Kategorije
- Beogradska razglednica (9)
- Domaća ekonomija (206)
- Društvo (100)
- Forum 2015 (1)
- Forum 2016 (1)
- Forum 2017 (1)
- Forum 2019 (1)
- Forum 2020/1 (1)
- Forum 2020/2 (1)
- Forum 2021 (1)
- In English (7)
- Intervjui i javni nastupi (83)
- Kritika mojih tekstova (29)
- Medjunarodna ekonomija (129)
- Uncategorized (13)
Arhive
Skorašnji komentari
Dejan na Moj intervju dat za Catenu Mun… Pera Kojot na Forum 2021/2022 Gane na Forum 2021/2022 Gane na Forum 2021/2022 Pera Kojot na Forum 2021/2022 Gane na Forum 2021/2022 Bojan na Forum 2021/2022 Михаило na RTS1 – OKO 21/4/2023. –… Бојан 2 na Forum 2021/2022 Gane na Forum 2021/2022 Бојан 2 na Forum 2021/2022 Gane na Forum 2021/2022 Бојан 2 na Forum 2021/2022 Бојан 2 na Forum 2021/2022 Gane na Forum 2021/2022
-
Prati
Pratite
Already have a WordPress.com account? Log in now.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
„Ako ja vas platim debelo da radite u mom interesu, koja je svrha vašeg vrhunskog obrazovanja, kompetencija? Da bolje zamažete oči vašim sunarodnicima, sugradjanima?!?“
– najbolji primer je Elon Musk i njegov „Truck“ – na prezentaciji se hvalio kako je zaposlio preko 200 najboljih stručnjaka iz različitih oblasti kako bi za njega (derište!) napravili kamion (koji bukvalno izgleda kao dečiji crtež).
Dakle on je svojim novcem angažovao 200 stručnjaka da ispune njegov dečački san! Pogledajte: https://www.youtube.com/watch?v=464puoD09dM
Interesantno je primetiti da zapadne demokratije nisu autokratije.
Njihove glavne partije uopšte nisu upravljane od strane oligarhije. Vlade su im slobodan izraz narodne volje.
Интересантна емисија. Оно где се не бих сложио са г. Катићем је дијагноза лошег стања у руској економији. У Путиновој ери тешко се може говорити о неолибералном моделу економије. Русија је пре свега аутократија и то аутократија чија економија је неуспешна. Са друге стране имамо Кину која је такође аутократија, али чији економски модел је далеко успешнији од руског.
@Ivan K
Ako ja vas platim debelo da radite u mom interesu, koja je svrha vašeg vrhunskog obrazovanja, kompetencija? Da bolje zamažete oči vašim sunarodnicima, sugradjanima?!?
Cenim da smo ove dve zablude debelo osetili na svojoj koži, Rusi tek, tako da mi nije jasno kako se setiste obrazovanje i kompetenost kao bitnih parametara jedne elite. To je šarena laža globalizma, laž koja se vekovima nameće običnim ljudima, ono o čemu je Arčibald Rajs pisao o nama.
A da nije sve tako crno samo kod nas i Rusa na tu temu… Kako se u Americi desio sunovrat banaka sa svim tim elitno obrazovanim, kompetentnim ljudima?
Biće da je do sistema.
Poštovani gospodine Katiću,
Ovo je prevod (gotovo celog) govora Noama Čomskog o ukrajinskoj krizi. Verujem da će i Vama i Vašim čitaocima biti veoma zanimljiv. Inač,e može se pogledati ovde: https://www.youtube.com/watch?v=n2tTFqRtVkA&t=1575s
Pozdrav svima!
Govor Noama Čomskog na seminaru „Ukrajina: Pregovaračko rešenje. Zajednička bezbednost”
Daleko najvažnije pitanje sa kojim se suočavamo glasi: šta treba da uradimo da bismo zaustavili nasilje, olakšali bedu i sprečili katastrofu koja nam preti .
Pokušaću da pružim odgovor, ali pre toga bi možda bilo korisno posvetiti nekoliko reči raščišćavanju terena. Jedan iskaz koji bi morao biti izlišan ali to nažalost nije, tiče se temeljnih moralnih principa i glasi ovako: energiju i pažnju treba usmeriti tamo gde možemo učiniti najviše dobra. U oblasti međunarodnih odnosa to obično znači usredsrediti pažnju na delovanje naše sopstvene države. Ovo je posebno tačno u (manje ili više) demokratskim društvima, u kojima građani imaju određenu ulogu u odlučivanju.
