U Londonu je 24. februara ove godine počeo sudski proces u kome se odlučuje da li će Džulijan Asanž, prvi čovek „Vikiliksa“, biti izručen američkim vlastima po osnovu optužbi za špijunažu. Kako god engleski sud da odluči, slučaj Asanž će ostati trajno svedočanstvo o zloupotrebi pravnog sistema u državama koje se obično navode kao uzori vladavine prava.
Kolumna ne daje prostor da se hronologija Asanžovih muka detaljno opiše. Zainteresovani čitaoci o tome mogu naći dovoljno informacija u dugom, šokantnom intervjuu koji je profesor Nils Melcer, specijalni izvestilac Ujedinjenih nacija za torturu, dao švajcarskom internet magazinu „Republika“ (https://www.republik.ch/2020/01/31/nils-melzer-about-wikileaks-founder-julian-assange).
Lov na Asanža počinje avgusta 2010, odmah pošto je „Vikiliks“ dokumentovao ratne zločine američkih trupa u Iraku. Asanž je boravio u Švedskoj, i tu počinje njegov progon koji traje već gotovo deset godina. Na bazi bizarnih optužbi dveju žena sa kojima je Asanž imao bliske susrete seksualne vrste, švedske vlasti su konstruisale priču o Asanžu kao silovatelju i pokrenule istražni postupak, falsifikujući pri tome zapisnik sa saslušanja jedne od „oštećenih“. Da je reč o konstrukciji sledi iz činjenice da „oštećene“ uopšte nisu optužile Asanža za silovanje – ceo slučaj se vrteo oko (ne)upotrebe kondoma tokom konsenzualnog seksa. (Možda ćemo jednog dana saznati i da li su se „oštećene“ našle u krevetu sa Asanžom zadovoljstva radi, ili se jedna od njih tu zatekla državnim poslom.)
U slučaju Asanža nije neophodno ekspertsko poznavanje prava da bi se razumele razmere zloupotrebe zakonskih procedura i korišćenja prljavih trikova. Proces je prolongiran devet godina, iako se mogao okončati u par nedelja, i bez posledica po Asanža. Čini se da je postupak vođen sa namerom da se slučaj Asanž drži otvorenim koliko god je Amerikancima potrebno da pripreme optužnicu i da zatim zatraže njegovo izručenje. Deo te strategije je i stalno odugovlačenje tužilaštva da sasluša Asanža u vreme dok je još boravio u Švedskoj. Da je priča o silovanju bila farsa jasno je iz njenog epiloga – posle devet godina tobožnje istrage, švedsko tužilaštvo novembra 2019, gle, odustaje od podizanja optužnice. U tom trenutku Asanž je već u britanskom zatvoru, a američke vlasti su podnele zahtev za njegovu ekstradiciju. Uslužni i suvereni Šveđani su svoj posao dobro obavili.
Da će američke vlasti podneti zahtev za ekstradiciju Asanža znalo se još od 2012. On se tada sklanja u London, ali švedske vlasti su već izdale nalog za njegovo hapšenje i za izručenje Švedskoj. Asanž je uhapšen u Londonu, a zatim je posle plaćene kaucije pušten iz zatvora kako bi sačekao odluku engleskog suda na švedski zahtev za ekstradiciju. Za to vreme, Šveđani ne žele da ispitaju Asanža ni putem video-linka, niti da ga saslušaju u Londonu, a ne žele ni da izdaju garanciju da Asanž neće biti isporučen američkim vlastima ako se vrati u Švedsku.
Da bi izbegao izručenje Švedskoj pa zatim američkim vlastima, Asanž se u Londonu sklanja u ambasadu Ekvadora koja mu daje i azil i državljanstvo, i tu provodi sedam godina u efektivnom kućnom pritvoru. Kada je u suverenom Ekvadoru došlo do smene vlasti, Asanžu je oduzeto ekvadorsko državljanstvo i ukinut mu je azil. Od aprila 2019. godine Asanž je u britanskom zatvoru u uslovima za koje oni koji su ga posetili kažu da su veoma teški i da su deo psihološkog rata proti Asanža.
