– Moj odgovor na tekst „Da je ćutao, ostao bi filozof“ (NIN br. 3605 30.1.2020.)
Milić Milovanović, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i član G17, kolegijalno je stao u odbranu Ljubomira Madžara od mojih, kako je napisao, „blasfemičnih“ napada. Kao novi učesnik u polemici iznudio je moj odgovor i time produžio ovu besmislenu, digresivnu i repetitivnu polemiku. Da je polemiku pažljivije pratio, Milovanović bi bio oprezniji i možda ne bi propustio priliku da se ne oglasi.
Milovanović obaveštava čitaoce da sam u nedostatku argumenta „prešao na polemiku ad hominem“ i da sam izneo više netačnih tvrdnji. Iako to nije bila suština polemika, Milovanoviću je najviše zasmetalo moja usputno zapažanje da je Madžar dosledno nedosledan u svojim stavovima. U skladu sa tim, Milovanović svojim tekstom pre svega brani lik i delo Ljubomira Madžara, ali mu nije učinio uslugu.
Madžareve velike ideološke transformacije Milovanović objašnjava time „da svaki naučnik tokom karijere razvija svoja naučna shvatanja, pri čemu ni Ljubomir Madžar nije izuzetak.“ To je naravno tačno, ali Madžarev put od profesora planiranja privrednog razvoja do najangažovanijeg i najoštrijeg neoliberala na domaćoj sceni je teško objasniti samo razvojem naučnih shvatanja. Tu nije reč o evolutivnom procesu, već o revolucionarnoj promeni pogleda na ekonomiju i društvo.
Nekritička Milovanovićeva odbrana Madžara najbolje se vidi u njegovom pokušaju da negira čak i Madžarev marksistički period. Pa ni sam Madžar ne negira da je bio marksista i to priznaje u jednoj ranijoj polemici sa mnom: „Najiskrenije, prizvao mi je [N. Katić] u sećanje rukovodioce agitpropa … Takvi su mi iz osnova preokrenuli sliku sveta i učinili da dobru trećinu života provedem sa verom u marksističku himeru.“
Milovanović ponavlja Madžarevu tvrdnju da se ekonomisti „nisu mnogo pitali kada su donošene ključne odluke …“ Ovo je faktografski netačno, bar kada su u pitanju događaji od 2000. Ne samo da su se ekonomisti pitali, već su kao ideolozi, predsednici vlade, potpredsednici, ministri, guverneri i savetnici donosili ključne odluke i upravljali ekonomskom sudbinom zemlje. Pri tome, gotovo svi su oni pripadali univerzitetskim i institutskim strukturama, istoj ili sličnoj školi mišljenja, pa čak i istim interesnim grupama. Negirati danas ove lako proverive činjenice i pilatovski prati ruke je nerazumno – istorija se ne može obrisati gumicom zaborava.
Verovatno u pokušaju da očuva „akademsku čistotu“ članova G17, Milovanović tvrdi da niko od njih, osim gospodina Dinkića nije učestvovao u vlasti. Nažalost, čak ni to nije tačno. Podsetio bih Milovanovića da su u vlasti od 2000. na različitim funkcijama u Srbiji (uključujući tu i Narodnu banku), pored Dinkića učestvovali još neki članovi iz G17 – gospoda Bojan Dimitrijević, Boško Živković, Dušan Vujović i Jovan Ranković (kao član savezne vlade.)
Madžar je mudrije od Milovanovića pokušao da relativizuje direktnu ulogu ekonomista u kreiranju ekonomskog sistema, tako što „onih par“ delatnika (za koje priznaje da jesu učestvovali u vlasti) on naziva „ostrašćenim eksekonomistima sa destruktivnim motivacionim impulsima.“ U iskrenost Madžarevog suda bi se možda i moglo poverovati, da za nevolju, Madžar te iste ljude sve do 2012. nije proglašavao „najboljim među nama“, „najboljim što ekonomska struka ima“ i ljudima „u koje smo godinama polagali sve nade.“ Šta je dovelo do ovakvog vrednosnog preokreta i kako ga Milovanović objašnjava? Da li on misli da se i to može podvesti pod razvoj naučnih shvatanja?
Uzgred, i najmanje važno, Milovanović kaže i da sam optužio Madžara da je učestvovao u vlasti. Ne, nikada nisam rekao da je Madžar učestvovao u vlasti, i toga nema u mojim tekstovima. To je nekorektna Madžareva tvrdnja koju Milovanović samo poslušno ponavlja, ne proveravajući je.
