Ako je verovati onom najaktivnijem i najangažovanijem delu srpske intelektualne elite, dolaskom SNS-a na vlast nastupio je period nepodnošljive regresije i diskontinuiteta u svim sferama života. Silina kritike je takva da bi se mogao steći utisak kako je do 2012. Srbija bila normalna i uspešna država, a da se dolaskom naprednjaka sve dramatično promenilo. Tako gledano, 2012. bi mogla biti i godina izgubljenog raja.
Za razliku od današnje situacije, do 2012. država nije bila organizovana na principu partijskih feuda. Korupcije gotovo da nije bilo, a javne nabavke i privatizacija obavljale su se po najvišim standardima transparentnosti. Država nije u bescenje rasprodavala sve što je imalo kupca, niti su javna dobra i resursi masovno prelazili u ruke stranaca i partijskih tajkuna. Javni sektor je bio popunjen nepartijskim ličnostima – čestitim, vrhunskim menadžerima. Stranci i uticajni poslovni ljudi nisu krojili zakone, nisu određivali ekonomsku politiku, niti je državni aparat bio njihov privatni servis. Zdravstvo je, za razliku od današnjeg, bilo u izvanrednom stanju, a u urbanizmu su, na primer, poštovani najviši standardi struke.
Ljudi nisu masovno gubili posao, ekonomija je cvetala, država se ubrzano uređivala. Regulatorne institucije i pravosudni sistem funkcionisali su tako, da nije bilo potrebe da ih neko podseća šta im je posao. Srpska emigracija se ubrzano vraćala u zemlju, iz koje više niko nije želeo da ode. Ako je i bilo problema, to nije bilo zbog nesposobne i korumpirane vlasti, već zato što su nereformisane službe bezbednosti i nelustrirani ostaci Miloševićevog režima prisiljavali taj novi, fini svet da radi ponešto i protiv svoje volje.
I tako do fatalnog preokreta 2012. A tada, naivni narod, ne shvatajući koliko dobro živi i kako kvalitetnu i prosvećenu vlast ima, najednom odlučuje da otvori vrata pakla i prođe kroz njih … nekoliko puta.
Možda je prethodna ironija prejaka, ali to ne menja ključnu činjenicu – sve ono što se danas događa na srpskoj sceni nije ništa novo. Ovo je samo brži, vulgarniji i brutalniji nastavak loših procesa iz prethodnog perioda. U medijskoj sferi ima razlike i ondašnji ambijent je svakako bio mekši i otvoreniji od današnjeg. Može biti da je prethodna vlast zaista bila tolerantnija, ali može biti i da je elita koja je uvek potencijalni kritičar vlasti, tada bila zadovoljna i tiha, pa nije bilo ni potrebe da vlast grubo interveniše.
Brutalnost današnje tehnike vladanja je dovela do toga da se deo intelektualne elite sada oglašava oštrinom kakva nije viđena u poslednjih dvadeset godina. To bi moglo da znači da Srbija konačno dobija beskompromisni kritički ambijent kakav demokratsko društvo mora da ima. Ali … Čini se da današnja kritika vlasti dolazi sa onih strana i iz onih krugova koji su uglavnom zadovoljno ćutali u prvoj deceniji novog milenijuma. Ako se poneko i oglasio, to je bilo ili prekasno, ili neproporcionalno onome što se na društvenoj, a posebno ekonomskoj sceni događalo. To decenijsko saučesničko ćutanje velikim je delom dovelo do sadašnjeg stanja.
Današnja kritika vlasti nije deo evolutivnog procesa u kojem se konačno stvara kritički ambijent – reč je o procesu produbljivanja podela na nas i na njih, na naše i njihove. Njih i njihove ćemo uvek kritikovati, nas i naše uvek braniti, kršeći pri tome elementarne etičke principe i standarde. Sve to radićemo kroz naše medije, koji će uvek i u svemu držati našu stranu. Dakle, ovde je u pravilu reč o kritici koja je žestoko obojena – partijski, interesno, ideološki ili klanovski. Metod opozicione kritike je danas takav da sve više liči na metod vlasti. Ako to nekoga teši, nije sporno da vlast, po logici političke moći, a pogotovo političkog stila, i dalje nosi šnjur.
Iako je i ovaj tip pristrasne kritike svakako bolji od ćutanja, on, nažalost, ne budi nadu da bi se domaći politički prostor mogao uljuditi i da bi se u njemu mogli uspostaviti civilizovani debatni standardi. U takvom ambijentu nemoguće je pokrenuti kompleksne političke, socijalne i ekonomske teme. Sve se svodi samo na jedno pitanje i dilemu: ko više krade ili je više krao – naši ili njihovi?