Osnov za hapšenje Asanža u Londonu je činjenica da je on očajničkim bekstvom u ekvadorsku ambasadu prekršio uslove svog boravka na slobodi iz 2012, dok je čekao odluku suda o izručenju. Budući da je samo sedam godina proveo u efektivnom pritvoru, engleski sudija ga milosrdno, posle duže rasprave od čitavih 15 minuta, osuđuje na dodatnih 50 nedelja strogog zatvora, uz kvalifikaciju da je Asanž narcis koji brine samo o sopstvenim, sebičnim interesima.
Sve priče o ljudskim pravima, o nezavisnim medijima i slobodi govora, o nezavisnom sudstvu…sve je to samo farsa u slučaju Asanža. Čini se i da se postupak prema Asanžu vodio na takav način da svima postane jasno šta se može dogoditi onome ko se nađe na crnoj listi moćnih država. Da poruka jeste primljena uočljivo je iz anemičnih reakcija vodećih svetskih medija koji se prave da ne vide brutalni odnos zapadnog pravosuđa prema Asanžu. Ovo je pogotovo porazno za one medije koji su se napajali sa izvora „Vikiliksa“ i na njihovim otkrićima povećavali svoje tiraže. Razlog je jasan – po istom osnovu po kome Asanž strada mogli bi stradati i urednici velikih svetskih medija koji su objavljivali dokumenta „Vikiliksa“. Konačno, Asanž nije ni ruski, ni kineski uzbunjivač pa da zapadni mediji liju suze nad njegovom sudbinom. „Državni razlog“ je uvek iznad prava i pravde i tu postoji sjajno razumevanje moćnih država i dakako, slobodnih medija.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
„Spadam u one koji misle da bi bilo neuporedivo bolje da je britanski sud odbio izručenje uz argumentaciju da za krivično gonjenje nema osnova. I zato mogu da razumem da to što sud nije s tim u vezi izrazio rezerve, već je odluku zasnovao na stanju Asanžovog zdravlja neke, mnoge, snažno asocira na licemerje. (…)“
Suočavanje s licemerjem, u svakoj prilici, pogotovo na terenu prava i pravde, je ružno, nepoželjno, neprijatno, mučno. Ali je daleko mučnije živeti u okvirima pravnog poretka iz čije perspektive odluka suda u slučaju Asanž, bila ili ne licemerna, deluje kao poželjan ideal. A upravo to nam se događa.
https://pescanik.net/asanz-i-ajaz/
Око „објективних чињеница“, објашњава Гесенова, нема и не може бити расправе. Некада је „новинарска објективност подразумевала представљање обе стране расправе из позиције неутралности“. Тога више не може да буде. „Неки ставови уопште не би смели да буду предмет расправе: не може се расправљати о чињеницама“.
Тако се у јавном мнењу, препоручује Гесенова, мора успоставити „сфера легитимне контроверзе“ (the sphere of legitimate controversy). Она „не треба да буде безгранична“ (boundless). Објективне чињенице су објективне чињенице, Трамп је лажов и расиста, а медији у тим стварима морају да буду искључиво на становишту моралне јасноће.
* * *
Тиме је огољено демонстриран домен и моћ секуларног свештенства (secular priesthood).
Тај аналитички појам увели су Берлин и Чомски, а на прилике у Србији применио га је Ломпар (овде и овде).
Секуларно свештенство идеолошка је формација састављена од припадника интелигенције, а у служби истинског естаблишмента (данас: deep state). Свако друштво почива на слагању већине око основних вредности. Но, задатак секуларног свештенства је да (ре)интерпретира примену темељних вредности на морално спорне ситуације – при чему ће интерпретација увек бити у корист система (естаблишмента).
Ево примера из наше праксе. Обичном грађанину Србије може се учинити да је Асанж херој, јер је разоткрио мрачне тајне америчког империјализма, укључив и оне које се тичу Србије.
