Moj pogled na ostavku Borisa Džonsona iz malo drugačijeg ugla.
https://www.rts.rs/page/oko/ci/story/3317/svet/4889788/neslavan-kraj-borisa-dzonsona.html
Poslednji premijerski dani Borisa Džonsona prošli su u mučnim poniženjima i to je najupečatljiviji deo ove skandalozne sage. Šta se to događalo u Džonsonovoj glavi i kakav je to mentalni sklop koji nije u stanju da objektivizuje svoju poziciju i da bar minimalno zaštiti sopstveno dostojanstvo i dostojanstvo funkcije koju obavlja? Odakle potiče takva odvojenost od stvarnosti, prevelika čak i za ljude koji se bave politikom i često naginju sociopatiji? Ako se Džonsonove lične osobine ostave po strani, deo objašnjenja je vezan za klasnu strukturu britanskog društva i obrazovni sistem koji tu strukturu održava.
Mesto premijera Ujedinjenog Kraljevstva (UK) je pomalo ukleto mesto i Boris Džonson je već treći premijer u nizu koji nije uspeo da okonča svoj mandat. Dok su njegovi prethodnici, Dejvid Kameron i Tereza Mej, podneli ostavke zbog svojih pogrešnih procena i neuspeha vezanih za odnose s Evropskom unijom, razlog Džonsonovog odlaska je banalniji. On je morao da podnese ostavku zbog prečestog laganja u javnom prostoru. Reč ostavka nosi u sebi dignitet koga u Džonsonovom slučaju nije bilo – kako je uporno odbijao da se povuče, Džonson je morao da bude najuren s mesta premijera. Srećom po njega, demokratska politička teorija ne poznaje kategoriju „najurenosti“, tako da će i uz njegovo ime pisati da je podneo ostavku.
Džonsonova ostavka ponajviše liči na iznuđenu ostavku Margaret Tačer s kraja 1990. Popularnost „čelične lejdi“ bila je u velikom padu i pretilo je da Konzervativna stranka izgubi naredne izbore. Lideri stranke, zamoreni njenim vođstvom, prilično grubo su je poslali u političku penziju. Kako bi to rekli Hegel i Marks, istorija se ponavlja – prvi put kao tragedija, a potom kao farsa. Ako odlazak Tačerove baš i nije bila tragedija, odlazak Džonsona je svakako ličio na farsu.
Laganje u ime nedržavnog razloga
Podsećanja radi, Džonsonove muke su počele pre nekih sedam meseci kada se ispostavilo da su on i njegovi saradnici rutinski kršili stroge propise o kovid-karantinu kojih se pridržavala čak i kraljica. Džonson je prvo negirao da se to događalo, negirao da je o tome bilo šta znao, negirao da je u tome i sam učestvovao, da bi zatim pod „medijskim mukama“ sve priznao. Politički bonton je nalagao da Džonson još tada podnese ostavku ali je ukrajinska kriza, nekom majka a nekom maćeha, pomogla Džonsonu da još koji mesec ostane na vlasti.
Protestanti ispred britanskog parlamenta, 6. juna 2022.
Kap je prelila čašu pre par nedelja kada je Džonson na visoko partijsko mesto postavio čoveka koji ima istoriju seksualnih nasrtaja … na svoje muške kolege. Džonson je uporno uveravao javnost da o seksualnim prestupima svog saradnika nije znao ništa, da bi javnost ipak saznala kako je o tome bio davno obavešten i na to upozoren. Džonson se kasnije branio da je tu pikantnu informaciju, laku za zaboravljanje, naprosto smetnuo s uma. Pa, dešava se.
Poslednji premijerski dani Borisa Džonsona prošli su u mučnim poniženjima i to je najupečatljiviji deo ove skandalozne sage i povod za ovaj tekst. Bilo je neprijatno gledati kako se na jednom parlamentarnom odboru, dan pre podnošenja ostavke, poslanici obraćaju Džonsonu tonom koji je jedva prikrivao prezir. Konfuzan i tragično neubedljiv u svojim odgovorima, BoDžo je i tada uporno istrajavao u tvrdnji da neće podneti ostavku.
