Kako se boriti protiv onih pojava koje su deo socijalne entropije i patologije, onih fenomena koji polako podrivaju i urušavaju društvo iako u tom procesu ne dolazi do kršenja zakona? Ima li država pravo da se meša u privatni život građana ako građani ni svojim ponašanjem niti svojim izborima i preferencijama ne krše slovo zakona? Gde su granice privatnog, a gde počinje javni interes? Šta je uopšte javni interes i ko je njegov reprezent?
Zanimljiv socijalni eksperiment se upravo sprovodi u Kini koja pokušava da suzbije niz pojava koje smatra štetnim po društvo i njegovu budućnost i koje vlast doživljava kao društvenu opasnost koja ugrožava nacionalnu bezbednost i stvara plodno tlo za kakvu buduću, obojenu revoluciju. Ovde ću ostaviti po strani velike probleme sa kojima se Kina nosi, poput borbe protiv korupcije ili rizičnih napora da se obuzdaju tajkuni i milijarderi kojih je danas u Kini više od hiljadu. Pomenuću samo one fenomene protiv kojih kineska država pokušava da se bori, a koje najveći deo sveta uopšte ne doživljava kao problem.
Kina, na primer, pokušava da suzbije adikciju mladih ljudi vezanu za onlajn video-igrice limitirajući dozvoljeno vreme za te aktivnosti na tri sata nedeljno, i to samo tokom vikenda. Roditeljima u Srbiji je ovaj problem poznat – veliki broj roditelja je očajan ali i nemoćan da se izbori sa zavisnošću kojoj su deca podlegla. Ova vrsta zavisnosti uništiva detinjstvo i mladost, zaustavlja procese emotivnog sazrevanja, odvaja mlade od druženja, sporta i normalne socijalne interakcije. U ekstremnim slučajevima ta vrsta patologije se okončava drastično, samoubistvima ili ubistvima.
Kina pokušava da obuzda i epidemiju plastičnih operacija za kojima luduje kineska mladež, nezdravo opsednuta fizičkim izgledom. Problem je dodatno pojačan time što i roditelji podržavaju ovu suludu opsesiju svoje dece verujući da će im „ulepšavanje“ dati bolju startnu poziciju u životu. Srbija i ovde prati trendove, a pokazuje i liderske ambicije. Plastične operacije će povećati šanse da se mamino i tatino čedo pojavi u kakvom rijalitiju, da možda dobije mesto na nekoj od televizija, da uđe u vezu sa viđenijim kriminalcem, ili da se katapultira u gornje ešalone industrije seksa.
Kineskim vlastima smeta i fascinacija koju mladi ljudi pokazuju prema ličnostima iz sveta masovne kultura i industrija zabave, masovno nastajanje fan klubova, opsednutost rang-listama popularnosti i sl. Ta vrsta fascinacije se smatra nezdravom, pa vlast i to pokušava da suzbije, baš kao što pokušava da stane na put pijanstvu i raskalašnom životu poslovnih ljudi, na primer.
Vreme će pokazati da li komunistička partija može kontrolisati kapitalističko društvo i njegove socijalne aberacije, ili je za to već prekasno. Ako ništa drugo, Kina bar pokušava da se bori sa patološkim pojavama novog vremena.
Na drugoj strani političkog spektra, u liberalnim, kvaziliberalnim i šatroliberalnim državama, ne događa se ništa što bi ukazivalo da ta društva ove novije socijalne probleme prepoznaju kao patologiju. A možda i nema mnogo razloga za brigu – posrnulo i kretenizovano društvo je lakše modelirati i njime upravljati.
Sve i da kretenizacija nije globalni fenomen, liberalna društva tanušne ideologije nemaju zaštitne mehanizme kojima mogu zaustaviti socijalnu eroziju. Princip nemešanja u privatnu sferu i princip lične odgovornosti za sopstveni život su u temelju liberalne doktrine. Ali šta se događa kada lična neodgovornost i patologija postanu masovni fenomeni i kada posledice ne pogađaju samo pojedince, već ugrožavaju celo društvo i njegovu budućnost? Šta se događa kada nekadašnji tradicionalni uzansi nestanu, kada verske institucije nemaju gotovo nikakav uticaj, kada se socijalna hijerarhija i svaki sistem vrednosti urušava? Sme li država i njene institucije to da posmatraju sa budističkim, ili bolje, liberalnim mirom?
Zadrti, konzervativni intervencionista poput mene veruje da destrukturirana društva koja se ne bave aktivnom promocijom sistema vrednosti nemaju budućnost i da su osuđena na sporo ali sigurno propadanje. Ako žele da opstanu, države moraju vršiti socijalni inženjering, moraju intervenisati i ne smeju dopustiti da tržišni i komercijalni mehanizmi kreiraju svoj sistem antivrednosti.
Država bi morala, kroz školu i kontrolu javne sfere i medijskih sadržaja, aktivno da promoviše vrednosti na kojima bi trebalo da počiva zdravo i normalno društvo. Sistem vrednosti, hteo to neko da prizna ili ne, podrazumeva postojanje ideologije – odsustvo ideologije je početak kraja modernog društva. Kakva je ideologija partija na domaćoj političkoj sceni, da li je uopšte imaju, i za kakav sistem vrednosti se domaće partije zalažu?
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
@Log Out! – o broju radnih sati za : Pred-industrijski radnici su imali kracu radnu nedelju nego danasnji (radnici)
Pitanje koje rađa dilemu,
Da li su se robovi, a kasnije kmetovi u predinustrijskoj revoluciji zvali radnicima?
Mislim da nisu.
Industrijska revolicija je uvela nove pojmove, rentabilnost, produktivnost, ekonomičnost. To su tri stuba modernog industrijskog napretka.
Tako da period industrijske evolucije u svesti radnika razvija sasvim prirodnu potrebu da i on, radnik, za svoj radni vek stekne neki imetak svom potomstvu. Na primer kuću, auto, omogući im letovanje, zimovanje, i sve one ugodnosti koje im to vreme nudi.
E danas nam vreme informacione tehnologije nameće još veće izazove.
Više niko neće da radi na proizvodnoj traci, gde je rad merljiv po principu učinaka. Svi beže od merenja učinkovitosti i hoćemo da okačimo mašnu i izmemo u ruku tašnu pa da prodajemo menadžersku mudrost.
Tako da ovaj istorijski trenutak nameće jedan veliki izazov za koji mi nemamo rešenje.
Zeko to lepo i slikovito pripoveda,
Miodrag Zec – Onaj koji radi od jutra do sutra je večita sirotinja
Za Ivana
Zanimljiv tekst o broju radnih sati za Vas: Pred-industrijski radnici su imali kracu radnu nedelju nego danasnji (radnici)
https://groups.csail.mit.edu/mac/users/rauch/worktime/hours_workweek.html
Za Mimu – Zdravstveni sistem u UK je izuzetno velikodušan i pravičan. Svako je osiguran bez obzira da li je zaposlen ili ne, zdravstvena knjižica ne postoji pa nema ni njene overe. Zdravlje se, implicitno, tretira kao ljudsko pravo i tako je od kraja Drugog svetskog rata. Nažalost i taj sistem se privatizuje na mala vrata, kroz veoma duga čekanja na nekritične operacije, sllino onome što se dešava u Srbiji.
Kada je Srbija u pitanju, voleo bih da vidim da su i u Srbiji svi zaštićeni, bez obzira na radni status. Ključni problem je poreska politika i poreska evazija. Ne bih se iznenadio da poreska nedisciplina poraste ako bi se domaći sistem britanizovao. Poslodavci bi imali još više prostora da kasne sa plaćanjem poreza i doprinosa ili da ih ne plaćaju. Overa knjižica je danas jedan od nezdravih pritisaka da se porezi i doprinosi uplaćuju.
