Svetska javnost je s nadom i odobravanjem primila vest da su lideri vodećih zapadnih sila inicirali reformu globalnog poreskog sistema u delu koji se odnosi na oporezivanje dobiti velikih kompanija i (zlo)upotrebu „poreskih rajeva“ u tom kontekstu. Postignuti dogovor počiva na dva stuba.
Prvi stub bi trebalo da omogući da se dobit kompanija oporezuje ne samo u državama gde im je sedište, već i tamo gde ostvaruju velike prihode. Meta ovih mera su globalne tehnološke kompanije koje danas dominiraju svetskim internet i elektronskim tržištem i pri tome izbegavaju poreske obaveze jer su registrovane u poreskim rajevima. Drugi stub predviđa da porezi na dobit kompanija ne mogu biti niži od 15 procenata ni u jednoj poreskoj jurisdikciji. Cilj drugog stuba je da suzi prostor državama koje niskim porezima privlače strane investicije i tako konkurišu jedna drugoj u trci ka dnu.
U vezi sa pomenutim dogovorom sve je maglovito, počev od toga koliko će se država pridružiti ovoj inicijativi. Nejasno je i kako bi se dva stuba tehnički operacionalizovala, jer kod poreza đavo je u detalju. Nema nikakve garancije ni da će najavljene mere uopšte biti izglasane u parlamentima država koje su se „dogovorile“ o reformi. Republikanci u SAD već dovode u pitanje prvi stub sporazuma jer on ugrožava interese američkih tehnoloških kompanija. Britanci traže da se finansijski sektor izuzme iz ovog dogovora, a neke analize pokazuju i da bi primenom prvog stuba poreski prihodi u Ujedinjenom Kraljevstvu mogli biti manji u odnosu na dosadašnje. Kiprani prete da će staviti veto u EU kada eventualni zakoni dođu na glasanje, dok države niskih poreza poput Irske, Švajcarske ili Luksemburga, na primer, neće baš pojuriti da prigrle sporazum.
Svako ko poznaje komplikovanu poresku praksu i njene lavirinte, na ovu vrstu trijumfalnih najava gleda sa velikom dozom skepse. Poreski lavirinti nisu nastali greškom – oni su kreirani kako bi se u njima zametnuli putevi profita. Od slona koji u lavirint uđe, na kraju izađe crkveni miš. Pri tome, i pre nego što se dođe do ulaza u lavirint, moćne kompanije imaju bogat asortiman trikova koji služe da se dobit za oporezivanje umanji. Ilustracije radi, čuveni Dženeral Elektrik, jedan od šampiona u neplaćanju poreza, zapošljava preko 1.000 poreskih eksperata koji rade na pet kontinenata trudeći se da kompanija plati što manje poreza, ili, idealno, da ne plati ništa. Upravo je objavljen i podatak da je u prošloj godini Majkrosoft ostvario dobit od oko 315 milijardi dolara, a da (sasvim legalno) nije platio ni cent poreza. (Ta dobit je oko šest puta veća od godišnjeg BDP-a Srbije.)
I najbogatiji ljudi sveta plaćaju poreze po smešno niskim poreskim stopama, mnogo nižim nego što ih plaća najveći broj zaposlenih. Iako i ti smešne stope daju apsolutne iznose koji nikako nisu smešni, poenta je da se poreska regulativa u praksi ruga svim načelima ne samo elementarne etike, već i poreske logike. Novcem koji su efektivno oteli iz budžeta, milijarderi potom kupuju političare i medije, izdaju se za velike humaniste, dobrotvore i mecene.
Ako je sve baš ovako kako bi se poreskom skeptiku moglo učiniti, u čemu je smisao poreske predstave o kojoj danima izveštavaju ugledni mediji?
Sva je prilika da je smisao pre svega propagandni. Svetska javnost je danas svesna bestidnog ponašanja najvećih globalnih kompanija, kao i činjenice da je tako bestidno ponašanje moguće samo uz saradnju i podršku korumpiranih političkih struktura. Kako dolaze teška vremena i kako ljudi sve teže žive, bitno je da se socijalni bunt umiri najavama o pravednijem poreskom sistemu, o humanijem kapitalizmu, o novom početku (tzv. veliko „resetovanje“)… Cilj je da se kupuje vreme i da se stvara iluzija kako su promene tu, na dohvat ruke, samo što nisu počele. U međuvremenu, poreski lobisti će pripremati amandmane koji će osigurati da svaka poreska inicijativa, ako slučajno i prođe, u praksi bude razvodnjena do besmisla. Sistem će se „menjati“, ali tako da uvek ostane isti.
Istovremeno, ideološki lobisti će uveravati javnost da je i poslednji cent koji su milijarderi zaradili samo pravedna nadoknada za njihove pregalačke napore. Otuda, svaki rast poreza preti da destimuliše inventivnost i preduzetništvo tih ljudi. A bez toga, svima će nam biti gore i čak može dovesti i do strašnih posledica. Na primer, milijarderi, razočarani nerazumevanjem ljubomornog sveta, mogli bi dići ruke od posla i mogli bi se povući po manastirima ili ašramima, mogli bi se posvetiti meditaciji, molitvenom tihovanju ili proučavanju Kabale. A mi … šta nama tada preostaje i kako ćemo dalje?
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
Za Andreja:
Vaš primer iskrivljenja tržišta od strane države:
„– Na primer, kada u vlasnistvu drzi telekomunikacionu kompaniju koja preplacuje akvizicije kablovskih operatera i prava na sportske prenose sa ciljem da eliminise privatnu konkurenciju i kontrolise javni medijski prostor.“
Zar već nekoliko godina imamo suprotan primer? Imamo privatnu kablovsku televiziju koja velikom broju građana Srbije (i onima u regionu) uskraćuje pravo gledanja reprezentacije i/ili sportista na vrlo važnim takmičenjima. Poslednji primer je Vimbldon, koji brojni gledaoci u regionu ne mogu da prate. Osim ako se ne pretplate na tu kablovsku, naravno.
Da imamo „tržište privatnih telekomunikacionih firmi“, ovaj problem bi bio mnogo veći. Ili bismo imali jednu monopolsku privatnu konglomeraciju, ili mnoštvo manjih koje nude nasumičan TV program sumnjivog kvaliteta. A prateći zakon „slobodnog tržista“, na kraju bismo svakako imali monopol.
Ako mislite da je privatni monopol bolji od državne kontrole, evo Vam još jedan, skori primer.
Microsoft je obelodanio svetu novi Windows 11. Sistemski zahtevi za Windows 11 garantuju da ćete morati da zamenite taj moćni, sasvim solidan računar sa Intel procesorom 7-me generacije, jer Windows 11 funkcioniše samo sa procesorima 8-me+ generacije. Inače, procesori 7-me generacije su i dalje u high-end kategoriji i nisu nimalo jeftini. Moj laptop ima solidan procesor…5-te generacije, i star je „svega“ 6 godina.
За Андреја – Ово је прва реченица мог одговора Ивану Г. За Ивана Грозног – „Мој текст се није бавио ни домаћом администрацијом, ни домаћом јавном потрошњом, па бих ту тему оставио по страни. Текст се није бавио ни ЕУ администрацијом. Текст се бавио пореском политиком која је креирана у корист најбогатијих.“
Прочитајте трећи пасус мог одговора Ивану Н. и Калету на домаће теме.
За Владана – Мислим да сам на Ваша питања „одговорио давно“ овде https://nkatic.wordpress.com/2016/11/10/srpska-lekcija-nemackoj-a-i-ire-objavljeno-u-dnevniku-politika-09-11-2016/ па овде https://nkatic.wordpress.com/2016/08/11/globalizacija-kao-batina-sa-dva-kraja/ и овде https://nkatic.wordpress.com/2018/04/25/opasna-vremena/ .
Bojim se da ste me pogresno shvatili. Nisam ja protiv poreza i drzave. Zelim samo da se drzava ogranici i drzi na neophodnom, ne da raste kao hidra i da guta sve pred sobom. Zelim da drzavni uposlenici osecaju da postoje radi nas, a ne da nas tretiraju kao podanike koji sluze da njima pune budzet. Postoje brojni primeri gde je drzava najefikasniji i najracionalniji sistem da obezbedi opste (javno) dobro. Uvek sam pre za drzavni nego za privatni monopol. Mi se cesto bavimo samo nelogicnostima i devijacijama… Dok ja uvek preispitujem svaku funkciju drzave da li je zaista neophodna. Ne bojim se privatnog, dok taj strah vidim kod mnogih sugradjana….
Gde drzava krivi trziste?
– Na primer, kada u vlasnistvu drzi telekomunikacionu kompaniju koja preplacuje akvizicije kablovskih operatera i prava na sportske prenose sa ciljem da eliminise privatnu konkurenciju i kontrolise javni medijski prostor.
– Kada drzava nekom dodeli a nekom ne dodeli pravo na nacionalnu TV frekvenziju ili 5G mrezu.
– Kada dodje do poremecaja u poljoprivredi pa drzava zabrani izvoz suncokreta i secerne repe, a pri tome ne zabrani izvoz ulja i secera (direktno presipanje od proizvodjaca ka tajkunima).
– Kada zabrani proizvodjacima da direktno prodaju malinu stranom kupcu vec tu privilegiju zadrzi samo za velike hladnjace (isto).
– Kada ne dozvoljava privatnim laboratorijama da rade PCR testove.
– Kada neke sudske sporove (privredne) resava preko reda, a neke razvlaci godinama.
– Kada uvede sistem akreditacije i onda sertifikate deli svojim favoritima, a ostale zavlaci godinama.
– Kada povlascenim firmama daje poslove bez tendera.
– Kada menja poreske zakone da zatvori male IT firme da bi velikim firmama obezbedila jeftiniju radnu snagu (nakon neskrivenog lobiranja).
