U traženju kandidata koji bi na predstojećim izborima trebalo da izađe na crtu aktuelnom predsedniku Srbije, opozicija razmišlja o nezavisnoj ličnosti – kakvom intelektualcu od ugleda, integriteta i prepoznatljivosti. Reč je o provereno lošoj ideji, o nerazumevanju politike kao zanata, ili još gore, o nerazumevanju politike uopšte.
Nezavisne intelektualce ništa ne kvalifikuje za visoke političke funkcije. Nema nikakve garancije da bi neko takvog profila umeo da pliva u mutnim političkim vodama ili u kalu neviđenog političkog primitivizma koji vlast svakodnevno proizvodi. Ljudi koji lepo i smisleno govore, koji se civilizovano ponašaju i svojom pojavom imponuju obrazovanijoj publici imaju svoje važno mesto na javnoj sceni, ali i u civilizovanijim društvima tehnologija vladanja podrazumeva brutalnost, beskrupuloznost, neprincipijelnost i odlučnost u sprovođenju teških odluka. Ovo poslednje se uči kroz život i politiku, a nezavisni intelektualci najčešće nisu imali prilike da tu veštinu uvežbavaju.
Politički život se u demokratiji odvija kroz partije i ne visi u „nezavisnom“ bezvazdušnom prostoru. Nezavisni kandidat nema politički autoritet, nema sopstvenu bazu koja bi ga podržavala u međustranačkoj borbi ili u unutarpartijskim sukobljavanjima. Iako formalno nezavisan, takav kandidat apsolutno zavisi od onih koji ga predlažu i privremeno podržavaju, i od kojih pozajmljuje politički autoritet. Tako se postaje marioneta na koncu – nemoćni talac partijskih centara moći. Takav kandidat obično služi samo za jednokratnu upotrebu, a tako ga doživljavaju i njegovi privremeni sponzori.
U istoriji je bilo nezavisnih, nepartijskih ličnosti koje su ostavile dubok politički trag, poput Bizmarka ili De Gola na primer, ali to su bila neka druga vremena i neki drugi ljudi. Takvih ličnosti danas nema ne samo u Srbiji već ni na svetskoj sceni. Konačno, ako nezavisni intelektualac već želi da uđe u politiku, zašto pre toga ne uđe u partiju, u njoj pokaže svoj politički dar i odatle se kandiduje?
Iskustvo uči da nezavisne ličnosti brzo nestaju sa političke scene, kako se to dogodilo, na primer, iskusnom Dobrici Ćosiću, ili kako će se to verovatno dogoditi manje iskusnom premijeru jedne male, susedne zemlje. Iskustvo uči da čak i “partijski političari”, kada se odreknu kontrole nad svojom partijom, mogu neslavno završiti karijeru. To se upravo dogodilo nekadašnjem lideru stranke koja je danas na vlasti.
Gore opisana politička logika važi i za fantazije o spasonosnim, ekspertskim vladama. U sferi politike je mnogo važnije političko nego ekspertsko znanje. Premijeri i ministri ne mogu uspešno funkcionisati bez političkog autoriteta, bez podrške partije i još uže, bez svog partijskog klana, svojih političkih dužnika i osoba od poverenja. (U Srbiji se može opstati na političkoj sceni i bez jakog partijskog uporišta samo onda kada postoji podrška nekog snažnog inostranog centra, ali to je sasvim druga tema.)
Na javnoj sceni će se možda naći ambiciozni, nezavisni intelektualci s precenjenom idejom o sebi i svom novootkrivenom političkom daru. Uvek će biti i dokonih penzionera za koje je politički angažman razbibriga kada već nema partnera za šah ili kada su unuci negde daleko. Naravno, biće i onih časnih ljudi koji s najboljim namerama i osećanjem misije pokušavaju u poznim godinama da uđu u politiku – ali to je materijal od koga se prave zablude a ne politički lideri.
Traženje podobnog kandidata među ličnostima van političkih partija potvrda je duboke političke krize i krize autoriteta na rascepkanoj opozicionoj sceni. Taj defekt se neće popraviti izborom nezavisnog kandidata. Sve i da se dogodi nemoguće – da dođe do promene vlasti – ključni defekti političkog sistema bi se samo za trenutak prikrili, ali se ne bi otklonili. Sistem bi ubrzo dospeo u krizu, a sazrevanje i normalizovanje političke scene bi ponovo bilo odloženo.
Ponoviću teze koje sam već iznosio. Za Srbiju bi bilo od koristi da smanji broj poslanika i da se poslanici biraju direktno, a ne preko partijskih lista. Srbiji su potrebne dve ili tri velike opozicione partija s prepoznatljivom ideologijom i frakcijama koje daju dinamizam partiji, a da pri tome ne ugrožavaju njen opstanak. Srbiji ne trebaju nestabilne koalicije patuljastih partija koje ne bi znale šta bi s vlašću, čak i da je osvoje. I najvažnije, Srbiji su potrebni sposobni, ozbiljni i zreli političari za koje je politika vokacija. Formiranje ozbiljne opozicione scene je proces i zahteva vreme, a opozicija je u Srbiji uludo proćerdala već deset godina.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
@ Владимир Челекетић – не бих се баш сложио са вашом дефиницијом издаје. По мом убеђењу, издајник је Србин који дигне руку на Србина. Онај који није Србин а дигне руку на Србина је непријатељ. А када Србин дигне руку на Србина зарад личне користи, онда је то криминалац. И да се разумемо, под Србином подразумевам сваког граанина Србије који Србију схвата као своју отаџбину, без обзира коме народу припада.
