1. Prošlo je deset godina od izbijanja svetske ekonomske krize 2008. godine. Kako biste objasnili njene uzroke?
Postoje dva ključna uzroka finansijske krize i Velike recesije iz 2008. Prvi je vezan za makroekonomsku teoriju koja dominira od sedamdesetih godina prošlog veka i koja insistira na efikasnosti tržišta koje uvek daje optimalni ekonomski rezultat. To se pogotovo odnosi na teoriju o efikasnim finansijskim tržištima gde se podrazumeva da su cene svih finansijskih instrumenata objektivne, da su tržišta u ravnoteži i da su zato velike krize nemoguće. Otuda nema potrebe da se država upliće i da svojom regulativom ometa tržišne procese. Na ovakvoj teorijskoj podlozi je stvoren finansijski kazino koji je doveo do verovatno najveće ekonomske krize modernog doba. Da kriza nije izbila na tržištu hipotekarnih kredita, izbila bi na nekom drugom finansijskom tržištu. Reč je o sistemskoj grešci, a ne o regulatornom propustu na jednom specifičnom tržištu.
Drugi uzrok je vezan za efektivnu stagnaciju prihoda od rada i posledično, za kontinuirani rast nejednakosti. Kako plate stagniraju ili vrlo sporo rastu, građani se zadužuju kako bi nekako održali standard. (Problem je pojačan i potrošačkom „ideologijom“ koja je zamenila sve druge ideologije, pa je prekomerno trošenje postalo i smisao života.) Rast privatnih dugova ne može ići u beskonačnost, pa kada dugovi rastu a plate stagniraju, dužnički balon mora pući i izazvati krize. Otuda, problem raspodele dohotka nije socijalno ili ideološko pitanje kako se sugerira, već je reč o ključnom ekonomskom problemu koji stalno preti da destabilizuje ekonomski sistem, a time i politički.
2. Jedan od odgovora na krizu u Evropi su mere štednje. Ako u kriznim vremenima privatni sektor smanjuje aktivnost, a tome dodamo i manju aktivnost javnog sektora usled mera štednje, dolazimo ukupnog smanjenja privredne aktivnosti, time i ukupnih prihoda. Da li je ovo smislen pristup u kriznim vremenima?
U vašem pitanju je sadržan i odgovor. Budžetska štednja je brutalna politika koja uništava živote ljudi a da pri tome ne rešava ništa, niti otvara nekakve nove razvojne perspektive. Kada je fiskalna politika restriktivna, tada ekspanzivna monetarna politika sama po sebi ne može izvući države iz krize. Države jeftinim novcem pomažu samo bankama, što i jeste cilj ovakve monetarne politike. Dakle, najveći krivci za izazivanje globalne krize su nagrađeni, dok su žrtve dodatno kažnjene. Uzgred, ovde je posredi i velika teorijska podvala koja je ovaj model izlaska iz krize nazvala „kejnzijanskim“. Napisao sam davno da se Kejnz verovatno prevrće u grobu jer nikada, ni pod kakvim uslovima, on ne bi sugerirao politiku budžetske štednje usred recesije.
3. Ekonomija ne funkcioniše uvek na način na koji se uči u školama. Podelite sa nama vaše viđenje kako banke kreiraju novac.
Tema je komplikovana i traži dosta prostora za elaboraciju, prostora koji ovde nemamo. Sažeću problem u nekoliko teza. Poslovne banke, a ne centralne banke, ključni su kreatori novca. Novi novac se zaista kreira „iz vazduha“, ex nihilo, i kreira se činom odobravanja kredita. Dakle, kredit ne nastaje na bazi depozita, kako u udžbenicima piše, već obrnuto, novi depoziti nastaju na bazi kredita. Moć poslovnih banaka je ogromna, tim pre što centralne banke više prate politiku poslovnih banaka nego što je usmeravaju ili ozbiljnije ograničavaju.
Ovo nije nikakva tajna, niti je kakvo novo otkriće. U stručnim krugovima se to dobro zna i zna se već stotinak godina. Veliki je broj reputabilnih radova i knjiga koji to potvrđuju. Obično preporučujem jedan skorašnji poznati rad ekonomista Bank of England koji je kratko i efektno objasnio proces kreiranja novca iz vazduha. Rad se može naći na ovoj adresi: https://www.bankofengland.co.uk/quarterly-bulletin/2014/q1/money-creation-in-the-modern-economy
4. Ako je to tako, zašto javnost to ne zna? I kako je moguće da ne zna?
Monetarna teorija je dosta komplikovana, pomalo je ezoterična i najteže je razumljiva ekonomska oblast. Ekonomski udžbenici nastavljaju da održavaju mitove i propagiraju teoriju po kojoj novac kreiraju centralne banke dok su poslovne banke samo finansijski posrednici, a ne kreatori novca. I dalje se istrajava na tezi da se novčana masa kreira kroz proces novčane multiplikacije i da centralne banke mogu kontrolisati taj proces preko stope obaveznih rezervi i time kontrolisati i ukupnu količinu novca u opticaju.
Ako bih išao teorijom zavere, a lično ne bežim ni od takvih teorija, rekao bih da dobro plaćeni pisci ekonomskih udžbenika ne žele da javnost razume procese kreiranja novca i ulogu koju poslovne banke imaju u tom procesu. Kada bi se proces razumeo, postavilo bi se pitanje zbog čega je tako moćan monopol predat u ruke privatnim bankama. Kako je moguće da su banke postale apsolutni gospodari ekonomskog života? Kako je moguće da je moralni hazard tako manifestno prisutan u finansijskom sistemu i da su države tako nemoćne da tome stanu na put?
5. Da li postoji još neki primer gde je interes moćne manjine predstavljen kao univerzalna istina?
Svet je u vlasti velikog novca i veliki novac se plaća da bi se kreirali vladajući narativi i proizvodili ekonomski mitovi i lažni konsenzusi. Primera je bezbroj. Na primer, teza o tome kako su visoki porezi uvek ekonomski destimulativni je empirijski neutemeljena. Države koje visoko oporezuju, poput skandinavskih na primer, ekonomski su veoma uspešne. Nemačka je, na primer, uprkos mnogo većim porezima ekonomski uspešnija od UK koje ima relativno niske poreze. Jedan od najbogatijih ljudi na svetu, Voren Bafet, tvrdi da ga visoki porezi nikada nisu destimulisali, niti su opredeljivali njegov odnos prema radu.
Svesno je kreiran i neoliberalni mit o prednostima „male“ države, o apsolutnim vrlinama liberalizacije, deregulacije, ili privatizacije. Svi takvi mitovi imaju samo jedan cilj, a to je da ambijent učine što povoljnijim za globalne korporacije, bez obzira na cenu koju plaćaju države i njihov građani.
6. Objasnite nam razliku između zaduživanja u domaćoj i stranoj valuti.
Za razliku od razvijenih država koje se zadužuju u sopstvenoj valuti, nerazvijene države se najčešće zadužuju u stranoj valuti kako bi se pokrili budžetski deficiti. Time one postaju taoci međunarodnog kapitala i njihove volje da kreditiranje nastave. U teoriji se ovaj fenomen naziva „original sin“. Apsurd postaje jasno vidljiv kada se na bazi zaduživanja u stranoj valuti kreira domaći novac, a potom se tim novcem finansiraju lokalni troškovi u domaćoj valuti. Kako će se ino krediti vratiti kada dužnici u pravilu imaju deficit i trgovinskog i tekućeg bilansa, i kada se krediti ne koriste za investicije?
Ova apsurdna politika ima uporište u tzv. „novom makroekonomskom konsenzusu“ koji zabranjuje da centralne banke direktno pokrivaju (monetizuju) budžetski deficit, jer će to izazvati inflaciju. Taj mit je toliko jak, toliko opšteprihvaćen, da niko ne proverava njegovu empirijsku podlogu niti mehanizme na kojima taj mit počiva. Nažalost, nerazvijene države su nasele na takve narative i slepo ih slede. Tu i takvu politiku nazivam sumanutom.
7. Kada pogledate svet danas, gde mislite da se donose odlučujuće odluke – u sferi politike, ekonomije, finansija ili nekoj četvrtoj?
Slutim da se ključne odluke donose u labavo povezanim poslovnim krugovima koji imaju svoje moćne pipke u sferi politike, vojske i u obaveštajnim strukturama. Poslednjih decenija su finansijski krugovi, a od nedavno i informatički krugovi dominanti u donošenju globalnih odluka i u kreiranju globalnog ambijenta.
8. Kako gledate na rast desnice, neretko i ekstremne desnice, u Americi i Evropi? Šta mislite da su uzroci toga?
Rast desnice je pre svega posledica slabosti levice i urušavanja države blagostanja. Kako se parlamentarna levica odavno ne bavi sve težim položajem zaposlenih, kako se bavi temama poput rodne ravnopravnosti i manjinskih prava, političke korektnosti, ekologije, itd., ogroman broj osiromašenih građana je ostao bez svojih političkih zastupnika. Taj teren sada preuzima populistička desnica i ona sve bolje komunicira sa sve većim broje ljudi. Problem je što desnica provocira horizontalne konflikte, pa insistira da je loš položaj osiromašene većine posledica velike imigracije, zločestih Kineza i njihove nelojalne konkurencije i sl., a nije posledica strašnih deformacija u raspodeli novostvorene vrednosti. Bojim se da će to dovesti do sve većih konflikata kako unutar društava, tako i na međunarodnoj sceni.
9. Koje tri osnovne tačke ekonomskog programa bi trebala da ima politička opcija kojoj biste dali svoj glas?
Prvo, opcija koju favorizujem mora biti socijaldemokratska, mora biti fokusirana na probleme nejednakosti i na davanje jednakih šansi svima. U centru te politike mora biti politika progresivnih poreza i jednak pristup obrazovnom i zdravstvenom sistemu. I obrazovni i zdravstveni sistem bi morali biti u celosti vraćeni pod okrilje države. Trend privatizacije ovih oblasti bi morao biti prekinut i poništen tamo gde je uzeo maha. Pogotovo je važno da obrazovni sistem u sferi društvenih nauka ne zavisi od privatnih grantova, jer oni pre svega služe korumpiranju akademskih institucija i nametanju narativa o kojima sam govorio. Dakle, reč je o politici koja je testirana, koja je dala fantastične rezultate u Evropi i koja je bila u interesu velike većine građana. Za takvu politiku je potrebna jaka i kompetentna država i visok intenzitet međunarodne saradnje koju je moguće ostvariti bar u okviru EU.
10. Ako biste bili predsednik sveta na jedan dan, šta bi bio prvi korak koji biste preduzeli?
Ovde ću biti namerno grub. Moj prvi korak bio bi da političke i poslovne lidere pošaljem na detaljne psihijatrijske preglede. Bojim se da je na sceni ogroman broj sociopata, a možda i psihopata koji upravljaju našim životima i koji bi trebalo bar da budu lečeni, ako ne i hospitalizovani.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
@Vladimir.
Pratim Vaše kometare i odmah jedni dobromamernu primedbu.
Mislim da je bolje da dublje i detalnije obradite stav po stav. Tako da čitocu ostane u sećanju nešto bitno sa čim se slaže. Ovako pravite doboš torti pa se ukusi pomešaju.
Ja ću biti slobodan da postavim načelo koje mislim da nezaobilazno.
1. Nisu svi ljidi na svetu isti. Odnosno još se ni jedno živo biće nije ponovilo u apslolutnom smislu evolutivnog razvoja. Jer život večno treperenje izmađu blaženstva uspeha i agonije neuspeha.
Ljudi se razlikuju po rasnoj, religioznoj, kulturološkoj, fizičkoj pojavnosti. To je neosporno jel tako?
Iz ovog načela proizilazi da su i po psihofizičkoj strukturi različiti.Ta različitot je neizbežna. Ta različitost kroz istoriju implicira večne sukobe, nekad globalne nekad lokalne. I ti sukobi su neizbežni.E sad po principu progresa i sazrevanja svesti čovekove on treba da bude humaniji, jer se nagona i strasti ne možemo otarasiti ali ih možemo vaspitanjem staviti pod kontrolu.
Za svedoka pozivam Heraklita.Heraklit smatra da prvi princip sveta (arhe) nije ništa drugo do borba suprotnosti. Utoliko je onda „rat otac svih stvari“, a „pravda je zavada; sve biva na osnovu zavade (razdora), i tako treba da bude“. Ta stalna promena, tj.večni rat suprotnosti čini normu života, odnosno njegov logos“. Nezavisno od te nejasnoće sasvim je izvesno da logos za Heraklita pretstavlja prirodni zakon koji reguliše borbu suprotnosti unutar sveta. Logos je jedan – isti za sva bića. Njega nisu uredili ni bogovi ni ljudi, nego je uvek bio, jeste i biće „večno živa vatra koja se s merom pali i s merom gasi“.
Idemo dalje.
Danas more ispitivanja i statističkih pokazatelja govore, da 6% ljudi u sveti imaju karakternu, moralnu, etičku ili da kažemo suzofrenu crtu da primaju odgovornost na sebe za neke istorijske tokove, kad se protivurečnosti nagomilaju dotle da dolazi do dijalektičkog prevrata.Evo ovako iz glave pominjem one koje je istorija nagradila večnošću skoro božanstva ili pak suprotno tome đavola. To su na primer Aleksandar Makedonski, Napoleon, sa druge strane Hitler, Staljin itd.
E sad o današnjici.
Tačno je da se uočava sve veća klasna razlika.
To je posledice sve brže tehnološke revolucije i problematične evolucije čoveka pod neodoljivim nagonom progresa i užasnog inženjeringa programera koji 24h bombaruju nas najužasnijim informacijama. Ovde mi je na um pala ona Šekspirova kad genijalno zaključuje:“ Mnogo svetlosti zaslepljuje“, Tako da nije dobra ni Platonova pećina, a ni mnogo dizati poled ka jarkome suncu.Da ne dužim slutim, kad bi se SAD stropoštale da bi mnogi drigi naročito mali doživeli apokalipsu.
Zaključujem dubokom mišlji velikog Dostojevskog, navodim je onako po sećanju važna je poenta, koji ove reči stavlja u usta Velikom Inkvizitoru:
„Vidiš ove ljude što mi ljube ruku“, kaže Spasitelju,“ oni su slabi. Ti si tvoju veru namenio jakima, Ali šta ćemo sa onim slabima. E ja brinem o njima. Ja ih hranim i držim pod kontrolom. Jer kad bi im odao tajnu i dao hleb nasušni da oni mađusobno dele oni to ne bi mogli i znali da podele.
Pozdrav,
@Igor
Pregledao sam ovaj video sa Richard Koo-om. Hvala na prilogu.
Zanimljiva mi je njegova trodelna periodizacija savremene istorije kapitalizma od II svetskog rata do danas.
Dobro je što konačno pad profitabilnosti ulazi u fokus mainstream ekonomistima ali što se tiče konkretno Richarda Kooa moram jedan kratak kritički osvrt da napravim.
On govori o niskim stopama povratka na kapital zbog visokih plata u SAD i drugim zemljama Zapada. Slušao sam ga relativno pažljivo, morao sam sa prekidima da odgledam klip, moguće da sam i propustio, ali on ništa nije govorio o rastu nejednakosti kod dohodovnih grupa i padu realnih nadnica kod nižih radničkih slojeva.
Čitavu krivicu baca na seljenje kapitala iz Amerike u zemlje visoke stope povrata na kapital, zato što su tamo plate niže. Uopšte nije govorio zašto su plate tamo toliko slabe, a u Americi relativno više.
Njemu je kao mejnstrim ekonomisti, koji je radio u zvaničnim institucijama kapitalističkih država, strana ideja o stopi eksploataciji rada i mehanizmima njenog rasta/opadanja. Da se pozabavio time, morao bi da uđe u sukob sa sistemom, ali onda ne bi bio to što jeste.
Prvenstveni uzrok nižih stopa povratka na kapital u SAD jeste hiperakumulacija konstatnog kapitala uloženog u mašine, opremu, infrastrukturu, logistiku, R&D velikih kompanija, umnožavanja pogona, proširivanja intermedijalnih inputa itd.
Kapitalisti se međusobno takmiče u podizanju produktivnosti, da bi jedne druge istisli sa tržišta, a to se ne može bez podizanja tehnološke produktivnosti rada koja zahteva velika ulaganja u istraživanje i razvoj novih proizvoda i inovativnih industrijskih postupaka.
Konstantni kapital neupitno raste i obara profitnu stopu jer iako višak vrednosti raste sa demografskim porastom stanovništva, tehnički i organski sastav rastu brže.
Kriza profitabilnosti je kulminirala krajem 70-tih kada su profitne stope toliko pale da nikakave kejnzijanske intervencije više nisu mogle da prevaziđu probleme istovremene stagnacije i rasta inflacije ili popularnije nazvano „stagflacija“. To je pomoglo dolazak Ronalda Regana na vlast koji je bio politički vitez monetarizma čiji su intelektualni ideološki apostoli bili Milton Fridman i Čikaška škola.
https://imgur.com/a/SjK3HH1
Ljudima je to smešno, ali ne poznaju zakon tendencijskog pada profitne stope i nije im jasno kada im se kaže da je američki kapitalizam doživeo kolaps već početkom 80-tih.
Ronald Regan je spasao kapitalizam, tačnije sledio je strategiju američkih korporacija, da se masovnim outsourcing-om u zemlje jeftine radne izmesti proizvodnja i napolju odigra neugodno drastično povećanje stope eksploatacije rada, koja bi izazvala socijalni bunt na tlu SAD sa neizvesnim političkim turbulencijama. Vidite i sami šta se desilo sa Donaldom Trampom kada radnička klasa postane nervozna.
Pogledajte drastičan rast industrijske radne snage u zemljama Trećeg sveta. Bez outsourcinga to ne bi bilo moguće.
https://imgur.com/a/WtQ5QK3
Outsourcing i nejednaka trgovinska razmena sa ostatkom sveta uz pomoć senioraže dolara, zatim devalvacije valuta, a najgroteskiniji je primer Kine i njenog juana, pomogli su da se profitne stope podignu američkim korporacijama i tako nastavi akumulacija kapitala uz dalji tehnološki napredak i rast GDP-a.
Sve je bilo lepo dok konstantni kapital ponovo nije počeo postepeno da obara profitne stope, što je na kraju izazvalo dot.com recesiju 2001. godine.
Od tada, američki kapitalizam ne može da se oporavi. Džordž Buš Junior je dopustio kreditni balon tokom 2000-tih da se ne bi pokazalo da je car go i videlo da SAD ne mogu više da održe rast GDP-a. Ekspanzija kućo-gradnje je imalo kaskadni efekat na čitavu privredu ali kao i svaki balon, tako je i ovaj, kat tad morao da pukne.
Tako se desila recesija 2008. godine, koja se po Michaelu Robertsu produžila u Long Depression, to jest dugačku depresiju koja na izvestan način traje i danas.
Pratili ste diskusiju između mene i Katiće i videli da Amerika u godinama „oporavka“ ima veći broj ljudi na SNAP programu nego tokom 2000-tih. Plate donjem kvantilu ne samo da stagniraju nego padaju već od 1997. godine. Američka se privreda muči da akumulacijom kapitala povuče zaposlenost.
Stanovništvo SAD se povećava i tamo kapital mora svake godine da uposli sve veći broj mladih ljudi. U uslovima rastućeg organskog sastava kapitala to ne ide lako. To je centralni problem američkog kapitalizma.