– Kada manipulise sistemom subvencija, razvojnih kredita, javnih nabavki, licenciranja…
Eto, ovo je sto mi je prvo palo na pamet…..
За Ивана Грозног и Калета – Јавни сектор који прекомерно финансира пољопривреду је део стратешке политике која жели сигурност у храни. Ако се грађанима то не допада, они могу гласати за партије које имају другачију политику. Издаци за одбрану су сулуди, али то је резултата притиска војно-индустријског комплекса и то је добро познато и обрађено у литератури. Еколошка агенда, ако се некоме не свиђа, може се „склонити“ гласањем против партија које то намећу. (Зачудо, зелени су све јачи и Немачка је ту добар пример.)
На другој страни, компаније формирају монополе, олигополе и картеле, лобирају са циљем да се „тржишни закони“, шта год то значило, дезавуишу. Њих међутим не можете сменити или још боље, не можете им апсолутно ништа. Највеће „кривљење“ тржишних закона се управу ту догађа.
Што се Калетовог коментара тиче, реч је о корумпираним транзиционим феноменима које сте у сличним фазама развоја имали и у (данас) развијеним државама. Што се Калетове тачке два тиче она је тачна, скандалозна и функционише већ преко педесет година у Србији. И ту имамо дефект слабе државе, а не нешто што је инхерентно држави као таквој. У озбиљној држави професори би морали да оснују фирму, уложе новац у опрему, пријаве запослене, морали би да дају плате и плаћају порез. Овако они троше факултетске ресурсе и рад студената зарад личне користи.
@ Ivan Grozni, Nebojša Katić
Na primer, tržišni zakoni koje iskrivljuje javni sektor:
1. Kada lokalni političari kupe ugalj direktno iz rudnika po netržišnim cenama. Posle taj ugalj prodaju građanima ubijajući konkurenciju.
2. Kada profesori univerziteta, tehničke struke, konkurišu za poslove na slobodnom tržištu i idu sa cenom daleko ispod tržišne. Profesori imaju svoju profesorsku platu. Poslove im završavaju studenti koji su na postdiplomskim studijama za smešno mali novac ili čak besplatno. Profesori ostvaruju dodatnu zaradu i obaraju cenu ljudima koji od tog posla žive.
Gospodine Katicu,
kakav je vas stav prema uticaju Kine u Srbiji i Evropi generalno? Naime, poznato je da EU i zapadni svet uopste sa podozrenjem gledaju na kineski kapital angazovan u brojnim projektima u Srbiji. Kina u suštini može biti u poziciji da diktira pravila i razvoj tržišta na način na koji ne može u zemljama koje su već deo EU. Cak je EK pripremila zakon kojim bi se onemogucilo preuzimanje evropskih kompanija od strane stranih kompanija koje primaju drzavne subvencije. Da li je u pitanju cist protekcionizam?
S’obzirom da ste zagovornik drzavnog intervencionizma, kako gledate na ekonomsku politiku Kine i da li je isti neizbezno u suprotnosti sa postulatima kapitalizma?
за г. Катића,
Што се тиче „искривљивања тржишних закона“, један од основних „грехова“ јавног сектора је што својим одлукама често утиче на погрешну употребу ограничених ресурса у једној економији. Јавни сектор негативно утиче на флексибилност тржишта рада својом политиком доживотног запослења. ЕУ преко сваке мере субвенционише пољопривредни сектор што катастрофално утиче на економије земаља трећег света које зависе од извоза пољопривредних производа. Да не спомињемо издатке за одбрану. Да ли су заиста потребни толики војни буџети? Јавни сектор сматра да је довољно донети брдо закона и да ће сви проблеми бити решени. Погледајмо само ову хистерију бриселских неомарксиста у вези електричних аутомобила. Они су решили да се до 2025., до 2030., небитно, забрани или ограничи употреба возила са погоном на бензин или дизел. Лепо. При томе нису дали одговор како ће држава надоместити изгубљене приходе по основу царина, пореза, акциза и других намета на гориво. Надоместиће их тако што ће повећати акцизе на струју, само што то сада није популарно рећи. Наводио сам примере Србије зато што живим у Србији и зато што свакодневно на својој кожи осећам све „благодети“ партијско-паразитског система. Уопште не сматрам да државу треба „удавити“, нити ми уливају наду покрети попут „Бостонске чајанке“, али ме плаши то што је држава сувише ушла у приватни простор појединца. То се нарочито види на примеру ЕУ за коју сматрам да полако клизи у неку врсту неомарксистичко-еколошко-људскоправашког тоталитаризма.
За Ивана Грозног – Мој текст се није бавио ни домаћом администрацијом, ни домаћом јавном потрошњом, па бих ту тему оставио по страни. Текст се није бавио ни ЕУ администрацијом. Текст се бавио пореском политиком која је креирана у корист најбогатијих.
Што се јавне потрошње тиче, када су западне државе у питање, многе имају одличну администрацију и одличан јавни сектор у ширем смислу. Када криза избије, не можете отпуштати професоре, лекаре, судије, полицајце, војнике а ни административне службенике, јер обим њиховог посла не зависи од економског циклуса. Они у правилу имају, или су некада имали сигуран посао, али зато имају ниже плате од оних у приватном сектору.
Приватни сектор се само делимично прилагођава кризи – људи се, као потрошна роба отпуштају, али управљачке структуре не распродају возне паркове, не иду на посао градским превозом, не распродају авионе, не смањују луксузна трошења, нити себи смањују плате.
Узгред, нисте ми одговорили „које тржишне законе искривљује јавни сектор“.
@Kum
У четнике не бих ишао ни 1941., ни 1944., а у партизане још мање. Уопште не сматрам да је тршиште савршен механизам, што је уосталом и доказано у бројним радовима. Сматрам само да је потребно ограничити моћ данашњих држава због тога што су ушле на опасан терен – у лични живот појединца и породице, не ради се ту само о БДП-у. Велики број функција које обављају данашње државе је непотребан или се обавља погрешно. Даћу Вам занимљив пример из града у коме живим. Држава у Новом Саду гради станове „за припаднике снага безбедности“, а не улаже у фабрику воде тако да многи делови града имају проблеме са водоснабдевањем. Једноставно, инвестиције у фабрику воде нису пратиле развој града, а град од сваког инвеститора наплаћује доприносе за комуналије. Ево још једног примера. Приликом продаје земљишта за један велики тржни центар град је добио 30 милиона евра. Новац није уложен у развој инфраструктуре (водоснабдевање, изградња моста на Дунаву, побољшање градског превоза, изградња градске болнице), већ је град направио халу једној мотачници каблова. Држава не треба да ради много ствари, али оно што ради, треба да ради сјајно. Пандемија у којој и даље живимо одлично је открила неке ствари. Јасно се показало које функције државе су виталне, а које не, који запослени у јавном сектору су потребни више, а који мање или никако. Није ово никакав неолиберализам већ рационализам. Немам ништа против да социјално угрожени слојеви становништва добијају помоћ, али не кроз запошљавање у јавном сектору.
за г. Катића
Погледајмо прво политику запошљавања и зарада у јавном сектору. Да ли се број запослених у јавном сектору смањује у условима економске кризе као што је то случај са приватним сектором? Да ли се смањују трошкови зарада запослених у јавном сектору у условима када се смањују порески приходи? Не бих да излазим ван оквира текста који коментаришемо, али погледајмо само бриселског Левијатана оличеног у ЕУ администрацији.
Za Andreja – Iz liberalnog ugla gledano, idealna država postoji. To je ona kojoj se ništa ne plaća, ali se od nje uzima koliko kome treba.
Kao npr. 2008, 2009. ili 2020. godine.
@ Andrej i Ivan Grozni
Imam utisak kao da idete u četnike 1944.Četnici su imali više šanse 1944 nego neoliberali danas.Najbitnije je predvideti kako će stvari teći – pitajte Sorosa.
Učešće države u BDP-u će rasti u celom svetu.
Polemike da li i koliko kosta drzava, da li je to efikasno ili nije, i jos oko mnogo tema vezano za ulogu drzave se vode godinama i uvek su ideoloski obojene. Mnoge su vodjene i na ovom forumu. Ono sto je meni interesantno je da su ljudi u biti racionalna bica, pa se i ovde u komentarima porez smatra kaznom, a ne ucescem u troskovima usluge koju nam drzava pruza, da korporacije ‘izbegavaju’ placanje poreza a ne hrle da ga placaju sve vise jer vide da im se taj ‘trosak’ isplati. Osim mozda skandinavskih zemalja ja ne znam za zemlju gde ljudi hrle da plate porez jer je to dobro za njih i blagostanje i prosperitet njihovih porodica. Sa druge strane, ljudi vrlo rado placaju usluge od kojih imaju koristi.
Pored Vidovdana, danas se u Srbiji obelezava i dan od kada gradjani pocinju da rade za sebe. Do juce su radili za drzavu (Dan poreske slobode). Prema proceni Fiskalne strategije, ove godine ce drzava potrositi 49% BDPa Srbije. Ovo je, da budemo iskreni, u liniji sa prosekom EU zemalja.
I covek bi pomislio da ce to barem zaposlene u javnom sektoru uciniti srecnim, kad ono, nezadovoljni su nam i lekari i profesori i policija i vojska i…. Em kosta previse, em nisu zadovoljni ni zaposleni ni korisnici usluga. Jedino vidim da zaposleni u javnim preduzecima cute… Cudno je i to da kad god se prica o reformi javnog sektora se pominju doktori, profesori, policija, vojska, dok se javna preduzeca vesto izostave. Jasno je, verujem, svima u kom sektoru je koren problema.
Неминовна је реформа јавног сектора.
