INTERVJU ZA NIN – 8.7.2021.

JADNA JE ZEMLЈA KOJA REŠENЈE VIDI U PRODAJI SVEGA[1]

U jeku krize izazvane pandemijom kovida-19 upozorili ste da mnoge siromašne države nisu svesne šta im se sprema i da će iz ove krize izaći zadužene do nosa, da će biti u nemilosti kreditora, da će zbog toga kasnije morati dodatno da smanjuju ionako jadnu javnu potrošnju, i prodavaće sve što im je još preostalo da bi se oslobodile duga. Važi li sve to što ste rekli i za Srbiju i kako će se problem značajno naraslog duga na kraju rešiti?

Tokom 2020. za finansijsku pomoć Međunarodnog monetarnog fonda se prijavilo 80 država. Gotovo 50 najsiromašnijih država je već zatražilo i odlaganje otplate dospelih bilateralnih kredita. Nekoliko država je efektivno u bankrotu – Liban, Argentina, Ekvador, Zambija, Surinam, Beliz. To je samo početak, a prave muke tek počinju.

Iako je rast globalnih dugova strahovit, ogromna je razlika između država koje se zadužuju u svojoj valuti i onih koje se dominantno zadužuju u tuđoj valuti i kod stranih kreditora. One prve mogu ući u krizu, čak i u veoma duboku krizu, ali ove druge mogu ući u bankrot.

Kada je o Srbiji reč, njen spoljni dug je, po podacima za mart, veći od 32 milijarde evra i nastaviće da raste. To je previsoko. Dužničke krize se uvek razrešavaju kombinacijom teške budžetske štednje, velikog pada standarda i višegodišnjom recesijom. Ne vidim kako Srbija može izbeći takvu sudbinu u godinama koje dolaze.

Srbija se sprema da proglasi pobedu nad pandemijom, a predsednik Aleksandar Vučić i ministar finansija Siniša Mali najavljuju ove godine rast BDP-a od sedam odsto. Ima li razloga za slavlje ili se prerano oštri ražanj?

Mereno padom BDP-a, Srbija je veoma dobro prošla kroz 2020, a projekcije rasta za 2021. od oko šest procenata su ohrabrujuće. Ako je verovati prognozama, Srbija bi mogla biti treća u Evropi po kumulativnom privrednom rastu za 2020. i 2021. To je dobro, ali je to samo jedan elemenat kompleksne ekonomske slike. Opasno je kada se u haotičnom zdravstvenom i ekonomskom ambijentu već proglašava pobeda ili kada se na bazi takvih projekcija planiraju budžetska trošenja. Vlada bi trebalo sada, za slučaj novih nevolja, da napravi rezervni plan pomoći privredi po mnogo selektivnijim kriterijumima od onih iz prošle godine.

Apelovao bih da vlast prestane sa obećanjima o rastu plata u javnom sektoru kako se ne bi ponovo našla u situaciji da te iste plate mora da smanjuje, a uz njih i penzije. Poslednji je trenutak i da se uvedu platni razredi u javni sektor kao i da se uvedu socijalne karte.

U kojoj je meri pandemija promenila odnos snaga na globalnom nivou? Čime objašnjavate utisak da su autokratski režimi imali bolje rezultate od demokratskih?

Autokratski režimi nisu garancija uspeha, ali svi najuspešniji ekonomski modeli koje znamo su ili autokratski, ili imaju tanku demokratsku skramu koja to prikriva. Pri tome, kada govorimo o uspešnim autokratskim režimima ne treba zaboraviti da je tu pre svega reč o azijskim državama. Očigledno je da postoji nešto u azijskom etosu što ih čini uspešnijim od „nas“. Najbolji autokratski režimi u pravilu imaju jasnu razvojnu strategiju, ne razmišljaju samo do prvih izbora, ne udvaraju se javnom mnjenju, donose odluke brzo i energično i isto tako ih koriguju kada je to potrebno. Podjednako važno, ovi uspešni režimi ne slušaju strane suflere i ne prihvataju tuđe ideologije.

