„Bauk kruži Evropom – bauk komunizma. Sve sile stare Evrope sjedinile su se u svetu hajku protiv tog bauka, rimski papa i ruski car, Meternih i Gizo, francuski radikali i nemački policajci.“ Kako je komunistički bauk odavno sišao sa scene, ovaj početak „Komunističkog manifesta“ bi se danas mogao ironično prilagoditi duhu vremena i poslednjoj političkoj modi, ovako nekako:
Bauk kruži Evropom – bauk desnice (tvrde, radikalne, ekstremne i sl.). Sve sile stare Evrope sjedinile su se u svetu hajku protiv tog bauka – novinari, profesori, mislioci, političari. Iako rimski papa ćuti a Meternih, Gizo i ruski car su opravdano odsutni, policajci su srećom tu. To je nova policija, policija uma, koja kontroliše medije, globalne društvene mreže i digitalni prostor, određuje šta je istina i ko je (ne)podoban da se oglašava u javnom prostoru.
Na globalnoj sceni je obilje tekstova i analiza u kojima se izražava strašna zabrinutost i strah zbog „normalizacije“ desnice – reč je o osudi političkih procesa kojima desnica postaje sve prihvatljivija sve većem broju glasača. Populistička desnica (kako je nazivaju) u usponu je u Italiji, Švedskoj, Francuskoj, dok je u Mađarskoj već odavno na vlasti. Na drugoj strani velikog mora „trampizam“ narušava političku harmoniju i, o užasa, ugrožava demokratiju. Još je grđa situacija u onim nezapadnim državama koje tvrdoglavo odbijaju da budu usrećene liberalnim vrednostima koje su, kao što i vrapci znaju, univerzalne.
Liberalni, demokratski, prosvećeni, progresivni, tolerantni – rečju fini svet – zgrožen je onim što se dešava u političkoj areni. Desni populizam kvari i mlado i staro igrajući na kartu jeftinih, prizemnih emocija i konzervativnih predrasuda čije je vreme odavno prošlo – porodica i porodične vrednosti, nacija, vera, tradicionalna seksualnost i primitivna, binarna podela muško-žensko. Naravno, igra ta desnica i na strah od inovernih imigranata. Može li se napraviti crnji i reakcionarniji inventar populističkih predrasuda od ovoga koji sam upravo naveo?
Koliko god me gori deo moje duše vukao ka ironiji i sarkazmu, koliko god bih uživao da nastavim sa sprdnjom i persiflažom, ovde ću se, iz obzira prema gore pomenutom finom svetu, zaustaviti i pokušaću da budem ozbiljan. Trenutak je da se podsetimo kako briga za liberalne vrednosti funkcioniše u stvarnosti, kada maske spadnu i kada se ogoli licemerje promotora tih vrednosti.
Na primer, kako je moguće da se tolerišu najcrnji nacizam i rasizam koji su odavno na sceni ne samo u savezničkoj Ukrajini već i u nekim NATO državama? Kako to da su liberalni korifeji danas najglasniji zastupnici cenzure i gušenja slobode govora … u ime demokratije? Da li je problem seksualnih manjina zaista mnogo veći problem od globalnog siromaštva? Kako to da su brižni liberalni humanisti podržali sve brutalne intervencije koje su potom pokrenule reke izbeglica nad čijom sudbinom se danas liju gorke, liberalne suze? Kako to da liberalni humanisti vide probleme svuda u svetu, a ne vide jad i čemer građana koji žive pored njih, u enklavama siromaštva, droge i kriminala? Kako to da u liberalnom svetu uvek ima novca za finansiranje ratova, a nema za zdravstvenu i socijalnu zaštitu? Kolumna je suviše kratka da bi se napravio detaljan spisak liberalne hipokrizije.
Na svim ekstremnim stranama političkog spektra uvek je bilo i biće mračnih političkih pojava i likova. Ali njihov broj raste i oni se pomeraju s margine samo kada humanisti cinično ignorišu probleme ogromnog broja svojih sunarodnika.
