonomija u pitanju, meni su ozbiljne analize promakle. To je naravno moja krivica i vezana je za hronični nedostatak vremena.
Kada se BDP meri na bazi pariteta kupovne moći, Srbija zaostaje za Bugarskom u kontinuitetu poslednjih 17 godina. Period pre toga je teško upoređivati. Kada se BDP iskazuje u američkim dolarima, Srbija je bila ispred Bugarske 2002. i 2003. godine, što je verovatno vezano za precenjeni kurs dinara. Ne treba zaboraviti da Bugarska, za razliku od Srbije, nije bila ni pod sankcijama, niti je bila u ratu. Statističko zaostajanje Srbije za Bugarskom je više ilustracija slabosti domaće ekonomije, nego pokazatelj dinamičnog razvoja Bugarske. Moj novinski tekst polemiše sa tezom o velikom rastu srpske ekonomije i tezom po kojoj ćemo ubrzano sustizati Evropu, ako nastavimo ovim tempom. Hvala na komentaru.
Za studenta:
Nemačkoj i Japanu je išlo dobro jer su te zemlje pristale na vojnu okupaciju od strane SAD u zamenu za ogromne sume finansijske pomoći u vidu jeftinih kredita. Obe zemlje su bile obuhvaćene obimnim Maršalovim planom. Sve to ubrzo nakon Drugog Svetskog rata kako bi Amerika zacementirala svoju globalnu dominaciju time što bi kontrolisala tada druge dvije potencijalno najjače ekonomije sveta. Naravno, ne isključujem ni kulturne, karakterne razlike između naših naroda, ali one nisu bile presudne. Novac je presudan, dobre namere moćnika su presudne. A Srbija trenutno nema nijedno.
Sada se možemo pitati šta bi se desilo sa Jugoslavijom da je Slobodan Milošević progutao svoj ponos i dopustio izgradnju NATO baze bez krvoprolića. Jedno je sigurno, ipak bi bili dužnici do guše belosvetskim bankarima, baš kao i Nemačka, Japan i dobar deo sveta (osim Rusije, Kine, Severne Koreje i Irana).
Da ne bi otišli daleko od teme, postoje stvarnosti i iluzije. Iluzija je bila da smo se 90-ih mogli suprostaviti NATO. Stvarnost je ta da jesmo, i moramo da živimo sa posledicama uz što manje grešaka u budućnosti. Takođe, i da ugrabimo priliku za izbavljenje iz ovog blata u kojem smo.
Na kraju, preporučujem Vam da promenite literaturu. Dinkić je takzv. Čikaški dečko, klasični unajmljeni ekonomski ubica. Njemu i Đeliću najviše idu zasluge za našu privrednu propast.
Pozdrav.
Vezano za ovo pitanje regionalnog zaostajanja. Ja bi se vratio u prošlost, u vreme Rimskog carstva.
Ono je obuhvatalo ono što ondašnja i današnja istorija smatra pod civilizacijom. Oni koji su bili van tog carstva su bili varvari. Ono se polagano širilo tako što je zauzimalo delove nekadašnjih varvarskih teritorija.
Carstvo je imalo svoj politički sistem i institucije. Ono što je bilo najnaprednije je obitalo blizu samog Rima. Ono što je bilo daleko od Rima je bilo zaostalo i u potpunom „kolonijalnom“ odnosu. Napredak je opadao sa kvadratom rastojanja od matice.
Uglavnom može se reći da su teritorije bile podeljene sa većom i manjom autonomijom i sloboda za ljude. Mogli bismo ih rangirati kao kolonije prvog, drugog, ….n-tog stepena. Sam Rim je bio za svoje građane mesto najvećih sloboda ali su opet i oni sami bili sluge establišmentu.
Današnji Novi svetski poredak je naprednija verzija Rimskog carstva. Na zapadu će se čuvati tehnologije i vojna moć dok će ostalima biti dodeljena neka kolonijalna uloga. Tehnologije neće smeti ići među „varvare“, ona će ostati u posed narodima od poverenja. Mada i ti sami narodi će biti predmet eksperimenata establišmenta. Niko neće biti pošteđen ničega ali će batina uvek biti blizu „Rima“.
Najprostije, to je slično onome što se dešavalo u koncentracionim logorima. Odabrani logoraši su pravili red nad ostalim dok su čuvari i komandiri bili u kulama.
Ja Srbiju vidim kao koloniju od najmanjeg poverenja zbog naših istorijskih veza sa Rusijom. Oni koji se naslanjaju na nas isto moraju da prolaze loše jer se mora ugušiti naš razvitak. Jer kako napisa jednom akademik Milorad Ekmečić: srbofobija je samo rečica koja se uliva u more rusofobije.
Za gospodina Katića:
Pratim vaš blog i nastupe odavno, mislim da je dobro to što radite, samo hoću da Vam ukažem da postoji razlika između bloga i ozbiljne analize i da ipak ima nešto u toj ekonometriji.
Naravno ne bih da ulazim u polemiku sa Vama, ali me je pomalo razočarao Vaš odgovor i kako relativizujete stvari. U odgovoru kažete kako je Bugarska bedna, što je verovatno tačno i vidi se golim okom, a u tekstu pišete kako kaskamo 18 godina za njima, a koliko me sećanje služi još 2005 smo imali veći GDP p.c. od njih. 18 godina kaskanja ipak nije mala razlika, morate da priznate, i izgleda da ipak ima nekih benefita od pristupanja EU.