Јавни сектор у Србији је ниско продуктиван и неефикасан, нерационално постављен са мноштвом проблема који се годинама увећавају и све мањом шансом да се може решити са позитивним исходом . Висока стопа запослености и релативно високе плате у јавном сектору, с једне, и лоше пројектовани пословни системи, с друге стране, чине да тако постављен јавни сектор неповољно утиче на економско стање и развој.
Све ово резултира скупом, компликованом и никад довршеном државом.
Кључна како политичка, економска, социјална, основа будућег развоја Србије је стварање здравих темеља за озбиљну реформи јавног сектора, каква је урађена, рецимо, у Словенији после осамостаљивања.
Е то кључно и судбоносно питање будућности државе Србије икада није урађено како треба, већ смо увек импровизовали и вршили неке козметичке промене ради утиска да се нешто као дешава за бољу нам будућност.
У свим некадашњим и данашњим реформама јавног сектора је доминирао погубан став неке специфичности наше лажне патетика и хришћанског милосрђа.
Ево примера.
Јутрос се у начелништву појављује нови радник на непостојеће радно место. Значи, седеће, врзмаће се около и примати редовно незарађену плату.
Кад неко, колико толико ради нешто, упита – ко је бре па овај? Шеф срамежљиво одговара: „Ма пусти молим те,Стева звао пре неки дан да га примимо нека буде ту немају га где, а веселник се развео од Наташе оставио двоје златне дечице па почео да пије“. И бре шефе где ово води?
Кад са стране у расправу убацује Разуменка: “ Дај бре Градимире бар ти немој да се јављаш јер тебе Тривун за време демократа довео да будеш портир привремено па ево те и данас шпијаш за њух“ 😂
Шеф видно узрујан прекину колегијалну расправу.: “ Доста о томе и тебе су Разо довели они ГС-овци све се бре зна, само народ ништа не зна“
И тако нам божански дани теку,“ радио не радио свира ти радио“.Јавни сектор не функционише,општа корупција и криминал,али следи повећање плата.😂
После другог светског рата у унутрашњости Србије комунист успостављају нову „НАРОДНУ ВЛАСТ“ по Општинама број запослених 3 речима три.у свакој Општини.
Председник Општине, портир и курир.
А данас ?
У јавном сектору је у 2019. било 600 хиљада регистрованих запослених. Од овог броја, по око 1/4 је запослена у јавним предузећима, државној и локалној администрацији, здравству и социјалном раду, и образовању и култури.
А овај број запослених у јавном сектору, на број становника би и Америку уништио.
П:С:
Данас је Видовдан највећи нам празник па вам пријатељи желим да га прославите са ближњима у миру и спокојству.
За Ивана Грозног – „Јавни сектор услед своје нефлексибилности искривљује тржишне законе.“ Како треба да изгледа флексибилни јавни сектор и које тржишне законе искривљује јавни сектор?
Мислим да је овде питање пореза који плаћају корпорације другоразредно. Суштинско питање је незајажљивост државе. Јавни сектор услед своје нефлексибилности искривљује тржишне законе. И да су порези много већи него што јесу, то данашњим државама не би било довољно. Опет бисмо имали експанзију јавног дуга и кварење новца. Поставља се питање какав је то систем који непрестано ствара дугове и тражи да удео државе у БДП-у буде све већи?
За Бојана – Мислим да нисте добро разумели мој коментар. На 1. графику, који сам линковао у последњем коментару, се могу видети највиша могућа прописана стопа пореза на добит као и еффективна стопа овог пореза, тј. колику стопу компаније заисте плате. Дискрепанца између ове две стопе постаје са временом све већа -> рупе у пореском систему се све више експлоатишу, изврдавање плаћања је све веће… Када се упореде задуживања са линка г. Катића и износи прихода од пореза на добит са линка који сам поставио у претпоследњем коментару, може се уочити да у годинама које сам навео, 2004.-2007., долази до огромног раста ових прихода (г. Катић је навео могуће разлоге за овај, мени, да га тако назовем, феномен), као и истовремено смањење темпа задуживања. То се лепо види и на графику удела прихода од пореза на добит у БДП-у (скаче на око 2.5%, врх „трбуха“, у 2007, иначе између 1 и 2 процената последњих деценија).
Ако је ова узрочно-последична веза тачна, барем се мени тако учинило/чини, онда следи питање: ако се држава деценијама константно задужује, делом и да покрије све мање приходе од пореза на добит (ефективна стопа је све нижа, као и удео у БДП-у), закључујем да новац од задуживања иде у секторе који не стварају мултипликативни ефекат, који би, једним делом, довео и до већих прихода од пореза на добит (упркос све нижим стопама опрезивања), који би се потом искористили за враћање дугова.
Оно што је проблематично је да је директна последица све веће раслојавање становништва (упоредо са променом у структури становништва). Ако се погледају цифре из нпр. „Global Wealth Report“ Кредит Свиса за 2021., види се огромна несразмера између mean wealth и median wealth, као и висок џини коефицијент (85). У Немачкој је овај коефицијент 77.9, за дивно чудо у Шведској 87.2, Италији 66.5, а највиши у Русији 87.8. До чега то може да доведе са друштвеног аспекта је оно што брине.
Проблем није у новцу, данас се за врло мало новца може пристојно живети (технички прогрес), иако се слажем да опорезивање рада није баш најлогичније (никада ми то није пало на памет, хвала), поготову не по данашњим стопама, сетимо се само десетка. Проблем је у концентрацији моћи, које велико богатство пружа/може да пружи.
Главни лик Нетфликсове Хаус оф Kардс каже следеће:
He chose money over power, in this town a mistake nearly everyone makes. Money is the McMansion in Sarasota that starts falling apart after ten years. Power is the old stone building that stands for centuries. I can not respect someone who does not see the difference.
Оно што је очито, је, да, за сад, не постоји консензус међу онима у чијим рукама су полуге моћи: један део преферира орвеловски, а други хакслијевски тип друштва. Оно што је пак свима њима заједничко се своди на руску изреку:
Хозяин любит не теленка, хозяин любит телятину.
У контексту дискусије о САД, погледао сам мало статистике за Немачку.
Нпр. удео пореза на приход корпорација (ставка KöSt) у пореским приходима износио је: 5,6% (1970), 4,1% (1997), 4,2% (2007), 3,9% (2017). Учешће KöSt у БДП-у износило је: 0,8% (1997), 0,9% (2007), 0,9% (2017).
Удео пореза на плате (ставка Lohnsteuer) у пореским приходима износио је: 21% (1970), 31% (1997), 22% (2007), 26% (2017).
Из горњих података видимо однос између пореза које плате корпорације (на профит) и физичка, лица (за рад). Није урачунато мноштво других пореза које појединци још плаћају, попут ПДВ, који учествује у структури приближно као и порез на плате.
Мени је сама идеја опорезивања људског рада – чудна. Поготово у новије време, са свим силама аутоматизације, опорезивање људског рада је врста казне за креативност, па и само живљење. У Повељи УН о људским правима, право на рад се посматра као једно од основних људских права. Није ли мало нелогично кажњавати (опорезивати) нешто што се представља као основно људско право?
За Додекагона – шта гарантује да ће средства добијена путем повећања пореских прихода показати бољи мултипликатор у односу на средства повучена путем задуживања? Исто се може применити и на специфичну групу пореза, порезе на приход корпорација.
Ја бих те ствари раздвојио. Држава повлашћује одређене (интересне) групе. Новац за државну потрошњу може се, грубо гледано, добити из пореза, или кредита. Структура пореских прихода се искривљује у корист једне (корпорације, елите), на штету друге групе (грађани).
Задуживање се врши паралелно, у складу са идеологијом, политиком, плановима елита. Кредити се свакако морају вратити. Јасно је да ће их враћати већим делом грађани, ако је на њиховим плећима веће (и растуће) учешће у структури пореских прихода. Још горе од тога је ако се средства добијена задуживањем троше непродуктивно, и нпр, дају корпорацијама, док ће те кредите путем пореза отплаћивати грађани. То је трансфер богатства и увођење (нео)феудалног система, што у сржи представља регресију и уништавање супстанце друштва.
Њутн – „I could calculate the motions of the heavenly bodies, but not the madness of men.“
-Могао сам да израчунам кретање небеских тела, али не и лудило људи “
У Библији стоји – На почетку је Бог створио небо и Земљу.
Људи верују да је стварање нечег новог сврха живота и да нас та амбиција тера да пре смрти постанемо бесмртни и заседнемо,тамо горе, на престо Творца.
Овај ирационално надолазећи дивљи материјализам тако је дубоко усађен у традиције и културне симболе модерног човека да просто немамо идеју како да га лечимо.
Тај нагон је нова глобална претња способна да уништи сам смисао живота, мали човек у сенци великих маштарија Платонове пећине фетишизацијама сопственог ега створених суровом глобалном пропагандном машинеријом обликовања колективне свести а бежањем од реалности у свакодневне доколице преживљавања, живот водимо неизмерном жељом за потрошњом материјалног сад и овде.
То постаје смисао људског живота.
Ово је доба људи – богочовека,а не Бога вечитога,не може се порећи да су људи постали доминантна сила на овој планети, прилагођавајући самом себи сваки други облик живота нашим правилима.
Још су стари мудраци знали да су људи нагонско генетски склони да буду материјалисти до тачке сопственог уништења.
Данас влада свеобухватно убеђење да стварање нових добара, више наго што нам треба, је постало неписано правило у колективној људској психи.
Ову заблуду, која је најопаснији опијат нашег ума, ко глобално постави на јавну расправу,на пример Папа, може покренути нови историјски циклус спасења човека.
Да парадокс буде већи постајемо зависни од сопствене интелигенције, јер да бисмо преживели управо интелигенција нам кроз савест намеће обавезу
да мислимо на будућност потомака који тек долазе. Ми нисмо будућност добили већ је од потомака позајмили.