Међутим, сада наступа секуларно свештенство да нам објасни да је такав став ипак погрешан. (Јер, Асанж се усудио да угрози естаблишмент. Недопустиво!).
Рецимо, Јована Глигоријевић, помоћница глодура Времена и глодурка Вугла – „медијског портала за људе рођене у последњој деценији 20. века и за оне који желе да мисле“, каже: „не сматрам да је Асанж херој“; „Асанж није новинар“, већ „его манијак без професионалне етике“.
„Асанж није новинар“, објашњава нам Глигоријевићева, јер „новинар заштити изворе и побрине се за безбедност оних о којима извештава. Не излаже никога опасности“. Насупрот томе, „људи су убијани јер су им се имена нашла у leak-овима. Па чак и овде (у Србији – С. А) било је претњи смрћу“.
Овај став и објашњење подржао је одмах и Алексеј Кишјухас ускликом: „Алелуја!“
И ко сме да приговори ауторитету једне угледне медијске раднице и једнако угледног доцента и колумнисте Данаса?
Међутим, реч је о понављању лажних оптужби из „раних покушаја дискредитације Асанжа, усредсређених на доказивање“, како се описујуе у London Review of Books, „да су открића Викиликса непосредно довела до губитка живота америчких агената и информаната“.
„Пентагон је уложио велики напор да поткрепи те оптужбе“, стоји даље у LRB. „Основана је Радна група за преглед информација, предвођена вишим контраобавештајним официром, бригадним генералом Робертом Каром (Robert A. Carr). После дугог истраживања, његов тим од 120 (и словима: сто двадесет; С. А) контраобавештајних официра није успео да докаже да је иједан од више хиљада америчких агената и тајних извора у Авганистану и Ираку изгубио живот због открића Викиликса“.
„Кар је на суду рекао да се у једном тренутку чинило да нешто имају: један талибан је устврдио да је убио америчког информанта препознатог захваљујући депешама“, пише још у LRB. „Али, као што је сам Кар признао током унакрсног испитивања одбране, показало се да је талибан лагао: `Име убијене особе није се налазило у објављеним документима`“.
Стога је несумњива „чињеница да радна група генерала Кара, којој су били доступни сви извори Пентагона, у океану чињеница које је објавио Викиликс, није могла да нађе име макар једног појединца кога су због тих открића убили талибани, Ал Каида или неки други непријатељ САД“.
Но, само уски круг стручњака у Србији знаће да су тврдње Глигоријевићеве и Кушјухаса којима се дискредитује Асанж чиста неистина. Већина твитер пратилаца и либерашке публике следиће новинарски ауторитет Глигоријевићеве и левичарско-социолошки ауторитет Кишјухаса.
Довољно да се Асанж оклевета.
* * *
Није случајно што је ова Глигоријевићкина поука о томе шта треба мислити о Асанжу објављена на твитеру.
За секуларно свештенство твитер је постао главно општило за дневну моралку. Аспиранти на улазак у компрадорски сталеж, као и други „случајни Срби“, управо преко дневних твитер објава нашег секуларног свештенства сазнају шта треба да мисле о недовољно јасним свакодневним дешавањима (уп. овде 171-174).
https://iskra.co/kolumne/srpski-tviter-selebritiji-kao-ovdasnje-sekularno-svestenstvo/
jednostavno hvala jer cak ni u francuskoj nisam tako lako razumeo istinu o njemu iako sam privrzen slobodi informacija. da li je je stvarno proketa amerika?
