Italijanski parlament je početkom juna podržao ideju vlade o izdavanju državnih obveznica u malim apoenima od 1 do 500 evra (tzv. mini Buoni Ordinari del Tesoro ili mini-BOT). Država bi ovim obveznicama mogla plaćati isporučioce roba i usluga, dok bi građani takvim obveznicama mogli izmirivati svoje poreske obaveze. Iako je glasanje u parlamentu bilo neobavezujuće, iako su detalji vezani za eventualno uvođenje ovih obveznica nejasni, nema sumnje da bi one u nekom trenutku mogle postati paralelna valuta na tržištu Italije, pogotovo ako nemaju rok dospeća. Uzgred, ova ideja nije od juče i prisutna je u italijanskom javnom prostoru već nekoliko godina.
Da li je Italija zaista odlučila da kreira paralelnu valutu? Da li je samo reč o blefu koji Rim koristi u sporu oko budžeta za 2020. koji briselska administracija treba da odobri? Ili dramatičnije, sprema li se Italija za eventualno napuštanje evro zone ukoliko bude priterana uza zid?
Za razumevanje ove radikalne monetarne alternative važan je kontekst. Ekonomski rezultati Italije su poražavajući i njena ekonomska drama traje duže od decenije. Ni deceniju posle Velike recesije, Italija ne uspeva da izađe iz krize. Prosečna realna stopa rasta BDP-a za poslednjih 11 godina je blago negativna, a realni BDP bi tek ove godine mogao premašiti nivo iz 2005. Stopa nezaposlenosti se kreće oko 11 procenata. U EU, samo Grčka i Španije imaju veće stope nezaposlenosti. Javni dug je na nivou od oko 130 procenata BDP-a i posle grčkog, najveći je u Evropi i u samom je svetskom vrhu.
Koalicija na vlasti jedino rešenje vidi u stimulisanju ekonomije koje se može obezbediti povećanom javnom potrošnjom i snižavanjem poreskih stopa – dakle, primenom klasičnih kejnzijanskih mera. Takva politika bi, bar u kratkom roku, verovatno dovela do dodatnog pogoršanja stanja u budžetu i rasta javnog duga. Brisel to ne želi da dopusti, tim pre, što lavovski deo ukupnih državnih dugova Italije dospeva na naplatu baš u narednih pet godina.
Evropska komisija otuda insistira da se Italija mora pridržavati pravila EU koja su vezana za budžetsku disciplinu i formulisana su u sporazumu o stabilnosti i rastu (Stability and Growth Pact). Od Italije se očekuje da smanji javnu potrošnju, da poveća porez na dodatu vrednost i da krene u smanjivanje javnog duga.
Brisel tvrdi da je upravo budžetska nedisciplina ključni problem Italije, da je dovela do povećanja kamatnih stopa za italijansku državu i dužnike i da takve stope destimulišu investicije. Ukoliko Italija ne bude poštovala evropsku regulativu, Evropska komisija preti da će pokrenuti formalni postupak (tzv. Excessive deficit procedure) koji predviđa i ozbiljne finansijske kazne za prekršioce fiskalne discipline.
Ukratko, analiza problema italijanske ekonomije kao i viđenje puteva izlaska iz krize, bitno se razlikuju kada se gledaju iz Brisela i Rima.
Uvođenje evra, sada je to potpuno jasno, bila je fatalna greška kako za Italiju, tako i za ostale države juga Evrope. Jasno je i da evro i fiskalna disciplina koju on zahteva, a koja je krojena po meri Nemačke i severnih država, nanosi štete jugu. Zarobljene evrom, ove ekonomije ne mogu olakšati svoju situaciju kombinacijom deprecijacije valute i rastom inflacije kojima bi se delimično obezvredili dugovi. Kako se ovakvi, najbrži i najmanje bolni mehanizmi prilagođavanja ne mogu primeniti, države su osuđene na politiku štednje, na smanjivanje socijalnih davanja i javnih investicija, na slabljenje javnih službi i konačno, na stalno obaranje kvaliteta života.