За Н. Катић – Мислим да овај график на коме се виде прописане (максмималне) и ефективне стопа пореза на добит најбоље поткрепљује поенту Вашег чланка: https://www.google.com/search?q=effective+corporate+tax+rate+usa&source=lnms&tbm=isch&sa=X&ved=2ahUKEwjl7vHy7LTxAhU9gv0HHfKADyMQ_AUoAXoECAEQAw&biw=1440&bih=683&dpr=1.33#imgrc=2N5bd1dLakC_oM
Када сте поменули сaплајсајдерс сетио сам се поглавља једне књиге коју сам читао прошле године. Цитат ћу оставити за пост скриптум, јер је мало дужи. Оно што ме занима је, ако имате времена да одговорите, да ли моје размишљање иде у добром смеру:
Ако се саплајсајд увећава констатним задуживањем, а удео пореза на добит корпорација константо смањује, онда кредити највећим делом иду на ставке које не доприносе (битно) повећању прихода буџета (нпр. војни буџет), тј. нема некаквог мултипликативног ефекта који би довео до постепеног отплаћивања дугова. Ко су бенефициари такве фискално/монетарне политике је небитно (све ће то, као и увек, народ позлатити:) ), али, како је такав економски модел на дужи рок неодржив, то се може закључити, да постоји неколико могућих објашњења:
– „Елите“ свесно гурају државу у пропаст
– „Елите“ не намеравају да враћају дугове (закон топуза)
– „Елитама“ су „изгатали“ да ће инфлација ускоро све изнивелисати
Или реченица која се приписује Њутну након губитка на берзи даје најпростије објашњење:
„I could calculate the motions of the heavenly bodies, but not the madness of men.“
Хвала!
PS
The neoliberal revolution in Western Europe was in large part a reaction to the events described in Chapter 3 on the age of anxiety. As a result of the two oil shocks, economic growth had come to a halt, inflation was rampant, and unemployment had reached levels not seen since the Great Depression. In Great Britain the situation was extreme. Widespread strikes gripped the country, and successive governments of both major parties were unable to deal with the crisis. During the “Winter of Discontent” of 1978, garbage rotted in the streets, and the dead lay unburied. The misery of the 1970s created the political momentum for neoliberalism in Great Britain.1 In the United States and Great Britain, economists in a key handful of universities such as those of Chicago and Birmingham pinned the blame for these troubles on excessive state intervention and regulation and the inefficiencies of top-down state investment.2 After decades in the intellectual wilderness, the ideas of Friedrich von Hayek and the Austrian school—which stressed the virtues of free-market capitalism and supply-side economics—began to attract interest again, while the prevailing statist, demand-side doctrines associated with the name of John Maynard Keynes were forced into retreat. Before long, a tidal wave of renewed faith in markets and private enterprise began to build in Europe and the United States.
The role of the United States, and particularly that of the economics department at the University of Chicago, as the primary source of the neoliberal tide, is central. By the late 1970s a broad revolt against the prevailing Keynesian doctrines and the excesses of government regulation had caused neoliberal ideas to migrate to many economics departments across the United States and Great Britain.
За Додекагон – Како сам поменуо у једном од коментара, удео пореза на добит у укупним приходима је до 1980 био око 3,1%, а 2018 или 2019. нпр. је око 1%. Како је амерички БДП у 2019. био 21.400 милијарди, можете израчунати годишњи „опортунитетни губитак“ прихода од пореза. Та груба цифра је око 450 милијарди долара. (Узгред, често се заборавља да и 1% на огромне суме даје огромне суме.)
И даље, раст јавног дуга у односу на БДП много говори о променама које су настале у САД под утицајем неолиберала (у Реганово време су се називали саплајсајдер). Однос јавног дуга и БДП-а је нпр. од 1966. све до 1982. стално падао (са 40% на 31%) а онда је до 1993. нпр. скочио на око 65%.
„Трбуси“ које помињете могу нпр. настати тако што из неког разлога, америчке компаније унесу профит у САД и тек онда плате порез. До тада је, раније зарађени новац, могао бити склоњен на рачуне ван САД. Или, велике компаније које леже на мору новца не уносе новац у САД, већ емитују обвезнице, па из њих плаћају дивиденде, итд.
И коначно, пореске стопе које видите су номиналне. Ефективне пореске стопе су ниже, јер постоји велики број пореских рупа и трикова који се користи како би се порески биланс смањио. Дакле, и када се стопе не мењају, мењају се други елементи обрачуна. Отуда и говорим о пореском лавиринту који је намерно креиран.
Из графика са линкова који су остављени (US Federal Corporate Tax Rate и Total Public Debt) ни ја нисам могао да уочим да стопа пореза на добит корпорација претерано утиче на раст јавног дуга. Удео прихода од овог пореза је од почетка 80-их скоро све време у распону 1%-2% БДП-а (https://www.taxpolicycenter.org/statistics/corporate-income-tax-revenue-share-gdp-1934-2019), а стопа, осим снижења у другој половини 80-их, је практично константна. Оно што мени пара очи је пад удела са 2.5% 1979. на 1% 1983., тј. 2.5х (при константној стопи пореза), иако је БДП-за то време порастао за 5% (ако сам добро протумачио бројке са https://tradingeconomics.com/united-states/gdp-growth).
На овом линку (нисам нашао за раније периоде) су, у апсолутним износима, наведени приходи од пореза корпорација од 2000.: https://www.statista.com/statistics/217509/revenues-from-corporate-income-tax-and-forecast-in-the-us/. Оно што ме је заинтригирало је изглед криве, тј. као да се ради о трбусима неке квази синусне функције. Узмимо нпр. скок 2004-2007. Како је стопа пореза све време константна, мени, као лаику, је просто невероватно да приходи од овог пореза могу за годину дана (2004 vs 2005) да скоче са 189.4 на 278.3 милијарде УСД, тј. за 47%. У 2006. је скок нижи: 27% (353.9 милијарди), али и даље, барем мени, који би наивно очекивао да раст мање више прати стопу раста БДП-а, је ово потпуно несхватљиво.
Г. Катићу, био бих Вам веома захвалан ако би могли да прокоментаришете ове, по мом мишљењу, аномалије. Хвала!
@Gospodine Katicu,
Sa vasom poentom se apsolutno slazem. Niko ne spori da smanjenjem poreskih prihoda dolazi do rasta javnog duga. Medjutim, ovaj blog se bavi samo porezom na profit korporacija dok vi pominjete u komentaru i gradjane. Ja posmatram samo korporacije, a to cini relativno mali izvor prihoda za SAD budzet.
Ono sto sam zeleo da ilustrujem je korelacija izmedju 2 krive. Rast javnog duga i stopa poreza na profit korporacija. Posmatrajuci ove dve krive ja korelaciju ne vidim. Kao primer uzeo sam period od 2009 do 2019 jer je tu rast javnog duga prakticno linearan, a stopa poreza je step funkcija na prelazu 2017->2018. Ovaj drastican pad stope poreza nije doveo do promene nagiba krive, cak ni do ‘blipa’ u momentu uvodjenja. Da upotrebim kolokvijalni izraz – kriva rasta javnog duga ovu promenu nije ni osetila. Moze sutra SAD da vrati stopu na 35% opet se to nece videti na krivi javnog duga. Ne kazem da uticaja nema, samo kazem da korelacija nije vidljiva ako se posmatraju samo ove dve krive.
Uzgred, stopa poreza je bila znatno niza pre Drugog svetskog rata pa opet javni dug nije rastao ludacki. Stopa je porasla naglo tokom i nakon rata pa opet se dug nije smanjivao. Dok god SAD imaju jaku berzu ono sto ne oporezuju na strani prihoda oporezovace na strani kapitala. Mozda je i tu koren problema – poreska stopa na long-term capital gain je znatno niza od poreza na prihod/zarade. Favorizuje se prihod od kapitala (bogati) u odnosu na prihod od rada (siromasniji). A tu se slazem sa vama da ovo raslojavanje nezadrzivo raste…
Hvala vam na izdvojenom vremenu.
Za Andreja – Moja poenta je da je neoliberalnom revolucijom došlo do relativnog pada poreskih prihoda koji je delom doveo do velikog rasta javnog duga – delom, zato što na rast javnog duga utiče i rast budžetskih rashoda. Iz grafika koje sam priložio i cifarskih objašnjenja iz mog prethodnog komentara sam se ponadao da je to jasno. Vi kažete da nije jasno i umesto ključnog period koji je nastao od osamdesetih godina prošlog veka uvodite 2009. godinu koja je potpuno nebitna u ovom kontekstu.
Tačno je da je prihod od poreza na dobit u ukupnim budžetskim prihodima oko 7% u 2019. godini. Ali, u vremenu od 1962. do 1980. taj prihod je bio u proseku oko 18% godišnje. Učešće prihoda od poreza na dobit se danas više nego prepolovilo u odnosu na period pre 1980. Mislim da je prilično jasno do kakve je poreske promene došlo, kakve su njene posledice i kome je promena išla u korist.
Verovatno ne gledamo na stvari istim ocima :-). Ako pogledate US public debt, recimo od 2009.e pa do pandemije, rast je poprilicno linearan. U istom periodu, corporate tax rate je bio 35% zakljucno sa 2017.om godinom, kada je smanjen na 21% u 2018.oj. Ova promena se ni malo ne primeti na krivi duga. 14 procentnih poena je izuzetno velika promena da bi neki efekat ako ga ima morao biti uocljiv.
Ovo se i vidi ako posmatrate strukturu poreskih prihoda SADa. Za 2019.u godinu, porez na prihod pojedinaca 50%, porez na plate 36%, akcize, nasledje i ostalo 8%, prihodi korporacija 7%. Od 3460 milijardi dolara, svega 242 milijarde su od kompanija.
