U tranzicionoj Srbiji uspostavljeno je pravilo po kome je sve što dolazi iz inostranstva uvek bolje od domaćeg. To nije percepcija koja se odnosi samo na investitore i kapital, već je u vezi i sa samim Srbima.
Tako su Srbi koji žive i rade u inostranstvu po definiciji i automatizmu pametniji i sposobniji od „domaćih“ Srba. Srbi koji su studirali bilo gde u inostranstvu uvek su bolji od domaćih diplomaca. Ako pri tome imaju i diplomu kakvog reputabilnog univerziteta, mogu lako biti proglašeni i za genija, prvog do Tesle.
I među Srbima iz Srbije ima razlike. Najbolji, najpametniji i nekako „najsvetskiji“ su oni koji svoje prihode, ili bar deo prihoda zarađuju kod inostranih sponzora i koji su deo kakve međunarodne ekonomske, interesne ili lobističke asocijacije.
Taj inostrani pečat je u Srbiji garancija kvaliteta. Otuda ne čudi da je neproporcionalno veliki broj državnih funkcija pripao upravo kadrovima koji imaju neki od pomenutih „inostranih sertifikata“.
Ako se ostavi po strani eksperiment sa američkim biznismenom Milanom Panićem s početka devedesetih godina prošlog veka, tek su oktobarske promene iz 2000. širom otvorile vrata za Srbe sa inostranim sertifikatom. Kadrovska selekcija od tada počiva na diskretnim sugestijama stranaca ili na preporukama tipa – imam drugara napolju i on je super, mame mi. Ovo nije karikiranje, već je ilustracija funkcionisanja tranzicione kadrovske politike u Srbiji.
Nekoliko razloga je doprinelo ovakvom stanju. Prvo, tu je kompleks inferiornosti koji je duboko usađen u srpsko biće po kome uvek više vredi ono što dolazi spolja. Drugo, kada su nadobudni i neiskusni tranzicioni reformatori razgrađivali državu oni su poverovali da će im sertifikovani Srbi u saradnji sa inostranim savetnicima preko noći napraviti novu, bolju državu. Treće, i stranci su ih uveravali da se nova država upravo tako pravi i da su pitanja bezbednosti prevaziđena budući da smo od danas svi „naši“. Četvrto i najvažnije – sve i da stvari krenu po zlu, reformatori neće trpeti posledice neuspeha, niti će ikada za njih odgovarati. Taj princip neodgovornosti je ugrađen u temelje tranzicione demokratije.
Sertifikovani spasioci tako dolaze i odlaze, dok Srbija nastavlja da tone. Nebitno je da li je taj svet dobronameran ali nesposoban, da li radi samo u sopstvenom interesu ili radi i u interesu neke treće, zainteresovane strane. Nebitno je i da li spasioci žive u Srbiji ili će samo doći i proći kroz Srbiju. Važan je rezultat, a on je porazan.
U ozbiljnim državama politički kadrovi moraju dokazivati svoj integritet i upravljački kvalitet pred domaćom javnošću i moraju proći rigorozne bezbednosne provere. Čini se da se u Srbiji takav pristup smatra paranoičnim i demodiranim reliktom totalitarne prošlosti.
Da bi Srbija počela da liči na ozbiljnu državu, bar kada je kadrovska politika u pitanju, ne bi bilo zgoreg uvesti nekoliko važnih bezbednosnih pravila. Na primer, niko ko ima više od jednog državljanstva ne može biti na državnoj funkciji niti može imati pristup poverljivim informacijama. Bilo bi logično da samo građani koji u Srbiji kontinuirano žive mogu biti birani na državne funkcije. Bilo bi logično da neko ko je bio finansiran novcem nadnacionalnih ekonomskih ili političkih institucija ili je njihov član, ne može biti u strukturama vlasti.
Ovaj radikalni pristup bi možda bio nepravedan i uvredljiv za mnoge od sposobnih i časnih Srba koji su patriotski opredeljeni i imaju političke ambicije. Ovakav predlog bi ih na neki način svrstao u građane drugog reda koji su sumnjivi po sebi. Iskustvo uči i da nema nikakve garancije da su Srbi „bez sertifikata“ odaniji Srbiji od onih koje ovakav predlog diskvalifikuje.
