Nedavno, u jednom od nezapaženijih tekstova, diskretno sam pohvalio Kinu kao jedinu zemlju koja pokušava da reaguje na sve češće oblike socijalne patologije, pogotovo među mladima. Reč je o patologiji koja se indukuje u internet i medijskoj sferi. Kako diskretna upozorenja ne pomažu, možda ima smisla pisati manje kriptično ne bi li se Vlas(t)i ipak dosetili. Ovaj tekst je zato pisan grubo, neodmereno i provokativno. Nadam se da mi čitaoci neće previše zameriti što pojmove koji se koriste za opise mentalnog zdravlja koristim preslobodno i široke ruke.
Nedavno se dogodilo samoubistvo mlade devojke koje je najverovatnije prouzrokovano zlostavljanjem koje je trpela na društvenim mrežama. Ovaj ekstremni slučaj samo je vrh ledenog brega. Veliki broj mladih se srećom ne ubija, ali bespomoćno pati zbog ponižavanja i maltretiranja koja stižu iz internet sfere. Veliki broj devojaka je ucenjen i živi u stalnom strahu od fotografija koje se mogu pojaviti na internetu ako to sajber-siledžije odluče. Ožiljci se ovde ne vide kao kod fizičkog zlostavljanja, ali traume su mnogo dublje i mnogo duže traju.
Pored već obaveznog gubljenja vremena na video-igrice, srpska mladež iznalazi nove zabave i načine da poveća popularnost na društvenim mrežama. Deca danas rizikuju živote pretrčavajući drumove tik ispred automobila ili kamiona, a potom svoje podvige dele na društvenim mrežama. Za ovaj vid sticanja popularnosti i prestiža se ne mora biti ni pametan ni darovit. Sasvim je dovoljno biti povodljiv, priglup ili blesav. Te karakteristike ličnosti ranije nisu bile na ceni, ali novo vreme donosi nove idole.
Kada ipak požele da izađu iz virtuelne sfere, da se odmore od skakanja pod automobile ili sa krovova, mladi na raspolaganju imaju televiziju sa rijalitijima i štampu punu korisnih informacija. To se odnosi kako na deskriptivne detalje o brutalnim ubistvima, tako i na pikanterije seksualne vrste. Medijski radnici to stavljaju na naslovne strane kako se slučajno ne bi dogodilo da se štogod propusti ili da kakva vulgarnost prođe nezapaženo. Teško je naći državu gde su politička, kriminalna i „pornografska“ pornografija tako lako dostupne. Malo je država u svetu koje sistematski promovišu ološ, koje muškoj omladini nude uzore iz sveta najcrnjeg kriminala, a mladim devojkama uzore iz sveta prostitucije. Ne, nije normalno da se mlade devojke masovno podvrgavaju plastičnim operacijama i nije normalno da na to niko ne reaguje.
Ima li leka ludilu koje gospodari, ili je to neka nova normalnost? Da li je moguće da je politička borba tako plitka, jeftina i bezidejna, pa niko ne obraća pažnju na patološke fenomene koji su svakodnevica Srbije i koji oblikuju njenu budućnost? Nije normalno da država pasivno podstiče procese uništavanja omladine i šire, potpune kretenizacije nacije. Najbolju, najkraću i najiskreniju dijagnozu društva dao je poznati medijski preduzetnik objasnivši da zarađuju „rekordne profite“ na račun „retardiranosti“ svojih potrošača koji su glupi kao „ona stvar“. (Zbog pristojnosti „ona stvar“ zamenjuje reč koja je upotrebljena u izvornom tvitu ovog medijskog delatnika).
Veliki deo malignih uticaja i pomodnih trendova najčešće je generisan na zapadnoj polovini Zemljine kugle. Ali zapadne zemlje ne moraju previše da brinu o posledicama socijalne patologije budući da svoju oštećenu decu mogu lako zameniti zdravijom – iz uvoza. Srbija nema tu privilegiju, naprotiv – nju zdrava deca prečesto napuštaju. S druge strane, u zemlji ostaje veliki broj one druge dece koju su odnegovali domaći mediji i internet. Čak ni srpska politička arena više ne može da udomi toliki broj vaspitno zapuštene dece i omladine ometene u (socijalnom) razvoju.
Iako živimo u vremenu u kome se svaki oblik radikalnijih intervencija u medijskom životu doživljava kao jeres, bojim se da Srbija nema kud. Ako nacija želi da preživi i ostane normalna, prvi korak bi morao biti vezan za regulisanje medijske i internet sfere ali ne na način kako to rade sterilna i politizovana regulatorna tela. Država bi morala ili da direktno cenzuriše ili zabranjuje medije koji sistematski uništavaju naciju ili, nežnije i dakako liberalnije, da ih tako oporezuje da oni sami odu sa scene ako nisu u stanju da se uljude. Kada je o regulisanju interneta reč, vlasti bi mogle da nauče ponešto od Kineza, pa i da direktno prepišu neke od recepata. (Znam da pominjanje Kineza mnogima para uši – kako liberalnim dušama, tako i onima onima koji za novac glume liberale.)
U poslednjoj kolumni 2020. pozvao sam čitaoce da se vrate klasičnoj književnosti i da se tako zaklone od užasa u kome žive. Sada se pitam da li je ta vrsta eskapizma dopustiva u situaciju u kojoj, korak po korak, iz dana u dan, sve odlazi dođavola. Možda bi političke partije u ovo predizborno vreme mogle malo da pogledaju unaokolo i porazmisle o ambijentu u kome deca u Srbiji žive i odrastaju. To se više ne može i ne sme tolerisati.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
„И даље мислим да је основна брана против емиграције уклањање заразног безнађа и стварање пристојног друштва.“
(Nebojša Katić, 03/01/2022 u 11:00)
Да, у праву сте, заиста нема места безнађу. Јер пристојна Србија свакако јесте већинска Србија, како то овај кратки клип сјајно илуструје:
(https://www.youtube.com/watch?v=l13Scwuw6Dc)
Грађани, несумњиво је, желе пристојно друштво – резултати избора то изнова и изнова потврђују.
Има наде.
Чак се и „Разговори о важном“ полако уводе у наше школе – „летењем испод радара“, баш како сте и препоручивали да би требало деловати, јер једино тако и можемо као мала земља, мали народ, нисмо ми Русија:
„Svi prvaci u Beogradu dobili su bojanku “Naša Srbija negovanje srpske kulture i tradicije”, čiji je autor odbornica SNS u Skupštini grada Beograda Draginja Vlk. Poklon đacima prvacima zajedničko je izdanje Službenog glasnika i Instituta za javnu politiku, čiji je osnivač Vladimir Beba Popović“
https://www.danas.rs/vesti/politika/zapazena-recenica-poslanice-sns-kako-da-vucicu-produzimo-mandat-dozivotno/
„Ova bojanka namenjena je prvacima. Ona će ih na kreativan način provesti kroz našu lepu Srbiju. Dok budu bojili srpsku narodnu nošnju, šare na pirotskom ćilimu ili boje naše zastave, igraće se i zapamtiće ono što treba da znaju o svojoj lepoj domovini“, piše na poleđini bojanke, u kojoj su, kako se navodi u sadržaju, i crteži hrama Svetog Save, Pobednika, Avalskog tornja, Nikole Tesle, Vuka Stefanovića Karadžića, Pećke patrijaršije, Petrovaradinske tvrđave, berbe šljiva, sela, azbuke. Svoje mesto našli su i prikazi Božića i slave, Vaskrsa…
Crtež dečaka i devojčice koji voze trotinet i skejtbord, a u pozadini se vidi naselje Beograd na vodi je u bojanci predstavljen kao „savremeni Beograd, prava evropska metropola“.