Анализирам поново овај текст заједно са успешном причом из Чилеа. Млађани Габријел је, поред много рада, морао и да прибегне мимикрији. Зна он историју и да је српског порекла. Али, као такав не би догурао ни до председника кућног савета, јер су нас мајсторски оцрнили, што је допрло до подсвести већине становника западног дела планете.
У Србији је немогуће успети у политици поштено (ту реч су жути упропастили). Дубоко смо подељено друштво, све групе ушанчене. Патриота, који се легитимише као српски националиста (што је исто), аутоматски губи гласове аутошовиниста (тј. другосрбијанаца) и титоиста. Еурофанатик је за наше мртав итд.
Шта је решење за председника? Вештачка интелигенција или нека лепа и паметна жена која добро лаже…
Za Milana V. – Najlepše Vam hvala na lepim rečima i pohvalama.
Dragi gospodine Katiću,
Iskreno nemam nikakvog većeg znanja o ekonomsko političkim dešavanjima,ja sam samo običan zanatlija,ali imao sam neodoljivu potrebu da vam se zahvalim i čestitam na vašim izlaginjima u brojnim tekstovima i intervjuima koje sam poslušao. Mogu samo reći da srbija vapi za takvim intelektualcima,jer pored toga što ste stručnjak u odredjenim oblastima,posedujete sve ono što su današnji političari a za tim i mnogi ljudi odavno izgubili. Na prvom mestu čast i dostojanstvo,moralnost i sve ono što čoveka čini čovekom.
Ostanite džentlmen,
Hvala vam!
У Србији успешно, доследно, у државном интересу моћи ће да влада само вештачка интелигенција. До тада, донекле – добронамерни доктатор.
За оправуправо – Знам да је мој блог „забрањен“ на Фејсбуку, али претпостављам да је или неко из Србије тражио забрану, или можда постоји грешка у алгоритму.
Знате ли господине Катићу, да је Цукерберг забранио дељење ваших текстова са блога на Фејсбуку? Образложење је да корисниции фејсбука сматрају садржај увредњљивим. Изгледа да сте се замерили ботовској бригадама и власти и опозиције.
@Владимир Челекетићи – нечију спремност да општи интерес подреди личном.
Свака индивидуа има тај субјективни нагон да у заједници доминира и себи прибавља материјално добро. Е сад како ће га остварити то је питање уређености системе и закона која та држава има. Приметимо да у Швајцарској или Сингапуру су веома мале шансе да се дешавају нека велика одступања од законом донетих норми. У државама које су у транзицији, као наша, тај нагон за незаконитим стицањем добра јако је изражен и он је постао ‘нормална’ друштвена појава која рађа све друштвене неправилности. Значи основни узрок друштвених девијација је хаос у друштвеној заједници, Тридесет година се то толерисало и стање је постало неиздрживо. Отприлике да смо дошли до ивице понора, јер су силе деструкције постале доминантни фактори понашања нације.
Е сад је кључно питање – како формирати квалитетну државну управу?
Она је стуб стабилности државе.
Значи кандидата за државног службеника мораш подвргнуту тесту за тај посао да би проценио његове квалитете.
Проценат вероватноће квалитета испитаника кога тестирате за државну службу се креће од 0 до 100%. Нормално 0 и 100% су крајњи апсолути и они су само границе а не реалност. Друго кандидат одговара на припремљена питања из области за коју конкурише и укупан збир одговора, даје проценат квалитета кандидата за тај посао. Нумеричке вредности после пребацујете у графике који су визуелно јаснији дају слику квалитета кандидата. Тестирање кандидата се врши да би се смањио ризик вероватности да кандидат не злоупотреби положај итд, итд …
Тема је занимљива и мислим да би требали да пропратите млађаног активисту Сава Манојловића који се управо бави овим темама.
Немој да схватите да је ово неко наметање некога.
Ово је само добронамерна препорука да се ствари сагледају из другог угла. Који, морамо се сложити, нуди и неке занимљиве погледе на друштвено политички живот данас и где грађанина ставља у центар друштвених збивања.
Највећи проблем који нас мучи је, наћи пут, којим треба поћи у извеснију будућност.