Šta se to događalo u Džonsonovoj glavi i kakav je to mentalni sklop koji nije u stanju da objektivizuje svoju poziciju i da bar minimalno zaštiti sopstveno dostojanstvo i dostojanstvo funkcije koju obavlja? Odakle potiče takva odvojenost od stvarnosti, prevelika čak i za ljude koji se bave politikom i često naginju sociopatiji?
Arogancija i inteligencija
Ako se Džonsonove lične osobine ostave po strani, deo objašnjenja je vezan za klasnu strukturu britanskog društva i obrazovni sistem koji tu strukturu održava. U centru te klasne obrazovne strukture su papreno skupe privatne škole. Pre nego što je otišao na studije na Oksford, Boris Džonson je školovan na Itonu, najpoznatijoj engleskoj privatnoj školi koja je vekovima stvarala upravljačku elitu imperije. Vreme se promenilo, izbor političkih kadrova je danas demokratizovan i ne počiva samo na kadrovima koji potiču iz malog broja elitnih privatnih škola. Iako se vreme promenilo, mentalna struktura đaka koji izlaze iz tog sistema nije bitno promenjena.
Iton svakako ne izbacuje najbolji intelektualni kadar, ali jedan deo đaka koji završavaju Iton spada u najarogantniji i najnadobudniji deo britanskog establišmenta. U glavama tih mladih ljudi, između inteligencije i arogancije postoji znak jednakosti i direktna korelacija. Što si arogantniji to si inteligentniji, pa se i eventualni hendikep inteligencije tako može nadoknaditi. Od rane mladosti ova struktura uči da prezire „plebs“ i da sebe meri i vrednuje očima uskog, privilegovanog kruga iz koga potiče.
Iako je ovo suviše slobodna generalizacija i „psihoanaliza“ jednog društvenog sloja, verujem da ona, bar delimično, može objasniti Džonsonovo ponašanje. Njega jednostavno nije bilo briga šta britanski plebs i mediji misle o njegovom ponašanju, pa otuda i sramotno odugovlačenje sa ostavkom. Džonson je ostavku podneo tek kada je iz „svog kruga“ dobio jasnu poruku da mora da ode. Ta poruka je stigla kroz ostavke nekih pedesetak visokih predstavnika vlasti među kojima je bilo i nekoliko važnih ministara.
Elokvencija pod pritiskom
Britanski političari su u pravilu dobri ili bar solidni govornici. To je zanat za koji se mora imati dara ali koji se kroz školu i politiku usavršava. Ko je pažljivije slušao poslednje nastupe Džonsona, one nastupe za koje mu nisu spremani odgovori i vickasti slogani, mogao je da uoči da su njegova elokvencija i duhovitost u javnim nastupima nestali. Videli smo jednog novog, tuc-muc Borisa, koji je bio u stanju tečno da izgovori samo poneku frazu ili potrošeni slogan. Neko bi se mogao zapitati i da li je taj novi, „neskriptovani“ Boris, bliži stvarnom Borisu.
Boris i Keri Džonson u vreme održavanja samita G7 u Kornvolu, juna 2021.
Uzgred, Boris me je podsetio na Baraka Obamu. Bivši američki predsednik bio je izvanredan dramski čitač napisanih govora. S druge strane, kada je bivao suočen sa situacijama u kojima je trebalo improvizovati, i Obama je, blago rečeno, bio vrlo bledunjav. Ako bih bio dvostruko ironičan, rekao bih da su Džonsonovi nastupi i dalje znatno bolji od nastupa lidera slobodnog sveta, Džoa Bajdena. Ako ništa drugo, Džonson je uvek znao i gde se nalazi i kako se zove.
Laganje i državni razlog
Ujedinjeno Kraljevstvo nije Srbija i na laganje u javnom prostoru se gleda vrlo strogo, uz neke izuzetke. Bestidno laganje u ime državnog interesa se toleriše. To objašnjava, na primer, zbog čega „lažov Toni“, kako deo britanske javnosti naziva Tonija Blera, nije morao da podnese ostavku kada je lagao o iračkom programu oružja za masovno uništenje. Ni činjenica da su posledice te laži bile fatalne po milione Iračana i još po koju stotinu Britanaca, nije bitno promenila odnos javnosti prema njemu. (Da mi se ne prebaci pristrasnost, ovde ostavljam po strani skandalozno britansko laganje tokom rata na Kosovu i Metohiji.)