Srbiji nedostaje kritička, objektivna i neostrašćena javnost, ona koja dobronamerno analizira stvarnost i koja to ne radi s pozicija interesa. Tragedija Srbije je što je takva elita malobrojna i što ni tako malobrojna ne može da prođe kroz strogo kontrolisana medijska vrata – jedna ili druga. Ona ostaje u zapećku, jer na polarizovanoj sceni nije dobra ni jednima ni drugima. Neostrašćeni građani i mladi ljudi koji tek formiraju svoj pogled na svet danas nemaju kome da veruju.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
Eh, ta Banja Gulag…
„Nakon što su djeca napokon zaspala, kao i uvijek kada sam u Puli, prebirem po dedinim knjigama i sa police ispod televizora izvlačim knjigu Karla Štajnera 7000 dana u Sibiru. Stara je to knjiga, načetih korica i vidljivo je da je pročitana. Prelistavam je i odlažem na stol da je ponesem sa sobom, ali je uskoro opet uzimam u ruke i čitam tekst na koricama. Prisjećam se onoga što sam pročitao o toj knjizi, ali što više listam knjigu, to manje mislim o Štajneru i njegovoj gorkoj sudbini, a više o sudbini naše porodice.
U stvari, prisjećam se priče koju je deda malo pred smrt ispričao mojoj mami, a ona je prepričala meni, priču o tome kako njegov i bakin dolazak u Istru nije bio posve dobrovoljan, već su njih dvoje iz Banjaluke bili protjerani. Odnosno bili su posavjetovani da napuste Banjaluku radi vlastite sigurnosti. Pa su zato otišli prvo u Zenicu, pa onda iz Zenice u Buje, a na kraju iz Buja u Pulu. A sve to radi jedne ruske pjesme koju su, onako mladi i zaneseni, pjevali u ona Rusima i svemu ruskome nesklona vremena.
I dok u rukama držim knjigu Karla Štajnera, pred očima vidim svoje zaljubljene baku i dedu kako pjevaju (ne znam puno ruskih pjesama pa čujem Katjušu), i vidim nekog kako im iz prikrajka zamjera njihovu mladost ili bezbrižnost ili oboje, i vidim kako taj netko u mislima sažima rusku pjesmu i ukrajinsku nacionalnost mog dede pa onako mrk i zloćudan sve to zbraja u potencijalnu kontrarevolucionarnu aktivnost.
S knjigom o ledenom paklu sibirskih logora u ruci ne mogu da uz sve to ne pomislim da je sreća neviđena što je moju baku i dedu tada umjesto na Goli otok poslalo u Pulu, što ih je Informbiro osudio na doživotni boravak u Ulici Dinka Vitezića. I dok sjedim na balkonu našeg pulskog stana i osluškujem tišinu noćnog Monte Zara, nepojmljivo mi je da je moja porodica ovdje završila i da sam ja sada ovdje samo zbog pjesme dvoje zaljubljenih ljudi. Nepojmljivo mi je da je sva moja Pula, štogod i kakva god ona bila, izrasla iz jedne ruske pjesme (sad čujem Oči čornije). Nestvarno mi je da je grad, koji je odigrao tako veliku i važnu ulogu u mom životu, tek nehotična posljedica nečega tako nevinog, tako slučajnog i nepromišljenog kao što je to pjevanje ljubavne pjesme. Ili je posljedica mraka sposobnog mrziti čak i ljubav dvoje mladih ljudi?“
https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1961560
Banja Gulag, izgubljeni raj profesora Dušanića:
http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/slucaj-trojice-banjaluckuh-profesora-jovana-dusanica-miodraga-zeca-i-ljubomira-zolotica.html
Nebojša…Situacija je mnogo teža nego što se Vama čini…Malo ste se odmaknuli od Vaše struke i zalecete se u socio-političke zakljiučke gde niste na Vašem terenu. Kod nas je situacija davno prerasla „sollen“ – treba da- dubina problema je takva da če i ako se nekada reši, biti potrebno dugotrajno lečenje jer je kod nas nestalo svih remedi kategorija koje bi se moglr resetovati. Đavo je odneo ne samo salu nego i mogucnosti.
Слажем се у потпуности са вашим закључцима изнесеним у овом тексту г. Катићу. Интернет страница “Политике“ ни овај ваш текст није објавила као нови чланак на својој почетној страни. Не знам зашто баш сад, али имам утисак да сте некако овим текстом прешли свој “Рубикон“ у домаћим “слободним и објективним“ медијима, и да ће они јако добро размислити пре него што вас позову и на кратко Вибер гостовање уживо из Лондона. Ово не зато што поменути “слободни и објективни“ медији мисле да је све било много боље пре “фамозних“ избора 2012. г.,већ зато што сте прилично ублажили њихову дневно-политичку причу “за све је крив један човек“. То је успешна тактика “независног новинарства“ у Србији још од 90-их година прошлог века. Прешли сте границу политичке коректности у Србији, и то не само овим текстом.
Знам да вас ово неће нимало лично уздрмати, али мислим да ће вас после овог чланка бити мање у у осталим водећим медијима у Србији. Надам се да грешим.