Istorija nas uči i da liberalnim humanistima ne smeta baš svaka desnica. Brutalna, kompradorska desnica latinoameričke vrste je uvek prihvatljiva. Liberalnim humanistima smeta samo suverenistička desnica. Njima smetaju one partije koje prete (verovatno u prazno ali svejedno) da će svoje države iskrcati s globalističkog broda ludaka koji plovi u propast. Reč je o desnici koja pokušava da se odupre normalizaciji nenormalnog i patološkog – poput seksualnog ili ekološkog ekstremizma, poput gušenja slobode govora, slobode izbora ili kontrole privatne sfere. Tragično, pogotovo za nekoga ko je uvek naginjao levo, suverenistička desnica je poslednja, nejaka brana od orvelovske kontrole društva na koju se poslušno navikavamo. To se odnosi i na slobodu kretanja, slobodu da sami vaspitavamo svoju decu ili da sami odlučujemo o tome hoćemo li se npr. vakcinisati ili ne.
Tragično je i potonuću levice, njen kukavičluk, kompromiserstvo pa i korumpiranost. Levica je, korak po korak, prešla na stranu svojih političkih neprijatelja i identifikovala se s njihovim ciljevima. Živimo u vremenu u kojem svi imaju zaštitnike i zastupnike osim onih koji naporno rade ali žive u siromaštvu iz koga im nema izlaza. Njihov broj se dnevno uvećava, ali ovo je već neka druga tema.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
@Nostradurus Zagrebački
Iskreno mi je drago da vas ponovo vidim na blogu. Često se pozivam u razgovorima sa poznanicima na neke vaše komentare na temu oportunizma. Vaše bavljenje oportunizmom u današnjem vremenu ima dodatnu vrednost, jer više je nego očigledno da oportunizam modernog čoveka vuče u smeru deevolucije, nazadovanja, posebno s društvenog aspekta. Oportunizam iako prirodno ugrađen u čoveka kao deo egzistencijalne borbe, postaje faktor deevolucije čoveka. Razvoj veštačke inteligencije upravo je zbog oportunizma velika opasnost za ljudsku civilizaciju.
Odlično ste primetili da je oportunizam u biti uzrok potonuća levice, ali mislim da se može reći da to isto važi i za recimo hrišćanstvo, generalno za sve veće kolektivističke ideje. Očigledno je da oportunizam uzrokuju potonuće svih kolektivističkih ideja. Rekao bih da imamo pojavu „mlevenja“ velikih kolektivnih ideja u manje.
Da li mislite da je to prirodan trend ili ciljana ideja?
Da li mislite da je poplava raznih manjinskih ideja u političkom smislu, homoseksualizma, transgenderizma takođe posledica oportunizma, pre svega poltičkih elita koje su očigledno spremne da okupe široke manjinske ideje za lične ciljeve?
Potonuće ljevice je rezultat oportunizma.
Članak na engleskom koji akademski raspravlja o oportunizmu: https://link.springer.com/article/10.1007/s00146-016-0665-4 . Izdvajam prevedeno:
>>Prije svega, postignut je konsenzus da se oportunističko ponašanje izvodi motivirano osobnim interesom (Das i Rahman 2010). Priznajemo da je potraga za vlastitim interesom prirodno svojstvo ljudskih bića, ali oportunizam je više od toga: 𝗣𝗼𝗷𝗲𝗱𝗶𝗻𝗰𝗶 𝘀 𝗼𝗽𝗼𝗿𝘁𝘂𝗻𝗶𝘀𝘁𝗶𝗰̌𝗸𝗶𝗺 𝗽𝗼𝗻𝗮𝘀̌𝗮𝗻𝗷𝗲𝗺 𝗻𝗲 𝗺𝗮𝗿𝗲 𝘇𝗮 𝗻𝗲𝗴𝗮𝘁𝗶𝘃𝗻𝗲 𝘂𝗰̌𝗶𝗻𝗸𝗲 𝗻𝗮 𝗱𝗿𝘂𝗴𝗲.