U čemu je smisao eventualnog izdavanja mini obveznica i kako one mogu pomoći?
Ako bi ovakve obveznice ušle u opticaj, država bi mogla izbeći da se zadužuje na finansijskom tržištu, mogla bi beskamatno finansirati javnu potrošnju i investicije. U krajnjem ishodu, država bi efektivno vršila tzv. monetizaciju duga, slično kao kada centralne banke primarnom emisijom direktno finansiraju deficit budžeta.
U vladajućoj monetarnoj teoriji, nema veće jeresi od ideje da se budžetski deficit monetizuje. Svaka takva pomisao kod monetarnih stručnjaka izaziva lupanje srca, a kod bankara i štogod gore. Monetizacijom deficita, teorija kaže, širom se otvaraju vrata inflaciji. Zato je važno da se države podvrgnu finansijskoj disciplini čiju su pouzdani čuvari globalni finansijeri – baš oni, koji su svetsku ekonomiju doveli na rub propasti 2008. i zbog kojih su državni budžeti velikog broja zemalja u stanju u kome su.
Kako je moderna ekonomija opsednuta strahom od inflacije i ne brine previše o nezaposlenosti, siromaštvu i porastu bede, svaki pokušaj države da stimulisanjem javne potrošnje pomogne sebi, dočekuje se na nož. Da paradoks bude veći, na politici štednje se insistira i u uslovima kada inflacije gotovo da nema, kada su troškovi zaduživanja najniži u istoriji, ili kada se javne investicije mogu finansirati gotovo bez ikakvih kamatnih troškova budući da su prinosi na obveznice nekih država danas i u negativnoj zoni.
Predlog koji je prošao u italijanskom parlamentu izazvao je paniku u finansijskim krugovima. U samoj Italiji postoji snažan „pokret otpora“ i to baš u Ministarstvu finansija koje bi trebalo da operacionalizuje ovaj projekt, ako do njega dođe. U Briselu i Frankfurtu se insistira na tome da bi se emisijom mini-obveznica prekršili evropski zakoni jer bi se uvelo nezakonito, novo, sredstvo plaćanja.
Za nekoga (poput mene) ko ne drži do monetarnih aksioma ili teorija čije uporište ni izbliza nije tako čvrsto kako se neprekidno sugeriše, italijanska inicijativa je dobrodošla. Dobro je da se javni prostor prodrma i dogmatski pristup monetarnoj teoriji malo pažljivije ponovo analizira. Iako je mala verovatnoća da će vlada Italije imati hrabrosti da povuče rizične i radikalne monetarne poteze i uvede paralelnu valutu, iako ne verujem da će finansijski centri velike moći dopustiti ovakav udar na svoje interese, vetrovi koji su makar i privremeno zaduvali sa Apenina pravo su osveženje u ustajaloj monetarnoj bari.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
Za Ivana – Nemačka danas ima jednu od najzapuštenijih infrastruktura u razvijenom delu EU. Oko 5,000 mostova bi moralo da se popravi, gužve na nekim nemačkim putevima su nesnosne, železnica sve više zaostaje za francuskom, internet je u proseku veoma spor za državu te snage itd. Dakle, ovde više nije reč samo o podsticanju privrede koja je pred recesijom. Meni je i dalje neobjašnjivo to što Nemačka radi i ne razumem tu politiku, a ne razumeju je ni kvalifikovaniji od mene. Naravno, ako su Nemci zadovoljni, onda je sve u redu. Hvala na komentaru.
Gospodine Katiću vaše izričito čuđenje iskazujete o nemačkom recesionom ponašanju i pišete – Nemačka, uprkos reseciji, uprkos nultim ili negativnim kamatama, i dalje insistira na politici budžetske štednje. To je zaprepašćujuća politika.
Tako slično zaključuje i Krugman, na primer, kritikuju Nemačku zbog toga što se ne oslanja više na javnu potrošnju i zapravo teži da suficitima u budžetu utiče na smanjenje javnog duga.