Za Andreja – Dao sam link za kretanje američkog javnog duga iz koga bi trebalo da se vidi da je od 1980. javni dug počeo ubrzano da raste. Npr. od 1966. do 1980. dug je povećan oko 2,8 puta (sve sa ratom u Vijetnamu i naftnim šokovima). Od 1980. do 1994, tokom neoliberalne revolucije, dug je povećan 5,2 puta. Ovde je grafik https://fred.stlouisfed.org/series/GFDEGDQ188S#0 koji pokazuje i odnos javnog duga i BDP-a. Odnos naplaćenog korporativnog poreza na dobit je od npr. 1962 do 1979. bio je 3,1% u odnosu na BDP, a od 1980 do danas je taj prosek 1,7%. Od 2009. do danas, taj prosek je još pao na 1,4% BDP-a, itd. Čudi me da ne vidite korelaciju između obaranja poreskih stopa (građana i privrede) i rasta javnog duga, jer je upravo 1980. prekretnica.
Za Andreja:
„Ja ne vidim neku korelaciju izmedju corporate tax rate i porasta javnog duga“
Korelacija je jednostavno uočiva: kada umanjite budžetski prihod od poreza, morate ga nekako nadomestiti. Neoliberalna finansijska elita se odlučila za emisiju dolara, odnosno beskonačni rast javnog duga na osnovu pozajmica iz FED-a.
To je moguće iz dobro poznatih razloga koje ne bih da navodim po ko zna koji put.
@Gospodine Katicu,
Upravo sam taj grafik i citirao. Pogledajte tax rate u proteklih 100 godina. Ja ne vidim neku korelaciju izmedju corporate tax rate i porasta javnog duga, na primer. Kako sam i naveo, cini mi se da on ne proizvodi neke posledice buduci da se pomera i za po 14 procentnih poena. Ne znam za neki ekonomski parametar koji mozete tako lako promeniti za ove vrednosti bez ozbiljnih posledica.
Druga prica je sa prebogatim pojedincima u odnosu na obicne ljude. I tu je nedovoljno gledati marginal tax rate za najbogatije. Bogati ljudi ne trose platu, vec troskove vode kao poslovne troskove firme ili povezanih firmi. Time su im odmah stvari jeftinije za neplacene poreze, doprinose, a u mnogim slucajevima i PDV. Ne poseduju nekretnine vec su to predstavnistva firme. Ne idu na godisnji odmor vec je to corporate retreat. Ruckovi u restoranima su prezentacija. Automobili su uvek sluzbena vozila. Ako je jos firma registrovana u Belizeu, na primer, mogu komotno koristiti kompanijinu platnu karticu za sve jer knjigovodstvo tamo nije potrebno. I jos mnogo toga sto obican zaposleni svet nema prilike…
Da se vratim na temu, ne verujem da ce pomenuti samit bilo sta tu promeniti. Na kraju krajeva, poreska stopa predstavlja tek jedan od parametara konkurentnosti. Ako se ujednacuju poreske stope zbog cega se onda ne ujednace i kamate na bankarske plasmane, na primer? E, tu vec Englez i Amerikanac ne zele da budu jednaki sa drugima. Imaju i Englezi par channel islands koje slucajno(?) uvek zaborave da spomenu…
Dragi Kume,
Ovako uzvišene spekulativne kometare,kojima ti neodoljivo težiš, mora da sadrži smislen poučak u sebi. To može saopštavati samo ličnosti koja je umozrenjem i iskustvom shvatila suštinu izvora samih problema, Jasnije rečeno, znači šta je uzrok svim ovim globalnim devijacijama. Još prostije rečeno um mora da stepenasto sazreva od prostijih problema ka složenijim.
Takve kometare bi danas mogao da da’ na primer. Čerčil. Bžežinjsli, Kisinđer i još poneko. Šešelj normalno NE 😂
(https://bankar.rs/2021/06/22/bezos-mask-i-soros-godinama-ne-placaju-porez-na-dohodak-evo-cime-se-sve-sluze/)
“Poslednjih 20 godina vodi se klasni rat i moja klasa je pobedila”, zaključio je Bafet 2011.
Ne treba zaboraviti da je ratna sreća promenljiva.Možda nije loš primer borba žirondinaca i jakobinaca.Revolucije,građanski ratovi,državni udari,takvu budućnost nam je predvideo Špengler.Zar ne idemo korak,po korak,u tom smeru?Pa predsednički izbori u SAD su bili neka vrsta državnog udara.Ili da parafraziram Lenjina – Revolucije se rađaju kada oni koji vladaju ne mogu da vladaju više onako kako su vladali,i kada više nije moguće vladati onima kojima se vlada onako kako se do tada vladalo.
Ako uzmemo za godinu trijumfa neoliberala 1982,ironično je to što je tih godina počelo rađanje generacije kojom se i inače veoma teško vlada…Zeitgeist.
Svaka Vam čast Katiću i Vama Andrej a i Nemirnom.
Ovo se zove konstruktivna polemika sa jakum argumentima za i protiv.
Sa uživanjem ću je pratiti do kraja.
Ovakvih suprostavljanja odavno nema na našaj javnoj sceni. To govori o tatalnom inteketualnom krahu slobode duha, govara, kostruktivnih ideja i otvorenih pitanja.
Sa žaljenjem da konstatujem, nema nam više ni nekadašnje perjanice javne poletičke kritike gospođe Gordane Suše, strpljivo decenijama je gadila zdravu polemiku sa uspehom.
U ovo mračno doba sve su prekrili ruzmarin, snjegovi i šaš, baš ovog paklenog leta.
Za Andreja – Možda će ovaj grafik pomoći da vidite korelaciju https://fred.stlouisfed.org/series/GFDEBTN#0. Što se poreza na profit korporacija tiče, i tu se jasno vidi neoliberalni efekat https://tradingeconomics.com/united-states/corporate-tax-rate.
Za Andreja – Po mom iskustvu, u Engleskoj se npr. ne plaćaju ni lekari ni bolnice. Država je u većini evropskih država izgradila i energetsku infrastrukturu, a onda je privatizovala. Deregulacija tržišta je omogućila da se pojavi veliki broj snabdevača koji nisu ništa, ali baš investirali u infrastrukturu i koji funkcionišu kao kartel, simulirajući tržište. Itd. Mislim da se američko i evropsko tržište veoma razlikuju. Sreću koju donose privatizovani energetski sistemi su na svojoj koži npr. osetili građani Kalifornije, kada je najbogatija država SAD imala nestašice i restrikcije struje u prošloj dekadi.
Uzgred, tema mog teksta nije bogaćenje, već izbegavanje plaćanja poreza. Nemam ništa protiv bogaćenja.
@Gospodine Katicu,
Znam da PDV na kraju placa potrosac/kupac. Amazon je tu ‘utilizator’. Ako sam ja nesto kupio preko Amazona, drzava ima koristi od te kupovine od PDVa i carine. Da nije Amazona mnoge stvari ne bih mogao da kupim, nadjem lako po odgovarajucoj ceni, itd… Da ne sirim temu na marketplace gde se malima omogucuje globalna vidljivost i lak pristup ogromnom trzistu.
Grafik koji ste mi pokazali pokazuje porez na zarade pojedinaca (Individual Tax Rate). Ovde se radi o profitu korporacija. A on je bio izmedju 10 i 20% do Drugog svetskog rata, pa je rastao do 53% dok je danas 21%. Do 2017.e je bio 35%. Ne umem da uvidim neku korelaciju ovog poreza i razvoja ili deficita. Vidim samo da kada ga pomere to lagano urade za preko 10% sto samo znaci da nema neke velike posledice…
@Nemirni,
Ima tu kvaka 22, da prevedemo engleski izraz. Recimo, Amazon zabelezi veliki godisnji profit i prijavi ga u jurisdikciji gde ne plati veliki porez. Sta se desava sa tim profitom? Amazon ga ili ulozi u razvoj, ili ga reinvestira da siri svoj biznis. Sve to se posle vidi na rastu vrednosti akcija Amazona. Time neposredno rastu prihodi od investicija i indeksi u SAD koji se opet oporezuju. Time sto se Amazon obogatio, obogatio se svaki ulagac u tu kompaniju, sto ukljucuje i razne penzione i druge fondove i na kraju svi akumuliraju kapital, a kada ga krenu trositi placaju porez. Mozda porez nije platio Amazon, ali SAD tesko da je ostecena..
Sto se tice poreza koji placamo i usluge koju dobijamo od ‘drzave’ uvek smo na gubitnickoj strani. U SADu sam placao doktora, placao vodu, struju, gas, sve privatnim kompanijama bez ikakvih problema. Ovde placam TV signal privatnim kompanijama, telefon i internet privatnim kompanijama i ne vidim problem u tome. Doktore placam i ovde kesom, lekove kesom, recept nisam video godinama. Naravno da drzava vrati od toga sto uzme i preraspodeli, ali ‘masan’ deo zadrzi za svoju uslugu. No, to je vec stara tema….
Ono sto meni bode oci je sledece: u zapadnim zemljama kada placate struju privatnim kompanijama podrazumeva se da je ta kompanija izgradila infrastrukturu, elektrane i da vam prodaje svoju robu. Kod nas se drzava zaduzuje, svi mi placamo da se napravi elektrana, da se provuku elektroinstalacije, placamo prikljucak elektrodistribuciji i onda se pojavi drzavna firma koja nam proizvedenu struju naplacuje kao da je sve sama izgradila. I jos porede svoje cene sa ‘svetskim’ cenama kao da su u putanju ravnopravni uslovi…
Za Andreja – PDV nije porez koji plaća Amazon, na primer, već ga plaća kupac robe. Amazon samo u ime države naplaćuje taj porez. O tome ko više izrabljuje građane, država ili kapitalista, može se polemisati. Kada država uzme, ona nešto i vrati kroz ulaganja u zdravstvo, obrazovanje, infrastrukturu, zaposlenje itd.