Na kraju se sve svodi na poreski sistem i njegovu pravičnost. Bez reforme tog sistem u pravcu njegove progresivnosti, bilo kakva reforma zdravstvenog sistema bi mogla ostati mrtvo slovo na papiru, sa još dužim listama čekanja.
POštovani gospodine Katiću,
znam da nije vezano za članak, ali šta se dešava sa NHS u Engleskoj ? Kako se približavaju izbori u Srbiji, kada će završiti ulizivanje biračima plašim se i daljeg ukidanja šta spada pod obaezno zdravstveno osiguranje, pošto pijem terapiju za epilepsiju koja bi me kao nezaposleno lice koštala oko 50 evra mesečnog bez ovog vida zdravstvenog osiguranja koje sada postoji. I naše vlasti mnogo vole da se pozivaju na loše primere, ako su privatizovali Englezi, a što ne bi i u Srbiji to prošlo ili neki sličan slogan .
S poštovanjem,
Ćevriz Mima
@Nemirni
Питање је какав легитимитет има влада која опозицији забрањује учешће на изборима и која затвара политичке противнике. Да не говоримо о томе како су поједини опозиционари убијени. Руски устав је промењен како би се једном човеку омогућила доживотна владавина, а његовој породици имунитет (то за имунитет чланова породице је преузето из казахстанског устава). Недавно је Рамзан Кадиров освојио 99,4% гласова на изборима у Чеченији! Уз све контроверзе које су пратиле Бајденов долазак на власт, он је само пролазна епизода. Постоје земље у којима се влада институционално, а не персонално. Што се тиче ЕУ, морам признати да ту постоје одређене сличности са тамним вилајетом званим СССР. За сада, ЕУ у појединим сегментима делује као нека шаренија и веселија верзија СССР-а. И ЕУ и САД ће највероватније успети да се изборе са ударима на демократију. Са друге стране, Русијом ће ускоро владати нови Черњенко.
Za Ivana Groznog:
Zašto legalno izabranu vladu u Rusiji nazivate režimom? Šta je onda tek „Bajdenova“ vlada u SAD? A znamo kako su demokrate došle na vlast.
Kako biste nazvali neizabrane predstavnike EU koji sede u Briselu i rade sve po diktatu Velikog brata, a na uštrb većine ljudi koji žive u Evropi?
@ZaDirkiVZaborje
Познавање књижевног опуса Солжењицина и нажалост код нас слабије познатијег Варлама Шаламова је обавезно за разумевање совјетског друштва. Солжењицинов одломак сам навео ради илустрације коментара. Што се тиче информисања о стању у Русији, не бих да злоупотребљавам овај блог и да наводим бројне руске изворе. Наравно, ради се о нережимским медијима. Са Кином је ситуација мало тежа, али и ту се уз мало више труда могу пронаћи бројне информације. Рецимо, у нашим медијима готово да неприметно пролази криза на кинеском тржишту некретнина и озбиљни проблеми у снабдевању струјом.
Браво Иван Грозни! Сазнали сте из Солженицина о нама баш све. Претпостављам да и о томе како ствари стоје у Кини информишете се из књижевних дела.
Даље језичке вратоломије инспирисане коментарима Слепог Песника и Немирног 🙂
У свом одговору на коментар Слепог Песника, Немирни користи речи продуктивност, садржајност, срећа. Реч продуктивност садржи у себи именицу продукт, тј. производ, и она описује брзину производње, тј. квантитет у јединици времена, али не нужно само физичких добара и услуга: неком испоснику у келији је време проведено у молитви такође продуктивно утрошено време. Ако погледамо етимологију речи срећа, видећемо да је она изведена из глагола сретати: сретан/срећан је дакле онај, који среће другог/друге, тј. није сам. Зато ћу даље уместо срећаН користити задовољан, јер је задовољан у директној вези са садржајем, како је то Слепи Песник лепо приметио. Руси за задовољан користе довольный (давољниј) тј. скраћену верзију доволен (давољен): задовољан је дакле онај који има довољно (садржаја). Ова квантитативна одредница, је као једна од три главне максиме била уклесана и на стуб на улазу у храм у Делфију: „Ничега прекомерно“. Уметност је дакле наћи меру, субјективна категорија, али меру међу квалитативно различитим садржајима, опет субјективна категорија, који испуњавају наше време/битисање.
Имајући у виду поводљивост људску, јер, како је то Лени филмски овековечила, воља поједин(а)ца тријумфује над масама, главно питање је: међу каквим понуђеним (модним) садржајима пронаћи меру, поготово у новонастајећем metaverse-у?
————————–
У вези са претходним, вест да је пре два дана преминуо Михај Чиксентмихај (Csíkszentmihályi Mihály), творац концепта у психологији под називом Flow, који он описује овако:
„being completely involved in an activity for its own sake. The ego falls away. Time flies. Every action, movement, and thought follows inevitably from the previous one, like playing jazz. Your whole being is involved, and you’re using your skills to the utmost.“
@Слепи Песник
Аристотел се овде обраћа аристократији која води рачина о функционисању града-државе.Он саветује да се слободно време искористи за интелектуалну и моралну надградњу.
Приметите да он спомиње спартанце и номаде који своју доколицу траће у неважно.
Усудио бих се рећи и направити паралелу са овим Аристотеловим ставом и данашњом доколицом. Данашња доколица је за већину бесадржајна или како бистри народ то сликовито каже – убијање времена, да време не би убило нас, или још сликовитије кад клици кажу – одох да блејим 🙂
Мени најближа је Овенова – ″8 сати рада + 8 сати одмора + 8 сати сна″.
Међутим данашњи темпо живота и ове три осмице доводи у питање.
За Немирног,
Кажеш – Ако зауставимо развој човекових алата, ефективно заустављамо нашу еволуцију.
Да драги пријатељу, али алат не мисли , проблем је у томе што вештачка интелигенција престаје бити алат. Вештачка интелигенција оперише са много алгоритама који доносе одлуке често без наше контроле.
Да ја не бих „Мудровао“ нека мудрују ауторитети !
Више од 1.000 стручњака за технологију, научника и истраживача, међу којима физичар Стивен Хокинг и професор Ноам Чомски, потписало је отворено писмо у коме се упозорава на опасности аутономног оружја такозваних „робота убица“.
У писму, које ће бити представљено 2015-те на Међународној конференцији о вештачкој интелигенцији у Буенос Ајресу, наводи се да је војна трка у наоружању уз употребу вештачке интелигенције „лоша идеја“.
Стручњаци су позвали на забрану употребе вештачке интелигенције у контроли оружја, која би била „изван значајније контроле човека“.
Моја сумња – Ако је вирус Ковид 19 „побегао“ из лабораторије вештачка интелигенција је много спретнија да се истргне контроли.
Прво што треба урадити,је да се израде строго прописани стандарди које би контролисало неко међународно независно тело.
п.с.
Хокингова теорија о томе да ће нас вештачка интелигенција учинити излишним, можда јесте далека, али нам се већ сада поставља питање колико слободе треба да дамо паметним уређајима који нас окружују.