Drugo, relevantna 𝗮𝘀𝗶𝗺𝗲𝘁𝗿𝗶𝗷𝗮 𝘇𝗻𝗮𝗻𝗷𝗮 𝗱𝗮𝗷𝗲 𝗽𝗿𝗶𝗹𝗶𝗸𝘂 𝗽𝗼𝗷𝗲𝗱𝗶𝗻𝗰𝗶𝗺𝗮 𝗱𝗮 𝗯𝘂𝗱𝘂 𝗼𝗽𝗼𝗿𝘁𝘂𝗻𝗶𝘀𝘁𝗶. Oportunistički pojedinci mogu prekršiti ugovore ili norme odnosa koristeći relevantno znanje koje drugi nemaju. Za oportunističke pojedince važno je koristiti prijevaru, prijevaru ili nevjeru za skrivanje motiva osobnog interesa. Stoga će pojedinci s relevantnijim znanjem imati više potencijala da budu oportunisti.
Treće, 𝗼𝗽𝗼𝗿𝘁𝘂𝗻𝗶𝘀𝘁𝗶𝗰̌𝗸𝗶 𝗽𝗼𝗷𝗲𝗱𝗶𝗻𝗰𝗶 𝗶𝗴𝗻𝗼𝗿𝗶𝗿𝗮𝗷𝘂 𝗻𝗮𝗰̌𝗲𝗹𝗮. Razlog za korištenje „ignoriranja“ ovdje je razlikovanje oportunizma od slučajnog nanošenja štete drugima. Oportunističko ponašanje provodi se namjerno bez ikakve naknade žrtvama. Načela mogu biti vrijednosti drugih, ugovorna pravila ili relacijske norme koje se koriste za balansiranje različitih interesa i s kojima se već složila većina pojedinaca.
Četvrto, iako eksplicitno ne deklariramo rezultat oportunističkog ponašanja u našoj proširenoj definiciji, 𝘁𝗮𝗸𝘃𝗼 𝗱𝗿𝘂𝘀̌𝘁𝘃𝗲𝗻𝗼 𝗽𝗼𝗻𝗮𝘀̌𝗮𝗻𝗷𝗲 𝗺𝗼𝗿𝗮 𝗿𝗲𝘇𝘂𝗹𝘁𝗶𝗿𝗮𝘁𝗶 𝗱𝗼𝗯𝗶𝘁𝗸𝗼𝗺 𝗻𝗮 𝗿𝗮𝗰̌𝘂𝗻 𝗱𝗿𝘂𝗴𝗶𝗵. Svako ponašanje iz vlastitog interesa koje ne utječe na druge pojedince ne bi se trebalo smatrati oportunizmom. <<
Ključan element razvoja oportunističkog ponašanja je izostanak sancije za takvo ponašanje. A oportunizam se u kapitalizmu slabo sancionira. I stoga se ne treba čuditi stanju u društvu.
Поштовани господине Катићу, у последњих годину или две, оставио сам на сајту Политике на стотине коментара на Ваше погледе. Сви су били у складу са редакцијским правилима: пристојни, конструктивни, везани за тему. Па ипак, од више стотина објављено их је само неколико. Вероватно зато што нису баш ласкави по естаблишмент и “либералну” воуковску матрицу која нам се натура.
Хвала Вам што указујете на једноумље и бесрамне технике манипулације масама. Рекао бих да је већина популације одавно свесна тога о чему пишета: да је истицање у први план мање битних, минорних друштвених проблема само представља одвраћање пажње са стварних тегоба од којих пати наша цивилизација, али се наш глас не чује далеко. Зато је добро што имамо Вас. Молим Вас, истрајте у томе што радите.
За Боривоја Б. – Бојим се да је проблем много тривијалнији. ‘Политика,, кубири с новцем, мало је људи а у онлајн издању је још горе. Од мојих коментара које сам остављао је објављиван можда сваки пети или шести и дигао сам руке од одговарања на коментаре. Мислим да је боље да затворе коментаре него да овако збуњују и фрустрирају читаоце, али је то ван моје контроле.