https://www.danas.rs/vesti/drustvo/prvaci-dobili-bojanku-sa-crtezom-beograda-na-vodi/
„CENZURA, ZABRANE I POREZI – ODMAH“
Čudo pa nisu predloženi i „Razgovori o važnom“, svakog ponedeljka, počevši od prvog osnovne pa do kraja srednjoškolskog obrazovanja (i VASPITANjA), kako je to već slučaj u Rusiji:
(https://www.youtube.com/watch?v=QeAlklcXPdY&t=6m41s)
Ili je to ostavljeno za naredni korak, nakon što se, koliko odmah, uvedu „cenzura, zabrane i porezi“?
„Иван Грозни – За васпитање деце најодговорнији су родитељи.“
Odgovornost uvek mora da povlači i neke mogućnosti i neka prava.
Razmotrimo mogućnosti.
Danas roditelji najčešće rade po dva posla da bi deci obezbedili osnovne potrebe: stan, hranu i školovanje.
Decu viđaju samo uveče i za vreme vikenda. Deca više vremena provode sa društvom nego sa roditeljima. Koliki je onda stvarni uticaj roditelja uopšte moguć?
Prava:
Zakonodavac je iz nekog razloga dao deci rang sveta krave u Indiji. Na dete ne smeš ni ton da povisiš a i o najblažem fizičkom kažnjavanju, da ne govorimo!
Najveći uticaj na vaspitanje – ne samo dece – imaju mediji svake vrste.
Koliko smisla ima u takvim okolnostima očekivati da roditelji uspešno vaspitaju svoju decu?
Дужи период сам одсуствовао са блога, нарочито коментарисања, али су ме ова тема и коментари истерали из тог комфора.
Разноразни свети списи, који у бити нису никакве мудролије богова, пророка, неких чудесних бића, већ вековима скупљано знање кроз разне катаклизме људских цивилизација, појам слободе увек тумаче са ограничењем, сопственом слободом која не угрожава живот другог човека. Многа од тих ограничења толико недовосмислено говоре о томе шта су апсолутне личне слободе уништавале током људске историје.
Сад можете мислити вредности коментара Србенди на тему кинеске цензуре, америчке слободе, совјетске културе, сем ако се не сетимо да је одмах након Биг Бенга настао први Србин, па нам то даје за право да ипак знамо више од осталих.
Интересантно је упоредити животне приче и ставове о цензури људи који су цензуру, ограничавање слободе осетили на својој кожи (прогоне, батине, забране…) и коментаре оних који о цензури знају из текстова, разних памфлета удобно заваљени у фотеље. Бојим се да би већина иоле пристојих људи која цензуру није осетила, од карактера и памети на коју се обично сваки човек позива, набила главу у земљу и сама себе цензурисала, барем експеримента ради. Замислите дискусију тих упорних бораца за слободу речи и рецимо једног Солжењицина, Кончаловског…
Још интересантније су прозивке родитеља. Кад би човек био јединка која нема социјалне вештине, потребе, ова прича би имала смисла, да је човек робот који има прост след команди, без сумње родитељи би били криви без дилеме. Овако остаје дилема да ли је такав коментар проста грешка мисаоног процес човека који или нема децу или је изолован са породицом на неком пустом острву лишен било какве комуникације и појма о свету или једноставно злурад коментар лишен жеље да се једна, без икакве сумње, цивилизацијска странпутица оголи, заустави. Отприлике, ниво размишљања да je VPN апликација намењена да нико не зна ко си, с којом заобилазиш цензуре, као лаик који је постао хакер кликнувши на Download VPN now. Заиста трагично размишљање.
У сваком случају хвала нашем домаћину на текстовима који одишу оном стварном слободом мишљења која не угрожава друге.
Иван Грозни – За васпитање деце најодговорнији су родитељи.
Појам одговорности се у контексту вашег суда може исправно извести једино из појма вишег реда, односно родитељске дужности.
Питате – Ко је тај ко ће утврдити шта је то исправно за младе а шта не?
Одговор је смештен између доле наведених чињеница.
– Породица је незаобилазна карика у животу појединца, јер у тој основној и
најважнијој ћелији друштва дете се најприродније развија.
– Друга компонента је образовање, вековна искуства су потврдила да је
квалитет образовања, који је појединац добија у основној школи, од
темељног значаја за његов будућности развој.
– И трећа не мање важна компонента будуће успешне личности је да
сваком детету треба дозволити да саопшти своје ставове и осећања
без страха од санкција јер тако развија емотивну и вербалну
интелигенцију.
Данас код нас, прва два става су очито нарушена док трећи став неконтролисано буја кроз ријалити програме разне задруге и остале, од институција неконтролисане скарадности, доводе у питање, опстанак верских, културних и националних образаца, на којима се темељи наш идентитет као народа.
Очигледно да нам је национални идентитет код младих озбиљно угрожен.
@Marko
Свим учесницима у расправи обраћам се са уважавањем без обзира да ли се слажемо или не. То да ли ја „имам појма о животу“ није Ваше да судите. Поновићу још једном. За васпитање деце најодговорнији су родитељи. Ко је тај ко ће утврдити шта је то исправно за младе а шта не? Исти они одрасли који су створили свет у коме млади живе жале се на те исте младе. Ако држава треба да васпитава децу хајде онда да сву децу одведемо у домове. Можда ћемо тако остварити идеал из Платонове „Државе“?
За Марка Б. – Иако је предлог који сте навели разуман, он се може критиковати на разне начине. Нпр. школовање није платила држава него родитељи кроз порезе и доприносе, или, друге државе то не раде јер је реч о кршењу људских права, или емигранти уносе огроман новац у Србију и сл. Присталице приватизације школства би то узеле као аргумент да и школство треба приватизовати у име чистих рачуна, итд. И даље мислим да је основна брана против емиграције уклањање заразног безнађа и стварање пристојног друштва.
„Veliki deo malignih uticaja i pomodnih trendova najčešće je generisan na zapadnoj polovini Zemljine kugle. Ali zapadne zemlje ne moraju previše da brinu o posledicama socijalne patologije budući da svoju oštećenu decu mogu lako zameniti zdravijom – iz uvoza. Srbija nema tu privilegiju, naprotiv – nju zdrava deca prečesto napuštaju.“
A zašto Srbija ne zadrži svoju zdravu decu? Zar Vaš kolega (kolumnista Politike) Zoran Avramović nije dao lep predlog kako zadržati u Srbiji zdravu decu i nakon što steknu visoko obrazovanje?