Упоредити Аристотелову „племениту доколицу“ са доколицом која се данас намеће:
But to be truly self-sufficient, the city must possess leisure (scholê). There are numerous advantages to having a great deal of leisure in the city: it allows more time to be spent on political activity and deliberation (1300a3); it leads to the trust and knowledge amongst citizens necessary for good government (1313b2); it leads to scientific discovery (Metaphysics, 981b13) and every kind of learning (1341a28); it promotes moral virtue and makes the highest activities possible (passim, 1323a15 – 1337a5). But leisure itself is not enough: nomads have leisure, but do not lead full human lives (1256a32); the Spartans ruined themselves because they did not put their leisure to good use (1271b5). So, it is what a city does with its leisure that is critical. Aristotle introduces the idea of correct, or noble leisure as follows:
All of life can be divided into lack of leisure [or “occupation”, ascholia] and leisure, and war and peace, and of actions, some aim at what is necessary and useful, while others aim at what is noble… War must be for the sake of peace, occupation for the sake of leisure, what is necessary and useful for the sake of what is noble… One should be able to work [i.e, be occupied] and go to war, but one should rather remain at peace and be at leisure, and one should act with a view to what is necessary and useful, but thereafter, with a view to what is noble (1333a30 – b3).
Since many necessary things must be present if the city is to have leisure, the city must possess the virtues that aim at the necessary things and those that aim at leisure. The virtues required for excellent work are courage, endurance, moderation and justice (in order to acquire necessary goods and protect them in times of war); those required for leisure are moderation, justice and wisdom (in order that we use our leisure and good fortune in a noble fashion). Noble leisure prevents us from becoming arrogant and immoderate, slaves to the abundance of goods we possess (1334a11).
За Ивана:
Да не буде како сам избегао дискусију. Ваш став се углавном своди на ово:
„Вештачка интелигенција најозбиљније прети да нас зароби у тој Пећини и угаси наш природно – еволутивни развој.“
Човеков природни развој је престао пре око 5000 година. Од тада се развој човека суштински веже за развој његових алата. „Вештачка интелигенција“ није некакав дух из боце, него компјутерски софтвер, људског ума дело.
Софтвер је алат, који заједно са хардвером чини окосницу савремене цивилизације. Пре софтвера је то била електрична енергија, пре ње парна машина, пре парне машине смо имали механичке справе засноване на гироскопима.
Ако зауставимо развој човекових алата, ефективно заустављамо нашу еволуцију.
@Немирни
Hvala na savetu 🙂
Ovde je problem što nema dobre polemike na različito viđene stvari.
Tako da svi smo za sve u pravu ;-(
E zato nastupa opšte pometenje
За Кума:
Управо хтео да напишем исто. Као да читам Харарија. Човек годинама само описује „сурову стварност и пропадање људског рода“, а он сам (Харари) је продукт најцрње глобалистичке мисли.
За Ивана:
Узмите већ ту црвену пилулу, много Вам штете плаве.
Kum
@ Ivan – Harari,ti li si?
Тако је мој драги Куме, није срамота учити од најбољих.
Харарија сам често наводио и препоручивао али нема ко Куме да чита !
Иван Грозни – Да ли у том случају држава има право да заштити своје становништво од заразне болести тако што ће увести обавезну вакцинацију или пропуснице?
Одговор;
Држава има право да предузме све неопходне мере у оквиру закона те земље:
Закони о заштити становништва од заразних болести у већини земља углавном остављају могућност увођења обавезне имунизације у мери у којој о томе одлуче надлежна министарства.
@ Ivan
Harari,ti li si?
Рецимо да држава има право да доноси неке непопуларне мере зато што они који воде државу знају боље шта је добро за грађане него сами грађани. Да ли у том случају држава има право да заштити своје становништво од заразне болести тако што ће увести обавезну вакцинацију или пропуснице? Ако кинеске власти знају боље од самих Кинеза колико су опасни Ју Тјуб, Фејсбук или Инстаграм, да ли онда те исте власти имају право да чипују становништво? Да ли рецимо власти имају право да родитељима забране да деци дају имена тако што ће уместо имена свако дете добијати серијски број који ће се очитавати са чипа?
@Немирни – За Слепог Песника – Погодили сте суштину.
Човеков циљ јесте да своје ограничено време проведе што садржајније и продуктивније. Наравно, морају се ускладити ова два екстрема.
Анализа садржаја / људске смислености/ и продуктивности
Губимо ли контролу над сопственом судбином?
У данашњим временима настаје један нови бескорисни друштвени слој који неће бити у стању да одговори на изазове времена. Такви субјекти који су у настанку неће моћи да исхране сами себе.Тај слој ће изгубити моћ упитаности чему ЈА? Они ће бити лишени сваке стваралачке, политичке, економске, културне надградње.Такви неће моћи да допринесу заједници барем онолико колико од те исте заједнице биолошки потражују. Ова настајућа класа не само да ће бити оперативно неупотребљива већ веома ниског коефицијента функционалне интелигенције за преживљавање.
Будућност роботизације, који већ корача корацима од седам миља, ће морати да надокнади мануелни људски рад и плус да бескорисним слојевима друштва обезбеде минимум хране и енергије за биолошки опстанак.
Највећи проблем те будуће бескорисне класе ће се јавити у виду слободног времена. Чиме ће га попуњавати? У чему ће налазити смисао живота? Како ће им протицати земаљски дани и године?
То се и свевремени Шекспир питао.
Одговор се већ сад може наслутити. Дроге, опијати и компјутерске и видео игрице.
Човек се видно одваја од природне стварности која га окружује и кроз сопствени напор сазревања еволутивно надграђује. Модерни човек свој виртуелни свет лако храни визуелним представама који му пружају андреналинске авантуре које доживљава у затвореној мрачној соби – модерне Платонове Пећине.
Упитајмо се која ће корист за друштво бити такав човек?
Вештачка интелигенција најозбиљније прети да нас зароби у тој Пећини и угаси наш природно – еволутивни развој.
Будуће важне одлуке, које човек буде доносио, неће бити одраз његове здраворазумске анализе и ризика грашке, већ ће то бити хладно решење које му рачунар да. Самим тим човек ће бити роб голе, ничим непроверене, информације.
Нама постаје тешко да смислимо нове идеје хуманитарног прогреса. Јесмо ли пак исцрпили све идеје хуманизма и ренесансе?
Нерешавањем тренутно глобалних проблема може нам се веома брзо вратити као бумеранг ефекат.Човек је стављен под знак ?
За Слепог Песника:
Погодили сте суштину. Човеков циљ јесте да своје ограничено време проведе што садржајније и продуктивније. Наравно, морају се ускладити ова два екстрема.
Постоји јасна дефиниција продуктивности, али је дефиниција садржајности и среће много компликованија. Нешто што је Вама садржајно и забавно није забавно свима. Ја лично не видим много разлике између провођења времена за ТВ-ом гледајући утакмице Лиге шампиона и играња Ваше омиљене видео игре. Обе активности објективно „траће време“ и нису продуктивног, већ чисто забавног карактера.
Јуче ме је италијанска реч contento, у преводу задовољан, одмах асоцирала на, сад већ годинама у тренду, енглеску реч content – садржај. Онда се приупитах, како се каже задовољан на енглеском и satisfied ми одмах паде на памет. Не будем лењ, проверим који су синоними, видим да content значи и задовољан. Из овога даље закључих, да је задовољан онај који је испуњен садржајем. Којим/каквим садржајем? Не нужно само материјалним, статичним у простору, него и, много важније, духовним/емоционалним у времену.
Ако изоставимо енергетско/физиолошке, човекова главна потреба је да воли и да буде вољен. Да ли је човек, који није вољен (или има утисак да није вољен) у (најранијем) детињству, способан да воли касније у животу? Претпостављам да јесте, али само ако прође, уз помоћ неког ко га безрезервно воли, кроз неку врсту емоционалне катарзе.
Какве сад то све има везе са примерима које је Н. Катић навео у тексту? Ценим, директне.