Књига „Поткупљиви новинар“ се може наћи на мрежи али на њемачком језику. За већину нас који смо утренирани на енглески слаба вајда. Случај „Асанж“ је из Орвеловог пера, или пера Морис Жолија „Разговор у паклу између Макјавелија и Монтекјеа“. Колега Катићу, били се строги и неправедни према Орвелу када сте му, у једној од својих колумни, спочитавили да је радио оно о чему је писао. Надам се да сте то сада схватили. Асанжу се дешава и „Животињска фарма“ и „1984“. Ако је Орвел морао посрнути да би подарио свијету причуо једног инсајдера о техници владања у друштвима који се заклињу у правну државу, мислим да му требамо бити захвални. Без Орвела не бисмо могли појмити случај „Асанж“. У мом граду смо прије око десетак година имали митинге подршке Асанжу, под паролом „Сви смо ми Асанж“. Један мој пријатељ је казао „боме ја нисам“. „Двије ноге добре, четри још боље“ – овако се завршава „Животињска фарма“. Дакле, није битно да ли се радња дешава у Лондону, Пекингу, Москви или Вашингтону – свака власт је слична. Асанжа су издали чак и медији којима је достављао информације, тј. фирме које су на његовим причама зарађивале. Мислим да се сада горко која што је био тако наиван. Платио је данак својој утопији. Да је којим случајем живио у СССР-у био би дисидент и одметнуо би се у Америку, а потом разочаран, попут Солжењицина, вратио у Русију. Пошто је рођен у погрешно вријеме понижен је бизарним и комичним еротским оптужбама. Његов вишегодишњи боравак у амбасади Еквадора показао и да није био баш принципјелан. Он је изабрао да буде Дон Кихот, а не Галилео Галилеј. То што му раде правни системи чије земље економски и војно овисе о Америци је логично и прагматично, мада није праведно. Швеђани и Енглези не дозвољају “ да један човјек поквари село“. Од Енглеза и Швеђана треба можда учити?
Zanimljivi komentari… Nekoliko stvari…
1) Mi smo bili predmet izvestavanja svih svetskih agencija tokom bombardovanja. Gledam skynews tada, bbc, cnn, i gledam kroz prozor i pitam se da li oni zaista izvestavaju o istoj stvari. Sa tim iskustvom, sve to sto se objavljuje putem main stream media uzimam samo povrsno. Gde prestaje klasicno novinarstvo, gde pocinje propaganda, a gde kanal kroz koji centri moci rade ‘social engineering’, kreiranje javnog mnjenja i generisanje podrske za odredjene ciljeve? Setite se ovde hapsenja Mladica i Karadzica. Trebalo je par godina da mediji pacifikuju narod da su na kraju svi jedva cekali da ih uhapse. A pocelo je sa ogromnim protivljenjem tome…
Vesti nam stizu besplatno. Znaci da je neko drugi to morao da plati da stigne do nas i onda se treba pitati kakvi su interesi tog nekog…
2) Sto se tice modernih levicara, i ne tako modernih, ja sam se uvek jezio ‘world improver-a’ svake vrste. I te cudne ideje da sve sto levicari promovisu je nekim cudom po automatizmu progresivno i dobro, a da svako ko to kritikuje je retro, konzervativan, zatucan, glup, neobrazovan….
3) Sto se tice samog Asanza ne bih komentarisao ovo ocigledno. Pitanje koje sebi postavljam je u vidu dileme: Da li je kada vlada radi nesto tajno, kompromitujuce, moguce kriminalno, dozvoljeno te tajne ukrasti i dostaviti medijima da to objave?
4) Ja sam veliki pobornik prava na privatnost. Iritirali su me zakoni kojim vam vlada zabranjuje enkripciju podataka, zahteva prema Apple-u na primer da otkljucava telefone za potrebe FBIa. Sada citam da nasa NBS pravi registar u koji ce se upisati svi korisnici sefova u bankama, gde ce se registrovati svaka medjunarodna novcana doznaka. Koliko mi je poznato Vikiliks je presreo sifrovane poruke i desifrovao ih? Cini mi se da cemo u buducnosti borbu za slobodu voditi u nekom virtuelnom svetu.
Za Vladimira Dž. – Probajte da nađete Ulfkoteovu knjigu na engleskom. Bojim se da neće moći, iako je prevedena. Hvala na komentaru.