Mislim konkretno na ovaj predlog g. Avramovića:
Једино финансијско, демократско, разумно средство образовне државне политике у решавању проблема одлива мозгова било би – врати у државни буџет новац који је утрошила за твоје школовање онда када почнеш да зарађујеш у некој западној држави
https://www.politika.rs/scc/clanak/495840/Pogledi/Skoluj-strucnjaka-pa-u-inostranstvo
P.S. U tekstu g. Avramovića navodi se i količina novca koju bi trebalo vratiti, a koja je tolika da bi, verujem, većina visokoobrazovanih u Srbiji, koji planiraju da odu na rad u inostranstvo, promenila svoje planove:
„школовање једног високообразованог стручњака, по подацима из 2010. године, износи око 300.000 долара“
Za Marka – Mislim da liberalima ne smeta cenzura, naprotiv. Oni bi rado cenzurisali sve stavove koji se ne uklapaju u liberalni skript. Ne verujem da bilo kom liberalu npr. smeta što se tekstovi sa mog bloga ne mogu prenositi na Fejsbuk.
Cudan je taj strah od cenzure.
Nije li decija pornografija cenzurisna, cak i u Holandiji?
Zasto to toliko smeta nasim liberalima?
Zasto se ljudi koji generalno u svom zivotu samo sede pred racunarom, koji su politicki apsolutno pasivni toliko plase cenzure?
Postavio sam citat i link na Katicev tekst na jedan forum Doslo je do histerije mladih liberala, na kraju je tekst obrisan od strane administratora.
Gospodin Katic je ovim dirnuo u jednu od od najodvratnijih dogmi neoliberalizma – dogmu o slobodnom izboru.
Po ovoj dogmi svi smo „autonomni slobodni odlucivaci“. Svi smo „slobodne osobe“ koje imaju pravu na slobodu izbora koju i koriste.
Ova dogma se koristi da opravda skoro sve. Recimo, onome koji po ceo dan sedi u kiosku se kaze „to je tvoj izbor“. Izjednacavaju se oni koji nemaju nista i ciji izbor ne znaci nista i investotori teski vise desetina miliona.
Ovo vristanje ovaj straj od autoriteta kod liberala ukazuje na njihovu infantilnost.
За Тетраморфа:
„Подсетио бих Вас и да је рок имао веома значајну улогу у анти-ратном покрету 60их, али су власти држава у којима је постао мејнстрим решили проблем потенцијалног субверзивног елемента и претворили га у експортни хит.“
Као и 2000-их, након инвазија на Ирак и Авганистан. Ево једног хита Металике баш о томе:
(https://www.youtube.com/watch?v=dkNfNR1WYMY)
Ове године тај дан је коначно дошао.
Група Trivium има неколико анти-ратних хитова. Овај је можда најпознатији:
(https://www.youtube.com/watch?v=EApnhO2OIrw)
Иначе, фронтмен групе Мет Хифи је полу-Јапанац.
Нажалост, већина данашњих Американаца више не слуша рок, већ нешто горе и од нашег турбо-фолка.
За Н. Катића – Користите израз елитна култураи повезујете га са социјализмом, иако бих ја пре употребио израз „источни блок“, јер социјализам је и у Шведској… Моја намера је била да покажем колико је био (не)успешан покушај совјетских власти да кроз образовање, културу и цензуру, парафразираћу овде вожда револуције, „од обичне куварице направе елиту која је способна да управља државом“. Иако се таква политика строго спроводила деценијама, када би наши студенти или средњошколци крајем 70их и током 80их одлазили на екскурзије, у престоници, културној такође, тј. Питере, биваше дочекивани од омладине, која је за огроман новац од њих куповала фармерке, чак и оне у којима су пристигли… Тих година се бурно развија и њихова рок сцена, тако да „… са пројектом деструкције једног друштва“ се није отпочело у „„либералном“ окружењу“. Погледајте нпр. кратки одсечак од 1:19:15 (има и енглески превод), о „цитадели уралског рока“, у тадашњем Свердловске, данас Јекатеринбурге, из ког је и вероватно најутицајнија совјетска/руска рок група Наутилус Помпилиус.
Да ли је коинциденција или не, али управо из тог града се тих година у престоницу отиснуо и човек који је пијан плесао пред Колом и коме ће пре пар година ту бити отворен „меморијални“ центар.
Подсетио бих Вас и да је рок имао веома значајну улогу у анти-ратном покрету 60их, али су власти држава у којима је постао мејнстрим решили проблем потенцијалног субверзивног елемента и претворили га у експортни хит.
Да се на коцерту „Монструма рока“ сабере неколико милиона руских душа, можда је то и највећи концерт икада на свету, најбоље објашњење даје кнез Мишкин:
И не нас одних, а всю Европу дивит в таких случаях русская страстность наша: у нас коль в католичество перейдет, то уж непременно иезуитом станет, да еще из самых подземных; коль атеистом станет, то непременно начнет требовать искоренения веры в бога насилием, то есть, стало быть, и мечом! Отчего это, отчего разом такое исступление? Неужто не знаете? Оттого, что он отечество нашел, которое здесь просмотрел, и обрадовался; берег, землю нашел и бросился ее целовать! Не из одного ведь тщеславия, не всё ведь от одних скверных тщеславных чувств происходят русские атеисты и русские иезуиты, а и из боли духовной, из жажды духовной, из тоски по высшему делу, по крепкому берегу, по родине, в которую веровать перестали, потому что никогда ее и не знали! Атеистом же так легко сделаться русскому человеку, легче чем всем остальным во всем мире! И наши не просто становятся атеистами, а непременно уверуют в атеизм, как бы в новую веру, никак и не замечая, что уверовали в нуль. Такова наша жажда!
@Nemirni – De gustibus non est disputandum.
Za Marka B.
Neukusno je svoditi tako ozbiljan problem na skeč iz američke treš komedije. Time samo pokazujete svoje neznanje uzroka trenutne situacije.
@Marko – Dakle, da sumiramo Vaše razloge za nezadovoljstvo mloletnicama i maloletnicima:
(https://www.youtube.com/watch?v=Ii1gQ4Q1p_Y)
U generaciji moje cerke (16 god.) mnogo se prica o seksu i to je normalno. Prica se i o vezama. Ali, seksa jedva da ima. Ni veza. Svi su dzadovoljni gledanjem pornica. Po neko zeli da ima one night stand, cak i najobicnija inejdzersak veza je retkost. To je Srbija. Seksualno slobodna, neoliberalna i seksualno i zivotno mrtva i impotentna.
Kada cete shvatiti porku gosp. Katica. Kapitalizam u ovom obliku znaci smrt. Smrt ekonomsku, moralnu, biolosku….
@Иван Грозни
Vi nemate pojam o zivotu. Deca vec od 7. godine ne zive smao sa roditeljima i primaju razne drustvene uticaje. Jedna devojcica koja nije starleta imace veliki problem u odeljenju sa jos 15 starleta.
Gospodine Nebojsa, svaka vam cast. Ne obazirite se na vristanje liberalnih pionira i kapital-talibana. U pravu ste. Potpuno.
Vasi tekstovi su retko ostrvo zdravog razuma u moru ideoloskog ludila.
Oni koji vas kritikuju ne uvidjaju stepen drustvene degradacije koji su proizveli pomenuti mediji. Oni su srecni na svojim imaginarnim ostrvima slobode, gde su samo oni sami.
За Тетраморф – Нема система који је толико форсирао елитну културу као што је то чинио социјализам. Често цитирам Ж. Павловића и реченицу да је социјализам био Периклово доба културе. Када је Русија у питању, музика је имала посебно место у животима њених грађана и пре револуције, али је потом добила још веће убрзање. Узгред, Стаљин је био изванредан познавалац класичне музике и то је додатно помогло њеном успону.