Na ovom grafiku https://fred.stlouisfed.org/series/IITTRHB imate (marginalne) poreske stope na najveće zarade u SAD od 1913 do danas. Videćete da su se stope kretale i preko 90% u periodu od npr. 1951. do 1963. Do neoliberalne revolucije 1982. nikada nisu bile niže od 70%. Začudo, te stop nisu smetale da se američka privreda dinamično razvija u tim periodima. Potom su stope drastično oborene, ali ni to nije bilo dovoljno da stimuliše američke korporacije da plaćaju profit, niti je pad stopa doveo do spektakularnog privrednog rasta. Jedino se dogodilo da budžetski deficit SAD ode u nebesa.
Ne treba nasedati na mantre o tobože destimulativnim porezima koji će ubiti ekonomiju. I važnije, nema konflikta između političara i biznismena. I jedni i drugi su u istom, zajedničkom biznisu – kako napraviti budale od najvećeg dela zaposlenih koji plaćaju visoke poreze
Za Andreja:
Bezosovo bogatstvo jeste prenaduvano, i ne samo njegovo. Istina je da mnogi pogrešno i često namerno pogrešno tumače kapital korporacije kao lično bogatstvo njenog direktora. To je verujem, svima jasno.
Problem o kome govorimo je prekomerno izbegavanje poreza na račun ogromne dobiti korporacija. To je čista nepravda, ali i anti-teza bogatstvu kompanije. Da su korporacije poput Amazona redovno plaćale punu stopu poreza na dobit, ne bi se nikad toliko obogatile.
Kažete da nas država pljačka jer joj plaćamo poreze. Ako tako mislite, siguran sam da se onda ne bi žalili kada platite stotine hiljada dinara za lekove. Ili ako običan medicinski pregled platite stotinu evra. Ili kada bi morali da plaćate mesečnu nadoknadu za put koji je neka korporacija napravila pored Vaše kuće.
Vi najosnovnije stvari uzimate zdravo za gotovo, kao da su one pale sa neba. Koliko bi plaćali snabdvevanje vodom? Recimo da u Vašem reonu postoji samo jedna kompanija koja skladišti i obezbeđuje pijaću vodu. Mislite li da bi prošli jeftinije nego sada?
Porezi bi svakako mogli da budu manji, ali ne dok narod ne počne da ceni ono što njihovim plaćanjem dobija. O mogućem smanjenju možemo pričati tek kada se naplata poreza pobošlja.
@Andrej
Svaka Vam čast, na jasnići, stilskoj lakoći saopštenog i dubini promišljanja tako prostih a istovremeno važnih tema.
Pozdrav,
Zanimljiv tekst, samo sto se kroz komentare vidi nije bas najjasniji. U kom smislu? Bogatstvo najbogatiijih je mozda najbolje definisao Rockefeller kada je rekao da nikada nije imao puno, ali je kontrolisao mnogo. Procena vrednosti bogatstva milijardera je prenaduvana. Bogatstvo Bezosa nije racun u banci vec su to akcije Amazona. Kada bi on sutra krenuo sve da ih proda, kapitalizacija Amazona bi se srusila za sat vremena i milijarde o kojima se prica bi jednostavno nestale. No, samit o kome pisete se odnosi na profit korporacija, ne pojedinaca. I to profit, ne dobiti i dividende…
Kada ste pomenuli Luksemburg, niste mislili na Bezosa vec na Amazon. Korporacije naravno biraju jurisdikcije, ali ne treba zaboraviti da je svaka roba kupljena preko Amazona drzavi donela PDV i carine. Problem je sto se rad i imovina i dalje porezuju haraclijski, a profiti i dobiti burazerski. Zasto? Zasto sto imovina i radnici mnogo teze mogu da vam pobegnu od profita…
Drzave nikada nece preci na jedinstven porez jer bi tada narod shvatio da ga drzava izrabljuje vise nego bilo koji kapitalista. Na prihodnoj strani ga klepi porezom, doprinosima, osiguranjima. Kada novac konacno legne na racun i krene da ga trosi ga sacekaju PDV, carine, akcize. Ako kupi nesto vrednije, pretplatio se na godisnji porez na imovinu ili luksuz. Vozis automobil – godisnji troskovi registracije. Hoces uslugu javne uprave – razne takse te cekaju. Sahranio si nekog voljenog – godisnje te ceka lokalno groblje. Ne postoji zivotna situacija gde na neki nacin ne placas nesto drzavi…. A to kumulativno dodje i preko 60% svega sto covek zaradi….
Sto se politicara tice, ja vidim njihov interes u sto vecim budzetima gde onda oni upravljaju alociranjem novca koji nisu zaradili. Pored kick-back uplata moraju da razmisljaju i o sledecem mandatu i tu je njihova vestina plivanja. Spustanjem poreza direktno pucaju sebi u nogu. Zbog toga i nemate ludu trku ka nuli, vec se time bave male drzave koje na taj nacin prodaju finansijske i pravne usluge jer industriju i neko trziste inace nemaju… Ovde se radi o tome da politicari zele da povecaju svoje budzete u drzavama koje nemaju niske poreske stope, na racun drzava koje ih imaju, a da usput zadrze neke korparativne prednosti koje njihove drzave imaju u odnosu na druge. Nefer igra koja po mom misljenju nema sanse da uspe.
Gos Katicu London siti je isto sto i Las Vegas novac ulazi ali slabo izlazi a jos manje se oporezuje, ono sto ostane u sitiju,Kad bi ovdasnja vlas bila ta koja cita Max Vebera brzo bi smanjila korporativni porez na 12 procenata, pa bi investitori navalili u beograd ko mutavi. Nebi morali da im grad daje dzaba placeve ili subvencije, a to bi dovelo do rasta BDP, Verujem da biste se i vi gospodine Katicu vratili u rodni grad.
ЗА ГАНЕТА:
Трговци робљем су такође врхунски менаџери…..
@Nostradurus …To što će skinuti tablu sa imenom kapitalizma nimalo neće uticati na izrabljivanje . Samo će se nastaviti sa prisvajanjem po osnovu imtelektualne svojine , prava na resurse , manipulacijom na tržištu svega postojećeg . Ako se smanji tražnja roba porašće tražnja zabave , ako se smanji tražnja za putovanjima porašće tražnja za zaštitom , bezbednošću u mišjoj rupi . I najamnina mišje rupe . Moć je već prešla sa novca na znanje , na moć upravljanja sistemom putem fabrikovanih informacija , ograničava se pristup selektovanim znanjima i informacijama , a svet se pretrpava nemerljivom količinom suvišnih informacija i znanja . U ostalom , i sad već to funkcioniše , žalićemo za novcem koji nam je davao suverenitet nad onim što želimo da potrošimo i kada da potrošimo .
@Немирни
Одлично сам разумео коментар. Да нико не гледа кошарку, Јокић не би био богат. Да је атлетика гледана као кошарка, Ивана Шпановић би зарађивала као Јокић. Никога зле корпорације не могу натерати да гледа кошарку ако то не жели. Зашто је неправда да неко плати 300 евра или више да би гледао Вимблдон? Полазите од погрешне премисе да је неправда ако неко много зарађује. Нико неће много зарађивати ако се неки Безос или Гејтс смилују да му повећају плату. Нисам чуо за земљу у којој они који обављају најпростије послове добро зарађују. Ако би се свим милијардерима у Америци одузело богатство и поделило, сваки Американац добио би око 12.100 долара. Довољно да се преживи пола године.
За господина Катића:
Захваљујем на изванредном тексту. Просто је невероватно колико је интернет променио слику јавног извештавања и натерао медије да се прилагоде новонасталој ситуацији. Суочени са изненадном поплавом до тада недоступних информација, медији на западу (али и они на истоку, да се не лажемо) су се преобратили у „друштвене мреже“ и друге сличне платформе које су њиховим власницима омогућиле комплетну контролу над садржајем који циркулише у јавности.
Тако смо се нашли у једној парадоксалној ситуацији: „вести“ које круже већим делом интернета су постале објаве на Твитеру и Фејсбуку, чији се садржај може врло лако цензурисати (чак и ако сте председник САД). Вести које читам у последњих неколико година се углавном своде на интерпретацију онога што је неко објавио у свом твиту. Нико се више не труди да буде новинар.
Кроз такав филтер пролазе само одабране вести, оне које је неко платио или вести чији садржај одговара моћнику са новцем. Господине Катићу, Ваш блог и блогови још неколицине који се одупиру овој страшној цензури су једни од ретких светлих тачака данашњег друштва које хрли ка тоталитаризму.
@ Nemirni
Slažem se,posebno za vreme i zdravlje.To su u stvari globalisti,ta „nadnacinalna elita“.
За Немирног и друге – Можда није лоше прочитати овај мој стари текст: https://nkatic.wordpress.com/2017/12/06/tehnologija-zavere-objavljeno-u-dnevniku-politika-od-06-12-2017/. Мислим да се добро уклапа са овим последњим текстом.
@Иван Грозни – Кондиторска индустрија на пример, прави много већу штету него професионални спорт, па нико не предлаже да се она забрани.
(MRAČNA) BUDUĆNOST
U pismu upozoravaju, grupe naučnika,da velike kompanije, poput Korsa i Burger kinga, aktivno pokušavaju da „konstruišu snove“
Kao istraživači spavanja i snova, duboko smo zabrinuti zbog marketinških planova čiji je cilj stvaranje profita po cenu ometanja naše prirodne obrade noćne memorije. Nauka o mozgu pomogla je u dizajniranju nekoliko zavisnih tehnologija, od mobilnih telefona do društvenih medija, koje sada oblikuju veći deo našeg budnog života; ne želimo da vidimo da se isto dešava i sa našim snom. Verujemo da su hitno potrebne proaktivne mere i nove zaštitne politike kako bi sprečili oglašavače da manipulišu jednim od poslednjih utočišta naših već iscrpljenih svesnih i nesvesnih umova: našim snovima.