Koliko se god mana može naći ovako restriktivnoj i opreznoj kadrovskoj politici, ona ne reflektuje paranoju. Reč je o odgovornom pristupu i poštovanju pravila po kojima funkcionišu uređene države sa dugom demokratskom tradicijom. U takvim državama bi tekst poput ovoga bio sasvim izlišan, jer sve što se ovde predlaže, tamo se podrazumeva.
Uzgred, vaš kolumnista je čovek sa dvojnim državljanstvom koji već četvrt veka živi van Srbije.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
@Иван Н.
Кад се сажеже немогуће, догађа се могуће.
Коментар баш и није место за шире образложење, па ево линка:
http://restruktura.org/sta-je-demokratska-meritokratija/
@Д.А.Теодор -Zanimljiv i zagonetan komentar.
U prvom Vašem stavu zaključujete, da ako pobedi Vučić sve će za pet godina uništiti a ostaće zgarište.
Pitate se – sta je alternativa? Opozicija nije. Tačno.
Dalje savetujete:Потребно је кориговати политички и економски систем
Kako ga korigovati i kada? Mislite na sledeću petogodišnju vladavinu Vučićevu, ili pripremiti nove mlade snage da imaju program ekonomskih, socijalnih, političkih promenana za sledeće izbore.
Budite nadu rečima:Можда се Србија препороди на згаришту нада?
Moj omiljeni pesnik tvrdi. „Izgorelo niko ne zapali. “
Pozdrav
Пустимо најгору могућност, која је можда и најбоља, а то је да на предстојећим председничким изборима победи онај који побеђује Србију већ годинама, Александар Вучић.
Тиме би све наде у друго биле спаљене, сагореле на ватри узалудних очекивања.
Догодио би се тријумф кадрова охлократије, као врхунца овдашње демократије.
Србија би, у наредних пет година, отишла на добош.
Шта је алтернатива томе?
Досадашња опозиција није.
Потребно је кориговати политички и економски систем.
Можда се Србија препороди на згаришту нада?
Имам три држављанства. Радим за врло уређену и озбиљну западну државу већ годинама. Када је то део посла, имам приступ поверљивим информацијама. Нема никакве везе што имам друга држављанства. АЛИ, безбедњаци знају и који број гаћа носим и ја и моја породица; све адресе и све банковне рачуне и сваки контакт са упосленицима страних држава мора да се пријави; посао у вези земаља држава којих имам држављанство не долази у обзир; криминал у мојој ближој породичној околини коштао би ме посла; одавање поверљивих информација било коме води у затвор без обзира ко ти је кум или пријатељ, итд итд. У питању је да ли је твој државни апарат озбиљан и доследан или не.
Иначе, вани су одрастали или дуго живели људи попут Св Саве, цара Душана, краља Петра Првог Ослободиоца, Вук Караџић, Доситеј Обрадовић, Тесла, Пупин, па затим генерал Павле Јуришић Штурм, Арчибал Рајс, Јован Дучић Иво Андрић (ова два беху наше дипломате после), и много много других.
Срби као нити један други народ не могу да постоје сами. И сваки народ увек има нешто да научи од неког другог. Проблем са Србијом је то за разлику од прошлости не уме да филтрира добре од лоших ствари као и добре од лоших људи. То се ради системски и озбиљно. Али нажалост, Србија је већ одавно престала да буде озбиљна: не зна ко је и шта је, и због негативне селекције главну реч воде или пробисвети или неспособни. То нема никакве везе са држављанством. То је ствар озбиљности, способности и доследности државног апарата који је претпостављам 99.99% домаћи. Србију уби њен систем.
