KAKO SE NAUČNO UPROPASTITI – tekst objavljen u septembarskom izdanju mesečnika “Srpska ekonomija”

Moderna ekonomska politika počiva na brižljivo kreiranim mitovima i teorijskim konceptima koji često ignorišu stvarnost, ili se baziraju na slabašnoj i vrlo selektivnoj empirijskoj podlozi. Od osamdesetih godina prošlog veka, ekonomska politika najvećeg broja država počiva na dva konsenzusa – na „Vašingtonskom“ i na tzv. „Novom makroekonomskom konsenzusu“(NMK). Dok se u medijima „Vašingtonski konsenzus“ ponekad i pomene, NMK se pominje mnogo ređe. I pored toga, njegove implikacije su jasno vidljive i pogubne – pogotovo za nerazvijene države.

Logika NMK-a počiva na potpunoj dominaciji monetarne nad fiskalnom politikom, kao i na apsolutnom zanemarivanju bilo kakve razvojne politike. U centru monetarne politike je cenovna stabilnost kao prioritet svih prioriteta. Kada je inflacija pod kontrolom, kada je finansijski sistem stabilan, razvoj će se svakako dogoditi delovanjem tržišnih snaga. Cenovna stabilnost se obezbeđuje inflacionim targetiranjem – zadavanjem raspona u kome se inflacija može kretati u toku godine – a potom se kamatna politika centralne banke podešava u skladu sa tim ciljem. Da bi centralna banka mogla uspešno da obavlja svoju misiju, ona mora biti nezavisna i odvojena od uticaja vlasti.

Kako fiskalna politika kroz javnu potrošnju ionako ne može podstaći privredni rast, bitno je držati budžet pod čvrstom kontrolom. (Teza o razvojnoj sterilnosti fiskalne politike provlači se kroz ekonomsku teoriju još od vremena Dejvida Rikarda.) Otuda je jedan od ključnih aksioma NMK-a da centralna banka ne sme pozajmljivati novac budžetu, ili kako se to stručno kaže, ne sme monetizovati deficit. Danas je to najveći tabu monetarne politike.

Logika je da bi lak pristup novcu, kroz „štampariju“ centralne banke, stimulisao neodgovornost vlasti, doveo do rasta budžetskog deficita i bujanja javnog duga, a time bi neminovno doveo i do inflacije. Strah od deficita je toliko veliki, da je EU – „naučno“, a kako drugačije – čak propisala da u evro zoni budžetski deficit ne sme preći tri odsto BDP-a, dok je gornja granica javnog duga limitirana na 60 procenata BDP-a.

Veza između deficita (koji se popunjava štampanjem novca) i inflacije obično se ilustruje čuvenim istorijskim primerima poput hiperinflacije u vajmarskoj Nemačkoj, ili nama bližim primerom, jugoslovenskom inflacijom iz devedesetih. Namerno se zanemaruje da hiperinflacija ne nastaje iz čistog mira. Hiperinflacija u pravilu nastaje u specifičnom ekonomskom i spoljnopolitičkom ambijentu koji je vezan za ratove i njihove neposredne posledice, i/ili za sankcije i trgovinsku izolaciju. Brojni primeri kada su centralne banke finansirale budžetski deficit i time pomagale ekonomski razvoj, jednostavno se ignorišu.

Kako je monetizacija deficita zabranjena, budžetski deficit se može finansirati samo preko finansijskih tržišta. Logika je da će finansijski akteri pažljivo analizirati ekonomsku i budžetsku situaciju svake države i da će ih podvrći tržišnoj disciplini. Budžetski „izgrednici“ će biti kažnjavani podizanjem cene duga (prinosa na državne obveznice), ili će njihove obveznice prestati da se kupuju kako bi bili naterani na budžetsku štednju. Rečju, kako su vlasti inherentno neodgovorne, finansijska tržišta postaju čuvari budžetske nevinosti.

Da li empirija potvrđuje ove logične teze? Ne.

U ovom trenutku, od sedam najrazvijenijih zemalja sveta, samo je nemački javni dug oko „naučnih“ 60 procenata BDP-a. Francuski dug je oko 100, američki je preko 100, italijanski preko 130, a japanski preko spektakularnih 230 procenata BDP-a. Začudo, ništa strašno se nije dogodilo. Ne samo da finansijska tržišta nisu prestala da finansiraju ove ogromne dugove, ne samo da je cena dugova pala uprkos rastu zaduženja, već ni inflacije (bar za poslednjih deset godina) nema ni vidiku, iako centralne banke vape za njom.

Ako je finansijsko tržište tako efikasno i ako nameće budžetsku disciplinu, očekivalo bi se da se budžetske krize ne dešavaju i da budžetski deficiti ne ulaze u astronomsku zonu. Kako je onda moguće da je Grčka, i pre izbijanja Velike recesije, dogurala do 100 procenata javnog duga u odnosu na BDP, a da su se njene obveznice i dalje kupovale? Kako je moguće da Italija već tridesetak godina živi sa javnim dugom od preko 100 procenata? Ukratko, kako je moguće da finansijska rampa nije pala onoga trenutka kada su dugovi prešli „naučnih“ 60 procenata BDP-a?

Odgovor je jednostavan. Finansijska tržišta nisu čuvari budžetske nevinosti, već su mašine za pravljenje novca – na svaki način i po svaku cenu. Da, finansijski igrači će svakako povećavati troškove zaduživanja država čija se budžetska situacija pogoršava, ali neće prekinuti finansiranje. Ovo je pogotovo vidljivo kada su u pitanju zemlje u razvoju. Put u propast ovih zemalja uvek je izdašno finansiran novcem međunarodnih finansijera … i tako do potpunog sloma.

Kako je monetizacija deficita zabranjena, kako je domaće finansijsko tržište nerazvijeno a štednja niska, zemlje u razvoju moraju pozajmljivati novac za budžet – od stranaca, naravno. To je suluda politika koja vodi u potpuno ekonomsko potčinjavanje. Ako je budžetski deficit potencijalni izvor inflacije, kako to da je deficit koji se finansira preko stranih finansijskih tržišta „dobar“ i da ne izaziva inflaciju, ali je isti takav deficit loš i generator je inflacije kada ga finansira centralna banka?

Ne postoji ni jedan ekonomski razlog da država sebi uskraćuje pravo da emituje sopstvenu valutu i da njom finansira budžet. Ako se to čini pažljivo, ako država vodi računa o svojim makro bilansima, ako vodi računa o veličini domaćih kapaciteta, ako se budžetski deficit koristi kao poluga za investicije i razvoj, tada je rizik minimalan. Konačno, i nešto veća inflacija koja se u ovakvom konceptu budžetskog finansiranja može javiti, mala je cena za ubrzani razvoj.

S druge strane, ako je država neodgovorna, ako ne vodi računa ni o čemu od onoga što je pomenuto u prethodnom pasusu, finansijska tržišta je neće i ne mogu spasite od nje same. Naprotiv, nesebično će joj pomoći da sebi nametne trajnu dužničku omču i da ostane u stanju permanentne ekonomske infantilnosti, u jadnom suživotu sa ekonomskim krizama koje će se smenjivati bez kraja i konca.