За Немирног,
За време, тврдим да људима није драгоцено и да га радо дају другоме. По мојим запажањјима људи се плаше слободног времена, не желе породични живот и радо прихватају целодневне послове само да нису кући.
За здравље се слажем али је упитно зашто га дају. Мајку му, није ваљда дотле дошло да човек мора да наруши здравље радећи код Безоса и сличних. Нико не може да ме убеди да је баш дотле дошло и да нема никаквих других паметнијих начина да се лепо живи.
За Ивана Грозног:
Поента текста аутора је била да, ако је неко богат, тај ваљда треба да плати одговарајући износ пореза. Али то светски богаташи не желе, јер би самим чином плаћања пореза остали без доброг дела зараде. Односно, постоји узрочно-последична веза између стицања огромног богатства и избегавања плаћања пореза.
То је постало очевидно током пандемије. Народ је почео да се буни, нарочито они који су до сада ћутали и радили. Попут малих предузетника, самосталних занатлија, власника кафића, хотела итд. Да би избегли општи хаос на улицама великих европских градова, светски моћници су одлучили да нешто предузму по том питању, или макар да се о томе прича у медијима. Колико ће се заправо урадити од обећаног, то остаје да се види. Делим ауторов песимизам по том питању.
Нисте разумели поенту мог коментара, Јокић и Ђоковић су небитни у свему. Битни су они који им омогућавају да зарађују огромне суме играјући друштвено прихватљиве игре, док већина народа буквално црнчи по цео дан за мрвице. Нема ту оправдавања, нити рационализације. То је чиста неправда.
@Немирни
Професионални спорт је део шоу бизниса као што је то снимање филмова или музика. Кондиторска индустрија на пример, прави много већу штету него професионални спорт, па нико не предлаже да се она забрани. Зашто не бисмо онда забранили Холивуд, Боливуд и рок концерте? Када се ради о спорту, постоји једна занимљива појава у балканским и сличним државицама. Успеси спортиста се доживљавају као лични успеси и лекови за фрустрације у много важнијим областима него што је то спорт. Погледајмо само пример Новака Ђоковића. Многи сматрају да је он најбољи на свету само због тога што је Србин. Напоран рад, одрицања, таленат, то није важно. Ако је Ђоковић генијалац зато што је Србин, онда се подразумева и да су сви остали Срби генијалци, зато што су испунили довољан и потребан услов – родили су се као Срби. Таква размишљања последица су онога што ја називам „просјачки менталитет“, очекивање појединца да ће све његове проблеме у животу решити моћна држава на челу са јаким вођом. Занимљиво је и то да Срби углавном мрзе богате људе. Богатсtво је један од смртних грехова код нас. Лични успех постаје колективни или се иде у другу крајност, па се одбацују сви они који „искачу“. Срби се куну у Теслу, а заборављају да је Матица Српска два пута одбила Теслине молбе за стипендију, као и да академија наука није прихватила Теслино чланство. Тешко се издићи изнад блискоисточног менталног склопа. Није у реду да је неко богат а ја нисам, када у наше стомаке могу да стану исте количине печења, роштиља и пива. И онда следи омиљена фраза, „нико није богатство понео у гроб“.
Вратимо се сада озбиљнијим темама и српском пореском лавиринту и начинима на које Србија отима од сиромашних и даје богатима. Погледајмо какве све фискалне и парафискалне намете плаћају српски предузетници. Од обавезне чланарине у паразитској организацији под називом Привредна комора Србије, еколошке таксе и разних других намета. На другој страни су „страни инвеститори“. Имамо оног болесника у Крагујевцу кога под разним именима издржавамо већ седамдесет година. Тровачнице у Смедереву и Бору као да се налазе у некој кинеској кажњеничкој колонији. Да ли је могуће израчунати колико износи „еколошка рента“ у многим инвестицијама у Србији? Мислим да у Обреновцу постоји фабрика која не плаћа одношење смећа. Наравно, ради се о „страном инвеститору“.
За Ганета:
О Џефу Безосу:
Безос је један од 0.01% људи у Америци који зарађују огромне паре на рачун својих „менаџерских способности“. Чиме он то заправо управља када се зна да Амазон има малу војску менаџера чији је то посао? Безосово је само да узима паре од дивиденде, глуми газду, и да понеки интервју за медије. Што он врло добро ради.
Друга је ствар што он некоме са врха одговара као неко ко запошљава армију необразованих и/или младих људи који не бирају посао. Зато га и обасипају новцем.
О људима који за њега раде:
Рекли сте да се од њих не тражи ништа. Ни знање, ни иновативност, ни струка. Али се зато тражи нешто највредније: њихово време и здравље.
За Ивана:
Финансијски систем је заслужан не само за Јокића, него и за многе друге „велике спортисте“, попут Кристијана Роналда, Леа Месија, Имобилеа, итд.
Где би пословне банке и хеџ фондови прали новац када не би било професионалног спорта и великих спортиста?
Промакло Вам је да Јокић више није наш, јер да јесте, могао би да игра за Србију. Он то не може јер треба платити огромну суму на рачун осигурања од повреде, што кошаркашки савез Србије не жели, нити може.
А што се тиче његове зараде, на њој може само да захвали популарности кошарке у САД. Искрено, постоје бољи спортисти од њега, али играју у мање популарним спортовима, па примају мизерну плату.
Када бих се ја питао, укинуо бих све професионалне спортове. Као што је неко већ рекао, спорт је одавно ствар шоубизниса и служи највише за прање новца.
Куда идеш роде мој?
Стварност није само гола социјална конструкција, консензус колективитета или интер-субјективни споразум. Време у којем живимо такође има транс-субјективну димензију до те мере да једна проста чињеница може да уништи најлепшу политичко-социјалну идеју, типа, да сви будемо сретни и весели све време овоземаљског нам живота.
Од те имагинарне среће коју очекујемо а која никад неће доћи све губимо јер нико нема снаге да се помири са чињеницама које су незаобилазно нагомилане кроз деценије заобилажења сурове истине.
Модерног човека и народе је опсео зао дух и то је тешко сад контролисати. Индивидуализам рађа охолост, славољубље, грамзивост, а корен свега је у диференцијацији бића која у њему ствара душевну агонију.
Ипак, једна од највише промовисаних вредности данашњице је управо индивидуализам и отклон од традиционалних вредности које величају природу заједнице у хармонији и колективитета прожетог милосрђем.
Данас свак жели да мења свет, само су нам мотиви различити.
Тражимо слободу до фанатизма, злоупотребљавамо друге.
Коло воде лажни либерали и дисиденти, јављају се истополни „бракови“из користољубља, неспособност да се заволи нешто више од самог себе.
Политичких продаваца магле је много и на левици и на десници.
Данашњи свет је у тешком амоку. Капитализам је догурао до најстрашнијих само-противуречности, и нико нема појма како даље, а и ми као народ нисмо у бољој позицији.
Оволика слобода, од које подилази језа, је слобода зла.
Слобода има своју сопствену парадоксалну природу, која лако склизне у противуречност и она није исто што и благостање и добро.
Много се модерни човек распојасао одбацио Божији налог спасења, мере и трпљења, страшно је кад се у мутним временима остане без идеја, како остати на путу колективног спасења?
И владари из сенке су пометени не знају како даље владати стадом.
Јер и стадо више неће пастире, у чијој је руци батина и кора хлеба, већ и народ хоће да осети „сласт“ моћи и власти.
Данашњи анархизам је попримио глобално забрињавајуће размере чије су идеје у потпуном складу са начином живота популиста.
Za g. Katića,
Amazon ne isplaćuje dividende….. To što Bezos možda prodaje po malo nešto od svojih akcija Amazona ili trguje drugim akcijama ili ima dividende u drugim firmama ……. opet ne vidim šta je tu sporno. Realno, šta će mu menadžerska plata.
Što se tiče radnika njih ne treba žaliti. Svi oni su nekada ostavili svoja sela, svoje parče zemlje, slobode i menjali ga za život u gradu………. i šta sad oće….. Da se ja pitam ne bi im dao više od 7,5 USD po satu. To je zakonski minimum u SAD i dosta im je . Šta oni ulažu u firmu izuzev fizikog rada? Rade manuelni posao (utovar – prevoz – istovar) koji može raditi svaka budala….. Kao što i svaka budala može menjati pelene nepokretnim starcima po domovima u Nemačkoj za pare. Šta se tu ulaže od znanja, inventivnosti, kreativnosti, veštine…. Lično znam ljude kolji rade u staračkim domovima u Nemačkoj a njihovim roditeljima nema ko da promeni pelene…….Ja takve ne žalim.
U Americi možda ljudi i nemaju izbora ali može se živeti i van Amerike….. Zašto svi moraju živeti u Americi i zašto svi moraju živeti u gradovima ? Recimo, za pametne i osećajne ljude Srbija sa svojim selima je odličan izbor. Troškovi života na selu teže nuli a pri tome imate dovoljno resursa iz prirode i interneta da možete sasvim lepo živeti.
Povodom sistema, u potpunosti delim vaše mišljenje i napisao sam gomilu komentara u kojima sam sugerisao ljudima da izađu iz sistema. Hvala bogu, ima dovoljno resursa bar u Srbiji da čovek može živeti slobodno ali ih treba iskoristiti.
Рента има примат над радом.
Утаја пореза је национални спорт у Канади.
Књига Sam Cooper „Willful blindness“ о организованом прању новца од дроге и коцке је прва на листи најпродаванијих књига на канадском амазону.