Почитувана Ема, поздрав до тебе и до Македонија
Најдобрите години од мојата младост се поврзани со Скопје
Прекрасен град каде се испреплетуваат ориенталното и европското.
Одлична анализа. Истото се случува во Македонија веќе подолг период и во овие збиднувања се докажа дека нема простор за објективни луѓе, кои си ја сакаат својата земја. Очигледна е борбата на феудалците за последните народни ресурси, а обичните луѓе сė повеќе тонат во беда, слепо фаќајќи страна и чекајќи некој друг да дојде и да ги спаси. Простете не знам српски. Поздрав!
Za g. Katića,
Zahvaljujem se na odgovorima, posebno u vezi inflacije. Što se tiče programa Ante Markovića ja sam tada bio dete i nisam znao da procenim da li valja…. Ono što mogu reći je da i danas kada pitate ljude kada im je bila najveća plata, reći će u vreme Ante Markovića 1989…. Mit o 1.000. DEM potiče iz tog vremena.
За Ганета – Мислим да је програм прављен по моделу који је у Латинској Америци промовисао млади Џефри Сакс. Мислим и да је он био у Југославији и да је био консултован. Тај концепт је био у моди, али је касније компромитован, пре свега у Аргентини.
Za g. Katića,
Izvinjavam se ako može samo kratko. Ko su stvarni autori programa Ante Markovića ? Da li znate imena tih ljudi ?
Ne verujem da je on autor tog programa jer je po struci inženjer. Mislim da je upitno njegovo poznavanje makroekonomije.
PS:
Studirao sam u periodu od 1994 do 1998 i koliko se sećam, čuo sam od nekih profesora na ekonomskom fakultetu da je program bio dobar ali da država koja se je raspadala nije imala snagu da ga sprovede…. Takvo je mišljenje vladalo tada.
Gospodine Katiću, ostaje mi samo da Vam verijem.
To što pišete ja vam ne mogu osporiti jačim argumentima.
Ali ono što je činjenica to je da program nije uspeo da pokaže svoje praktične rezultete jer je pao zbog kratkog vremena i politike.
Drugo ono i ovo vreme i stanje u svetu nisu samerljivi.
Evo jenog dela iterjua Markovića koje dotiču ove probleme.
Kako bih ja rešio krizu
18. februar 2009. | Izvor: http://www.liderpress.hr
Pre dvadeset godina Ante Marković je, predstavljajući svoj program izlaska iz krize ondašnjem jugoslovenskom političkom vrhu, upotrebio izraz ‘novi socijalizam’. Danas, u 85. godini, kaže da se u ovoj krizi kapitalizam mora promeniti.
– I vi ste svojevremeno pregovarali s MMF-om. Govorite li sve to iz vlastitog iskustva?
*Da, kad me tadašnji američki predsednik Džeordž Buš stariji zvao na razgovor, susreo sam se u Vašingtonu i s ondašnjim direktorom MMF-a Majklom Kamdesusom. Razgovarali smo sami, samo s prevodiocem, od deset sati uveče do četiri ujutro. Ja sam tada tačno znao šta želim.
On je s velikim zanimanjem saslušao moj program, prekidajući me brojnim pitanjima i potpitanjima, pri čemu sam mu rekao i šta očekujem od MMF-a. Na kraju je zaključio da u svojoj praksi još nije čuo tako konzistentan i hrabar projekat. ‘Potpisaću sve što tražite…’, rekao je doslovce. To je bio samo jedan od razgovora s MMF-om, ali svakako najvažniji.
– To je ipak bilo pre dvadeset godina. Od tada se svet radikalno promenio. Može li se nešto od vašeg ondašnjeg programa primeniti i danas, u doba opšte globalizacije?
Osnovni sadržaj tog progama vredi i danas, barem za prvo razdoblje suočavanja s krizom. Simptomi globalizacije bili su vidljivi već tada i prema mome sudu označili su početak kraja kapitalizma, kakav je dosad postojao. Koji su to simptomi? U svetu se ubrzano počela povećavati količina novca u opticaju, pa je njegov ukupni iznos toliko narastao da je do danas tri do četiri puta premašio ukupni svetski društveni proizvod.
– Kakve će biti te promene?
Sve će morati da se gradi od dna, a ne od vrha prema dole. Ljudima treba omogućiti da preuzmu odgovornost, ali im za to treba osigurati i prava. Umesto što se jačaju velike, centralne institucije, ispod kojih ostaje praznina, sistem treba graditi odozdo. Samo se tako može kod ljudi stvoriti motivacija. To znači da dolazi vreme regionalizma i neke vrste samouprave. A to je bilo sadržano i u mom nekadašnjem programu.
Zna se kakvu sam privatizaciju ja pokrenuo. Manje se, međutim, zna da se celi sistem vlasti trebao zasnivati na lokalnim jedinicama samouprave. Vlast se trebala oblikovati tako da se višem nivou prepušta samo ono što se ne može rešiti na nižoj. To je sasvim suprotan put od onog kojim se posle krenulo,
– A u kompanijama?