Reći da ono što uistinu činimo nije u skladu sa ovim elementarnim moralnim principom značilo bi u najmanju ruku jako ublažiti iskaz.
Ima jedna opaska koja pripisuje se Gandiju: kad su ga pitali šta misli o zapadnoj civilizaciji, njegov odgovor bio je, “mislim da bi to bila dobra ideja”. Nažalost, isto bismo mogli reći i za međunarodno pravo. Bila bi to dobra ideja, kada bi države bile zainteresovane za nju.
Najuticajnija država danas, bez ikakve sumnje su Sjedinjene Američke Države. One su uspostavile dominaciju globalnim društvom posle Drugog svetskog rata, zamenivši na tome poslu Veliku Britaniju i Francusku. Ne treba mnogo da nas čudi činjenica da su SAD prihvatile i politiku svojih prethodnika – potpuni prezir prema međunarodnom pravu, kako na rečima tako i na delu, u kombinaciji sa naduvenim hvalisanjem zbog sopstvene izuzetnosti.
…
Zvonki iskazi o svetosti međunarodnog prava koje povremeno čujemo zapravo se upotrebljavaju kao oružje za napad na neprijatelje zbog njihovih zločina. Oni koji koriste takve iskaze vode se principima koje je još u Staroj Grčkoj ustanovila Atina, kada je uspostavljala dominaciju nad stanovnicima ostrva Melos: pokorite se, inače …
Moralni principi i pravo su nebitni. “Jaki rade ono što mogu, a slabi pate onoliko koliko moraju.”Tako je Tacit je sažeo osnovni princip vladavine. I to je ono na šta se u praksi svodi međunarodno pravo. No, ovo ne znači da mi treba da zanemarimo moral i zakone onako kako je to nekad činila Atina i kao što to danas čine njeni podražavaoci. Moralne i zakonske norme mogu biti od koristi onima koji se bore protiv zločina koje čini država, mogu se koristiti u obrazovne svrhe i kao smernice za rad na stvaranju jednog boljeg sveta, sveta sasvim drugačiji od ovog u kome danas živimo.
Ali, okrenimo se sada ovom današnjem svetu. Na žalost, sasvim je lako ispričati čitav niz savremenih horor priča. U svakom pojedinačnom slučaju, ključno pitanje je: šta možemo učiniti da okončamo užase, ili ih barem ublažimo? Sledeće pitanje na koje valja odgovoriti jeste, kako je nastala određena situacija i šta iz toga možemo naučiti?
Jedan zaista zastrašujući primer je Avganistan. Bukvalno milioni ljudi se suočavaju sa glađu. Ogromna tragedija. Na tržištu ima hrane, ali bez mogućnosti da pristupe bankama, ljudi koji nemaju dovoljno novca moraju da gledaju kako njihova deca gladuju. Šta možemo da uradimo povodom toga?To nije nikakva tajna. Potrebno je vršiti pritisak na vladu Sjedinjenih Država da oslobodi sredstva Avganistana. Ta susredstva zarobljena u Njujorškim bankama, kako bi siromašni Avganistanci bili kažnjeni jer su se usudili da pruže otpor u 20-godišnjem ratu koji im je Vašingtom nametnuo. Izgovori zvaničnika su istinski sramni. Rečeno je da Sjedinjene Države moraju da uskrate sredstva izgladnelim Avganistancima u slučaju da Američki građani zatraže reparacije za zločine počinjene 11.septembra. Zločine za koje Avganistanci nisu nimalo odgovorni.
…
Postoji mnogo toga što možemo da uradimo i ima mnogo lekcija koje možemo da naučimo, ako se oslobodimo pritiska moćnih zapadnih propagandnih sistema i potrudimo se da sagledamo činjenice.