Примери које сте дали са Гиљељсом и Металиком показују колико је лако кренути са пројектом деструкције једног друштва у „либералном“ окружењу. Иако се рок музика и класична музика не искључују и сасвим лепо могу да коегзистирају, у Вашем примеру више „боли“ идолатрија него сама чињеница да руске душе воле хард-рок.
За г. Катића
За земљу у којој „ми не би сметало ни 40 по туру“ никада се нећу борити. Таква земља није моја земља.
Иако сам првобитно ставио тајмстемпс, јутјуб линкови очигледно не функционишу како ваља, тако да 1. видео треба погледати од 10мин 13сек, сем ако неко баш није љубитељ пијанизма, или пак конкретно споменутог пијанисте, па жели да одгледа целу емисију 🙂
Упоредити државно/народни дочек Емила Гиљељса након победе на такмичењу Queen Elisabeth у Бриселу крајем 30-их, са концертом у Парку Горког 91. Да ли је то резултат културне политике црвене империје или је у питању неки други народ???
За Ивана К.- Мој коментар је био саркастичан јер ме замарају антикинеске и генерално, празне, либералне меме. Добар део источне Европа је насео на те меме, и ту је, где је. Кинези нису насели, и ту су, где су. Ко из ове компартивене историје није ништа научио, нема му помоћи.
Nebojša Katić: Да је Србија успешна као Кина у последњих нпр. 40 година, тада би таквима као ја требало забранити да критикују, ………..
Узмимо да је данас не 2022, него 1965. : Данас, 1965, Србија је изузетно успешна у последњих нпр. 20 година. Каже се да би требало забранити људима да критикују, усред оваквог успеха.
А познат је историјски образац да управо земље са импресивним позитивним резултатима улазе у опасан период ризика од ароганције и грамзивости.
А за критику сваког друштва има места, укључујући и лошу критику. Унапред се и не може рећи ко је у праву.
„стандардне опсервације“ – Ваше опсервације о Србији су такође увелико стандардне, па шта.
…
Мали предлог :
Економски проницљиви људи се воде обзиром да не треба сва јаја стављати у исти кош. Залагања да држава преузме своје функције су један кош. А други кош би се могао назвати волунтаризмом…. А баш сте недавно ту исту реч употребили да би нешто оквалификовали као дилетантско и апсолутно непожељно.
Наравно, волунтаристички приступ, у односу на замишљену државну интервенцију, је много, много мање ефикаснији.
Али однос између њих би кроз време могао испасти као онај у басни између зеца и корњаче. Могло би се лако десити да онај, који апелује да држава реагује солидно, заврши са горим резултатима, и горим личним моралом, од онога који само апелује на личне иницијативе обичних грађана, говори о младим појединцима који су одбацили „смартфоне“ као тихим херојима данашњице, и делује у приватној режији. Данас у Србији чак постоји бар једна политичка партија која се активно залаже за… то што је вама јерес: образовање код куће… Циљ тога је да се избегну разни токсични притисци у школама, и научи се нешто више.
Ништа у томе није сјајно, нити извесно. Није ми порука одбацивање система ради некакве филозофије где се све решава импровизацијом. Порука ми је … то што сам рекао.
За Ивана Грозног – Прескочићу Ваше стандардне опсервације и рећи само ово – са искуством својих 67 година, да је Србија успешна као Кина у последњих нпр. 40 година, тада би таквима као ја требало забранити да критикују, а не би сметало ни 40 по туру.
Било каква цензура, мека или тврда представља увод у много опасније ствари. Што се тиче Интернета, и „патологија са Запада“, мислим да их г. Катић преувеличава. За васпитање младих одговорни су пре свега родитељи. То је процес кој започиње од дана рођења. Васпитање се не може аутсорсовати на државу или војску, како многи о томе маштају. Држава је у стању да васпита једино масовне убице, логорске чуваре и људе испраног мозга. Свака технологија има добре и лоше стране. Неко може искористити Интернет да учи програмирање или стране језике, а неко се може бавити глупостима. Постоји нешто што би се могло назвати „интелектуална лењост“. Под тим подразумевам незаинтересованост да се развије критичко мишљење и да се научи нешто ново. Таквим особама не може помоћи ни Господ, а камоли некаква цензура. Такви „умови“ не знају да сумњају и имају нарочито поверење у оно што им каже држава. На крају, ако се већ позивамо на светле кинеске примере, хајде да меримо истим аршинима. Да ли г. Катић сматра да би овакав блог где се износе разна мишљења и где се немилосрдној критици излаже стање у Србији био могућ у Кини? Шта би се десило са „домаћином“ блога и са учесницима? Можда би смо „успешно дипломирали“ у неком од „кампова за едукацију“ у Синђангу, како су кинеске власти одговориле на критике о постојању логора за Ујгуре. Пре неколико година био сам у Кини. Све забране које је КП увела да „заштити омладину“ једноставно се заобилазе инсталирањем VPN апликације, и то бесплатне верзије. КГБ је својевремено чувао отиске свих писаћих машина произведених у СССР-у. Ни то није помогло Тамном вилајету.
Синоћ на прослави Нове године у Београду маса људи и Карлеуша. Она малтене гола. Испред скупштине. Кад су одбројали до поноћи, пустили су Jingle Bells.
И шта ми овде више да причамо?
cuban linx – hiperseksualizovane generacije koje nemaju realni seks, jer isti ne mogu ostvariti.
To je najveći i najizazivniji problem naše nacije.
Sve što se deca više udaljavju od seksualnog odnosa to gibe potecijalnu realnost oplodnje.Sve što se više udaljavamo od prirodne evolucije to više gubimo u biološkom razvoju.
Zato nas je sve manje i manje.
Džaba Vučić daje pare za prvo dete. Promašena ivesticija. On teba da propagira bračnu vezu kroz porodičnu zajednicu muža, žene i dečice.
Odlican tekst i nekoliko dobrih komentara.
Niko nije posvetio prostor novoj pornografiji koja je dostupna na visokoj rezoluciji na apsolutno svim platformama.
Dakle, kao i kod video igara, pornografija devedesetih i ranih dvehiljaditih je zahtevala odredjenu tehnolosku infrastrukturu i ako hocete neku mozdanu aktivnost konzumenta.
Danas, je ona ravna liniji kokaina i stvara, sasvim sigurno:
1) zavisnost;
2) erektilnu disfunkciju;
Dakle, ko je usao u ovaj svet sa 9, 10, 11 godina, vec sa 15, 16 nece moci da ostvari normalni seksualni odnos jer njegova cula ne mogu osetiti nadrazaje iz normalnog 3D seksa sa normalnom partnerkom.
U mainstream jeste usla teza o zavisnosti od video igara, ali online pornografija se i dalje smatra bezopasnom i necim sto je na margini. Da u pitanju nije margina, dokazuje prostra pretraga najpopularnijih sajtova na raznim servisima kakvi su Alexa i slicni. Porno sajtovi su na neobicno visokim pozicijama.
Imacemo hiperseksualizovane generacije koje nemaju realni seks, jer isti ne mogu ostvariti.