Za Ganeta – Prvo, moj tekst je pokušaj da ukažem da je globalni poreski sistem napravljen za bogate i da su oni platili da sistem bude takav, jer imaju političare u svom džepu. Bezos i drugi plaćaju da bi mogli da rade preko Luksemburga i sl. i da ne plaćaju porez. Što manje poreza plate, to više novca ostaje za korumpiranje. Drugo, priča o reformi sistema, a to je inspiracija za tekst, po mom mišljenju je smišljeno zamajavanje javnosti.
Treće, u komentaru je reč o privatnom porezu Bezosa, ne o porezu Amazona. Stopa od oko 23% je stopa po kojoj je Bezos platio porez na ono što je prijavio. Pretpostavljam da je svoje prihode prijavio kao prihode od imovine (dividende) koji se oporezuju po mnogo nižim stopama nego što se oporezuju prihodi od rada. (Pretpostavljam da on ima malu platu u Amazonu, a velike dividende.) Decenijama se ukazuje da je ovo nepravedno prema ljudima koji imaju samo prihod od rada, ali do promene svakako neće doći, jer se plaća da do toga ne dođe.
Radnike treba tući motkom – verovatno ste u pravu. Oni su sigurno mogli da rade na sto drugih mesta, ali su se odlučili za Amazon. Verujem da imate iskustva sa američkim sistemom i da rečenica koju ste napisali nije po principu šta mi je prvo palo na pamet, već je to nataloženo američko iskustvo koje ste saželi u jednoj efektnoj rečenici. Manjak empatije ne ugrožava efektnost.
@Ivan
Јокић се бави послом који Талеб сврстава у тзв. „скалабилна занимања“. Спорт је постао саставни део шоу бизниса. Зашто нпр. веслачи или рвачи не зарађују као фудбалери и кошаркаши? Због тога што њихов „посао“ гледа мало људи. Што се тиче Јокићеве зараде од уговора, то су износи пре опорезивања. Увек ми је било занимљиво да упоређујем суме које се „врте“ у спорту са неким нашим економским показатељима. Нпр., прошле године је из Србије извезено смрзутих малина у вредности од приближно 260 милиона евра. Исте године, Реал Мадрид је започео реновирање стадиона. Инвестиција је вредна око 500 милиона евра.
Za g. Katića,
Zar taj prirast bogatstva nije uzrokovan skokom cene akcija Amazona? Kada bi prodao akcije onda bi platio porez na kapitalnu dobit i to bi bila izuzetno ozbiljna suma. Ovako porez se plaća na prihode i to je to. To što ga je korona zatekla na pravom mestu u pravo vreme i što mu je biznis eksplodirao….. ne vidim tu neku njegovu krivicu.
Nije mi jasna vaša rečenica da je prijavio prihode. Ne vidim šta tu on ima da prijavljuje jer kod internet trgovine nema plaćanja robe na ruke, već sve ide preko računa i tačno se vidi koliko prihoduje Amazon.
O radnicima ne bi da trošim reči…. Šta će tamo….. Bezos treba da uzme motku pa da udri ali i tada je pitanje da li bi se opametili.
Akcije tipa Amazon kao i druge popularne akcije me ne zanimaju. Bežim od svega što je popularno, perspektivno i što se reklamira kao investicija budućnosti. Samo sam malo ispratio menadžerske poteze Bezosa i na mene je ostavio utisak izuzetno sposobnog čoveka i vrhunskog menadžera.
Što se tiče Luksemburga….. Ne vidim zašto bi Bezosa kao amerikanca bilo sramota što je izabrao državu u evropi u kojoj je stopa poreza 0% kada to tako može.
Ni Novak Đoković nije platio ni cent poreza u Srbiji a zaradio je milijarde. Ne samo da ga niko ne proziva već ga tretiraju kao božanstvo. Ako je išta sporno…… to je sporno i sramotno i licemerno……. Ostati na srpskom državljanstvu, prikazivati seba kao patriotu a živeti više od 186 dana u Monaku samo zato da bi se tamo platio porez po nižoj stopi…….
Za Ganeta – Ništa nije sporno u vezi sa Bezosom. Na 44 milijarde evra prihoda u Evropi, Amazon nije platio ni cent poreza jer radi preko Luksemburga. Na prirast bogatstva od 2014.-2018. od 99 milijardi dolara, prijavio je prihod od 4,2 milijarde i platio ukupan porez od 973 milion dolara. U odnosu na prirast bogatstva to je oko 1%, a u odnosu na prijavljeni prihod to je 23% poreza. To su smešne poreske stope. Po toj stopi (23%) porez plaćaju u Kaliforniji porodice koje zarađuju oko 130.000 dolara, a u Njujorku 90.000 dolara. Tačno je da njegovi zaposleni rade u gotovo ropskim uslovima, ali zato zarađuju po 15 dolara na sat. Ukratko, sve je u najboljem redu.
Može li neko da mi objasni šta je sporno u bogatstvu Bezosa. Čovek se je našao u pravo vreme na pravom mestu….. Uz to koliko sam mogao da vidim reč je o vrhunskom menadžeru.
Za Nemirnog
Čitajući Vaš kometar (Moć ima finansijski sistem koji ih je stvorio, koji im je omogućio da drže ogroman „pošteno zarađeni“ novac na svojim računima).
Pa Vas pitam, da li je taj, finansijski sistem, stvorio i našeg Jokića ?
P;S;
Jokić će nakon potpisivanja ugovora preći ukupnu cifru od 400.000.000 dolara zarade tokom karijere u NBA ligi, pošto će do isteka aktuelnog ugovora (leto 2023. godine) bez ostvarenih bonusa inkasirati 151.051.929 dolara. Kada mu na račun budu „legli“ i bonusi, a oni u iznose oko 500.000 dolara po svakoj rundi plej-ofa, biće „probijena“ i ta magična cifra od 400.000.000.
Za Mladena – Meni se čini da je uticaj UK i dalje veći od njene privredne, kulturne ili vojne moći. Nauka, mediji i univerziteti su i dalje u svetskom vrhu, ali mi se takođe čini da taj uticaj polako opada. UK je uvek imala jaku diplomatiju i tajne službe i nagomilano viševekovno iskustvo, ali kao da trenutna politička elita zaostaje za onom koja je prethodila.
Nosioci moći su davno izgrađenе finansijske, obaveštajne, medijske i političke strukture, kako one koje vidimo, tako i one, koje pretpostavljam, više vole da budu u senci.
Za Katića
Hvala na odgovoru gospodine Katiću.
Dugo Vas čitam i da nema vašeg potpis, prepozao bi po stilu pisanja, ime autora.
Esencijalna misao u demokratiji najčešće je uspešna kao ideja, šteta je jedino što se ne može apsolutno primeniti na ljude.
U svakom slučaju srdačan pozdrav,
Za g. Katića
Sve pohvale za tekst, naročito vrstu humora.
Imao bih jedno pitanje, ne naročito vezano za temu teksta. Kolika je realna moć (politička i ekonomska) Velike Britanije u svetskim okvirima i ko po Vama je nosilac te moći, privatna lica, država ili neko treći?
Razumem ako ne budete imali interesa za komentar. Prijatan dan.
Za Ivana – Bojim se da Vam je promakla poenta mog poslednjeg pasusa. Reč je o ljutoj ironiji.
Da ironija bude veća, sami milijarderi nemaju nikakvu moć. Moć ima finansijski sistem koji ih je stvorio, koji im je omogućio da drže ogroman „pošteno zarađeni“ novac na svojim računima. S druge strane, bilo koje fizičko lice bi momentalno postalo sumnjivo da zaradi i sićušni deo te sume.
Nedavno sam nabasao na ovu zanimljivost, reč je o bogatstvu Džefa Bezosa u poređenju sa svima ostalim:
(https://mkorostoff.github.io/1-pixel-wealth/)
Naravno, na kraju su sve ovo samo brojke. Posle određene sume novca, svaki novi cent je beznačajna brojka.
Za Katića
Zaključujete –
– Istovremeno, ideološki lobisti će uveravati javnost da je i poslednji cent koji su milijarderi zaradili samo pravedna nadoknada za njihove pregalačke napore. Otuda, svaki rast poreza preti da destimuliše inventivnost i preduzetništvo tih ljudi.
– A bez toga, svima će nam biti gore i čak može dovesti i do strašnih posledica. Na primer, milijarderi, razočarani nerazumevanjem ljubomornog sveta, mogli bi dići ruke od posla i mogli bi se povući po manastirima ili ašramima, mogli bi se posvetiti meditaciji, molitvenom tihovanju ili proučavanju Kabale.
A mi … šta nama tada preostaje i kako ćemo dalje?
Ovde ste nam postavili pitanje, šta dalje? Niste dali odgovor !?
Prva i druga tvrdnja su uzročno posledično povezane.
Njihovu vezu čitalac može da svati dvojako, ili da su lobisti u pravu pa će napedak usporiti a narod ogladneti. Ili se Vi sa zaključkom igrate po principu kako ko shvati tako nek tumači.
Ja shvatam heraklitovski – Istina je na sredini- i u prvom stavu ima istine a i drugi stav nije bez nje.
Meni se čini da je ovo pucanje kapitalista u nogu samo signal da je kraj kapitalizma jako blizu. 15% poreza je simbolična svota koja neće ništa promijeniti u smjeru u kojem ide kapitalizam.
Pročitah neki dan komunistički manifest nisam marksista i grozim se svake ideologije.Da li ovo bi možda mogla biti istina?
Čime buržoazija prevladava
krize? S jedne strane, iznuđenim uništavanjem mase proizvodnih
snaga; s druge, osvajanjem novih tržišta i temeljitijim izrabljivanjem
starih tržišta. Dakle, čime Time što priprema svestranije i silnije
krize, a smanjuje sredstva za sprečavanje kriza.