Also sprach peric:
„Kada sam rekao 50 ljudi iz bilo kog zglobnog autobusa, mislio sam na moralne kvalitete ludi pre svega, i nacin odnosenja prema zajednici. Nas narod je izvezban da grabi zajednicki resurs i gazi bliznjeg svoga. To je vezbao decenijama.“
Biljana Srbljanović likes this. (That’s for sure.)
https://iskra.co/kolumne/klasni-prezir-kao-princip-nasih-gradjanskih-selebritija/
„Ovo nije bila kritka vlasti, vec nazalost – naroda. U ovom moralnom stanju kakav je danas, i odnosu prema zajednici. O „kvalitetu“ ne bih da govorim, izazvace opet reakcije. Zato mislim da je jedini spas u dijaspori.“
Goran Marković likes this. (Well, quite possibly.)
https://pravda.rs/2021/12/10/slobodan-antonic-za-pravdu-umetnik-i-klasni-idiot/
@ Иван
Истини за вољу не знам како бих дефинисао функцију која дефинише нечију спремност да општи интерес подреди личном, али ако би направили скалу, на пример, од нула до 10, где је 10 потпуна спремност да се почини велеиздаја или да се нанесе материјална штета заједници, зарад личног интереса, смело тврдим да ништа од онога што прође кроз партијске филтере и дође на страначке листе за Скупштину, не може бити испод 10.
@Владимир Челекетић
Да би ваш исказ у пракси био логички одредљив и практично веродостојан у реалном проценту вероватноће,на коју се можемо поуздано ослонити, морате нумерички скалирати оператор степена вредности испитаника.
Исти онакав какав Швеђани користе при запошљавању својих кандидата на важна радна места од националног значаја.
@Мишур
Ви сте у праву. По закону вероватноће, од 50 људи у аутобусу, нашло би се и „оваквих“ и „онаквих“. У систему који се у Србији назива „демократијом“, филтере партија, како владајуће тако и опозициоих, може да прође само морални талог. Селекција је таква да на власти у Србији можете имати само најгоре. У насумице узетих 50, понављам, по закону вероватноћи, не би били само најгори.
Ovo nije bila kritka vlasti, vec nazalost – naroda. U ovom moralnom stanju kakav je danas, i odnosu prema zajednici. O „kvalitetu“ ne bih da govorim, izazvace opet reakcije. Zato mislim da je jedini spas u dijaspori.
Sem moralnih, ja sam mislio i na državničke sposobnosti. Ako se upotrebi reč „državnik“, onda mi se javljaju asocijacije tipa: Kardinal Rišelje, Mehmed Sokolović, Car Solomon, Džingis Kan, Oto fon Bizmark, Petar Romanov, Dušan Nemanjić, Šarl de Gol, plejada vrlo različitih ličnosti. Ako se kaže „u službi države“ onda pomislim i na Crnjanskog, Andrića, Dučića, itd. Kada kažem „sposoban“, mislim na ljude iz ove dve grupe. Siguran sam da bi se u prepunom beogradskom autobusu našlo više ljudi koji su sličniji pomenutoj sposobnosti, uključujući tu i umetnost čuvanja nacrtanih ovaca, ili čak krađe čokolade od dece, a da vas pri tako složenim operacijama ne uhvate, i svima ne postane jasno da ste tu jedino zato što znate da slušate. Kao što rekoh, izuzetak bi bio onaj ko te ljude postavlja u vladu, i ja ne sporim činjenicu da ih je ovaj sadašnji baš opravio po propisu, i da bi malo teže bilo pronaći takav talenat u autobusu.
Kada sam rekao 50 ljudi iz bilo kog zglobnog autobusa, mislio sam na moralne kvalitete ludi pre svega, i nacin odnosenja prema zajednici. Nas narod je izvezban da grabi zajednicki resurs i gazi bliznjeg svoga. To je vezbao decenijama.
Sto se skolovanosti i strucnosti tice, ova vlast je ispraznjena od kvaliteta. Srtrucnjaci se angazuju po potrebi i placaju. Pozeljno je svi u vlasti imaju kompleks nize vrednosti od Vucica i da imaju repove u vidu kradja i malverzacija tako da mogu da se drze u saci. Tako da Upravljac daje i uzima kao faraon. Mogucnost pobune je mala. Izuzetak su predstavnici stranih interesa.
@Mišur-Nisam rekao da bi takva grupa „bolje prošla“, jer ne bi ispunjavala ni osnovni kriterijum da se tamo nađu,već da bi je sačinjavali sposobniji ljudi.
Прво раскрстимо са значењем појма ‘способни људи’.
Појам способан обично означава особину изражену радом,талентом и залагањем. Такав пример илуструје некадашњи светски прваком у шаху Карпов.Висине 165 см. тежине 46 кг. али му није имало премца за шаховском таблом. Додуше било би смешно и наивно да се он определио за бацача кугле јел је то волео као дете. Јел тако?
Још бољи пример је Стивен Хокинг енглески теоретски физичар. Генијални
Хокинг је већину свог живота провео у инвалидским колицима, али то његовом генијалном уму није сметало да нам постави и остави дубока питања о животу и космосу.
Додуше ту, као у политици, треба имати и фантастичан тим одговорних саветника.
Е сад о лику политичара.
Политика је веома комплексна и тешка област људског деловања. Друштвени односи данас доживљавају свој максимум у цивилизацијском развоју. данас политика се најчешће бави проценама и вероватноћама по принципу, како ће нека одлука коју влада донесе деловати на спољњем или унутрашњем плану, на народ појединца или неку државу.