Sve je veći broj ljudi, a među njima je i Klaus Švab, koji upozoravaju da kapitalizam kakav je danas neće moći da opstane. U kom bi pravcu trebalo da se menja i da li i u Srbiji postoji svest o tome?

Sistem kakav je postojao do 2008. je na izdisaju i održava se štampanjem novca i sa tim povezano, nultim kamatama. Deo kapitalističke elite izlazi sa inicijativama koje tobože treba da dovedu do humanijeg i socijalno odgovornijeg kapitalizma. Ne verujem u iskrenost tih najava. Istinska promena bi morala ići ka radikalnom smanjivanju nejednakosti, ali je za to potrebna i radikalna promena poreske politike. Vladari sveta bi voleli da menjaju sistem, ali samo o tuđem trošku.

Lopta se sada sa osetljivog terena nejednakosti prenosi na ekološko-klimatski teren. Ključne promene, bojim se, idu u pravcu zavođenja ekološke diktature, slične kovid diktaturi koju vidimo danas. U ime spasa planete uvodiće se različite ekološke takse i carine, kreditna politika će biti uslovljena ekološkim parametrima. Ne bih isključio ni uvođenje ekoloških sankcija kao instrumenta pritiska i disciplinovanja neposlušnih, pogotovo politički neposlušnih. Na siromašne države biće navaljeni novi ekološki troškovi koji će usporavati njihov razvoj i gurati ih u dodatno „razvojno“ zaduživanje. Čini se da Srbija nema institucije koje se ozbiljno i sistematski bave planiranjem sve komplikovanije budućnosti. Nadam se da je moj utisak samo posledica neinformisanosti i da tiho, tamo negde, nekakav trust mozgova intenzivno radi.

Šta za vas znači podatak da je prosečna neto plata u Kini veća od 800 evra, a kod nas je najveća, isplaćena samo u jednom mesecu, bila 555 evra?

Upoređivanje „golih“ prosečnih plata u Srbiji sa platama u inostranstvu je nepouzdano, pa i besmisleno. Ozbiljna poređenja bi zahtevala mnogo dublju analizu koja bi obuhvatala i analizu visine i strukture troškova života, analizu stopa zaposlenosti, veličinu agrarnog sektora, veličinu sive ekonomije, platne raspone, itd. Drugo, mnogo objektivniji pokazatelj od prosečne plate je medijalna plata koja je u Srbiji za oko 30 procenata niža od prosečne. S druge strane, plate u Srbiji su svakako više od onih koje statistika prikazuje, budući da se deo plata i formalno zaposlenih isplaćuje na ruke i ne prolazi kroz poresku i statističku evidenciju.

U više navrata upozoravali ste da su pravi šampioni razvoja radili sve suprotno od onoga što rade evropske tranzicione države i Srbija. Šta smatrate najvećom greškom Srbije?

Najveća greška je što je Srbija umesto analize tuđih tranzicionih iskustava, ali i analize sopstvenih, dragocenih iskustava socijalističkog perioda, nasela na neoliberalnu mitologiju. Reformatori su poverovala stranim „šok terapeutima“ u nadi da će brza privatizacija i liberalizacija doneti privredno čudo, da će tržište sve urediti, te da nema potrebe za bilo kakvom razvojnom politikom.

Opasno je kada reformu sistema rade teoretičari, ljudi koji su o ekonomskom životu saznavali iz knjiga i koji se zato oslanjaju na strane savetnike. Kardinala greška bila je i prepuštanje bankarskog sistema strancima kao i ukidanje Službe društvenog knjigovodstva. I konačno, umesto da novu tajkunsku klasu disciplinuje i upotrebi je za razvoj ekonomije, država je postala instrument tajkunske klase čiji se interesi nisu poklapali sa interesima razvoja.