Evo pogledajte pad zaposlenosti na 1 milion $ uloženog kapitala u produktivnom sektoru SAD (rudarstvo, prerađivačka industrija, transport) po proračunu marksističkog ekonomiste Gugliema Carchedi-ja.
https://imgur.com/a/poey94f
Da li se to može prevazići državnim intervencionizmom i sve većim obimom javnih investicija?
Delim mišljenje sa marksistima da ne može, a zašto mislim da ne može pročitajte članak na tu temu.
http://www.noviplamen.net/glavna/kejnzijanizam-nije-resenje/
Htedoh kratki komentar da napišem ali je to nije moguće kada je ovakva tema u pitanju.
Drugarski pozdrav,
Vladimir.
Sad je jasnije.
Hvala Gane
Emisija u kojoj se pored ostalog spominje prica oko aerodroma.
Napravio sam lapsus u pitanju su dinari… Evre sam pretvorio udinare štopo sadašnjem kursu iznosi oko 14 do 40 dinara.
Pokušavam da otklonim dilemu oko koncesione nadoknade ali niko me ne razume…… Prosto neverovatno.
Vansi nije dobio ni cent od koncesije. Po pravilu kao koncesionar on je dužan da koncesionu nadoknadu isplati zakonskim vlasnicima Aerodroma tj. akcionarima i to je učinjeno. Država i mali akcionari su dobili po 1300 din i to je to. Međutim, isplata nije išla direktno na račune akcionara već Aerodromu koji ju je isplatio kroz dividende. Razlog sam objasnio u prethodnom komentaru.
Ovaj deo ugovora koji je država sklopila sa Vansijem je javno dostupan. Bilo je velikih zabuna na berzi oko ovoga te je usledilo pojašnjenje od strane države. Budući delovi koncesione nadoknade od oko 14 do 40 evra će se takođe akcionarima isplaćivati kroz dividende…… Lično sam čitao objašnjenje vlade Srbije povodom ovoga……. Nažalost nisam uspeo pronaći link……
Ugovor sa Vansijem nije objavljen. Šta je tačno dogovoreno van ovoga što sam opisao će za nas ostati tajna.
Srdačan pozdrav.
u vezi igranke sa koncesiom oko aerodroma,tu mozda ima odgovor Sasa Radulovic bivsi ministar u vladi Srbije,koji je vrlo brzo napustio vladu,bas zbog raznih igranki?
Za Dzogovica – Ne mogu da pomognem, jer odgovor leži u koncesionom ugovoru koji, uprkos obećanju, izgleda nećemo videti, ili ćemo videti verziju bez ključnih podataka. Sama teza da je koncesionar isplatio dividendu je besmislena, jer koncesionar nije napravio dobit, već je to napravio Aerodrom pre nego je koncesionar ušao u posed. Hvala na komentaru.
Za epistemologija – Situacija je teža od one koja se vidi kroz SNAP. Veliki broj Amerikanaca se stidi da koristi SNAP program, a pretpostavljam da ga ne koriste ni imigranti bez papira. Hvala na komentaru.
@epistemologija
U ovom videu Richard Koo, tajvansko-americki ekonomista, koji trenutno zivi i radi u Japanu, objasnjava posledice globalizacije na americko drustvo i zasto nejednakost raste i zasto je izabran Trump.
Hteo sam da kažem da mi nije logično da koncesionar isplaćuje ovoliku dividendu ako i on ne učestvujete u tome. Taj novac je svakako napustio preduzeće, što nije u interesu onog ko upravlja. Mislim na manje para za investicije u rast i razvoj. Zato sam pitao da li je deo tog novca završio kod koncesionara?
Molim g. Katića za objasnjenje.
Hvala
Poštovani g. Katiću,
našao sam sajt i izvorne podatke za broj Amerikanaca koji koriste pomoć SNAP programa za ishranu. Sačinio sam grafik u Excel-u. Svako ko hoće može da skine i deli dalje.
https://imgur.com/gallery/ySj2uk8
Evo linka ka sajtu gde mogu da se nađu izvorni podaci: https://www.fns.usda.gov/pd/supplemental-nutrition-assistance-program-snap
Više od 38 miliona ljudi je u januaru 2019. godine, dakle pre dva meseca, bilo na programu SNAP. Za mene je to šokantan podatak. Tokom 2000-tih to je mirovalo na 20 miliona. Velika recesija je drastično podigla broj korisnika SNAP-a, da bi se maksimum dostigao u godini oporavka 2013. na 47 miliona ljudi!.
Dakle, američka kapitalistička privreda nije sposobna da čak i u režimu pune zaposlenosti, o kojoj mediji grme da je dostigla „zapanjujućih“ 3,8 % nezaposlenih, što nije bio slučaj još od 1970. godine, da obezbedi pristojne poslove za 38 miliona Amerikaca da kupe sebi barem dovoljno hrane.
Inače, SAD ni danas nisu oporavile stopu aktivne radne snage – Labour Force Participation Rate (LFPR) koja se „betonirala“ na 63 %. Mnogo ljudi više se ne trudi da traži posao (što se vidi opadanjem LFPR-a), pa ih američke statistike brišu iz statistike nezaposlenih, pa zato ova stopa od 3,8 % nije realna i ne može biti „uspeh“.
Evo kako izgleda kretanje LFPR-a od 2001. godine.
https://d3fy651gv2fhd3.cloudfront.net/embed/?s=unitedstalabforparra&v=201904051230a1&d1=20000423&d2=20190423
Kada bi se uračunali ljudi koji su se povukli iz aktivnog učešća na tržištu rada, to jest kada bi smo preračunali stopu nezaposlenosti sa LFPR-om iz 2007. godine, onda bi nezaposlenost bila 9,37 %.
I to nije sve. Broj prekarnih radnika koji ne mogu da nađu posao sa punim radnim vremenom i koji rade na privremenim i povremenim poslovima (Part Time Employment), porastao je na 27,5 miliona ljudi. Kada bi se i to po posebnoj metodologiji obračunalo u stopu nezaposlenosti onda bi ona bila i više od 10 %.
Dakle, čak i 9 godina posle Velike recesije, američki kapitalizam ne može da eliminiše nezaposlenost i pauperizaciju radničke klase, čiji najniži delovi moraju ići na SNAP program.
Nažalost, klincima se pričaju priče o Marku Zukerbergeru i snovima da se iz garaže može obogatit,i samo treba da pronađeš novi kompjuter i napišeš originalan softver.
O rastu nejednakosti i fascinantnom padu kumultaivnog procenta Real Median Housedold Income-u za donji kvantil, dakle 20 % Amerikanaca koji imaju kakav takav posao već smo diskutovali.
Sve je ovo slika o jezivoj eksploataciji rada nižih slojeva u Americi i svedočanstvo o preprekama na koje je akumulacija kapitala naišla i donekle sama sebi stvara.
A priprema nam se nova recesija.
Drugarski pozdrav,
Vladimir Vasić.
Kvantni socijalisti:
https://newrepublic.com/article/153507/france-yellow-vests-uprising-emmanuel-macron-technocratic-insiders
Za dzogovica,
Svako ko ima akcije je dobio dividendu od 1300 dinara neto. Znači i država i svi ostali mali akcionari.
Možda vas je zbunio mehanizam isplate koncesione nadoknade. To je išlo ovako:
1) Koncesiona nadoknada je isplaćena preduzeću Aerodrom N.T Beograd.
2) Aerodrom je to knjižio kao prihod.
3) Aerodrom je zatim iz dobiti isplatio akcionarima po oko 1500 din dividende bruto.
Poenta priče je da koncesiona nadoknada nije išla direktno koncesionarima već Aerodromu. Razlog je sledeći:
1) Aerodrom plaća porez na dobit od 15% po godišnjem finansijskom izveštaju.
2) Akcionari takođe moraju platiti 15% poreza na dividendu…. Otuda cifra od 1300 din neto dividende.
Znači, država dva puta ubire porez i to je to.
Ja sam berzanski špekulant i ova materija mi je dobro poznata. Nadam se da sam vam pomogao da razumete o čemu se radi.
Jedno pitanje. Ko je dobio ovu masnu dividendu Aerodroma Nikola Tesla? Država ili koncesionar? Hvala
Gospodine Katiću,hvala na odgovoru.
Evo pre par trenutaka poslah kometar na Gosin kometar.
Tako da možda dodirujem i ovaj Vaš. U svakom slučaju poštujem Vaše viđenje stvari, jer ima dosta umnih ljudi koji zastupaju baš takav stav.
Zaključujem da je Kantov intuitivni idealizam dominantan u ekonomskoj sveri.
Pozdrav,
@Gosa
Vaš citat:Ove na blogu procitah jedan komentar,gde se ventilira vec poznata razmisljanja u tezi da svi podatci poslovanja kompanija mogu ubaciti u bazi podataka i na taj nacin predvideti poslovanje kompanija i olaksati na taj nacin indirektno brokerima na berzama da znaju unapred rezultate kompanije,ujedno da nisu potrebni brokeri vise,vec iz fotelje kod kuce putem interneta itd.., kupovati i prodavati vrednosne papire raznih kompanija po svetu.
Moja prestava o tome:
Jedna verzija , matematički idealizam- Prema nekim mišljenjima izraz, deterministički dinamički sistem, u ovom slučaju ekonomska kretanja, se može predvideti tačno, uz pretostavku da se matematički model potpun.Tada greška u predviđanju biće istog stepana kao i greška u posmatranju i merenju varjabili /posmatranih veličina/ pri izlazu.
Druga verzija – nasuprot tome nasumični, procesi opisuju sistem koji ima ogroman broj informacija i zbog nemogućnosti registrovanja istih i ponašanje nekog složenog dinamikog sistema možemo predvideti samo statistički – probabilistički /veštinom pogađanja,intuitivno stohastički/. Ne zaboravimo Kantovu izreku- TAMO GDE RAZUM STAJE INTUICIJA NEPOGREŠIVO POMAŽE!
Obadva gornja stava su u zadnje vreme dovedena u pitanje otkrićem determinisanog haosa. To jeste deterministički proces bez stohastičkih komponenti ali sa stohastičkim ponašanjem i malim brojem varjabilnih stanja sa jednostavnim nelinearnostima. Taj model je jedna kvadratna funkcija koja ima stohastičko ponašanje.
Otkriće da ovakvi sistemi postoje, dovelo ja pod sumnju ideju slučajnosti
Teorija determinističkog HAOSA u Ekonofizici
Determinističkim ili probabilističkim HAOSOM nazivamo one procese koji imaju svoje uzroke u teoriji i prestavlja samo deo problema. Proces može da bude deterministički ali neizračunljiv.Izračunljivost i deteminizam su različite stvari, E tu računar igra važnu ulogu.
Penrous tvrdi: Nizračunljvi postupci mogu potpuno određeni. Ovi postupci nisu statistička procena karaktera sličajnosti u pri prelasku sa malih skala na klasičan nivo. Ovde je u pitanju deo ‘apstraktne marematike’ a ne fizičkih sistema. Neproračinski deo, iteracija kompleksnih funkvija, obavlja račonar, jer mi nemamo ti moć izračunljivosti. Računari su oličenje algoritamskog dejstva. Jer račinar u kompleksnoj ravni crta strukturni oblik neke forme, funkcije.Sve što primećijemo možemo odrediti kompleksnim brojem. Svaka tačka na kompleksnoj ravni je rešenje neke kompleksne jednačine.Pojm izračunljivosti izgleda poseduje moć platonske realnosti uopštenih matematičkih objekata. Ovaj svet nije ništa drugo do deo apstraktne matematike. Kompleksni brojevi su temelji structure sveta u kome živimo. Oni su veliko matematičko čudo. Funkcionisanje stvarnog spoljašjeg sveta može ultimativno biti shvaćeno jedino u pojmovima Platonovog idealnog sveta ‘dostupnog preko intelekta’.
Neko je lepo primetio da je danas moć računara jenaka ili veća otkriću mikroskopa. Čovek je ogranićen i nije mogao da sagleda bakteriju. Međutim mikroskop mi je to omogućio. Tako je čovek pojmio i nevidljivi svet.
Kompjuter analizira ogroman proj mogućnosti i daje najoptimalnije rešenje za zadate vrednosti. E naš je zadatak da pribavimo ogroman broj kvalitetnih podataka. Kompjuter će dati rešenje koje mi ne možemo algoritamski izračunati.
Za Ivana i Gosu – Ne verujem u kvantnu ekonomiju kao što ne verujem ni u kvantnu sociologiju ili kvantnu filozofiju. Postoje ekonomske discipline, poput aktuarstva na primer, koje su sve preciznije jer su uzorci sve veći, bolje katalogizirani itd, ali ne verujem da isto važi i za finansije. Ta matematička arogancija i verovanje u modele doprinela je finansijskom slomu 2008.
Ovaj tekst od pre 12 godina delom dodiruje ovu temu: https://nkatic.wordpress.com/2007/06/21/u-svetu-matematicke-pameti/. Hvala na komentaru.
G.Katicu,
Pored sto mozemo videti razne dijagrame,pa matematicke procene,naravno ukljucujuci podatke iz raznih izvora o razmisljanju planske,trzisne,predvidive itd..,ekonomije,sto za sigurno vecina srba koji studiraju ekonomiju,masinski inzenjeri,fizicari itd..,vrlo dobro poznaju spomenutu materiju,ali pitanje je sto je i G.Katic postavio u smislu da ”U Srbiji ne postoji privredno ekonomska strategija”.E sad verovatno je sve tacno i logicno sto je G.Katic napisao tj,izjavijo.U cemu je problem da se i taj deo oblasti napokon zaokruzi i Srbija krene napred,jer sve price da su problemi Kosova,Republike Srpske,Vojvodine,Srba u CG,Hrvatskoj itd..,padaju u vodu kada je u pitanju privredna ekonomska strategija,jer politicari mogu samo da prihvate,uvaze i sprovedu sto normalni i pametni ljudi predloze.Jer problemi koji su znaci nacionalnog,teritorijalnog itd..,mogu politicari da se bave,ali privredno strateski to treba prepustiti znaci onima koji to znaju,umeju i imaju iskustva.Ove na blogu procitah jedan komentar,gde se ventilira vec poznata razmisljanja u tezi da svi podatci poslovanja kompanija mogu ubaciti u bazi podataka i na taj nacin predvideti poslovanje kompanija i olaksati na taj nacin indirektno brokerima na berzama da znaju unapred rezultate kompanije,ujedno da nisu potrebni brokeri vise,vec iz fotelje kod kuce putem interneta itd.., kupovati i prodavati vrednosne papire raznih kompanija po svetu.
Moje neko skromno misljenje je da bas tako jednostavno nije realno,jer ako bi tkz,programirani roboti obavljali takvu vrstu trgovine,roboti ne mogu predvideti eventualne konflikte po svetu,politicke strukture i njhovu moc,uticaj na privredu i ekonomiju,korupciju,a posebno kako ce kompanije prikazati ili ”frizirati”,svoje balans knjigovodstvo itd..,na dostupnim oficijalnim stranicama,a i posebno u unapred porucenim proizvodima,uslugama itd…
Evo na primer proizvodjac putnickih aviona Boing 737 max-8 koji se nedavno srusili 1 u Aziji,2 u Africi,srozali su vrednosne papire na berzi.Neke zemlje su i otkazale kupovinu itd…
Na ovo pitanje bi nam G.Katic moga mozda bolje dati odgovor.U svakom slucaju da bi Srbija napredovala,mozda moramo prekinuti pricu u vezi elite i sirokih masa,jer mozda je elita svi oni koji su visoko moralni i posteni ljudi.
Evo i jedan video zapis tj,intervju koji dosta toga prica o nasoj tuznoj situaciji od raspada Jugoslavije?
Gospodine Katiću, pratim Vašu dikusiju sa gospodinom Vasićem i stičem utisak da od Vas čovek može da dobije zadovoljavajući odgovor na jedno zagonetno pitanje.
Pošto se bavim pririodnim naukama sve tabele o kojima ste rasopavljali su lake za timačenje. Kompleksna nelinearna matematika mi je dosta poznata, ali ima jedna nedoumica oko pitanja povezanosti kvantne fizika i kvantne ekonomije. Mnogi mladi ljudi sa kojima stupam u kontakt su opsednuti aktuarstvom i predviđanjima procena stanja na berzama kroz kompjuterske simulacija podataka koje prikupe. Mladi ljudi tvrde da se procena može uraditu gotivo savršeno i da će u budućnosti oni moći da odrede događaje koji će se desiti. Svi mladi kvantni fizičari maštaju da odu na zapad i da prođu kurs edukacije u svetskim bankama i centrima za predviđanja događaja i da obezbede sigurne pozicije I karijere. Oni tvrede da su za te ekonofizičare najbolji upravo maldi doktoranti kvantne fizike jer imaju izuzetno izvežbanu ihtuitivan osečaj dešifrovanje nelinearne funkcije stanja sistema u narednom periodu.Znaju dobro kompleksan račun i dobri su programeri za te nelineatne sisteme.
Koliko po Vašem mišljenju tu ima istine. Ili je to obična zabluda ili se može očekivati veliki prodor ka predviđanjima događaja u društvenim procesima.
Unapred hvala na odgovoru,
Za epistemologija – Drago mi je ako Vam je prepiska pomogla u rasvetljavanju nekih neodoumica. Kada stignem pogledaću neke od linkova koje ste mi poslali. Dobro je držati se uvek izvornih podataka i njih analizirati, jer su prerađeni podaci iz druge ruke često riskantni, a autori svesno ili nesvesno njima manipulišu. Hvala na trudu i slobodno se javljajte kada budete inspirisani.
Odgovor za g. Katića.
Ustanovio sam gde je nesporazum između nas, za koji većim delom ipak ja vučem teret.
Našao sam grafik koji razrešava naš spor.
Protivio sam se vašem komentaru da je kumulativni rast medijalne weekly plate bio od 1978. godine svega 6 i kusur procenata. Bilo mi je to neuverljivo gledajući grafik za Real Median House Income, a i razmišljajući o produktivnosti, pošto mene mnogo interesuje tema njenog rasta u ekonomiji.
Sada vidim gde je zapelo.
Prvo, to nisu iste serije. Snosim odgovornost da sam pomešao te dve stvari. Weekly zarade koje ste vi linkovali odnose se na nadnice, zarade, napojnice, naturu i dr stavke. Ova serija ne uključuje total compensation. Pobrkao sam te dve stvari, a malo i ste i vi tome doprineli. No, to je manje bitno.
Vratimo se na Real Median Household Income.
Donji kvantil, dakle najsiromašnija 1/5, imala je kumulativni porast household income-a za 30 % za ceo period od 1978. gdoine do pred izbijanje recesije 2008. godine. S druge strane, i vi ste potpuno u pravu. Ne samo da postoji stagnacija od 2000-2007. nego još gore, u ovom najnižem kvantilu imamo pad od 1997. godine (vrh je bio na 40 %).
Moja intervencija da medijana ostaje stabilna uprkos rastu u donjim elementima jeste formalno matematički tačna ali je bespotrebna, pošto smo imali rast u svim kvantilima, pa tako i medijane sve do dot.com recesije od 1978. do 2001. godine.
Imali ste pravo kada ste rekli da su dohoci srednje klase od 2000-2007 stagnirali. Ja sam mislio da je to vaša tvrdnja za ceo period od 1978. godine. Na nesreću, FRED-ov grafik ne pokazuje šta se zbivalo pre 1988. godine.
Ok. Izvinite na mom učitavanju ali s druge strane nije tačno da je stagnacija medijane u periodu 2000-2007 izazvana abnormalnim rastom top 5 grupe, jer je ona u tom periodu imala pad na 85 % kumulativnog porasta.
