– Odgovor na tekst „Od logičkih kontradikcija do faktičkih pogrešaka i nazad“ (NIN br. 3602 9.1.2020.)
Gospodin Ljubomir Madžar ima jak poriv da polemiše sa mnom, iako obrnuto ne važi. Ne obazirući se previše na sadržaj mog teksta, Madžar ga pogrešno interpretira, pa potom, arogantno i nekorektno, polemiše sa sopstvenom interpretacijom[1].
Da podsetim čitaoce – tema mog inicijalnog teksta vezana je za ulogu i doprinos srpskih neoliberalnih ekonomista dolasku „zlatnog doba“. Tvrdio sam i da srpski neoliberali nemaju razloga da se ljute na vlast, jer se upravo njihovi ključni recepti primenjuju – uspešno se privlače strane investicije, rasprodaje se i privatizuje se sve što se može, budžet se uravnotežuje, pozicija Srbije na „Duing biznis“ listi popravljena je za 40 mesta. Uprkos tome, obećanog velikog boljitka nema, a moralo ga je biti ako su neoliberali u pravu i ako su njihovi recepti ispravni.
Madžar pokušava da uveri čitaoce da srpska akademska zajednica, pre svega njen neoliberalni deo, nije odgovorna za ekonomsku politiku i njene rezultate u poslednje dve decenije. Da li je tako?
Da se podsetimo – idejni doprinos srpskih neoliberala sadržan je u dokumentu pod naslovom „Program radikalnih ekonomskih reformi u SR Jugoslaviji“ iz 1997. Program je napravljen u ekspertskoj radionici G17 i kasnije je prihvaćen kao DOS-ov program ekonomskih reformi. Osnivač i idejni otac G17 bio je upravo Madžar koji je učestvovao i u pravljenju tog programa.
Teorijski doprinos eksperata iz G17 i Demokratske stranke nije vezan samo za idejnu i programsku sferu. Ovi akademski ekonomisti dobili su jedinstvenu šansu da svoj program sprovedu u delo budući da su godinama zauzimali sve ključne ekonomske resore u vladi.
Od njihovog delanja Madžar se danas ograđuje ovim rečima: „Iza ekonomskopolitičkih promašaja stoji manjina politički angažovanih i ostrašćenih eksekonomista a ne akademska javnost koja je prema toj politici imala manje-više dosledan kritički stav. Ulaskom u vlast Dinkić et al. prestali su da budu akademski ekonomisti a postali politički zaokupljeni delatnici, sa svim destruktivnim motivacionim impulsima koje politika u nekim okolnostima generiše.“
Kakav obrt! U svom referatu na prvom okruglom stolu o neoliberalizmu, održanom juna 2011. u Akademiji ekonomskih nauka, Madžar je govorio potpuno suprotno ovome što danas tvrdi. Diveći se ekonomistima na vlasti, svojim učenicima i saradnicima, Madžar je tada tvrdio da su upravo ti ekonomisti „najbolje što ekonomska struka ima“ i da su „najbolji među nama“. Ta izjava samo je nastavak Madžarovih razmišljanja iz decembra 2003, kada je, objašnjavajući zašto je kritika vlasti zamrla, napisao: „Najzad se dogodio i taj dugo i željno čekani politički preokret; poslednja stvar koja se u takvom spletu okolnosti mogla javiti kao ideja i poriv jeste nekakva kritika onih u koje smo godinama polagali sve nade.“
Da li je Madžar bio u pravu 2011, ili je u pravu danas? Da li, kada siđu sa vlasti, „najbolji meću nama“ postaju „ostrašćeni eksekonomisti“? Da li je Madžar (kako za sebe tvrdi) „u trajnoj opoziciji vlasti“, ili je bio njen neukusni apologeta? Da li je Madžar zaboravan, ili je samo dosledno nedosledan?
Ovde bih se zahvalio Ljubomiru Madžaru na trudu, i izašao bih iz ove besmislene, konfuzne polemike. Za ovakav tip polemike Madžar je sam sebi dovoljan. Madžar iz 2020. bi tako mogao polemisati sa Madžarom iz 2011. Madžar, do juče profesor planiranja privrednog razvoja, mogao bi polemisati sa Madžarom, ljutim protivnikom svakog planiranja i perjanicom srpskog neoliberalizma. Madžar, do juče marksista, danas bi mogao polemisati sa Madžarom, koji je u međuvremenu postao sledbenik Karla Popera. U takvoj polemici Madžar bi se suočio sa neukusno nadmenim protivnikom, ali u toj borbi intelektualnih titana Madžar bi zasigurno pobedio.
