https://oko.rts.rs/svet/5083870/rusija-i-zapad-ili-o-jednoj-neuzvracenoj-ljubavi.html
Rusija je jedina velika evropska nacija čija elita ni posle vekova krvave istorije, pogibelji i stradanja, ne uspeva da razume svoju poziciju na globalnoj sceni i da se prema tome racionalno i jedinstveno odredi. Kompleks inferiornosti, nezrelost, naivnost, konformizam pa i samoživost, trajne su karakteristike značajnog dela ruske elite. Reč je o onom delu elite koja kao da odbija da odraste i koja ne razume ni korene ni dubinu rusofobije na Zapadu. To je svet koji lebdi u trouglu političke infantilnosti, naivnog prozapadnog romantizma i provincijalizma. (Provincijalizam o kome je reč je velikim delom posledica duge, samonametnute izolovanosti SSSR-a od zapadnog sveta čije se loše posledice i danas osećaju.)
U ovom tekstu bih podsetio kako su i kod velikih ruskih umova (poput Dostojevskog), ili kod umova za koje poneko misli da su veliki (poput Solženjicina), postojale zablude koje nije lako razumeti. Ovo i ovakvo stanje svesti može objasniti i pojavu nedoraslih političkih figura poput Gorbačova ili Jeljcina, ili dvodecenijsku hamletovsku neodlučnost predsednika Putina čije su liderske sposobnosti, po mom uverenju, žestoko precenjene.
Slovenofilski deo ruske elite je odavno, bar od sredine 19. veka, dobro analizirao rusofobne fenomene i objašnjavao ih tokom polemika s prozapadnjačkim delom ruske inteligencije. Rusofobija nije produkt ruske paranoje i o njoj pišu i oni zapadni autori koji na Rusiju gledaju ako ne sa simpatijama, onda svakako s razumevanjem. Ali reč je o manjini koju su mediji i političke strukture na Zapadu uvek marginalizovale, sprečavajući njihov uticaj na javno mnjenje.
Danas, u kontekstu ukrajinskog rata, valja reći i da nemali broj zapadnih analitičara objektivno sagledava uzroke ovog rata i razume ono što, paradoksalno, ruska „liberalna“ i prozapadna elite nije u stanju ili ne želi da razume. U tom delu društva se najčešće sreću infantilni stavovi o svetu i geopolitici. Ovde nije reč samo o korumpiranim, marginalnim likovima kojima je prezir prema sopstvenom narodu jedina roba koju mogu da ponude zapadnim kupcima. Ta ponuda je velika, konkurencija ponuđača je žestoka i na tom tržištu nije lako opstati. Danas to jasno vide i ruski „nezavisni“ medijski delatnici koji su napustili Rusiju i tumaraju Evropom tražeći sponzore. Korak po korak i ti „dobri Rusi“, u egzilu, na svojoj koži počinju da osećaju rusofobiju.
INFANTILIZAM VIKTORA JEROFEJEVA … S POGLEDOM NA ARDENE
Neposredan povod za osvrt koji sledi dobio sam čitajući tekst poznatog ruskog pisca Viktora Jerofejeva, koji je „Politika“ u svom kulturnom dodatku prenela iz nemačkog „Cajta“ (24.12.2022.). Jerofejev u svom tekstu rezignirano obaveštava javnost kroz kakve muke prolazi u Nemačkoj. Tekst ne inspiriše svojim kvalitetom, već suprotno – banalnošću, pa i potpunim političkim infantilizmom.
Čitalac koji prati ono što se događa na zapadnoj medijskoj sceni bi možda očekivao da Jerofejev, zgrožen rusofobnom propagandom kakva od Drugog svetskog rata nije viđena, upozorava na opasne posledice podsticanja takve atavističke mržnje. Ne. Jerofejev u svom dugom tekstu piše o mukama kroz koje prolazi u pokušaju da otvori račun u nemačkoj banci i dobije kreditnu karticu. Prikladno, ambiciozan naslov teksta je „Kafkijanski apsurd u Dojče banci“.
Mesec dana nakon početka ukrajinskog rata Jerofejev je s porodicom napustio Rusiju i, kako piše, „atmosferu laži i represije“ i doputovao u slobodnu Nemačku u kojoj, dabome, nema ni laži ni represije. Jerofejev je dobio posao gostujućeg profesora književnosti u Lineburgu. Dočekan je „srdačno“, a fondacija „Hajnrih Bel“ mu je obezbedila udoban smeštaj.