Vladimir Gligorov problem sagledava iz drugog ugla -Ovo se tumači kao nemačka bolest netrpeljivosti prema deficitarnom finansiranju i zaduživanju države. To je verovatno tačno, naime, ta nesklonost javnom dugu, ali je gotovo irelevantna kao razlog za nemačku fiskalnu politiku.
Gligorov zaključuje – Imajući to u vidu, jasno je da je i nemačka fiskalna politika usredsređena na održanje izvoza. A to podrazumeva da se dodatno ne povećava domaća potrošnja, a i da se ne ubrzava inflacija. Jer bi u prvom slučaju izvoz bio smanjen, a u drugom bi se smanjila konkurentnost nemačke privrede, pa bi izvozni sektor opet mogao da se nađe u nepovoljnijem položaju.
To ne znači da nema prostora da se povećaju javna ulaganja i da se ne povećaju drugi oblici potrošnje. I kako monetarna politika nema previše prostora da podstakne privrednu aktivnost, fiskalne mere će svakako biti primenjene.
No, strukturno posmatrano, ukoliko se značajno ne poveća neizvesnost protekcionističkim merama i nekontrolisanom secesijom Britanije iz Evropske unije ili rđavim merama u Italiji, ozbiljnija recesija nije neminovna.
Ceo tekst,http://www.novimagazin.rs/stav/vladimir-gligorov-leto-a-svi-o-recesiji
Ako imate kometar hvala Vam
Naterala orla zla vremena
Nemačka i zvanično u „tehničkoj recesiji“,
Privreda neke zemlje može se i rečima oterati u propast.
Zato se uvek svi nećkaju da preko usta prevale tu zlokobnu reč „recesija“.
Nemačkoj su potrebne potsticaji za investicije i kupovinu.
Mogu se samo pozdraviti predlozi kakve je dao ugledni ekonomista Mihael Hiter. On predlaže osnivanje takozvanog „Nemačkog fonda“, teškog 450 milijardi evra s rokom isplate od deset godina. On bi se finansirao državnim obveznicama koje Nemačkoj centralnoj banci doslovno otimaju iz ruku i za koje u međuvremenu čak i plaćaju da bi uopšte mogli da ih kupe.
https://www.dw.com/sr/nema%C4%8Dka-ta-zlokobna-re%C4%8D-recesija/a-50033149
Za Katića
Gospodine ktiću predajem se 🙂
Moje stavove sam loše koncipirao
Prošle godine sam čitao jedan zanimljiv tekst jednog Britanskog mlađeg ekonomiste na sličnu temu.Sećam se da je tema glasila. Šta če biti sa evrom posle bregzita,
Njegova analiza je imala i opciju propasti evra, i vrećanja marke kod Nemaca kao najače privrede ?!
Tekst sam zagubio a sećanje mi popustilo.
Njegova misona konstruksija ostala mi je fascinatna.
Oprostite na dosadi.
Pozdrav,
Čini mi se da se kod Nemaca može primetiti nekakva hladnokrvna upornost,koja često može ići i do fanatizma.Mislim da ljudi ponekad pogrešno percepiraju tu hladnokrvnost i sabranost nemačkog uma u raznim teškim i složenim situacijama kao racionalnost.Čujem da se često govori u smislu-Kako je narod filozofa mogao da ode tako daleko u ekstremizam!?Pa upravo u tome i jeste ključ!Oni koji su sposobni tako hladnokrvno da razmišljaju mogu dovoljno dugo da imaju sabran tok misli,dovoljno da odu veoma daleko.Neko je rekao,parafraziraću-Nemački mislioci idu duboko,dublje od drugih i vraćaju se na površinu prljaviji od drugih.
Što se tiče pitanja zašto Nemci forsiraju politiku budžetske štednje,mislim da je stvar u tome što su sve oči uprte u Nemačku,i druge zemlje bi rekle“Ako Nemci ne štede,nećemo ni mi“A Nemačka ne želi da se to desi.Jer Nemačka je najveći dobitnik evra,EU i sistema u kome „sisa krv“ jugu Evrope.Prosto,neko će uzeti od Nemaca kredit,kupiće nemački proizvod i reći će „Mi nemamo novac to da platimo,a štednja nije opcija.Otpišite taj dug,ili odštampajte novac i dajte banci umesto nas,pa da idemo dalje“.