Bez obzira na to, i vi i ja ćemo se složiti da je sramotno jako visoko, što samo pokazuje jeziv eksploatatorski karakter američkog kapitalizma.
U pravu ste i da abnormalni porast top 5, odnosno gornji kvantil, najviše vuku prosek na gore. Vizuelno je to toliko upečatljivo da dodatni komentar nije potreban. Znao sam da je taj obim veliki, to je i logično, samo me iznenadio ovoliki skok.
Rekao sam u komentaru, u kojem sam prvi put govorio o mirovanju medijane, da prosek vuku i gornji i donji elementi, nego u prethodnom komentaru sa numeričkim primerom to nisam eksplicitno ponovio. Naravno da i gornji elementi vuku prosek, čak i najviše.
Mali osvrt na Klimana gde leži moja najveća krivica za konfuziju.
Zapravo, Kliman je u replici Fosteru i Magdoff-u, da bi opovrgnuo njihove tvrdnje o naglom padu nadnica non-superviors radnika, ograničio svoj račun na jako uzak snop, koji se odnosi na top 10 menadžera kao profesiju, koja je predstavljena u tabelama BLS-a. To je samo jako mali deo gornjeg kvantila. Kliman je to potegao radi svojih polemičkih svrha protiv savremene Monthly Review škole, koja insistira na tezi da radnička klasa ne može da otkupi output koji kapitalizam proizvede zbog drastičnog pada plata, te stoga čitav sistem pada u krizu.
Ovde je moja najveća krivica. Tok polemike na relaciji Kliman vs Foster-Magdoff, na samo meni znani način, ubacio sam u diskusiju sa vama.
Duplo zlo sam napravio, Andrew Kliman je ispao ludak, a vas ubacio u rebus.
Oprostite mi na ovoj konfuziji. Potpuno je moja odgovornost. Jedini način da se iskupim jesu brojni linkovi ka člancima i knjigama savremenih marksista koje sam ovde okačio, a za koje bih bio srećan da ćete naći vremena da barem neki od njih pročitate.
Hvala Vam na velikom strpljenju, vaš sam dužnik. Nadam se da nisam proizveo neprijatnosti.
Kao što sam i na početku ove diskusije rekao, pozivajući se na velike epistemiologe Karla Popera i Imre Lakatoša, jedini način da usavršimo naše teorije i proširimo znanje jeste kritika naših stanovišta. Da nisam sa Vama polemisao ne bih neke nove stvari saznao. Nisam znao da se pod studentskim kreditima podrazumeva zaduženost i starijih kategorija stanovnika u SAD 24-25, 35-45 itd godina i da je njihov obim za mene astronomski 1.500 mlrd $!
Nadam se da će biti prilike da se i lično upoznamo.
Srdačan i drugarski pozdrav,
Vladimir Vasić.
Za epistemologija – Korektno ste priznali da niste ni matematički ni statistički potkovani, pa to olakšava raspravu. Mislim da je neophodno da ojačate svoje statističko znanje obzirom na analize koje radite i nesumnjivi trud koji ulažete. Još jednom ponavljam, morate sistematizovati svoje komentare jer ih je veoma teško pratiti.
Vratimo se statistici. Ako nekome od kolega ko dobro poznaje statistiku pokažete upravo graf koji ste stavili u svom komentaru
siguran sam da će Vam on potvrditi da je za statističke fenomene te vrste, bolje koristiti medijanu nego aritmetičku sredinu, upravo zbog velikog, asimetričnog grupisanja na levoj strani grafika.
(To zna i srpska statistika, pa nikako ne objavljuje podatke o medijana mesečnoj plati jer je, pretpostavljam, taj prosek između 15 i 20% niži od ulepšanog proseka kojim se stalno barata.)
Napisali ste: „Konsultovao sam diplomiranog matematičara i potvrdio mi je da će medijana ostati stabilna ako donji Houshold nivoi dobiju veći dohodak usled veće produtkivnosti rada.”
Ne razumem šta ovo znači i o kakvom argument je reč. Na medijanu ne utiče samo ono što se zbiva na „donjem nivou“, već i ono što se zbiva na „gornjem nivou“.
Uzgred, na ovom linku
https://www.ssa.gov/oact/cola/central.html
videćete da se jaz između aritmetičkog proseka plate i medijana plate povećava od početka 90-th (bar), što govori u prilog mojoj tezi o stagnaciji plata najvećeg broja zaposlenih.
Pitate me: „Šta ćemo sa nalazom J. W. Masona o 66 % udela u ukupnom kreditnom zaduženju tri gornja decila?”
Ako ostavimo po strani da ovo pitanje pada s neba, odgovor je dosta jednostavan i nalazi se u tabeli na ovom linku:
https://www.ssa.gov/cgi-bin/netcomp.cgi?year=2017
Ako pogledate četvrtu kolonu, videćete da „najbogatija tri decila“ obuhvataju godišnje plate u neverovatnom rasponu od $50,000 do preko $50 miliona dolara. Ovima sa $50.000 će sigurno goditi da znaju da spadaju među najbogatije Amerikance.
Osmi decil obuhvata plate od $50,000-$65,000, deveti decil od 65.000 do 100.000, a 10 decil od 100,000 do preko 50,000,000 dolara.
Trpati u isti, deseti, decil „najbogatijih“ one sa platom od $100.000 i one sa platom od milion pa do $50.000.000 je metodološki besmisleno.
Mislim da je Masonova Tabela 4, na koju se pozivate apsolutni metodološki promašaj i da zamagljuje sliku. Da je tabela bolje dekomponovana, izbegao bi se Vaš, priznaćete neobičan zaključak, da su najbogatiji i najzadužniji. Verujem da bi korektnije dekomponovanje pokazalo ono što znamo – da je srednja klasa zadužena do guše, i kako i njima plate stagniraju, muče se sa otplatom kredita.
Konačno, tačka spora među nama nije pitanje sudbine kapitalizma, niti sudar mog konformizma i Vaše želje da rušite kapitalizam. Ovde je spor o načinu na koji se čitaju i upotrebljavaju statistički podaci.
Hvala na komentaru i više se neću javljati na „statističke“ teme.
Odgovor za g. Katića
Moraću da odgovorim na vaše pojedinačne citate redom korak po korak.
N:K: „Pitanje o kome polemišemo je da li je stagnacija plata najvećeg broja zaposlenih u dugom periodu pre izbijanja krize doprinela izbijanju krize 2008. jer su stagnantna primanja otežala servisiranje kredita.“
Ja sam mislio da vodimo diskusiju generalno o mehanizmima izbijanja recesije sa posebnim osvrtom na Veliku recesiju 2008. Ok možemo i samo o epizodi 2008.
===== Problem medijane kod Household Income =====
Sasvim prost račun pokazuje da se medijana ne menja ako povećavate vrednosti donjim elemenata do granice same medijane.
Imate besplatne on line kalkulatore na internetu na desetine.
Imamo deset elemenata 1,1,1,2,3,4,6,8,9,10.
Ukupni zbir je = 45.
Aritmetička sredina = 4.5. Medijana = 3.5
Povećam donje elemente na 3 pa dobijem: 3,3,3,3,3,4,6,8,9,10.
Sada je prosek = 5,2. Medijana ostaje = 3.5.
Real Median Household Income za koji ste linkovali FRED-ov grafikon:
https://fred.stlouisfed.org/series/MEHOINUSA672N
dobija se Paretovom interpolacijom. Priznajem da nisam matematički ni statistički potkovan da bih znao da li se tako dobijena medijana može na isti način tretirati kao i medijana u našem prostom primeru.
Konsultovao sam diplomiranog matematičara i potvrdio mi je da će medijana ostati stabilna ako donji Houshold nivoi dobiju veći dohodak usled veće produtkivnosti rada.
Evo kako izgleda distribucija godišnjeg Household Income kod Amerikanaca za 2010. godinu.
Mnogo podseća na Gama raspodelu, a što sam intuitivno i pretpostavljao, zato što znam da su nadnice otprilike tako i raspoređenje, čitajući izuzetnu knjigu Laws of Chaos, izraelskih matematičara i levičara Emmenuela Farjoun-a i Moshe Machovera, koji su probibalističkim metodama odbranili Marksovu radnu teoriju vrednosti.
Dakle, ako raspon od 20.000$-30.000$ i recimo 35.000$-45.000% povećaju dohodak za neki mršavi procenat, zbog slabog rasta produktivnosti rada od koje američki kapitalizam pati već od 1985. godine (TPF je bio prosečnih 1 % u poslednje tri dekade), vrlo je verovatno da će medijana mirovati ili jako slabo napredovati.
Nema potrebe da pišem naučne radove. To su tehničke stvari koje su poznate. Ja nisam toliko potkovan u statistici, pa nisam mogao odmah da vam odgovorim, pre nego što nisam proverio svoje slutnje. Pitaću još jednog matematičara, ali mislim da nema potrebe.
Ne možete da dokažete da su dohoci u dve poslednje dekade nižim kategorijama stagnirali. Rasli su jako sporo i Vi jeste upravu da je to delom i zbog povećane eksploatacije rada ovih donjih 50 percentila ali za to nisu krivi samo ovih super bogatih 1 %. Malo bi čudno bilo da REI toliko raste zajedno sa Real Hourly Compensation-om, a da benifit osete samo ultrabogati to jest da oni „pojedu“ čitav rast produktivnosti.
Imate još jedan problem.
Šta ćemo sa nalazom J. W. Masona o 66 % udela u ukupnom kreditnom zaduženju tri gornja decila?
Click to access wp_901.pdf
Ako plate stagniraju, pa recimo njima u tri gornja decila baš i nestagniraju. Imaju kalorične plate. Trebalo bi i ubrzano da rastu pošto prle i cede sve ostale. Uprkos tome, imaju ubedljivo najveći Debt-to-Income ratio.
Autor inače nije marksista. Možda J. W. Mason laže? Potpuno mi je nepoznat. Možda i laže, ali dajte neki podatak.
Nisam stigao da češljam detaljnije internet, gledao sam neke popularnije članke i po slobodnoj proceni mogu reći da Mason donekle ima pravo. Moguće da je to samo varka. Ne znam.
Da rezimiram.
Stičem utisak da krivicu za rast nejednakosti hoćete da bacite, oprostite ako grešim, na samo gornjih 1 % ili još manje 0.1 %. Ja kao marksista bi njih stavio u logore, ali mislim da ni ovih gorrnjih 40 percentila nisu naivni u čitavoj priči.
Kapitalizam je nepravedan i kod najprostojih radnika u Samsungovoj fabrici, pa radnik na istom tipu televizora, sa istom fabričkom opremom i tehnologijom, sa istom satnicom i istim intezitetom rada, sa istom produktivnošću na sat, u Slovačkoj u Voderadiju dobija svega 500 € bez doprinosa, a njegov kolega u Americi 1.500$ sa socijalnim beneficijama.
Video sam to svojim očima, jer sam radio sa Vijetnamcima u Slovačkoj na montaži open cell-a na TV pre dve godine. Za 10-časovni rad izbacivali smo 1.250 televizora. Nismo bili produktivni? Kapitalistički bezobrazluk.
Vi pomalo namigujete srednjoj klasi, oprostite ako grešim i hoćete državnim intervencionizmom da popravite kapitalizam, zato u fokus stavljate stagnaciju plata, a za to jedini uzrok tražite u halapljivosti super-elite.
Šta hoćete da kažete, da kada super-bogati ne bi kresali plate i one ne bi stagnirale da bi sve bilo ok? Varate se.
Ja hoću da razorim kapitalizam jer on uzduž i popreko počiva na eksploataciji rada, od 1-og percentila do 100-tog pri tom vodi u ciklične recesije kada desetine, a sada i stotine miliona ljudi ostaje čak i bez tih stagnantnih plata, sakati proizvodne snage koje mašinski inženjeri i naučnici mukom usavršavaju, rasipa oskudne resurse, uništava životnu sredinu, stvara autoritarne odnose među ljudima i nikada optimalno ne proizvodi jer tržišne cene zbog haosa ponude i potražnje ne prenose dobru informaciju gde i šta treba proizvodi, a što je mit koji je lansirao Fridrih fon Hajek.
Tu je tačka spora između mene i Vas.
Drugarski pozdrav,
Vladimir.
@epistemologija
Tekst je zanimljiv.Na prvi pogled izvukoh jedan zanimljiv zaključak.
A to je da kineski ekonomski sistem državnog intervencionizma , možda prirodnije funkcioniše nego kapitalistički sa spoljnim intervencijama.Dobro poremećaji se ne mogu totalno ukloniti ali se mogu držati pod kontrolom stalnim intrevencijama i to u začecima neregularnosti.Jer procesi prepušteni sami sebi teže od loših ka gorim. Zato što previše tolerisati nepravilnosti remete se zone ravnotežne stabilnosti koje šesto pređu u kolaps gde se sistem više ne može kontrolisati.
Odgovor za Ivana.
Pogledajte tekst na Novom Plamenu koji se upravo bavi vašim pitanjem.
https://www.noviplamen.net/glavna/termodinamicka-osveta-marksizma/
Za epistemologija – Trudio sam se da razumem Vaš odgovor, ali mi je izmakao njegov smisao.
Pitanje o kome polemišemo je da li je stagnacija plata najvećeg broja zaposlenih u dugom periodu pre izbijanja krize doprinela izbijanju krize 2008. jer su stagnantna primanja otežala servisiranje kredita.
Vaš odgovor je da nema stagnacije plata, da su plate pratile rast produktivnosti, i da posledično nije došlo do promene u odnosima raspodele između onoga što se zarađuje radom i onoga što su prihodi od kapitala.
Ključni argument za Vašu tezu je grafik koji ste uzeli iz Klimanove knjige, grafik koji pokazuje da realna satnica rasla i da nema stagnacije prihoda.
Moja teza je da je metodološki loše uzimati prosečnu satnicu, pogotovo u zemlji kakva je Amerika, budući da je raspon primanja spektakularan, da je običan aritmetički prosek deformisan i da pokazuje mnogo bolju sliku stanja na tržištu rada od stvarne. U takvoj prosečnoj satnici sadržani su i sati onih koji primaju $10-15 po satu, kao i onih koji zarađuju npr. $10,000 po satu. Takav prosek je daleko od onoga što prima najveći broj zaposlenih.
Statistika odavno i rutinski koristi drugi pokazatelj proseka primanja koji bazira na medijani i koji je mnogo bolji pokazatelj kretanja primanja prosečnog zaposlenog. Taj pokazatelj nesumnjivo ukazuje na stagnaciju plata u SAD.
Vaš poslednji odgovor sadrži dva grafika. Jedan (drugi po redu) nema nikakvog smisla u kontekstu naše rasprave jer pokazuje kretanje mase realnih ličnih primanja u milijardama lančanih dolara.
Drugi grafik (prvi po redu) pokazuje kretanje realne satnice (u dolarima iz 2012.) od 1947 do 2018. Ovaj grafik je rađen na bazi satnice kao aritmetičke sredine i time još jednom ponavljate isti argument.
Ukratko, Vi i dalje tvrdite da je prosečna satnica na bazi medijane lošiji pokazatelj stanja na tržištu rada od aritmetičkog proseka, pa ga zato ignorišete. Ako tako mislite potrebno je samo da to eksplicitno kažete kako se ne bi vrteli u krugu u ponavljali argumentaciju. I dalje tvrdim, da ako bi u takav stav mogli da uverite i stručnu javnost kroz kakav naučni rad, da bi to izazvalo malu revoluciju u razumevanju statistike i da bi Vaše ime postalo široko poznato.
Neverovatno je da u situaciji kada je etar zatrpan tekstovima i radovima koji se bave stagnacijom plata, velikim porastom nejednakosti i sl., taj fenomen izmiče samo marksistima. Hvala na komentaru.
Poštivani, primećujem da se u raspravu o predviđanjma stanja koriste grafikoni i koliko ja razumem tumače kroz popularan pojam nazvan EKONOFIZIKA.
Ako je to tako, a otprilike da jeste.Pa sad malo po svojoj slobodi da prodiskutujem tu modernu granu ekonomije koja polako počinje da dominira pri analizama društveno-ekonomskih procesa.
Ekonofizika je interdisciplinarno područje istraživanja koje primenjuje teorije orginalno razvijene u fizici, s’ciljem da se reše problemi predviđanja matematički, putem nelinearnih flukcija.
Zvanični razvoj ove nove naučne discipline otpočeo je kada je profesor fizike sa Univerziteta Boston Eugene Stanley, skovao naziv ekonofzika, istraživanja koja su pretežno objavili fizičari, baveći se ekonomskim problemima a naročito pitanjima funkcionisanja i predviđanja na finansijskim tržištima. To se desilo 1995. kada se održavala devetnaesta godišnja konferencija statističke fzike. Profesor Stenli je kasnije svoj rad objavio u časopisu Physics A, koji će postati poligon za mnogobrojne radove ekonofizičara.
U ekonomskoj interpretaciji slučajni hod znači da efekat slučajnih šokova, nivo vremenskih procesa, ne slabi tokom vremena, već ima trajno vremensko dejstvo. Na efikasnim finansijskim tržištima to znači da se cene mogu menjati samo pod dejstvom neočekivanih promena (egzogenih, spoljnih šokova), što onemogućava sistematsku dobit za monopoliiste. Logaritamski se može predstaviti kao: logaritam cena, i pretvara ga u proces „beli šum“: što znači da su promene cena rezultat slučajnih procesa, a tržište efikasno. Drugačije se ovakva serija naziva i serija sa jediničnim korenom, ili vremenska serija sa stohastičkim trendom.
Međutim, da stvari nisu takvo jednostavne pokazali su fizičari Viktor Jakovenko i Adrian Dragulesku,koji su vođeni konceptom idealnog gasa u termodinamici, pretpostavili da se isti principi statističke mehanike u opisu razmeštanja energije molekula u mnoštvu međusobnih sudara mogu primeniti i na tržišnu ekonomiju, a sa namerom da se predvidi raspodela novca među mnogobrojnim učesnicima u neprestanim razmenama. Ishod njihovih istraživanja bio je iznenađujući. Kompjuterske simulacije jednostavnih modela privrede, zajedno sa empirijskim analizama kretanja novčanog imetka među stanovnicima Sjedinjenih Država, pokazale su da se Bolcman-Gibsova raspodela energije molekula, koja se koristi u termodinamici, može slobodno primeniti i na realnu ekonomiju, sa jednim vrlo interesantnim nalazom: gornja raspodela bogatijuh slojeva iskazuje posebnu zakonitost raspodele čije se poreklo ne može objasniti spontanim dejstvom tržišnih razmena.
E gospodo ekonomisti ovu tajnu terba odgonetnuti.
Zašto raspodela nije predvidiva?
Sada mi je jos jasnije zasto se cijeli Istocni blok raspao iznutra.
Ispravka za prethodni komentar. Hteo sam reći veći ili manji broj godina u zavisnosti od stope eksploatacije rada. Izvinjavam se.
Odgovor za g. Katića
Ok. Evo vam FRED-ov grafikon za real hour compensation čiji je izvor zapravo U.S. Bureau of Labor Statistics. Famoznog Klimana nema ni na vidiku.
Šta on zapravo pokazuje?
https://fred.stlouisfed.org/series/COMPRNFB
A evo i Real Personal Income.
https://fred.stlouisfed.org/series/RPI
Izvor za FRED-ov grafik je: U.S. Bureau of Economic Analysis .
Takođe, Klimana nema ni ispod, ni iznad, ni na radaru. Šta ovaj grafik pokazuje i čemu on uopšte služi? Zašto se njime ekonomisti uopšte bave?