I pre godinu dana tvrdili ste da je odluka vlasti da svakom punoletnom građaninu pokloni sto evra apsolutno besmislena i da se ni po koju cenu ne bi smelo dozvoliti takvo arčenje novca. Šta onda kažete za odluku da država i ove godine svakom ko se prijavio isplati 30 plus 30, a penzionerima još 50 evra? I po 3.000 dinara svakom ko se vakcinisao?

Penzioneri i zaposleni u javnom sektoru su zaštićeni sigurnim primanjima, a u javnom sektoru i sigurnim radnim mestom. Nije postojao ni jedan razlog da se oni dodatno štite, jer njih kriza nije pogodila. Ta vrsta davanja bi se teško mogla razumeti i u recesiji izazvanoj padom tražnje, ali u recesiji gde imamo pre svega krizu ponude (jer mnogi kapaciteti ne rade), ova linearna davanja nemaju nikakvog smisla, osim političkog.

Vlast je građanima servirala novo obećanje u vidu prosečne plate od 900 evra već do 2025. Može li plata sa prošlogodišnjeg proseka od oko 510 evra za četiri godine da poraste skoro 80 odsto uz kumulativni rast BDP-a od oko 25-30 procenata i to u najbolje slučaju? I kakve mogu biti posledice?

Prvo, (zlo)upotreba evra u analizama domaćih ekonomskih pokazatelja bi morala da prestane. U tom kontekstu i rast plata koji se iskazuje u evrima je nedopustiv. Dinar je, gle šoka, zakonsko sredstvo plaćanja u Srbiji i državni zvaničnici ne bi smeli da potkopavaju svoju valutu referišući se na plate u evrima. Ako vlast nešto obećava, onda bi bilo logično da pre svega saopšti koliko očekuje da će plate u Srbiji godišnje realno rasti, u procentima. Ilustracije radi, od 2012. zaključno sa 2020. neto plate su realno, kumulativno porasle za oko 20 procenata. Ovaj mali rast bio je uslovljen petogodišnjom stagnacijom realnih primanja (2013.-2017.). Vlast danas obećava, implicitno, da će plate rasti po godišnjoj stopi od oko 15 procenata. Bilo bi od koristi da vidimo kalkulaciju na kojoj se takva obećanja baziraju.

Da li ste promenili mišljenje koje ste 2019. izneli za berlinski Junge Welt da tvrdnja predsednika Aleksandra Vučića da Srbija ulazi u „zlatno doba“ direktno potiče iz rukopisa Monti Pajtona. Pa ako ovo nije „zlatno doba“, šta je?

Iako mislim da je u velikoj slici (ekonomskih) stvari ova vlast u mnogim segmentima uspešnija od prethodnih, „zlatno doba“ je neukusna, propagandna kovanica koja ne zaslužuje komentar.

Pre sedam i po godina ste za NIN rekli da ne postoji jedna ključna greška i da se u Srbiji od 2002. primenjuje pogrešan koncept ekonomske politike, zapravo koncept bez koncepta u kome ekonomija ide kuda voda nosi. Da li se nešto u međuvremenu promenilo, s obzirom na tvrdnje zvaničnika da je poslednjih nekoliko godina Srbija među evropskim liderima po stopi ekonomskog rasta?

Mereno kretanjem BDP-a, Srbija je jedino u prošloj godini uspela da u širem regionu, po klasifikaciji MMF-a, uzme „bronzanu“ medalju. Srbija bi i u ovoj godini mogla osvojiti neku od medalja, ali to nije dovoljno da se kompenzuje višedecenijsko zaostajanje. Ekonomsku „strategiju“ Srbije određuju strani investitori čijim interesima se podređuje ekonomska politika. To je popravilo sliku zaposlenosti, povećalo i porodična primanja, ali je i dodatno ojačan kavez koji u teoriji zovemo klopkom srednje razvijenosti. Reč je fenomenu gde posle perioda nešto bržeg rasta i konvergiranja BDP-a ka nivou na kome je BDP u razvijenim zemljama, dolazi do velikog usporavanja ili zaustavljanja tog procesa konvergencije.