Onima koje makroekonomija interesuje, možda su poznati moji stavovi o mestu i ulozi države u ekonomskom razvoju ubogih zemalja. Ali, kako oni nisu bili tema mog teksta u NIN-u, ovde ih nisam ponavljao. Svi tekstovi na tu temu se mogu naći na mom blogu i otvoreni su za kritiku i polemiku.
[1] Kako bih izbegao eventualne optužbe za grubu i paušalnu diskvalifikaciju gospodina Madžara, ovde dajem primere pogrešnih interpretacija mojih stavova. Ovaj deo nisam objavio u NIN-u kako ne bih trošio prostor i zamarao čitaoce.
Kako Madžar interpretira moj tekst, a šta u mom tekstu zaista piše:
Primer br. 1
Uporno uveravajući čitaoce da se u tekstu https://nkatic.wordpress.com/2019/11/30/doprinos-srpskih-ekonomista-dolasku-zlatnog-doba-tekst-objavljen-u-nin-u-28-11-2019-pod-naslovom-trazili-ste-gledajte/ bavim ulogom države u privrednom razvoju, Madžar piše :
„Prvo valja podsetiti na ranije istaknutu protivrečnost između insistiranja na neposrednom državnom angažovanju u privredi, ilustrovanog njegovim formulacijama kako država može preduzimati „…konkretne upotrebljive razvojne mere, korisne u vođenju ekonomske politike“ – podvukao Lj. M.), a s druge strane time što aktuelnu politiku kvalifikuje kao kolosalni promašaj.“
Sumirajući neoliberalni credo (uz nešto ironije) napisao sam:
„Rečju, država treba da bude što manja, treba da uređaje ambijent, ali ne treba da se meša u privredne tokove koje treba prepustiti slobodnom tržištu. U tom smislu, bilo kakav oblik državnog intervencionizma je nepotreban, i još gore, štetan. A kako država ne treba da se meša, domaći ekonomisti strogo vode računa da slučajno ne predlože kakve konkretne, upotrebljive razvojne mere koje bi vlasti mogle da koriste u vođenju ekonomske politike.“
U pasusu na koji se Madžara poziva nema insistiranja na neposrednom državnom angažovanju u privredi, jer to i nije tema teksta. U pasusu je samo dat opis baznih postavki neoliberalizma.
Primer br. 2
Madžar u svom tekstu piše:
„U svom odgovoru Katić tvrdi da nije ni za kakav etatizam, pa ostaje nedoumica o tome kakva je zapravo njegova pozicija.“
Ja nigde u tekstu ne tvrdim da nisam ni za kakav etatizam, već samo naglašavam da uloga države nije tema mog teksta. Ovo je moj citat koji Madžar pogrešno interpretira:
„Moj tekst nije „pledoaje“ u prilog intervencionizma i ne bavi se ulogom države u ekonomiji. Madžar je izmislio temu i pripisao je mom tekstu kako bi našao razlog da iznova piše o državi i njenoj ulozi, nemilice trošeći prostor na nešto čega u mom tekstu nema.“
Primer br. 3
Madžar dalje objašnjava čitaocima:
„Nakon što je u prethodnom tekstu prozvao državu što je podlegla neoliberalnoj napasti i upropastila privredni rast, Katić je u ovom drugom tekstu gromko hvali, pa je ta njegova apologija čak izvučena u samo zaglavlje teksta: te uravnotežen budžet, te smanjila javni dug (sam dug u stvari nije smanjen nego količnik duga i BDP-a), te popravila mesto na Doing Business listi, te…“
Da vidimo kako izgledaju moje „gromke“ hvale i apologija:
„Srbija je poslednjih godina uravnotežila budžet, smanjila je učešće javnog duga u BDP-u, unapredila privredni ambijent i za 40 mesta popravila položaj na „Duing biznis“ listi i postala je globalni šampion u privlačenju stranih investicija i … i nikakvog spektakularnog privrednog rasta nema. Ako su srpski neoliberali dobro identifikovali ove ključne faktore razvoja, BDP Srbije i standard građana bi morali rasti mnogo brže.“
Ovde nije reč o „gromkoj“ hvali države, već o ukazivanju da standardni neoliberalni recepti ne dovode do velikog privrednog rasta, kako su oni obećavali.
