Ako ste se kojim slučajem usudili da protestujete protiv bombardovanja Jugoslavije, ako ste član komiteta za odbranu Slobodana Miloševića – balkanskog kasapina i novog Hitlera – ako kritikujete politiku lidera slobodnog sveta i negirate zvaničnu istinu o jugoslovenskim ratovima, ako niste jasno i glasno antisrpski orijentisani, zaslužili ste pravedni gnev onih osetljivih duša koje bol stradalih od srpske ruke osećaju kao sopstveni, pa čak i jače. (Čitaocu je prepušteno da u ovom tekstu stavlja znake navoda gde želi, ako to želi.)
Gornji pasus se ne odnosi na Petera Handkea. To je inventar nedela počivšeg Harolda Pintera, dobitnika Nobelove nagrade za književnost 2005. Ko pamti šta se događalo pre gotovo petnaest godina, setiće se da ta dodela Nobelove nagrade nije ni izbliza izazvala takav odijum prvosveštenika humanizma i ovlašćenih čuvara savesti čovečanstva. Te 2005. niko nije podnosio ostavke, niko nije bojkotovao dodelu nagrade, niti je Pinter igde postao persona non grata. Bilo je gunđanja, bilo je kritike piščevih političkih stavova, ali dodela Nobelove nagrade je prošla bezbolno. Ostala je upamćena samo po Pinterovom govoru u kome je oštro kritikovao američku imperijalnu politiku.
Kako to da su mnoge od tananih, osetljivih duša prespavale Pinterova nepočinstva? Bolovi su, te 2005, morali biti jači no danas, s obzirom na vremensku blizinu mračnih devedesetih. Zašto je Pinter prošao mnogo bolje nego što Handke danas prolazi?
Razlog je jednostavan – Pintera je štitila domaća javnost i duh britanske intelektualne scene. Britanci ne vole da se njihova velika imena provlače kroz blato i da se preko njihovih leđa stiču jeftini politički poeni i potvrđuje pravovernost. Britanci znaju da se Pinteri ne rađaju svakoga dana, pa ne žele da ih žrtvuju u ime dnevnopolitičkog ćara. Konačno, medijski totalitarizam mora imati i poneki smokvin list. Ukratko, Pintera je imao ko da brani, i branio ga je odmah kada su se pojavili prvi pokušaji da se pisac diskredituje zbog svojih političkih stavova.
Nije mudro kačiti se sa Britancima i to su i te, 2005. dobro znali svi koji se danas junače klevećući Handkea. Otuda su dosledno i neustrašivo iskoristili priliku da se ne oglase povodom dodele nagrade Pinteru. Isti oportunizam, isti kukavičluk u čije ime se danas razapinje Handke, koliko juče sprečio je linč Pintera.
Handke u Austriji ne uživa zaštitu koju je Pinter uživao u Britaniji, Handke u Beču nema poziciju kakvu je Pinter imao u Londonu, niti kulturna scena Austrije ima globalnu poziciju kakvu ima britanska. A bez zaštite moćnog javnog mnjenja, sezona lova je uvek otvorena. Handke je zato laka meta i broj onih koji ga brane mnogo je manji od broja onih koji ga brutalno napadaju ne birajući reči.
Napadom na Handkea oni istovremeno brane sebe i sve one monstruozne laži koje su o Srbima iznosili tokom devedesetih. Oni, koji hladnim pogledom ajkule posmatraju satiranje i patnju žena i dece u Iraku, Libiji, Siriji, Jemenu, uveravaju svet da je njihov odijum prema Handkeu uzrokovan njegovim negiranje genocida u Srebrenici. Ritualnim pranjem ruku i savesti oni poručuju – ne, mi nismo ravnodušni prema patnjama muslimana – evo, pogledajte koliko saosećamo sa njihovim stradanjima u Bosni.
No, ne treba biti nežan prema Handkeu. Kako ne mrzeti nekoga ko je darovitiji od vas? Kako ne mrzeti nekoga ko se usudio da prkosi vladajućim narativima i manipulisanom javnom mnjenju? Kako ne mrzeti nekoga ko duže od dve decenije stoički podnosi sve prljave kampanje pravovernih i … i na kraju ga čak stigne i Nobelova nagrada? A niko ne mrzi tako kao mediokriteti, zavidljivci i kukavice koje su uvek na strani jakih, uvek slede partijsku liniju, a svoj oportunizam, kukavičluk i zavist uvijaju u celofan vrline i humanosti.