Чак шта више данас већина државе има и факултете политичких наука,
као на пример у Великој Британији за студије политичких наука пример London School of Economics. Ту студирају брилијантни млади људи.
Хоћу да кажем, да је политика је изузетно тежак и одговоран посао према сопственом народу и његовој историји. То је тако у историјски одговорним друштвима.
Е сад узмимо наш пример.
Демократија је код нас релативно нов политички појам. Ми немамо изграђену политичку културу и одговорност. Ми тек учимо демократију.
Поново ћу узети примере Шећероског или Белог Прелетачевића.
Такав политички циркус се може дешавати само овде и сад, иако су проблеми изузетно компликовани у свим сферама друштва.
Мене лично мучи један на око прост проблем који је у животу невидљив.
Узмимо за пример наш Факултет Политичких Наука у Београду.
Ту вероватно прође доста сјајних студената који докторирају са 10,00 и ?
Где су ти млади талентовани политиколози на политичкој сцени Србије?
Они се не виде у јавности. Мој одговор је да већина студира политикологију ради јаког опортунистичког мотива.
Е сад долазимо до кључног проблема који сам политички живот намеће.
Услед недостатка озбиљних политичких индивидуа имамо људе из ‘зглобног аутобуса’ који се једно вече из ракијицу сатану у некој биртији и формирају странку под називом – све се може кад се хоће- или скраћено СМКХ.
Дилбери обећају куле и градове. На изборима пређу цензус и уђу у скупштину и брале мили постану јавне личности.
А после иде све као по лоју 🙂
П.С.
Мало одужих али не може кратко а јасно 🙂
@ Nemirni
„И ми треба да верујемо како би једна шачица људи из аутобуса боље прошла?!“
Nisam rekao da bi takva grupa „bolje prošla“, jer ne bi ispunjavala ni osnovni kriterijum da se tamo nađu, već da bi je sačinjavali sposobniji ljudi. To je ogromna razlika. Opoziciju nisam ni spomenuo.
За Немирног
Одлично сте закључили.
Овде се нема ништа паметно додати.
Тешке тема као ова су на први поглед изазовне за коментаторе, али коментарисати их је крајње незахвално, уколико се не познаје начин функционисања самог политичког система у некој земљи у овом случају нашој. Где се политичари сусрећи са готово нерешивим проблемима.
Ми тренутно имамо проблеме са огромним класним, социјалним, економским, међудржавним, страначким, националним, и многим другим неслагањима које је готово немогуће ускладити у једну функционално детерминисану државну целину.
Зато су владајући посегли за референдумима и променама устава.
Земља која мења те начелне стубове државности је принуђена да мења и
начин своје будуће егзистенције.
Поздрав,
Интересантно како неки читаоци и поред овог текста, мисле како би „Влада“ састављена од насумично изтабраних људи у аутобусу била успешнија од садашње.
Или они нису прочитали чланак, или су толико обузети бесом да им основно логичко размишљање измиче.
Опозиција, или боље речено скуп мањинских партијица које исту глуме, није у стању да се уједини и поред свих актуелних афера власти (које су само кап у мору њихових док су и даље имали моћ). Није у стању да поентира на овим протестима коју им стране службе тако великодушно поклањају, док домаћој јавности промичу „неважне“ вести попут:
https://balkans.aljazeera.net/news/balkan/2021/12/2/britanija-imenovala-izaslanika-za-zapadni-balkan-u-jeku-napetosti-u-regiji
и
https://jugpress.com/otadzbina-dok-kosovo-i-albanija-brisu-granice-vucic-gradi-auto-put-nis-drac/
И ми треба да верујемо како би једна шачица људи из аутобуса боље прошла?!
Зар стварно мислите да опозиција жели врућ кромпир у виду Косова и очувања Републике Српске? Све док се те ствари не реше, на нашу или туђу корист, опозиција у Србији неће постојати.
@ Peric
Instinktivno osećam da grešite. Smeo bih da se kladim, da bi vlada, sastavljena od na brzinu skupljenih Srbi iz zglobnog autobusa, bila znatno sposobnija od ove sadašnje, uključujući tu i političku umešnost, o kojoj Katić piše u ovom tekstu. Jedini koji bi, verovatno, u tom pogledu bio manje umešan, bio bi predsednik vlade. Pri tome ne mislim na stručnost.
Postoji jednostavan test za demokratiju u nekoj zemlji. Izvadite 50 ljudi iz zglobnog autobusa i vidite kakvu ce vladu da naprave. Siguran sam da bi vlada iz beogradskog zglobnog autobusa bila ista kao i ova sadasnja.
Jedini spas za Srbiju, uz minimalnu promenu sistema je – omoguciti svim ljudima iz dijaspore da lako glasaju. Oni su izvan ovdasnjeg sistema, zive u modernijim drustvima, teze ih je korumpirati i medijski zatvoriti. Ti ljudi su verovatno kvalitetniji deo Srbije. Broj glasaca u dijaspori ce uskoro biti veci nego u zemlji. Oni bi mogli da budu swing u dobrom pravcu u Srbiji gde je starosna i obrazovna struktura katastrofalna.