Ni Džonsonu niko neće zameriti zbog ekonomisanja istinom kada je u pitanju ukrajinski rat. Njegovo stradanje je vezano samo za nevešto laganje u ime sopstvenog interesa. A tako nevešto laganje čak dovodi u pitanje i njegovu inteligenciju i ponovo nas vraća na hipotezu o itonijanskom odgoju.
Šta je ostalo skriveno
Kada zbog laganja najmoćnija politička ličnost biva najurena s premijerskog mesta, to bi trebalo da govori dobro o stanju demokratije u nekoj zemlji, pogotovo gledano iz srpskog ugla i iz ugla nama sličnih država. Skeptik u meni je nešto oprezniji. Može biti da Džonson ipak nije najuren zbog laganja, već zbog nekompetentnosti i haotičnog metoda vladanja.
Može biti da je u ovim smutnim vremenima, tamo gde se o tome odlučuje, procenjeno da je BoDžo nedorastao ulozi premijera i da je potreban neko ozbiljniji i/ili čvršći. Možda bi, da je Džonson kompetentniji, afere vezane za laganje ostale skrivene, kao što su ostale skrivene i ko zna koje i kakve ozbiljnije afere. Naravno, za ovakvu procenu nemam nikakvih dokaza i one su samo u domenu intuicije ponešto obogaćene životnim iskustvom.
Čitaocu će se možda učiniti da kroz ovaj tekst provejava averzija prema Džonsonu, i da je ovaj tekst, kao i onaj od pre šest meseci, samo manifestacija te averzije. Ne. Paradoksalno, uprkos svemu, kod mene je i dalje ostalo nešto simpatija za Džonsona i ne radujem se njegovom padu. Može biti da je to zato što nikada nisam uspeo da ga shvatim ozbiljno, a možda i zato što se, ponovo intuitivno, pribojavam onoga što bi moglo doći posle Džonsona.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
за Немирног – проблем је што то тек сада постаје очигледно. Броза су на пример поставили Енглези, а на “западу” је последњи политичар који је имао иоле неку власт био Кенеди.
Osnovni aksiom geostrateške politike jeste da velika zemlja ne sme da dopusti manjoj da je na svoju ruku uvuče u veliki rat. Obrnuto je moguće i poželjno
Prvi primer gde smo i mi gorko kušali taj aksiomi !
Godine 1914. nemački kajzer je Austrijancima izdao „blanko ček“ da kazne Srbiju za njenu ulogu u atentatu na nadvojvodu Franca Ferdinanda, naslednika austrijskog trona. Beč je kajzerov ček unovčio i odmah napao Srbiju, a tako je počeo Veliki rat koji je trajao od 1914. do 1918.
Marta 1939. Nevil Čemberlen je Poljskoj dao ratnu garanciju da će, ako bude napadnuta od strane Nemačke, Britanija u rat ući na njenoj strani.
Ohrabreni ratnom garancijom Britanske imperije, Poljaci su se oglušili o Hitlerove zahteve i odbili da sa Berlinom pregovaraju o nemačkim zahtevima vezanim za Dancing (Gdanjsk), koji je od Nemačke oduzet 1919. na mirovnoj konferenciji u Parizu.
Prvog septembra 1939. Hitler je napao Poljsku, a Britanija mu je odmah objavila rat, koj je potom potrajao šest godina, nakon čega je Britanska imperija smrtno ranjena. A šta se desilo sa Poljskom? Na Jalti je 1945. Vinston Čerčil dao saglasnost Staljinu da od Sovjeta okupirana Poljska i dalje ostane pod njegovim nadzorom.
Za Vladana B. – Da, ako prođete kroz moje tekstove o Srbiji, mislim da ćete naći ponešto što Vas možda interesuje.