Za Ivana – Štampanje novca iz vazduha nema nikakve veze sa emisijom obveznica na 30 godina, a to je bio predmet vašeg komentara.
Ako meni nešto nije promaklo, nemačka marka više ne postoji i niko ne drži niti prima nemačke marke. Kako marke nema, tako ni kurs koji je važio prilikom konverzije više nije bitan. Nemačka marka ne može biti rezervna valuta.
Ako dođe do sloma evra, svi uvode svoje valute, ne samo Nemci. Ako do sloma dođe, teško da će se dugovi anulirati, jer su dugovi istovremeno i nečija potraživanja.
Što se nemačke racionalnosti tiče, iako se Nemcima divim, ne bih je precenjivao. Tu smo racionalnost dva puta videli na delu u 20. veku.
Hvala na komentaru.
Gospodine Katiću, hvala Vam što ste prihvatili diskusiju i Nemirnom na izuzetno izazovnom pitanju.
Pođimo redom.
Jer štampanje novca iz vazduha povećava ruzik od pucanja finansijskog balona?
Drugo gospodine Katiću vi ste skeptični prema nemačkoj ekonomsjoj pameti. Jer tako?Kažete -Nemačka, uprkos reseciji, uprkos nultim ili negativnim kamatama, i dalje insistira na politici budžetske štednje.Kad kažete – To je zaprepašćujuća politika.I dodajete – Ја сам нажалост прецењивао мудрост Немачке и прецењивао њен капацитет да буде лидер Европе. U redu, idemo dalje sledeći vaše misli, kažete – Само сам желео да нагласим да Немачка буџетском штедњом данас води деструктивну економску политику не само по себе, већи по целу евро зону.
Ove navode je teško logično negirati.
Ali ja da bih vas opovrgao uvodim jednu hipotezu.
Ona se zasniva na izuzetnom nemačkom racionalizmu.
Sećate li se kada je marka zamenjena evrom i njihovog odnosa, za razliku od većine drugih valuta, zvanični kurs evro-marka i dalje je isti kao i 2001. godine – 1,95583 maraka za evro.
E sad moja hipoteza kaže: Nemacka ima naštampane marke u akvivalentu nihove moći.
Tvrdim, za Nemce, nemačka marka je više od komada papira.U saopštenju Bundesbanke, marka je i dalje „međunarodna rezervna valuta“.
Tako da ako dođe do sloma evra Nemci uvode marku.
Svi dugovi se anuliraju i nikom ništa, Jovo nanovo.Putaćete se kako se anuliraju. Pa po principu velikih brojki. Sa jedne strane dugovanja a sa druge strane potraživanja, peglanje je neznatno.
Srdačan pozdrav,
Za Marka,
Mislim da se trebate informisati o primarnim aukcijama obveznica kako bi razlikovali kuponsku stopu – to je onih 0% o kojima ste pisali i izvršnu stopu prinosa koja će najverovatnije biti negativna…..
Izneću logiku kupovine nemačkih obveznica na rok od 30 godina sa negativnim prinosom iz ugla investitora:
1) Može se zaraditi na ovoj obveznici i verujem da ima berzanskih špekulanata koji igraju na tu kartu……… Ako bi se deflacija produbila i kamate nastavile padati onda bi se obveznica kupljena u ovom trenutku sa negativnom izvršnom stopom kasnije mogla prodati na sekundarnom tržištu sa pozitivnim prinosom. Dakle onaj ko bi je posedovao u datom trenutku bi zaradio novac, potrebno je samo da deflatorni pritisci jačaju u decenijama koje slede…… Naravno, ovo je špekulacija iz zone sumraka jer je nemoguće prognozirati stope inflacije ili deflacije za tako dugačak period…….