Људски живот је време од човековог зачећа до смрти. Време је човеков једини ресурс који је ограничен. То даље имплицира, да се главна битка на овоме свету води управо за човеково време: како створити контент који ће задовољити што већи број људи, тј. како ће творац контента присвојити што више људског времена->ПАЖЊЕ->ЉУБАВИ за себе. Нпр. креатор/и видео игре желе да њихов производ буде игран од стране што већег броја људи што дуже времена. Ако играчи немају поред себе неког ко ће их отргнути од ове ЗАВИСНОСТИ, нпр. родитеље или околину која их воли, то закорачени друм води у пропаст. Зашто зависности? Врло једноставно: ИГРАње (некада су се игре одвијале у разним Колосеумима, данас и у облаку) изазива позитивне емоције, тј. хемијске реакције у мозгу, (плус време постало садржајно), а данас ИНДУСТРИЈА забаве, а и хемијска :), ради све могуће и немогуће да задовољи армије допаминских ЗАВИСНИКА. Људи су и пре 3000 хиљада година били свесни овога: томе сведочи одломак из Одисеје, када главни јунак захтева од својих сапутника да га чврсто вежу за катарку брода, како неодољива песма сирена не би утицала да навигатор преусмери пловило ка подводним стенама.
Ако (садржајно) провођење времена са особама које волимо и које воле нас изостаје, то се неизоставно мора јавити неки супституент/сурогат. Тај сурогат вешти контент менаџери данас веома лако пласирају/намећу уз помоћ савремених технологија комуникације у практично сваки кутак наше планете, притом немилосрдно експлоатишући наше слабости. У томе им потпомажу и њима створени медијско/корпоративни идоли. Ми не знамо ништа о генијима који раде на пројектима/производима које користе милиони, али знамо све о власницима корпорација и разним Илонима Масковима: о људима који користе геније да направе ствари од којих ће се обогатити довољно да назову своју децу „XYZXYY12“, или о ријалити (нема временског ограничења, континуално) звездама (за одрасле) којима децу рађају сурогат мајке, а које су дефиниција (физичке) лепоте данас. Није онда ни чудо, да, угледавши милионе дигиталних лајкова, тамб апова…, што значи да су милиони/милијарде потрошили своје драгоцено време да погледају/одгледају понуђени контент појединаца (вероватно би данас Вилфредо пронашао да однос није више 80:20, него можда и 99:1), невољени човек поистовећује овај квантитет са представом како изгледа бити вољен, макар и у виртуелном свету. А ако је формула успеха позната, дакле како волети (макар и фенове) и бити вољен (макар и од фенова), треба само изгледати/радити исто што и моји/наметнути идоли, тј. подвргнути се процесу УНИФИКАЦИЈЕ, и тако постати и content и content.
пс
Можда камерад Си не би уводио споменуте мере, да постоје такве фен групе и њему у част (мада шта је онда партија 🙂 ), или његове супруге, иначе веома познате певачице, или да младеж игра неку партијски подобну игру: нпр. главни херој је председник лично и он се бори против злог непријатеља 🙂 Можда не би било проблема ни да жене иду под нож, ако би после „ремонта“ изгледале као супруга председника, а не као нека звезда империјалистичких сила 🙂
ппс
Један од главних јунака Бертолучијевог филма „The Dreamers“, који се одиграва током студентских протеста у Паризу 68., и који је убеђени Маоиста, у једној сцени, гледајући на кип свог идола, машта о томе, да сви људи (глобално) постану војници тог сина великог кинеског народа: у истим/једнаким униформама, исто/једнако подшишани…, данас би се поготово могло додати и од истих болести пелцовани 🙂 , и стројевим кораком крену у бој за слободу, једнакост и социјалну правду. Бој за liberté, која ће, чим буде извојевана, одмах бити строго контролисана.
@ZaDirkiVZaborje
На сву срећу, нисам живео у тамном вилајету званом СССР. Свако ко је имало проучавао тоталитарне режиме ХХ века требао би да зна шта је то „прописка“. Велики део совјетског становништва, нарочито на селу није имао пасоше (не односи се на документ за путовање у иностранство), тако да су били везани за земљу попут сељака у време царевине. У једном од својих дела Солжењицин спомиње унутрашње пасоше. Један младић из породице совјетске црвене буржоазије упознао је девојку са села. Његова мајка није могла да пређе преко тога и стално му је пребацивала како родитељи његове девојке „немају чак ни пасош“. Постоји још једна слична реч, али са другим значењем. То је „приписка“, односно давање лажних података о испуњењу планова. Као што сам већ написао у првом коментару, кинески систем пријаве боравишта, тзв. „хукоу“ донекле подсећа на совјетску „прописку“.
BojanM: Kinezi u ogromnoj meri podrzavaju politiku svoje zemlje
Aутор je више пута био изричит да квалитетна држава мора спроводити и мере које су непопуларне.
О улози државе и идеологије се ради.
Бојан : …..Тиме покрећемо спиралу преиспитивања, релативизовања и разградње друштвених институција, а за које још није упостављена одговарајућа замјена. Чини се да је западно друштво ове процесе препустило тржишним силама, док неке друге елите, попут кинеских, схватају да треба нешто да предузму.
Процеси разградње су и на Западу вођени плански.
Када медији припадају шачици људи, када су велике компаније тешко субвенциониране, и тако даље, нису тржишнe силe те које разарају друштвене институције. Жена психолог коју сте поменули је индоктринацију могла стећи и на универзитету који је државан. Релативизација вредности сада почиње бар од основниx школа, државниx. Притом, простор деловања државног учитеља је веома сужен у односу на време пре 50- 100 година. Школство и медији су постали диригованији.
Држава на Западу игра значајну улогу у уништењу друштва. Зато, тема : да ли држава треба да интервенише, – мени изгледа бесмислено.
И да председник постане убеђен да мора нешто да уради, није јасно да ли би он ишта могао да уради а да се то не претвори у потпуну фарсу.
Важне теме су сукоби интереса, и који ће интереси контролисати државу. Али, о њима је теже писати за јавност.
Иван Грозни
Одакле знате шта је „прописка“? Живели сте у Савезу?
Једна сјајна анализа садашњег стања: https://stanjestvari.com/2021/10/11/ivan-t-lukic-totalitarizam-i-proces-oblikovanja-mase/
Ne postoji nikakav socijalni kredit u Kini vec u Americi.
Ne postoji Crnogorska pravoslavna crkva koju su Srbi ukinuli 1920.@ Ivan k.
Kinezi u ogromnoj meri podrzavaju politiku svoje zemlje tako da je smesno citati o SiSiPiju, Ujgurima na srpskom jeziku.
Sve sam vec procitao na engleskom🤡
Прије неког времена водио сам разговор са једним психологом (психолошкињом), и када сам поменуо термин „систем вриједности“, она је као из топа испалила „аха, увјерења!“.
Размишљао сам мало зашто је то рекла; и даље нисам сигуран. Имам утисак да су њих (психолошкиње, пошто су у већини у својој струци) идеолошки индоктринирали са неким феминистичко-либерално-модернистичким миксом у коме не постоје базичне и стабилне вриједности, већ је све релативна категорија сведена на ниво личног доживљаја и потреба. Управо таквим разводњавањем потискујемо основне идеје које су омогућиле успостављање и одржање ширих друштвених заједница.
Ако нешто што је орјентисано ка објективном (вриједност) представимо (фрејмујемо) као субјективну категорију (увјерење), долазимо до тога да су све вриједности једнаке, да свако има права на своје вриједности, те да није у реду појединим вриједностима давати првенство у односу на друге – посебно не ако се вредновање систематски спроводи на нивоу друштва. Тиме покрећемо спиралу преиспитивања, релативизовања и разградње друштвених институција, а за које још није упостављена одговарајућа замјена.