Okrenimo se sada drugom primeru, onome što Ujedinjene nacije opisuju kao najtežu svetsku humanitarnu krizu. Jemen. Prema zvaničnm podacima, broj umrlih prošle godine dostigao je 370 hiljada. Stvarni broj žrtava rata niko ne zna. Gotovo uništena zemlja sada se suočava sa masovnom glađu stanovništva. Saudijska Arabija, glavni krivac za sve vreme sukoba, pojačala je blokadu jedine luke u Jemenu koja se može koristiti za uvoz hrane i goriva. Ujedinjene nacije izdaju upozorenja da se stotine hiljada dece suočava sa neminovnom glađu. Ova upozorenja ponavljaju i američki stručnjaci. Najuticajniji od njih, Brus Ridel iz Instituta Brookings, bio je glavni analitičar CIA-e za Bliski istok u vreme mandata četvorice američkih predsednika. Ridel tvrdi da saudijsku ofanzivu treba istraživati kao ratni zločin, a isto može da važi i za one koji tu ofanzivu sprovode. Postoji li nešto što mi Amerikanci možemo učiniti? Da. Sve. Vazdušne snage Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata ne mogu da funkcionišu bez američkih aviona, obuke, obaveštajnih podataka, rezervnih delova. Sve to bi se moglo zaustaviti. Pa čak i bez svega toga – i samo naređenje poslato iz Sjedinjenih Država spaslo bi stotine hiljada dece neposredne opasnosti od smrti od gladi. Velika Britanija učestvuje u ovom zločinu zajedno sa drugim zapadnim silama, ali Sjedinjene Države su nesporni lider.
…
Nije teško nastaviti. Uzmite najveći svetski zatvor pod otvorenim nebom, onaj u Gazi, gde dva miliona ljudi (od kojih su polovina deca) žive pod uslovima koje njihov zatvorski čuvar naziva „dijetom“. Imaju dovoljno da prežive ( jer masovni genocid ne bi izgledao lepo) ali nemaju ništa više od toga. Imaju vrlo malo vode za piće. Kanalizaciona i elektrana mreža su uništene uzastopnim napadima u kojima napadači ne štede ni bolnice, ni domove ljudi, civilno stanovništvo uopšte. Sve bez ikakvog stvarnog opravdanja… Periodične demonstracije nasilja služe da upozore zatvorenike da ne podižu glave. Međunarodni stručnjaci predviđaju da će taj zatvor uskoro biti doslovno nemoguć za život.
Stvari su nešto bolje u drugim delovima nelegalno okupiranih teritorija, gde Palestinci ne samo da su podvrgnuti svakodnevnom teroru od strane doseljenika u vojnim uniformama, već bivaju prisiljeni da napuste svoja razorena sela kako bi ostavili prostor za dalje ilegalno naseljavanje. Niko čak više ni ne govori o aneksiji sirijske Golanske visoravni, ili o uveliko proširenom takozvanom Jerusalimu,koji je sada zvanično prihvaćen od strane Trampove administracije, uprkos strogim odredbama Saveta bezbednosti. Ista administracija je odobrila i marokansku okupaciju Zapadne Sahare, kršeći naredbe Saveta bezbednosti i Međunarodnog suda pravde.
Posle ovoga, izgleda sasvim prirodno da se, dok mi danas razgovaramo, održava susret Izraela, Maroka i ubilačkih arapskih diktatura. Taj susret se slavi kao divan korak ka miru i pravdi, koji je ostvaren zahvaljujući dobronamernosti SAD. Možemo li nešto da uradimo povodom ovoga? Nema potrebe da komentarišem. Možemo li nešto naučiti iz toga? To nije preterano teško.
Lako bismo mogli da nastavimo, ali hajde da ostavimo tu dugačku listu užasavajućih priča po strani i da se okrenemo onome što je danas za nas najveća briga, i to sa dobrim razlogom.
Zločinačka ruska invazija na Ukrajinu se po karakteru, ako ne i po obimu, svrstava uz bok nekim velikim ratnim zločinima, kakav su su američko- britanska invazija na Irak, invazija Hitlera i Staljina na Poljsku i druge mračne epizode moderne istorije. Neposredni zadatak je da se okončaju zločini koji razaraju Ukrajinu. Ako imalo brinu za sudbinu ukrajinskih žrtava, ono što SAD moraju da urade jeste da pristanu da učestvuju u diplomatskim naporima da se napad okonča i da iznesu konstruktivan program koji će olakšati završetak sukoba. Mora se vršiti pritisak da SAD to učine.
Kako bi izgledao taj konstruktivan program, opšte je poznato.
Njegov primarni element je neutralnost za Ukrajinu – nema članstva u prema Rusiji neprijateljskom vojnom savezu, nema postavljanja naoružanja usmerenog ka Rusiji, nema vojnih manevara sa neprijateljskim vojnim snagama. Dakle, status kakav danas ima Meksiko, bolje reći cela zapadna hemisfera. Te države ne mogu da se pridruže vojnom savezu kojim upravljaju Kinezi, nemaju pravo da postave kinesko oružje usmereno na Sjedinjene Države na njihovim granicama, ne mogu da izvode vojne manevre sa Narodnooslobodilačkom vojskom Kine.