Primer br. 4
Madžar svoj tekst završava ovako:
„Ovaj tekst mora da bude okončan ukazivanjem na jednu Katićevu krupnu faktičku neistinu. Ja ne samo da nisam posredstvom G17 učestvovao u vlasti, nego sam G17 napustio neposredno nakon oktobarskog preokreta.“
Nigde u mom tekstu ne piše da je Madžar učestvovao u vlasti. Kako ta „krupna faktička neistina“ izgleda u mom tekstu:
„Od okobarskih promena 2000. ključnu ulogu u formulisanju ekonomske politike imali su ekonomisti okupljeni u G17+ i u Demokratskoj stranci, sa ponekim inostranim pojačanjem i uz snažno sufliranje stranih mentora. Svi ovi ekonomisti su dolazili ili sa univerziteta, ili iz ekonomskih instituta. Madžar bi kao osnivač i idejni otac G17 to morao znati. Njegov asistent, g. Mlađan Dinkić, bio je najuticajniji kreator ekonomske politike od 2000. do 2012.“
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
Za Miloša – Da, neoliberalizam je iza maske slobode autoritaran i otuda simpatije koje su i Hajek i Fridman, na primer, imali prema čileanskom fašisti. Ali ovo što se događa poslednjih 15 godina bi iznenadilo i Hajeka, da je živ. Meni je Hajek bio antipatična figura, ali verujem da bi i on bio protiv intervencionizma kakav se danas sprovodi.
The basic principle of a free society, that the coercive powers of government are restricted to the enforcement of universal rules of just conduct, and cannot be used for the achievement of particular purposes, though essential to the normal working of such a society, may yet have to be temporarily suspended when the long-run preservation of that order is itself threatened. (Law, Legislation, Liberty; pg. 124).
Poenta je to da je neoliberalima to oduvek bilo jasno da je država po prirodi stvari uvek uključena u ekonomiju – jedino pitanje je kako, odnosno u čijem interesu. Zato su i bili „neo“, što su smatrali da država treba aktivno da stvara tržišni poredak budući da on neće nastati spontano. A small state retorika je ideološki napad na državu blagostanja i mamac za neoprezne kritičare. Neoliberalizam je anti-demokratski i autoritaran ne samo u praksi, već i u teoriji.
Za Miloša – Ovo što, na primer, gledamo danas, to nije odbrana tržišta. To je destrukcija tržišta i njegovih zakona. Grupe mangupa spasavaju svoje drugare i to rade sistematski već decenijama i tako potpuno kompromituju tržište. Jedna minijaturna manjina se sistematski izruguje ostatku sveta. Npr. Credit Suisse i danas planira da isplati sve obećane bonuse svojim zaposlenima. Itd. To što kažete da Hajek kaže se ne odnosi na ovo što se od 2008. do danas dešava. Ako mislite da se to ipak odnosi i na događaje u poslednjih 15 godina, možete li mi reći gde ste to našli kod Hajeka? Slobodnog tržišta odavno nema, postoje samo laži o slobodnom tržištu.
Jaka država i slobodno tržište, to je neoliberalizam. Kada je Tržište ugroženo, liberalna država ima obavezu da ga brani makar morala da suspenduje svoje liberalne principe. Hajek to otvoreno kaže. Razlika što je to danas postalo permanentno vanredno stanje – od policijskih pendreka, elektronskog nadzora do periodičnih bejlauta i novih cikulusa štednje. Dihotomija država/tržište nikada imala smisla.
Za Andreja – Da budem iskren, ne bi smetalo da živim na teret poreskih obveznika, ali me je život, od prvog radnog dana, odveo na drugu stranu. G. Madžar bi, u svoju odbranu, mogao da kaže da je, na kraju karijere, radio u privatnom sektoru na univerzitetu braće Karić. Hvala na komentaru.
Uvek interesantno kada (neo)liberalizam zastupa profesor koji je ceo vek ziveo na budzetu, dok isti kritikuje ekspert koji je ceo vek proveo u privatnom sektoru izlozen realnom trzistu :-). Pri tome ovaj prvi nikada nije ni probao da zivi u skladu sa svojim verovanjima, dok drugi nikada nije pokazao zelju da zivi na racun poreskih obveznika…. Barem ne da ja znam….
За Ивана – Полемика је пре свега потпуно промашена и почива на погрешној интерпретацији текста који је послужио као основ за полемику. На таквој основи се не може смислено полемисати. Хвала на коментару.
Сматрам да полемика између господина Катића и професора Маџара није идеолошка већ концепцијска.
Овај мој став подупирем Милановићевим виђењима два модела капитализма.