Чини се да је западно друштво ове процесе препустило тржишним силама, док неке друге елите, попут кинеских, схватају да треба нешто да предузму. Они спроводе оно што могу, у складу са границама својих спознаја. Питање је, какве то интервентне мјере и систем вриједности могу да креирају функционери у кабинетима, људи у комплексним административним структурама који једни другима дишу за вратом?
Зато што тако зарађује за живот?
Да, наравно. Изразио сам се колоквијално. Раније сам прчитао ваш први коментар на овој страни, по питању играња за компјутером, и сложио се с њим.
За Ивана К.
„Што би неко зурио за екраном ако би могао да изађе из собе и остварује своје потенцијале у својој околини?“
Зато што тако зарађује за живот? Зато што је тај неко схватио да у модерном капитализму 21. века, новац == могућности? Плус глава не боли од рачуна. Када бих овде почео да набрајам од чега све млади данас живе, мало вас би ми веровало.
Ако могу фудбалери да живе од јурцања за лоптом, зашто неко не би могао да живи од играња видео игара, или од милион других ствари које се могу чинити на рачунару?
Слушао сам ауторов интервју у емисији Време је за елитуу упознао се се чињеницом да је одрастао у много здравијим условима, и обрадовао се што се таква особа окренула теми данашњег одрастања. Међутим, моје реакције на овај текст су мање позитивне.
Ovde ću ostaviti po strani velike probleme sa kojima se Kina nosi, poput borbe protiv korupcije ili rizičnih napora da se obuzdaju tajkuni i milijarderi kojih je danas u Kini više od hiljadu.
Остављање по страни баш онога што је веће и важније, чудно.
Kina, na primer, pokušava da suzbije adikciju mladih ljudi vezanu za onlajn video-igrice limitirajući dozvoljeno vreme za te aktivnosti na tri sata nedeljno, i to samo tokom vikenda……….
Kina pokušava da obuzda i epidemiju plastičnih operacija za kojima luduje kineska mladež.……..
Како су те појаве набујале?
Путем друштвеног амбијента.
Што би неко зурио за екраном ако би могао да изађе из собе и остварује своје потенцијале у својој околини? Питање је шта та млада особа у Кини уопште удише, … , којим је порукама изложена, какав је амбијент за могућа дружења, и тако даље.
А ко је одговоран за тај амбијент?
Комунистичка Партија Кине:
Својом доскорашњом политиком допуштања да приватни, финансијски интереси дивљају, са резултатом владавине комерцијализма у свим порама друштва.
„Лекару, излечи себе.“
.
[L]iberalna društva tanušne ideologije nemaju zaštitne mehanizme kojima mogu zaustaviti socijalnu eroziju. Princip nemešanja u privatnu sferu i princip lične odgovornosti za sopstveni život su u temelju liberalne doktrine.
Ти су принципи све више напуштани на Западу. Ако је, како кажете, проблем у слепој привржености либералној доктрини, онда како то да се та доктрина примењује селективно?
.
Ali šta se događa kada lična neodgovornost i patologija postanu masovni fenomeni i kada posledice ne pogađaju samo pojedince, već ugrožavaju celo društvo i njegovu budućnost?
Догађа се то да део владајуће класе, која је прави и изворни узрочник те патологије, као једини допуштени наратор јавног живота, користи те резултате својих недела као повод за оправдање својих даљих корака.
.
Zadrti, konzervativni intervencionista poput mene…………
Конзервативан је онај ко хоће да сачува старо. А, старо има ту особину да се прожима са осећањима људи, и постаје једно са људским импулсима и инстинктима. Ту има мало места за идеологију.
„Конзервативни интервенциониста“ …
Интервенционизам може лако бити гори од болести. Врсни лекари уочавају да сваки организам има капацитет да лечи сам себе, под условом да се за то створе услови. Кинески естаблишмент је кинеској младежи прво пропустио да пружи услове за развој, а онда јој је још и налепио етикету патологије. …делу њe: тог најмлађег, најнемоћнијег, и најмање кривог дела популације.
Надаjмо се да надлежни у Кини преузимају одговорност за њихова недела.
Јер, неодговорна власт је, од свих патологија, посебно тешка и опасна.
.
Država bi morala, kroz školu i kontrolu javne sfere i medijskih sadržaja, aktivno da promoviše vrednosti na kojima bi trebalo da počiva zdravo i normalno društvo.
Обратити пазжњу на „Књигу пута и врлине“ (Лао Це), станцa 57.
.
Sistem vrednosti, hteo to neko da prizna ili ne, podrazumeva postojanje ideologije – odsustvo ideologije je početak kraja modernog društva.
Психолози кажу да смо вођени емоцијама.
Конзервативни филозоф Роџер Скрутон је говорио да је у основи конзервативизма „сентимент“.
Нови завет нас учи да све вредности потичу из љубави.
Али …. не, не , и не. Идеологија.
– odsustvo ideologije je početak kraja modernog društva.
Нека пропадне.
O Kini i njenoj razvojnoj tajni,
Danas u Kini radi veliki broj uspešnih malih i srednjih preduzeća koja osvajaju zapadna tržišta.
Zadnje dve decenije u Kuni se razvijaju male visokotehnološke kompanije koje uspešno konkurišu tajvanskim, južno koreanskim i zapadnim.
Na ovakav način Kina postaje vodeća zemlja po broju inovativnih ideja koje su našle trzište i primenu u praksi. Prednost Kine da osvaja i usvaja nova znanja je u velikom i besprekornom naučnom radu.
Evo i lepog primera iz prakse. Kina je na projektu sunčevih panela za proizvodnju čiste električne energije startovala gotovo zadnja. Amerika, Tajvan, Japan, Južna Koreja, Francuska su već dalako odmakle, i mi smo pokušali nešto slično 80-ih godina, sa prof. dr Vladimirom Ajdačićem i prof. dr Brankom Lalovićem. Ali Kina zna u kom grmu leži zec pa sve svoje mlade taletovane naučnike povlači sa svetskih univerziteta i kompanija, daje im idealne uslove za rad i, ono najvažnije, rad je neprekidan, 24 časa dnevno godinama oni vrše eksperimente i proračune. I šta danas imamo? Kina vodeća sila u ponudi solarnih kolektora maksimalnog stepena moći apsorcije sunčeve energije i dugog veka trajanja.Takve tehnološke inovacije koje večinom stvaraju privatne tehnološke kompanije su uzrok rasta privrede Kine jer preduzetnički impuls postaje sve snažniji.
Uzmimo drugu činjenicu u obzir.
Kina ima ogromno unutrašnje tržište od 1,4 milijardi ljudi, to tržište je dobro transportno funkcioniše u snabdevanju, komunikacione mreže su izuzetno efikasne i funkcionalne.
Normalno je da takav dinamičan ras Kine pati od strukturalnih problema koji ne mogu da prate tu dinamiku razvoja i da na veme otklanjaju pojavne devijacije.
Ono što Kinu čini današnjim fenomenom je njena nezaustavljiva dinamika razvoja.
E ta dinamika razvija je mač sa dve ostrice. Ta dinamika je izuzetno kompleksna i državno rukovadstvo Kine mora uvek na vreme da reaguje sa neodložnim intervencijama, ali ipak oni su u odnosu na druge u prednosti jer kineska ubrzanost razvoja sama po sebi sopstvenom zahuktalošću otklanja mnoge prepreke koje joj stoje na putu ekonomskog razvoja.