Ukratko, nekakav konstruktivan program bi bio upravo suprotan sadašnjoj zvaničnoj politici SAD. Ta politika je formulisana u važnoj zajedničkoj izjavi o strateškom partnerstvu SAD i Ukrajine, koju je Bela kuća potpisala 1. septembra 2021. Ovaj izuzetno važan dokument je sklonjen od očiju javnosti u Sjedinjenim Državama, a pretpostavljam i u drugim zemljama.
U tom dokumentu je snažno naglašeno da Ukrajina mora biti slobodna da se pridruži NATO-u. Opravdavajući ovakav stav Vašington koristi svoj stari narativ o “svetosti suvereniteta”, ali ovo poziranje izaziva podsmeh u civilizovanim krugovima, a posebno na globalnom jugu, koji iz sopstvenog gorkog iskustva zna da su Sjedinjene Američke Države svetski šampion u preziranju suvereniteta drugih zemalja. No, hajde da nastavimo sa tom zajedničkom izjavom. Citiram, ovo su reči: “uobličen je strateški odbrambeni okvir koji stvara osnovu za unapređenje strateške odbrambene i bezbednosne saradnje SAD i Ukrajine, obezbeđujući Ukrajini napredno protivtenkovsko i drugo oružje, zajedno sa bogatim programom obuke i vežbi u održavanju statusa Ukrajine kao partnera NATO sa proširenim mogućnostima.”
Ovo je potpisano prošlog septembra. Ovim šokantnim dokumentom, koji nije javan (zapravo, on jeste javno dostupan, samo što javnost o njemu nije obaveštena) ovim dokumentom nastavlja se i proširuje prezrivo odbacivanje ruske zabrinutostiod strane Vašingtona, zabrinutosti koje traje još od kada je Bil Klinton 1998. prekršio čvrsto obećanje predsednika Džordža H. Buša da neće proširiti NATO na istok.Ta odluka izazvala je snažno protivljenje visokih diplomata poput Džordža Kenana, Henrija Kisindžera, ambasadora Džeka Metloka, direktora CIA Vilijama Bernsa i mnogih drugih. Zbog te odluke ministar odbrane Vilijam Peri je umalo podneo ostavku u znak protesta, a pridružio mu se i veliki broj zvaničnika koji su jasno videli i razumeli situaciju.
Ovome naravno treba dodati niz agresivnih akcija Klintona i njegovih naslednika koji su direktno izazvali zabrinutost Rusije: Srbija, Irak, Libija i nekoliko zločina manjeg obima.A svi su bili sprovedeni tako da izazovu najveće moguće poniženje Rusije.
Budući da je bilo dosta prikrivanja činjenica u vezi sa obećanjima Buša i Bejkera datim Gorbačovu, možda je bi bilo korisno navesti tačnu formulaciju, koju nalazimo u sasvim pouzdanom Arhivu nacionalne bezbednosti. Navodim iz originalnih dokumenata:
“Državni sekretar Džejms Bejker složio se sa izjavom Gorbačova koja je bila odgovor na uveravanja da je proširenje NATO-a neprihvatljivo” .
Bejker je uveravao Gorbačova, citiram: „ni predsednik ni ja nemamo nameru da izvučemo bilo kakve jednostrane prednosti iz procesa koji se u ovom trenutku odvijaju. Amerikanci shvataju da je ne samo za Sovjetski Savez već i za druge evropske zemlje važno da dobiju garancije da, ako Sjedinjene Države zadrže svoje prisustvo u Nemačkoj, u okviru NATO-a, sadašnja vojna jurisdikcija NATO-a neće ni za pedalj biti proširena u istočnom pravcu.”
Bez uslovljavanja, bez dvosmislenosti, bez bilo kakvih pretpostavki – direktno i jasno.
Vratimo se na septembar 2021. i zajedničku izjavu – bila je, naravno veoma zapaljiva. Možda je to bio faktor koji je naveo Putina da pojača svoju godišnju mobilizaciju snaga na ukrajinskoj granici, u pokušaju da privuče pažnju i izazove zabrinutost među zapadnim bezbednosnim strukturama. Ovoga puta došlo je do eskalacije u direktnu zločinačku agresiju.
Sad, osnovni element konstruktivnog programa kojim bi se mogla rešiti ova kriza je neutralnost Ukrajine. Zelinski ju je zapravo ponudio, ali ga u tome nisu podržale Sjedinjene Države. To je dobro poznato svim stranama.