Za B. Škrbića – Borisa Džonsona sam već i sam pomenuo u prethodnom komentaru. Uzgred, on se upravo odrekao američkog državljanstva koje je dobio rođenjem u SAD. (Razlozi su poreski, ne politički.) Veliki broj „važnih“ Rusa ima dvojno, trojno itd. državljanstvo i to je poznato. Između ostalog i zbog toga imam velike rezerve prema „ozbiljnosti“ Rusije. Vraćam se još jednom na isto pitanje – koliko zapadnih političara ima dvojna državljanstva, pogotovo „egzotična“ državljanstva koja sam pomenuo?. U duhu Vašeg komentara da dodam – koliko finskih političara ima rusko državljanstvo? (Uzgred, današnji FT se bavi Kinezima koji masovno uzimaju strana državljanstva.) Hvala na komentaru.
Boris Dzonson ima dvojno drzavljanstvo. Putinov najblizi pomocnik Fursenka ima finsko drzavljanstvo itd itd…
Za B. Škrbića – Što se PR samoubistva tiče, samoubistvo je kada npr. ministar odbrane postoktobarske, postbombardovane Srbije postaje čovek sa američkim pasošem. To nije čak ni samoubistvo, to je politička patologija. Što se dijaspore tiče, ona se uvek može odreći drugog pasoša, pa se onda uključiti u politički život Srbije, naravno, pošto u Srbiji prethodno provede koju godinu. Mnogo je malih naroda kojima je svaki čovek dragocen, ali sam siguran da Danci ili Norvežani npr. nemaju ruske državljane na političkim funkcijama. Zamolio sam Vas da mi date primere „ozbiljnih“ država gde političari imaju dvojno državljanstvo, pa sam pokušao i da Vam pomognem identifikujući zanimljive pasoše. Strpljivo ću sačekati da mi date takve primere.
Vaše čuđenje: „Meni je pomalo cudno da vi insistirate na takvom resetanju dijaspore koja je SRPSKA a za vreme divotne Jugoslavije niste se bunuli da vam je na celu drzave Hrvat npr!“ je u tužnom sudaru sa elementarnom logikom. To nije argument, to je nepotrebna pizma. Hvala na komentaru.
G. Katicu ni uz najbolju volju ja ne mogu prihvatiti vase rezonovanje. Politika, pogotovo visoka politika, uglavnom je zbog specificnosti posla rezervisana za domace i lokalno stanovnistvo. Sto je i logicno. Nije zato slucajno da svugde ljudi obavljaju takve funkcije uglavnom nikada ni nisu ziveli u inostranstvu. Medjutim, hajde da zamislimo da Republika Srbija donese zakon da javne funkcije ne mogu obavljati ljudi sa dvojnim drzavljanstvom. To bi bilo PR samoubistvo nase drzave i rdjavo primljeno u dijaspori. Sto je najzalosnije takva mera ne bi sigurno zaustavila zlonamerne ljude. Uostalom, vec sam rekao, to sto neko nema drugo drzavljanstvo en znaci da se nemoze prodati nekoj stranoj sili kao i da kao toboze nece imati gde da pobegne ako „mu zagusti“.
Mi smo mali narod i svaki covek nam je bitan. Pogotovo nam je bitna dijaspora koja ima toliko iskustva i resursa i toliko je i brojna. Meni je pomalo cudno da vi insistirate na takvom resetanju dijaspore koja je SRPSKA a za vreme divotne Jugoslavije niste se bunuli da vam je na celu drzave Hrvat npr !
Za B. Skrbića – Ako pažljivije pročitate moj tekst, videćete da postoje tri (ne jedna) kategorije građane koje smatram nepodobnim za političke funkcije u Srbiji. U sva tri slučaja se radi o tome da “ nadlezne sluzbe za kontrolu i pracenje“ ne mogu vršiti nužne i detaljne bezbednosne provere, na pouzdan način. To što domaće službe ne vrše provere ni u Srbiji, gde je to mnogo lakše, više govori o stanju u tim službama, nego što dovodi u pitanje principe koje sam zastupao u tekstu.Bilo bi zanimljivo prebrojati sve silne zapadne državnike sa dva pasoša (Borisa Džonsona izuzimam), a potom istaći one sa ruskim, srpskim, kineskim, iranskim i sl. pasošem. Koliko je takvih u državi u kojoj Vi živite? Hvala na komentaru.