Ukratko, sve je počelo da ne može biti bolje, kad najednom … „Zamislite, živite u Domu Bela sa čarobnim pogledom na Arden, završavate svoj novi roman, učestvujete u radijskim i televizijskim emisijama prestižnih nemačkih medija i, najednom, iz čista mira, dospevate u Kafkin roman i postajete njegov antijunak.“ Posle ovog idiličnog početka, sledi opis piščevih bankarskih muka. (Ruski građani su pod finansijskim sankcijama EU, pa to nije zaobišlo ni Jerofejeva.)
Jerofejev je dirnut pažnjom kojom je dočekan: „Davno sam oceno visoku humanističku kulturu Nemačke i sada sam se upoznao s njenom gostoljubivom štedrošću, koja je, naravno, prijatno zaprepastila moju ženu i decu.“ Prijatno se zaprepastila čak i njegova četvorogodišnja ćerka, kako to biva kod dece u tom uzrastu. Ovde je pisac, ophrvan zahvalnošću, malo slobodnije pojačao svoj iskaz kako bi, verovatno, dirnuo sentimentalnu nemačku publiku, osetljivu na decu.
Ko pročita tekst Jerofejeva steći će utisak da je „bankarska rusofobija“ verovatno jedini oblik rusofobije koji danas postoji na Zapadu. Ogorčenje piščevo je takvo, da on „bankarski“ tretman Rusa upoređuje s tretmanom jednog drugog naroda, znatno ranije, pod nacistima. Da kojim slučajem Rusi mogu bez problema da otvaraju račune u zapadnim bankama, sve bi bilo u redu i taj jedini rusofobni fenomen bi iščilio.
U svojim medijskim nastupima Jerofejev se, kako to i priliči prosvećenom ruskom liberalu, energično ne slaže s ruskom politikom i energično se slaže sa zapadnim viđenjem rata u Ukrajini, a pogotovo s Putinovom ulogom u njemu. U jednom novinskom intervjuu Jerofejev je dao i svoju dubokoumnu, psihoanalitičku dijagnozu uzroka rata. Po njemu, rat je počeo zbog toga što je Putinu bilo dosadno, a do takvog zaključka Jerofejev je došao analizirajući fotografije ruskog predsednika. To je verovatno jedini rat koji je počeo zbog puke dosade jednog čoveka.
Banalni tekst Jerofejeva samo je karikatura nekih opasnijih fenomena koji već vekovima prate rusku elitu i koji su temelj njenog servilnog odnosa prema Zapadu. A na tom se terenu sreću muke i dileme mnogo ozbiljnijih predstavnika ruske misli no što je to infantilni Jerofejev.
DOSTOJEVSKI I ROMANTIČNA, JEVANĐELjSKA LjUBAV PREMA EVROPI
„ O, evropski narodi i nisu svesni koliko ih mi volimo! Ja verujem da ćemo mi, zapravo pokolenja koja dolaze za nama, svi shvatiti da biti pravi Rus to znači: nastojati da se sve evropske protivurečnosti izmire i to zauvek, naša će ruska duša biti izlaz iz tuge evropske, naša je duša sveljudska i sveujedinjavajuća i ona sa ljubavlju prigrliti svu braću i ona će, može biti, reći i poslednju veliku reč opšte harmonije, bratske sloge svih naroda po zakonu Hristovoga jevanđeoskog učenja! … Da je Puškin poživeo duže on bi, može biti, sazdao besmrtne i velike ruske likove koji bi bili razumljivi našoj evropskoj braći, koji bi nam tu braću mnogo više približili nego što je to sada slučaj, možda bismo mi uspeli da im objasnimo svu istinu naših težnji i tako bi nas oni bolje razumeli nego što nas sada razumeju – prestali bi da gledaju na nas nadmeni i sa nepoverenjem kao što to za sada čine“. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 449-450)[1]
Gornji citat je deo iz čuvenog govora koji je Dostojevski održao juna 1880, povodom otkrivanja spomenika Puškinu u Moskvi. Sedam meseci kasnije Dostojevski je preminuo.
U ovim humanistički i hrišćanski obojenim rečima, za koje i sam Dostojevski kaže da mogu delovati „emotivno, preuveličano i nerealno“, sadržana je tragična zabluda s kojom su živele generacije ruske inteligencije. U samoj srži te zablude je verovanje da nesporazumi s Evropom proističu iz toga što Evropljani ne razumeju ni Rusiju ni Ruse. A kada bi Evropa razumela Rusiju, e onda bi …
Čitaocu bi moglo izgledati da je Dostojevski zalutao u ovaj moj tekst i da bi bilo bolje da sam za primer uzeo prozapadnjaka Turgenjeva. Oni koji bolje poznaju delo Dostojevskog, setiće se da on u svojim političkim tekstovima nije bio naivni idealista i da nije podlegao zabludama. Njegovo razumevanje Rusije i ruskog karaktera, njegovo razumevanje političkih procesa u Evropi, kao i njegova lucidna predviđanja su često bila proročki tačna. U svojim stavovima on se ne razlikuju bitno od ruskih mislilaca „realista“, poput slovenofila Nikolaja Danilevskog ili pravoslavnog „univerzaliste“ Konstantina Leontjeva, na primer.