Da li bi diplomatski napori mogli uspeti, ne možemo znati dok im se ne pruži prilika. Za sada, Sjedinjene Države, podržane od saveznika, odbijaju čak i da pokušaju. A prepuštaju Ukrajince strašnoj sudbini.
Možemo samo da nagađamo o motivima zbog kojih je to učinio, ali važno je priznati da je Putin pružio Vašingtonu jedan veličanstven poklon. Gurnuo je Evropu duboko u džep Vašingtona.
To je bilo najvažnije pitanje u globalnim odnosima od vremena Drugog svetskog rata. Tokom hladnog rata Evropa je imala izbor – da li da pristane da bude potčinjena Sjedinjenim Državama u okviru atlantističkog NATO-saveza, ili da sledi viziju zajedničkog evropskog doma, od Atlantika do Urala, ili čak i od Lisabona do Vladivostoka, ne pripadajući ni jednom vojnom savezu.
Tako bi Evropa postala tzv.“treća sila”, nezavisni akter u svetskim poslovima. Taj predlog iznosio je Šarlde Gol, on je implicitno bio prisutan u okviru ostpolitik Vilija Branta, a veoma jasno izražen od strane Mihaila Gorbačova, posle raspada Sovjetskog Saveza. Sjedinjene Države su, naravno, bile oštro protiv i to često na jedan veoma poučan način.
Pomenuću jedan veoma interesantan slučaj: Pre 50 godina, Sjedinjene Američke Države si pripremale vojni udar koji je srušio parlamentarnu demokratiju u Čileu i uspostavio opaki Pinočeov režim. Glavni arhitekta zločina bio je Henri Kisindžer. On je svojim rečima objasnio da je postojala opasnost bi virus demokratskih društvenih reformi pod Aljendeom mogao da se pokaže zaraznim, i da stigne čak do Španije i Italije, koje su tada bile “ugrožene” reformističkim levičarskim inicijativama. Takva razmatranja su bila vodeći princip američke spoljne politike, a isto je važilo i za prethodne imperije i pokolje koje su one izvodile. Ustvari, taj princip seže unazad sve do starogrčke Atine. Njen sukob sa Melosom je bio motivisan sličnom zabrinutošću da bi nezavisnost toga ostrva mogla proširiti želju za nezavisnošću na druga grčka ostrva. To je jedan od najvažnijih principa u svetskim poslovima.
Pa, Putin je sada odložio na dugi rok sve izglede za uspostavljanje Evrope nezavisne od američkog uticaja.
To je neizmeran dar američkoj imperijalnoj politici. Može biti da je Vašington sasvim zadovoljan time kako se odvijaju zločini u Ukrajini. Možda, kao što je nedavno sa vrha sugerisano(nedavno je to učinila i Hilari Klinton) možda postoje izgledi da se i tamo podrži pobuna u avganistanskom stilu, pobuna koja je opustošila Avganistan i istovremeno ometala ruske napore da se povuku odatle, što su oni pokušavali da urade još u ranoj fazi rata, kako pokazuju objavljeni ruski arhivi. A takođe je doprinela i raspadu Sovjetskog Saveza.
Inače, zasluge što je isprovocirao Rusiju da izvrši invaziju na Avganistan javno je preuzeo Karterov savetnik za nacionalnu bezbednost, Zbignjev Bžežinski, poznati strateški analitičar.On je objasnio da je sudbina miliona Avganistanaca beznačajna u poređenju sa rušenjem globalnog neprijatelja. Možda se to odnosi i na sudbinu miliona Ukrajinaca. Vredelo bi o tome razmisliti.
Da se vratimo na glavna pitanja. Postoji li nešto što možemo da uradimo da okončamo pokolj? Da li postoje lekcije koje možemo naučiti?
Čini se jasnim da je odgovor na oba pitanja glasno i jasno – da.
Osim užasa koji bi trebalo da se svakodnevno prikazuju na naslovnim stranama, a prikazuju se samo onda kada je za njih odgovoran zvanični neprijatelj, osim ovih užasa, u toku su i neki daleko sumorniji događaji. Neki se već odvijaju, neki su previše blizu da bismo se mogli osećati bezbednim. Već je u toku oštar preokret u naporima da se smanji upotreba fosilnih goriva. Ako se tako nastavi, to će značiti bukvalno smrtnu presudu.
Euforija u centralama velikih proizvođača nafte prevazilazi čak i nesputanu radost u kancelarijama proizvođača oružja!