Занчи полемичари заговарају Капитализам као универзалну идеју само је ствар у начинима организације и колико држава се уплиће у економију.
Више о томе у https://www.standard.rs/2020/01/17/bitka-za-buducnost-globalne-ekonomije/
Милановић сугестивно тврди:
Истина је да капитализам неће никуда отићи и да данас практично нема озбиљних конкурената. Друштва широм света прихватају дух конкуренције и предузетништва усађен у капитализам, јер без њих доходак опада, сиромаштво расте, а технолошки напредак се успорава. Стварне битке данас се воде унутар капитализма, између његова два супротстављена модела.
Та два типа капитализма – са Сједињеним Државама и Кином као најпознатијим представницима – неизбежно стоје у конкурентском односу.
Азија, западна Европа и Северна Америка, на које отпада 70 одсто светског становништва и 80 одсто светског производа, непрестано су у контакту кроз трговину, инвестиције, кретање људи, трансфер технологија и размену идеја. Такве везе и сукобљавања подстичу конкуренцију између Запада и делова Азије, што додатно продубљује разлике између прихваћених модела капитализма. Будућност глобалне економије одредиће надметање између ова два његова вида – а не сукоб капитализма и неког алтернативног економског система.
Капитализам нема конкуренције, али његова два модела нуде значајно различите облике организације политичке и економске моћи у друштву. У политичком капитализму политичке елите добијају више аутономије у замену за високе стопе економског раста за најширу популацију. Економски успеси Кине довели су у питање доктрину прихваћену на Западу која учи да су капитализам и либерална демократија нужно узајамно повезани.
П:С:
На основу горњег закључка дајем предност Небојши Катићу.
@Kum
„Učitelj je bio govorio o Golgoti. Biblijsko izlaganje o patnjama i
umiranju Spasiteljevu još je iz najranijeg doba ostavljalo na mene dubok
utisak. Ponekada bih, kao mali dečko, o Velikom petku, pošto bi moj otac
pročitao povest o stradanju, živeo svom dušom i potresen u tom patnički
lepom, bledom, avetinjskom, a ipak ogromno živom svetu, u Getsemanskoj bašti
i na Golgoti; a pri slušanju Stradanja po Mateju, od Baha, mračno snažan
patnički sjaj ovog tajanstvenog sveta preplavio bi me svim mističkim jezama.
Još i danas nalazim u toj muzici, i u „Actus tragicus“, suštinu sve poezije
i sveg umetničkog izraza.
Na kraju toga časa reče mi Demijan zamišljeno:
– Tu ima nešto, Sinklere, što mi se ne sviđa, Pročitaj ponovo tu priču i oprobaj je ti sam, ima tu nečeg što je bljutavo. Naime, ta stvar s dvojicom razbojnika. Veličanstveno je to kako tri krsta stoje na bregu jedan do drugog! Ali sad ta sentimentalna priča iz knjiga starostavnih o čestitom razbojniku! Najpre je bio zločinac i počinio je prestupe, bog će ga sveti znati šta, sve, a sada se raskravljuje i svetkuje takve plačevne svečanosti popravljanja i kajanja! Kakva smisla, molim te, ima takvo kajanje na dva koraka pred grobom? I to opet nije ništa drugo nego prava popovska priča, sladunjava i nepoštena, premazana
dirljivošću i sa visoko poučnom pozadinom. Kad bi danas morao da izabereš za
prijatelja jednog od ta dva razbojnika, i kad bi .morao promisliti kome bi
od te dvojice mogao radije pokloniti poverenje, onda pouzdano to neće biti
taj plačevni čovek koji se preobratio. Ne, izabrao bi drugog, taj je čovek,
i on ima karakter. Mari on za preobraćanje koje u njegovom položaju može
biti samo lepa priča! On ide svojim putem do kraja, i ne odriče se kukavički
u poslednjem trenutku đavola koji mu je morao dotle pomagati. To je
karakter, a Ijudi od karaktera prolaze rđavo u biblijskoj priči.“
(Herman Hese: „Demijan“)
Dobro je da izbegavate te besmislene „polemike“ sa g. Madzarom.Mislim da je Madzar covek koji je posluzio svojoj svrsi,mozda je grobo receno ali tacno,kao koristan idiot interesima Zapada u Jugoslaviji i Srbiji.Ja razumem da je neko manje ili vise pametan.Razumem da je neko zao,neko los,a neko dobar.Ali ono sto u mojim ocima degradira coveka je nedostatak osecaja casti.Da citiram Spenglera:
„Основни појам сваког живог обичаја је част. Све друго – верност, смерност, храброст, витештво, самоконтрола, одлучност – све је већ укључено у тај појам. А част је ствар крви, не разума. Част сталежа, породице, човека и жене, народа и отаџбине, част сељака, војника, чак и бандита – значи да живот једне личности има извесне вредности, да има историјски ранг, одстојање, племство.“
A g. Madzar,na zalost,na tako zaprepascujuce brutalan nacin pokusava da zrtvuje svoje ideolosko dete,gospodina Dinkica i ne samo njega vec i svu svoju ideolosko decu od G17 do SNS-a.Zasto sada na kraju ne ostane dosledan sebi?Zasto ne kaze-da,ja Ljubomir Madzar sam svim svojim bicem stajao iza ideja koje su moja ceda sprovodila u delo? Mozda je sve bila greska,ali sam ja u to verovao i iza toga stojim!