*Isto se mora dogoditi i u kompanijama. Kapitalistički sistem mora ojačati nadzor na svim nivoima da bi se onemogućilo ovo što se sada dogodilo. Na tome se zasnivala privatizacija kakvu sam ja počeo. Od svih država nastalih raspadom Jugoslavije jedino je Slovenija nastavila tim putem.
I u Hrvatskoj su preživele i uspešno posluju sve kompanije koje su uspele da se privatizuju prema tzv. Markovićevom zakonu, u kratko vreme koliko je bio na snazi. I to u nemogućim uslovima, u kojima im se neretko onemogućavao rad. Ne samo zbog mog imena nego najpre zato što se na taj način otežavala pljačka.
– Privatizacija je, nažalost, u velikoj meri samo prošlo svršeno vreme. Šta bi od
vaše reforme moglo biti aktuelno danas?
*Za sanaciju stanja potrebna su tri sidra: kontrola monetarne politike, ukupne javne i državne potrošnje i, konačno, plata. Zahvaljujući guverneru Hrvatske narodne banke monetarno sidro postoji, ali ono samo ne može izdržati, a drugih sidara nema. Posebni je problem preveliki budžet. Slično je bilo i nekad. Budžet savezne države, kakav sam zatekao, u mom je kratkom mandatu prepolovljen. …. ITD.
P:S:
Moja simpatije je, prema njegovoj javnoj reči, Danas takve javne reči nema ! Zašto? Jer nema pameti da tu reč artikuliše ili nema političkog prostora da se ona sprovede ili su problemi toliko veliki da ne vredi ni pokušavati?
Moj iskren odgovor je da i napravimo realno dobar program mi ga ne možemo bez strane finansijske pomoći sprovesti.
Pozdrav,
Za Ivana – Kao što sam ranije pominjao, nikada nisam sumnjao u dobre namere Ante Markovića ni u njegovu projugoslovensku orijentaciju. Vaš opis ekonomskih uspeha njegove vlade je nažalost romantizovan i samo je raspad zemlje sprečio da Jugoslavija doživi argentinski scenario. Ključni sastojci krize su već bili posejani – fiksni kurs i liberalizovan uvoz.
Kada fiksirate kurs valute i potpuno liberalizujete uvoz, a to je bila politika Markovićeve vlade, neminovna posledica je skok trgovinskog deficita i to se upravo dogodilo već 1990, kada je deficit dupliran. Jedini način da održite kurs u tim uslovima je da vodite restriktivnu monetarnu politiku, da smanjite količinu dinara u opticaju i da tako smanjite tražnju za devizama i time smanjite i uvoz. Posledica takve monetarne politike je strahovit skok dinarskih kamata. Bilo je nemoguće dobiti dugoročni kredit, postojali su samo kratkoročni krediti i kamate su se obračunavale na mesečnom nivou. Ako plasirate 100 dinara na mesec dana, mogli ste dobit nazad 106 ili 107 dinara. Pri tome, zahvaljući fiksnom kursu i jeftinoj marki inflacija je zaista padala, ali su zato realne kamatne stope (ne samo nominalne) bile u stratosferi. Privreda je bila u kolapsu dok su uvoznici cvetali. To je bio neodrživ model koji je potom u Srbiji ponovljen posle oktobarskih promena.
Hronologija najavljene smrti.
Kako je Ante Marković „oživeo“ SFRJ „Sećanje na bolja vremena“. I danas se „Markovićevo doba“ posmatra kao poslednje u kojem se na ovim prostorima, posle krize osamdesetih, živelo „kako treba“. Bilo je to zatišje pred buru sve posle Ante Markovića, kratkotrajnog ekonomskog čuda i ponude za mirni raspad Jugoslavije i/ili njeno priključivanje tadašnjoj Evropskoj ekonomskoj zajednici, bilo je kako ne treba, makar s ove strane Drine.
Kao premijer, Ante Marković je izvukao Jugoslaviju iz ekonomske krize, oborio inflaciju i otpočeo snažne reforme kojima je nastojao da Jugoslaviju uvede u Evropsku zajednicu.
Sredinom 1990. osnovao je Savez reformskih snaga Jugoslavije, pred tadašnje višestranačke izbore. No, pošto su bili žestoko napadani u medijima većine jugoslovenskih republika, reformisti su pretrpeli poraz. Iako bi se po današnjoj pameti reklo da nije bilo misleće osobe koja nije glasala za njega.
Krajem 1991. Marković je bio potpuno marginalizovan, što je rezultovalo njegovom ostavkom.I sam je jedva preživeo ta volatilna vremena, kada je raketa pogodila predsedničku palatu u Zagrebu, baš u trenutku kada je Ante Marković pokušavao da ubedi Franju Tuđmana da makar odloži, ako ne i odustane od nezavisnosti Hrvatske.
