Liberalni demokratski poredak je u opasnosti. Srećom, vodeći zapadni mediji i uticajni intelektualci uspeli su da otkriju i demaskiraju vinovnike takvog stanja – za sve su krivi nacionalistički orijentisani populisti i naravno, Rusi koji ih podržavaju i podstiču.
Upravo je objavljen i manifest protiv populizma, koji poziva „evropske patriote“ (baš tako) da ustanu u odbranu Evrope i njenih liberalnih vrednosti. Reč je o otvorenom pismu koje je 25. januara publikovao francuski dnevnik „Liberasion“, a potpisalo ga je 30 poznatih svetskih pisaca i intelektualaca, uključujući i Abdulaha Sidrana.
Inicijator manifesta je filozof Bernar Anri-Levi, novi Volter, savest Francuske (a i šire), simbol integriteta i intelektualnog poštenja. Nema tog humanitarnog bombardovanja koje Levi nije podržao i za koje se nije zalagao. Nema tih žrtava, tuđih dabome, koje Levi ne bi podneo kako bi se liberalni poredak širio planetom. Uzgred, dok je Levi pisao svoj manifest, drugi promotor liberalnih vrednosti – Džordž Soros, u Davosu je pozivao na još žešći sukoba Zapada sa Kinom. Tom prilikom, Soros je predsednika Kine proglasio za najvećeg neprijatelja otvorenog društva.
Nije sporno da populizam jača svuda, pa i u Evropi, i nije sporno da su manifestacije tog populizma često neprijatne i opasne. Malo je verovatno i da će populisti rešiti socijalne i ekonomske probleme koji su i doveli do njihovog uspona. Verovatnije je da će se socijalni konflikti samo zaoštravati i da će se društva dodatno polarizovati. Ali, porast populizma nije uzrok malignih socijalnih procesa, već je njihova posledica. Globalno stanje, pogotovo stanje u razvijenim zapadnim društvima, čedo je upravo liberalnih spasilaca.
Zato nije čudno da je lucidnom umu potpisnika manifesta promakao socijalni i ekonomski kontekst u kome populizam cveta. Teret izlaska iz finansijske krize (tzv. Velike recesije) i spasavanje banaka i njihovih profita prevaljeni su na leđa građana. Bankari su tako dobili jeftini novac, a građani politiku žestoke budžetske štednje. Globalne korporacije rade šta žele i političke i intelektualne elite su u džepu te oligarhije i na njihovim platnim spiskovima. U Evropskoj uniji se oko 30.000 lobista stara o interesima velikog biznisa, dok se o interesima većine građana odavno ne stara niko.
Potpisnicima je promaklo da već decenijama socijalne nejednakosti rastu, da primanja stagniraju, da građani žive sve teže i nesigurnije, i da će nove generacije, prvi put u modernoj istoriji, živeti lošije od svojih roditelja. Oštrom oku umnih potpisnika manifesta promakle su i neke zanimljive činjenice iz evropskog dvorišta, i to iz njegovog najrazvijenijeg dela.
Ako je verovati francuskoj ministarki za rad, 87 procenata onih koji se danas zapošljavaju, dobija posao samo na određeno vreme, većina tek na period kraći od mesec dana, a čak trećina dobija posao samo na jedan dan, ili samo na par sati dnevno. Vlasti su ustanovile da je problem u previsokim porezima koji ometaju funkcionisanje fleksibilnog tržišta rada. Makronova administracija zato sprovodi poresku reformu ali takvu, da od nje profitiraju pre svega najbogatiji Francuzi koji čine čak jedan procenat ukupnog stanovništava. Veliki broj građana zbog toga je „požuteo“ od besa i svake subote (agresivno) demonstrira gradovima Francuske.
Na drugoj strani Lamanša, u pokušaju da napusti EU, Ujedinjeno Kraljevstvo se našlo u najvećoj krizi u svojoj posleratnoj istoriji. Bregzit je neposredna posledica pre svega velikog socijalnog nezadovoljstva koje se godinama taložilo. Nezadovoljstvo se sada izlilo na pogrešnu stranu i preti da ugrozi ne samo budućnost, već i sam opstanak države.