2) Postoje kompjuterski programi koji prave portfolio investitorima. Oni vide dugoročne nemačke obveznice kao sastavi deo portfolija a investitor ne sme da izbaci iz portfolija obveznicu sa negativnim prinosom da ne bi narušio portfolio jer misli da kompjuter vidi varijante iz zone sumraka koje ljudi ne mogu da vide. Odnosno investitor misli da bi umanjio ukupni dobitak u nekim varijantama ako eliminiše ove obveznice iz svog portfolija.
3) Mnogi špekulišu i sa kolapsom svetske ekonomije. Možda bi u tom slučaju bilo bolje imati potraživanje prema nemačkoj i švajcarskoj nego KEŠ u slamarici.
4) Depozitne stope su trenutno niže od negativnih prinosa na ove obveznice (na ovo mi je skrenuo pažnjuu g. Katić) pa je parkiranje slobodnog novaca u dugoročne obveznice jeftinije………
За Ивана и немирног – Емитујући обвезнице са негативном каматом, држава долази до капитала који ће вратити тек за 30 година, ни цент пре тога неће бити плаћен и држава ће врати не само реално, већ и номинално мање него што је примила. (Одговор на Иваново: Како?) Тиме можете без ризика финансирати и пројекте са минималним стопом повраћаја.
Немачка емисија обвезница је била врло мала, свега две милијарди евра, а продато је само око 869 милиона са негативним приносом од 0,11 процената. Само сам желео да нагласим да Немачка буџетском штедњом данас води деструктивну економску политику не само по себе, већ и по целу евро зону. Ја сам нажалост прецењивао мудрост Немачке и прецењивао њен капацитет да буде лидер Европе. Хавала на коментарима.
За Ивана:
Познато је да се господин Катић залаже за директно финансирање инфраструктурних (али и других) пројеката из примарне емисије, односно штампањем новца. Овај новац не би остајао дуго у промету и био би стриктно намењен, те би притисак на инфлацију био незнатан. Издавање државних обвезница је такође један од начина да држава емитује новац.
Господин Катић хвали овај потез Немачке, али се и с правом пита зашто Немачка инсистира на политици штедње, кад већ експериментише са „забрањеним“ методама финансирања.
Hvala Vam na dopuni uvaženi Katiću,
Vi u odgovoru ne otkrivate mehanizam već zaključujete:
„Država, međutim, može doći do beskamatnog novca i uložita ga u dugoročne infrastrukturne investicije“.
Pitam kako?
Ja ne mislim na onu deponovanu štednju. Nego na „štednju“ u slamarici kako to mi volimo da kažemo.
Druga taj novac neće biti upotreblejn u investicije već u amortizaciju i premoštenja provalija koje se mogu pojaviti.Oni će se spasiti ako ostanu na približno istom privrednom nivou.
Mislim da je ovo stvarno alatmatno.I ovde treba tražiti reženje.
https://www.blic.rs/vesti/svet/tramp-ponovo-preti-evropi-igrajte-po-pravilima-inace-vam-slede-carine-iz-pakla/yldr2ep
Srdačan pozdrav,
Za Ivana – Ne verujem da se pomenute obveznice emituju zato što Nemci misle da će kriza trajati 30 godina. Građani se neće usrećiti tako što će plasirati štednju u obveznice, i na njoj gubiti iz godine u godinu, sve više i više. Država, međutim, može doći do beskamatnog novca i uložiti ga u dugoročne infrastrukturne investicije. Ovo je jedinstven trenutak u istoriji koji ide na ruku državama koje žele da investiraju jer to mogu raditi bez troškova finansiranja. Nemačka, uprkos reseciji, uprkos nultim ili negativnim kamatama, i dalje insistira na politici budžetske štednje. To je zaprepašćujuća politika. Hvala na komentaru.
@Marko
Evo da pokušam ja da odgovorim, ne ekonomski nego hrematistički.
Činjenice:
1. Nemci su racionalan narod koji drži do principa i oni život pokušavaju da vode
bez inprovizacija i rizika.