ne ne ne. Cela pretpostavka da neko ko ima (i) strano drzavljanstvo automatski jeste sumnjiv je potpuno neosnovana. To je lako dokazati, jer se drzavljanstvo naturalizacijom ostvaruje po osnovu rezidentskog staza ili braka u nekoj zemlji, a ne na osnovu nekakvih narocitih usluga ucinjenih toj zemlji. Mada ima i takvih slucajeva ali oko 99% Srba koji imaju strano drzavljanstvo i stekli ga naknadno su ga ostvarili na osnovu rezidence ili braka. Ima primera gde ljudi cak ni nemaju srpsko drzavljanstvo poput Johna Bosnitcha iz Kanade koji je otvoreno zastupao interese Srba devedesetih. Sto ne znaci da sutra nece doci neka hulja iz Kanade i (pokusati) prodati nase interese, ali zato postoje nadlezne sluzbe za kontrolu i pracenje, a ne da nekog iskljucimo samo na osnovu pasosa !
Заборавих линк:
http://www.blic.rs/vesti/ekonomija/otkrivamo-bivsi-ambasador-srbije-svedocio-protiv-nase-zemlje-u-arbitrazi-teskoj-115/sdxe4n3
„Radomir Diklić, bivši ambasador u Francuskoj i Belgiji, optužio je Srbiju za „lanac korupcije, koji država ne može da reši“, i to u postupku teškom 115 miliona evra, pred Međunarodnom arbitražom za rešavanje investicionih sporova u Parizu.
Diklić je protiv Srbije svedočio u sporu koji je pokrenula belgijska kompanija „Zelena N V“, saznaje „Blic“.
(…)
Njegovo svedočenje je u Vladi Srbije izazvalo veliki potres, jer je ocenjeno kao postupak „bez presedana“ da bivši ambasador svedoči u korist belgijske kompanije, a protiv svoje države, što joj u konkretnom postupku može doneti veliku štetu. Čak je i srpska odbrana pred Međunarodnim sudom reagovala na Diklićevo svedočenje, uz opasku da je kao ambasador bio dužan da o saznanjima o korupciji obavesti svoju zemlju i nadležno ministarstvo, a da Diklić to nijednom nije učinio dok je bio na funkciji.“
Ех, питам се, ето, колико ли само држављанстава господин Диклић има…
Ja isto zivim u inostranstvu i misljenja sam da ne treba zakonski ogranicavati nase drzavljane koji imaju prebivaliste u inostranstvu ili cak i strano drzavljanstvo da ucestvuju u politickom zivotu pa i da nose razne drzavne funkcije. Sto se tice privatnog sektora jasno je da svako zaposljava koga hoce. Ne negiram da ima i zlonamernih ljudi ili ajde da kazemo onih koji bi licni interes ili cak i interes neke strane drzave podredili inetersu Srbije, ali to je ipak mali broj, cak veoma mali broj izroda. Na kraju zar nema takvih i u samoj Srbiji ? Mozda neko u Srbiji nema strani pasos, ali mozda se stavio u sluzbu neke strane drzave bas da bi ga dobio ?! I to je moguce.
No ipak, kad se radi o onim najvisim funkcijama ja ipak mislim da to treba da budu ljudi koji zive u Srbiji. Ljudi koji su stalno u domovini, koji rade i zive sa narodom i najbolje osecaju sta i kako treba.
U tom smislu ja vidim dijasporu vise kao savetodavca, a mozda manje kao neku izvrsnu vlast. Ja, licno, da me zove moja zemlja uvek bih joj se stavio na raspolaganje bez ikakve rezerve.
@Zdravko
Lokid Martin ne prima strance na vojne programe, baš kao nijedna druga slična firma. Zapravo je devinisano ko može a ko ne da radi na takvim programima. Ako imate državljanstvo zemlje odakle je firma, ili države koja je partner u projektu ili kupac, onda su Vam vrata otvorena. Srbija nažalost ne ispunjava nijedan kriterijum, ali da ste npr. Holandjanin mogli biste bez problema da radite u tom istom Lokid Martinu u sred Teksasa (Holandija je partner i kupac u programu vojnog aviona F-35).