„Najbombastije članke koji su potpisani mojim imenom nisam pisao ja nego specijalne službe. Ja sam bio `običan novinar`, a učinili su me poznatim zato što su objavljivali informacije koje ja nisam mogao da proveravam. Mnogi napisi bili su gola američka propaganda i dezinformacija. Pod mojim imenom u listu Frankfurter algemajne objavljeno je oko 3.500 raznih publikacija od kojih jedan dobar postotak nisam napisao ja.
Kada su u redakciju došli predstavnici nemačke obaveštajne službe i zamolili da nešto objave pod mojim imenom, ja sam pristao i čak bio ponosan što su se obratili upravo meni. Ja i moje kolege smatrali smo da je to jedna vrsta novinarstva, iako smo u duši shvatali da smo obične marionete.
Zašto je ruski predsednik Putin odjednom postao ,,zao momak’’? I zašto smo mi svi dužni da pomažemo Ukrajini protiv tih zlih Rusa? Za šta se to pripremaju zapadne službe? Za sledeći rat? Poslednja kap koja me je navela da objavim ovu knjigu bio je pad malezijskog ,,boinga’’ u Ukrajini. Avion tako reći još nije dodirnuo zemlju, a naša sredstva informisanja već su saopštila da su ga oborili zli Rusi. Rekao sam supruzi: to me podseća na sve to đubre koje sam čitao i pisao u Franfurter algemajne. Shvatio sam da tu knjigu treba da objavim upravo sada zato što nas otvoreno pripremaju za rat koji želi Amerika.“
– Udo Ulfkote, odlomci iz knjige Potkupljivi novinari.
@Vladimir
Zanimljiv i ilustrativan primer. Činjenica je da su oni koji imali moć uvek i svuda trudili da je svim mogućim sredstvima održe. Mene više brine zašto ovakve naizgled providne manipulacije su tako uspešne u hiperkonektovanom društvu društvenih mreža? Znam da bi 2010. bilo vrlo teško zamislivo da ovo sa Asanzom tako olako prođe dok danas malo koga je uopšte briga.. a što je čudnije podjednako je relevantan. Nije nestao ispod radara već se radi o nečem posve drugačijem. Ljudi koji su do juče stajali fanatično iza Asanža danas stoje iza Grete .. Mehanizam koji to omogućava mene zaista fascinira. Plašim se kad pokušam da se setim ko su danas glasovi savesti na strani istine a priznati su od celog društva… Setim se Čomskog od 94 godine… I ne mogu dalje
Tema koju je Ljiljana adresirala je zaista vredna pažnje.
Pritom, ideologije su samo oportunistički odabrani kamičci, putem kojih bi se ljudi žedni (znanja / naprosto neuki) preveli ,preko vode’.
Veća i centralnija tema je fenomen „character assassination“. Ovaj izraz bi mogli prevesti kao društvena likvidacija, jer sadrži realnosti:
likvidacije društvenog aspekta života osobe, uključujući likvidaciju njenog društvenog statusa, i, takođe,
likvidacije društva koje to radi, putem njegovog pretvaranja u rulju koja linčuje.
O ovome se u teoriji zna, i tako imamo ‘pokvareni telefon’ i „chinese whispers“. Istovremeno, moderna civilizacija je prema pojavi bez zaštite, u smislu uspostavljene prakse.
Posledice odsustva zastitne prakse uključuju uništenja pojedinaca… i čitavih naroda. Situacija se može uporediti sa Zapadnom Evropom u kasnom 19om veku, kada je izostanak prakse pranja ruku istrajao mnogo decenija nakon masovne industrijalizacije, stvaranja savremene države, i masovnog opismenjavanja.
Kad je reč o pismu, ovih dana sam – u jednom dahu – pročitao knjigu „So you’ve been publicly shamed“ koja pokriva problematiku verbalnih linčeva.
