Vodeći svetski mediji i zapadna politička elita zabrinuti su zbog lažnih (ili „lažnih“) vesti koje kolaju internetom. Kontrolori svetskog virtuelnog prostora poput Gugla ili Fejsbuka intenzivno rade na razvijanju algoritama koji bi trebalo da spreče širenje lažnih vesti. Ako nekome to možda izgleda kao početak cenzure, to je samo zato što opisane inovacije upravo to i jesu – uvod u cenzuru interneta i ogorčena borba da se monopol na laž, kao i do sada, zadrži u vlasništvu najuticajnijih zapadnih medija.
Lažne vesti nisu fenomen koji je nastao juče. On je star koliko su stari i mediji, ali se sve do juče niko nije previše uzbuđivao zbog toga. Naprotiv, laganje je bilo sastavni deo slobode štampe, a često i omiljeni instrument informisanja javnosti.
Napraviću ovde malu, nadam se funkcionalnu digresiju. Vratiću se u prošlost kako bih na primeru Singapura pokazao kakav je odnos prema lažnim vestima bio u vremenu pre interneta.
Premijer i otac Singapura, Li Kvan Ju, imao je „komplikovan“ odnos sa medijima, naročito sa štampom koja je bila u stranom vlasništvu. Kako je Singapuru išlo sve bolje i bolje, tako je medijska slika Li Kvan Jua bivala sve gora. Na ovaj ili onaj način, on je rutinski optuživan za brutalnost, autoritarnost, kontrolu pravosuđa, itd., pa ga je čak i čuveni Vilijem Safajr iz „Njujork Tajmsa“ upoređivao sa Sadamom Huseinom. Da li su kritičari bili u pravu ili ne, nije bitno za kontekst ovog teksta.
Nevolje i konflikti sa novinama su nastajale onda, kada je vlada Singapura pokušavala da odgovori na kritičke tekstove i/ili da demantuje neke od netačnih informacija. Iako izgleda gotovo neverovatno, najpoznatiji svetski časopisi poput „Tajma“, „Tajmsa“, „Vol strit žurnala“, „Ekonomista“, rutinski su odbijali da objave demantije vlade, ili su objavljivali cenzurisane, pa čak i redakcijski izmenjene tekstove koje je vlada Singapura slala.
Vlada Singapura je bila dovoljno mudra da ne zabranjuje novine, ali je u skladu sa zakonom koji je donet 1986. počela drastično da ograničava distribuciju časopisa koji nisu poštovali pravo na odgovor. Broj primeraka koji je legalno distribuiran bi se tako ograničio na samo 5 ili 10 procenata uobičajenog tiraža. Finansijski gubici novina su bili dovoljno veliki, da su svi, pre ili kasnije, počeli da poštuju pravo da se čuje i druga strana. (Uzgred, kada je Li Kvan Ju pozvao na TV duel i to na BBC-iju čuvenog kolumnistu londonskog „Tajmsa“ Bernarda Levina i zatražio da Levin tom prilikom ponovi optužbe koje je objavio u novinama, Levin je odlučio da se ne pojavi. „Tajms“ je, kako i doliči slobodnoj štampi, od svojih čitalaca sakrio činjenicu da je postojao Lijev poziv na debatu i da je odbijen.)
Sve ovo bi bilo anegdotski zanimljivo, ali ništa više od toga, da se na stranu medija nije stavila američka vlada. Američki Stejt department je 1987. našao za shodno da interveniše, da pouči vladu Singapura i da joj objasni principe slobodne štampe i to kroz dva ubitačna argumenta.
Prvo, novine su slobodne da štampaju ili da ne štampaju što god izaberu, bez obzira koliko bi neodgovorno ili pristrasno to moglo izgledati.
Drugo, tamo gde su mediji slobodni, tržište ideja će odvojiti neodgovorne od odgovornih i nagraditi ove druge[1]. A kao što svako zna, ima li jačeg argumenta od ovog, tržišnog?
U prethodna dva pasusa sumiran je zapadni odnos prema slobodi medija, bar kakav je vladao do juče. Doduše, uvek je bilo i manjih izuzetaka. Kako primećuje Li Kvan Ju, zapadni kritičari se nikada nisu oglasili zbog potpune zabrane komunističke štampe u Singapuru.
Potrebna je velika doza naivnosti, dobrodušnosti pa i optimizma, da bi se poverovalo da histerija i najava cenzure u vezi sa „lažnim“ vestima, nisu deo eskalacije novog hladnog rata i deo priprema za novi, pravi rat. Kao i mnogo puta do sada, ratovi se prvo pripremaju kroz besramnu manipulaciju javnog mnjenja i to je možda i najpouzdaniji signal rata koji dolazi.
Internet je donekle demokratizovao medijski prostor i smanjio uticaj ključnih medija kroz koji se oblikuje javno mnjenje. Vladari univerzuma su sada zaključili da je đavo odneo šalu, da je cenzura neophodna i da se monopol na „istinu“ i laž mora zadržati u okviru prostora koji oni potpuno kontrolišu. Na koji način će cenzura biti racionalizovana i prodata javnom mnjenju nije teško pogoditi. Tu je uvek pri ruci ruska opasnost.
Histerija u vezi sa lažnim vestima nije borba za istinu, već najava opasnog vremena koje dolazi i koje nema nikakve veze sa slobodom medija. Ili, da se poslužim čuvenom rečenicom iz Kronenbergovog filma „Muva“ – „Be afraid, be very afraid“.
[1] Informacije u tekstu koje su vezane za Singapur date su na bazi autobiografske knjige Li Kvan Jua „From Third World to First”. Dva ubitačna argumenta koja sam pomenuo su doslovni prevodi stavova Stejt departmenta kako su citirani u knjizi.