Njegova politička karijera išla je jednako brzom putanjom, a popularnost mu je porasla kada je uspeo da obuzda neodgovornu ekonomsku politiku – zaustavio je štampanje novca, koje je dovelo do inflacije od 350 odsto godišnje, vezao jugoslovenski dinar za nemačku marku, liberalizovao međunarodnu trgovinu i najavio ambiciozne planove za privatizaciju gubitaša.
Nacionalizam je bio jači od njegovih ekonomskih rezona. Srbi su ga optuživali da radi za Hrvate i Slovence, Hrvati i Slovenci smatrali su da je federalista i da troši novac bogatijih republika na birokratiju i JNA.
Brzina i uspeh njegovih ekonomskih reformi zadivili su ne samo građane, već i mnoge u svetu, ali je neoborivi bedem na njegovom putu bila politika.
Marković je izgrađivao efikasnu i minimalnu saveznu državu, posvećenu privrednoj efikasnosti i jedinstvu jugoslovenskog tržišta. Predložio je da se prihodi Federacije svedu na carine i porez na promet čime bi se prekinulo sa praksom da se budžet finansira doprinosom republika i pokrajina.
Omogućeno je otvaranje tržišta novca, kapitala i radne snage. Sprovedena je deregulacija i u oktobru 1989. godine oko 90 odsto uvoza je liberalizovano.
Za to i za nove investicije bila je neophodna pomoć najvećih svetskih kreditora i političkih faktora. Zbog toga je početkom oktobra 1989. posetio SAD.
MMF je obećao da će, ukoliko se sprovedu ove reforme, odobriti kredit Jugoslaviji.
Predložio je da se u federalnom budžetu za prvu godinu reforme obezbedi 100 miliona dolara za socijalnu sigurnost radnika koji ostanu bez posla, otvaranje novih radnih mjesta, prekvalifikaciju i dokvalifikaciju, i oko 50 miliona dolara za provođenje programa za zaštitu socijalno ugroženog stanovništva.
Najveće čudo je bilo to što je samo mesec dana nakon usvajanja, reforma počela da daje rezultate.
P:S:
Početkom juna 1991.Masoni iz SAD su Antu Markovići davali snažnu podršku za transformaciju Jugoslavije sastanak održan u Pragu.
Ali unutrašnje sile destrikcije su razorile kulu od karata i svak je pošao svijim beznađem.
To se danas pole 30 godina jasno vidi.
Za Vasilija – Kako sam živi svedok onoga što se događalo 90-tih, nisam imao potrebu da se oslanjam na literaturu iako sam dosta toga čitao. To se pre svega odnosi na inostranu literaturu, koja je najvećim delom propagandističko štivo. Meni je bila važna jedna knjiga o kojoj se u Srbiji, čini mi se, malo zna. Profesor Jovan Mirić, politikolog iz Zagreba, napisao je knjigu „Demokracija i ekskomunikacija“. To je odmeren i nepristrasan pogleda na događaje u Hrvatskoj pisan iz ugla jednog Hrvata srpskog porekla koji je ostao da živi u Zagrebu. Mislim da bi to trebalo da bude obavezna literatura za one iz nevladinog sektora koji su uvereni da bi sve bilo u redu, samo da srpska politika nije bila onakva, kakva je bila. S druge strane, može biti da se o ovoj knjizi u Srbiji malo zna, jer nije dovoljno nacionalistička.
Možda će neko od posetilaca bloga želeti još nešto da preporuči.
Kada je o Jasenovcu reč, najtragičnijem fenomenu srpske moderne istorije, za 50 godina Srbi će se toga sećati onoliko, koliko to žele. Kako danas stoje stvari, ili kako su juče stajale, teško je pretpostaviti da to neće potonuti u zaborav. U toj kulturi zaborava ključne su posleratne decenije, one u kojima su Jasenovac i drugi masovni zločini prema srpskim civilima prošli bez onog odjeka i analize kakvu je takav genocid morao da izazove. Cena tog zaborava plaćena je 90-tih, po drugi put.
Za Nebojsu Katica- Postovani gospodine Katicu,pitam se da li mozda imate neku preporuku kako se informisati o onome sto se desilo na ovim prostorima 90-ih godina. Cini mi se da moja generacija (2000.) nikako da sazna sta se zaista desilo.(svi imaju neko misljenje ali veoma cesto nije bazirano na cinjenicama ili je duboko pomesano sa jakim emocijama) Kako ne studiram istoriju zaista mi je potrebna pomoc za nalazenje valjanih izvora .
I mozda samo jos jedno pitanje… Nedavno je izasao film „Dara iz Jasenovca“. Zanima me Vase misljenje o tome sta ce ljudi znati o tom tragicnom mestu za 50 godina…da li ce se uopste znati nesto. Da li je previse naivno misliti i osecati da se nekakva mracna sila trudi da zataska ono sto se desilo svim tim nevinim dusama.(ako je moje pitanje previse dramataicno oprostite, nije mi namera da Vam trosim vreme)
Господине Катићу,
пре свега, сјајан текст као и увек. Као што сте рекли, један од проблема је што нема неког коме се може веровати да би дошао на власт, као што би наши стари рекли „Бољег немамо, горег нећемо наћи“, и још један проблем је тај да ко год дошао на власт након владавине СНС, бојим се да ће применити тактику коју сад примењује садашња власт и да ће успоставити тоталну контролу над медијима и над јавним сектором.