Sa druge strane, pokušajte da aplicirate za posao u Rols-Rojsovom ogranku koji proizvodi motore za britanske nuklearne podmornice i proveravaće vam da li ste svi u familiji britanski državljani unazad do čukundede.
U Kaliforniji, zelena karta nije dovoljno za rad u drzavnom aparatu. Nisam siguran za ogranicenja po pitanju dvojnog drzavljanstva, ali ne bi me iznenadilo. Recimo, Lockheed Martine ima zestoke provere, a ‘samo’ je drzavni kontraktor. Mene tamo be bi primili ni da sam Tesla dok ne dobijem drzavljanstvo.
Za Nostradurusa – Upravo sam o tome pisao 2005. ovde: https://nkatic.wordpress.com/2005/10/22/cena-slepog-poverenja/, kako sam već pomenuo u komentaru Remarku. Hvala na komentaru.
Nije samo Srbija puna punokrvnih ljudi iz inozemstva, i Rusija je prošla slično. 100 Američkih konzultanata je pomagalo Jeljcinu: http://artyushenkooleg.ru/wp-oleg/archives/4419.
Sjajno postavljene stvari. Tema koja tera na razmišljanje.
G. Katicu,
Ja sam siguran da Vi, pod hitno treba da ponudite svoj program Srbiji. Toliko jasno vidite problem i plus imate rešenja. Ne izbegavajte odgovornost. Da Vam nije stalo, ne bi ni pisali o svemu.
Veliki pozdrav
Tesko je napraviti sistem za izbor pravih ljudi u zemlji ogrezloj u korupciji i nepotizmu, u sistemu partijske drzave. Institucije su pokrivene i unistene, one ne mogu da stvore i predloze kvalitetne ljude. Obrazovni sistem izbacuje masu nekvalitetnih koji ciljaju upravu. Vlada i ministri su bezbednosno i interesno „izbuseni“. Kako onda izabrati i koga.
Po meni je resenje u jacanju jedne jake institucije cija ce rec imati tezinu recimo SANU, koja ne bi cutala. Onda popravljati druge institucije.
Izmedju domacih i dijaspore Srbija treba da bira one cija deca zive u Srbiji i vezani su za Srbiju. Bez obzira na poreklo i adresu.
За Немирног – Суштина мог текста је у деветом пасусу, и видећете да тај пасус не искључује ни људе који су радили код странаца, ни оне који су се образовали напољу. При томе, не спорим квалитет елитних диплома, али спорим резон по коме су дипломе гаранција генијалности и које обезбеђује место министра, на пример.
Што се чврсте руке тиче, и то је доста ризично. Може се добити чврста рука и глупа, примитивна и зла глава која уз њу понекад иде. Хвала на коментару.
Gospodine Katiću, mislim da o ljudima koji zarađuju radeći i obrazujući se kod stranaca prosečan Srbin ne oseća divljenje, nego potpuno suprotno. U najblažem slučaju, u pitanju je zavist. Shvatanja sam da ovde grešite stavljajući u isti koš vredne, pametne ljude koji završavaju strane, čuvene škole radi sebe i svojih uz onu takozv. elitu koju nam strane sile postavljaju da vodi Srbiju. Govorim o ljudima poput Krstića, Đelića i Dinkića koji nisu sami postavljeni tamo gde su bili.
Saglasan sam sa Vama kada pišete kako iskusni stručnjaci, sa prebivalištem u Srbiji, treba da budu deo administracije. To moraju biti stručnjaci u svome polju, nezavisni i moralno svesni rodoljubi. Problem je što u Srbiji postoji parazitski višepartijski sistem, koji ne vrednuje meritokratske principe rukovođenja državom. Takav sistem je još gori po nas budući da smo narod koji zahteva čvrstu ruku kako bi bili ujedinjeni. A mnogo lako nas je deliti, činjenica koju smo naučili iz istorije.
Zato Srbija da bi postala uspešna mora prvo abolirati štetni višepartijski sistem. On nam ne priliči, on nas sputava i on nam je pod plaštom demokratije nametnut upravo iz razloga da nas drži podeljenima u tabore. Nakon toga, neće biti važno ko i sa kakvim kvalifikacijama dolazi sa strane. U svakom slučaju će biti temeljno proveren.