Uzgred, Leontijev, koji je visoko cenio Dostojevskog, kritikovao je pomenuti deo govora (posvećenog Puškinu) u svom eseju „O svetskoj ljubavi“[2]:
„A onda, iznenada, taj govor! Opet ti „narodi Evrope“! Opet ta „poslednja reč sveopšteg pomirenja“! – Zar i ti, sine Brute! Avaj, i ti! ..“
Januara 2014. postavio sam na svom blogu izvode iz poznatih “Dnevnika pisca” Dostojevskog. Njegovi lucidni i prozorljivi uvidi su me naveli da taj prilog nazovem „Dvadeset prvi vek očima Dostojevskog“. U delu koji se odnosi na Evropu, Dostojevski piše (hronološki posle pomenutog govora):
„Evropa je spremna da nas pohvali, da nas i po glavi pomiluje ali nas neće priznati za svoje, preziraće nas i potajno i otvoreno, smatraće nas za ljude nižega reda, mi smo njoj odvratni, da, odvratni smo joj posebno kada joj se vešamo o vrat i kada je bratski ljubimo. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 517)“
Ili, jedno još ranije, proročko zapažanje:
„Kada bi se dogodilo da i Rusija odluči ne da nešto narušava, nego samo da povede računa o svojim interesima – odmah bi se sve ostale „ravnoteže“ ujedinjavale u jednu i kretale bi na Rusiju: “Eto, narušavate ravnotežu“ govorili bi. (Dnevnik pisca 1876, str. 284)“
Kako pomiriti citirane delove iz govora Dostojevskog i njegova brojna zapažanja koja su u apsolutnoj suprotnosti s tim govorom? Verujem da je ovde bila reč o očajničkoj nadi, o sukobu razuma i srca, gde srce ne može da prihvati postojanje iracionalne, instiktivne, gotovo večne mržnje koje nikakva jevanđeljska ljubav ne može da nadvlada. Ako ovakva ocena zvuči previše grubo, zapitajmo se da li među velikim evropskim piscima postoji neko ko je izgovarao slične rečenice i pozivao na jevanđeljsku, ili kakvu drugu ljubav prema Rusiji.
Ako je lirska epizoda iz govora posvećenog Puškinu ponikla u boljem delu duše Dostojevskog, agresivni politički stavovi Solženjicina koje je on decenijama iznosio na Zapadu tokom svog izgnanstva, dolazili su iz mračnijeg dela njegove duše. U svojim govorima i političkim tekstovima Solženjicin je pokazivao zapanjujuće nerazumevanje zapadnog sveta, njegovih ciljeva i političkih procesa koji su se odvijali na globalnoj sceni, i to pred njegovim širom zatvorenim očima.
SOLŽENjICIN, ILI O RUSKOM PROVINCIJALIZMU[3]
Aleksandar Solženjicin je u izgnanstvu, kao apatrid, proveo oko 20 godina – od 13. februara 1974. pa sve do 27. maja 1994. kada se vratio u Rusiju. Tokom izgnanstva je kraće vreme živeo u Nemačkoj i Švajcarskoj, da bi se potom 1976.preselio u SAD, u Vermont, gde je ostao do povratka u domovinu. Kurioziteta radi, kada je izgnan iz Rusije, i on se obreo u domu Hajnriha Bela koji pominje Jerofejev.
Za razliku od „modernih“ ruskih emigranata, Solženjicin nije bio servilan prema svojim domaćinima i nije se uzdržavao od oštre kritike različitih aspekata zapadnog života. Solženjicin je kritikovao zapadni konzumerizam, nedostatak duhovnosti, manjak građanske hrabrosti, demokratske mehanizme koji su prepreka vladanju, višak prava i manjak obaveza zapadnih građana, itd. Ova vrsta konzervativne kritike ga je izložila napadima s različitih strana zapadnog političkog spektra.