Na istočnoj granici Francuske, u stabilnoj Nemačkoj, socijalne nejednakosti su tako narasle da su danas najveće u evrozoni. U moćnoj ekonomskoj lokomotivi Evrope, oko 40 procenata domaćinstava ne poseduje ništa ili, kako se to ekonomskim rečnikom kaže, vrednost njihove neto imovine ravna je nuli. Oni svojoj deci neće imati šta da ostave. Samo oko 45 procenata nemačkih domaćinstava ima stanove i kuće u svom vlasništvu – mnogo manje nego što je to slučaj u siromašnoj Srbiji, na primer. Oko 20 procenata zaposlenih ima ili veoma niska primanja, ili preživljava od privremenog ili povremenog rada. U tom kontekstu, stimulisanje velikog priliva imigranata verovatno služi tome da se u Nemačkoj ništa ne promeni.
Sve ključne ekonomske i socijalne probleme liberalna misao sistematski ignoriše i autistično istrajava na konzerviranju postojećeg stanja bez obzira na posledice. Moralo bi biti jasno da su liberalne ideje začete početkom 19. veka izgubile svoj sjaj, da je globalni ambijent drastično promenjen i da se na izazove novog vremena ne može odgovarati uvek istim, starim frazama. Ostane li tako, građani će nastaviti da glasaju za promene, za bilo kakve promene, makar i za gore ili najgore. Status quo je postao nepodnošljiv.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
Za Dragana – Morate me podsetiti gde sam to napisao za dolar, jer se ne sećam takvog teksta. Hvala na komentaru.
Poštovani gospodine Katiću,
Prije nekoliko godina ste napisali clanak u kome ste iznijeli tezu da SAD pokusavaju da spoje nespojivo, odnosno da istovremeno sacuvaju jak dolar i vlastitu ekonomiju. Rekli ste tada da ce jedno od ta dva morati da se zrtvuje.
Da li jos uvijek imate isto ili slicno misljenje?
Srdacan pozdrav
Za Veve Sol – Tema koju pominjete se ne može objasniti u kratkom komentaru, pa ću u par rečenica pokušati da objasnim samo bazni fenomen sa kojim se suočava svetska ekonomija. Ultraniske kamate nisu dovele do novog investicionog ciklusa, već su stimulisale ulaganja u finansijsku, špekulativnu imovinu. Velika tražnja je dovela do rasta vrednosti akcija, do rasta cena nekretnina (ponovo) i do ulaganja u nove „egzotične“ hartije od vrednosti. Reč je o klasičnom inflatornom fenomenu za koji se umesto termina inflacija, koristi termin „mehur“. Kreatori ekonomske politike su se nadali da će i realne investicije sa malim zakašnjenjem krenuti da rastu i da će se realna i „finansijska ekonomija“ izbalansirati. U SAD su pomislili da je takav proces već u toku, pa su krenuli da podižu kamatne stope kako bi ih normalizovali. FED se pre oko mesec dana uplašio da normalizacije nema i da će podizanje kamatnih stopa dovesti do velikog udara na zaduženu privredu i državu, da će doći do velikog pada berzi i da će to izazvati novu, veliku krizu. Već sam pominjao da su ogromni krediti dati preduzećima sa lošim rejtingom i da to jako podseća na tzv. sub-prime kredite koji su davani građanima u SAD do 2008. Rečju, duša finansijskog sistema koja je izazvala Veliku recesiju je ostala nepromenjena, finansijski kazino se ponovo usijava, i trenutak nove-stare istine se približiva. A kada nova kriza dođe, obaranje kamata neće pomoći jer su one već oko nule. Hvala na komentaru.
Poštovani gospodine Katiću,
Pratim Vaše objave duži niz godina i zahvalan sam što delite znanje i informacije nesebično i bez zadrške. Kritički um tu može da nađe dovoljno sadržaja da izbegne zamke propagande i saveta dežurnih „gostujućih eksperata“.
Naleteo sam pre neki dan na temu o kojoj se ne govori u lokalnim medijima. Radi se o pojavi Q.T. od strane FED-a ili po naški, „zavrtanju slavine“ za jeftini novac u Americi. Takođe, prateća pojava koja možda nema veze sa Q.T. je i da dolazi do pada vrednosti svih aseta u koje bi neko mogao da ulaže novac (pad vrednosti akcija, obveznica i dobara kojima se trguje na berzi).
Da li bi ste mogli da date neki komentar u vezi ovoga?
Veliki pozdrav iz lepog, ali napaćenog BG-a.