Za Perica – Ne treba zaboraviti da su do 2013. vlasti bile koalicione i da su trenja među partijama nešto usporavala procese opšte otimačine. Potpuno je zaboravljeno kakvu su štetu državi i javnim preduzećima naneli krizni štabovi. Veliki deo onoga što se događalo je skrivano ili ublažavano budući da nije postojala tako duboka podela na medije vlasti i medije opozicije.
Što se povratka emigranata tiče to se događalo, ali je kratko trajalo i nije bilo masovno. Pri tome, trend napuštanja Srbije se nije bitno menjao. Ne treba zaboraviti da je u tom periodu vizni režim otežavao odlazak, a da je danas to mnogo lakše. Sve vlasti u poslednjih dvadeset godina bile su ujedinjene samo u jednom, u ravnodušnosti prema fenomenu masovne emigracije.
Podsetiću na neke tekstove koje sam pisao na tu temu:
https://nkatic.wordpress.com/2007/05/22/indeks-beznadja/
https://nkatic.wordpress.com/2009/07/28/srbija-na-putu-ka-eu-mladi-dalje-od-srbije-sok-buducnosti/
„Srbiji nedostaje kritička, objektivna i neostrašćena javnost, ona koja dobronamerno analizira stvarnost i koja to ne radi s pozicija interesa“. Srbiji takva javnost jeste potrebna. Problem je sto nikome u Srbiji (u smislu razlicito organizovanih interesnih grupa koje kontrolisu pristup javnim resursima) takva javnost ne samo da nije potrebna, vec predstavlja direktnu pretnju. Tako je vec dugi niz godina, i naravno da takvo stanje nije uslovljeno samo radom aktuelnog rezima. U medjuvremenu odumiru objektivne kulturne pretpostavke za takvu javnost. Kad bi se nekim cudom neko dosetio da takvu javnost dekretom uspostavi, i kada bi to uopste bilo moguce, verujem da bi se vec sada nasao u takvim kadrovskim problemima, da prvi oni koji bi trebali da postanu korisnici ove nove politike oslobadjanja javnosti, ne bi znali sta ovaj zapravo hoce i sta se to od njih trazi.
Tacno je da je Tadicev sistem predak danasnjeg sistema, ali ovaj sistem je presao crtu samounistenja zemlje. Svi losi procesi koji su podrazumevali kradju resursa i unustavanje necega dobrog sto treba da se stvori su ubrzani do maksimuma. Tako da postoji ne samo u kvantitetu losih stvari vec i u kvalitetu.
Najveci problem je sto su kvalitetni ljudi otisli ili se spremaju da odu. Cele generacije.
Mislim da niste u pravu u vezi povratka emigracije 2000-ih i nade koja je postojala za vreme demokrata. U sva cetiri prva razreda u koja su krenula moja deca bilo je po jedeno dete bas iz Velike Britanije, takodje iz Austrije, Amerike itd. Danas se celi razredi masovno i masivno spremaju da emigriraju. Polovina roditelja vec je kupila nekretnine napolju.
Očigledno prethodni tekst o De Golu nije bez povoda…poslednji pasus govori o našoj tužnoj sudbini.
Svi kritikuju, niko ne daje rešenja, javno mnjenje ne postoji, a kao rešenje običnom građaninu je najlakše da kaže : “ Odlazim “
Pre par godina, hteo sam da se uključim u rad jedne manje stranke. Otišao na neke tribine, potpisao neku peticiju iz ekologije, ostavio podatke na sajtu i…. ništa.
Očigledno karte su podeljene, mi smo samo statisti…
@ Иван Грозни na 24/02/2021 u 23:27
(Исправите ме ако грешим, мислим да се то поглавље зове „Јадрански светионичар“.)
Том епизодом почиње, али оно што је битније је да примећује Тадићеву ауторитарност и континуитет антинационалне политике. Критика те политике је постојала и постоји и данас (иста је политика у питању, само су друга лица у првом плану), али је мање видљива. Тренутна власт, осим веће контроле класичних медија, зналачки користи нове механизме манипулације који пре десет година једноставно нису постојали. Успешност те политике мери се пропашћу друштвеног ткива. И мора им се одати признање да су знатно надмашили претходнике о којима је реч у овом тексту цењеног господина Катића. Овај „наставак“ је толико „бржи, вулгарнији и бруталнији“ да после ове гарнитуре камен на камену од Србије неће остати.
@Иван Грозни – Нажалост, мислим да ни они најпаметнији међу нама не знају шта треба радити. То је питање „за милион долара“.