Proizvođači fosilnih goriva sada su slobodni od nasrtaja blesavih boraca za zaštitu životne sredine. Oni sada zahtevaju da budu voljeni, da ih prigrlimo kako kažu, kao spasioce civilizacije. Sada su ovlašćeni da jurnu napred, dok ne unište izglede za organizovani ljudski život na zemlji. Da i ne govorimo o ogromnom broju životinjskih vrsta koje uništavamo prestajući da vodimo brigu o njima.
Sve se ovo dešava u trenutku kada smo dobili najstrašniju analizu do sada od IPPC-a, međunarodne agencije koja prati klimu. Oni su, u svojoj avgustovskoj prezentaciji, upozorili da moramo odmah smanjiti upotrebu fosilna goriva, a zatim je značajno smanjivati svake godine, ako se nadamo da ćemo izbeći nepovratne prelomne tačke, od kojih nismo daleko.
Ni nekakav zli demon ne bi mogao da prizvati ovakav sklop događaja. S jedne strane, čine se ogromni napori da se poveća upotreba fosilnih goriva, da se spase civilizacija. Sa druge strane stoji saznanje da se upotreba fosilnih goriva mora bez odlaganja smanjiti, da bismo se spasili od nezamislive katastrofe. To je trenutna situacija.
I to nije sve. Ukrajinska kriza preti nuklearnim ratom, koji bi u suštini bio – poslednji rat, rat kome ništa ne može izbeći.
Zemlja koja započne prvi udar biće uništena, do nivoa gde će srećnici biti oni koji budu umrli brzo.
A to nije tek nekakva daleka mogućnost. Putin je već izdao nuklearnu uzbunu, verovatno simboličnu, ali ne znamo dokle bi to moglo da dovede.
Važno je razumeti da Rusija ima veoma slab sistem upozorenja. Oslanja se na radar koji dopire samo do linije horizonta. Sjedinjene Države koriste satelitsku detekciju koja pruža upozorenja na prvi znak neposrednog napada. Ruski zvaničnici nemaju gotovo nikakvu mogućnost da budu upozoreni na napad, pa je verovatno da će preduzeti razorni protiv-udar, čak i u nekom nesrećnom slučaju.
Ti nesrećni slučajevi su se dešavali prečesto, a potpuno uništenje izbegnuto je samo ljudskom intervencijom.
Pretnja je postala daleko gora od kada je Trampova razorna administracija poništila sporazum Regana i Gorbačova o uklanjanju raketa srednjeg i kratkog dometa.Posle toga su nuklearni projektili postavljeni na nekoliko minuta leta od Moskve, duž ruskih granica, na koje je NATO izašao nakon proširenja izvedenog od strane Klintona i njegovih naslednika. Slične posledice imalo je i raskidanje Sporazuma o ograničavanju antibalističkih raketnih sistema, od strane predsednika Džordža W. Buša.
Prema anketama, više od trećine Amerikanaca se zalaže za, citiram:“preduzimanje vojne akcije u Ukrajini, čak i ako time rizikujemo nuklearni sukob sa Rusijom”. To znači da više od trećine Amerikanaca ni najmanje ne razume šta znači nuklearni sukob. Slušaju “herojske” izjave u Kongresu i medijima, o uspostavljanju zone zabranjenog leta. Pentagon je do sada tome uspevao da se odupre, shvatajući da bi to zahtevalo uništavanje protivvazdušnih oruđa unutar Rusije, što bi vrlo verovatno prešlo u završni rat.
Na stranu ovakve ludosti. Svima sa funkcionalnim mozgom je očigledno da će, hteli mi to ili ne, Putinu morati da se ponudi neka vrsta izlaza, ako nas imalo zanima sudbina Ukrajinaca i sudbina sveta. Nažalost, smelo i bezumno imitiranje Vinstona Čerčila izgleda privlačnije od brige za žrtve u Ukrajini i šire.
Šta možemo da uradimo? Jedina opcija je predani rad. Obrazovanje, organizovanje pažljivo osmišljenih akcija kojima će se dočarati dramatičnost pretnji i tako sticati podrška. To nije jednostavan zadatak, ali je neophodan za opstanak.
Како је већ речено, многе геополитичке одлуке на Западу се доносе емотивно.