Svako ko je u komunizmu teško stradao samo zato što je izgovorio ili napisao nešto što se moćnicima nije dopalo, ima pravo na svaku vrstu gneva, pa i mržnje prema takvoj državi. Nevolja sa Solženjicinom je što su njegov antikomunizam i mržnja prema SSSR-u (ne prema Rusiji) mračili razum. Ako je u njegovim kritikama Zapada bilo lucidnosti, njegove geopolitičke analize i nastupi su se graničili s bolešću, a povremeno su bile i budalaste.
Jedan od takvih budalastih iskaza vezan je za Drugi svetski rat. Po Solženjicinu, SAD nije trebalo da kroz Lend-Lease program pomogne i ojača Staljina i omogući mu da dobije rat. Demokratske države su morale same da poraze Hitlera jer su za to imale snage.
Kada je reč o posleratnom svetu, po viđenju pisca, na jednoj strani geopolitičke podele je nemoćni i neodlučni Zapad, a na drugoj agresivni, ekspanzionistički SSSR. Naivni Zapad to nije u stanju da vidi pa je prorok, novi Jeremija, došao da ih upozori. Solženjicinove jeremijade i vapaji ove vrste stalno su se ponavljali.
U skladu s takvim razumevanjem geopolitike je i njegova kritika detanta sedamdesetih godina. Pozivi na obračun sa SSSR-om su često zvučali kao poziv na novi svetski rat. On je uveravao svetsku javnost da je koegzistencija s komunizmom nemoguća i da SSSR želi da ovlada svetom kroz vojno osvajanje, terorizam ili kroz suptilno podrivanje društava iznutra. Zapadna Evropa je u neposrednoj opasnosti da bude pokorena, a zapadni političari su naivni kada veruju da SSSR želi miroljubivu koegzistenciju. Kako Solženjicin misli, „istočna politika“ Vili Branta je samoubilačka po Nemačku, američko napuštanje Vijetnama je ogromna greška, kao što je greška i tolerisanje Kube i njenih aktivnosti u Africi.
Solženjicin je bio i veliki poštovalac lika i dela pape Jovana Pavla II s kojim se i sreo krajem 1993. Pisac je izbor ovog pape smatrao božjim darom i podržavao je ne samo papine napade na komunizam u Evropi, već i njegov oštar odnos prema katoličkim crkvama u Latinskoj Americi i teologiji oslobođenja koju su one zastupale.
Za razliku od ruskih infantilnih liberala, za razliku od ruskih pravoslavnih romantičara, kod Solženjicina dominira politički provincijalizam. On nije uspeo da razume zapadni svet i njegove ciljeve, iako je u njegovom epicentru proveo dvadeset godina. Tek po povratku u Rusiju i na njenim razvalinama, Solženjicinu je počelo da se bistri, ali nedovoljno i suviše kasno.[4] Njegova disidentska slava je izbledela, i on je prestao da bude važan ne samo na Zapadu, već i u Rusiji. (Jerofejev je, na primer, otpisao Solženjicina kao provincijalnog učitelja i lošeg pisca.)
ČEMU BI KARL ŠMIT MOGAO DA PODUČI RUSE
Kada bi u Rusiji bilo pameti, tada bi u školske programe, kao obavezna lektira morao da uđe Karl Šmit sa svojim čuvenim esejom „O političkom“. Valjalo bi i da đaci napamet nauče njegove najvažnije delove, a da svi oni koji ulaze u državnu službu polažu ispit „iz Karla Šmita“.
Rusi bi tako naučili da se celokupna politička sfera svodi samo na jedno[5] – “ … na jasno razlikovanje prijatelja i neprijatelja gde je presudan politički trenutak upravo onaj „u kome se neprijatelj u kristalnoj jasnoći prepoznaje kao neprijatelj“. U Šmitovom univerzumu, neprijatelj države je onaj ko negira njen način života ili mu je pretnja, svako ko je u egzistencijalnom smislu drugačiji, ko je stranac, ko je „onaj drugi“.
Suludo je verovati, kaže Šmit, da bezazleni i nemoćni narodi, budući da nikoga ne ugrožavaju, mogu imati samo prijatelje, ili da će neprijatelj biti dirnut njihovom slabošću i nesposobnošću da se brane. U sferi surove realpolitike, narodi koji veruju u takve bajke, osuđeni su na nestajanje.
Neprijatelj ne dolazi samo spolja. On može bivstvovati i unutar države i može je ugrožavati. Šmit ne skriva svoj (hegelijanski) stav da država mora stajati iznad društva i da je to jedini način da se prevaziđu, neutrališu i harmonizuju pojedinačni ili grupni interesi. Pod uticajem i svog vajmarskog iskustva, Šmit smatra da svako ko dovodi u pitanje opstanak države mora biti neutralisan i ne može se zaklanjati iza prava koja mu daju ustav ili zakoni. U ekstremnim, kritičnim situacijama, pravne norme prestaju da važe i na njihovo mesto dolazi politička odluka.