*) Bitno je što ljudi uče putememotivnih reakcija na datu pojavu. Ako vidite da ljudi oko vas govore o nečemu površno, posprdno, ili sa poštovanjem, taj sam odnos postaje informacija ključne vrste : koja se prenosi i koja je vrlo otporna.
Sve ovo je daleko od razrađene teorije, i još dalje od vizije rešenja. Iz tog razloga ponavljam da pojava zaslužuje posebnu i fokusiranu pažnju.
Kad smo kod ubijanja karaktera, prošle godina sam stavio jedan moj komentar koji sigurno nije zabeležen ovde u medijima.
https://nkatic.wordpress.com/2019/07/17/kada-nenormalno-postane-normalno-objavljeno-u-dnevniku-politika-od-17-7-2019/#comment-17663
Ono što mene fascinira jesu ovi ljubitelji „zapadnih vrednosti“. Kad se spomene ovako nešto onda se zabiju ko miševi u rupe i ništa ne komentarišu. Kad ih lično pitaš šta misle o ovome onda gledaju da promene temu ili daju neke smešne odgovore. Oni su mi licemeri kao što su i njhovi idoli.
Valjda je to tako priroda napravila – licemer voli licemera.
Za Ljiljanu – Ne smeta da se moji tekstovi kritikuju, naprotiv. Nema potrebe da se izvinjavate i da ste kritikovali tekst, iako sam ga razumeo kao dopunu. Hvala na komentaru.
„Čitaocima u Srbiji, sa drugačijim odnosom prema identitetskim i rodnim nebulozama i zloupotrebama, nije potrebno bistriti apsurdne seksualne optužbe protiv Asanža, pa ni pravdati Asanža u tom smislu. Kada je o karakteru reč, nisam imao prostora ni da napišem da je Asanž npr. ponudio da se preda Amerikancima, ako predsednik Obama pomiluje Meninga (Meningovu).“
Slažem se da čitaocima na ovom blogu to nije potrebno posebno objašnjavati, ali ipak fenomen je itekako važan pomena. Možda pre-emotivno reagujem jer sam ovaj slučaj koliko-toliko pomno pratila godinama. Tačnije pratila sam način izveštavanja mejnstrim medija i javne reakcije o tome. Ta perfidna igra laganog ubijanja karaktera je bar meni izuzetno uznemujuća, pogotovo zato što primećujem da je vrlo uspešna. Većina ljudi zauzme poziciju za ili protiv, crno ili belo, a glavni protivnik nije nijedan diskretan stav već sama ta igra… sam mehanizam koji obesmišljava bilo koju vrstu aktivizma i borbe za pravednija društva.
Hvala na prostoru i izvinjavam se ako je moj komentar zvučao kao kritičan. Trebala sam da počnem sa „Dodala bih…“
Za Ljiljanu – Kolumna je ograničena na oko 700 reči, i ovo je najduži tekst koji sam napisao za „Politiku“ u poslednjih nekoliko godina. (Ilustracije radi, Vaš komentar ima 613 reči.) Urednici su bili korektni i nisu tražili njegovo sažimanje. Dakle, nemate dovoljno prostora da napišete sve što biste želeli, i to je pogotovo teško u tekstovima gde ima puno faktografije. Uzgred, davno sam predlagao „Politici“ da uvede i rubriku analize, gde bi bilo više prostora za tekstove poput ovoga o Asanžu.
Čitaocima u Srbiji, sa drugačijim odnosom prema identitetskim i rodnim nebulozama i zloupotrebama, nije potrebno bistriti apsurdne seksualne optužbe protiv Asanža, pa ni pravdati Asanža u tom smislu. Kada je o karakteru reč, nisam imao prostora ni da napišem da je Asanž npr. ponudio da se preda Amerikancima, ako predsednik Obama pomiluje Meninga (Meningovu).
Tema koju ste pokrenuli je izuzetno značajna, ali to je sada tema po sebi. Oni koji tobože Asanžu prebacaju „odnos prema ženama“ samo skrivaju svoj kukavičluk i uvijaju ga u politički korektnu oblandu. Time se naravno pravda i skandalozno ponašanje švedskih vlasti. A što se A.A. tiče, verujem da se tu zatekla „državnim poslom“ kako sam to napisao u kolumni. Hvala na komentaru.