Ali najtužnije deo Handkeove sage je onaj srpski. Čovek koji je podsećao nezainteresovani i ravnodušni svet da su i Srbi stradali devedesetih, te da se nevine srpske žrtve nisu međusobno poubijale, danas se žestoko kleveće i u Beogradu. Oni koji su osetljivi na svaku patnju, osim na srpsku, čekaju da se upišu u knjigu pravovernih – u knjigu žalosti zbog dodele nagrade Handkeu. Red pred knjigom je, čini se, podugačak. Rizično je da se izostane – moglo bi se primetiti tamo gde treba, a to ima posledice.
Handkeovih kritičara se niko neće sećati, jer se niko nikada ne seća ljudi iz gomile za linč. Pamte se samo hrabri i talentovani usamljenici, ovakvi poput Handkea ili Pintera. Oni su so zemlji – i kada su u pravu i kada su u krivu, svejedno.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
Za Marka B – Znam taj Hemonov tekst, kao što znam i druge tekstove koje je pisao za npr. The New Yorker, ili The New York Review of Books. Daroviti Sarajlija nije imao dovoljno poverenja u svoj dar pa je verovao da će njegovoj karijeri pomoći ako, uvek i svuda, na srpske glave bude izlivao kofe sa pomijama. Hemon je tako postao dobar Balkanac koji je nepogrešivo na liniji američkog liberalnog establišmenta i uvek gleda da ih slučajno ne razočara. Mislim da je Hemonova procena bila dobra i da mu je pomogla u karijeri. Imao sam sa njim kratku prepisku pre mnogo godina vezanu za jedna njegov tekst, pa sam otuda slobodan da malo oštrije napišem ovaj komentar.
„Pintera je štitila domaća javnost i duh britanske intelektualne scene. Britanci ne vole da se njihova velika imena provlače kroz blato i da se preko njihovih leđa stiču jeftini politički poeni i potvrđuje pravovernost. Britanci znaju da se Pinteri ne rađaju svakoga dana“
Britanci štite svoju kulturu, njena velika imena kakav je bio i Pinter. Slično Britancima, bar sudeći po Hemonovom komentaru, izgleda da je i Nobelov komitet, dodeljujući nagradu Peteru Handkeu, štitio kulturu čitave zapadne civilizacije:
„Perhaps the esteemed Nobel Committee is so invested in the preservation of Western civilization that to it a page of Mr. Handke is worth a thousand Muslim lives. (…)
For them, genocide comes and goes, but literature is forever.“
Da li verovati u autoritete i idole?
Da li je potrebna religija (koja daje odgovore) ili anti-religija (koja postavlja pitanja)?
Vernici versus Nevernici?
Svako dobro svima, pa cak i ovoj trojici dole 😉
Боштјан Зупанчич је у једном свом говору рекао у 27. минуту(https://youtu.be/Jk-Bf9esu0k) да су сви патолошки нарциси изузетни глумци и одлично играју поштењачине.
Ми их бар у Београду канвасујемо на кило, а има и за извоз. ТИР Грантовари – демонократске шпедитерске услуге.
@ Ljiljana
„Srbija ne treba da se vraća kroz vreme već da se okrene sebi u smislu da prestane da se zaluđuje da će iko ikada bilo koju od naših „nedovršenosti“ dovršavati osim nas samih. Čak naprotiv. Verovatno ima interesa kojima odlično služimo ovako „nedovršeni“.
Hoću reći – Srbija ne može po svaku cenu da pokušava da se prilagodi okruženju ako je to okruženje izuzetno neprijateljski nastrojeno. Super bi bilo zaista da možemo postati ravnopravna članica EU u dogledno vreme, ali očigledno da ne možemo.
Zašto? Koje su prepreke? Koliko nas „košta“ strpljenje? Koliko su interesi EU i Srbije podudarni? Koja je korist od pretpostavljanja interesa EU interesima Srbije? A koja je cena? Gde se nalazi Srbija u „koordinatnom sistemu“ moći današnjeg sveta? Da li postoji bilo ko, bilo gde, ko nam u ovo vreme i na ovom mestu može biti saveznik?
S druge strane, možemo se „prilagoditi“, ko što se već dve decenije prilagođavamo… i nestati. I to je sve prirodno i dešavalo se i „boljima“.. i dešavaće se tek u vremenima globalizacije.
I tačno. Država se stvara srcem, a ne pijačarskom kalkulacijom koja je ideja vodilja svake naše „modernizatorske“ inicijative.“
Ulepšali ste mi veče ovim divnim komentarom.Odavno nisam pročitao tako sažetu,a tako sveobuhvatnu i jasnu misao.Ovo su reči ispod kojih bih stavio potpis.Bravo!Ovo treba objavljivati u medijima,a ne ona vulgarna,malograđanska i otrovna naklapanja S. Basare & Company.