2. Nemačka ulazi u recesiju i mora da pokuša da spsava što se spasiti može.
Tačnije da ovom akcijom država ublaži ekonomske potrese koji se javljaju.
Štampaju obveznica na 30 godina bez kamate.
To znači da Nemci očekuju da će ova kriza potrajati 3 decenije. Narod to razume i pomaže vladi. Iz slamarica izvleče stek i kupuju obveznice. Država se zadužuje kod naroda, a kod koga bi drugog. To je najsugurnije. I tako da narod pomaže državu a država štitu narod od nezaposlenosti pada standarda i svih onih devijacija koje dadolaze.Dokaz za ovu tvrdnju crpim iz istorijskog iskustva. Ako je istorija učiteljica zivota, za pametne. Nemci imaju ogromno iskustvo od posle II svetskog rata su svoju zemlju digli iz pepela.
Ja tako mislim. Prosto zar ne.
За Марка:
Коментаришем то као сипање из шупљег у празно. И даље ће се главница враћати, а сви знамо да новац сутра не вреди исто као данас.
Поздрав.
Kako komentarisati sledecu vest? PItanje za sve.
Берлин — Немачка ће сутра први пут емитовати 30-годишњу државну обвезницу чија ће каматна стопа бити нула одсто, јављају данас медији.
Za Krleta – Već sam pisao da povećana novčana emisija izaziva inflaciju onda kada su proizvodni kapaciteti potpuno iskorišćeni. Dakle, povećana tekuća potrošnja ne dovodi do inflacije ako ima slobodnih kapaciteta. S druge strane, do inflacije može dovesti i investiciona potrošnja, ako su kapaciteti iskorišćeni. Hvala na komentaru.
Gospodine Katiću
Ako bi se izdate obveznice koristile za tekuću potrošnju (recimo za povećanje plata), zar to ne bi prouzrokovalu inflaciju; i kakva je onda njihova korist ako se ne mogu sa njima finansirati investicije?
Pozdrav!
Za Krleta – Pretpostavljam da mini obveznice ne bi služile za finansiranje investicija obzirom da je reč o malim apoenima, već bi mogle služiti za tekuću potrošnju države. Ako bi se takve obveznice zaista emitovale, to bi značilo da Italija ide ka izlasku iz evro zone.
Brisel ne gleda blagonaklono na ideju da Italija izađe iz krize kroz investicije jer bi to povećalo javni dug u prvoj fazi ciklusa. Čini se da je stav Brisela da je bolje da mediteranske ekonomije propadaju, nego da javni dugovi rastu i onda kada se novac troši na investiranje. Hvala na komentaru.
Gospodine Katiću
U slučaju da Italija zaista izda mini obveznice na šta bi se one trošile; na infrastrukturu,puteve,razvoj privrede odnosno kakva je garancija da će se italijanska privreda pokrenuti?
Da li će doći do inflacije, pada nezaposlenosti i šta će biti sa javnim i spoljnim dugom Italije?
Pozdrav!
Za kuma – Standardni odgovor na pad valute je rast domaćih kamatnih stopa, time i veća cena domaće valute. Što je pad veći, što je odliv deviza intenzivniji, to je veći i rast kamatnih stopa koje centralna banka inicira. Hvala na komentaru.
Hvala na odgovoru gosp. Katiću.
Vidim da su u ponudi keš krediti sa varijabilnom stopom (npr. tromesečni belibor plus 5%)Da li grešim kada mislim da Centralna banka u slučaju pada vrednosti domaće valute podiže referentnu kamatnu stopu?Da li je to mehanizam kojim,tako da se izrazim,“poskupljuje domaću valutu“?I izvinjavam se jer nisam u stanju da precizno koristim „finansijsku terminologiju“.Prosto nisam profesionalac u toj oblasti.
Za kuma – Ako bi došlo do pada dinara, banka ne bi trebalo da ima bilo kakve gubitke ako su krediti odobravani iz dinarskih izvora. Čak i da su krediti odobravani iz deviznih izvora (što je malo verovatno), banka se može zaštiti npr. terminiskim kupovinama i prodajama deviza. Problem može nastati za dinarskog dužnika kod kredita sa promenjivim kamatama, jer je velika verovatnoća da će kamate biti značajno povećane u slučaj pada dinara. Hvala na komentaru.