Instant zadovoljstvo koje danasnja pornografija ostvaruje je, rekao bih gore od video igara, jer deluje ekstrmno brzo i ne zahteva prelazenje nivoa, kupovinu predmeta u okviru igrice, neku, ma kakvu, inteligenciju.
Preosetljivost generacije Z se mora gledati i kroz nametnutu hiperseksualnost.
Стварно и стварност у времену која надолази
Живот, као стварност није само друштвена конструкција, консензус заједништва, или међу субјективни споразум. Живот појединаца такође има транс-субјективну димензију, у оној мери у којој би једноставна животна чињеница спокојног живљења била стандард, а не животарења већине које увек израсте у велики друштвени проблем јер ентропично уништава и најлепшу друштвену теорију коју данас живимо - Ради колико можеш а што немаш даће ти се 🙂
Очит пример садашње наше збиље – Дели Алек и капом и шаком виртуелне еврове народу а исплаћује динаре 🙂
Из овога следи НАРАВОУЧЕНЈЕ 🙂
Треба правити разлику између Стварног и Стварности. Стварно значи оно што јесте, док је Стварност ауто субјективност повезана са отпором који се несвесно рађа кроз нашу катарзу сазревања. Стварно је, тајном творца, прикривена заувек, док је Стварност доступна нашој спознаји. И она дефинише ниво кризне стварности као целине система према деловању антагонистичке резултанте општег стања страха од будућности, због краха и сукоба у самој заједници.
Закључак – све док телали буди певали народу слаткоречиву слепачку успаванку, криза друштва ће се продубљивати.
А кад се реално будемо погледали,очи у очи, то ће бити знак да смо дотакли дно и да је народни казан празан.
Тада наступа сурова реалност трежњења !!!
U svetu nikad neće,kao sada, postojati dva efikasnija poreza na budale kao sto su price o slobodnom tržištu i demokratiji.
Prva kategorija uopste ne postoji,niti je ikad postojala.Druga,demokratija je postala destruktivana oblanda za mnoga,najveća svjetska zla.I gde god su demokratiju uvodile“istinske demokrate”rezultat je bio ogroman broj mrtvih a potom i opljačkanih zemalja.
Kad je neka država osudjena na samoubistvo?
Kada joj se razore institucije i unište društvene paradigme; obrazovanje,zdravstvo,društveno prihvatljive vrednosti,privreda…
Može li iko pojmiti koliko su samo kockarnice uništile porodica i pojedinaca.Danas su njihovi vlasnici najveći i za vlast najprihvatljiviji investitori.Kako u antidrzavi koja daje za stadion 300 milina evra a ima 50 000 septičkih jama?Hiljade drugih razloga navodi na zaključak da Srbija živi svoj “zagrobni život”.
Svako ko govori o slobodi morao bi uvažiti njeno suštinsko odredjenje da je sloboda nužnost spoznaje onog sto nas ograničava.Sloboda je opasna za sve koji ne mogu razlikovati slobodoumnost i slobodu.
Uvaženi Nebojsa ,
godinama si gurao kamen i niz brdo unapredjujuci Sizifovu metaforu apsurda.Doprinos je ogroman.Jedino sto nisi najbolje pojmio je da je dobro neprijatelj lošem i da se zid neznanja ne može preskočiti.
Sretni praznici!Novine Politika će završiti u rukama nekog Nikoga takoda ćeš moći da predahnes.
Nebojša Katić : [T]ешко је замислити већу казну од ове која се Србији већ догађа. [….] Мислим да је много већи проблем у Србији него ван ње, бар када су у питању феномени о којима сам писао.
…………
Према мојим сећањима, Србија је предњачила у погледу ових појава још 1980их. Можебити да Србија саму себе кажњава.
@Nemirni – Stvarno se nekad iznenadim koliko ljudi ne misle svojom glavom,
Постајеш инспиративан али у негативном контексту.
Твоје „анализе“ у синтезе су наивне и далеко од неког озбиљнијег стручног освртања на изречено.
Ево ти један мини час политичке школице 🙂 за анализе којима ти хоћеш да се бавиш морају се поштовати неки политички принципи.
Питаш се сад – какви бре принципи? Па озбиљне политичке анализе, на овом блогу, подразумевају поштовање логике скалирања. Питаш се поново – шта ти то сад бре скалирање значи?
То значи да величина и моћ Кине и Србије нису упоредиве. Оно што је дозвољено Цару није дозвољено слуги. Оно што може Кина то Србија не може. Тако да преносити политичке аналогије са Кине, Русије, Америке, Британије, Немачке и других на Србију је смешно.
Друго Србија је увек, више или мање, била кроз историју вазална. За то има многи условљених разлога.
Србија мора да пронађе сопствени пут изласка из овог лудила.
Бићу сад и ја отворен за изношење оног што се прећуткује а што се историјски намеће. А то је да покушамо да будемо копча између истока и запада. Нешто налик на Швајцарску. то би ишло лако да смо ми Швајцарци. Али ми смо Немирни СРБИ којима је само небо граница. Ми можемо и оно што не можемо.
И на крају најважније –
Потребан нам је нови народни договор како бисмо из стања опште апатије, корупције, непотизма и деградације свих вредности искорачили у нови почетак, у нову еру солидарности и правде.
То нам знаци времена намећу!?
Za Nemirnog:
— A ja vama kažem da ne valja što diraju u ćupriju; i neće izdobriti
ovo popravljanje, vidjećete; kao što je danas popravljaju, tako će je
sutra rušiti. Meni je rahmetli Mula Ibrahim kazivo da je on nalazio u
knjigama da je velika grehota dirati u živu vodu, odvraćati je i menjati
joj tijek, pa makar samo za dan ili za sat. Ama ne zna Švabo da je živ
dok ne kucka i ne čeprka oko nečeg. U oko bi dirnuli! Zemlju bi
prevrnuli da mogu.
(Ivo Andrić: „Na Drini ćuprija“)
За Бојана:
Хвала на предлогу, погледао сам чланак о закону, али такође и чланак о аутору истоименог закона. С тим у вези, имам утисак да би се на овај и сличне текстове нашег домаћина, као и на већину коментара тих текстова, слободно могле применити речи поменутог законотворца: „I know what moral panics look like; they look kind of like this.“
https://reason.com/2020/08/24/mike-godwin-the-creator-of-godwins-law-is-suing-trump-over-his-tiktok-executive-order/
С друге стране, подсмевали су се људи и Алихоџи, па Швабо свеједно поруши столетну ћуприју…
Za Marka B.:
Nacisti su izgradili ratnu mašineriju i podigli zemlju iz pepela (bukvalno) u rekordnom roku. Šta su oni uradili nakon toga, to je sasvim druga diskusija. Prema tome, ako su nacisti radili nešto dobro, zar treba da to odbijamo samo zbog istorijskih konotacija?
Ista stvar sa Kinezima. Ako Kinezi rade nešto na malo radikalniji način i to deluje, mi treba da to odbijemo jer SAD kažu kako oni vrše genocid? Za neupućene, Ujguri su slični Čečenima u Rusiji, ili Albancima na Kosovu. Da nije čvrste ruke koja ih kontroliše, Kina bi prošla isto kao Rusija ili gore, Srbija. Dajem dušu da bi ih SAD naoružale prvom prilikom, kada bi mogle.