@Ljiljana
Očevidno je da danas u javnoj raspravi nema ni reči o tome – kako ‘balkansku paklenu mašinu’ demontirata !?
A metronom nemilosrdno nagomilava probleme koje drugi narodi u korak sa protokom diktiraju ritam promena.
Blago onim narodima koima razum stanuje u srcu …
@Ivan
„Srbija se ne može vratiti unazad kroz vreme i promeniti određene istorijske činjenice. Dvesta godina pokušaja stvoriti iole stabilnu državu se pokazalo neuspešnim. Da smo mogli da stvorimo modernu Srbiju ne bi nam je stranci stvarali odvajkada.“
Srbija ne treba da se vraća kroz vreme već da se okrene sebi u smislu da prestane da se zaluđuje da će iko ikada bilo koju od naših „nedovršenosti“ dovršavati osim nas samih. Čak naprotiv. Verovatno ima interesa kojima odlično služimo ovako „nedovršeni“.
Hoću reći – Srbija ne može po svaku cenu da pokušava da se prilagodi okruženju ako je to okruženje izuzetno neprijateljski nastrojeno. Super bi bilo zaista da možemo postati ravnopravna članica EU u dogledno vreme, ali očigledno da ne možemo.
Zašto? Koje su prepreke? Koliko nas „košta“ strpljenje? Koliko su interesi EU i Srbije podudarni? Koja je korist od pretpostavljanja interesa EU interesima Srbije? A koja je cena? Gde se nalazi Srbija u „koordinatnom sistemu“ moći današnjeg sveta? Da li postoji bilo ko, bilo gde, ko nam u ovo vreme i na ovom mestu može biti saveznik?
S druge strane, možemo se „prilagoditi“, ko što se već dve decenije prilagođavamo… i nestati. I to je sve prirodno i dešavalo se i „boljima“.. i dešavaće se tek u vremenima globalizacije.
I tačno. Država se stvara srcem, a ne pijačarskom kalkulacijom koja je ideja vodilja svake naše „modernizatorske“ inicijative.
@Ljiljana- Srbija nema izbora do da se vrati sama sebi…pa kako nam bude. Oslanjanjem na sebe i sopstvene istine smo i postali državotvorna nacija, uprkos okruženju.
Zaključak – Pro et kontra-
„Srbija nema izbora do da se vrati sama sebi…“
Logističkom regresijom opisujete vezu između sadašnjeg i prošlog stanja koje smatrate uzročno-posledično istorijski kauzalnim i kontinualno neprekidnim sazrevanjem narodne svesti o državotvornosti. Ne iznosite kategorično utemeljene činjenične iskaze, ali zaklučujete sa nejasnim iskazom…. pa kao nam bude.
Tvrdim, biće isto ako ne i gore zbog istorisko vremenske entropije povećavanja stepena unutrašnjih protivurečnih previranja i kategoričo zavisnih nedostataka plodotvornih ideja.Svemu tome je uzrok ne sagledavanje nepobitno objektivnih činjenica.
Srbija se ne možemo vratiti unazad kroz vreme i promeniti određene istorijske činjenice. Dvesta godina pokušaja stvoriti iole stabilnu državu se pokazalo neuspešnim. Da smo mogli da stvorimo modernu Srbiju ne bi nam je stranci stvarali odvajkada.
Tvrdite – „Oslanjanjem na sebe i sopstvene istine“. Tvrdim sopostvene istine nisu univerzalne ISTINE već istine koje zasenjuju realnost tragača ta istinom.
Državotvornost pri formiranju države čine presudni faktori religija državotvornog naroda, stabilnot državotvornog sloja , funkcionalan sistem vođenja države i niz drugih faktora.
Šta podrazumevati pod – uprkos okruženju? Okruženje je nezaobilazan faktir pri kreiranju politike jedne zamlje. Normalno da je bitnost tog faktora zavisna od zamlje do zemlje. Na primer velike zamlje, imperije taj faktor često ignorišu jer su imperije. Srbija taj faktor ne sme i ne može da ignoriše.
Sve ovo kad se skocka pokaže svu našu tragičnu političku realnost i nesposobnost da državu stvaramo srcem.
Nažalost ignorisati političke principe za rezulzaz imamo uvek izvesne političke promešaje. Političku paradigmu menjati da bi se spasilo šta se spasiti može.
Tarabići nas evo već sva veka opominju, ali mi ne hajemo 🙂
Apsolutno ste u pravu. Meni je krivo što sam, kao i dobar deo moje generacije, rođenih 80-tih, potpala pod uticaj ove grozne propagande, nadajući se da će po prihvatanje „istine“ kao takve, otvoriti prostor da se ista pohrani, arhivira, ostavi iza nas.