Što se tiče toga, da li meni nešto odgovara ili ne, jako je loš manir da sagovorniku upisujete loše namere.
Sa stanovišta marksističke teorije recesija, bez ikakvih problema mogu u jednačine u Excelu za tendencijski pad profitne stope da stavim vaš narativ o stagnantnim platama, a mogu i o opadajućmi, a mogu i o pužasto sporo rastućim nadnicama i opet ću dobiti neizbežno izbijanje krize samo što će uzlazna faza ciklusa trajati veći broj godina.
Ni jedan teorijski interes nemam da spašavam marksističku teoriju, jer je vi niste time ni dotakli. Nemam problem sa kognitivnom disonancom koju hoćete da mi upišete.
Ta priča o stagnantnim platama se kod nas marksista zove povećana stopa eksploatacije rada i igra ulogu modifikujućeg parametra, baš kao i brzina vetra na let ispaljene granate u fizici, pa granata padne levo ili desno 8 metara od tačke gde bi trebala do grune po idealnoj liniji.
Hvala na pažnji.
Pozdrav,
Vladimir.
Za Jovana T. – Nažalost, nisam se bavio Afrikom i ne bih se mogao pohvaliti dobrim poznavanjem onoga što se tamo događa. Hvala na komentaru.
Za Gosu – Malo je ljudi koji drugačije razmišljaju od vladajuće paradigme i njihov uticaj je marginalan. Kada su i vlast i opozicija na sličnim ekonomskim pozicijama i podržavaju vladajuću ekonomsku paradigmu, tu nema prostora za drugačije uticaje. Hvala na komentaru.
G.Katicu, jeste li se ikada bavili Afrikom i njenim ekonomskim problemima, potencijalima, uspesima i neuspesima? Ako da, kakva su vaša zapažanja?
Odgovor G.Katicu,
Da sve je tacno sto ste napisali u Vasem odgovoru,ali Gospodine Katicu,narod tj,siroke mase razumeju sta znaci korupcija i ekonomski kriminal,njega ima svuda u svetu kao negativna pojava,ali kod nas vulgarizovati teme poput korupcije i ekonomskog kriminala,na takav nacin i u tolikom obimu,a da toliko malo ima znacaja na suzbijanju spomenutih teskih problema u Srbiji koje i Vase kolege u Srbiji isto tako rezonuju kao i Vi,da manje vise sve receno sto se imalo reci po istom pitanju,a tek nedostatak ekonomske i privredne strategije,ubrzace da ce Srbija ostati na Bgd,pasaluk.Zar ne bi bilo od koristi da Vi i Vase kolege istomisljenici,organizujete okrugli sto koji nece imati zvucne prizvuke poput Kopaonik biznis forum,ili neki drugi tkz,manipulativni kratko vidni beznacajni forumi,koji nista ne donosi Srbiji,vec nesto konkretno i odlucujuce za Srbiju.Vremena skoro da i nema vise,ako neko zeli da takve vrste okruglih stolova,razvodnjava i marginalizuje,mora da znaju da Srbima preti da ce ziveti u drugim zemljama na balkanu,a ostace im znaci samo Bgd,pasaluk.
Za Gosu – O korupciji u Srbiji nisam pisao. Razlog je jednostavan – reč je o fenomenu koji je sveprisutan, toliko vidljiv i poznat, da nije bilo potrebe da se i time bavim. Nastojim da pišem o fenomenima koji su u senci, ili koji se, po mom mišljenju, pogrešno tumače. Pored toga, insistiranjem na korupciji skreće se pažnja sa mnogo većeg problema, a to je nemanje ekonomske strategije. Korupcija je velikim delom posledica, a ne uzrok ekonomskog propadanja, iako se i ovde uspostavlja povratna sprega i korupcijom pojačava ekonomska erozija. Ne treba zaboraviti da je u siromašnim društvima, pogotovo u periodima velike preraspodele bogatstva, korupcija zlo koje se ne može izbeći. Hvala na komentaru.
Odgovor G.Katicu,
Vi ste objektivni i realni u Vasem odgovoru oko korupcije i ekonomskog kriminala u svetu!U Vasim medijalnim izlaganjima koje ste objavljivali na srpskom jeziku,mislim da nisam zapazio da konkretno i direktno se osvrcete na veliko zlo korupcije i ekonomskog kriminala koje je zapljusnulo Srbiju,tokom raspada bivse Jugoslavije i tokom stvaranja jedne nove Srbije,koja jos uvek manje ili vise ponovo se spotacinje oko kamena koji se zove Jugoslavije,a za to vreme neki nasi privredni i ekonomski resursi su prodati ili totalno unisteni,a mozda i potisnuti na dno od interesa celeog drustva i nacije.Mislim da sam razumeo da ste kriticar neoliberalizma,ali i globalizacije u svim domenima,ali tu smo gde smo,i ako se secam mislim da ste izjavili da treba da spasimo sta se moze spasiti?
Takodje u jednom predavanju gde ste i Vi bili prisutni,jedan od Vasih kolega je izrekao u smislu ”Da u EU postoji 4-5 lanaca prodavnica s prehrambenim proizvodima koji dominiraju trzistem”,sto nije tacno,jer tako se opravdava zasto su nasi lanci prehrambenih trgovina preprodati,a pojedinci i grupacije izbegli da plate porez,ili nisu platili porez na zaradjeni novac koji su investirali tokom privatizacije nasih trgovinskih preduzeca,pa posle preprodali!Mislim da diskutabilno s cijim novcem su kupovali kompanije tokom privatizacije ili da li u opste je bilo novca tokom privatizacije ili mozda samo bankarske/drzavne garancije,a posle je sledila preprodaja stranim interesnim kompanijama.
Naravno podela plena preprodaje domacih resursa,stranim interesnim sverama,i zamagljivanjem ociju sirokih masa gradjana u Srbiji,izbacivajuci kosti da gradjani glodju,konkretno mislim na dodelivanje tj,unovcavanje nekih vaucera za kes itd…Naravno da smo se isto tako otvorili i novo otvorenim stranim trgovinskim lancima,pa sav novac koji stize iz dijaspore odlazi ponovo u zemlje odakle poticu vlasnicke strukture.To je Vama dobro sve poznato!
Znaci neoliberalizam i globalizaciju su uveli deca i unuci onih koji su se borili protiv fasizma i nasli na vodece pizicije u drustvu podle 45g,do danasnjeg dana.
Ponovo vidimo na sceni odlazak na hiljade mladih i skolovanih ljudi u beli svet iz Srbije,isti recept kao kada je Tito i komunisti otvorili granice da strucna radna snaga napusta bivsu Jugoslaviju odlazeci na truli zapad kapitalistickog uredjenja,pa tako ispustajuci kroz ventil opasnost uvecanja nezaposlenosti nesposobnom korumpiranom politickom ologarhijom.
Po pitanju koje je vazno istaci,a i Vi ste spomenuli,ali i treba ipak reci da se zna
kako i na koji je nacin korupcija i ekonomski kriminal lose danas utice na mnoge zemlje,ali i na Srbiju.
Bretton Woods Conference, 1944
Znacajna po pitanju da se ne ponovi 1929,ali i novi ekonomski kolaps,sto se pokazalo u prakticnom smislu s velikim nedostacima.
———————————————————————————————————
Covek koji je omogucio da od Londona napravi financiski centar.
Siegmund George Warburg
Merchant banker
Born in Tubingen a member of the eminent German-Jewish family of merchant bankers, he entered his family’s Hamburg bank M.M. Warburg & Co. at 17 and became a partner in 1930. With Hitler’s rise to power, Warburg immigrated to England in 1933 and established a small banking house, the New Trading Company, which later became S.G. Warburg & Co. in 1946. It was extremely successful, thanks in part to his business partner Henry Grunfeld. The bank was unique in its close attention to detail and its internal information sharing, and was the last merchant bank admitted to the Accepting Houses Committee. Warburg was influential in establishing the Eurobond Market and was a major influence on the re-emergence of the City of London as a world financial centre. He was a strong supporter of Israel and his firm was boycotted by those who opposed his stance. He received a knighthood in 1966.
Za Gosu – Bojim se da ste pogrešno protumačili moj komentar. Vi ste me pitali da li sam čitao dve knjige koje ste pomenuli, a ja sam pokušao da odgovorim zašto nisam. Na tržištu je veliki broj knjiga koje se bave temama kojima se bave „Moneyland“ i „Red Notice“. Za mene to nisu nove teme jer o tim fenomenima znam mnogo i odavno. Da su korupcija i utaje poreza globalno ogromne, znam još od osamdesetih, mnogo pre nego što su u tu priču ušle tranzicione zemlje. Više me npr. interesuje o kom redu veličine je tu reč. Ako pogledate knjige koje sam pročitao, naći ćete i knjigu „The Hidden Wealth of Nation“ G. Zucmana. To je pokušaj da se proceni koliko je novca skriveno u poreskim rajevima, koristeći ekonomsku metodologiju. Knjiga nije ubito zanimljiva za čitanje, jer nije pisana kao triler.
Dodatni problem sa ovim tipom knjiga je što se najčešće bave nepočinstvima Istoka dok su veoma uzdržane kada je reč o velikim nepočinstvima na Zapadu. U tom smislu nikada niste sigurni da li autori tragaju za istinom, ili su instrument u propagandnom ratu. (Browder npr. svakako nije neutralni istraživač ruske korupcije.) Hvala na komentaru.
Odgovor Gospodinu Katicu,
Vas odgovor bi protumacio u jednoj izreci ”Amateri vole da se predstavljaju kao profesionalci da znaju sve i da umeju sve,za uzvrat profesionalci se predstavljaju kao amateri,jer misle da ne znaju sve,i da ne umeju sve,pa tako imaju jos vise nesto da nauce u zivotu”!
Nadam se da cete objaviti na Vasem blogu ovu gore napisanu izreku,jer mozda moza biti poucna za sve ljude?
Za epistemologija – Samo ću kratko pojasniti zašto se medijana masovno koristi u analizi primanja i dohodaka. Kada god postoje velika odstupanja od centralne vrednosti i kada je kriva koja grupiše te vrednosti asimetrična u odnosu na centralnu vrednost, medijana je mnogo bolji pokazatelj proseka od onoga koji se dobija aritmetičkim prosekom. Kada su npr. plate u pitanju, medijana nije prosečna plata, već je to plata prosečnog radnika. (Uzgred, i kretanje cena nekretnina se najbolje prati preko medijane jer su i tu vrednosti asimetrično rasute u odnosu na centralnu vrednost.)
Grafik sa medijana satnicom (koju sam linkovao) govori o tome kolika je satnica prosečnog radnika i odlična je ilustracija stagnacije plata u SAD. Vama se rezultat ne dopada i ne uklapa u teze koje ste izneli i to mogu da razumem. Ali o tome da je kretanje medijana primanja najbolji pokazatelj trendova na tržištu rada u statistici nema dileme i zato se masovno koristi u razvijenim statističkim sistemima. Besmisleno je problematizovati taj pokazatelj i dovoditi ga u pitanje. Taj pokazatelj nije idealan, kao što nijedan statistički pokazatelj složenih fenomena nije idealan, ali boljeg za sada nema. Vi naravno možete kritikovati ovaj pristup, ali morate ponuditi bolji koji je struka verifikovala. Ako bi uspeli da uverite statističare da Vi imate neki bolji statistički pristup za analizi kretanja primanja, sebi biste obezbedili fantastičnu reputaciju.
Hvala na komentaru.
Za Gosu – Mislim da imam dosta jasnu predstavu o svet u kome živimo. Moj doživljaj tog sveta je mračan što se u mojim tekstovima povremeno vidi. Ta mračna predstava počiva kako na iskustvima, tako i na obilju literature koju sam pročitao. Prilično sam siguran da u tom kontekstu ne bih mnogo novog saznao, što već ne znam iz drugih izvora. Dakle, nije mi ideja bila da potcenjujem knjige koje ste pomenuli. One su svakako korisne za ljude koji počinju da se bave temama koje su predmet pomenutih knjiga i sigurno su zanimljivije za čitanje. Hvala na komentaru.
Poštovani g. Katiću,
nikad se ne služim u argumentaciji ko je kakva ličnost, nego da li je nešto logički tačno ili nije, da li je empirijski potkrepljeno ili nije, ali ako već hoćete Andrew Kliman je ipak doktor nauka iz ekonomije, profesor na Univerzitetu Pens, pri tom je Amerikanac, dakle, on živi tamo i redovno prati događaje iz američke privrede in direct, što bi se reklo, objavio je veliki broj članaka i knjiga i jedan je od eminentnijih marksističkih ekonomista.
Nemam nikakvih simpatija prema njemu, recimo njegova TSSI škola (temporal system single interpretation), po mom mišljenju ne može da izdrži kritiku Paula Cockshota u vezi sa Marksovim transformacionim problemom.
Nauka se ne sastoji od ličnosti i autoriteta nego od teorija i trenutnog stanja argumenata.
Ne bih rekao da je on mačji kašalj i da pravi početničke greške. Dao sam Vam linkove ka njegovoj knjizi i člancima i tamo imate u fusnotama uredno popisane izvore podataka koje je koristio. Mislio sam da ćete ih pogledati jer pomalo mi je zamorno da pišem dugačke komentare.
Napisaću ih ovde redom, citatom njegovih endnota, možete da ih proverite, sve su to serije zvaničnih američkih statističkih institucija, koje delom koristi i FRED. Ne postoje neki podaci koji su sa Jupitera, ako me razumete šta hoću da kažem.
Na kraju, možete autora i da kontaktirate. Kliman je dostavljao svoje račune, metodologiju, simulacije i svojim kritičarima na njihovu molbu, iako su ga posle uzimali na zub. Imate njegov mail u člancima, blogu, a imate i njegov profil na facebook-u. Možete ga naći na mojoj frend listi.
==== Izvori podataka Andrew Klimana =====
Ovo je endnota broj 4 za poglavlje 8 iz The Failure of Capitalist Producton na str. 223. Imate pCloud link na knjigu u prethodnim komentarima.
—–
For the 1981-2005 period, my figures on P&NS workers’ total compensation come from Table 3 of the BLS’s “Employment Cost Index, Historical Listing, Current-dollar, 1975-2005” (available at tinyurl.com/67jqnqj).
My pay data for all private-industry workers come from Table 5 (total compensation) and Table 9 (wages and salaries) of the BLS’s “Employment Cost Index, Historical Listing, Continuous Occupational and Industry Series” (available at tinyurl.com/3ftgl73).
To obtain annual Employment Cost Index numbers, I averaged the quarterly figures; in one instance, the first quarter’s figure was not reported, so I averaged the middle two quarters’ figures. To estimate P&NS workers’ compensation in 1980 and from 2006 onward, 1 assumed that, in each of these years, the ratio of their total compensation to their wages and salaries increased at the same rate as the comparable ratio for all private-industry workers. It actually increased at a slightly faster rate between 1981 and 2005, so my assumption may lead to an underestimate of the growth of P&cNS workers’ compensation.
The PCE index is reported in NIPA Table 1.1.4, line 2. The CPI-W index, published by the BI.S, is available at http://www.bls.gov/cpi/; I averaged each year’s monthly figures.
—–
==== Osvrt na FRED-ove grafike ====
N.K. „pokazuju da oni realno padaju od 1999. i da su nivo iz 1999. dostigli tek 2016“
Pogledao sam medijanu porodičnih prihoda više puta.
https://fred.stlouisfed.org/series/MEHOINUSA672N
Medijana je idealna sredina nekog skupa ili uzorka koji deli na dva dela, jel tako? Odnosno ona je zbir dva susedna elementa na sredini nekog niza ili uzorka podeljeno sa dva.
Kao takva, medijana ništa ne govori kako se donji elementi povećavaju, a ne daje informaciju ni o prirastu vrednosti gornjih elemenata.
U tom smislu prosek precizno izražava promenu ukupne sume svih elemenata nekog niza ili uzorka.
Tako može da vam se desi da medijana miruje, a da imate rast dohotka u mnogim i nižim i višim nivoima, a da to potpuno ne vidite, ali se zato to izražava povećanjem proseka (odnosno celokupne sume niza, skupa, uzorka).
To ste potpuno prevideli.
Ima još jedna stvar. Household income ne sastoji se samo od plata i zarada, nego i od penzija i prihoda od kamata i renti i drugih stavki. Obazrivo sa tim.
I naravno household je domaćinstvo, dakle skup više ljudi. Ja mogu da budem zaposlen i primam godišnji prihod 60.000 $ ali moja žena recimo je nezaposlena ali ubire rentu na neku tamo garažu 12.000 $. To se beleži kao 72.000 $. Druga porodica i muž i žena zarađuju mršavih po 36.000 $ i oni su izjednačeni sa nama. Ali oni stvaraju vrednost, mi pomalo nekog i prlimo, da izvinite na izrazu.
Mnogo je bolji indikator real hour compensation jer se direktno tiče proizvodnje i stvaranja vrednosti.
Mislim da nemate ni izbliza čvrst dokaz da su plate stagnirale ni u donjoj polovini, ni u gornjoj, za household income.
==== Realna medijalna satnica ====
N.K: „“Realna medijana satnica je od 1979. do 2018. porasla kumulativno za samo 6.3% što se vidi iz ovog grafika:“
https://fred.stlouisfed.org/series/LES1252881600Q
Ovo nije satnica nego nedeljna plata ali ok to je manje bitno. Sve što sam rekao o medijani za household income važi i za ovaj grafik.
Lično mislim da se vrši eksploatacija rada nižih dohodovnih grupa i stvara podela unutar radničke klase i obrazuje tzv. radnička aristokratija. Nije normalno da zubar, anesteziolog i petroleumski inženjer u Sjedinjenim Državama dobijaju i po 267.000 & – 157.000 $ godišnje prosečnu platu, dok telesno sposobni muškarci i žene, njih 40 miliona sa relativno normalnim koeficijentom IQ, ne mogu da zarade ni za hranu, pa moraju da koriste SNAP kartice.
Koliko tek najbogatiji stručnjaci iz ovih profesija imaju godišnji dohodak ako su ovo proseci? Postavljam samom sebi pitanje.
Bojim se da Amerika ima mnogo veći problem sa raspodelom unutar radničke klase i njenim parcelisanjem, a manje sa top 10 menadžerima.
Međutim, sada ja imam jedno pitanje u vezi sa poslednjim grafikonom. Primećujem dramatičan rast nedeljnih plata i to u sivim zonama koje označaju vreme recesija. Otkud sad to? Zar plate ne padaju u vreme kriza? Kako sad to objasniti? Plate u sredini dohodovnih grupa prkose recesiji? Kako to onda može biti pouzdan indikator?
Hvala Vam na strpljenju i odgovorima u vezi mehanizma dizanja cena nekretnina u vreme kreditnog buma. Tako sam i mislio.
Srdačan pozdrav,
Vladimir.
Odgovor za G.Katica,
Mislim da su vrlo bitne i znacajne cinjenice u objavljenim knjigama,jer se ukrstaju privredno ekonomski kriminal s politickom oligarhijom,podrivanje privredno ekonomske stabilnosti u raznim zemljama,a to moze da ima vrlo los uticaj na nasu zemlju.Vi se i te kako na Vasem blogu dotacinjete ekonomije,politike i privrede,jer u sustini sve je to povezano,pa ako mislite da takva literatura mozda moze biti interesantna za siroke mase,ali ona ima i te kako uticaja kod berzanskih dilera,banaka,politicara,provrednika i velikih uticajnih lobija u svetu,svidelo se to nama ili ne.Verovatno niko od njih nece dobiti Nobelovu nagradu iz ekonomije.