Mislim da ste izostavili jednu izuzetno bitnu stranu priče, a to je metod karakternog ubistva Džulijana Asanža kojim je omogućeno i njegovo, po svoj prilici, fizičko ubistvo bez ikakvog ozbiljnijeg protesta. A to su politike identiteta i „bodljikava žica“ kojom miniraju javni prostor svakog puta kada neko dotakne nacrtane ideološke linije. Priča sa ovim švedskim feministkinjama nije slučajno odabrana (jedna od dve žene je sasvim sigurno saradnica službi, a druga je u međuvremenu bukvalno nestala !?). Politike identiteta i služe za to da odvrate pažnju sa suštine koja je svima zajednička (borba za pravo na informisanost, život itd.) a da se uperi fokus na manjinska, često individualna, pa čak i lična intimna pitanja, koja ne mogu postići ništa drugo već nas dodatno razdeliti i ne bi smela uopše biti predmet društvenog uređivanja. Došli smo do toga da se policija i sudstvo bave bizarnim detaljima iz seksualnog života dva odrasla, saglasna čoveka.
Ovom perfidnom manipulativnom metodom koja je postala ideologija postmodernog doba se defacto ograničava sloboda govora. Šta god da kažete suština toga što ste rekli uopšte nije bitna ako se samo okrznete o novopostavljene, arbitrarne, ideološke „bodljikave žice“ kao što su manjinska, rasna, ženska, LGBT prava itd. Ovih dana u Britaniji ne smete javno da kažete da transžene nisu ženskog pola iako je to biološka činjenica (imaju xy a ne xx hromozom), jer ćete time da uvredite nečiji rodni identitet. Rizikujete bukvalno da vas otpuste sa posla i sud to potvrdi jer ste navodno nekoga diskriminisali iznoseći dojučerašnje naučne činjenice (slučaj Maje Forester najskorije).
Pratim online brojne borce za ljudska prava, neki od njih su Nobelovi laureati, i niko, ali baš niko već godinama javno ne komentariše slučaj Asanža ili ako pomenu, uvek to biva uz ogradu („Iako se ne slažem sa njegovim stavovima prema ženama…“). Kojim stavovima?! Kako to da neko sa pozicije „drugog Isusa“ progresivne levice, padne na nivo „nedodirljivosti“ samo zbog jedne nedokazane (i nepotpisane) tvrdnje neke nepoznate žene?! Drugo, kakve veze mizogeni stavovi, čak i da ih ima, imaju sa njegovim radom na Wikileaks koji se, za razliku od njegovih mizogenih stavova, tiču svih nas?!
Od 2010, pa zanavek čovek je obeležen kao mizogena „svinja“ i svako ko ga javno brani izlaže se opasnosti da i sam bude slično etiketiran. Sama Ana Ardin, jedna od dve žene iz centra skandala koja je optužila Asanža da je namerno probušio kondom za šta nije imala nikakav fizički dokaz (npr. izbušen kondom), samoproklamovana radikalna reformistkinja, veganka, feministkinja i zaštitnica prava životinja i manjina, pre neki dan tvituje „Bila bih veoma iznenađena i tužna ako Džulian bude isporučen SAD. Za mene ova priča nikada nije bila ni o čemu drugom nego o njegovom nedoličnom ponašanju prema meni/ženama i njegovo odbijanje da preuzme odgovornost za to. Šteta što moj slučaj nikada nije mogao biti istražen na pravilan način, već je zatvoren.“
Dakle, ko još želi da se bori za ljudska prava „mizogene muške svinje“… džabe sve ovo što je Nils Melcer pisao, džabe nemanje ikakvih dokaza, stigma do veka.