Ali avaj. Kao što su Ustaše u Jasenovcu ubijale i pokrštenu jevrejsku decu, tako ni prihvatanje bilo kakve zvanične „istine“ o ratovima u Jugoslaviji može doneti ikakve dobrobiti Srbima. Na kraju krajeva, i za Zapad i za Istok ostaćemo „mali Rusi“. Šta god prihvatili od njihovih istina i njihovih uslova, nikada neće biti dovoljno. Jer to smo što smo. A za to što smo, pre samo sedamdesetak godina, isti te „moralne vertikale“ iz određenih zapadnih krajeva propagirale su konačno rešenje.
Ali ćemo zato propasti i kao društvo i kao pojedinci pokušavajući očajnički da se odreknemo samih sebe, a to niti treba niti može da bude. Čitah upravo intervju sa Sašom Stanišićem, izbeglicom iz Bosne u Nemačku početkom 90’tih, koji je upravo osvojio najveću nemačku književnu nagradu svojim romanom „Poreklo“… I šta kaže Stanišić – poreklo je slučajnost, koje se on po svoj prilici stidi. On je Nemac, poreklom iz Višegrada.
„Na dodjeli nagrade je Stanišić pak želio da govori o jednom drugom piscu koji je prije par dana odlikovan Nobelovom nagradom. Peter Handke, kaže Stanišić, u svojim knjigama ne pominje žrtve. „Imao sam sreće da pobjegnem od onoga što Handke ne opisuje u svojim tekstovima“, rekao je Stanišić.
Njemačku književnu nagradu prihvata kao predstavnik „jedne drugačije literature koja nije cinična“ i koja „ne drži čitaoce za budale tako što poetično zaogrće u laž“, rekao je Stanišić, aludirajući na Handkea.“
Srbija nema izbora do da se vrati sama sebi… pa kako nam bude. Oslanjanjem na sebe i sopstvene istine smo i postali državotvorna nacija, uprkos okruženju.
Elem, srećna Vama Nova godina i unapred se radujem Vašim budućim tekstovima!
Srećna nova moralna i spokojna godina.
Nek nam se patriote pune kao brodovi i odišu inspiracijom. Super je Handke.
Drago mi je sto ste napisala ovaj kommentar.
Evo kraja godine, evo neobičnog teksta. Njegova početna ambivalentnost izaziva dilemu, kome se autor obraća, „gubitnicima“ ili „pobednicime“, prvoj ili drugoj Srbiji?
Srbija je raspolućena jabuka, posvađanog i razapetog naroda, duševno a i duhovno rastočena, zešće nego kod komunista, koja traži izlaz u bezizlazu globalizma. Tumara stazama i bogazama bez znakova vremena i slutnji kako dalje.
Ova katarzična vremena od nas zahtevaju samo jedan podvig, kroz kušanje istine, da mudri narodi imaju snage da postave najteže zahteve baš samima sebi,svojoj savesti i svesti, kako ne bi ubili svoju bogolikost, dok nedozreli narodi to traže od druguh.
Ako za to nemamo snage ona je izlaz da nam se nametne civilizovan staratelj dok ne odrastemo.
Sretni vam praznici,
Radi istine , gubimo (uvek) bitke – redovno – za zelenim stolovima . . . ‘93,95,18,41
Kao miroljubivi ( pacifist ) , to gledam samo kao cinjenicu . . .
Neka budemo,za promenu,pravedniji – ekonomski,socijalni.Nacionalno samo da ne preterujemo.
Montirajte još koji tenk kod marakane.
Ti isti iz Beograda su potpisali ovo:
https://www.nedeljnik.rs/beograd-ugrozava-mir-u-cg-apel-iz-regiona-koji-su-potpisali-mesic-kucan-vlasi-ceda-canak/
Da je ovo ikakva država lica koja su se otvoreno izjasnila kao izdajnici i koja svojim ličnim primerom pozivaju na zločin protiv naroda,prava i pravde,bi bila odmah izopštena iz javnog prostora,a njihovo delovanje osuđeno od intelektualnih krugova.
Ja ne znam do kada će se davati prostora orgijama ove beogradske grupe intelektualnih prostitutki.
Pozdravljam potez sina S. Basare i čestitam mu na hrabrosti i časti :
-U potpunosti se ograđujem od potpisa koji je moj otac ostavio na onom pismu. Svako može da potpiše šta god hoće, ali kad je ova glupost u pitanju, moram da se ogradim, i pored toga što je potpis lični. Puna podrška Srbima u Crnoj Gori – napisao je Basara na svom Fejsbuk profilu.