Znači Kina nema ništa lošiju ili rizičniju budućnost nego ostali joj konkurenti.
I na kraju nihovo milenijumsko „religiozno“ iskustvo daje joj veliku šansu priladođavanja nastupajučim vremenima.
KIneska religija ima sopstvenu logiku, koja ne sledi ljudsku volju. Kineska religija je sama po sebi primarna; ona postoji, dinamična je i razvija se prema sopstvenim unutrašnjim načelima. Nihovo društvo, kao proizvod specifične etape prirodnog razvoja, može biti samoodraz konkretne manifestacije tog vremena. ,
Cenim kod gospodina Katića što uvek oseti suštinske probleme i pokrene duboke teme.
Mislim da će Kinu skupo koštati hipokrizija u kojoj živi.Kina ima veliki problem jer nema religiju koja bi mogla amortizovati duboke frustracije u društvu.Japan je sačuvao tradicuju,cara i u boljem je položaju od Kine.Ma kako to apsurdno zvučalo,čak je i društvo u Severnoj Koreji „zdravije“ nego u Kini.
Uvek kada neko iz Južne Koreje komentariše Severnu Koreju čini mi se da negde između redova iskrsne neka simpatija i divljenje prema Severu.Mogu pretpostaviti koliko se miliona Kineza divi Kimu i njegovoj zemlji,ali to ne smeju da pokažu.
Socijalna patologija u svetu i kod nas ima dosta veze i sa generacijom milenijalaca,koja nosi u sebi neke dijabolične crte,ali to je naličje koje prati visoke potencijale.Veliki su veliki,bilo u zlu ili dobru.(Uz velikog čoveka idu velike greške,reče čini mi se Man)Patrijarh Pavle je jednom rekao da se na Zemlji dobri usavršavaju u dobru,a zli u zlu.Prethodna generacija je dala malo velikih umetnika,mislilaca,lidera,a i zlotvora.
Da me g Katic i posetioci ne razumeju pogresno.Naveo sam sta me uzasava u kineskom sistemu,ali to ne znaci da sam protiv bilo kakve intrvencije drzave u drustvene odnose.Ja sam vise za afirmativne mere,kao sto su u SFRJ bili aktivni: izvidjaci,udruzenje gorana,amaterski sport,KUDrustva,pa cak i radne akcije.Zabrane bi se odnosile na pravna,a ne na fizicka lica.(zabrana rijalitija,regulusanje rada nocnih klubova,kladionica i kockarnica…)
@Montegringo na 07/10/2021 u 14:05
За разлику од Вас, ја сам текст схватио као идеализацију кинеског друштва у коме су највећи проблеми зависност од видео игрица и корејски поп бендови. Зато, кренимо редом од патологија наведених у тексту и упоредимо их са патологијама које по мом скромном мишљењу представљају много веће проблеме за Кину.
1. Зависност од видео игрица. Да ли то заиста представља толики проблем у односу на стање правног „система“ у Кини? Ухапшенима у Кини често се губи траг и њихове породице не знају ништа о њима. О помоћи адвоката могу само да сањају. У Кини и данас постоји нека врста логора за „преваспитавање“.
2. Пластичне операције. Да ли је ово већи проблем од положаја стотина милиона унутрашњих миграната? Да подсетим, огроман број радника у Кини је мигрирао из унутрашњости земље у велике градове на истоку. Кина је задржала систем пријаве пребивалишта под називом „хукоу“ који је сличан совјетској „прописци“ где се остваривање социјалних права везује за место рођења, а не пребивалишта. На тај начин, милионима радника није дозвољено да се пријаве у местима у којима фактички живе и раде. То значи да ни њихова деца немају право на школовање у тим местима. Можемо закључити да у Кини и даље не постоји слобода кретања становништва.
3. Масовна култура. На западу је некада и џез музика сматрана за облик декаденције. Данас то никоме не пада на памет да тврди тако нешто. Поставља се питање да ли је фасцинација младих масовном културом већи проблем од система социјалног рејтинга и немилосрдног гушења сваке критике у друштву? Сетимо се само притисака власти на лекара који је међу првима упозорио на ширење Короне. Кинеске власти су прилично бруталне према еколошким активистима. Локалне власти, у спрези са милионерима (члановима КПК) разним методама притисака и уцена откупљују земљиште по ценама испод тржишних, а затим га препродају.
Да закључимо. Све патологије наведене у тексту су ситница у односу на једну много гору патологију. Та патологија зове се Комунистичка партија Кине. Та партија у своме чланству има више милијардера него амерички републиканци. Ако високи функционери те партије заиста верују у модел друштва који изграђују, због чега онда купују некретнине по Лондону и Њујорку и због чега своју децу шаљу на британске и америчке универзитете?
@Vlado, kulturno je dati dublje logičko obrazloženje vašeg zaključka, ako imate kapacitet za to.
Pa Vi upravo potvrđujete moju tvrdnju, koja je ilustrovana realnim primerima.
U zaključku se durite kao mali Perica.
Pitam i time zaključujem polemiku.
Koje logike?
Ja ništa ne tvrdim ja samo dokazujem i navodim primere iz života i sudske prakse, a vi dokažite pisanim iskazom na koju se logiku pozivate iz koje izvlačite takav imunizitetski zaključak.
Takva logika Vlado ne postoji, jer ne možeš da izvedeš nikakav dokaz
Trijunfalno zaključuješ – Lako je vama da debatujete kad ste imunizovani od logike i možete tvrditi šta god vam padne na pamet.
Tačn, imunizovan sam od tvoje šuplje logike 😉
Za Ivana
Prvo on ne zna da je zaražen i ako je vakcinisan. Jer tako? Znači on nema zlu nameru da nekog zarazi. On to čini nesvesno ili drugačije rečeno iz nehata. Tako da se on moralno po savesti oslobađa tereta bandoglavosti
Dakle, ako vakcinisan nekog zarazi, on nema zlu nameru, dok nevakcinisan ima(?!) Drukčije rečeno, prvi to čini iz nehata, dok drugi to čini sa predumišljajem.
Lako je vama da debatujete kad ste imunizovani od logike i možete tvrditi šta god vam padne na pamet.
Ćurčić Vladimir – Dakle, ima li pravo pojedinac (bandoglav) koji je svojom voljom vakcinisan da zarazi ostale koji nisu vakcinisanu iz raznih objektivnih razloga?
Prvo on ne zna da je zaražen i ako je vakcinisan. Jer tako? Znači on nema zlu nameru da nekog zarazi. On to čini nesvesno ili drugačije rečeno iz nehata. Tako da se on moralno po savesti oslobađa tereta bandoglavosti 🙂
Tvoje pitanje povlači malo šiti odgovor.
Svako pravilo ima svoj izuzetak, pa i ovaj tvoj navod.
Ali takvi slučajevi se ne mogu izbeći jer život nije usključiv, po principu da je da DA i ne NE.
MI se u životu borimo, kako pojedinci, tako grupe i narodi, da smanjimo potencijalnu količinu RIZIKA, a drugi deo posla je u Božijoj nadležnosti KOLEKTIVNOG IMUNITETA, normalno ko prekoostane.
Još davno je mudri narod rekao
– NEMOJ KUŠATI GOSPODA BOGA SVOGJEGA.
– UČINI SVE ŠTO JE U TVOJOJ MOĆI A JA ĆU TI PRIPOMOĆI.
I ova izreka je jasna i kratka.
– NE ČINI ONO ŠTO NE ŽELIŠ DA DRUGI ČINE TEBI
* Moraš pokušati razumeti Lupaskovu Trijalektiku.