U Srbiji je u maju inflacija dostigla 3,6 odsto, u SAD je oko pet procenata… Bauk inflacije ponovo kruži svetom. Nije li to dokaz da u ekonomiji nema besplatnog ručka, s obzirom da su u sklopu mera za ublažavanje posledica pandemije američke Federalne rezerve i Evropska centralna banka u sistem upumpale na hiljade milijardi dolara i evra?

Štampanje novca traje još od 2008. i monetarni ekonomisti bi morali da izvrše reviziju ekonomskih udžbenika, budući da se uprkos emisionom šenlučenju inflacija pojavila veoma kasno, tek posle 13 godina. To teorija nije predviđala.

Visoka inflacija je ogromna pretnja globalnom sistemu. Nije reč samo o štetnosti inflacije po sebi. Rast inflacije će pre ili kasnije dovesti do rasta kamatnih stopa, i to u situaciji kada su kombinovani dugovi država, privrede i građana na najvišem nivou od Drugog svetskog rata. Rast kamata bi mogao izazvati novu recesiju, mogao bi dovesti do sloma berzi, do masovnih bankrotstava država, preduzeća i građana. Centralne banke se trude da nagli skok cena proglase za kratkoročni fenomen posle koga će se cene stabilizovati a njihov rast vratiti u ranije okvire. Meni se čini da banke pokušavaju rečima da „uplaše“ inflaciju, a to je trijumf nade nad iskustvom. Kada je o Srbiji reč, predložio bih da NBS i Vlada, kao jednu od prvih, preventivnih antiinflacionih mera, ograniče rast gotovinskih kredita i kredita za stambenu izgradnju.

Ko će na kraju, platiti najveći ceh? Hoće li to biti zemlje u razvoju, čiji je dug enormno uvećan, a sada preti opasnost da se zbog inflacije povećaju kamate stope, što će bitno otežati servisiranje javnog duga zemalja u razvoju?

Nema sumnje da će najveći ceh platiti države u razvoju. Situacija danas previše podseća na osamdesete godine prošlog veka, kada je rast kamata potopio veliki broj država u razvoju, uključujući i Jugoslaviju. Dužnička kriza je dovela i do desetogodišnje ekonomske stagnacije koja je dala ogroman doprinos raspadu Jugoslavije. Moj opsesivni strah od rasta spoljnog duga vezan je za ta iskustva, kao i za iskustava drugih država u razvoju.

U martu 2020. izjavili ste da su sve velike ekonomske krize, od trijumfa neoliberalizma osamdesetih godina prošlog veka do danas, imale isti uzrok – veliki, kombinovani rast zaduženosti građana, države i privrede. Kako u tom svetlu posmatrate činjenicu da je od početka 2020. do kraja marta ove godine javni dug Srbije uvećan za 4,2 milijarde evra?

Države ulaze u ciklične recesije i to su zakoniti ekonomski fenomeni. Ali, dužničke krize nisu ciklične, daleko su destruktivnije od cikličnih i njihovi efekti mnogo duže traju. Uzrok je uvek isti i vezan je za krizu spoljne likvidnosti koja potom prerasta u valutnu i bankarsku krizu.

No, vratimo se srpskim mukama. Nije bitan samo apsolutni prirast javnog duga, već i njegova valutna struktura. Brine me što u rastu koji ste pomenuli, oko 2,6 milijardi evra čini prirast duga strancima. Uz to, iako je valutna kompozicija javnog duga danas mnogo bolja nego, na primer, 2012, udeo dugovanja u stranim valutama je i dalje previsok i na nivou je od oko 70 odsto ukupnog duga. Pri tome, nije jasno koliko je porast duga rezultat deviznih potreba budžeta, a koliko potrebe da se prilivom deviza po osnovu inozaduživanja čuva kurs dinara na nivou na kome je sada.

