NEOBJAVLJENI INTERVJU IZ MARTA 2021.

Jedno od ključnih pitanja s kojima se srećemo je pitanje dejstva korona virusa na svetsku privredu. Kakvu će ekonomsku pustoš ovaj period ostaviti iza sebe? Koliko će trajati privredni oporavak posle korone?

Volim da parafraziram čuvenog ekonomistu Galbrajta koji je ironično primetio da ekonomske projekcije služe samo da pomognu astrologiji da deluje kao reputabilna nauka. Otuda ekonomske prognoze i projekcije uvek treba uzimati sa razumnom dozom opreza. Uzgred, u periodima kriza, projekcije su obično nešto lošije od ishoda koji na kraju i usledi.

Poslednje projekcije govore da bi se svetska ekonomija (kao celina) mogla vratiti na pretkrizni nivo tokom 2022, s tim da će se brzina oporavaka značajno razlikovati od zemlje do zemlje i od regiona do regiona. Najbrže će rasti Kina koja nije ni imala pad u 2020. Od razvijenih država, SAD će se oporaviti najbrže, već tokom 2021, dok će se najsporije oporavljati EU i Ujedinjeno Kraljevstvo (UK). Kada se gledaju velike celine, Latinska Amerika je najtežoj situaciji kada je o oporavku reč.

Ova kriza je produbila socijalne razlike u svim državama i povećala siromaštvo velikog dela svetske populacije. Posledice krize će se tek osetiti kada zemlje u razvoju budu morale da vraćaju dugove koje su akumulirale tokom krize. Ove države tek čeka drugo poluvreme, verovatno teže od ovog prvog. Za njih će najveća opasnost biti eventualni rast kamatnih stopa do koga može doći ako inflacija krene da raste.

Skrenuo bih pažnju na jedan mnogo teži problem koji je prekriven senkom pandemije. Zapadne ekonomije su već ulazile u recesiju i u novu finansijsku krizu još krajem 2019. Epidemija je sjajno poslužila da se ta činjenica prikrije. Od 2008. svet živi u stanju gotovo permanentne krize koja se sanira nezabeleženim štampanjem novca najvećih svetskih ekonomija. Svedoci smo suludog fenomena – privredna aktivnost beleži najveći pad u poslednjih sto godina, dok berze beleže veliki rast. Ne morate biti marksista pa da uočite da živimo u nenormalnom vremenu i da je reč o strukturnoj krizi kapitalizma, jednoj od onih koje u pravilu dovode do teških političkih lomova ili još gore, do ratova.

Srpska izreka kaže: ”Nekom rat, nekom brat“. Svakako ima onih koji su se bolje snašli od ostalih u doba korona krize. Kako su se određene države snašle u pandemiji? Ko je imao najviše materijalne koristi od onoga što nas je snašlo?

Kako i koliko će kriza pogoditi neku zemlju zavisi pre svega od njene privredne strukture. Što je struktura ekonomije jednostavnija, što je manje zavisna od svetskog tržišta i globalne tražnje, što se manje oslanja na prihode od turizma i povezanih usluga, ona je ovom krizom manje pogođena.

Koliko efikasno će se država boriti sa krizom zavisi pre svega od snage njene ekonomije i njenog kapaciteta da se zadužuje i da se oslanja na sopstvenu štampariju novca. Ovo su datosti i tu „snalažljivost“ ne pomaže previše. Sve države danas rade isto – troše novac na teret budućnosti kako bi sprečile privredni i socijalni kolaps. Razlika je samo u tome što neke to rade zadužujući se u svojoj valuti, a one druge, nesretne, u tuđoj.

Iz ove krize su najviše profitirale tehnološke kompanije i njihovi vlasnici, kao i finansijski sektor. Tehnološke kompanije su kapitalizovale svoju specifičnu poziciju i profitirale od velikog „preseljenja“ trgovine i ukupne poslovne aktivnosti na internet i u virtuelnu sferu. Finansijski sektor je profitirao jer je uspeo da sakrije svoju krizu, a uspeo je čak i da zaradi na novcu koji su centralne banke štampale. Nekome se može učiniti i da se arbitrarne aktivnosti centralnih banaka, koje nikome ne polažu račune, nekada graniče i sa kriminalom.

U Srbiji se, sa najviših mesta, često može čuti da smo imali i imamo sjajan „menadžment“ krize? Kako Vi, kao svojevrsni „ekonomski realista“, ocenjujete ove pohvale na sopstveni račun? Koliko se Srbija zadužila u poslednjih nekoliko godina? Da li možemo da podnesemo spoljni dug?

U karakteru je svake vlasti da bude zadovoljna sobom. Ova vlast međutim nije kao druge – ona je ushićena sobom i to ushićenje je odavno prešlo sve granice ne samo dobrog, nego i lošeg ukusa. Ova moja konstatacija je vrlo, vrlo uzdržana. Ali … Ako se izuzme period sankcija devedesetih godina prošlog veka, nijedna srpska vlast se nikada u mirnodopskom periodu nije suočavala sa ovakvom krizom – ekonomskom i zdravstvenom istovremeno. To se ne sme ni zaboraviti niti potceniti i otuda svaka kritika vlasti mora imati mere.