Паде јш један:
https://sputniknews.com/20220721/italian-president-accepts-mario-draghis-resignation-1097645398.html
Чека се Макронова оставка.
Морам признати да сам „веома забринут“ јер не знам ко ће заменити ову господу што одоше.
Poštovanje,
Da li imate ovakve analize i za našu zemlju?
Pozdrav
@Pingvin sa Madagaskara
Искористићу право да Вам не одговорим како не бих био оптужен да сам „промашио тему“. Шта можемо, није изгледа добро искакати из задатог наратива. Можда ћемо бити „бановани“ што би рекли млади. Оно што ме је дирнуло у тексту је искрена брига поданика ЊКВ Јелисавете II о моралном карактеру британске елите и о страху шта ће уследити после Џонсонове оставке.
Господине Катићу, свакако стичем утисак како политичари на Западу немају неку праву моћ. С обзиром како их је лако скинути са власти, пажљивом посматрачу се може учинити да су на власти кловнови и марионете, а не озбиљни људи, док права моћ лежи негде другде.
Чак ни особе попут Емануела Макрона које желе у јавности да задрже имиџ властодршца, то не успевају.
Чему онда читав тај процес постављања премијера, председника и армије партијских послушника на власт? Зар није то диктатура на индиректан начин? Или пак нешто горе, јер народ гласањем уопште не утиче на власт која треба да га представља у свету? Путина макар воле. Западне политичаре народ, изгледа, много мрзи.
Хвала.
Za Ivana Groznog
„Између два светска рата неки су били пуни наде у господина Хитлера или господина Мусолинија који ће некаквим пречицама доћи до камена мудрости.“
Da se pretpostavit’ da ste imali Cercila u vidu, koji je tokom jedne od svojih mnogobrojnih poseta Italiji u januaru 1927. izjavio sledece:
Different nations have different ways of doing the same thing. Expressions and words sometimes lead to errors. Values and formulations attributed to words often have a different meaning from country to country. No political issue can be judged outside its atmosphere and context. Had I been Italian I am sure I would have been with you from beginning to end in your victorious struggle against the beastly appetites and passions of Leninism. But in Britain we have not yet had to face this danger in the same poisonous form. We have our peculiar way of doing things, but I do not have the least doubt that, in our struggle, we shall be able to strangle Communism.12
Pisac knjige u kojoj je ovaj citat naveden, dalje komentarise:
So much for the difference between democracy and dictatorship – a matter of words. According to the words of Churchill who, more and before anybody else, successfully inspired and led the war against the regime he had endorsed less than twenty years before. No wonder the British did not want his previous correspondence with Mussolini to fall into the wrong hands. For the same reasons, previously coddled dictators, once defeated, are better dead than defendants in a court of justice.
——–
G. Katicu, kako je ovo komentar na komentar koji nema veze sa tekstom, postavljam ga ovde, svestan da ga slobodno mozete prebaciti na forum, mada je prvi deo poslednje recenice Cercilovog citata („We have our peculiar way of doing things…) mozda i dovoljan da ostane kao komentar na bas ovaj tekst 🙂 .
Pozdrav!
Само социопате желе да владају доживотно, да мењају уставе како би продужили останак на власти или како би својој породици обезбедили имунитет. Смена власти ненасилним путем је нормалан процес у нормалној земљи. Увек је у тешким временима демократија била на испиту. Многи интелектуалци су је доживљавали као гломазну, спору и скупу играчку. Између два светска рата неки су били пуни наде у господина Хитлера или господина Мусолинија који ће некаквим пречицама доћи до камена мудрости. Бркати Грузин такође је имао своје присталице на Западу. Слично је и сада. Поново се јављају опсенари који нуде краћи и лакши пут, а за то им је наравно потребна неограничена моћ и доживотна власт.
За Ивана Грозног – Замолио бих Вас да своје коментаре који немају везе са текстом постављате на форум.
Za Nemirnog- Ne vidim nikakvu vezu između ta dva događaja.
Za gosp. Katića:
Da li je moguće da je ostavka Borisa Džonsona povezana sa nedavnim ubistvom bivšeg japanskog premijera Šinzo Abea?