Modrena vremena nameći nezaobilazan problem mišljenja i zaključivanja ! Digitalizacija determiniše vremena kolektivne izmene Aristotelove logike ona postaje tesna i neoperativana, dolaze vremena prirodne logike, jer je jednodimenzionalna logika DA ili NE isključiva, Ona važi za algoritamske proračune koji su samo podskupovai beskonačnog skupa kombinacija verovatnoća ishoda događaja.
Upravo, prekjuče, je jedan fizičar dobio Nobala jer njegov rad razmatra univerzalne probleme prirodne logike složenih procesa interaktivnih sila dejstva grupe ili grupa i njihovi verovatni ishodi.
Toliko od mene Vlado
Za Ivana
danas.rs/svet/cdc-delta-soj-mogu-da-prenose-i-vakcinisane-osobe/
Dakle, ima li pravo pojedinac (bandoglav) koji je svojom voljom vakcinisan da zarazi ostale koji nisu vakcinisanu iz raznih objektivnih razloga?
Nisam stekao utisak da autor ove kolumne idealizuje kinesko društveno ustrojstvo, već da samo ukazuje da postoje države poput Kine koje pomenute socijalne probleme prepoznaju kao patološke pojave novog vremena sa kojim se pokušavaju izboriti. Metode borbe mogu biti posebna tema, ali ja se svakako slažem sa g. Katićem da društva koja, iz ovih ili onih razloga, nastave da ignorišu ove probleme nemaju nikakvu budućnost.
@slobodan grujic citira Katića:
„Kako se boriti protiv onih pojava koje su deo > socijalne entropije i patologije, onih fenomena koji polako podrivaju i > urušavaju društvo iako u tom procesu ne dolazi do kršenja zakona? Ima li > država pravo da se meša u privatni život građana ako građani ni “
Moram se osvrnuti na Vaše zapažanje ne zlonamerno već inspirativno.
Gospodin Katić postavlja duboka životna pitanja.
On ih ne razmatra ali puta nas i sebe.
Pitanja su otvorena.
1. Kako se boriti protiv onih pojava koje su deo socijalne entropije i patologije?
Pitanje je po mojim merilima duboko smisleno, a odgovor većinom trivijalan.
Entropija i patologija su uzajamno isprepletene, jer kad jedno eskalira to čini drugo i taj splet nas kao civilizaciju tera u neizbežno rasulo.
2.Nebojša zaključuje – Urušavaju društvo iako u tom procesu ne dolazi do kršenja zakona.
Moj odgovor je citat Tertulijana, po sećanju – život je iznad zakona.
3. Katić je u dilami i pita – Ima li država pravo da se meša u privatni život građana ako građani ni svojim ponašanjem niti svojim izborima i preferencijama ne krše slovo zakona?
Moj zaključak je ima.
Evo najsvežijeg primera, kovid hara planetom.
Građani imaju pravo da se ne vakcinišu. Dobro to je njihovo lično pravo.Ali to lično pravo ima svoje naličje. Ima li pravo poljdinac koji je svojom voljom nevakcinisan da zarazi ostale koji nisu vakcinisanu iz raznih objektivnih razloga?
Država tu mora da interveniše da slabijeg zaštiti od bandoglavog i njegovolg ličnog prava.
Dokaz je da se baš takve mere trenutno sprovode po svetu.
Pozdravljam komentar mog imenjaka.Meni je zaista zastrasujuca ideologija i praksa ,gde vam metodama biometrijskog pracenja utvrdjuju socijalni kredit.Pa moze da vam se desi da,ako tri puta predjete ulicu van pesackog.kupite boks cigareta i dve flase vina i negde opljunete vlast KPK,vama padne socijalni kredit na nulu i ne mozete da kupite kartu za avion i voz(ne mogu se kupiti za gotovinu,samo preko aplikacije).Jos gore je ono sto sam video da rade u nekim skolama.Deca nose prsluke sa cipovima preko kojih se prati njihovo kretanje.Ili im se stavljaju elektrode ne glavu i prati im se EEG u realnom vremenu.Na celu im svetli crveno,belo,ili plavo,u zavisnosti od mozdane aktivnosti.Najgore je sto sam video da to roditelji podrzavaju ,jer tako deca“imaju vise sanse za uspeh“.Sta je to uspeh? U naso,pravoslavnoj,jcivilizaciji se jos uvek vise traga za smislom,a ne za uspehom.
sre, 6. okt 2021. 12:57 Nebojša Katić – Iz drugog ugla је написао/ла:
> Nebojša Katić posted: „Kako se boriti protiv onih pojava koje su deo > socijalne entropije i patologije, onih fenomena koji polako podrivaju i > urušavaju društvo iako u tom procesu ne dolazi do kršenja zakona? Ima li > država pravo da se meša u privatni život građana ako građani ni “ >
Današnji čovek grčevito traga za izrazom, potvrđivanja svog identiteta.
Dilema koja ga razdire leži u pitanjima – Zašto sam ja rođen, imam li ja neku misiju na vom zrnu kosmočke ptašine?Jesam li ja projekat pukog slučaja ili pak velika ideja Velikog Tvorca.
Sva ta putanja nas za života progone, ne daju nam mira ni kroz snove, ni kroz zablude, ni kroz pobune da nađemo smiraja do poslednjeg daha.
U očaju svoje ograničenosti čovek se često upita – Šta je smisao života?
Smisao života je traganje za izrazom. Izraz pokušavamo ovaploditi kroz forme učenja ili još bolje vaspitanja.
Mi živimo ovaj žinot kroz naslućivanje savršene ideja koja je van nas i našeg spoznajnog dosega.
Mi kroz život neprekidno tražimo izraz koji nam uvek za malo izmakne. I sve tako dok iznurani ne podnemo u naručje tvroca ili u tamni bezdan besmisla 😦
Drugim recima, kako zastiti ljude od njih samih… Promocijom, propagandom, ucenjem, podmicivanjem, sve samo ne zakonima, nametanjem, kaznjavanjem…. Ko kaze da je sistem vrednosti roditelja superiorniji od sistema vrednosti koji ce usvojiti deca? Ko kaze da je sve novo bolje od starog? Zasto mislimo da drustvo ne moze da regresira. Ja se uvek najezim kada mi se namece nesto novo zapadno i to treba da prihvatim samo iz razloga sto je novo. Uskoro ce nam svaki tekst biti na deset strana dok ispostujemo rodnu ravnopravnost u jeziku, nedavno nametnutu. Ja ratujem sa svojom decom i veoma sam zabrinut za to kako zive, kako se skoluju… Stariji sin ce mi zavrsiti osnovnu skolu da nije procitao pet knjiga ukupno. Gledam njegove drugare, polovina ih vec ima krive kicme i visak kilograma… Ali ne, sistematski pregledi su ukinuti jer valjda krse neka prava dece… Sa druge strane, misle stariji da su bolje odrastali jer su gledali Kockicu i Opstanak, a ne Instagram… Ali sto rece Branko Kockica, bas ti koji su odrasli uz njegove emisije su poceli i silne ratove i vrsili razne zlocine…
Ideologija… Ja ne mogu danas da zamislim Sonju Marinkovic ili Stjepana Filipovica kako ginu za neke ideale… Jan Palaha, takodje onog momka na Tjenanmenu kako stoji ispred tenkova… A ti ljudi su stvarno verovali da njihova zrtva ima smisla. Trenutno nas pale EU integracijama. Mislim da im ni 5% ljudi vise ne veruje. Studente jedino zanima cena salame u menzi i koliko ce dodatnih ispitnih rokova dobiti. Trenutno nije veselo, ali me bas interesuje kako ce se ovaj blog razvijati…
Kakav je stav autora o bodovananju stanovnika u Kini?