Ne bih se složio,
Suprotno, mislim da svi znamo šta treba raditi.
Izvršiti totalnu refornu društva. E sad ta reforma bi zahtevala velike lomove.
To Lenjin lepo primećuje kad kaže: “ Drvo koje je godinama raslo u lošim uslovima pa se iskrivilo, onaj ko hoće da ga ispravi i da raste normalno, mora da primeni aktivnu silu da bi ga vratilo u narmalu.
E ta sila je problem jer niko nema petlju da je aktivira.
@Gane
Slažem se sa zapažanjem.
Ali ponovo to što ti primećuješ je projekat postliberalizama i da otprilike na terenu fincionoše.
Porodica je razbijena, individua je pretvorena u konzumeta roba i dobara.
Na drugoj strani razara se društvena zajednica i to je za male narode veliko stradanje. Gubi se kulturološka, naciona, jezička, raligiozna osnova.
Tako da budućnost malih naroda je neizvesna. Mali narodi bez jake međusobne kohezione veze nemaju šanse da sačuvaju svoj identitet.
@Ivan na 25/02/2021 u 06:56
Нажалост, мислим да ни они најпаметнији међу нама не знају шта треба радити. То је питање „за милион долара“.
Zašto nema kritičke javnosti, osim politikantske kritičke javnosti ? Žašto se ljudi ne pobune ?
Ljudi su ogrezli u komformizam, naročito mlađe generacije…. Realno, mislim da se ne živi tako loše, svi imaju posao, svi su socijalno zbrinuti, plus svako u Srbiji ima svoj krov nad glavom i parče zemlje…… Svi su na neki način zbrinuti.
Drugo, kada čovek dobije dete, onda gleda samo njega i gleda samo pravo tj. kako da ga izvede na put što je po meni pogrešno jer to znči put u sistem (za koga znamo da je brutalan). Ljudima je bitno da imaju posao i platu. To je to. Niko ne razmišlja u širem kontekstu. Svi hoće sigurnost koju ruku na srce sistem kakav god da je obezbeđuje.
@Иван Грозни
Imenjače sve lepo skeniraš do u sitna crevca, periode posrtanja i uzročnosti nazadovanja, ali koliko ja premećujem u završnici prologa nedostaje kontekstualizacija.
Samo bih voleo, a to i očekijem, da nam saopštiš osnovne naznake ideja kako treba raditi da nam krene nabolje. Imali međi nasma Srbima par odvažnih ljudi da nam kaže – dosta propadanja, dosta mučenja, evo mi preuzimamo biblijsku odgovornost za sve buduće poteze, pa kako nam Bog dadne?
Slično onoj Miloševoj: „Evo mene, eto vas, rat mitu, korupciji,oportinizmu, nepotizmu i.t.d. !“.
Ja mislim da se katarza ipak mora proći.
Jer je i sam Mojsej vodeći svoj narod ka boljem životu lutao pustinjom čitavih 40 godina.
U našem slučaju pustinjom samatram ovaj istorijski ciklus, zanju deceniju dvadesetog veka i prve decenije novog milenijuma.
@Сава na 24/02/2021 u 15:51
(сетите се шта је 2011. године писао о Тадићу у Духу самопорицања)
Исправите ме ако грешим, мислим да се то поглавље зове „Јадрански светионичар“. Имао сам задовољство да г. Ломпара слушам на једном предавању. Могу да кажем да је то био један од догађаја који су имали огроман утицај на разјашњавање многих дилема које сам имао. Дело г. Ломпара на најјаснији могући начин указује на погубно наслеђе титоизма и свог зла које и даље паразитира на лешини те идеологије. Надајмо се да ће неке будуће генерације знати да цене дело г. Ломпара. Ове данашње нити га разумеју, нити су га достојне.
Био сам јако критичан према онима који су владали од 2001-12, а још више према злу које нас је снашло од 1987-2000. Међутим, ово што имамо данас уништава и последњу наду да Србија може постати нормална држава. To је нека жалосна и плачљива копија Ердогана, Орбана и Гурбангулија Бердимухамедова. Данашњом Србијом се управља по османлијском моделу. „Ја сам платио, ја сам набавио, не питајте одакле паре, даћемо Албанији толико, Хрватској толико, за Нотр Дам толико“. Слични модели у Европи не постоје, осим у Белорусији. Што се тиче остатка света, постојећи српски модел најближи је централноазијским „становима“. Нажалост, нас Србе је ХХ век просто самлео, и биолошки и вредносно, тако да више нисмо способни да се боримо за наше интересе. Чак се и не зна шта су то наши интереси. Мислим да смо последњу велику прилику пропустили 1989-90. Закључак г. Катића нема потребе коментарисати, у четири реченице све је стало.