Stvarno se nekad iznenadim koliko ljudi ne misle svojom glavom, nego puštaju da im je stranci koji dokazano ne žele dobro ovoj zemlji pune raznim budslaštinama.
Za Ivana:
Sve je u redu, ne brinite. Nisam mislio lično na Vas, nego generalno na generaciju ljudi koji su tada bili u prilici da nešto promene.
За Марка:
Предлажем да погледате овај чланак на Википедији: https://en.m.wikipedia.org/wiki/Godwin%27s_law
За Немирног
Боље да ви пажљивије прочитате мој навод;
– Али оно што највише брине је да ми од петог октобра нисмо успели да пројектујемо наш историјски ток кретања у овако турбулентним временима.
У овом контексту реч / ми / има значење множине – народа –
Тако да је ово јасан исказ.
Још јасније појашњење;
То не значи, како ти то сновидиш, да сам лично ја учесник петооктобарских догађања. Насупрот ја сам један од ретких који је увидео,још пре петог октобра, сву погубност тих дешавања. А то сам осетио на сопственој кожи.
Тако да је боље да дате идејни допринос у конструктивним предлозима, него што изврћете истину изреченог.
Али мој најискренији савет вам је да не читате моје коментаре.
Postovani g.Katic,…1-zelim vam srecnu novu godinu…2-molim vas da nastavite iznositi stav o svim pitanjima..mnogo je citalaca vasih textova…3-ne morate komentarisati mnoge pratioce sa bloga…! cuvajte energiju….sve najbolje Damjan,Beograd.
За Ивана:
Престаните већ једном да славите 5. октобар као неку позитивну прекретнцу у историји ове напаћене нације. 5. октобар је један од узрока тренутног стања у друштву.
Да нисте предали све конце странцима у руке, Србија би бар спасила душу. Овако нам сви млади и образовани одоше преко, док домаћи квислинзи претварају земљу у мочвару.
Прочитајте поново Бојанов коментар.
Драго ми је да се ствари покрећу са мртве тачке.
То је и природно у међудруштвеним односима.
Сасвим је зрело да се глас „обичних“ људи чује у овако изазовним и комплексним друштвеним збивањима.
Погледајте статистичке податке страдања обичних људи, и читавих породица и гуљења или боље речено нестанка средњег слоја грађанства које је увек било гарант стабилности друштва, подаци су застрашујући. Породица када је угрожена то је црвени аларм опстанка нације.
Овако стање није било ни у времену санкција и бомбардовања СРЈ.
Добро оваква ситуација је и последица и оних прошлих времена у којима смо и ми играли битну улогу. Е сад да ли смо могли тај период да избегнемо то је питање за будуће историчаре.
Али оно што највише брине је да ми од петог октобра нисмо успели да пројектујемо наш историјски ток кретања у овако турбулентним временима. То се сад јасно види и друштво треба да се озбиљно упита како даље.
Решења морамо тражити у оном слоју друштава чију креативну енергију планери требају подстицати за добробит целе заједнице. То је код Тита била радничка класа,активизационо структуисана енергија свих промена.
Е тај подухват је данас веома тешко изградити али сигуран сам да се може наћи неки модел сличан томе. Националистички модел је проживео свој век и он веше нема сврху ни неку нову идеју која би нас покренула . Али од нечега се мора поћи.
Па и од оваквих реалних расправа које живот намеће, јер оне могу подстаћи људе да се ангажују у даљем креирању јаве политике кроз видове изражавања своје мисли и речи на овом блогу.
Пошта се доста помиње НР Кине по мени у позитивном контексту. Јер она је једини феномен овог времена. Ево једне занимљиве и поучне кинеске приче из које се може нешто и научити.
Иде медвед шумском стазом у на путу угледа врапца који лежи на леђима а ножицама упире према небу. Медвед га упита:“ Шта то ти тако мали радиш на путу“? Врабац му одговори:“ Подупирем небо да не падне и све нас не погуши“. Медвед размисли па одговори:“ Богами ти си у праву. Да тако већина нас ради не би небо ни пало на нас“.
Свима сретни предстојећи празници са вером да има наде јер она умира последња..
@Bojan – „Било би корисно размотрити нпр реформисање парламента кроз смањивање броја посланика и увођења додатног тијела (дома) у коме би се представљали интереси важних друштвених група.“
Тај додатни дом парламента формирати по узору на доњи дом парламента фашистичке Италије?
Chamber of Fasces and Corporations (Italian: Camera dei Fasci e delle Corporazioni) was the lower house of the legislature of the Kingdom of Italy from March 23, 1939 to August 2, 1943,[1] during the height of the regime of Benito Mussolini’s National Fascist Party.
It was established on January 19, 1939, to replace the Chamber of Deputies during the 30th legislature of Italy. Members of the chamber were called ‘“national councillors“ (consiglieri nazionali) rather than deputies. The councillors of the chamber did not represent geographic constituencies, but the different trades and industries of Italy, thus reflecting the corporatist idea of fascist ideology.
https://en.wikipedia.org/wiki/Chamber_of_Fasces_and_Corporations
Подсећања ради, поменимо да је домаћин овога блога већ поодавно предлагао преузимање идеја примењених у нацистичкој Немачкој, када је у питању решавање економских проблема:
https://nkatic.wordpress.com/2012/02/17/beznade-bespuce-i-moguci-izlaz/
Заиста, зашто се онда, када су у питању политички проблеми, не бисмо послужили (претпостављам: проверено добрим) решењима из нацизму сродних, фашистичких режима?
(Или пак, домаћину овога блога вероватно срцу најближим, решењима из Совјетског Савеза за Стаљинова вакта.)
Г. Катић помиње медије који систематски уништавају нацију. Овим задатком не баве се само медији. Мислим да је један од проблема у томе што код нас не постоје институције у чијој надлежности је заштита од уништавања нације у ширем смислу. Постоје институције, попут војске или нпр уставног суда, које се овим питањем баве у веома уским областима. Могло би се критички дискутовати о резултатима њиховог рада и спремности да одговоре на изазове.
У протеклих нпр 200 година само функционисање нација и методи подривања нација развијали су се кроз разне облике, док друга страна – позадинска теорија и институције које би требале да се томе супротставе – нису добили довољно на значају, и у примјеру Србије нису одговарајуће утемељени. Ово што се данас дешава са медијима и јавним простором може се посматрати кроз аналогију опијумских ратова.
По мени је подривање нације путем медија превасходно једно од питања којим би се требале бавити (надограђене) службе безбедности. Да оне одговарајуће раде данас ово уопште не би било тема, као што није у неким другим државама. Иако тако наизглед дјелује, и сигурно је у доброј мјери садашњи ниво општег медијског стања резултат друштвено-ентропијских кретања, вјерујем да је основа тог процеса у одређеним областима управљана и има карактер субверзивног дјеловања. Контрола или усмјеравање у ширем смислу не морају да буду резултат само активних мјера, већ и пасивних, попут негирања надлежности од стране државне агенције, немешања тужилаца у њихов посао, затварањем очију од стране струке итд.
