Gvozdeno pravilo britanske politike je da se skandali vezani za političare ne mogu zataškavati kada uđu u javni prostor. Preko skandala se ne može preći i oni u pravilu znače privremeni prekid, a često i kraj političkih karijera. Ovo se odnosi na sve političare, bez obzira koliko bili moćni, koje ministarstvo vodili i ma koliko bili bliski premijeru ili premijerki.
Nebitno je da li su neprijatne informacije koje izlaze na površinu deo zakulisnih političkih borbi ili je reč o privatnoj osveti povređenih sujeta. U žiži je uvek greh, a ne motivi onoga ko ih razotkriva. U ovakvim situacijama premijer ne može zaštititi svoje saradnike i od njih se očekuje da mirno podnesu ostavku.
Pre desetak dana smenjen je moćni Demijan Grin, efektivno druga ličnost vlade Ujedinjenog Kraljevstva, najbliži saradnik i dugogodišnji prijatelj premijerke Tereze Mej. Javnost je saznala da je davne 2008. godine policija na Grinovom službenom računaru slučajno naišla na pornografske sadržaje. Neugodan po sebi, skandal je dodatno pojačan fatalnom greškom – Grinovim pokušajem da negira da se incident 2008. uopšte dogodio.
U životu britanskih političara laganje javnosti je najveći mogući greh, teži i od samog inicijalnog greha koji je aferu otvorio. Iz ugla srpskog iskustva, razlozi za ostavke ili smenjivanja britanskih političara mogu izgledati trivijalno, pa čak i komično.
Dejvid Blanket, nekadašnji laburistički ministar unutrašnjih poslova, podneo je ostavku kada se saznalo da je zloupotrebio položaj. Blanket je zamolio imigracione vlasti da se prijava za produženje radne dozvole kućne pomoćnice njegove partnerke obradi preko reda. Kada je ljubav prestala i kada se Blanket razdvojio od svoje partnerke, ona je obavestila javnost o ministrovom grehu.
Kris Hun, ministar u koalicionoj vladi konzervativaca i liberala, morao je da podnese ostavku kada se saznalo za prevaru koju je počinio sedam godina pre nego što je postao ministar. Vozio je prebrzo, kamera je to snimila, a kako bi kazneni poeni značili oduzimanje vozačke dozvole, Hunova tadašnja supruga je izjavila kako je ona vozila. Kada se brak okončao razvodom, supruga je obavestila javnost o ovom davnom događaju. Otvorena je istraga i afera se završila tako što su i ministar i njegova bivša supruga zbog laganja starog tada već devet godina, odležali kraće zatvorske kazne.
Zbog laganja, ovoga puta na sudu i gotovo trivijalnim povodom, zatvorsku kaznu je odležao i moćni konzervativni političar Džonatan Ejtkin, koga su mnogi videli kao mogućeg premijera Ujedinjenog Kraljevstva. Zbog laganja na sudu u zatvor je otišao i potpredsednik Konzervativne stranke i pisac krimića Džefri Arčer.
Britanski sistem bi običnom građaninu možda i progledao kroz prste zbog ovakvih laži, ali političarima se sudi po višim standardnima i na njima nezavisno sudstvo trenira strogoću. U Britaniji, Latini bi rekli, ono što je dozvoljeno volu, nije dozvoljeno Jupiteru.
Možemo se zapitati i koliko se skandala zataška i nikada ne dođe u javni domen, koliko se skandala „otkrije“ tek kada grešnici više nisu živi, poput starih pedofilskih skandala o kojima javnost u Britaniji tek sada saznaje.
Šta reći o skandaloznom laganju Tonija Blera pred pripremu rata sa Irakom, ili pred rat i tokom rata sa Srbijom? Sve je to prošlo bez većih posledica, osim ako se prezir velikog dela britanske javnosti prema Toniju Bleru, savetniku srpske vlade, ne smatra nekom vrstom kazne. Čini se da je britanska javnost mnogo tolerantnija prema laganju u ime „državnog razloga“ nego prema laganju u ime „privatnog razloga“.
No, pogledajmo Srbiju i njeno dvorište i zamislimo nezamislivo. Zamislimo da nije prirodno da političari o državnom trošku čine usluge svojim ženama, ljubavnicama, rođacima, prijateljima. Zamislimo da nije sasvim normalno da političari besramno lažu i da za laganje ne snose posledice. Zamislimo da nije normalno da premijer(ka) ili predsednik na javnoj sceni agresivno brane neodbranjivo, tretirajući sve građane kao maloumne. Zamislimo da pravni sistem reaguje na političke skandale. Zamislimo da se i u Srbiji pomenuta nepočinstva političke elite kažnjavaju na isti način kao u Britaniji. Ko bi uopšte opstao na političkoj sceni i da li je tako nešto uopšte moguće u Srbiji?
Moguće je (ili će biti moguće) tek onda kada i većina čitalaca ovog teksta bude saglasna da razlozi za pomenute ostavke i smene u Britaniji nisu tako trivijalni, te da deo prerogativa vlasti nije da javno laže i sistematski zloupotrebljava službeni položaj, svejedno da li to radi na „sitno“ ili na „krupno“.