Domaće vlasti su, u granicama mogućnosti a možda i preko njih, pravovremeno reagovale na krizu. Najveći broj mera je jednostavno koncipiran i efikasno sproveden. To je pomoglo da se, bar za sada, sačuvaju radna mesta i održi ekonomska aktivnost.

Slabost mera je njihova neselektivnost, mada se i to može razumeti. Kompleksnije koncipirane mere bi verovatno komplikovale i usporile njihovo sprovođenje. Ali, ako za prethodno ima opravdanja, za paket pomoći od 100 evra svakom punoletnom građaninu, opravdanja nema. Iza tako besmislenog arčenja novca svakako nisu stajali ni ekonomski ni socijalni motivi. Bilo bi opasno da se ovaj vid političko-propagandne pomoći ponovi.

Od 2017. zaključno sa trećim kvartalom prošle godine, poslednjim za koji imamo podatke, spoljni dug (dug privrede i države strancima) povećan je za preko pet milijardi evra. To je ogroman porast, tim pre što je to period i velikog priliva stranih investicija koje bi po logici stvari trebalo da uspore rast spoljnog duga.

Ono što mene brine i što će se osvetiti, jeste upravo ubrzano ino zaduživanje i besmisleno istrajavanje na održavanju nerealnog kursa dinara koje traje već godinama. Bojim se i upozoravam da je reč o opasnoj politici koja u pravilu završava u teškoj dužničkoj krizi. A kada već upozoravam, da kažem i da je rast ino dugova privrede isto tako opasan po finansijsku stabilnost sistema koliko i rast dugova države.

Kako ocenjujete srpsku privrednu politiku? Koliko je utemeljena priča o ekonomskom rastu i privrednom bumu?

Vlast je uspela značajno da podigne zaposlenost dovođenjem stranih investitora, kao i da delimično sanira razorne posledice ekonomske politike koje su vodile prethodne vlasti. Nažalost, oslanjanje na strane investicije ne dovodi do velikog privrednog rasta i to je u ekonomiji dobro poznato. Srbija nema ekonomsku politiku, ignoriše sva korisna svetska iskustva i o njima ne želi ni da debatuje. Ali to nije samo krivica vlasti. Ozbiljan razgovor ne žele ni ekonomisti. Izuzev fraza o vrlinama tržišta, o ambijentu i vladavini prava oni nemaju šta da ponude.

U Srbiji nema privrednog buma niti ga može biti u ekonomiji čija je prosečna stopa rasta od 2009. do danas manja od dva procenta godišnje. Od 2013. do 2019. rast je tek oko 2,4 procenta. Mereno BDP-om po stanovniku, Srbija je na dnu Evrope i iza nje su samo Moldavija, Ukrajina, Albanija, BiH i S. Makedonija. Ako bi BDP po stanovniku svake godine rastao za jedan i po procenat brže od suseda, a to je optimističan scenario, Srbija bi mogla stići Bugarsku za oko 13 godina, Rumuniju za oko 32, a Hrvatsku za pola veka. Ove tužne činjenice svakako nisu krivica samo aktuelnih vlasti. Srpsko zaostajanje ima dugu i nesretnu genezu, ali je krivica ove vlasti što ozbiljnu debatu o ekonomskoj politici zamenjuje grotesknom samohvalom i što građane tretira kao maloumne.

Neki skeptici tvrde da je Srbija ekonomski porobljena država, koja je prodala i svoju poslednju – Komercijalnu banku. Koliko smo ekonomski porobljeni i da li je bilo mudro prodavati Komercijalnu banku?

Srbija je ekonomska kolonija i to nije ni levičarska ni suverenistička floskula, već činjenica. Gotovo svi ključni ekonomski segmenti su u stranom vlasništvu i taj trend kolonizacije se nastavlja. Naravno, sa ekonomskim potčinjavanjem ide i političko. Zapanjujuće je da ni vlastima, ni najvećem delu opozicije, ni najuticajnijim ili bar najglasnijim delovima intelektualne elite, ova sumorna činjenica ne smeta.

Kada je o bankarskom sistemu reč, ne znam ni za jedan istinski uspešan model koji je realizovan u finansijskom ambijentu u kome je bankarski sektor bio u stranim rukama. U tom kontekstu, i prodaja Komercijalne banke je jedan u nizu činova ekonomskog samoubistva – na rate. Istini za volju, Komercijalna banka je pripremana za prodaju još za vreme mandata prethodnih vlasti.

Opet skeptici: tvrde da se Telekom, kao kompanija u većinskom vlasništvu države, nedomaćinski ponaša i da se novac troši neprozirno ( prodavci jezičke magle bi rekli „netransparentno“ ). S druge strane, Vi ste bili protivnik prodaje Telekoma i EPS-a. Šta nam je činiti?