Za Nemirnog…
Pre svega hvala na komentaru, o viđenjima uvek treba razgovarati. Ovo je moje viđenje, pogled na aktuelni trenutak, možda grešim, al cenim da treba dobro pojasniti, razmeniti mišljenje o određenim stvarima, jer cenim da je neko dobro analizirao ovakve sitnice kada je pravio određene alate globalizacije. Pre svega zbog toga što ideje globalizacije nisu dobre po većinsko stanovništvo na određenoj teriotoriji po uslovima koji joj ne odgovaraju, niti su mogući. A globalizacija podrazumeva šablon, unifikaciju.
Pripadnost čoveka, jedinke, njegove uže porodice, jednom narodu, grupi, ne određuju krvna zrnca već zajedničko verovanje, način življenja.
Kultura je pre svega način življenja, razmišljanja grupe ljudi i ona se iz toga generiše dalje u raznim oblicima ljudske delatnosti. Ustvari, kultura je vera ljudi u određeni način života i iz nje proizilaze sve ostale ljudske delatnosti, kulture.
Čerčil je braneći kulturu u smislu umetnosti, mislio na sve ono što grupu ljudi i njihova pokolenja čini britancima, jer je znao da je klasična kultura ustvari kultura življenja zabeležena u knjigama, pesmama, operama… Ako presahne, ljudi prestaju da veruju u ideje koje su ih davno zbližile, učinile grupom, a tada ta grupa prestaje da bude grupa. Klasična kultura milenijumima čuva identitete naroda, a oni su nestajali kada bi nestala kultura, iako pripadnici naroda nisu nestali.
Ne slažem se da kultura mora da se vezuje za nešto (tu ne računam biogeografiju koja je ustvari i inicirala kulturu), naprosto kultura je nešto mnogo veće. Ono što jeste tačno, je da je kultura dinamičan sistem, da na nju može da se utiče od strane pojedinaca koji upravljaju društvom, a ne može ni da postoji odvojena od drugih kultura. Tačnije može, ali onda govorimo o divljim izolovanim plemenima. Religija i kultura su skoro pa isto, verovanje. Ne znam da li ste pod religijom mislili na crkvu. Crkva je specifičan alat, oblik kulture, religije, jedan od prvih pokušaj globalizacije, uz imperije, carstva. Upravo zato je i kao najstariji alat globalizacije ona na udaru, jer je potrošena njena svrha. A svrha je bila kreiranje određenih verovanja, koja su pogodovale vlasti, u kasnijem periodu je bila osnovni alat za očuvanje osnovne kulture na koju je izvršila uticaj.
Kao što ste dobro primetili, nekada je bilo, lako, uslovno, kreirati i održavati jednu kulturu. Manja teritorija, manji broj stanovnika, slaba pokretljivost. Danas, zahvaljujući brzim informacijama, putovanjima, raznim događajima, dolazi do mnogo većeg miksovanja kultura i stvaranja subkultura. Problem sa modernim subkulturama je što su skoro sve u osnovi potrošačke, nemaju onu nit idealizma koji je inicirao kulturu, pri tom je više nego evidentno da su one osnovi alat za razgrađivanje osnovne kulture jednog regiona, naroda.
Gradovi su već samo po sebi nova kultura ili alat na kojima se najviše vidi globalizacija, nestajanje osnovne kultura neke zemlje, naroda. Svi veliki gradovi počinju da liče jedni na druge što ustvari nije slučajno.
I zato sad kao što ste i primetili, nema velike razlike između Belgijanca i Srbina koji žive u gradu. Razlike među stanovnicima na selu i dalje postoje u određenom obliku. Paradoksalno, gradovi su kreatori globalnog sela kao što dobro primetiste.
Danas kulturu ne generišu najkvalitetniji pripadnici, potomci grupa ljudi koji su se davno okupili, već je generišu zahvaljujući Internetu skoro pa svi, oslobođeni stega osnovne kulture, a usmeravajući ritam zadaju oni koji koriste sivilo globalnog sela.