Eye-opening and essential … Bullough has provided a model for how to tell a gripping and comprehensible story about a complex and crucial subject. You cannot understand power, wealth and poverty without knowing about Moneyland. — Simon Kuper * New Statesman * If you want to know why international crooks and their eminently respectable financial advisors walk tall and only the little people pay taxes, this is the ideal book for you. Every politician and moneyman on the planet should read it, but they won’t because it’s actually about them. — John le Carre, author of A Legacy of Spies Corruption undermines democracy, weakens institutions and erodes trust, it destroys lives and impoverishes millions. Moneyland starts from that truth and tells London’s part of that story … This important book shows clearly that foreign policy isn’t about foreigners, it’s about us. — Tom Tugendhat, Chair of the Foreign Affairs Select Committee A concise, confident book … pacy, clever and entertaining … if you still have any illusions about the wonders of liberated capitalism, Moneyland will probably cure you. — Andy Beckett * Guardian * A darkly fascinating ride. — John Arlidge * Sunday Times * There are few people who know the world of illicit finance and money laundering like Oliver Bullough. He takes us on a journey through the maze of complicity and criminality that will upend all your confidence in the institutions that should be protecting us. — Bill Browder, author of Red Notice: How I became Putin’s No. 1 Enemy You cannot understand power, wealth and poverty without knowing about Moneyland. — Simon Kuper * New Statesman * This is meticulously researched and engagingly told, and reveals the horror and scale of dirty money flowing around the world. The central role played by the UK and jurisdictions associated with the British family mean that every person concerned about corruption and fairness in the UK should read this book – and then campaign and act. — Margaret Hodge, MP A great guide to a country you can’t afford to visit but which is all around you. — Richard Brooks, author of Bean Counters Unputdownable. Funny, tragic and explains the world. I hope it helps change it, too. — Peter Pomerantsev, author of Nothing Is True and Everything is Possible Jaw-dropping and deeply unsettling. Oliver Bullough provides a sobering and brilliant account of how piracy on an epic-scale is alive and well in the 21st century. A must-read. Simple as that. — Peter Frankopan, author of The Silk Roads Praise for Let Our Fame Be Great: With this impassioned volume [Bullough] has struck a blow for the glory of the Caucasus and helped to give a voice to the voiceless. — Justin Marozzi * Financial Times * Praise for The Last Man in Russia: The Last Man in Russia might be compared to Colin Thubron’s Among the Russians – perhaps the last book in English to come so close to pinning down the Russianness of Russia. — Mary Dejevsky * Independent * The Last Man in Russia is distinguished by the excellence of its writing and its lucid, unsparing gaze. * Daily Telegraph *
Za epistemologija – Obračun produktivnosti bazira na odnosu BDP-a i broja zaposlenih (produktivnost po zaposlenom), ili na odnosu BDP-a i broja ukupnih radnih sati u ekonomiji (produktivnost po satu).
Vi se možete služiti marksističkim instrumentarijem, možete koristiti npr. poznate knjige i metodologiju Kukoleče (po kojima sam i ja učio), ali to ovde neće pomoći. Podaci o produktivnosti koji su u etru baziraju na BDP-u, bez obzira da li se to Vama dopada ili ne.
Najveći deo ekonomije vezan je za servisni sektor i tu ne pomaže mašinsko- inženjerski pristup. Taj pristup funkcioniše u mikroekonomiji, ali ne i na makro nivou. Nije mi poznato da bilo koja zemlja raspolaže podacima o makroproduktivnosti po marksističkom metodu. (U socijalizmu smo koristili druge agregate, npr. društveni proizvod koji je bazirao na materijalnoj proizvodnji, ali to je sada daleka prošlost.)
Kako podaci o produktivnosti baziraju na kretanju BDP-a, kada kažete da realni rast plata prati rast produktivnosti, to je isto kao kada kažete da rast plata prati rast BDP-a. BDP (po dohodovnom metodu) je suma svih primanja – plata, kamata, renti i dividendi. To nas dovodi do elementarne matematike po kojoj, ako plate rastu kao i BDP, prinosi od kapitala moraju rasti po istoj stopi kao i BDP. Dakle, ako rast plata prati rast produktivnosti, tada nema poremećaja u raspodeli vrednosti između rada i kapitala, pa nejednakost ne raste zbog poremećenog odnosa u toj raspodeli.
Iako podaci o medijani porodičnih prihoda npr.
https://fred.stlouisfed.org/series/MEHOINUSA672N
pokazuju da oni realno padaju od 1999. i da su nivo iz 1999. dostigli tek 2016, Vi me uveravate da je sa rastom primanja sve u redu.
Iako Vam grafici:
https://inequality.org/facts/income-inequality/#ceo-worker-pay-gaps
govore o strahovitom rastu primanja povlašćenog jednog procenta stanoviništva, a pogotovo 0.01% građana SAD, Vi mi indirektno kažete da je i tu sve u redu i da je jedini problem pad profitne stope.
Grafik koji ste dali o kretanju satnice za radnike u industrijskom sektoru
https://imgur.com/a/K6HajDO
nema izvor na bazi koga je tabela pravljena, i pri tome izgleda da nije reč o medijana satnici.
Realna medijana satnica je od 1979. do 2018. porasla kumulativno za samo 6.3% što se vidi iz ovog grafika:
https://fred.stlouisfed.org/series/LES1252881600Q
Podaci iz oficijelnih statističkih izvora koje FED profesionalno kompilira su po Vama problematični, dok su Klimanovi podaci neproblematični, iako ne znamo ni odakle, ni kako ih je generisao. To je neka vrste marksističke postmoderne.
Nemam kud i zato ću se predati, ali ću i odgovoriti na Vaše poslednje pitanje:
“Zašto su cene nekretninama tako rekordno i spektakularno rasle? Šta je bio njihov pogon ako su već plate bile sporo rastuće? Zašto su banke izdavale tako izdašno hipotekarne kredite?”
Hipotekarni krediti su idealan oblik bankarskih plasmana jer se banke obezbeđuju hipotekom. Lakoća dobijanja hipotekarnih kredita i ogroman novac koji odlazi u te kredita je ključni generator skoka cena i funkcioniše kao povratna sprega. Fanni Mae i Freddie Mac su takođe sjajno podmazivali mehanizam.
Istorijski, cene nekretnina stalno rastu, a povremene korekcije ili slomovi ne menjaju bitno trend rasta. Pri tome, inflacija na tržištu nekretnina se ignoriše i ne naziva se inflacijom. Uz to, banke su otkrile i da preko derivata mogu brzo preneti potraživanja i time se osloboditi rizika prenoseći ih na druge.
Ovde se vidi kako se kreću cene nekretnina:
https://fred.stlouisfed.org/series/CSUSHPINSA
https://fred.stlouisfed.org/series/MSPUS
Građani se zadužuju uprkos stagnaciji prihoda jer vrednost njihovih nekretnina stalno raste, pa oni to doživljavaju kao rast svog bogatstva. Takođe, zbog rasta cena nekretnina, oni mogu uknjižiti i drugu hipoteku na istu nekretninu i time ponovo povećati potrošnju. Država voli da njeni građani imaju svoje kuće i ne čini ništa da zaustavi sulude trendove. Centralna banka ne pritiska kočnicu jer ludovanje cena nekretnina ne tretira kao inflaciju.
Još jednom, predajem se i hvala na trudu.
Nastavak odgovora za g. Katića.
Prosto ne stižem da odgovorim na svaku tačku. Ekonomija generalno, a fenomen ekonomskih kriza, nisu jednostavne stvari za razmatranje.
N.K: „Grafik koji sam ranije postavio: https://www.jchs.harvard.edu/blog/wp-content/uploads/2018/09/figure1.jpg jasno pokazuje da je odnos prihoda i cena nekretnina značajno pogoršan na početku milenijuma i to pomaže da se kriza objasni. Dakle, nebitno je za taj grafik da li je kako kažete „ Za bogatije prihodovne nivoe taj količnik je manji i to je sasvim očekivano.” Bitno je da postoji veliko pogoršanje u kapacitetu za otplatu kredita i to je potpuno jasno vidljivo u svim decilima.“
Pegledao sam grafik još jednom. On pokazuje količnik medijalne nominalne cene nekretnine i medijlnog dohotka domaćinstva u vremenu od 1973. do 2017. godine.
On ne pokazuje koliki je Debt-to-Income ratio (DIT). U Americi se ovaj parametar koristi da bi se videlo koliko su nečja mesečna primanja opterećena dospelim mesečnim obavezama. Ako imam platu 1.500 $ a kupio sam na kredit auto čije rate su po 500 $, moj DIT je onda 33.33 %. Veoma prosto. Ako su mi dospele obaveze 2.000 $, onda sam ja u problemu jer je moj DIT 133,33 %.
Grafik koji sam postavio u jednom od prethodnih komentara pokazuje upravo DIT parametar po decilima dohotka.
Evo ga ponovo:
https://imgur.com/a/LJ869D4
Sad je jasnije koje pod pritiskom otplate dugova. Najviše gornja tri decila. Oni su se najviše zaduživali. Ako je verovati ovom članku.
Vaš grafik, ama baš ništa ne kaže o tome. On upoređuje cenu kuće sa trenutnom visinom godišnjeg prihoda domaćinstva. U pitanju je količnik.
Evo grafikona koji pokazuje kretanje i medijalnih i prosečnih cena u dolarima, a koji može da se nađe na wikipediji.
https://en.wikipedia.org/wiki/Financial_crisis_of_2007%E2%80%932008#/media/File:Median_and_Average_Sales_Prices_of_New_Homes_Sold_in_United_States_1963-2016_annual.svg
A evo i grafikona iz Michael Robertsove knjige The Great Recession, sa procentualnom stopom porasta medijalnih cena kuća.
https://imgur.com/a/9u8vkHr
Što se tiče informacije o spekulativnoj preprodaji kuća, to sam čuo u dokumentarcima, a u bibliografiji na kraju komentara pogledajte poglavlje knjige Micheala Robertsa (str.11), o tome da je oko polovine kupaca u Floridi u kratkom roku ponovo prodalo svoje kuće, što ćemo da se zajedno složimo, nikako nije slučaj sa ljudima kojima treba dom.
Takođe, The US estate agent association je objavila da je svaka četvrta nekretnina u 2004. godini bila kupljena u investitorske svrhe, a ne za potrebe useljavanje i konačno oko 15 % bilo kupljeno kao second home. Dakle, opet je reč o ljudima koji pa i nisu baš siromašni i kojima gori pod nogama da nemaju gde da stanuju.
Sad želim da ja vama postavim par pitanja.
Zašto su cene nekretninama tako rekordno i spektakularno rasle? Šta je bio njihov pogon ako su već plate bile sporo rastuće? Zašto su banke izdavale tako izdašno hipotekarne kredite?
==== Bibliografija ====
1. Michael Robert, The Great Reccession, link ka pCloudu: https://my.pcloud.com/publink/show?code=XZovXO7ZQ4lqMniKK2zpA7EKohDIlym3yG2k
Srdačni pozdrav,
Vladimir.
Odgovor za g. Katića.
Citiraću Vaše navode sa inicijalima vašeg imena i prezimena N.K i odvojiti tematske celine sa isprekidanim linijama (===) radi čitljivosti. Toliko jedino mogu da uradim.
====== Razjašnjenje pojma produktivnosti ======
N.K: „Prvo, teza po kojoj realni rast plata prati rast produktivnosti je neobična. To implicira da je zbog pada profitne stope stradaju i radnici i vlasnici kapitala, proporcionalno.“
Ne. Zbog pada profitne stope usporava se dalja akumulacija kapitala i dalji rast BDP-a, a produktivnost rada zavisi od tehnoloških inovacija. Ne vidim kako ste dve odvojene stvari povezali. Inovacije povećavaju kvantitet proizvedenih roba i usluga za 1 sat društevno potrebnog radnog vremena za proizvodnju tih roba i usluga. Tako za jedan sat, ako stopa eksploatacije rada ostane ista, mogu da kupujem sve veći output.
Ja se služim marksističkim pojmom produktivnosti koji je najbliži mašinskim inženjerima i tehnološkom shvatanju povećanja proizvodnosti rada koji je, složićete se, najrealniji. Veliki sam protivnik da se produktivnost meri monetarnim output-om. Neću sada da zalazim u tu priču jer ćemo skrenuti sa glavne teme, samo ću kratko da napomenem da se američki GDP pumpa nejednakom razmenom sa ostatkom sveta zbog outsourcinga, putem koga se enormno eksploatiše radna snaga u Kini, Bangladešu, Vijetnamu i drugim zemljama i tako dobijaju nerealne cene inputa preko kojih se vrši transfer vrednosti ka američkoj ekonomiji. To je velika tema i neću dalje o njoj jer nije suštinski bitna za našu diskusiju. Prenos vrednosti može da podigne profitne stope ali ne ukida zakon tendencijskog pada profitne stope. Ali kao što rekoh neću dalje o tome.
Dakle, ako se ne menja stopa eksplotacije rada, onda rast realnih plata mora da prati rast produktivnosti (tehnološke). I to Klimanovi grafikoni pokazuju (iako se oslanjaju na GDP odnosno monetarne veličine) kada se upotrebi poboljšani PCE indeks radi korekcije inflacije. To pokazuje i CPI-W indeks ali sa nešto slabijim rezultatom. To pokazuje i CPI-U-RS indeks, koji smo imali prilike da vidimo na FRED-ovim grafikonima, a koje ste linkovali u svojim komentarima.
Ponovimo Klimanov grafikon za real hourly compensation grow.
https://imgur.com/a/K6HajDO
P&NS – radnici bez supervizora, direktora i menadžerskih pozicija.
All workers – sa uključenim supervizorskim i direktorskim kadrom.
Naravno, savremena privreda Sjedinjenih Država proizvodi više od 15 miliona različitih roba, u svim tim raznovrsnim sektorima su zbog haosa ponude i potražnje na tržištu rada disperzovane stope eksploatacije rada ali u ukupnom agregatu su kvazi-stabilne.
I to pokazuje Klimanov grafik koji se bavi net value added američkih korporacija. Trend linija pokazuje učešće profita od 30 %. To varira gore dole kroz istoriju poslednjih 70 godina ali to je to. Vrlo su mali poremećaji, zapravo u jako uskom snopu.
Ajde da ponovimo Klimanov grafik za net value added američkih korporacija, to jest novo dodatu vrednost.
https://imgur.com/a/mMp40F0
Udeo Labour Compensation-a (LC) u GDP može biti jako obmanjujući. U prethodnim komentarima sam iscrpno objasnio da se mora uzeti u obzir depresijacija kapitala, koja se pojačava poslednjih 40 godina zbog sve veće upotrebe It tehnologije i softvera, koji jako brzo zastarevaju.
To je možda razlog zašto LC opada, a ne zbog pojačanog pritiska kapitalista na radničku klasu.
Nadam se da smo se sada razumeli.
===== Metodološke nedoslednosti Tomasa Piketija ======
Da, odmah na početku da kažem, veoma sam sumnjiv kada je Piketi u pitanju iz više razloga. Piketi je mnogo kritikovan i sa leva i sa desna. Zadržaću se samo na problemu nejednakosti.
Piketi i njegov kolega Saez su se u analizama plata i zarada koristili izveštajima koji su ljudi dostavljali za poreske povraćaje. Ti podaci se odnose na poreske jedinice, a ne na individue, kao što je to slučaj sa zvaničnim podacima Bureau of Labour Statistics (BLS), a na koje se Andrew Kliman referira.
Šta je sad tu problem?
Ako se broj onih koji zarađuju plate brže smanjuje po poreskoj jedinici donjih 90 percentila nego kod gornjih 10, onda izmerena nejednakost postaje poprilično obmanjujuća.
U Sjedinjenim Državama poreska jedinica se odnosi ili na samca/samicu ili na bračni par (u oba slučaja sa decom). E, sad stopa razvoda ima trend da smanjuje broj osoba po poreskoj jedinici. Kultura Amerikanaca se poslednjih 50 godina mnogo promenila u pogledu bračnog života, pa recimo slabije obrazovani ljudi imaju mnogo veći broj propalih brakova. Zvuči uvrnuto ali jeste tako.
Elem, pošto slabije obrazovani obično primaju i manje plate, kada se smanji broj osoba po poreskoj jedinici u donjih 90, onda se dobijaju mnogo veće nejednakosti nego što jesu.
Burkhauser, Larrimore i Simon su u svojoj knjizi (vidite kraj komentara za referencu) uporedili Piketijeve i Saezove nalaze sa uobičajenim definicijama dohotka, koje se koriste u SAD-u i rezultate rasta nejednakosti pokazali u sledećoj tabeli.
https://imgur.com/a/mUqgA6N
Kao šta se da videti, kada se uključe transferna plaćanja nejednakost među kvantilima je mnogo manja nego onako kako to sugeriraju Piketi i njegov kolega Saez za dohodak pre poreza, a posle poreza nejednakost istina postoji, ali u svim kategorijama došlo je do rasta dohotka. Nema stagnacije niti ima pada, kao što to tvrdi popularni dvojac.
Budite generalno obazrivi kada su američke statistike u pitanju.
==== Matematički primer o slabom uticaju većih CEO plata na udeo u BDP ===
Andrew Kliman se koristi zvaničnim podacima BLS-a da bi procenio udeo gornjih 10 % CEO menadžera u ukupnim platama SAD.
https://www.bls.gov/oes/2018/may/distribution.htm
Elem, kao što vidite, godišnji dohodak za gornjih 20 % jeste iznad 78.000 $. Kliman to diže na 171.680 $ da bi dobio top 10. Šta mislite koliki je njihov udeo u ukupnim platama SAD? Svega 2,46 %. Ok, ako se odigrao proces rasta nejednakosti na račun svih ostalih, onda je nekoliko dekada u prošlosti njihova startna pozicija u udelu u ukupnim platama morala da bude manja, osim ako ne pretpostavimo da je bila 0 %, a to bi značilo da top 10 menadžera bukvalno umru od gladi. Znamo da je to nemoguće.
Kliman je napravio matematičke simulacije za različite startne pozicije i odabrao kao najrealniju su CEO imali barem tri puta veće plate od proseka. Dobio je rast u procentualnim poenima od 1,12. Pogledajte proračune za različiti start.
https://imgur.com/a/k7q2RvC
Pazite, to je udeo u platama, to nije udeo u celokupnom GDP-u. Udeo u GDP-u je još manji.
Da li zaista mislite da je to dovoljno da objasni pad od 3,049 procentualna poena u GDP-u za Labour Compensation, FRED-ov grafik na koji se vi stalno pozivate?
Ja mislim da ne. No way.
=== Bibliografija ===
1. Burkhauser Richard, Jeff Larrimore, and Kosali Simon. 2011. “A Second Opinion on the Economic Health of the American Middle Class.” Ithaca, NY: Cornell University working paper
2. Više o Piketijevoj metodologiji u Andrew Kliman, The Failure of Capitalist Production, str. 158-160.
3. O temeljnoj kritici Underconsumption logike kod MR škole i prikaz Klimanove simulacije videti na mom pCloud-u https://my.pcloud.com/publink/show?code=XZtuDE7ZbdrNK3Ax3up4pvCVzPUT0XTI61H7
Srdačan pozdrav,
Vladimir.
Za Gosu – Knjige koje ste pomenuli su imale dosta publiciteta na Zapadu, pogotovo Broderova, ali to u pravilu nije tip knjiga koje čitam. Za mene su previše anegdotične, senzacionalističke ili politički obojene, iako mogu biti zanimljive široj publici. Hvala na komentaru.