Једна таква емоција је мржња према Русији. Али, потези који се вуку имају мале шансе да Русију униште, или изолују, или да створе раздор између Русије и Кине. Уместо тога, ти потези пре изгледа да омогућавају психолошку компензацију за ту немоћ путем испуњавања других страсти :
1. страсти Запада да се пролива крв Руса и уопште народа истока
2. страсти владајуће класе САД за потпуном контролом над земљама у њиховој сфери
3. страсти владајуће класе Запада за потпуном доминацијом над обичним људима Запада
…
Није ми јасно како је могуће да је главни проблем руске економије некомпетенција њене економске елите. Та елита је стекла дипломе пре најезде неолиберализма, и то на врхунским универзитетима. И ако је совјетско образовање у економији било лоше, тешко је поверовати да је било много горе од таквог образовања у Кини или Вијетнаму, земљама које могу да Русији служе као економски узори.
.
Postovani g.Katicu bilo Vas je milina slusati,kao i uvek.Samo da napomenem da je i moje misljenje da je ,dugorocno,Kina najveci dobitnik ovog rata.Evo vesti da Rusija prodaje Kini ulje koksa uz veliku popust,Rusija je i Indiji ponudila veliki popust na naftu.Slazem se sa Vama da je najveca opasnost,sama ruska ekonomska elita.Uostalom,kada se krene u ovakav rat,i sankcije moraju da se ukalkulisu u njegovu cenu.Pravi primer kako se ponasa u situaciji sankcija,pruzila je Rodezija( prva drzava kojoj su UN uvele ekonomske sankcije).Za one koji ne znaju,za vreme vladavine premijera Iana Daglasa Smita( mog omiljenog drzavnika 20.veka),Rodezija je i pod sankcijama bila jedna prosperitetna i uredjena drzava.Na zalost,kako danas izgleda Zimbabve,svi znamo…
Ауторитет коме америчка јавност верује,
Џон Џозеф Миршајмер је амерички политиколог и стручњак за међународне односе, који припада реалистичкој школи мишљења.
Извод из недавног интервјуа;
Шта мислите, каква би сада требало да буде политика УСА у Украјини, и шта Вас брине кад кажете, да лоше радимо што ће поткопати нашу политику у будуће?
Одговор;
Требало би да се ослободимо Европе да бисмо се суочили са Кином на одговорнији начин, то је прво. И, друго, требало би да радимо ударнички на стварању пријатељских односа са Русима. Руси су део наше балансирајуће коалиције против Кине. Ако живите у свету у коме постоје три велике силе — Кина, Русија и Сједињене Државе — и једна од тих великих сила, Кина, је равноправни конкурент, оно што желите да урадите ако сте Сједињене Државе је да имате Русију на вашој страни садашње историје. Уместо тога, оно што смо урадили са нашом глупом политиком у источној Европи је отерало Русе у загрљај Кинеза. Ово је кршење основног глобалног политичког принципа – Политике равнотеже снага.
П.С:
Слично је и Кисинџер саветовао.
@Bojan
Na temu „satanista“ (ili „guštera“ kako ih David Icke naziva) u pitanju su PSIHOPATE!
Andžej M. Lobačevski je u svojoj knjizi „Politička ponerologija“ („Political Ponerology: A Science on the Nature of Evil Adjusted for Political Purposes“ Andrzej Łobaczewski) odlično opisao kako nam se dešava (nama koji nismo psihopate) to da nas psihopate predvode i vode, kroz istoriju, vekovima.
Interesantno je da smo imali svakakve borbe u ljudskom društvu ali nikada, koliko je meni poznato, se nije vodio „rat“ protiv psihopata.
Осврнуо бих се на два момента из емисије. Први, када је г. Зечевић објашњавао примамљивост ЕУ за Украјину, и други, када је коментарисано о биједној позицији у погледу независне спољне политике и одлучивања у ЕУ. Мени та два момента стоје у контрадикцији. Шта је то примамљиво у ЕУ? Примамљива је само замишљена пропагандна слика о земљи благодати, поретка и благостања, коју можемо да гледамо, али као из приче о дуги, не можемо никако да је достигнемо. Ова маштарија коју је тешко формално дефинисати, слично као и европске вриједности, полако постаје животна одредница више генерација Балканаца који живе у и ван оквира ЕУ система. Суштински, прођоше животи маштајући о ЕУ и слушајући празна обећања а да се локално ништа значајније не унапређује – као да је зла вјештица из бајке зачарала народ.