Učešće u vlasti nije nikakav greh po sebi. Promena mišljenja, stava ili ideologije nije svetogrđe i može biti deo intelektualnog sazrevanja. Postoje, međutim, ljudi čije se sazrevanje ogleda u prepoznavanju trenutka u kome treba promeniti stav i zauzeti neki drugačiji, možda korisniji. Istorija Srbije puna je takvih, a čini se da ih je najviše upravo u ekonomskoj i političkoj sferi. Bojim se da ta i takva mentalna fleksibilnost i takav “razvoj naučnih shvatanja” nisu doneli sreću Srbiji.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
Nema previše smisla nadgornjavati se sa ovom dvojicom ur-staljinističkih oportunista (trenutno „neoliberala“, juče „marksista“) koji novac nikad nisu ni prineli ustima, jer kao što ste i sami konstatovali, njihova sigurna kuća i trajno opredeljenje je prosjačka torba nezahvalnog i korumpiranog naroda, tkz. budžet RS. Sa tih komotnih olimpijskih visina lako je telaliti lažna jevandjelja, makar ona bila i ontološki opoziti, i braniti „žrtve marksistickih himera“ u slobodarskom Špringerovom NIN-u. I ko LJ.M. garantuje da nije opet žrtva, ovaj put neolib himere?
Свака част г. Катићу! Право у брк!
Živo me zanima da li će, nakon ovako podrobne Antonićeve analize, Pančić proceniti da mu je možda ipak pametnije da ne propusti priliku da se o NIN-ovoj nagradi više ne oglašava:
http://www.nspm.rs/polemike/polemika-povodom-nin-ove-nagrade.html
@Nenad – „Učešće u vlasti nije nikakav greh po sebi. Promena mišljenja, stava ili ideologije nije svetogrđe i može biti deo intelektualnog sazrevanja. Postoje, međutim, ljudi čije se sazrevanje ogleda u prepoznavanju trenutka u kome treba promeniti stav i zauzeti neki drugačiji, možda korisniji. Istorija Srbije puna je takvih, a čini se da ih je najviše upravo u ekonomskoj i političkoj sferi. Bojim se da ta i takva mentalna fleksibilnost i takav “razvoj naučnih shvatanja” nisu doneli sreću Srbiji.“
Jedan dubok i dosta uverljiv stav. Pokušaću da ga nadgradim i produbim.
Do sada u istorijskom kontekstu Srbija i narod su imali tako burnu i kompleksnu istoriju satkanu od mnogo protivurečnih prožimanja koje u zadnja dva veka nismo mogli baš racionalno rašavati u povoljnim vremenskim ritmovima. Ti vremenski ritmovi su bili, ako ih je uopšta i bilo, kratki a naš kolektivni intelek nije dorastao tim izazovima. Verovatno da i drugi narodi ne bi bolje prošli. Osnovni uzrok je, verujem, što smo se našli na vetrometini globalnih civilizacijskih bura, koje su nas surovom silom gurali u naričje drugih jačih i spremnijih da u datom trenutku konstruišu bolji izbor kuda i kako.
Lep primer je Švetska, njihov narod je imao jednostavniji i prostiji istorijski algoritam. Uspevali su kroz jednostavnije istorijske izazove da bolje reše svoje probleme jer su problemi bili kud i kamo prostiji, i tako na vreme otklone nagomilavanje istih.
Evo kod nas tek u 21 veku dolazimo do pitanja, koko pomiriti božije i državno?.
Crkva uzuma istorijiski kompas u svoje ruke, a narod videvši da politika ne može da se nosi sa objektivnim problemima, masovno sledi pastire sa nadom i verom u Boga.Narod se nada da će nihova muka početi polako da se reševa bez krvi, nasilja i sukoba. To samo pokazije svu težinu objektivizacije i upitanosti koju nam istorija nameće kroz sukob svetovnog i religioznog, nadamo se nekom rešenju koje nije u našoj svetovnoj moći, kako ga rešiti.
Ovaj put postavlja jednu opasnu upitanost – KAKO I KUD DALJE – , i to istorijski i iskustveno rađa nove podele koje su nam najveći neprijatelj.
Jedno se može zaključiti, ovaj istorijski trenutak je vrh izvoda svih protivurečnosti koje su sazrele za razrešenje inače nam sledi kolaps ………..
Pozdrav,
„Učešće u vlasti nije nikakav greh po sebi. Promena mišljenja, stava ili ideologije nije svetogrđe i može biti deo intelektualnog sazrevanja. Postoje, međutim, ljudi čije se sazrevanje ogleda u prepoznavanju trenutka u kome treba promeniti stav i zauzeti neki drugačiji, možda korisniji. Istorija Srbije puna je takvih, a čini se da ih je najviše upravo u ekonomskoj i političkoj sferi. Bojim se da ta i takva mentalna fleksibilnost i takav “razvoj naučnih shvatanja” nisu doneli sreću Srbiji.“
Proces „intelektualnog sazrijevanja“ traje godinama. Dobra stvar je sto ih ne kosta nista dok „intelektualno sazrijevaju“.