Pozdrav.
Gospodine Katiću,
nemojte deliti narod i intelektualce na ovostrane i onostrane.
Vi ste jedini koji pokreće aktuelne teme to nije sporno.
Sporne su granice odabira ko je korisniji. Jedini aršin boljitka je ideja koja daje narodu dobra.
Znači onaj ko ponudi bolju ideju i da je mertoran za državnu funkciju.
Srdačan pozdrav
Za Perica – Bojim se da Vam je promakla suština teksta. Reč je o tome da se mesta u političkom establišmentu ne mogu popunjavati ljudima o kojima se zna ništa ili se jako malo zna, ili ih su ih predložili stranci, ili drugari. Isto važi i za ljude čija je sudbina i tamo i ovde, ili za ljude koji su vezani za organizacije čiji cilj svakako nije promivisanje interesa Srbije. Dakle, tekst nije o „stranim“ stručnjacima, niti je ideja da bilo koga plašim njima. Hvala na komentaru.
Dobar tekst, pogadja sustinu.
Strani strucnjak nije isto sto i „strani strucnjak“.
Ljudi sa iskustvom u razvijenom svetu, koji su bili kvalitetno ukljuceni u velike ekonoije, velike ststeme, kvalitetne uprave, preko 10godina – su potrebni Srbiji kao zlato. Narocito u upravljanju i povezivanju sa svetskom ekonomijom.
Problem je sto je srpska nerazvijena sredina odnegovala zatvoren nacin razmisljanja, ocekivanja, svesti o tome sta su norme itd. Mi danas u Sr. imamo generacije koje su listom zaostale. Osim sporta i IT -ja, mi ne mozemo da se ukljucimo ni u jedan svetski tok ako nismo radna snaga za strane gazde.
Nama treba mala armija povratnika koja ce da nas poveze sa svetskom ekonomijom. Ne postoji drugi nacin osim ako hocemo da se upoznamo sa svetskim tokovima putem Jure.
Tvrdnja da kada nas kvalitetan covek ode u inostranstvo odmah postaje tamo car – nisu tacne. Iako su mu konkurencija manje kvalitetan tamosnji prosek.
Potrebne su godine da se nas kvalitatan covek tamo istese u tamosnjeg kvalitetnog coveka. Upravo te istesane mi moramo da vratimo nazad.
Sto se tice „stranih strucnjaka“ to su uglavnom ovdasnji „strucnjaci“ i njihova deca, kumovi, ortaci koji studiraju preko i vracaju se na „strucna“ mesta. To su proksi figure za domace operacije.
Zato ovu razliku treba praviti. A sto se tice povratka dijaspore. Koliko god to neizvodljivo izgledalo – to je jedina sansa srbije. Srbiji treba 100 hiljada kvalitetnih ljudi iz dijaspore ako hoce da prezivi. Pitanje je kakvu cemo mi domacu elitu imati za 10 godina ako je u opste budemo imali.
Plasenje raje stranim strucnjacima nije dobra stvar.
Vracanje kvalitetne dijaspore koja je provela 10+ godina napolju treba da bude drzavni projekat broj 1.
Нпр. Имате једно трговинско предузеће које поседује магацинске раднике и пословође истих. Ја као радник се побуним да се мој колега, носач робе, понашао супротно од захтеваних активности и у складу са моралним начелима захтевам његово санкционисање. Надређени не реагују и као обичан радник остајем немоћан.
Након тога, утврди се да и пословођа магацинског простора врши недозвољене радње у смислу промовисања одређених пословних партнера а на основу интерно постигнутих договора. Дрзнем се, одем право у управу и кажем да све то није у реду према осталим радницима. И надређени пословође ми каже да све то није нормално и да једино уколико прихватим унапређење и заборавим на претходно, моћи ћу да остварим нови радни однос у коме ће тренутно постојећи пословођа изгубити своје ингеренције али за своје потезе неће одговарати. Зашто? Јер је његов циљ био у корелацији са надређеним врхом предузећа али када је већ изгубио смисао и једном речју „проваљен“ и бескористан он губи било какву корисност. Прихватити или не, субјективна је одлука.