Onda se setim Srbije, i kako smo mi izginuli i bukvalno i figurativno baveći se identitetima (etničkim, verskim, regionalnim, pa na kraju i rodnim) poslednjih 30 godina, kako i danas podele na svezube i krezube dominiraju političkim spektrom dok se svako neprijatno pitanje tipa „Šta se stvarno dogodilo za vreme rata? Postoji li nešto kao kolektivna krivica? Koja je vrednost tradicije i nacionalnog identiteta? Postoji li i koja je opasnost od upliva velikog broja migranata? Da li su žene isključivo žrtve ili i one imaju nekakvu moć nad muškarcima?“ dočekuje automatskim etiketama šovinista, rasista, fašista itd.
Dok se mi svađamo oko gluposti, u pozadini nestaju neke od najosnovnijih sloboda… primer „cangaroo court“ za Asanža https://www.craigmurray.org.uk/archives/2020/02/your-man-in-the-public-gallery-assange-hearing-day-2/
Маске су пале одавно. Сада је постало нормално да „задрже нафту“ земље које окупирају, врше атентате на генерале земље са којима нису у рату, отворено подржавају терористе, трују читаве народе биолошким оружјем итд, итд.
Маске виде само они који не желе да знају истину.
Затварање једног борца за истину и правду је мало у поређењу са оним што су већ урадили. Неће ми бити нимало жао када једног дана несрећа закуца и на њихова врата.
Ako nakon ovog teksta g. Katića ljudi ne shvate sa kakvim talibanima imamo posla onda nemam šta dalje da kažem.
Preporučujem romane Dona Grišama. On je pisao sudske trilere i pametan čovek može videti kako stvarno funkcioniše sudstvo i tužilaštvo u SAD….. Jedan je od veoma retkih savremenih pisaca koga mogu da čitam a uz to je i popularan jer su sve njegove knjige postale svetski bestceleri.
Na primeru sudskog procesa prema kompaniji Bajern u SAD se takođe vidi o kakvoj se mafiji radi… itd….. Pisao sam detaljnije o ovom procesu u jednom od komentara.
Jedino što ne mogu da shvatim to je ponašanje naših ljudi kojima kada odu vani ne smeta kolaps pravosudnog sistema, vladavina mafije, surova eksploatacija itd…… a navodno beže iz Srbije baš zbog takvih nepravdi.
Za Katića:
Zaključujete:„Državni razlog“ je uvek iznad prava i pravde i tu postoji sjajno razumevanje moćnih država i dakako, slobodnih medija.
Da bi svet znao istinu, on mora imati „DVORSKU LUDU“ da mu je saopšti.
TRAMP UPOZORAVA: Ako izgubim na izborima, biće propast sveta! „Svet će propasti ako ne pobedim na izborima u novembru“, poručio je američki predsednik Donald Tramp.
On je apokaliptično predviđanje izneo na sastanku u američkoj ambasadi u Nju Delhiju tokom posete Indiji.“Kad osvojim drugi mandat u novembru, mislim da će berze poleteti poput raketa“, rekao je Tramp i istakao: „Ali ako ne pobedim, videćete slom kakav u životu niste videli. Biće pravi pakao“.
Tramp nije propustio priliku da prozove rivale iz Demokratske stranke, rekavši da će na berze delovati umirujuće ukoliko Berni Sanders osvoji nominaciju za predsedničkog kandidata.
„To će izvesno vreme umiriti berze. Nijedan drugi protivkandidat nije toliko inspirativan“, kazao je Tramp.
Berzanski indeks Dau, koji se odnosi na 30 najvećih kompanija u SAD, pao je za 1.000 poena u ponedeljak, što je najveći pad u poslednje dve godine i to je unelo nemir među investitore.
„Mislim da smo mi u Americi u prilično dobrom stanju. Ali narednih nekoliko meseci može da bude vrlo kritično zbog izbora. Ako pogrešna osoba bude izabrana, to bi moglo da sve zaustavi. Ekonomija uvek trpi kad se bliže izbori“, rekao je on.