G.Katicu,da li ste procitali eventualno ove 2 knjige i da li imate neko svoje misljenje o sadrzajima u njima?Moneyland od Oliver Bullough i Red Notice od Bill Browdera?Naravno i koliki uticaj mogu imati na ekonomiju i privrdu poput malih zemalja koje su jos zakonodavno neuredjene zemlje?
Jedna analiza:
https://aeon.co/essays/history-tells-us-where-the-wealth-gap-leads
Gospodine Katiću, već duže vreme sa zadovoljstvom čitam Vaše tekstove, ali prvi put komentarišem. Hvala Vam što pišete.
Za epistemologa,
Podatak o 60% ljudi sa fakultetskom diplomom je iz filma „Zavera visokog obrazovanja“ – u pitanju je privatna nezavisna istraživačka produkcija. Tu je
iznesen i podatak da je od toga 80% pravnika. Očigledno je urađen skromnim sredstvima, bez ikakvih specijalnih efekata, sniman jednom kamerom itd…itd… Toplo preporučujem za gledanje jer imate interviju sa većim brojem ljudi (naročito pravnika) koji su uzeli studentske kredite ali nisu našli posao. Sada su u velikim problemima,……. U filmu je prikazan i mehanizam državne propagande da se uzimaju ovi krediti…… Mislim da vredi pogledati.
Pitao sam vas i g. Katića konkretno šta me zanima ali nisam dobio odgovor. Ne snalazim se sa engleskim jezikom i teško mi je da na internetu pronađem odgovore na pitanja koja sam postavio. Ali, nema veze. intuitivno mogu zaključiti o čemu se tu radi, mada ne bi bilo loše ako ste u mogućnosti da pronađete odgovore.
Hteo bih samo da iznesem jedno zapažanje u vezi vaše polemike sa g. Katićem. Oduševljen sam suštinom vaše polemike ali mislim da sa ovoliko grafika koje iznosite ništa nećete dokazati samo ćete se vrteti u krug i tako do beskraja……. I podaci kojima se bavite postaju besmisleni…….. Svi znamo da su ljudi prezaduženi i to je to.
Kada bih ja analizirao situaciju na berzi na način na koji vi to činite nikada ne bih mogao doneti ni jednu odluku. Samo bih se vrteo u krug i analizirao, analizirao, analizirao do beskraja. O tome se radi ako me razumete…… Mislim da bi odgovor na pitanja koja sam postavio više rasvetlio temu o kojoj debatujete sa g. Katićem nego većina grafika koje ste izneli.
Napisao sam ovo dobrnamerno… Inače, uživam u vašoj polemici sa g. Katićem, hvala na trudu jer su mnogi grafici koje ste objavili i meni korisni…..
Za Ganeta – Kada sam ranije gledao podatke za studentske kredite u SAD, bilo je oko 44 miliona dužnika koji su dugovali oko 1,500 milijardi dolara. Pri tome, polovina novopečenih diplomaca nije mogla da nađe posao koji bi zahtevao fakultetsko obrazovanje. Ne verujem da se situacija drastično popravila od mog poslednjeg gledanja. Što se Vaših pitanja tiče, ne znam kako kreditni proces funkcioniše u SAD, ali sam siguran da se to lako može naći na Internetu. Hvala na komentaru.
Odgovor za Gane.
Pre nego što nastavimo, odakle Vam podatak da ima 60 % Amerikanaca sa fakultetskom diplomom!?
Podatak iz 2009. govori o maksimum 29 % ljudi starijih od 25 godina koji imaju Bachalor diplomu, što je u rangu našeg fakultetskog obrazovanja.
Što se tiče opterećenosti studentskim kreditom, on čini 28 % udela u ukupnom zaduženju studentske populacije u dobi 18-24 godina. Dakle, neće biti da je to jedina stavka, mada jeste „najteža“. Posle njega dolazi opterećenje na osnovu kreditnih kartica itd.
Prosek je 22.000 $ po glavi, a to je mnogo manje od starijih generacija, koje su zadužene i do 42.000 $
Što se tiče udela studentskih kredita u ukupnoj zaduženosti američkih domaćinstava, oni su pred izbijanje Velike recesije 2008. godine iznosili svega 4 %. Danas je to puno više na nekih 7,1 %
Evo tabele koja pokazuje zaduženost po stavkama.
https://imgur.com/a/0W9PK4M
Srdačan pozdrav,
Vladimir.
Za epistemologija – Nikako se ne mogu složiti sa baznim tezama koje zastupate.
Prvo, teza po kojoj realni rast plata prati rast produktivnosti je neobična. To implicira da je zbog pada profitne stope stradaju i radnici i vlasnici kapitala, proporcionalno. Dakle, ako rast plata prati rast produktivnosti, tada i prihodi od kapitala, kao komplement novostvorene vrednosti, rastu po istoj stopi kao plate. Radnici otuda nemaju razloga da se bune. Ako bi to bilo tako, nejednakost se ne bi povećala, već bi bila stabilna na višem, ili nižem nivou. Ako je tako kako Vi kažete, Piketi je pogrešio tvrdeći da prihodi od kapitala rastu mnogo brže od prihoda od rada, nejednakost zapravo stagnira i sav njegov trud je bio uzaludan.
Piketi nije jedini koji upozorava na rastući trend nejednakosti i ovaj sajt daje solidnu i brzu analizu tog problema:
https://inequality.org/facts/income-inequality/#wage-inequality
Drugo, moja teza nikada nije bila da su najsiromašniji izazvali krizu 2007-2008. Krizu je nastala kada dužnici više nisu mogli da vraćaju kredite. Taj fenomen se zbio u svim dužničkim segmentima, a ne samo kod najsiromašnijih. Ovde je jedna korisna analiza, ko ima živaca da čita:
https://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=1726192
Grafik koji sam ranije postavio: https://www.jchs.harvard.edu/blog/wp-content/uploads/2018/09/figure1.jpg jasno pokazuje da je odnos prihoda i cena nekretnina značajno pogoršan na početku milenijuma i to pomaže da se kriza objasni. Dakle, nebitno je za taj grafik da li je kako kažete „ Za bogatije prihodovne nivoe taj količnik je manji i to je sasvim očekivano.” Bitno je da postoji veliko pogoršanje u kapacitetu za otplatu kredita i to je potpuno jasno vidljivo u svim decilima.
Treće, kažete: „Kao što vidite najopterećenije su zapravo najbogatije dohodovne grupe.” Najbogatiji nikako ne mogu biti najzaduženiji, jer oni po definiciji imaju veću imovinu od obaveza. To ih i čini najbogatijima. Bilo bi dobro proveriti šta je obuhvaćeno „najbogatijima“ u Vašem grafiku, jer nešto sa tom interpretacijom nije u redu.
Kažete: „Američka srednja klasa je želela hleba preko pogače, uzimali su kredite, kupovali kuće da bi ih u povoljnom momentu prodali po višoj ceni i tako zarađivali, pa potom ponovo kupovali nekretnine, pa ponovo prodavali.” Ovo bi moralo biti potkrepljeno čvrstim izvorima podataka koji bi morali pokazati da je srednja klasa počela da se odjednom ponaša drugačije nego što se ponašala do novog milenijuma.
Četvrto, ponoviću, nebitno je što je raspored ukupnog duga po decilima stabilan. Problem je dinamika rasta duga u okviru svakog decila i odnos rasta duga u odnosu na rast plata.
Bojim se da ste se previše vezali za Klimanovu knjigu i teze iz te knjige. S druge strane, moguće je i da je mene odavno pregazilo vreme, da mi ekonomski procesi izmiču i da izvodim pogrešne zaključke.
Čini se da smo iscrpli argumentaciju, da ne možemo da konvergiramo, pa je najbolje da se složimo da se ne složimo. Možda će drugi posetioca bloga želeti nešto da dodaju.
Hvala još jednom na trudu i mali savet – pokušajte da duge komentare malo bolje strukturirate, kako bi bili čitljiviji.
Za g. Katića i epistemologa,
Uživao sam čitajući vašu polemiku.
Pre izvesnog vremena sam gledao jedan film „Zavera visokog obrazovanja“ i u njemu je objašnjen mehanizam kreditiranja fakultetskog obrazovanja u SAD. Poenta priče je da ovaj sistem funkcioniše zbog obrta novca i izvlačenja profita dok je obrazovanje u drugom planu….. Obrazovanje se po meni u suštini svodi na kupovinu diplome i ništa više od toga.
Hoću da napomenem da ste propustili da dodate razmere ovih dugova stanovništva……Podaci govore da u SAD ima preko 60% ljudi sa fakultetskom diplomom a od toga preko 80% pravnika. Sve se to finansira iz kredita. Poseban problem čine pravnici koji su do pre 15 tak godina manje više lako dolazili do posla ali sada se sitacija menja tako da je sve teže naći posao za najveći broj tek svršenih pravnika koji su prinuđeni da rade poslove za koje nije potrebno nikakvo obrazovanje ali i takvih poslova sve manje ima.
E sad, o kreditiranju obreazhovanja. Nisam ukapirao u filmu sledeće stvari:
1) Ko odobrava studentske kredite: država ili privatne banke i da li su oni subvencionisani.
2) Šta se dešava sa dugom ako mladi čovek ne može da nađe posao ??? Da li se otpisuje ili možda miruje dok ne nađe posao pa se onda aktivira ili je u pitanju nešto treće. Koliko sam video za studentski kredit u SAD nisu potrebne nikakve garancije zato me zanima šta se dešava sa dugom ako se ne može otplaćivati.
Ako neko od vas dvojice zna odgovore na ova pitanja zamolio bih ga da ih napiše u komentaru i preciznije objasni kako sistem funkcioniše u praksi.
Poštovani g. Katiću,
evo mog odgovora.
Lično mislim da za Vašu tezu o izbijanju Velike recesije 2008. godine zahvaljujući kreditnom balonu i toksičnim derivatima, nije potrebna tvrdnja o sporo rastućim platama kao uzroku povećanog zaduživanja američkih domaćinstava. Pogledajte još jednom tabelu. Udeli dohodovnih grupa u ukupnom dugu su neverovatno stabilni od 1983. godine, a verovatno i pre toga, mada se tim razdobljem članak koji sam linkovao ne bavi.
Kada saberete prvih pet decila, a što odgovara grafiku koji ste postavili za 50 percentil, videćete da je ukupan udeo donje polovine dohodaka u zaduženju svega 15 %.
Međutim, pogledajte grafik 6 (Figure 6) iznad te tabele. On vam pokazuje raspodelu parametra Debt-to-Income odnosa, koji kao što znate pokazuje koliko je opterećenje domaćinstva u poređenju sa njegovim prihodom.
Označio sam crvenom bojom podatke za 2007. godinu i percentile od 50 do 100.
https://imgur.com/a/LJ869D4
Kao što vidite najopterećenije su zapravo najbogatije dohodovne grupe.
Obrnuto, grafik koji ste vi postavili ne daje nikakvu informaciju kako je zaduženje raspoređeno po dohodovnim grupama, nego pokazuje puki odnos između nečjih primanja i rasta cena nekretnina. Ništa novo nismo saznali, sasvim je logično da će ljudi u donjih 50 percentila imati veći količnik između sve više rastućih spekulativnih cena kuća i njihovih malih plata. Za bogatije prihodovne nivoe taj količnik je manji i to je sasvim očekivano.
Međutim, grafik za Debt-to-Income ratio veoma jasno pokazuje ko se zapravo najviše zaduživao. Američka srednja klasa je želela hleba preko pogače, uzimali su kredite, kupovali kuće da bi ih u povoljnom momentu prodali po višoj ceni i tako zarađivali, pa potom ponovo kupovali nekretnine, pa ponovo prodavali. Tako se dizao kreditni balon i veštačka ekspanzija kućo-gradnje, a cene su letele u nebo. Ne kažem da eki siromaško nije konačno došao u priliku da kupi sebi kuću i imanje ali to su stvarno mali procenti da bi oni dizali dug i povećavali ukupnu pootrošnju u GDP-u SAD-a.
Siromašni radnici u Americi, toliko su u teškom položaju, da njima banke neće ni izdavati kredite. Setimo se da je više od 20 miliona Amerikanaca (2017. čak 42 miliona) u tom periodu bilo na SNAP federalnom programu dodatne ishrane, jer iz svojih plata nisu mogli da prehrane porodice. Ne mogu se oni zaduživati i spekulisati sa nekretninama. Čak i malo bolje stojeći radnici, pod velikim su pritiskom troškova i eksploatacije rada.
To je inače velika sramota za Sjedinjene Države, koje imaju tehnološki najnapredniju privredu na svetu i po svim udžbeničkim definicijama ekonomije, njihova radna snaga je najproduktivnija, pa bi ako ništa drugo, barem imala dovoljno visoke plate da sebi kupi hranu i elementarne stvari. To samo pokazuje koliko je kapitalizam nesposoban da obezbedi iole normalnu reprodukciju radničkoj klasi. Čak i kada je u tehnološki povoljnom ambijentu.
Da ne bi bilo nejasnoća, moram da opišem kako mehanizam tendencijskog pada profitne stope dovodi do krize i to na konkretnom slučaju Velike recesije iz 2008. godine.
Nemojte da zaboravite da je privreda SAD 2001. godine izašla iz dot.com recesije, kada je po prvi put u istoriji moderne Amerike stopa aktivne radne snage (Labour force participation rate) opala i nikada se više nije oporavila, sve do današnjih dana. Tadašnji predsednik SAD Džordž Buš Junior i njegova administracija, tek što su započeli mandat, našli su se u problemu kako da ožive ekonomiju. Dakle, tendencijski pad profitablinosti već je bacio Ameriku u nevolje.
Svi znamo priču kako je deregulisan finansijski sistem i kako su Fannie Mae and Freddie Mac dobili političku podršku i bile sponzorisane da budu najveći kupci stambenih kredita od banaka. Mogućnost da se gotovo svaki odobreni stambeni kredit proda srozalo je kreditne kriterijume. Tu činjenicu austrijanci i šira fela libertarijanaca neobično mnogo voli da koristi kao argument.
Nekada su banke odobravale kredit, a dužnici su morali da vrate novac. U međuvremenu je na razvijenim tržištima to delom prestalo da važi. Banke koje izdaju dugoročne stambene kredite počele su da ih prodaju drugim finansijskim institucijama. Tipična banka je prodavala prava na prihod od kamata svojih klijenata. Za taj novac kupovala je hipoktarnu obveznicu koja je vukla prava na otplatu nekih drugih stambenih kredita, koje su druge banke odobrile nekim drugim klijentima.
Razlog za ovo bila je diverzifikacija rizika. Empirijski podaci iz prošlosti pokazivali su da su cene na američkom tržištu nekretnina lokalne. Na primer, cena kuće pala bi u Tenesiju, ali bi porasla u Viskonsinu. Banka koja posluje u Tenesiju bi prodajom kredita oslobodila sebe rizika da se cene strmoglave baš u Tenesiju. Za istu sumu, kupila bi hipotekarnu obveznicu koja donosi prihode od otplate stambenih kredita klijenata bilo gde širom Amerike. Dužnici su svoje kredite otplaćivali matičnoj banci i njih sve to nije ticalo. Jedino su banke, međusobnom nevidljivom razmenom klijenata pomoću hipotekarnih obveznica, smanjivale sebi ukupni rizik.
Nikome nije palo na pamet da pad cena nekretnina može simultano da pogodi gotovo celu Ameriku. A uslov za tako nešto jeste opšti zastoj privrede. A šta to može da izazove? Pa kriza akumulacije kapitala usled sve većeg organskog sastava kapitala i tendencijskog pada profitne stope.
Da bi piramidalna struktura hipotekarnih kredita mogla da funkcioniše moraju stalno da se pojavljuju novi kupci i održi intezitet kupovina. Pogledajte kako je broj zaposlenih osoba dostigao svoj maksimum početkom 2006. godine na 146 miliona ljudi. Uprkos nešto smanjenenim gross fixed capital formation-u (od 2.700 mlrd $ do 2.650 mlrd $) skoro do početka 2008. godine, tvrdoglavo se održao broj zaposlenih na 146 miliona.
https://imgur.com/a/SIVHUXG
Dakle, nema stvaranja nove vrednosti, a sve veći uloženi kapital na istu jedinicu rada obara profitnu stopu, pošto se generiše ista količina viška vrednosti. Kapitalisti, menadžeri i direktori streteških i razvojnih odeljenja u firmama vide da nema dalje svrhe da se investira dok u međuvremenu konkurentnija preduzeća usled superiorne tehnologije počinju polako da potisukuju preduzeća sa tržišta gurajući ih u nerentabilnost, teškoće da se isplate kamate i konačno bankrote.
Evo kako se broj bankrota počeo rapidno povećavati sa početka 2007. godine.
https://imgur.com/a/6nPCxm5
A evo kako je profitna masa počela da pada još u poslednjem kvartalu 2006. godine. Dakle, minimum godinu dana pre nego što će uopšte započeti kreditni slom septembra 2007. godine.
https://imgur.com/a/tLx0wBo
Dakle, kada nema zapošljavanja i daljih dobrih prilika za bolje plate neće više biti ni interesenata za kupovinu kuća. Cene posle ludovanja počinju da padaju. Izveštaji iz tog perioda kazuju da su prodaje postojećih kuća opale za 8,4 % od februara do marta 2007. godine (The National Association of Realtors). Cene su u 10 od 21 najvećih gradova Amerike padale po najvećoj brzini u tadašnjih poslednjih 16 godina u aprilu mesecu. Dok je The US Commerce Department objavio da su cene novih kuća pale za 21 % procenat u prvoj polovini 2017. godine.
Sve je to rezultiralo katastrofalnim početkom svetske Velike recesije septembra 2008. godine.
Hvala na strpljenju.
Drugarski pozdrav,
Vladimir.
Za epistemologija – 1. Rad za koji se ste dali link ne bavi se problemom uzroka Velike recesije.
Koliko sam razumeo čitajući rad dijagonalino, ključne teze su da je rast dugova domaćinstava nastao zbog finansiranja imovine (nekretnina) a ne tekuće potrošnje, i da se u strukturi dugovanja nije bitno menjao odnos po grupama dužnika (strukturiranih po visine prihoda). Nalazi su verovatno tačni, ali su nebitni za problem Velike recesije.
Za izbijanje finansijske krize je bitno da li dužnici mogu da vraćaju kredite, bez obzira na osnov po kome je kredit uzet. Kako se najveći deo ukupnih kredita domaćinstava uzima za nekretnine (iz citiranog rada se jasno vidi da je reč o oko 80% ukupnih kredita) drama se upravo tu i odigrala 2008. jer je ogroman broj dužnika prestao da vraća kredite.
Što se dužničke strukture tiče, ona nije odlučujuća za izbijanja krize 2008. Ključan je odnos primanja i cena nekretnina. Grafik na ovom linku jasno pokazuje šta se dogodilo početkom novog milenijuma:
i šta je dovelo do dužničke krize. Grafik jasno pokazuje u kakvoj se situaciji našlo 50-75% dužnika, pogotovo prvih 50% najugroženijih.
Kažete: „Zanimljiva je i Tabela 1 koja pokazuje stabilno zaduživanje za obrazovanje i nešto malo opadanja uzimanja kredita za kupovinu automobila. Jedina stavka koja je bila i ostala “najteža” jeste uzimanje kredita za nekretnine.”
