TAŠMAJDANSKI PARK KAO METAFORA

Srbija je jedna od najslobodnijih država Evrope. Njeni stanovnici imaju retku i dragocenu privilegiju da sami odlučuju da li, i u kojoj meri, žele da poštuju zakone. Ta privilegija nije karakteristična samo za podanike, već i za one koji zakone sprovode. I oni imaju tu hvale vrednu slobodu da odlučuju hoće li zakone uopšte sprovoditi.

Građani, koji imaju sreću da žive u okolini Tašmajdana, mogu svakodnevno da vide veliki broj pasa koji razdragano jurca parkom stvarajući atmosferu ugodne živosti kojom se manifestuje ljubav prema životinjama i njihovoj nesputanoj slobodi. (Iako u parku postoji ograđen prostor namenjen isključivo za vežbanje pasa, vlasnici pasa ga izbegavaju.) Povremeno dolazi do incidenata, kada, na primer, kakva vesela, malo veća kuca, skoči na dete skamenjeno od straha. To se ne događa često, a i kada se dogodi, vlasnik psa će objasniti roditeljima da se njegov ili njen pas samo igra. Ponekad se psi i potuku a vlasnici žestoko posvađaju, ali ni to nije česta scena.

Češća je pojava da se jureći po parku psi „olakšaju“ podalje od svojih vlasnika koji u tom trenutku to ne vide, ili im je baš tada zvonio telefon, ili su u žaru razgovara s drugim vlasnicima bili pomalo dekoncentrisani ili … Ne, ovde nije reč o primitivizmu nekih vlasnika kojima je gadno da čiste iza svojih ljubimaca, već je reč o pehu i sticaju loših okolnosti. Konačno, to što vlasnici nisu pokupili, pokupiće na svojim cipelicama ili pantalonicama deca koja se igraju u parku. Uzgred, vlasnici pasa su najčešće fini ljudi, koji ponekad, u svojim razgovorima u parku rezignirano ukazuju na primitivizam Srba i na činjenicu da je Srbija haotična zemlja u kojoj niko ne poštuje zakone.

Ukratko, na Tašmajdanu je, manje-više sve u najboljem redu, osim jednog trivijalnog detalja. Detalj je što postoji zakonska regulativa, vrlo stroga, koja nalaže da psi na javnim površinama moraju biti na povocu, dok veliki psi moraju nositi i zaštitne korpe. Ako bi se neko prevario pa vlasnicima pokušao da ukaže na zakon, susreo bi se, sva je prilika, s neobičnim anatomskim fenomenom. U Srbiji postoji deo populacije, ima ih i među vlasnicima pasa, čiji je jezik duži od podlaktice. Pri tome, ova anatomska anomalija obično je praćena i slabijim sluhom, pa oni koji pate od ove deformacije govore mnogo glasnije nego što je to normalno.

Čitalac je možda u pravu kada misli da je ovo cepidlačenje o marginalnim temama. Da li je moguće gospodine Katiću, da je ovo najveći problem Srbije, da li je moguće da vi nemate ni o čemu pametnijem da pišete već ste se okomili na ljude koji vole pse? Vama ne smeta što se u Srbiji divlje gradi, što bahatost i korupcija cvetaju, što delovi policije rade za kriminalce, što se primitivizam izliva sa stranica štampe, s TV ekrana, iz Skupštine? Ili još dramatičnije – zar danas, kada cene luduju i ljudi jedva preživljavaju, danas kada je svet na ivici opstanka i atomskog rata, vama smeta što psi slobodno trčkaraju po parku?

Naravno, problem pasa koji nisu na povocu, kako to zakon nalaže, mali je problem u velikoj slici tragičnih događanja. Ali sledeći takvu logiku, svaki problem se može marginalizovati. Znate ono: šta je to prema večnosti, prolaznosti i tragici ljudskog postojanja, problemu singulariteta, itd?

Ovaj tekst je samo ilustracija fenomena građanske nediscipline s jedne strane, i ravnodušne tolerantnosti vlasti, s druge. (Tašmajdanski park je u centru Beograda, pa komunalna policija može da ne vidi ovo kršenja zakona samo ako žmureći prolazi kroz njega.) Vlasnici pasa nisu ni fudbalski huligani ni partijska vojska, pa da sistem ne može da se obračuna sa “svojima”. Neće biti ni da su vlasnici podmitili nekoga iz vlasti pa da se time može objasniti ovo tolerisanje nepoštovanje zakona. Ne, ovde je reč o kulturološkom fenomenu po kome organi vlasti slobodno odlučuju koje zakone će sprovoditi a koje neće, a građani odlučuju koje će zakone poštovati a koje neće.

Primitivizam i nedisciplina su korozivni. Oni polako nagrizaju društvo i prodiru sve dublje u njega. Bahata manjina vremenom postaje sve mnogobrojnija i agresivnija i počinje da dominira društvom namećući svoja pravila ponašanja. U tom procesu počinje se s malim prekršajima koji postaju sve veći i opasniji. Za one građane koji se odupiru tim primitivnim trendovima život postaje sve mučniji, bilo da su izloženi asocijalnom ponašanju bezobzirnih komšija, ili glasnoj muzici iz kafića, bacanju smeća kroz prozor, itd. Ta suma “malih” prekršaja i bahatosti dramatično obara kvalitet života u gradu.

Pre nekih 14 godina sam na stranicama „Politike“ objavio tekst pod naslovom „Politika nulte tolerancije“, zalažući se da se svi zakoni striktno poštuju bez obzira da li je reč o malim prekršajima ili o velikom kriminalu. Vlasti su se od tada menjale, ali je fenomen endemskog nepoštovanja zakona i tolerisanje takvog ponašanja ostao isti.

Ali nade konačno ima. Srećom, sada, kada je Skupština Srbije ispunjena ljudima koji su tamo zahvaljujući svom intelektu, obrazovanju, elokvenciji, visokoj kulturi i uopšte svakovrsnim vrlinama, nema sumnje da će se stvari iz korena promeniti a Srbija uljuditi.