Koliko je ispravno da od ocena partije zavisi da li možeš kupiti kartu za autobus, avion ili voz?
Nije li to malo previše ideologije?
Овде сте мало више показали лице своје личне „комунистичке“ идеологије.
Ваш први промашај је што Кину узимате као некакво узорно друштво. Кина је далеко од тога, иако ни многа друга друштва нису пуно боља. Кинеско друштво је европско колико је и јапанско. Волели ми то или не, наш народ припада Европи. Иако је због своје социјалистичке прошлости стекао одређене одлике Орвелове „Животињске фарме“, ипак је у њему увек преовладавао слободарски дух.
Конкретно, Ваш пример:
„Ova vrsta zavisnosti (од видео-игара, прим. моја) uništiva detinjstvo i mladost, zaustavlja procese emotivnog sazrevanja, odvaja mlade od druženja, sporta i normalne socijalne interakcije. U ekstremnim slučajevima ta vrsta patologije se okončava drastično, samoubistvima ili ubistvima.“
Еволуција нас вуче ка постепеној замени прошлих понашања новим. У та понашања спадају и начини комуникације који се много разликују од оних у прошлости, као и врста забаве којима су млади склонији у модерном добу. Иако немам налог ни на једној друштвеној мрежи, свестан сам да сам тим избором сузио своје прилике да упознам многе појединце који чине данашњу омладину. Исто тако, када бих занемарио модерне врсте забаве, не бих био у току ни са тренутним дешавањима у ИТ свету.
На концу, не познајем никог преко 30-те ко и даље проводи сате и сате испред екрана играјући видео игре. Већина их се пребаци у „следећу најбољу ствар“ звану ИТ сектор. Ваши остали примери су у реду, мада сумњам да би се са њима сложиле девојке које су од својих пластичних операција имале бројне финансијске користи. Дабоме, првенствено шурујући са јединим „друштвеним слојем“ којем се то допада.
У Кини се дешавају много мрачније ствари него што је „борба против штетних западних утицаја“. Председник Си жели да постане Мао 21. века. Забранио је пружање образовних услуга и учење страних језика преко Интернета. Џек Ма је „замољен“ да у добротворне сврхе уплати 15 милијарди долара након што је „нестао“ на дужи период. Земља пролази кроз енергетску кризу. Једна од највећих грађевинских компанија, Евергранде, која је дужна 305 милијарди долара није била у стању да исплати обавезе по основу обвезница. Пре два дана је банкротирала још једна велика грађевинска компанија, Фантази. Балон на тржишту некретнина је пред пуцањем. У претходним годинама дошла је на наплату сулуда политика „једног детета“, тако да се Кина суочава са проблемом старења становништва. Многи чланови руководства КПП своје породице су послали на Запад. Уосталом, и ћерка председника државе студира на Харварду. Према томе, председник Си на занимљив начин води борбу против „штетних западних утицаја“. Све у свему, овакве мере неће допринети јачању међународног утицаја Кине. Иза њих лежи патолошки страх КПП од политичких промена. Ако изузмемо Пакистан, С. Кореју и државице попут Лаоса и Камбоџе, Кина нема савезника. Занимљиво је да су током Хладног рата многе земље у развоју желеле да изграђују своја друштва по моделима блиским совјстском. Не знам да ли у данашњем свету постоји нека земља која своје друштво жели да изграђује по кинеском моделу.
@Gospodine Katiću,
Lucidno zaključujete kad kažete –
Država bi morala, kroz školu i kontrolu javne sfere i medijskih sadržaja, aktivno da promoviše vrednosti na kojima bi trebalo da počiva zdravo i normalno društvo.
Sistem vrednosti, hteo to neko da prizna ili ne, podrazumeva postojanje ideologije – odsustvo ideologije je početak kraja modernog društva. Kakva je ideologija partija na domaćoj političkoj sceni, da li je uopšte imaju, i za kakav sistem vrednosti se domaće partije zalažu?
Slažem se, ideologija je neophodna.
Po mom skromnom umovanju ideologija je skup ideja koje angažuju većínu građana da se okupe oko tih životnih političko – ekonomskih načela.
Da li su ta nečela dobra ili loša to će istorija pokazati.
Može li politički sistem da opstane bez ideologije ?
LJudi imaju ideološka uverenja, čak i ako ta uverenja nisu baš kauzalno jasno povezana a priori. Ideološka uverenja su izvan racionalnog ili naučnog preispitivanja.Bez obzira na sve manjkavosti koje ih prate ideologije su neizbežne u istorijskim ciklusima propadanja. Ideološka uverenja imaju nezaobilaznu društvenu ulogu, kao pokretačka sila promena za one koji ih slede.
Neki moderni mislioci tvrde da je „ideologija mrtva“, da niko ne veruje u bilo kakvu ideologiju i da sukobi više nemaju ideološku osnovu.
Nasuprot tom gledištu danas sve ukazuje da i sam liberalni kapitalizam je pod dubokim uticajem ideologije.
Novi oblici ideologije,naročito militantnog islamizma, izgleda da će biti uticajni na buduća društvena kretana.
Drago mi je što ste primetili da na našuj političkoj sceni upravo nedostaje ideologija.
Da bi se aktivirala učmala energija naroda, neka nova stranka mora da izađe pred narod i iznese svoju novu političko ideološku platformi koju bi narod većinom prihvatio, ali sa žaljenjem konstatujem, voleo bih da nisam u pravu, da mi vuše nemamo takve intelektualne gromade koje ni mogle da sačina takvo načertanje.
E majstorija je uraditi takvu platfornu da je prihvati narod okruženje, prijatelji i neprijatelji 🙂
Ко каже да је идеологија нужни носилац вредности у друштву?!? На основу чега? Покојна професорка ,,Увода у филозофију” на ПМФ-у у Београду, Татјана Глинтић, давно ме је потакла одличном дефиницијом идеологије: идеологија је пројекција валидног и конзистентног система вредности. Нпр. неког утемељеног научног или филозофског система вредности који је преживео деценије и векове критичког мишљења. Пројекција се може овде схватити дословно геометријски или алегоријски, као у Платоновој причи о пећини. Пројекцијом се увек неке вредности и информације неповратно губе (,,гледамо само сенке на зиду пећине” које нам демагози потурају), а идеологија тако насталу апстракцију попуњава некритичким догматским садржајем према потребама идеолога ,,колико може” – баналан пример је ,,теорија равне Земље”, која полази од ,,брижљиво одабраних и згодних” научних чињеница, уз згодно прескакање оних ,,незгодних” чињеница, па се уз неисправно логичко расуђивање тако долази до смешно погрешних закључака. Сличну заблуду су гајиле и догмате тзв. научног социјализма, али и многе савремене догмате неолиберализма. Ниједна идеологија зато није логички доследан тј. конзистентан систем вредности и размишљања.
Свака идеологија нас тако по правилу доводи у заблуду и катастрофално погрешне закључке, ако не водимо рационално и критички рачуна о оним почетним системима вредности на које се идеолози позивају, као и о осталим доследним системима вредности. У ери површности и неоправдане самоуверености по интернету и медијима (тзв. ,,Post-truthism“ и постмодерна политика, уопште), имамо хиперпродукцију опасних идеолошких заблуда. Зато свака идеологија сама по себи не може промовисати ниједан озбиљан систем вредности (ко год укаже на ,,пропусте у пројекцијама” бива проказан у најмању руку), и никако се не сме нудити као озбиљно решење без ширег оквира.
Tačno tako, od reči do reči.