За господина Небојшу Катића: Њима никада није био по вољи (сетите се шта је 2011. године писао о Тадићу у Духу самопорицања), управо зато што су „демократски“. Али занимљиво је да више није по вољи Печату, у којем се до скора био често појављивао. Био им је добар када је критиковао „жуте“, сада када за власт каже да је антинационална и антидемократска и да су укрстили радикалски популизам са комунистичким елитизмом, за то нема медија који би пренео…
За Саву – Колико сам могао да видим, господина Ломпара не зову ни „демократски“ канали. Чини се да ни њима није по укусу.
„Čini se da današnja kritika vlasti dolazi sa onih strana i iz onih krugova koji su uglavnom zadovoljno ćutali u prvoj deceniji novog milenijuma.“
Можда се чини, а можда власт активно ради да једино такви добију видљивост. Ја се сећам да је професор Ломпар критиковао власт и тада, а сада можете да чујете његово мишљење искључиво на опскурним YouTube каналима, сва остала медијска врата су су му затворена. Не заборавите да такви људи постоје и да плаћају високу цену својих моралних избора.
Nebojša Katić – sve ono što se danas događa na srpskoj sceni nije ništa novo. Ovo je samo brži, vulgarniji i brutalniji nastavak loših procesa iz prethodnog perioda.
Famozni Basara šire posmetra stanje u društvu i univerzalno kroz Logos arikuliše uzroke i posledice.
Basara navodi dokaz – Patrijarh Irinej reče da je Vučića poslao sam Bog.
Doslovce – 09.01.2018. —
Patrijarh Srpske pravoslavne crkve, blagopočivši Irinej izjavio je u Banjaluci da Srbi treba da zahvale Bogu što im je podario čoveka, kakav je predsednik Srbije Aleksandar Vučić.I dodao:“Blagodarimo Gospodu što nam je podario čoveka koji se lavovski bori za srpski narod, a posebno za mučeničko i stradalno Kosovo i Metohiju“,
Basara brilijantno uviđa unuverzalni praizvor naše muke,
Očigledno je, međutim, da je Sveti Duh (po jednima) ili Sveti Vučić (po drugima) mislio drugačije, uz napomenu da Sv. Vučić, ma koliko se trudio, nije u stanju da misli ništa što Sveti Duh ne bi hteo da misli. Pisac hoće da kaže da se na ovom svetu ne može dogoditi ništa što bi bilo protivno Božjoj volji ili bar dopuštenju, otuda je blaženoupokojeni Nj. s. Irinej bio apsolutno u pravu kad je rekao da je „Vučića poslao lično Bog“.
Svetislav javno i pita:
„Ko će imati smelosti da narodu i narodnim tribunima saspe u lice da nismo „mnogostradalni“ nego „mnogogrešni“, a da nesreće koje se u pravilnim vremenskim intervalima sručuju na Srbiju nisu plod zavere Zapada, Vatikana i Kominterne, nego Božja kazna koja sprečava mnogo veća zla.
P.S:
Ovaku poruku danas uputiti javnosti je podvig ravan PROROČANSTVU
ali mi nemamo oči da to vidimo ili uši da to čujemo ili to jednostavno nećemo, a svi smo tobože hrišćani Svetosavci !!!
Господине Катићу, одличан текст сте написали. Објективно, искрено, духовито, културно. На жалост, можда и превише неострашћено. И можда недовољно директно.
Свакоме ко упореди акције и последице рада српских Курти и српских Мурти је јасно да се они међусобно разликују онолико колико се шакали разликују од хијена. А ако им се упореде и циљеви и идеали, онда се разлика и смањује. (Надам се да вам не пара уши ово зоолошко поређење и да ћете пустити коментар).
Зашто се све ово у народу толерише не лежи у томе што сmo заглушени медијском буком, већ у томе што је и народ, као и сви ми који имамо привилегију да из топлог коментаришемо по Интернету, заслепљен сопственим конформизмом и хедонизмом и, сходно духу времена, у стању је да понуди на жртву само оно што му и онако не треба.
А треба му све.
Сем слободе, можда…без ње се, очигледно, може
Bravisimo G.Katicu.Dodao bi samo da su veliki gubitnici vlasnici mikro,malih privatnih preduzetnika,jer oni su ostavljeni da se snalaze kako umeju i znaju u toliko velikom javasluku koji je sistem njima nametnuo,oni nemaju poverenja nikom u drustvu.
„Neostrašćeni građani i mladi ljudi koji tek formiraju svoj pogled na svet danas nemaju kome da veruju.“
Možda je tako i bolje.
„- Video sam čoveka, pomisli Sidarta, jednog jedinog, pred kojim sam morao da oborim pogled. Više ni pred jednim čovekom neću obarati pogled, ni pred kim. Više me nikakvo učenje neće privući, kada me učenje tog čoveka nije primamilo.
– Buda me je ponečeg lišio, pomisli Sidarta, ali, lišavajući me još više mi je dao. Lišio me je prijatelja, koji je verovao u mene, a sada veruje u njega, koji je bio moja senka, a sada je senka Gotame. Ali, podario mi je Sidartu, mene samog.“
(Herman Hese: „Sidarta“)
Opet, svaka čast!