Svako ko se zalaže za privatizaciju velikih javnih preduzeća, zalaže se za njihovu prodaju strancima. Najveći zagovornici prodaje javnih preduzeća su samo bolje ili lošije maskirani lobisti stranih interesa. Po njima je samo privatno preduzeće, pogotovo ako je u zapadnim rukama, dobro preduzeće. Ovaj stav potpuno ignoriše činjenicu da diljem sveta imate uspešna državna preduzeća. I još važnije, države u pravilu zadržavaju bar deo kontrole kada privatizuju javne monopole. Da ne zaboravim – i koncept privatnog i javnog partnerstva koji se danas promoviše je dokazano loš model.

Nije sporno da se javna preduzeća zloupotrebljavaju i tretiraju kao partijska, a često i kao lična imovina. Mnogi veruju – ja se ovde pravim nevešt – da su ova preduzeća legla brutalne korupcije. Ali zagovornicima prodaje javnih preduzeća korupcija služi samo kao ugodan izgovor. Da je drugačije, kritičari bi zahtevali da se javna preduzeća profesionalizuju, a ne da se prodaju. Profesionalizacija javnih preduzeća je jedini pravi put.

I konačno, ako bi sutra Srbija prodala preostala javna preduzeća, njima bi se bolje upravljalo nego što se danas upravlja, ali građani od toga ne bi imali ništa. Profit se ne bi prelivao u džepove domaćih junaka ali bi se odlivao u inostranstvo i sve efekte boljeg upravljanja bi prisvojili stranci. Stranci bi pre podizali cene nego kvalitet usluga. Strani vlasnici neće trošiti novac i umanjivati svoj profit kako bi usrećili građane Srbije. Oni to ne rade ni u svojim zemljama kada su monopolisti ili kvazimonopolisti.

Živite u Velikoj Britaniji posle bregzita. Zbog čega je došlo do bregzita i kakva je budućnost uzajamnih odnosa Londona i Brisela?

Po mom uverenju, bregzit je bio pogrešna odluka. Veliki broj osiromašenih građana je u gnevu glasao protiv lošeg života, a lokalni demagozi su im ponudili EU kao krivca. Kada UK napusti EU i vrati tobože izgubljeni suverenitet, poteći će med i mleko. Danas se od vladinih zvaničnika može čuti da će se koristi od bregzita videti, ali u dalekoj budućnost. Bojim se da mnogi koji su glasali za bregzit neće dočekati tu sretnu budućnost, a da će u sadašnjosti upravo oni biti njegove najveće žrtve.

Budući odnosi sa EU, a to se već sada vidi, biće komplikovani i često napeti. EU strepi da će UK pokušati da postane neka vrsta ofšor zone koja će poreskom politikom, obaranjem standarda socijalne zaštite i zaštite potrošača pokušati da privuče strane investitore. Naravno, EU rovita kakva je, nema nikakav interes da pomogne da bregzit bude uspešan. Naprotiv.

Šta se u Engleskoj promenilo od onog vremena kada ste otišli do danas? Kako se živi, šta društvo očekuje, kolike su socijalne razlike? Kome pripada Engleska – sebi ili oligarhiji?

Iako to nije baš „naučno“, države delim u dve grupe – one koje dobro simuliraju demokratiju i one koje to loše rade. UK svakako pripada prvoj grupi država. Sve institucije su tu, deluju impresivno, imaju prijatnu patinu, ali supstance je sve manje. Moj je utisak da je u poslednjih trideset godina došlo do sterilizacije javnog diskursa, a time i do sterilizacije demokratije u UK. To su možda i najvažnije promena koju vidim od kako živim u Londonu.

Kvalitet političke elite je značajno opao. U pravilu je reč o ljudima bez čvrstih političkih uverenja kojih se za neku godinu niko neće sećati. Za veliki broj njih politika je samo prolazna stanica do kakvog unosnog uhlebljenja. Činjenica da političar profila Borisa Džonsona može da bude premijer UK možda najbolje govori o promeni koju je zemlja doživela.

U parlamentu su dve partije koje se guraju oko centra i čije se politike ne razlikuju bitno. Verujem da bi se veliki broj laburista podjednako dobro osećao i među konzervativcima. Pokušaj da laburisti pod Korbinom postanu prava, leva alternativa, brutalno je sasečen. Za mene je to najinteresantniji događaj ovdašnjeg političkog života. Establišment i duboka država su veoma efikasni pa i surovi, kada se osete ugroženim.

Države u pravilu pripadaju ovakvoj ili onakvoj oligarhiji. To po sebi nije problem, sve dok oligarhija koliko-toliko vodi računa i o onima ispod sebe. Lokalna oligarhija o tome vodi sve manje računa i socijalne razlike u UK su veće nego u drugim evropskim državama. Ovakva politika, za sada bez pobune, olakšana je mentalitetom građana. Anglosaksonci su izdržljiv svet koji se retko žali na život i koji tradicionalno poštuje hijerarhiju, čak i onda kada se nekome sa strane to može učiniti besmislenim.