Zato i imamo sve ove sitne probleme sa kučićima, parkinzima koji generišu ostale veće, školsko nasilje, sportsko, a to se nastavlja dalje ka nasilju u borbi za vlast. Opet paradoksalno, sve ovo pođe od vrha, pa se spusti ka dnu i odatle u novom obliku ka vrhu. Bolje da ne zamišljamo na šta će ličiti sve ovo danas kad plodovi stignu za ubiranje.
Bojim se da smo upali u neograničenu petlju iz koje se ne izlazi na racionalan način. Ne znam da li nas je neko ciljano uveo, ali treba biti svestan da ovaj koncept nema srećan završetak.
Za Bojana 2:
Kultura ne može da postoji odvojena od ostatka sveta, ona mora da se veže za nešto.
U prošlosti je bilo lako vezati kulturu za jednu regiju i jedan narod jer je svaki bio različit u nečemu. Religija je takođe mnogo oblikovala kulturu. Šta je suštinski drugačije danas između jednog Srbina i jednog Belgijanca, na primer? Ništa posebno, osim jezika i naziva gradova gde žive.
Globalizam se tako zove upravo zbog toga što mu je cilj da svet pretvori u jedno ogromno selo. Nešto u čemu je i uspeo.
Mislim da ste promašili sa tekstom Nebojša. Ljudi koji ga razumeju nemaju nikakav uticaj na dešavanja. Oni koji ga ne razumeju, ostavljaju komentare koji pokazuju dimenzije propasti društva, jer normalna društva razumeju probleme i iz različitosti stavova donose odluke u cilju društva. Prevara aktuelnog globalnog sistema je što je naveo ljude da veruju da je ovo najbolji trenutak u istoriji čovečanstva, da su lične slobode i prava najbitnija, da je život samo ovaj momenat i da za budućnost ne treba brinuti. Da, život jeste momenat u kome živimo, ali to ne znači da nemamo odgovornost prema zajedničkoj budućnosti. I može se slobodno reći da ljudi danas termin zajedništvo ne poznaju. Kao što termini liberalizam, konzervativizam ustvari samo imaju prizvuk ideje koju nose u nazivu.
Kada je ovaj trend globalan, onda možemo da govorimo o kulturi, ne o prolaznom fenomenu. Zato se danas i ne radi o levici i desnici, liberalnim i konzervativcima. I jedni i drugi su sledbenici kulture koju je generisala zapadna civilizacija kroz potrošačku i cancel kulturu, pa su zato razlike samo fasada, zato postoje samo dok se ne zaposedne vlast.
Problem zemalja koje se opiru je što očigledno ne razumeju da su kulturno poražene. Rusija je suštinski kulturno poražena, a toga nije svesna. Nikad u istoriji, naizgled najobrazovaniji slojevi, nisu bežali od svoje kulture. Mladi Rusi žele da konzumiraju potrošačku kulturu, oni ne žele da se bore za rusku kulturu. Paradoks je da su izgleda najneobrazovaniji i najsiromašniji slojevi poslednja odbrana jedne velike kulture.
A kad je jedna tako velika zemlja neverovatno istorije i kulture, tako kulturno poražena, možete da mislite šta je sa vašom Srbijom. Dovoljno je da pretrčite naslove o školskom i vršnjačkom nasilju, komentare ljudi na tu temu, da shvatite dimenzije našeg poraza. A to je naša budućnost. Da li verujete da će se liberali i konzervativci, pozicija i opozicija boriti za svoj narod, kulturu? Neće, borba je, kako reče jedan naš sagovornik, samo za novac, samo za ličnu dobrobit, samo za svoju porodicu, sve ostalo je nebitno. A to nikad nije bila kultura ovog naroda.
Jedan veliki državnik, braneći ideju da se budžet kulture preusmeri u ratni budžet, rekao je „A šta ćemo onda da branimo?“. Istorija je pokazala da je on odlično znao šta je branio.
У вези националиста и фашиста који не сметају Европи, и Орбан је 1999. захтевао да се косовски рецепт примени и на Војводину (постоји транскрипт са НАТО конференције за штампу) па ти није сметало западу да га слави као демократског премијера, док није одлучио да одступи од линије.
