Da li je svet u raljama malog broja bogatih ljudi koji kontrolišu javni prostor i posledično upravljaju životima svih nas? Da li su takve teze samo trućanje dokonih gubitnika koji svoju paranoju hrane oslanjajući se na nepouzdane izvore? Ako zavere zaista postoje, kakvi su mehanizmi kojima se one sprovode, ko učestvuje u tome i kako je satkan veo koji zavere skriva?
Koliko juče, prosvećena elita je prezrivo odbacivala svaku pomisao da je u zrelim, liberalnim demokratijama moguće grubo manipulisati javnošću. Danas stvari izgledaju nešto drugačije. Iako sa velikim zakašnjenjem i veoma selektivno, neke od zavera se delimično razotkrivaju i u tome učestvuju i najuticajniji globalni mediji.
U tom kontekstu, važan događaj bila je pojava knjige „Mračni novac“ Džejn Majer, novinarke reputabilnog „Njujorkera“, koja se bavila uticajem američkih tajkuna na političku i intelektualnu scenu SAD-a. Sve napisano je odavno poznato, ali su informacije bile rasute i najčešće su bile van žiže moćnih medija. Majerova je na jednom mestu sabrala obilje činjenica, objasnila je mehanizme manipulisanja javnošću i imenovala je ljude i organizacije koje u tome učestvuju. Pomenuta knjiga je „povukla nogu“ i sada je samo jedna u nizu knjiga na istu temu.
Američki poreski sistem je omogućio tajkunima ne samo da se prekomerno obogate već i da ogroman deo bogatstva, bez plaćanja poreza, usmere u dobrotvorne fondacije. Veliki deo toga novca troši se na kupovinu političkog, akademskog i medijskog uticaja, pa u krajnjem efektu fondacije ponajviše dobročinstava čine upravo svojim vlasnicima.
Tajkuni su ispravno procenili da nije dovoljno kupovati samo političare već da se mora neprekidno uticati i na javno mnjenje. Novcem fondacija izgrađena je mreža nevladinih organizacija i naučnih instituta, kupljen je i ogroman broj univerzitetskih profesora, čak i celih katedri. Nastavni programi vodećih univerziteta, pa i sam pravni sistem, menjani su delovanjem te moćne, zapanjujuće velike i razgranate mreže. Čuveni ekonomista Pol Samjuelson je rekao da ga nije briga ko piše zakone ako on piše ekonomske udžbenike.
Smisao tog višedecenijskog poduhvata je da se javno mnjenje uveri kako je dobrobit tajkuna istovremeno i dobrobit svih građana. Sistem koji neprekidno generiše sve veće socijalne razlike, koji gura veliki deo populacije u bedu, ili koji zarad novca vojno ili ekološki uništava ljude i prirodu, najbolji je od svih svetova i ne treba ga menjati. To će sa puno entuzijazma potvrditi uticajna intelektualna elita, i to se začudo ne smatra korupcijom, iako je “novac promenio ruke“. Da parafraziram Roberta Muzila – za razliku od čestitih seksualnih radnica koje za novac prodaju telo, intelektualci prodaju i dušu i telo.
Teoretičar zavere bi i kod Majerove mogao naći osnov za novu teoriju zavere. Iako dragocen, njen kritički pogled uperen je samo na jednu stranu koja sistematski podriva američku demokratiju – samo ka bogatašima koji dolaze sa desne, republikanske strane. Da li to znači da podrivanje demokratije postaje prihvatljivo kada dolazi sa suprotne strane političkog spektra, sa one strane na kojoj su finansijeri Demokratske stranke?
Primera radi, hiperaktivni Soros se u knjizi pominje samo u nekoliko rečenica i to u neutralnom kontekstu. Čuveno društvo „Mont Pelerin“ (finansirano od strane bogatih mecena), koje je snažno uticalo na oblikovanje i širenje doktrine neoliberalizma, u knjizi se pominje samo u jednoj fusnoti. To je neobično ako se zna da je upravo ova organizacija prva kreirala model delovanja koji Majerova opisuje. Nigde nije pomenuta ni organizacija „Atlas mreža“ (izdanak „Mont Pelerina“), koja je uticajna i u Srbiji, i koja na globalnoj sceni deluje na način koji Majerova opisuje. (Neke od članica „Atlas mreže“ jesu pomenute, ali ne i ta krovna organizacija.)
Ima li ovde kakve pouke i tiče li se sve to i Srbije? Tiče se.
Kada domaći intelektualci iznose ili zastupaju neki stav, bilo bi korisno znati da li je taj stav autentično njihov ili je plaćen novcem, stranim ili domaćim, svejedno. Ko plaća putovanja na kongrese i studijska putovanja, ko plaća izdavanje knjiga i časopisa, ko naručuje i finansira izradu studija, itd.? Ko su mecene i sponzori i kako uspevaju da nagrade i rasporede svoje ljude baš tamo gde treba?
Rečju, važno je znati da li, kada intelektualci debatuju na javnoj sceni, oni to rade u ime uverenja, ili su zapravo na radnom mestu i pravdaju honorar – jer, kako je to davno primetio Apton Sinkler, teško je naterati nekoga da nešto shvati, kada je plaćen da to ne shvati.