Ja ne vladam terminologijom,ali Gane je razumeo i dao deo odgovora.Dakle,pitam se,ako kredit nije vezan za stranu valutu,sta se događa ako domaća valuta izgubi deo svoje vrednosti?Da li postoji razrađen mehanizam zaštite banaka u tom slučaju?
Gane je govorio o jednoj mogućnosti zaštite poverilaca,pretpostavljam da bi bilo potrebno doneti poseban zakon za to.
Za Kuma i g. Katića,
Možda mogu da pomognerm da se prevaziđe nesporazum. Koliko sam razumeo Kum pita da li bi u slučaju bežanja kapitala iz Srbije i pada kursa dinara, banke koje su odobrile dugoročne dinarske kredite sa fiksnom kamatnom stopom bile oštećene…….. NPR: Najpovoljniji krediti sa fiksnom stopom u dinarima su bili 8% na 95 meseci…….. šta ako dinar padne za 15%???……
Inače, ovi krediti su bili stvarno sa fiksnom kamatom što sam proverio proučavajući nacrte ugovora jer sam i ja razmišljao da uzmem jedan računajući na budući pad vrednosti dinara ali sam odustao. Evo zašto: U periodu od 1981-1989 mnogi su dobro prošli uzimajući kreditie za izgradnju kuća jer ih je inflacija nakon 86 obezvredila……… Ali, nisu baš svi tako dobro prošli jer je početkom 90-tih godina „Država donela zakon o zaštiti poverioca“ i oni koji su kasnije uzimali kredite su morali da plaćaju revalorizovane rate za iznose inflacije…. Tako da ako neko misli da uzme dinarski kredit računajući na zaradu – špekulacijom u vezi sa padom vrednosti dinara neka zna i ovo.
Za kuma – Ne razumem pitanje. Kakvi su to dinaraski indeksirani krediti, indeksirani u kojoj valuti?
Gospodine Katiću,
Ako bi došlo do slabljenja vrednosti dinara,a uzimajući u obzir obim zaduženja građana u dinarski indeksiranim kreditima,da li bi banke bile „oštećene“?Ili bi rast referentne kamatne stope NBS anulirao procenat devalvacije,pa bi ustvari zaduženi građani bili više opterećeni?Mislim da je lavovski deo odobrenih keš kredita sa varijabilnom kamatnom stopom u zavisnosti od vrednosti Belibora.
Međutim,postoje i dinarski krediti sa dugim periodom otplate i fiksnom kamatom tj. ratom.
Ovo pitam čisto hipotetički,bez ikakvog prejudiciranja u vezi kursa dinara.
Za Alexa – Koliko razumem, MMF je pomalo šifrovano poručio da dolaze opasna vremena, da je dinar precenjen i da održavanje precenjenog kursa sa malom marginom fluktuiranja može olakšati odliv deviza za slučaj da nastane bežanija kapitala iz Srbije. Dakle, ako se ovakva politika kursa nastavi, kupci deviza koji žele da pobegnu iz Srbije to mogu da urade po vrlo povoljnom kupovnom kursu. Hvala na komentaru.
За Небојшу – Мислим да сам то већ коментарисао. Створен је мит да штампање новца увек доводи до инфлације и да централна банка има пуну контролу над понудом новца и инфлацијом. Када капацитети не раде пуном снагом, када нема пуне запослености, када се не инвестира и када нема велике тражње за новцем, нема ни инфлације, без обзира колико централне банке новца штампале. Кључни креатори новца су пословне банке, не централне банке. Наравно, инфлације има, али она се не види кроз раст потрошачких цена, већ кроз „мехурове“ на финансијским тржиштима, дакле тамо где пословне банке усмеравају новац. Хвала на коментару.