NBS i Vlada Srbije ubedili su građane da je stabilan kurs dinara dokaz snage srpske ekonomije i dobre fiskalne i monetarne politike. Kako vi gledate na to što je od 2017. dinar prema evru nominalno ojačao za oko šest, prema švajcarskom franku za 10, dolaru skoro 20 i ruskoj rublji za više od 40 odsto?

Srbija je u prvoj decenija ovog milenijuma vodila samoubilačku politiku jakog dinara. To je plaćeno višegodišnjom efektivnom recesijom i kasnije, smanjivanjem plata i penzija. Začudo, uticajni ekonomisti tada nisu videli nikakav problem koji bi bio vezan za politiku kursa dinara. Raduje me što je deo ekonomske elite, sada kada „njihovi“ više nisu na vlasti, najednom progledao i otkrio da je precenjeni kurs opasan po ekonomsko zdravlja.

Strašna je greška što je NBS, zaneta prilivom deviza od stranih investicija, dopustila da dinar od 2017. besmisleno jača. Rast spoljnog duga je velikom delom posledica takvog jačanja dinara. Malo ko razume da su i strane investicije specifičan oblik ino zaduživanja. Srbija će i u godinama koje dolaze morati da plati visoku cenu, kao što ju je uvek plaćala u prošlosti. Delom ohrabruje što su trenutna kretanja trgovinskog i tekućeg bilansa mnogo bolja no što bih očekivao, ali pravu sliku ćemo videti tek u mesecima koji dolaze.

NBS je prošle godine kupovala obveznice, uglavnom državnih kompanija, Telekoma, Jugoimporta SDPR… Je li to zapravo vid sive emisije novca?

To svakako jeste emisija novca, ali je ne bih nazvao sivom. Reč je o operacijama koje masovno rade i druge centralne banke. Konceptualno me ne zabrinjava što i NBS to čini. Zabrinjava što ne znamo na šta će taj novac otići. Da li će pokrivati rupe nastale nenamenskim trošenjem novca javnih preduzeća čime bi se dodatno povećao inflacioni pritisak, ili će novac otići za investicije što bih pozdravio? Bojim se da je u pitanju prvi razlog, a to je opasna upotreba emisionog mehanizma.

Bili ste protiv prodaje Telekoma Srbija, kada je Vlada htela da ga proda. Da li ste bar delimično promenili mišljenje kada ste saznali da je Telekom za kupovinu Koperinkusa platio skoro 200 miliona evra, da je posredno finansirao kupovinu Kurira… Zašto državne kompanije u Srbiji ne mogu da funkcionišu kao državne kompanije u razvijenim zapadnim zemljama?

Nije tajna da se javna preduzeća već decenijama brutalno (zlo)upotrebljavaju kao partijska, a često i kao lična svojina, i to je nedopustivo. Ali, šta to Srbija dobija ako ih proda? Dobija nešto novca od prodaje koji će galantno biti potrošen već kod prvih izbora. Strani vlasnik neće trošiti novac na investicije i podizanje kvaliteta usluga, već će podizati cene. Profit koja će svakako biti veći (ali više neće biti „naš“), iznosiće se iz zemlje i time će se povećavati devizni odlivi.

Jadna je zemlja i jadni su ekonomisti koji uvek i svuda rešenje vide u prodaji svega postojećeg. Sreća je da stranci ne žele da kupuju grobove naših predaka, jer verujem da bi se našli lobisti koji bi i to umeli da opravdaju. Bilo bi dobro da združeni, uporni, sistematski pritisak javnosti ide ka tome da se javna preduzeća profesionalizuju, a ne da se prodaju. Dakle, dok dišem, biću protiv prodaje državnih monopola i resursa.

---

[1] Pitanja je postavio Milan Ćulibrk, glavni i odgovorni urednik NIN-a