Ако се прихвати, спроводи се иста претходна политика шефа предузећа а ако не, онда се организује унутрашњи скуп свих оријентисан око вредности на које се заклињу ступањем у радни однос.
Примените то на политику, њихове представнике и одговорност коју носе за своје поступке и биће вам јасно зашто нико од њих никада неће одговарати за било коју своју одлуку спроведену у дело.
Послодавац исти само друге приче.
Odičan tekst koji pokreće teško pitanje.Ovde se radi o odgovornosti.Funkcioneri bi trebali odgovarati za svoje postupke.I tu je velika podvala neoliberalnih globalista.Svaki pokušaj pozivanja na odgovornost se osuđuje kao fašizam.Ko je osuđen za delo izdaje?
На велики део менталног али и вредносног критерујима који се односи на Србе и Србију значајан утицај у креирању таквог стања има и земља пребивалишта аутора текста.
Тако да овај текст поред жеље да се утиче на трезвеније размишљање транзиционог времена и субјективне ино перцепције, може и треба бити усмерен и на сагледавање ефеката спољне политике острвске земље и последица које за собом оставља.
Kompleks inferiornosti se manifestuje naročito na relaciji selo-grad kao i na relaciji periferija- metropola. Kompleks inferiornosti je naročito prisutan na jugu Srbije. Ovo govorim iz ličnog iskustva jer u mom kraju se smatra da su lekari, profesori, administracija itd…. bolji u Beogradu nego u Bojniku ili Leskovcu, iako se radi o ljudima koji su završili iste fakultete vrlo često na istim univerzitetima.
Daću jedan praktičan primer. U Bojniku imamo vrhunskih lekara. Ovo sigurno znam jer imam teško bolesnu majku koja se leči u Bojniku već 40 godina. Da se je lečila negde drugde teško da bi danas bila živa. Međutim, većina stanovništva se leči u privatnim ordinacijama u Leskovcu. Uglavnom se radi o teškoj sirotinji koja jedva sastavlja kraj sa krajem ali koja je spremna da plati da se leči u Leskovcu misleći da dobija bolju zdravstvenu zaštitu. Što je prosto neverovatno. Znam mnogo primera da ljudi siliom zakazuju operacije ili kompleksnije preglede u Nišu ili Beogradu iako se one mogu obaviti i u Leskovcu a neki zahtevniji pregledi i u Bojniku.
Na ovu temu sam razgovarao sa više ljudi i uvek dobijao odgovor u smislu „Hm, ma kakav Bojnik pa oni tamo ništa ne znaju“. I to se kaže sa takivim bagatelisanjem…….
Koliko sam tek puta čuo od ljudi na jugu Srbije argument procene stručnosti tipa da je neki istaknuti stručnjak bio beogradski student.
A da samo čujete intonaciju, sa kakvim se bagatelisanjem navodi kao argument nestručnosti da je neko završio srednju ekonomsku školu u Bojniku, npr………..
@Бојан
Kada već spominjemo temu integracije i „papagajskih“ imena (mada nije u vezi sa samim tekstom), bilo bi fer spomenuti i da su pripadnici mnogih manjina koje žive u Srbiji težili da uzimaju ili daju deci srpska imena. Iz istih razloga koje ste Vi naveli, a koji su potpuno razumljivi i ljudski.
Pa je tako i izvesni Alkibijad Nuša, znajući da će sa tim imenom teško moći da krči sebi put u srpskom društvu i književnim krugovima, promenio ime u domaćem uhu milije Branislav Nušić.
Ја стицајем околности имам три држављанства тако да нема шансе да било гдје будем на државној функцији 🙂
Доста мојих познаника дјеци даје псећа имена (тако их ја интерпретирам), и сличан је омјер за оне који живе у матици и иностранству. Ови што су вани често наводе прагматичне разлоге типа дискриминација, налажење посла, лакши изговор имена, уклапање у друштво исл.. Међутим нисам сигуран колико некоме псеће или папагајско име помаже да се лакше уклопи у окружење са традиционалним локалним или комплексним именима, а понекад и са фашистоидним ставовима.