Bojim se da ste pogrešno pročitali Tabelu 1. Ona pokazuje sasvim suprotno od onoga što ste naveli. Došlo je do strahovitog rasta zaduživanja za finansiranje obrazovanja i do velikog pada zaduživanja za kupovinu automobila u strukturi ukupnih dugova. Studenski krediti su postali strahovito opterećenje za diplomce, jer ogroman broj njih ne može da nađe posao koji omogućava da kredite servisiraju. Ogroman broj njih počinje život sa nepodnošljivim teretom duga.
2. Ako je realan rast plata pratio rast produktivnosti, kao što ponavljate, tada bi udeo plata u BDP-u morao biti stabilan kroz vreme. Izvorni podaci FED-a to ne pokazuju. Još jednom dajem link za izvorne podatke:
https://fred.stlouisfed.org/series/LABSHPUSA156NRUG
Gledano iz marksističkog, ali i iz svakog drugog ugla, logično je da plate stagniraju kada je najveći deo radničke klase van sindikata i nemoćan da se izbori za svoja prava. Seljenjem iz industrije u servisni sektor to je dodatno otežano, jer se npr. Uber radnici ne mogu udružiti u sindikat.
Uzgred, problem nije više samo u položaju radničke klase, već i u sve težem položaju srednje klase. To konačno postaje velike tema na Zapadu.
3. Spor rast produktivnosti je nešto o čemu se godinama unazad žestoko debatuje. Kako se produktivnost na kraju svodi na odnos BDP-a i broja zaposlenih, fokus je na obračunu BDP-a. Postoji teza da je obračun BDP-a manjkav i da to smanjuje njegovu vrednost, a time posledično i produktivnosti. Druga teza je da seljenje radnika u servisni sektor obara stopu produktivnosti, jer je u servisima mali prostor za rad produktivnosti (Baumolov efekat). Itd. itd.
Hvala na trudu.
Odgovor za g. Katića
Kasnim malo sa komentarom.
Vodim se uputsvima mojih omiljenih epistemiologa Karla Popera i Imre Lakatoša, da je jedini način da se naše teorije poboljšaju, ili ako moramo zamenimo ih nečim boljim, jeste da ih stalno dovitljivo kritikujemo i testiramo u susretu sa realnošću. Ne postoj drugi način da dostignemo rast saznanja, a upravo prirodno-matematičke nauke kroz svoju istoriju su pokazale svoj fascinantni rast kroz metodološko usavršavanje provera teorija i eventualnom njihovom zamenom smelim hipotezama. U tom smislu tragam gde bila nedostatak marksitičke teorije privrednih kriza. Svaka kritika je dobrodošla.
Zahvaljujući ovoj kratkoj diskusiji sa vama, podstaknut sam da tragam za podacima i objašnjenjima i zato kasnim sa odgovorom.
Elem, pronašao sam jedan interesantan članak koji se bavi strukturom zaduživanja domaćinstava u SAD.
(http://www.levyinstitute.org/pubs/wp_901.pdf)
Zanimljivo je da kada se raspon dohodovnih grupa rasporedi u decilima, vidi se jedan stabilan obrazac, koji se ponovio pred krah 2007. godine, a koji se ogleda u tome da gornja tri najbogatija decila zapravo su odgovorni za više od 66 % duga. Dakle, oni najsiromašniji, koji stvarno imaju probleme da podmire troškove života, zapravo se najmanje zadužuju. Pogledajte ovu upečatljivu tabelu:
https://imgur.com/a/AxNTmLo
Zanimljiva je i Tabela 1 koja pokazuje stabilno zaduživanje za obrazovanje i nešto malo opadanja uzimanja kredita za kupovinu autombila. Jedina stavka koja je bila i ostala „najteža“ jeste uzimanje kredita za nekretnine.
Sudeći po ovome, uzrok kreditnog balona, ma šta bilo, to nisu stagnantne plate i iz toga izvedena potreba da se ulazi u dug radi podmirenja troškova života. Kao što sam u prethodnim komentarima istakao, realni rast plata je pratio rast produktivnosti.
Na kraju, može se pogledati i udeo personal consamption-a u GDP-u Sjedinjenih Američkih Država i videće se njegov rast nekoliko godina pre kreditnog sloma iz 2007. godine, sa 64 % na 68 %.
Što se tiče tendencijskog pada profitne stope i nemogućnosti plasmana kapitala u produktivne sektore, što provocira preusmeravanje na finansijska tržišta i spekulativne balone, tu opet treba biti obazriv.
Andrew Kliman je pokazao da kada se vednost uvećane depresijacije, zbog sve obimnijeg investiranja u IT i softver od 70-tih, koji skupa imaju osobinu da jako brzo zastarevaju, ubaci u brojilac za neto investicije i u denominator, odnosno imenitelj za after-tax korporativne profite, dobija se iznenađujući rezultat da su bruto investicije bile veće u neoliberalnoj eri 1981-2007 nego u Golden Age epohi 1949-1980, to jest 92 % prema 89%.
https://imgur.com/a/UmGawWQ
Zapravo, Kliman hoće da pokaže da je slabi rast plata posledica inače slabog rasta GDP-a. Niske stope viskorazvijenih kapitalističkih zemalja posledica je pada profitne stope. Prosta matematika keaže da ako imate 10 % višak vrednosti na veličinu od 1.000$ onda vi u sledećoj godini možete da uvećate GDP na 1.100$. Ako profitna stopa padne na 9 %, rast može biti na 1.199$, sledeće godine stopa pada na 8 % i rast GDP-a ide na 1294,5$ itd.
Plate kao komponenta GDP-a, prate taj obrzac. Nije reč o kasličnom povećanu stepena eksploatacije rada kao što to drži klasična marksistička škola, mada ima i toga kada bi se pogledali raznovrsni sektori privrede SAD, ali u kupnom agregatu to je to.
Uzrok finansijalizacije savremenog kapitalizma je u pritisku američke političke i biznis elite za što većim rastom, čime se vrše monetarne manipulacije radi kreditnog buma u paketu sa svim ostalim deregulacijama finansijskog sistema. Pozadina je i dalje tendencijski pad profitne stope samo što se on specifično manifestuje u modernom kontekstu.
Evo i interesantog zbornika radova, koji je objavio The American Journal Economics and Sociology, u kome je pozvan po jedan predstavnik vodećih teorija kriza da napiše članak na temu recesije iz 2008. godine. Dakle, na zgodan način su sabrana viđenja monetarista, marksista, austrijanaca, postkejnzijanaca itd.
https://my.pcloud.com/publink/show?code=XZ5I3E7ZURu0JSm4YSXaFxOSXFJs3yP3Rk57
Nadam se da ćete imati vremena da barem neki od ovih članaka i knjiga koje sam objavljivao u ovim mojim komentarima i da pročitate.
Za sve slovne greške ponovo preuzimam odgovornost. Ne stižem da detaljno pregledam napisani komentar.
Drugarski pozdrav,
Vladimir.
Sve teorije, naročito ekonomske,su veoma diskutabilne.Odnosno svaka teorija sama po sebi podrazumeva kauzalne odnose uzroka i posledica. Naravno teorije društvenih procesa ne mogu se tretirati matematičkim tautološkim principom, zato što društvene „teorije“ moraju računati na slobodnu volju jedinke, građanina ili društva. Ona je sama po sebi nepredvidiva a često i iracionalna. Odluke koje donosi čovek su najčešće donete pod emotivnim, nužnim ili opsenarskim nagonima iracionalnih motiva.
Presudni faktor u donošenju odluke građanina je onaj koji odrede reklame ili neka ideološka grupacija koja plasira informativnu zamku a koju jedinaka proguta bez bilo kakve kritičke analize. Ono što je najopasnije je da čovek više nije „slobodan“ već je u raljama informativnog projekta kanalisanja naše volje u smeru porobljavanja i kreiranja novog čoveka koi je pod kontrolom vladara iz senke.
Za epistemologija – Dobro ste primetili, ne verujem ni u doktrine, ni u univerzalne teorije. Čini mi se da svaka teorijska škola u analizama prvo zauzima svoj doktrinarni stav, a onda traži podatke kojima bi se to potkrepilo. Nije slučajno što svaka škola ima svoje tumačenje Velike recesije i što se svaka poziva na nekakvu faktografiju birajući šta se uklapa u skript.
Ne mislim da do kriza dolazi zbog pada tražnje, ali mislim da kada do krize dođe, tražnja se mora podizati i najlogičnije je da to radi država, jer ona najbrže može reagovati. To liči na kejnzijanstvo, ali to je logika zdravog razuma koju su pre Kejnza primenili Japanci, a za isti metod izlaska iz krize se zalagao i možda najpoznatiji američki centralni bankar Mariner Ekls. Ali, neprekidno stimulisanje tražnje kako bi se podstakla privreda dovodi ne samo do potrošačkog ludila i potpunog obesmišljavana života, već i do ekološkog satiranja planete. Ovaj drugi fenomen nije postojao u vreme Kejnza.
Kada se vratim na temu, a tema je Velika recesija, konstatovaću da tu nije bila reč o tipičnoj cikličnoj krizi izazvanoj padom profita. Te 2008. pretio je finansijski Armagedon jer je cela finansijska superstruktura bila u potpunom kolapsu. (Dubina drame se mnogo jasnije videla iz Londona ili Njujorka, no iz Beograda, na primer.) Pri tome, sama ta superstruktura je bila osnovni generator krize. Na liniji brodelovsko-marksističke analize se može reći da je finansijska superstruktura nastala kao posledica dugog perioda pada profita i seljenja kapitala u finansije. Međutim, ne mogu se preskočiti ni autonomni generatori finansijskih krize o kojima je, na primer, pisao zaboravljeni Minski.
Da sumiram, meni se čini da je kriza iz 2008. slojevitija i kompleksnija od onoga što novomarksistička škola nudi, a to je stari dobri pad profitne stope. Ne mari, ne moramo se slagati. Ja ću i dalje biti na pozicijama „tehničke heterodoksne heterodoksije“, a Vi se držite marksizma i nećete mnogo pogrešiti. Hvala na komentaru.
Odgovor za g. Katića
Da, smatram da teorija smanjene potrošnje nije ispravna u objašnjavanju cikličnih recesija u kapitalizmu. Ne zamerite mi, smatram da neki način potpadate u široku klasu Underconsumption teorija ili ako vam više odgovara shvatanja. Nisam siguran kojoj ekonomskoj školi pripadate, lično smatram da ste vi jedan „tehničar“ i da vas ne interesuju doktrinarne kutije, a za svrhu našeg razgovora to nije ni bitno. Underconsumption obuhvata raznolike linije od kejnzijanizma i njegovih šarolikih varijanata do raznih struja unutar marksizma. Da ne širimo temu o ekonomskoj istoriji, bilo je sličnih shvatanja i u XIX veku. Zato takav pravac mišljenja i treba staviti pod kritičku lupu, ne zbog neke intelektualne odiseje već zbog vrlo praktičnih razloga. Ako nismo dobro postavili problem onda nećemo naći ni dobro rešenje.
Zastupam marksističke teorije kriza koje tendencijski pad profitne stope stavljaju u centar uzroka povratnih recesija i depresija. Andrew Kliman je samo jedan od mojih favorita ali tu spadaju i Michael Roberts, zatim Gugliemo Carchedi, Joseph Choonara i do izvesnog stepena Paul Cockshott sa Dave Zacharia-em.
Dakle, u pitanju je širi spektar autora, koji koriste različita metodološka polazišta. Klimana trenutno najviše navodim jer mislim da je najupečatljiviji za negiranje underconsumption logike da recesije izbijaju zbog nedovoljne potrošnje. Michael Roberts recimo dopušta priču o padu labour share-a ali je izrazit pobornik krize profitabilnosti kao vodećeg uzroka privrednog sloma.
Toplo preporučujem da pratite njegov blog (https://thenextrecession.wordpress.com/). Inače, ne znam koliko vam je poznato, on je radio u londoskom City-ju. Napisao je sjajnu knjigu The Long Depression, čija je glavna teza da od 2008. godine na ovamo živimo treću po redu veoma dugu depresiju poput one iz 30-tih i svih događaja sa kraja XIX veka.
Što se tiče izvora koje Kliman koristi, evo ovaj grafik pruža korisne informacije. Imate tu čak i link ka BEA tabelama.
https://imgur.com/a/MzDS0GH
Ovaj grafik je interesantan jer razdvaja korporativni sektor od ukupnog biznisa u koji spadaju i ortačka društva, od taksi oslobođenih kooperativa itd. itd. Kao što možete videti udeo employee compensation-a u Net Output-u pokazuje ravnu trend liniju od 1970. godine, a za celokupni biznis sektor pokazuje čak jako blagi rast.
Još jednom da naglasim GDP nije podesan da se prati udeo u njemu i kretanje plata i kompenzacija. Otprilike 1/8 dolazi na depresijaciju fixed assets-a.
Pogledajte ovaj grafikon https://imgur.com/a/aWyzIhQ iz Klimanovog članka „More Misused Wage Data from Monthly Review – The Overaccumulation of Surplus of Errors“ (dajem vam link sa pCloda da možete da skinete ovaj tekst: https://my.pcloud.com/publink/show?code=XZtuDE7ZbdrNK3Ax3up4pvCVzPUT0XTI61H7)
Ako koristite gross value added, što bi odgovaralo GDP-u korporativnog sektora, onda i profiti i plate opadaju! Kliman se malo duhovito šali pa kaže koja je to treća klasa koja se koristi u svemu ovome? Depresijacija!
Evo i izvor podataka koje Kliman navodi u endnoti: National Income and Product Accounts – NIPA Table 1.14, lines 1 and 4, a za historical-cost depreciation of corporation’s fixed assets BEA Fixed Asse Table 6.6, line 2
Kada se otkloni taj faktor dobijamo net value added i on pokazuje sasvim drugu sliku. Videćete rast udela radničkih kompenzacija u net value added.
Evo grafikona: https://imgur.com/a/BvdlMTl
Ipak, ako insistirate na GDP, evo vam NIPA statistike za total compensation share.
https://imgur.com/a/wXOcTj0
Obratite pažnju da je NIPA share u 2007. godini iznad proseka za golden age period kapitalizma 1956-1965.
N.K.:“Ako dobro razumem, po Klimanu (i Feldšajnu) pad prihoda nije bitan jer su socijalna davanja („total compensation“) nadoknadila taj pad, pa se udeo plata i davanja nije bitno promenio u BDP-u. Pretpostavljam da iz toga sledi da kriza iz 2008. nema veze sa padom prihoda građana.“
Ne samo za krizu 2008. godine već generalno Kliman kritikuje takav stav za bilo koji recesioni udar u istoriji SAD-a.
N.K.:“Ako je to teza, mislim da je pogrešna. U „total compensation“ se guraju „babe i žabe“. Deo socijalnih davanja je u novcu i on popravlja kupovnu moć, ali deo olakšava život, ali ne utiče na kupovnu moć. Kada treba da otplaćujete kredit za stan, npr. Medicare benefit vam neće pomoći. Zbunjuje i kada se u isti koš „total compensation” stavljaju radnici i „upravljačke i menadžerske strukture”, jer su ovi drugi fantastično profitirali od 1980. do danas i oni nisu izgubili kuće 2008.“
Total compensation se odvaja od stvorene vrednosti. Akumulacija kapitala na taj deo „troška“ ne može da računa. Marksistička politička ekonomija insistira na dostupnom višku vrednosti iz koga jedino može da se nastavi dalji investicioni tempo. Luksuzna potrošnja krupne buržoazije, top menadžera, bankara itd. troše profitnu masu tako preko potrebnu da se u uslovima rastućeg organskog sastava kapitala nastavi dalja akumulacija. Luksuz kapitalista može da objasni nejednakosti u društvu ali i ne teškoće kapitala u daljoj proširenoj reprodukciji.
Imajte u vidu da tehnološki napredak usled sve veće produktivnosti rada izbacuje radnu snagu na ulicu (ili im se krešu plate da bi firme izbegle bankrot koje su marginalizovane u bespoštednoj konkurenciji), što vodi realizacijskom problemu koji vi stavljate u fokus. To izaziva kaskadni efekat ali to nije uzrok nego okidač za početak recesije. Uzrok je tendencijski pad profitne stope.
Pošto se firme zadužuju u vreme buma, krediti bujaju, investicije se množe, raste produktivnost rada, nagomilava se konstantni kapital oličen u mašinama, opremi, alatima, saobraćajnim sredstvima, repromaterijalim itd., konkurentnija preduzeća u tom procesu obaraju prosečnu profitnu stopu na nivou cele privrede a da kapitalisti i ne znaju šta im se dešava iza leđa.
Pošto je raspon verovatnoće profitnih stopa uvek po statističkoj gama raspodeli, koja se karakteriše podebljanim trbuhom na levoj strani od proseka, a to je oblast niske profitabilnosti preduzeća, onda u procesu pada prosečne profitne stope, počinje da raste broj preduzeća čija profitabilnost nije više dovoljna da se izmire kamate i druge obaveze.
To je okidač za izbijanje recesionog sloma. Uzrok je u jednom matematičkom problemu koji kapitalizam u svojim stohastičkim tržišnim igrama nije sposoban da reši – tendencijskom padu profitne stope. Kriza mu tu dođe kao lek za hiperakumulasani konstantni kapital. Problem je u samom srcu kapitalizma u njegovoj proizvodnoj sferi, finansijski sistem sa svojim zakonitostima taj proces samo modifikuje, pojačava ili slabi njegove manifestacije i posledice.
„Dalje, to što u pet kvartala pred izbijanje krize profit pada je samo kratki bljesak u višedecenijskom trendu i u tom kontekstu je nebitan.“
Pa analiza Jose Tapije je statistička nad 251 kvartalom SAD od 1945. godine na ovamo. Dakle, važi za 12 recesionih kriza do danas. Ne samo za 2008. godinu. Pred svaku krizu profitabilnost pada, a pred izlazak iz krize raste i tek onda sledi rast u stopama rasta BDP-a, investicija i plata. Malo sam zbunjen ovom vašom konstatacijom. Mislim da moj prethodni komentar nisto dobro shvatili. Pročitajte članak Jose Tapije. Biće vam inspirativan, neće vam oduzeti puno vremena.
Vaše kritičke primedbe su uvek dobrodošle. U tom smislu slobodno me „ukorite“.
Opet tražim oprost za slovne i stilske greške kojih će svakako biti.
Hvala Vam na strpljenju i odvojenom vremenu. Diskutovati o ovako složenim stvarima nije jednostavno.
Drugarski pozdrav,
Vladimir.
Za Ivana – Kao što vidite, komentare sam otvorio. Videćemo koliko ću imati vremena i snage da to tako održavam. Hvala na komentaru.
Poštovani gospodine Katiću,
Jete li to ponovo dali nama kometatorima šansu da kometarišeno Vase odlične analitičke članke?
Nekada smo sa uživanjem otvoreno polemisali sa Vama.
Pozdrav,
Za Makija – Možda bi trebalo uvesti Konfučija kao obaveznu lektiru još od malih nogu. Hvala na komentaru.
Za epistemologija – Nemojte mi zameriti što ću Vas malo „ukoriti“. Kroz komentare ste nabacali previše teza, pa je teško sistematizovati odgovor. Pokušaću da pogodim šta ste želeli da kažete.
Povod za Vaš komentar je moj intervju i deo u kome govorim o uzrocima krize. Pretpostavljam da se ne slažete sa tezom da je Velika recesija izazvana stagnacijom nadnica i rastom dugova građana, kao i kazino finansijama. (To su tezu koje sam davno izneo u ovim tekstovima: https://nkatic.wordpress.com/2008/01/29/srce-finansijske-tame/ i https://nkatic.wordpress.com/2008/03/25/novo-putovanje-u-srce-finansijske-tame/, a samo sam ih skraćeno provukao kroz intervju.)