Бугари су отворили културно центар у Охриду назван по терористи и сараднику нациста и отворено негирају постојање македнонске нације.
https://www.slobodenpecat.mk/hr/evrejskata-zaednica-reagira-otvoranjeto-na-bugarskiot-kulturen-centar-vancho-mihajlov-e-navreda-za-evreite/
Није да Брисел не зна ко су ти људи, али су корисни.
А Балтик је тек посебна прича, али то је господин Катић већ споменуо.
Mислим да овај овај текст није критика левице, која више не постоји на Западу у смислу парламентарне партије, већ онога што се лажно представља као левица. Немојте да вас заварају разне тзв зелене и „леве“ партије. Зелени у Немачкој су већу католици од папе кад се погледа њихова спољна политика и одушевљење ратним сукобима.
Нпр данас су „демократе“ у Америци прогурали закон којим се синдикатима железнице забрањује штрајк , иако сe представљају као заштитници радничке класе
https://www.cnn.com/2022/11/29/business/rail-strike-threat-recedes
Тако да мислим да ово није сукоб левице и деснице, већ псеудо либералног центра и хетерогене групе академика, политичара и организација и леве и десне оријентације. „Либерални“ центар их назива екстремним опцијама што оне у неку руку и јесу ако се узме у обзир да више постоји плуралитет идеја у парламенту. Глас који захтева плурализам и који није у укалупљен у линију је екстреман за ефективно једнопартијски систем.
Обе стране имају елементе популизма, а копља се ломе на неким другим темама, глобализам насупрот суверенизму, породице, родног идентитета…
“Ово је најгори текст досад, препун пројектованих предрасуда, бркања и прављења ,,левице” и ,,либерала” од сламе!”
Pa nemojte grešiti duše, Zorane, ispadoste Vi oštriji prema Katiću nego Pančić prema Katićevom kolegi iz q-anonske “Politike”:https://www.vreme.com/kolumna/zli-levi-liberali-dobri-djuka-branilac-fudbala-i-muslimana/
За Марка Б. – Ваше троловање је нажалост прешло границе доброг укуса које сам спреман да толеришем.
Na koje NATO zemlje ste konkretno mislili u kojima se toleriše najcrnji nacizam i rasizam? Ako biste želeli da navedete samo par zemalja i par ključnih reči, a sam cu istraživati dalje.
Ово је најгори текст досад, препун пројектованих предрасуда, бркања и прављења ,,левице” и ,,либерала” од сламе! Левицу је неко или нешто систематски нападало и уништавало до темеља, не само недостатак самокритике за коју је било време пре 30-ак година. Ово је посебно болно очевидно у Србији и ,,региону” (еуфемизам за проказану бившу Југославију). Неоправдане кукњаве националиста и патриЈота (родољуба ту углавном нема) никад доста, слушам је деценијама, као и све лажи на којима се темељи ревизионистичка историја у Србији, а слично је и у другим транзиционим земљама. Колико је Небојшина критика лицемерја либералних политика досад била на месту, толико и више је ово просипање крокодилских суза над левицом у име популистичке деснице и национализма погрешно, опортуно и лицемерно, одвратно. Уосталом, аутор је одавно и сам почео да подржава постмодерну политику и тренди ставове.
За Младена – Нацистичке, фашистичке и расистичке појаве су честе у балтичким државама, Финској или у Хрватској, на пример.
За Зорана – „O Sancta Simplicitas!“
А посебно ме одушевљава ,,echo-chamber“ и сагласје истомишљеника које пратим годинама на овом блогу. Одвратно.
Ovo je antologijski tekst.
Постаје све јасније да је тренутној, назовимо је „светској елити“, потребан само послушни појединац. Слаб, усамљен, неорганизован и онај који не верује ни у шта. А понајмање у себе.
Отуд толика мржња према свему традиционалном, које је у историји помагало да се народ окупи. Вера, нација и породица пре свега.