Иван К. помиње дизајн. Дизајн институција и политичког система у појединим сегментима у Србији није само плод случајности или неког органског, демократског развоја и сазревања. Под чијим утицајем су успостављене разне агенције и надлежности од јавног интереса пребачене у њихов домен полутранспарентног и квази-експертског рада? Пођимо од РАТЕЛ-а, који улази у домен овог чланка, али не заборавимо и нпр НБС, чија улога је предмет мноштва других чланака на овом блогу. Да ли су те агенције заиста успостављене на начин да оптимално дјелују у националном интересу? Да ли су оне својим досадашњим радом оправдале јавна очекивања и своју улогу? Сусједна БиХ је пуна оваквих агенција креираних под страним утицајем које су чисти агенти страних интереса, неке од њих директно управљане од страних држављана.
Један од праваца у прилажењу проблемима из чланка не би било само пуко увођење пореза или забране појединих медија. Недостаје шири оквир који би одговарао не само на овај процес, већ и на друга слична подривања система. По мени, потребно је да се систематски истражују путеви новца, посебно страног новца, и канали стварања и утицаја (страних) интересних група у друштву. Једна од институција која би се тиме могла бавити су безбједносне службе. Њих прво треба реформисати.
Други правац би могло бити враћање дијела надлежности под директну парламентарну контролу. Било би корисно размотрити нпр реформисање парламента кроз смањивање броја посланика и увођења додатног тијела (дома) у коме би се представљали интереси важних друштвених група.
Овај чланак није први ни последњи који упозорава о погубном стању јавног простора у Србији. У смислу директне демократске акције и законодавних или судских резултата већина ових упозорења остане игнорисана јер је систем институција тако дизајниран да се глас разумних људи и глас за национални интерес не чују и не вреднују довољно. Систем не дозвољава да се из појединачних реакција створе систематски одговори и иницијативе, што би у неку руку требала и бити суштина демократског процеса. Када вам западњаци поставе овакве институције, они не треба даље да вас малтретирају и бомбардују. Систем институција осигурава да се никада нећете развити у неки фактор, да ћете увијек да радите за њих и да им никада нећете постати претња.
Можда сте ипак били преблаги. Опет сте споменули видео игре, па бих ту желео да направим малу дигресију. Не брините, она има везе са темом о којој пишете.
Касних 80’их и 90’их је индустрија игара изгледала много другачије него данас:
– било је много мање потенцирања на коцки (објаснићу како),
– игре су биле теже и захтевале су кориштење мозга,
– тимски се играло искључиво у мањим групама преко ЛАН мреже или у двоје,
– дизајнери су били високо-интелигентне особе које су савладале тешке препреке правећи сопствене покретачке моторе, сопствену причу, тиме усадивши део самих себе у своје дело. Тимови су били знатно мањи.
– интернет није постојао у данашњој форми, те је циљана група играча била углавном образована омладина која је могла да поседује играчки медиј.
Данас се све окренуло наопачке. Видео игре су махом изграђење као фабрике допамина, у којима је једини циљ добити бољи резултат у перпетуалној петљи репетитивности. Циљана група су деца и млади који су незапослени и немају својих прихода. Велике корпорације зарађују на куповинама у самој игри, док основне могућности игре нуде бесплатно.
Стога, видео игре саме по себи никад нису биле проблем. Прави проблем је злоупотреба интернета као моста између стварног и виртуелног света игре.
Kada je o porezima reč, Мира ima zanimljiv predlog:
„U mom kraju u Beogradu, šetanje kerova više na žalost nije samo „nus-pojava“. Broj mladih ljudi u reproduktivnom dobu života koji vuku džukele umesto dečijih kolica je vrlo veliki i poražavajući. Gledajući ih kako bacaju pare na hranu i razne (nimalo jeftine) artikle za kerove, nemam utisak da su im ekonomija i prihodi glavni uzrok što nemaju decu. Tako da ne bih bagatelisala taj problem. Vreme je da poreskom politikom (oporezivanjem kerova i subvencionisanjem roditelja) vlast nešto promeni.“
https://www.politika.rs/scc/clanak/495254/Pogledi/Odumiranje-ili-zamena-stanovnistva#komentari
За Владана – Драго ми је да смо сагласни, али демократија није сама себи сврха. Хиспаноси беже од беде која је добрим делом и последица политике САД. Они не јуре у САД због демократије и доброг устава, већ беже од јада, а САД су најближа богата држава. Некада људи беже и од диктатура и њихових одреда смрти, које управо САД подржавају. Некада беже од нарко мафија које су настале на снабдевању америчког тржишта дроге и које, шушка се, лепо сарађују са неким деловима америчке администарције. Слика је мало компликованија од оне коју сликају западни медији.
За Јоана Т. – Можда сте у праву и можда би Србија и била кажњена. Али тешко је замислити већу казну од ове која се Србији већ догађа. Узгред, западне медијске компаније и друштвене мреже већ спроводе цензуру тамо где им то одговора. Мислим да је много већи проблем у Србији него ван ње, бар када су у питању феномени о којима сам писао.
Vas stereotipni opis SAD je uistinu tacan. Rasizam, velike socijalne i drustvene razlike, pucnjave u skolama (koje su gotovo iskljucivi fenomen za USA)…ali su ipak zemlja sa dugackom demokratskom tradicijom i san mnogih, ne samo milijardera. Hispanosi rizikuju zivote na granici sa Meksikom u potrazi za americkim snom. U suprotnom smeru idu samo begunci od zakona.
U Kinu se bezi samo iz Severne Koreje, istinskog pakla na zemlji.
Г. Катићу бојим се да ово не може да се оствари у демократији и у Европи. У демократији једна партија хоће овако а друга онако и сигурно би опозиција искористила незадовољство грађана због забране њима омиљених разонода. А Европљани би нас оптужили за фашизам због приче о здрављу нације, поредили би нас са Ираном због цензуре. Ко зна, можда би и санкције добили.
Културни препород може само у сувереној земљи којом не вршљају странци и њихове НВО.
Za Vladana – Kada bih znao za efikasniji metod uređivanja medija od kineskog, njega bih predložio. Da li Vi znate za takav metod?
Možete li mi reći gde ste našli podatak da bi većina Kineza rado živela u SAD? Kineze ništa ne sprečava da žive u SAD, a mnogi i žive ili ostaju posle studija.
Koliko sam razumeo, Vama se moj sterotipni opis SAD ne sviđa i ne mislite da je tačan jer kineski milijarderi kupuju nekretnine u SAD? Da li Vam je to ključni argument?
To nisu zapadni narativi, vec cinjenice. Medijska scena u Srbiji je ogavna bas kao sto ste je opisali. Problem je u necinjenju regulatornih tela i institucija uopste. Samo sam istakao da Kina nije svetao primer uredjenja medija iz razloga koje sam vec naveo. Sto se tice SAD, to je zemlja u kojoj bi vecina Kineza rado zivela, ali je to privilegija malobrojnih tajkuna koji kupuju nekretnine na Petoj Aveniji na Manhattnu.
Za Vladana – Bojim se da previše pažnje posvećujete zapadnim narativima. Sve što ste naveli je klasičan propagandistički stereotip gde se određeni problemi vade iz konteksta, pa onda naduvavaju. Kina je otvorena zemlja, nije Istočna Nemačka, pa Kinezi, ako im se ne dopada u Kini, mogu da iz opisanog pakla odu. Nisam primetio egzodus.