Omoguciti lako osnivanje partija.
Zabraniti partijama izlazak na izbore ako nisu imale slobodne tajne unutarstranacke izbore 6 meseci pre izbornog datuma.
@Just Milosh Разумем те неутралне људе али, шта после победе? Све пише у тексту.
Бели је узео гласове на спрдњу и где је сад?
Иза сенилног Бандена стоји Демократска партија, медијска машинерија и финансијери.
@ Just Milosh (@just_milosh) – Ako u jednoj Americi senilni Bajden moze da bude predsednik, koji verovatno ne zna ni dal’ je posao ili je dosao, moze i kod nas da se nadje neko ko bi prosto pokrenuo propast vladajuce partije pobedom na predsednickim izborima.
Nije problem u kandidatu.
Problem je u spasonosnoj ideji, po našoj meri, jer očigledno je da niko ne iznosi neki novi nacionalni program koji bi većina prihvatila a drugima ne bi smetao.
Lep primer je Beli Preletačević.Ima šarm ima konja vranca ali nema program.
Narodu to ne smeta, jer stanje u kome se nalazimo ne možemo racionalno spoznati, pa se na izborima, uz neku nadu, veruje da će to izabrani kandidat rešiti.
Zaključujem da je problem toliko narastao /jer se nije postepeno rešavao, proteklih 200 godina/ da je postao nerešiv po narodnoj volji.
Doduše ima nade i u čudo, ali se ono dešava samo novim dolaskom Spasitelja
kojeg još nema na vidiku.
Ali i za to ima opomena davno izrečena – Namoj da vas zateknem na spavanju, jel JA kada dođem mnogi me neće prepoznati.
Znači kako god da gledaš ovo je realno stanje 🙂
Imao sam prilike da slusam dosta neutralnih ljudi kojima je dosta i Vucica i Djilasa, Jeremica, Obradovica. Njih bi samo nezavisni kandidat uspeo da nagovori da glasaju za opoziciju. Cak i ovi koji precutno podrzavaju Vucica kazu da „nema boljeg od njega“. Videli smo kako je „nezavisni kandidat“ Beli onomad uzeo dobar deo glasova. Uloga predsednika kod nas je svakako formalna, samo je Vucic uspeo da je zloupotrebi, pa izgleda kao da se predsednik pita bukvalno za sve. Ako u jednoj Americi senilni Bajden moze da bude predsednik, koji verovatno ne zna ni dal’ je posao ili je dosao, moze i kod nas da se nadje neko ko bi prosto pokrenuo propast vladajuce partije pobedom na predsednickim izborima.
Браво. Тридесет година слушамо исте бесмислице од људи који не капирају основне ствари у политици.
Фракције у српским партијама су чиста илузија, све српске партије су устројене стаљинистички.
Србији је потребна једна српска партија, са фракцијама, а не гомила бриселских, са малим Стаљинима на челу.
Још има времена г. Катићу, да такву партију оснујете и будете кандидат.
@Nenad, Andrej imate obojica pravo; postoje i bezbedne izborne jedinice i gerrymandering problem i zavisna veza sa partijom sigurno ostaje. Da je većinski izborni sistem idealan ne bismo imali šta ni da pričamo. Poenta je da u većinskom teško može narod da glasa 2008 i 2012 identično, a Ivica Dačić da odluči za sve nas kada je vreme za DS a kada za SNS. Jer u proporcionalnom sistemu treća partija ima najveću moć, najveći „koalicioni potencijal“. I to nisu srpska posla nego feler samog sistema: u Nemačkoj je od 1969-1998 treća po snazi partija FDP bila samo 2 nedelje van vlasti, više puta menjajući koalicione strane i 3 puta dovodeći stranku sa manje glasova na vlast. Proporcionalni sistem uvek vodi koalicijama, kompromisnoj politici za koju niko nije bio (podizanje penzija 2009 zbog PUPS usred svetske finansijske krize?), i što je najvažnije vrlo je teško smeniti neku vlast POTPUNO. Većinski sa druge strane, pa evo vam UKIP u Velikoj Britaniji 2015 sa 4 miliona glasova dobije 1 poslanika a konzervativci sa 12 miliona dobiju preko 250. Ali onda se ideje UKIP-a uvaže kroz politiku pobednika da ih sledeći put ne koštaju izbora. Teško će u većinskom sistemu onaj iz Loznice ne samo da glasa za rudnik, nego ako nije vrlo aktivan u skupštini i javnosti narod će izabrati tamo drugog pa makar iz partije Rusina, taman da se Vučić preseli u Loznicu tokom kampanje. Vidimo i mlako nasleđe Merkelice dok je EU paralisana, nigde odlučnog poteza sve sam kompromis. Jasno je koji je sistem bolji a ništa nije idealno. U Srbiji bi većinski sistem naterao ovu nesrećnu opoziciju da formira 1-2 ideološki konzistentne partije, i dao šansu da se SPS izbriše kao što zaslužuje i SNS potpuno smeni a zatim u opoziciji sam otarasi Vučića i sazri u normalnu narodnjačku stranku. Jer izbori od 1990-danas govore da je uvek većina i Srbiji za narodnjačku opciju, koja će verovatno vladati 2/3 vremena i ubuduće, i važno je da se najzad iskristališe u normalnu demokratsku ekonomski liberalnu opciju.