Gospodine Katiću, kako komentarišete preporuku MMF da se dozvoli veća fluktuacija kursa dinara, da li to znači da se baš preteralo. Ne sećam se ranije da je MMF na tome insistirao (možda grešim). Naravno guvernerka je odbila to ali tu nebulozu ne bih da komentarišem.
С обзиром да се у Европи већ дуго времена води експанзивна монетарна политика, интересује ме зашто нема озбиљније инфлације? Знамо да су порасле цене злата и некретнина, али како је могуће да поред толико упумпаног новца нема инфлације?
За немирног – Мала допуна. Италија већ тридесетак година живи са јавним дугом који је преко 100% БДП-а и ништа страшно се није догодило, као што се ни Јапану ништа страшно није догодило на нивоу јавног дуга од преко 230% БДП-а. Понављам, кључно је коме се дугује, а не колико се дугује. Драма Италије је што више не управља својој монетарном политиком, што је убија јак евро и што јој се не дозвољава да управља ни својом фискалном политиком. Хвала на коментару.
Хвала Вам што сте јавно објавили овај текст, видим да је на сајту Српске економије закључан.
Морам бити искрен и признати да нисам знао шта се дешава у Италији, од Грчког фијаска не пратим толико ситуацију у земљама јужне Европе.
Знам да тренутна Влада у Италији не воли превише бриселске бирократе и ово је вероватно један од покушаја да се у инат уради нешто што није у интересу „северне Европе“. Проблем настаје када блеф треба претворити у стварност. Има ли Италија довољно храбрости да овај потез начини, и може ли победити тамошње саботере и економске плаћенике, који се издржавају проповедајући опробане „бриселске економске рецепте“.
Да не буде забуне, јавни дуг од 130% БДП-а се не ствара за пар година. Ја верујем да ни Италија није невина колико се из текста да закључити. Није ми јасно како неко, било ко, у тој земљи није стао и замислио се бар на секунд, куда води толико трошење? Зашто је оно потребно и ко ће то да финансира? Иста ствар као са Грчком, Португалом и Шпанијом се понавља. Питање је, хоће ли народ и овога пута насести на политику штедње, или ће натерати руководство земље да радикално промени, или бар преиспита, тренутну монетарну политику.
Народ изгледа не прави разлику између економске и монетарне политике. Монетарна политика, или политика управљања новцем, је главни стуб даљег развоја и финансирања потрошње. Без независне, планиране и агресивне монетарне политике нема економског напретка ниједне земље.
Очекивати економски раст без стабилног извора финансирања тог раста, је исто као очекивати лично богаћење дизањем кредита у банци. То је сулудо.
Kako tumačiti ovu trenutnu tišinu?
U manifestu Salvinijeve lige piše:
Evro je glavni uzrok našeg ekonomskog pada: valuta koja je prilagođena Njemačkoj i multinacionalnim kompanijama, a protivna je potrebama Italije i njenih malih preduzeća. Uvek smo tražili partnere u EU kako bi pokrenuli dogovoreni i zajednički izlazni postupak. Mi ćemo nastaviti s tim, a u međuvremenu ćemo učiniti sve da budemo potpuno i sigurno pripremljeni kako bismo uspeli iz snažne pregovaračke pozicije da sopstvenim zahtevima za povratkom naše [monetarne] suverenosti.
P:S:
Otprilike da se iza brda našto krupno valja.
Za dzogovica – Nisam nikada investirao u zlato. Moj prijatelj iz energoprojektovskih dana, Ljuba Jakić, ima firmu koja se bavi legalnom prodajom zlata. Ovo je sajt firme https://www.insignitus.rs/sr/team-srbija/ljuba-jakic/, pa ako želite možete ga kontaktirati i tražiti informacije. Kao što znate, ne dajem finansijske savete i u tom smislu sam „neutralan“ i kada je zlato u pitanju. Hvala na komentaru.
Poštovani gospodine Katiću,
Postavio bih Vam jedno lično pitanje. Koji je najbolni način da se u Srbiji investira u investiciono zlato.?
Unapred hvala na odgovoru.