Застрашујуће је како ЕУ у својој новијој историји (рецимо, 30ак год) није успјела да профилише своју аутентичну политику (у корист народа) и искочи из позиције прирепка САД или ко зна већ којих група које у позадини врше контролу. Забрињавајући је демократски дефицит и начин каналисања и доношења одлука у глави хидре. У ствари, тешко ми иде и да замислим који би се елементи те „аутентичне“ политике могли искристалисати, како би се до њих дошло и шта су то у ствари заједнички ЕУ интереси под чијом капом би могли стати Французи, Њемци, Италијани, Португалци, Мађари, Пољаци, Грци, Румуни, па са њима и Срби.
Интересантна је опаска г. Катића о сатанистима. Мени је изгледало као да се не шалите али не желите да улазите даље у тематику.
Nemam dovoljno proverenih informacija za sud, i da imam izbegao bih da sudim.
Evo dve stvari:
1. Najjača je ona sila koja nikad nije upotrebljena.
2. Ne možeš viteza da ubiješ a da on ne nastavi da živi i raste. Osim :
●Ako napadne slabijeg od sebe jer tu bitku gubi bez obzira pobedio ili izgubio.
●Ako postane bitanga.
@Sarajevo
Ja moram priznati da sam fasciniran kako mnogi Srbi zamišljaju ovaj rat, kao da ga nisu doživeli na svojoj koži.
Nema kod Rusa nikakve ležernosti, oni ratuju direktno protiv NATO pakta, Zapada, preko Ukrajinaca, i to znači mesece, možda i godine ratovanja. Kod Rusa ima svega pomalo, naivnosti prema bratskom narodu, nespobnosti elite (političke, finansijske, vojne), ratne tradicije i neiskustva sa novim trendovima u ratovanju. A onda u sve to ubacite realnost rata koja je skroz drugačija od vojnih vežbi u mirnodopskim uslovima.
Da li ste bi svesni da su Ukrajinci naoružavani 8 godina, da su im od početka rata pristigle milijarde vojne opreme, da je Ukrajinska vojska možda i najbrojnija armija u Evropi (ne najjača, ali sigurno među prvih 5 armija), da su Ukrajinci realno hrabri (zaluđeni pogrešnom ideologijom, ali hrabri) i da brane svoju zemlju.
Ruski početni plan jeste bio smislen, brzo osvajanje Kijeva, hapšenje političke elite, koliko je bio realan je nešto drugo. Meni nerealan obzirom na ciljeve Amerike kao .
Sad kad su se osvestili i prilagodili plan realnosti, Rusi idu kako znaju, gaze i melju, nažalost protiv svojih koji su podjednako spremni da ginu.
Moje lično mišljenje je da zbog početnih gubitaka, idu opreznije, svesni su kakva su sve oružja dobili ukrajinci i sad je cilj da ih „dave“ natenane uz nadu da će i evropljani da počnu da se dave u sopstvenom idiotizmu. Jer ovaj rat može sutra da stane samo kad bi EU priznala realnost sopstvene budućnosti. Nažalost, kad pogledate EU političare, vidite da tu nema nijednog državnika, već gomila tupavih birokrata sa masnim platama, bez grama mozga, znanja.
Takođe možete pogledati i šta Kina misli o mešanju Amerike po pitanju Tajvana i koju poruku ima za Ameriku: (https://www.youtube.com/watch?v=RQhJA0nhv3w)
Vredi pogledati i stav Kine po pitanju rata u Ukrajini, UNa i NATOa kroz prizmu NATO agresije na Jugoslaviju: „narod Srbije i Kine nikada ne može zaboraviti ovu NATO agresiju“ – (https://www.youtube.com/watch?v=ZG0IeTnkGNU)
Могу донекле да схватим „успаничено“ понашање Европе, али ми није јасно лежерно понашање Русије од почетка рата (бар на бојном пољу). Русија се понаша као да јој се не жури да заврши овај рат и да време ради за њих.
Poštovanje g. Katiću,
pre svega hvala Vam na mogućnosti da damo svoj komentar na Vaše izlaganje.
—
U 23min i 30min Radmila Nakarada i Nebojša Katić se pitaju „na koju stranu“ će Kina?
Ja mogu samo da citiram šta Kina kaže na „pritiske i ucene“ Amerike: „USA nam je dužna u krvi!“ Pogledajte šta poručuje Ministarstvo spoljnih poslova Kine Americi: (https://www.youtube.com/watch?v=I8LSHMp2xyA)
Москва је стари брод. А украјинске Нептун ракете не могу да потопе овај брод. Свакако је важан пропагандни моменат за Украјину.