Da biste culi za nekog politicara istom je potrebna kampanja. Za kampanju trebaju novci koje ovde poslovicno imaju samo partije. Bio sistem vecinski ili ovakav proporcionalan, poslanici ce uvek biti zavisni od onog ko im je finansirao kampanju. Daleko smo mi od sistema gde covek ima sam novac da ulozi u svoju kampanju. Vecinski sistem smo vec imali, od njega smo i krenuli, pa smo se svi borili da predjemo na proporcionalni jer je 90.ih Sloba suvereno vladao imajuci nesrazmernu vecinu u parlamentu u odnosu na podrsku u narodu. U Vojvodini je do skora bio kombinovani sistem – pola parlamenta proporcionalno, pola po vecinskom sistemu pa nije dalo neki rezultat. Vec mogu i da zamislim kako bi to ovde izgledalo – na bilbordu slika kandidata i pored njega Vucic…
Drugi je problem sto se mnogi politicari politikom bave amaterski. Svi zanemaruju da je to ozbiljan posao, za koji trebaju i talenti i skole i vestine. Retko ko gradi partiju kao organizaciju unutar koje se vodi ziv partijski zivot. Ovde partije sluze da bi imale lidera koji je onda nesto mnogo bitan i vazan. Ako treba da si broj 3 u nekoj partiji, a ti pravis svoju da bi bio lider. Estradni pristup ozbiljnom poslu. Da li iko moze da navede barem jednu sustinsku razliku izmedju SSP, DS, PKS, NS, SDS, osim sto im se lideri ne podnose?
Stranke takodje ne mogu da funkcionisu bez aktivista i ljudi koji ih podrzavaju. Ko je vise lud da lepi plakate, da ga pljuju na pijaci dok deli letke i da se polako probija kroz partijsku hijerarhiju kada svi vide da mnogo bolje prolaze zvezde prelaznog roka. Danas DS najvise pljuju njeni bivsi clanovi koji su sa polozaja presli na polozaj bez obzira na izbore. I onda dolazimo do apsurda da se kao nesto bore za izborne uslove a osim SPSa i SNSa niti jedna stranka nema ni clanstva, ni simpatizera, ni kapaciteta da iskontrolise izborni proces. Barem 2 coveka po birackom mestu, oko 17000 ljudi, za svu nasu opoziciju nemoguca misija. Mogu da im daju sve medije tri meseca, da se SNS nigde ne pojavljuje, pa ce ih opet preveslati na svim mestima gde nemaju kontrolora…
Dok stranke ne shvate da bez jake infrastrukture i unutrasnje demokratije nemaju sanse i ne pocnu ozbiljno da grade organizaciju i da se ujedinjuju i ukrupnjavaju dzaba sve. U SAD gde imate bogatog sveta, milijardere koji se kandiduju, opet niko ne biva biran van dve tradicionalne stranke….
„o sbim vaznim pitanjima glasaju svi drzavljani(uz upotrebu blokcejn tehnologije)“
(Aleksandar)
„i blokčejniraše svoje selo…“
(https://ibb.co/XJbT05K)
Hvala Vam na brzom odgovoru.Sto se tice prve ideje,svakako bi morao da se menja ustav,i da se dodatno regulise izbornim zakonima.Najveci otpor bi pruzili politicariа,ali bi javnost morala da izvrsi pritisak.
Sto se tice drugog predloga,politicari bi nestali tako sto bi usvojene predloge u zivot sprovodili odredjeni strucnjaci koji bi se takodje birali na kratak vemenski period,najduze godinu dana…
Hvala Vam na oaznji
Za Aleksandra – Gornji dom je načelno dobra ideja ali se bojim da bi u nekonsolidovanoj demokratiji kao što je srpska, to postalo još jedno mesto haosa.
Ako ste dobro preneli drugu ideju, ja taj koncept ne razumem. To liči na plebiscitarno izjašnjavanje kontrolisano blokčejn tehnologijom, ali ne vidim kako to isključuje profesiju političara.
За Владимира:
Зашто би се посланик плашио својих гласача, ако очекује да има већину у својој изборној јединици? Управо је супротно, јер онда зна да може да их игнорише. Ја на последње изборе у канади нисам изашао зато што у мојој изборној јединици увек побеђује украјински националиста са чијом се ни спољном ни унутрашњом политиком не слажем. Пошто мој став нема никакву тежину та њега, ја сам изабрао да не дајем легитимитет таквом систему.
Мислим да се овде мешају појмови демократије и стабилности политичког система. Већински систем даје стабилност, барем у парламенту, јер подржава статус кво и преферира веће странке. Али то је потпуно друга прича од тога да ли води квалитетном и демократском дијалогу и у наставку квалитетној државној управи.