Drzavni budzet je zakon.
Za Jovana T. – Verujem da na Ekonomskom fakultetu ne misle svi isto, ali ne bi bilo pametno, pa ni kolegijalno, da neko podržava mene koji sam outsajder i ne pripadam akademskoj strukturi. Srećom, ovo nije 1948, pa izjašnjavanje nije ni potrebno. Hvala na komentaru.
Ima li profesora na Ekonomskom fakultetu u Beogradu koji bi podržali vas g. Katiću?
Dinkić je postao sinonim za sve ekonomske nedaće, tj. za potrošenu nadu i očekivanje onih koji su se naivno nadali da će odlazak Miloševića i konačni dolazak „stručnosti“ preporoditi Srbiju.
Istina za volju, teško da će, kod nas sigurno, istorija naći nekog ekonomsitu koji je imao toliko lične sreće i opšte nesreće da se nađe na najznačajnijim funkcijama u kontinuitetu neke države. Ako zanemarimo ličnu korist, do koje je njemu izvesno najviše stalo, Dinkić će biti upamćen kao jedna nesrećna figura koja je omogućila dalji razvoj svakovrsne površnosti, tj. ne samo destrukciju njegove ekonomije nego i države.
Možda bi „branitelji struke“ nikako priznali javnosti da im modeli nisu dobri, ali kako će sebi. Posebno ne na zalasku profesionalnih karijera i života.
Propuštena prilika… hahaha! Očito niste greškom notara Britanac, gospodine Katiću!
Za Aleksandra – Hvala na lepim rečima. Ako gospodin Madžara pročita Vašu pohvalu mojoj erudiciji, ukoriće Vas. On voli da objašnjava, citirajući pok. M. Prokopijevića da: “Ljudi oskudnog znanja nikada neće biti za liberalno shvatanje sveta, jer u takvom svetu se prolazi po rezultatima, a ne prema diplomi, pripadnosti klanu ili poslušnosti.“ Madžar objašnjava odakle potiče slabo razumevanje stvarnosti kod ljudi poput mene: „Pošto se nisu dovoljno udubili u ogromnu, reklo bi se skoro beskrajnu literaturu o liberalizmu, kod njih se nije pojavio onaj tipični imperativ tačnog poimanja koji neizbežno sledi iz temeljnog poznavanja neke stvari.“
Za busola za Srbiju – Ne, nisam zaboravio g. Labusa, jer pominjem u tekstu i potpredsednike vlade. Nosio sam se mišlju da poimence navedem sve ekonomiste koji su bili u vlasti, ali sam to „sačuvao“ za sledećeg branioca struke. Zanimljivo je i promiče kako se preko g. Dinkića, kao žrtvenog jarca, struka pere. G. Milovanović pominje samo njega. Hvala na komentaru.
Možda ste slučajno zaboravili Labusa. On je pre nego što mu je Dinkić oteo G17 bio alfa i omega tog pokreta na vlasti.
Ima tu još onih koji su radili po domaćim institucijama na koja se dolazi političkim putem, odnosno onih koji su medijski to pratili i opravdavali.
Sjajan i argumentovan ,oštar a civilizovan odgovor kakav samo gospodin KAtić može skrojiti .Kažem nisam od g.Katića video većeg eruditu za pre svega ekonomska pitanja a i mnogo toga drugog.Specifična osoba iza koje je nesumnjivo veliki rad i trud čitanje,čitanje ,čitanje miliona stranica i analiza.Iako ne treba težiti idolatriji ali je za mene g.Katić Bog.Pozdrav
Nebojsa, ove diskusije su demonstracija talenata i nista vise. Primetio bih da Srbija nije stradala zbog manjka talenata vec zbog njihove pogresne, narcisisticke upotrebe. Zabluda je da je talenat svrha samom sebi a njegov maksimalni izrazaj svrha zivota i odlucujuci izvor srece. Nije svrha talenta njegova maksimalna iskoriscenost, po svaku cenu, vec da sluzi u proizvodnji dobra a poznato je da maksimalna proizvodnja dobra trazi i koriscenje raznovrsnih talenata. Ove diskusije potvrdjuju da Sotona obuce zlo u dovoljno dobra da izgleda kao dobro, pa se ekonomisti i ostali svadjaju u borbi za dobro. Kao sto je car Konstantin ugasio motivaciju borbe za hriscanske ideje davajuci njegovim nosiocima vlast i novac, tako je i Srbija ugusila dobro davajuci vec dva veka subvencije za SPC da narod i intelektualnu elitu efektno uskrate za znanje o elementarnim duhovnim fenomenima i djavoljim spletkama.