Metodološki ekvivalent Vašem kineskom komentaru za SAD je otprilike ovakav – SAD su istrebile Indijance, mučile su i muče crnce i ubijaju ih svako malo, bedno plaćaju Hisaponse, ubijaju se po školama, drogiraju se, prisluškuje sve i svakoga i razaraju po svetu gde god stignu, pa i kod nas. Da li se slažete sa ovim opisom SAD?
Невероватна је привилегија могућности да се каже шта се мисли и осећа, и то са релативном слободом да се то уради прецизно. То што ову могућност чини невероватном је стање савременог друштва, као и историјски трендови.
У том контексту, трагедија и забрињавајућа стање о коме говорите је резултат мање-више дизајна. Дизајн је то оних западних центара моћи, који контролишу и државе. Држава у Србији, као и на Западу, и у Русији, активно генерално ради на погоршавању здравља грађана. Тако, по захтеву центара моћи, није за неверовати да ће држава уложити специјални напор да погорша психолошко стање младежи.
Друга страна државе, неки њен мањи, савестан и способан део, ако још постоји, ће можда реаговати позитивно на Ваш апел, и успети да нешто учини. Није јасно колико би се њен напор исплатио, с обзиром на искуства сличних групи људи и скорашњој историји. И није јасно да ли није боље напоре и добру вољу уложити у неке друге врсте акција, у ван-државној режији.
Држава модерног доба је свакако показала величанствене резултате у побољшању људског стања. То указује на њен велики потенцијал.
Пад квалитета администрације у малтене свакој држави на свету, је указао на један други феномен, који је филозоф Иван Илић уочио пре пола века : свака институција постаје корумпирана неумитно, неповратно,и свака институција постаје корумпирана брзо. С тим у виду, Илић је основао школу, и десетак година касније ју је расформирао, планирано, и потпуно. Тај његов пример можда указује на начин решавања друштвених проблема у даљој будућности.
С друге стране, будућност која нам непосредно следи је стицање апсолутне моћи неких финансијских центара, моћи која корумпира апсолутно, и све оно што се из тога да наслутити. Данашње недаће младежи су тек нежна увертира за оно очигледна кретања доносе.
Трагедија коју сте поменули: Nedavno se dogodilo samoubistvo mlade devojke koje je najverovatnije prouzrokovano zlostavljanjem koje je trpela na društvenim mrežama. Ovaj ekstremni slučaj samo je vrh ledenog brega.
Злостављање, малициозни притисци на младе и децу, и с тиме везане психопатологије младежи су присутни у безмало свим друштвеним срединама савременог света, – али теренски антрополози последњих деценија су уочили да су они потпуно. одсутни у неким од најпримитивнијих друштава, као што су она у дивљини Намибије. Главне црте тих друштава су : мала величина заједница, њихови чести међусобни сусрети са комуникацијом лице-у-лице, и слобода могућности појединца да пређе из једне од тих заједница у другу.
Све је то вероватно могуће имплементирати у условима високо развијене технологије, … али технологије структурисане тако да би онемогућивала централизацију моћи с којом би се забрањивало било шта милионским масама, и тиме се оне третирале као мала деца, одржавајући „незрелост“ нације коју редовно помињете.
Navodjenje Kine kao uzora u uredjivanju medijskih i internet sadrzaja je problematicno i licno mi je tesko da poverujem da covek takve erudicije i ugleda kao sto je g. Katic to previdja. Kina je sinonim za cenzuru i gusenje licnih sloboda, pretnja svetskom miru zbog hegemonisticke politike prema Tajvanu, Hong Kongu, na svojoj teritoriji ima logore sa hiljadama zatocenih Ujgura. Mozda je kao globalna ekonomska sila vazan geopoliticki igrac , ali tesko da moze bilo kome da bude uzor u tom smislu.
@Nebojša Katić – Ako nacija želi da preživi i ostane normalna, prvi korak bi morao biti vezan za regulisanje medijske i internet sfere ali ne na način kako to rade sterilna i politizovana regulatorna tela.
Овај осврт на нашу збиљу је заиста алармантан, и позива да реагују политичари на регулаторна тела.
Међутим, чини ми се да сте нехотично заборавили да наведете ону кључну институцију која је о свом племену бринула и водила га вековима.
О овим проблемима требала би као прва да проговори СПЦ јер њој је по Божијој вољи примарна душа овог народа. Ако народ изгуби колективни осећај заједништва, што нас чини народом, губи и идентитет.
И друго народ има највише поверења управо у СПЦ и њене пастире.
Ипак усуђујем се рећи да се од ислама може нешто и научити.
Данас се јасно уочава дистанца у односима традиционалног следбеника Мухамеда према либералним изазовима запада.
Сетимо се само наших прабака које су цели живот биле убрађене и наших бркатих прађедова са капом на глави.
Док ми данас, навелико попримамо чаролијске одлике шљаштећег гламура материјализма у замену за губитак традиционалног идентитета.
Ево једне незаборавне проповеде Аве Јустина
Сретни Вам долазећи празници
Sto se tice zatvaranja medija,nisam neki optimista.Ovi i ovakvi mediji su jedni od glavnih stubova,kako bivse,tako(ili jos i vise) ove vlasti.Ne bih da hulim na Boga,ali se svi secamo ko je bio na celu Saveta REMa,kada su uvodjeni rijaliti programi i slicni sadrzaji…
Odlican tekst,kao i uvek.Samo bih dodao jos neke primere naseg pogresnog ponasanja.Evo,u dva dana smo izgubili sedmoro vrlo mladih ljudi u saobracajkama.Mislim da su tu pre svega roditelji krivi.Koliko puta smo mogli cuti kako se ponosni otac hvali kako njegov sincic ,redje cerka,vec sa 14-15 godina vozi automobil.Pa se klinci hvale medju sobom ko moze vise da popije ili ko brze vozi(cesto i bez dozvole).Drugi primer je da se svake godine utopi u rekama i jezerima desetak i vise ljudi i dece,jer ne znaju da plivaju.Za vreme SFRJ,mi smo u sestom razredu morali da idemo na bazen.i ko nije znao da pliva,cele godine je isao u skolu plivanja.Sada je to nezamislivo,iako to nije previse skupo.
Praktično bi predizborni programi trebali da ponude rešenja za očuvanje psihičkog zdravlja i valjanog obrazovnja, očuvanje energetskog sistema, očuvanje zemlje (danas iskopine a sutra skladišta otpada iz nuklearnih centrala) kao i za očuvanje nacionalne valute kao garanta razvoja.
Sve to trebaju da reše tipovi koji bi da sede u skupštini za platu od koje ne može da se kupi stan i živi u Beogradu a pritom da voze crne audije i izdržavaju ljubavnice.
Eh…
Inače, ne bih, nikad, odbacio klasičnu umetnost jer je u mom slučaju bila odveć spremna za najteža pitanja koja su me zadesila. Ko je tu koga pronašao, nije mnogo važno. Ona jeste utočište ali i izvor snage bez koje čovek ne može da se pomiri sa svetom i opstane među ljudima tj. da se kupa u prljavoj vodi što bi rekao F. Niče. Tek pomireni sa svetom, možemo da ostvarimo Dobro što je ujedno i prvi korak u postavljanju granica prema zlu na koje ste ukazali.