Ако је наш циљ стабилност, онда немам шта томе да приговорим, међутим будите опрезни шта желите јер таква врста стабилности погодује и развоју диктатуре.
Постоје у други системи, као што је немачки који комбинује већински и пропорционални или неки облик директне демократије као у Швајцарској. Али то је друга и дужа прича и мислим да ово није право место за то.
https://en.m.wikipedia.org/wiki/Electoral_system_of_Germany
Oва опаска ми је оставила утисак :
…neprincipijelnost i odlučnost u sprovođenju teških odluka. Ovo poslednje se uči kroz život i politiku, a nezavisni intelektualci najčešće nisu imali prilike da tu veštinu uvežbavaju.
Ако се ради о професору у некој установи, или истраживачу у било којој већој организацији, то је свакако тачно. Али речи ,независан интелектуалац’ би пре свега требале да асоцирају на мислећу особу чији приходи зависе непосредно од њених дела, и што води ка приликама где особа мора да доноси тешке одлуке.
,Независан интелектуалац’ не би требало да подсећа на укутканог теоретичара. Чињеница да то чини… говори о нама самима.
I najvažnije, Srbiji su potrebni sposobni, ozbiljni i zreli političari za koje je politika vokacija.
Можда је ово донекле примењиво на Србију : Неко је недавно рекао да Сједињеним Државама требају способне политичке вође са интегритетом, на шта сам реплицирао да тој лудници требају људи као Питер Брегин.
Mislim da su rezultati visepartijske demokratije u Srbiji porazni.Interesuje me sta g.Katic misli o nekim alternativama koje sam cuo od mnogo pametnijih ljudi od mene:
-Da se u Narodnu skupstinu uvede Gornji dom,ili Vece delatnosti gde bi bili predstavnici razlicitih esnafa(advokati,arhitektе,privrednici,seljaci…).Time bi se prevazisli problemi ,gde stranke formulisu samo jedan,ideoloski aspekt stvarnosti(u najboljem slucaju,a obicno su klijentelisticka udruzenja)
-Drugi predlog je skorasnjeg datuma(ideju zastupa Branko Dragas).To je ideja direktne demokratije,ukida se profesija politicar,a o sbim vaznim pitanjima glasaju svi drzavljani(uz upotrebu blokcejn tehnologije)
Hvala unapred na odgovoru.
Za Vladana – Ovde sam pokušao da „odgovorim“ na Vaš komentar: https://nkatic.wordpress.com/2021/03/24/ta-dolazi-posle-brutalizma-objavljeno-u-dnevniku-politika-od-24-3-2021/.
Zanimljiv tekst, ali pomalo preostar. Opozicija uz sve njene manjkavosti se ipak trudi da pronajde najboljeg kandidata u uslovima totalne medijske blokade i svakodnevnog satanizovanja. Da li je Boris Johnson politicar po vokaciji, obican populist ili klovn kako ga je skoro nazvao Macron? Srbija je zemlja nikakvom demokatskom tradicijom, gradjanska svest je osakacena visedecenijskom komunistickom propagandom i prethodno diktaturom Karadjordjevica, Obrenovica…Sta je na kraju poenta teksta? Nezavisni kandidat je potreban da bi se jedan nedemokratski rezim pobedio na izborima. Promena sistema je potpuno drugi par cipela…
Kada već nema partnera za šah???
Stvarno nema, ljudi danas samo trče za lovom a šah je fascinantna igra koja obuzima čoveka i oduzima vreme. Možda ne znate da je u Iranu šah zabranjen jer se ljudi zanesu i kasne na molitve.
Odličan tekst. Partije treba da su institucije u kojima se, dok su u opoziciji, formira i profiliše buduća bolja politika kroz debatu ideja. Da se vodi država potreban je lider sposoban i da organizuje komplikovane poslove i da izlazi na kraj sa prljavim preprekama i nepredvidivim krizama. Slažem se da taj treba da dođe iz partije, a jedina alternativa možda bi bili uspešni privrednici ali opet sa jakim uporištem u partiji iz razloga opisanih u tekstu. Nikako više pisci i glumci i istoričari iz kojekakvih instituta, koji su ceo život na budžetskoj plati koja leže prvog u mesecu kako god oni radili, i kojima i predstave u pozorištu drugi organizuju. Njihova uloga je drugačija.
Ceo koncept nezavisnog intelektualca na čelu je doduše nastao jer je narod uveren propagandom da je politika nepromenljivo lopovska i prljava (kako ne bi nikad glasao za promene) pa zato treba neko van nje i čist, koga je teško okaljati u kampanji. Primer iz 2000-te međutim govori da kada je jasno šta će nova vlast tačno da radi ako pobedi, kandidat iz partije nije problem. Problem u 2021 je da pojma nemamo šta bi nova vlast da uradi, a znamo ponešto šta neće. Npr u Đilasovom programu od 30 tačaka ima 2 i po tačke o ekonomiji, a ostalo su sve generalne levičarske teze o pravičnoj raspodeli (ali čega?), dok se druge partije razlikuju i po fundamentalnim pitanjima što je recept za nestabilnost. U 2000-oj bio je potpuni konsenzus za demokratiju i EU i detaljan program reformi G17 (kakav god da je bio). Danas se planovi, ako postoje, kriju od negativne kampanje kao i lideri, a to je greška jer dobar plan će izdržati kritiku.