Pretpostavljam da Vi promovišete Klimanovu tezu da je pad profita, ne stagnacija prihoda, uzrok krize, što je na liniji Marksove analize krize kapitalizma.
Mislim da su obe teze tačne i da se ne isključuju. Pad profita u industriji i seljenje kapitala u finansijski sektor je dugoročni trend koji manifestuje krizu kapitalizma i koji svet gura u veliki haos. Davno sam napisao i tekst https://nkatic.wordpress.com/2011/08/22/kraj-epohe-i-sumrak-imperije/ posvećen knjizi Đovani Argija “Dugi dvadeseti vek”. Tu sam pomenuo sekularni trend pada profita i opasnosti koje iz toga proističu. Mislim da se Brodel i njegova „Škola anala“ odlično dopunjuju sa Marksom. Kako su analize koje proističu iz ovih škola opasne po sistem, one se obično ignorišu, ili se na njih samo odmahne rukom. (Uzgred, u odnosu na Marksovu analizu i uvide, neoklasična ekonomija često liči na dečije zabavište.)
Ako nisam nešto propustio i dalje ne vidim koje je izvorne podatke Kliman koristio – vidimo njegovu obradu, ali ne i izvor. Sa tim je povezan i problem definicija, jer nije sasvim jasno šta se pod kojim veličinom podrazumeva.
Vratimo se ciframa. Udeo nadnica u BDP-u pada, to se iz grafika vidi i to nije sporno https://fred.stlouisfed.org/series/LABSHPUSA156NRUG. Ovde govorim o trendu i taj trend je jasno vidljiv od 1970.
Nije sporno ni da je realni rast prihoda građana nizak i da je prosečan godišnji rast npr. od 1974. do 2016. bio oko 0,68%, a od 2000. do 2007. je bio 0,4%. To se iz grafika lako izračunava https://fred.stlouisfed.org/series/MEPAINUSA672N .
Kada se kretanje prihoda građana uporedi sa rastom dugova domaćinstava, dobija se solidan indikator krize. Ovde je izvor podataka:
https://tradingeconomics.com/united-states/households-debt-to-gdp
a ovde je grafik na bazi tog izvora:
https://d3fy651gv2fhd3.cloudfront.net/charts/united-states-households-debt-to-gdp.png?s=unitedstahdtg&v=201904100851a1&d1=19190101&d2=20191231
Ako dobro razumem, po Klimanu (i Feldšajnu) pad prihoda nije bitan jer su socijalna davanja („total compensation“) nadoknadila taj pad, pa se udeo plata i davanja nije bitno promenio u BDP-u. Pretpostavljam da iz toga sledi da kriza iz 2008. nema veze sa padom prihoda građana.
Ako je to teza, mislim da je pogrešna. U „total compensation“ se guraju „babe i žabe“. Deo socijalnih davanja je u novcu i on popravlja kupovnu moć, ali deo olakšava život, ali ne utiče na kupovnu moć. Kada treba da otplaćujete kredit za stan, npr. Medicare benefit vam neće pomoći. Zbunjuje i kada se u isti koš „total compensation” stavljaju radnici i „upravljačke i menadžerske strukture”, jer su ovi drugi fantastično profitirali od 1980. do danas i oni nisu izgubili kuće 2008.
Dalje, to što u pet kvartala pred izbijanje krize profit pada je samo kratki bljesak u višedecenijskom trendu i u tom kontekstu je nebitan. Ako je teza da su profiti pali pred izbijanje krize, pa je to izazvalo krizu, teza je pogrešna.
Napraviću minijaturnu sintezu:
– Spor rast produktivnosti je usporio rast profita i doveo je do stagnacije nadnica,
– Rast troškova života (nekretnine, školovanje, zdravstvo itd.) uz stagnantna primanja je prisilio građane na zaduživanje,
– Balon je mora pući 2007-2008.
Hvala na komentaru.
Nebojsa, odlicno ste zaokruzili clanak. Nije li resenje u vaspitanju, u razvoju milostivog karaktera licnosti od malih nogu? Ciju su to narav psihijatri ikada promenili?
@epistemologija
Najzad debata. Hvala.
Pitanje ne-ekonomiste.
Da li postoji neki izvor/grafikon koji pokazuje koji je udeo profita kompanija koji se ne unosi u zemlju i ne ulazi u statistiku zemlje. Recimo od 70-ih.
Da li postoje slicni podaci za zemlje gde se profit salje.
Gospodine Katiću,
hvala Vam na odgovorima i ovim prilozima sa grafikonima. Pre nego što odgovorim i protumačim pad udela potrošnje u GDP-u SAD-a i pad medijalne kompenzacije po radnom satu, dužan sam da Vam dam izvore za grafikone i ponudim metodološka objašnjenja.
Prvi grafikon je uzet iz knjige Andrew Klimana, The Failure of Capitalist Production (str. 157). Oslobodiću link sa mog pClouda da je možete downloadovati. Toplo je preporučujem i nadam se da ćete imati slobodnog vremena i da je pročitate. Voleo bih da čujem i Vaše mišljenje.
Evo linka: https://my.pcloud.com/publink/show?code=XZ5cBE7ZwPqQcrSzqdyIjwEgtvHv24qdEz4k
Ovaj grafikon (https://imgur.com/a/Q1bAsgG) je baziran na dva indexa radi korekcije efekta inflacije CPI-W (Consumer Price Index for urban wage earners) i PCE. Kliman daje prednost PCE indeksu zato što CPI-W ne počiva na konzistentnim serijama za godine pre 1985-te, kada su se za procenu troškova domaćinstava koristila vrednost domova, a posle 1985.-te rentalni troškovi (Bosworth and Perry 1994: 320-21, a preciznu referencu pogledajte u Klimanovoj knjizi).
Pazite, grafikon je baziran na „total compensation“ za radnike, a to obuhvata ne samo plate već i razne socijalne benefite koje vlada isplaćuje poput „Social Security and Medicare benefits, veterans’ benefits, and other items such as welfare assistance and unemployment insurance benefits. “ U to se uključuje i nadoknada za retirement itd.
Tu moramo biti jasni zato što se često pravi greška kada se prati pad udela nadnica i zarada u GDP-u ili National Income-u. Takvu grešku prave predstavnici Monthly Review škole makrsizma poput Fostera i Magdoff-a.
Na to je posebno upozorio Martin Feldstein, nekadašnji predsednik National Bureau of Economic Research-a (NBER), prominentne statističke institucije Sjedinjenih Država.
Elem, kada se koristi PCE indeks za non-supervisor radnike, vidi se da je od 1980. godine, dakle kada je ustoličen neoliberalizam u SAD-u sa pobedom Ronalda Regana, pa sve do 2009. godine, total compensation porastaoje za 37 % odnosno 35 % za sve radnike, uključujući i upravljačke i menadžerske strukture. Porast pokazuje i metod korišćen CPI-W indeksom: 27 % za non-supervisor radnike i 25 % za celokupnu radnu snagu.
Mislim da je to i logično pošto je TPF to jest produktivnost prosečno stalno rasla 1 % od 1985. do 2013. godine. Napravimo sam svoj krajnje grub interni račun i to mu dođe porast za nekih 32,12 %. Dakle, veoma se dobro uklapa u porast realnih kompenzacija na 37 % odnosno 35 %.
Grafikon koji ste vi postavili za real median household income je ustvari pokazatelj za američka domaćinstva. Naravno, možemo da diskutujemo da li je on prikladan za našu svrhu ali čak i po njemu je do 2008. godine došlo do porasta compensation-a za 11,57 % (priznajem da nisam siguran da li je to isto što i total compenstaion o kome govori Andrew Kliman; čitajući definicije preko interneta trebalo bi da bude jako blisko).
Bacio sam letimičan pogled na FRED-ov grafikon za Real Median Personal Income (https://fred.stlouisfed.org/series/MEPAINUSA672N) i grubim računom zaključio da je je on porastao u periodu 1985-2007 31,57 %. Dakle, jako blsiko porastu TPF odnosno produktivnosti rada za isti period, a to je 30,82 %.
Mislim da Household income poprilično izobličuje sliku pošto nije reč o individuama nego o grupama ljudi koji žive u domaćinstvima. A moguće je da mnogo vernije odražava sliku radničkih porodica upravo zbog toga. Nisam potpuno siguran kada su u pitanju ovako različite statističke kategorije.
Na kraju, vidim da FRED koristi CPI-U-RS indeks. Ostaje da se vidi koliko je on adekvatan za kontinuitet i uporedivost serija.
Što se tiče udela u GDP-u ovde odmah treba ponoviti Klimanovo upozerenje: otprilike 1/8 bruto društvenog proizvoda ide na gubitak vrednosti fixed assets pa je za udeo potrošnje mnogo bolji National Income. Videćete da to ide sa net goverment social benefits čak id 73 %.
Ipak, čak i pov ovom FRED-ovom grafikonu, pred početak recesija potrošnja je uvek išla ili uzlaznom linijom ili je stagnirala ali nema pada.
Ponoviću nalaz španskog marksiste Jose Tapije koji je uradio izvanrednu statističku analizu kretanja plata, investicija i profita za Sjedinjene Države posle II svetskog rata. Otvoriću vam link na njegov članak za koji verujem da će Vam biti interesantan. Neće vam oduzeti puno vremena.
https://my.pcloud.com/publink/show?code=XZ4L2E7ZBVpuQ0mJO3S7hFsPHfI8OzlghKAy
Evo jedna njegova tabela koja je sačinjena na uzorku od 251 privrednog kvartala.
https://imgur.com/a/jeNPirv
Pogledajte da na 5 kvatala pred početak recesije uvek je profit share taj koji pada. I to za profite before tax i after tax. Nasuprot tome, wage and salaries uvek rastu gotovo do pred sam početak recesije. Zanimljivo je i obrnuto. Početak buma uvek se poklapa sa oporavkom profita (Through+1 kvartal) i to naglim skokom u stopi porasta od 9,3 % za before tax i 10,9 % za after tax profite. Rast u platama je na početku oporavka ili uzlazne faze ciklusa tako slabih 0,7 %
Kako onda to objasniti, ako ne uzmemo u obzir Marksov zakon tendenijckog pada profite stope? Kakva je onda uloga plata i sledstvene lične potrošnje u cikličnim krizama kapitalističke reprodukcije? Kako je moguće da je faktor profita toliko zanemarivan u savremenoj ekonomskoj nauci, iako imamo sve veću poplavu studija koja sličnu stvar pokazuju i u drugim ekonomijama poput Japana, Brazila, Britanije itd.? Marksizam je anatemisana teorija, a kapitalizam presvetli društveni poredak koji ne sme da se dovede u pitanje.
Sada je jako kasno, a i puno sam napisao, pa ovde prekidam izlaganje. Cenim i Vaše i moje vreme, a razmatranje ovakvih stvari jeste zahtevno.
P.S. Oprostite mi slovne i stilske greške, ne stižem da pregledam tekst pre nego što pritisnem dugmence za lansiranje komentara.
Srdačan pozdrav,
Vladimir Vasić
Odličan odgovor na 10-to pitanje.
Interesantno je kako se od svih poslova jedino za „političara“ ne traži lekarsko uverenje…
Možda bi to trebalo uvesti kao neophadan uslov pre podnošenja kandidature za bilo kakvu javnu funkciju.
Srdačan pozdrav
Za epistemologija – Nažalost, grafici koje sam video kod Vas ne sadrže inicijalni izvor podataka, već samo njihovu obradu.
Pogledajte npr. ove grafike kreirane na sajtu FED-a, ogranak u Sent Luisu.
https://fred.stlouisfed.org/series/MEHOINUSA672N
https://fred.stlouisfed.org/series/LABSHPUSA156NRUG
Pogledajte rast realnih porodičnih prihoda (median) i npr. učešće troškova rada u BDP-u. Nažalost, serija za prihod je data tek od 1984, a ne od npr. 1972. od kada počinje veliki pad satnica. Hvala na komentaru.
Sad vidim da linkovanje grafikona sa fejsbuka nije najbolje rešenje. Aplikacija zajednosa grafikonom povlači i tekst objave, pa je tako moj komentar postao jako nepregledan. Ubuduće ću stavljati grafikone iskljulivo na imgur.
Kao što sam na fejsbuku započeo svoju seriju komentara, ovde ću ih u celini preneti, mada će ovde biti malo teže za grafikone, a linkovi ka njima biće moje fejsbuk objave, čiji će modifikator pristupa biti promenjen na javno. Neke grafikone ću možda morati da postavim na imgr.
———
Pratim vaša nastupanja u javnosti i redovno čitam vaše tekstove i intervjue, iako se ne slažem sa vama u mnogim pitanjima, moram reći da ste vi ekonomista kojeg trenutno najviše cenim u Srbiji. Nije mala stvar da u opštoj neoliberalnoj galami sve ove godine budete jedan od retkih koji je zastupao državni intervencionizam i predlagao drugačiji smer strategije za našu malu zemlju. Zbog toga ste često bili napadani od svojih kolega ekonomista i nedopustivo diskvalifikovani što je protivno intelektualnom poštenju i akademskom pluralizmu bez koga nema napretka.
Sledeći vaš poziv da se pokrene dijalog među različitim pogledima u ekonomiji, radi kvalitetnijeg sagledavanja problema sadašnjice, pogotovu u kontekstu Srbije, a da se dođe od iole optimalne ekonomske politike koja bi bila primerena za ovu našu jako opustošenu zemlju, želeo bih da napravim par kritičkih osvrta na neka vaša shvatanja izbijanja recesija sa stanovišta marksističke ekonomike.
U ovom kratkom intervju, kao i u seriji drugih tekstova, jedan od problema ističete stagnaciju prihoda radničkih slojeva i rast nejednakosti, a na to nadovezujete posledično uvećano zaduživanje stanovništva da bi se zadržao njihov standard. Sličnu liniju mišljena zastupa i jedna škola unutar marksizma, okupljena oko John Foster Bellamy-ija i časopisa Monthly Review, koji je pokrenuo doajen američke političke ekonomije Paul Sweezy, takođe marksista pod jakim uticajem kejnzijanizma.
Međutim, kada se pogledaju makroekonomske veličine, podaci ne daju takvim tvrdnjama za pravo. Marksistički ekonomista Andrew Kliman, sa američkog Univerziteta Pens, u svojoj knjizi The Failure of Capitalist Production, dao je nekoliko veoma upečatljivih grafikona koji pokazuju realni rast nadnica širokim radničkim slojevima u SAD.
https://imgur.com/a/Q1bAsgG
Kada se pogleda realni rast časovne nadoknade, dakle korigovane za različite indekse inflacije, tuočava se permanentni rast realnih plata. To je i logično ako je udeo u net value added stalan, a za poslednjih 60 godina total factor productivity (TPF) je rastao. Jačanje produktivnosti rada jača kupovnu moć plata, pa nije jasno kako u tim okolnostima može opadati standard širokim slojevima stanovništva.
Evo grafikona koji pokazuje da udeo profita u net value added, za korporativni kapital Sjedinjenih Američkih Država, ostaje relativno stabilan i da se kreće oko 30 %. Zapravo kada se pogleda trend linija pokazaće se da nema pada total compensation-a za radničke slojeve. Dakle, ukupna masa nadnica i troškova za radnu snagu u novododatoj vrednosti ostaje stalan od 1945. godine.
Hajde da to pogledamo malo iznijansiranije. Kada se pogledaju raznovrsni radnički izdaci, a ne samo nadnice, videće se da je udeo u nacionalnom dohotku SAD jako visok i takođe stabilan.
S druge strane, kada se pogledaju udeli u bruto nacionalnom dohotku, zahvaljujući španskom marksisti Jose Tapia-i, možemo da vidimo da su plate uvek rasle gotovo pred svaku od 12 recesija koje su pogodile Sjedinjene Države od 1945. godine na ovamo. Za razliku od toga uvek je profitna masa bila ta koja je padala, što upućuje na ispravnost marksističke teze o tendencijskom padu profitne stope kao vodećem uzroku i mehanizmu izbijanja kriza u kapitalizmu. Evo grafikona koji to mnogo lepo pokazuje, a ja sam plavim i crvenim strelicama pokazao suprotan smer kretanja plata i profitne mase pred svaku recesiju koja je označena sivim prugama.
A evo kako gleda izgleda tendencijski pad profitne stope usled tehnološkog napretka i hiperakumulacije konstatnog kapitala za Sjedinjene Američke Države na osnovu proračuna Anwar Sheik-a.
A evo istorijski pregled profitabilnosti za Veliku Britaniju.
Za detaljniji pregled mehanizma izbijanja recesija u kapitalizmu sa stanovišta Marksovog zakona tendencijskog pada profitne stope videti moj tekst Mali rečnik kapitalističkih kriza na: https://www.noviplamen.net/glavna/mali-recnik-kapitalistickih-kriza/
Imam još jedan grafikon koji mnogo lepo pokazuje uporedno procentualno opadanje BDP-a, potrošnje i investicija od vrha do dna kada već krize nastupe. Zapravo, potrošnja jako malo opada u toku krize, investicije su te koje idu strahovito na dole. To nije ni čudo, pošto profitabilnost kapitala dostiže takvu tačku kada nesmetani investicioni tempo više nije moguć, zbog enormnog porasta organskog i tehničkog sastava kapitala used sve većeg obima mašina, opreme i pogona na jedinicu rada, a radna snaga je jedina ta koja može da iznedri višak vrednosti. Evo još jednog grafikona koji pokazuje slom investicija u krizama i relativnu stabilnost potrošnje.
Naravno, sve ovo ne znači da marksistička politička ekonomija ignoriše problem „finansijalizacije“ i da zanemarije kreditna kretanja, ali ona ih stavlja u kontekst tendencijskog pada profitne stope kao neizbežnog fenomena koji prati tehnološku konkurenciju kapitalističkih preduzeća koja ne shvataju šta im se dešava iza leđa. Krize u kapitalizmu, ma koliko to bizarno izlgedalo, služe kao lek za hiperakumulaciju konstatnog kapitala u mašine, opremu zgrade, repromaterijale itd. Tek kada se oporave profitne stope privreda može da krene u novu ekspanziju.
Savremene kapitalističke ekonomije pokušavaju da izbegnu epizodu iz 30-tih, zato što bi depresija takvog karaktera bila isuviše politički i socioekonomski opasna po visokorazvijene zemlje, pa otud sve zavrzlame sa monetarnim manipulacijama centralne banke, kao što je to politika QE (kvantitativnog opuštanja), koja definitivno nije dala dobre rezlutate ni u Americ,i ni Evropi, ni u Japanu.
Ovde ću da zastanem, pa možemo eventualnu diskusiju da nastavimo, pošto verujem da će biti kritičkih komentara.
Srdačan pozdrav,
Vladimir Vasić
Za Marka – O kreiranju novca sam pisao ovde: https://nkatic.wordpress.com/2016/07/09/misterija-novca-ko-i-kako-kreira-novac/. Što se inflacije tiče, nju ne određuje način na koji je novac kreiran, već odnos količine kreiranog novca u opticaju i roba i usluga u prometu. To što se novac kreira iz vazduha ne znači da ga možete kreirati koliko vam padne napamet. Hvala na komentaru.
Odlican intervju, ali jednu stvar ne razumem. Kako to da kreiranje novca iz nicega ne stvara inflaciju?
Lepo objasnjeno…prakticno sve.Hvala vam g.Katicu na dugogodisnjoj edukaciji, doslednost i upornosti.