I ja bih takvog Madzara,iako se ne slazem sa njim,postovao.
Za Sladimira – Mali prilog za „Težinu lanaca“ je sniman pre više od 6 meseci. Odlazak u penziju ne znači da ste nužno za starački dom😀. Hvala na komentaru.
Прочитао сам други одговор професора Маџара, али ћу коментар на њега оставити овде.
Колко сам ја схватио, професор тврди како се у Србији заправо не спроводи неолиберална политика, јер се држава и власт у све мешају. Дају подстицаје, намештају тендере (углавном странцима), уплићу се у правни систем (отуд критика да не постоји „правна држава“, ма шта год то значило), итд.
Професор је донекле овде у праву. У Србији је на власти „екипа“ која више прати Кејнза него Адама Смита. Али Професор такође и прави кардиналну грешку, сматрајући да неолиберали имају некакве везе са класичарима економског либерализма.
Неолиберали немају НИКАКВЕ везе са класичним либералима. Једини циљ неолибералне економске политике је економско, морално, социјално и свако друго убиство несрећне државе над којом се та политика спроводи. Начин на који се то ради је надасве познат и примењиван је дуго година:
1) Тотална либерализација тржишта, укидање царина.
2) Забрана емисије сопственог новца за потребе намирења буџетских издатака или дугова.
3) Распродаја националног блага земље. Велики привредни гиганти се постепено уништавају и продају (приватизују) за сићу, најчешће странцима или људима подобним власти.
4) Уништење финансијског сектора и банака у домаћем власништву. Домаће банке се истискују и замењују их стране, обично банке из земаља „главних трговинских партнера“.
5) Свођење војске на експонент страног утицаја и фабрику муниције за оног ко највише плати.
6) Уништавање синдиката и претварање средње класе у социјалне случајеве.
7) Гушење здравства и вештачко дизање цена лекова.
И бројне друге „предности“ неолибералне економије. Као што се да закључити, за неолиберале није битно да ли ће власт ићи Кејнзовим или Смитовим путем, то је апсолутно свеједно. Они су ту да одраде посао и обезбеде да се горе наведене тачке остваре.
Према томе, Професор Маџар је и овај пут промашио тему, и успут поново пропустио да извуче важну поуку из текста господина Катића. Либерали, они прави на које се Професор позива, би сигурно били гласнији у својој критици према неолибералима од нашег домаћина.
Поздрав.
„Madžar, do juče profesor planiranja privrednog razvoja, mogao bi polemisati sa Madžarom, ljutim protivnikom svakog planiranja i perjanicom srpskog neoliberalizma. Madžar, do juče marksista, danas bi mogao polemisati sa Madžarom, koji je u međuvremenu postao sledbenik Karla Popera.“
Više o tome npr. u odeljku „4. O KATIĆU KAO AGITPROPOVCU I O MADŽAREVOM PUTU ZA DAMASK“ teksta „O NEOLIBERALNOM ANALITIČKOM METODU: Superiornost logike i konstrukta nad empirijom“, iz 2016. godine:
https://nkatic.wordpress.com/2016/11/04/o-neoliberalnom-analitickom-metodu-superiornost-logike-i-konstrukta-nad-empirijom/
Katiću,sama činjenica da imate energije da ulazite u besmislene polemike sa „uglednim“ profesorom,ukazuje da još uvek niste za penziju,a čini mi se da ste u jednom od komentara spomenuli da bi trebalo u decembru da se penzionišete.
Uzgred,videh u najavi da ste jedan od učesnika dokumentarca „Težina lanaca 3“,Borisa Malagurskog.