@Nenad većinski sistem je mnogo bolji za državu. Prvo poslanici moraju da se plaše i od konstituenata a ne samo od šefa partije inače skupština nije odvojena grana vlasti. Drugo stabilnije su većine, manje je koalicija, i smenjivije su. Da li je vernija slika glasačkog tela je pogrešno pitanje. Toplo preporučujem objašnjenje od samog Karla Popera: https://www.economist.com/democracy-in-america/2016/01/31/from-the-archives-the-open-society-and-its-enemies-revisited
Izvinjavam se g. Katiću zbog dužine posta.
Било је задовољство читати овај текст. И ја често размишљам о Кривокапићу и његовом несналажењу. Надам се да ће се код нас појавити нека лисица попут Милана Стојадиновића.
Коалиције патуљастих партија… Главни проблем опозиције, ја их већ видим како губе изборе.
За Ненада – Ви коментаришете доктринарне, теоријске разлике између пропорционалног и већинског система. Мој текст је о Србији. Када говоримо о Србији, велики број партија на сцени рефлектује само „мишљење“ свог лидера. То је обично мишљење да би било добро да он буде калиф уместо калифа. Да није тако, Демократска странка се не би расула у огроман број партија које не одсликавају никакава специфична мишљења.
Ако сте Ви у праву (Ваша тачка 2.), онда је Србија ретка земља чији политички живот не могу да контролишу центри моћи.
Вашу трећу тачку сам давно „коментарисао“ овде, пре око 14 година: https://nkatic.wordpress.com/2007/05/25/ministri-za-sve/.
Господине Катићу, у једном се слажем са Вама. Србија, нажалост, има већих проблема од изборног система.
Са друге стране, моје лично мишљење је да:
1. Директан већински изборни систем не одсликаба мишљење значајног дела бирачког тела који бива игнорисан у изборним јединицима у којима не победи њихов кандидат.
2. Систем са две или три партије је лакше контролисати (од стране неформалних центара моћи) него већи број мањих партија, поготову кад су разлике козметичке.
3. Министри не морају најбољи лекари или доктори, али би морали да имају искуство у свом сектору, а пожељњно искуство рада у великом систему из тог сектора. Иначе они су осуђени да само аминују оно што неко други састави за њих. Кад се поведе дискусија о томе, увек се сетим анегдоте кад су кубански банкари тражили од Кастра да за гувернера централне банке именује неког доброг економисту. Он им је наводно одговорио да нема доброг економисту, али им шаље доброг комунисту, Чегевару. Остатак је историја.
За Ненада – Да ли ће руже цветати зависи од великог броја фактора, а политички систем и његова стабилност само су једна компонента. Када је о Англосаксонцима реч, последњих двеста година им је ишло доста добро, па тако ја филозофирам из Лондон,а Ви пишете из Канаде. С друге стране, могуће је да је моја процена догађања у Србији погрешна и да систем какав је данас функционише одлично и не треба га мењати.
Систем који сте описали (пар великих партија, директни избори и министри чије постављање зависи од идеолошке подобности и политичке популарности) је на снази у англосаксонским земљама, САД, УК, Канади…
Могли би да очекујемо да таквим држава цветају руже, у погледу економије, диверзификације привреде, здравог политичког тржишта идеја и уљудног дијалога, пада дружтвених разлика и пораста стандарда у здравству, школству…
Па ипак, ја бих рекао, да нам емпирија даје другачију слику.
Господине Катићу браво !!!
Послах Ганету малочас свој одговор на његову дилему зашто народ ћути, а да нисам ни приметио ваш нови текст који управо читам.
Сјајно сте обрадили веома тешку тему која се кристалише управо пред нашим очима .
Инспирисан вашим текстом сетих се оне кулоарске приче некадашњих Ђинђићевих најближих сарадника,који тврде, да је так после петог октобра Зоран збуњен се запитао – КАКО СА КИМ И ШТА ДАЉЕ РАДИТИ ?
Ја се само питам и мучим – шта би сад рекли и саветовали Ћосић, Михиз или Михаило Марковић, чије речи су имале одјека у јавности.
И би реч и реч би у Бога. Е тога више нема а без тога нам нема ни оријентира.
Приметимо је да данас недостају национални ауторитети.
Управо у овом времену, најбољима недостаје рационално убеђење, док су они најгори заслепљени страствено неконтролисаном енергичношћу.
Поздрав,
Hmmm… A Lukašenko?
Заборавили сте да напоменете један кључан податак, или ми је он промакао; ко год да дође на власт, тај мора бити по вољи војног и обавештајног сектора у земљи. Нарочито у Србији.
Већ смо видели како пролазе „реформатори“ и интелектуалци овде када се докопају власти.