Не заборавимо да су се Јевреји често покушавали уклопити са локализованим именима и презименима.
Neka vam je sa srećom.
„Prvo, tu je kompleks inferiornosti koji je duboko usađen u srpsko biće po kome uvek više vredi ono što dolazi spolja.“
Ovaj kompleks uglavnom imaju sve male nacije, to ne treba da čudi. Međutim mi se ipak i među njima ističemo.
Dok sam živeo u Kanadi čitao sam u jednom njihovom ozbiljnom nedeljniku analizu po kome smo mi srbi odma posle poljaka po stepenu spremnosti da se asimiliramo u zapadni sistem. O ovome sam se i svojim čulima uverio tamo, naročito su bile sklone tome naš ženski živalj.
Međutim ne treba ići napolje da bi se čovek uverio u to, možemo to da vidimo i ovde. Počev o toga da svake godine slavimo tradicionalne zapadnjačke običaje kupovinom njihovih jelki i ukrasa,….pa do davanjem imena našoj deci koja nisu tradicionalna sprska. Sa gađenjem odbacujemo sve što je nazadno i štrokavo srpski i uzimamo napredno zapadnjački.
Naše milenijumske devojke i žene gledaju da svojoj deci daju što kraća imena. Ugodno bi bilo dva samoglasnika i jedan suglasnik, idealno bi samo jedan samoglasnik…. Mi idemo tako u susret našim kolonizatorima koji nas zapošljavaju u njihovim Sweatshop-ovima gde oni neće imati problema da nas vabe nakaradnim srpskim imenima već ćemo imati imena laka za izgovor.
Ovaj običaj imaju zapadnjaci kad dođete u njihove zemlje te vam oni odma skrate ime u školi ili na poslu. Neke primere kako bi naše žene trebale da daju imena deci imate na sajtovima naših zapadnjačkih ulizica.
http://arhiva.superzena.net/porodica.php?yyyy=2014&mm=10&nav_id=911552
Rekao bih da je ovo jako emotivna tema za vecinu mladih ljudi, licno ja je skoro dozivljavam kao svoj neuspeh. Tesko je naci cvrste argumente koji bi pokazali opravdanost naseg slepog odusevljenja stranim „strucnjacima“ i Srbima sa inostranim iskustvom kada se pogledaju rezultati.
Ako se malo osvrnemo nazad, videcemo da nam svi ti pariski djaci koje su brojne vlade stipendirale ocekujuci od njih puno nisu tako izdasno pomogli u stvaranju bolje drzave.
Srbija i dalje sluzi kao neka vrsta ekonomsko-politickog eksperimenta najvecem broju tih domacih strucnjaka skolovanih na zapadu, a kada krene po zlu, svi se vrate svojim starim udobnim poslovima u inostranstvu.
Receno u sali, mozda je g. Katicu ovaj blog vrhunac Vaseg angazovanja, obzirom na dvojno drzavljanstvo koje imate.
Hvala Vam na ovom inspirativnom tekstu.
U situaciji kada akademski, privredni i društveni ambijent u Srbiji više nije u stanju da produkuje izuzetne kadrove u mnogim oblastima (što zbog objektivnih limita, što zbog duboko ukorenjene negativne selekcije i nepotizma), privlačenje ljudi koji su se kalili u zahtevnijim i ozbiljnijim sredinama možda i nije tako loša ideja. U principu. Iz istog razloga npr. fudbalsku reprezentaciju već decenijama čine mahom igrači iz jakih inostranih klubova, koji imaju potreban kvalitet i dovoljno jakih utakmica u nogama, sve ono što igračima iz domaće lige fali.
Ono što bi po meni rešilo problem je kvalitetna selekcija kadrova (dakle ne po „mame mi, dobar je“ principu), ubacivanje pravih ljudi na prava mesta (gde mogu najviše da doprinesu u skladu sa svojim iskustvom) i, najbitnije, uvodjenje principa odgovornosti.
Likovi koje ste Vi opisali u tekstu zaslužuju da potpadnu pod kategoriju „veleizdaja države i naroda“.