Za nemirnog:
zanimljiva teorija, i stvarno deluje pomalo kao teorija zavere. Ako pročitate čuvenu Dinkićevu knjigu završni račun videćete da šteta od NAT0 bombardovanja mahom u obliku oportunitetnog troška i izgubljenog GDP-a a ne direktnih materijalnih i ljudskih žrtvi. Mnogo je bilo više materijalnih razaranja u Hrvatskoj 90ih pa su ipak uspeli da to koliko toliko obnove.
Sa druge strane i Nemačka I Japan su bili na strani gubitnika pa su ipak izgradili ekonomiju. Kako to da jedanput gubitnici gube ekonomski suverenitet, a drugi put ne?
Za studenta:
Postavili ste dobro pitanje, pa bih pokušao da dam i svoj komentar, ako ne zamerite.
Hrvatska, Mađarska, Rumunska itd. elita je samo fiktivno uspešnija od naše. Za ekonomsko stanje na Balkanu su najzaslužnije strane sile, konkretnije NATO agresori. Na ovim prostorima je 90-ih bio rat, i jasno je da pobednici nakon rata bolje prolaze nego gubitnici, vojno i ekonomski. Pomislite na silne uništene fabrike i infrastrukturu. Posle agresije je verovatno bio nekakav dogovor nametnut od strane SAD u pogledu vlasništva privrednih resursa na Balkanu. Prirodno, Hrvati i Slovenci su najbolje prošli jer su bili na strani pobednika.
Tu je i odgovor zašto mi hapsimo svoje tajkune, dok ih ostali čuvaju kao malo vode na dlanu. Takođe, mnoge ključne kompanije u Srbiji vode ili se spremaju da ih vode stranci. Nedavno su došli Kinezi da osnuju filijalu Banke Kine kako bi osigurali opstanak Hestila, kao i da izvlače profit Železare iz Srbije.
Nedostatak domaćeg finansijskog kapitala je još jedna posledica kolonizacije nakon rata.
Ovo sve može delovati kao teorija zavere, ali ako znate da je bio rat, koji smo izgubili, ne treba da se toliko čudite.
Pozdrav.
Za studenta – Pretpostavljam da odskora pratite moj blog. Prvi tekst sam objavio 2005. godine i od tada pokušavam da ukažem zbog čega je Srbija u stanju u kome jeste. U tim tekstovima ćete možda naći odgovore na pitanja koja Vas interesuju. Što se država u okruženju tiče, one ne mogu poslužiti kao uzor, jer se radi o manje ili više istom modelu razvoja i veoma sličnoj političkoj matrici. Uprkos pomoći i fondovima koje su države članice EU dobile, one i dalje beznadežno zaostaju za Evropom. Što se Bugarske tiče, ona je posebno tužna priča koja se vidi golim okom kada prolazite kroz Bugarsku. Mađarska je jedina koja pokušava da promeni pogubnu matricu, ali je još rano za ozbiljniji sud o uspešnosti Orbanovog modela „iliberalne demokratije“. Hvala na komentaru.
Poštovani gospodine Katiću,
hvala na članku i ukazivanju prave slike srpske ekonomije.
Međutim, primetio sam da su vaše analize mahom deskriptivne i završavaju se sa naravučenijem da bi država trebala da preuzme aktivniju ulogu u razvoju.
Akcenat u ekonomskoj nauci je odgovor na pitanje zašto a mnogo manje na opisu situacije.
Stoga bi bilo mnogo interesantnije da pokušate da odgovorite na pitanje šta je to što koči Srbiju u razvoju i kako to da su ostale zemlje za kojima kaskamo 20 godina uspele da prevaziđu tu prepreku?
Ako je to elita, kao što sugerišete u ovom članku, kako to da su Hrvati, Bugari, Rumuni, Crnogorci, Mađari.. sposobniji u izboru političara od nas? Da li je to zbog uticaja iz inostranstva? Ili možda zato što nisu imali ratove, Kosovo, i Miloševića. Ili zato što streme ka EU a ne ka Rusiji? Ili zato što imaju prirodne resurse itd..Što mi hapsimo naše tajkune, a Hrvati šire svoje kompanije po Balkanu? Zašto bugarski VC fondovi ulažu u Srbiju a srpski ni ne postoje?
Nema „elita“ potrebe da razumije. Ako plata stize iz budzeta svakog mjeseca nema potrebe da razumije.
„Kako inflaciju ne uspeva da drži u zadatom koridoru, NBS je našla rešenje tako što je za 2017. koridor smanjila na 1,5-4,5%.“
Hahahaha
Kina je u zadnjih godinu dana oslabila Yuan 10% u odnosu na dollar. Uvoze inflaciju preko kursa pa tako i cuvaju svoj izvoz i preradjivacku industriju. Svoju industriju.
To znaci kod nas banke ne financiraju privredu nego daju drzavi i gotovinske kredite. Super i kako da se tako razvijemo.
Inace kako vi gospodine Katicu objasnjavate da su nasi toliko zaljubljeni u strane investore da njima placaju subvencije da kradu iz domacih firmi radnike (Geox u Vranju i ona IT firma iz Engleske). Imali to neke logike i velik deo prosecnih Srba misli da su srpski vlasnici gori od stranih. Pa onda se pitam sto Srbija uopste kao nacionalna drzava srpskog naroda postoji, kad i sami Srbi se smatraju notornim lopovima kojima radije treba stranac da upravlja.
За Сладимира – Не видим зашто не бисте могли да поставите линк. Хвала на коментару.
Веома прецизан,аналитичан и сажет пресек стања у Србији.
Да ли смем да поставим линк са овим чланком на Твитеру?