Šmit oštro kritikuje političku zloupotrebu pojmova „univerzalizam“, „humanost“, „čovečanstvo“. Univerzalizam i humanizam u političkoj sferi predstavljaju ideološki instrument imperijalne, pre svega ekonomske ekspanzije, a termini poput „pacifizma“ služe samo da obmanu. U tom licemernom kontekstu rat je proglašen za neprihvatljivo zlo. S druge strane, sankcije, intervencije i kaznene ekspedicije, nasilne pacifikacije i slična brutalna politička i vojna sredstva postaju sasvim prihvatljiva – u ime humanosti, dabome.
Pozivajući se na univerzalizam i humanost, i neprijatelj kao kategorija prestaje da postoji. Pojam „neprijatelj“, se stoga zamenjuje pojmom „remetilački faktor“ i time se protivnik dehumanizuje i oduzima mu se svaki dignitet i legitimitet. On narušava i ugrožava globalni mir i univerzalne vrednosti, pa je stoga van okvira ljudskosti i zakona. Tako se podrazumeva da je opravdano razarati države u ime univerzalnih principa humanosti, i to bez formalne objave rata. Kritički anticipirajući vreme koje dolazi, Šmit kaže da će se ratovi vođeni zarad očuvanja ili uvećanja ekonomske moći, uz pomoć propagande pretvoriti u krstaški pohod i u rat u ime čovečnosti.
I upravo na konceptu političkog, baš onako kako ga Šmit definiše, Zapad izuzetno uspešno funkcioniše, usput koristeći tu humanističku retoriku koju Šmit prezire. Kristalno jasno prepoznajući i imenujući neprijatelja, Zapad vodi odlučnu, istrajnu i beskompromisnu politiku svim sredstvima.”
Dugotrajna, neprekinuta rusofobija ne dolazi od nerazumevanja Rusije. Ona se ne može objasniti ni strahom od Rusije niti je posledica sukobljenih, racionalnih geopolitičkih interesa kako je to bilo u 19. ili u 20. veku. Da je tako, rusofobija bi nestala (ili bar oslabila) tokom proteklih trideset godina u kojima je Rusija tragično onemoćala i izgubila imperiju. Ona je dopustila da joj NATO pakt dođe na sam prag i da se sutra proširi i na Ukrajinu, a prekosutra, kada kakva obojena revolucija odnese predsednika Lukašenka, verovatno i na Belorusiju.
Problem Rusije nije u tome što Zapad ne razume Rusiju. Drama Rusije je što ona ne razume Zapad. Otuda to stalno iščuđavanje ruskih političara zapadnim potezima na globalnoj sceni – iščuđavanje koje traje decenijama.
Da je Rusija u „kristalnoj jasnoći“ prepoznala ko je njen neprijatelj, da je svoju politiku vodila u skladu s takvim prepoznavanjem, možda do raspada SSSR-a ne bi ni došlo ili bi taj raspad imao drugačije konture. Tada ne bi bilo ni bratoubilačkog rata u Ukrajini, niti bi se NATO odlučio na novi, veliki pohod na istok. Ruska slabost je tako postala ključni faktor globalne nestabilnosti ne samo u Evropi. A to nas vraća na početak teksta, na nesposobnost ruske elite da postigne saglasje oko nacionalnih ciljeva, interesa i sredstava kojima će se ti ciljevi ostvariti. Moglo bi se ubrzo ispostaviti i da je i trenutno „ratno jedinstveno“ u Rusiji kratkog veka.
[1] „Dnevnik pisca“ (tri knjige) objavila je Partizanska knjiga 1982. kao deo edicije „Dostojevski kao mislilac“.
[2] K. Leontijev „Istok, Rusija i slovenstvo“, Logos 1999.
[3] Solženjicinovi stavovi su rasuti u govorima i autorskim tekstovima. Najpoznatiji njegov harvardski govor iz 1978. A World Split Apart https://www.solzhenitsyncenter.org/a-world-split-apart i tekst iz Foreign Affairs iz 1980. Misconceptions About Russia Are a Threat to America
[4] A. Solženjcin „Rusija u provaliji“ (Paideia 1999.)
[5] Deo ovog dela teksta je preuzet s mog bloga, iz teksta https://nkatic.wordpress.com/2012/06/04/dobri-i-losi-daci-carla-schmitta/
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
За Ненада – Мој коментар се није односио на прихватање комунизма, већ на преуређење унутрашњих граница СССР-а. Нпр. социјалистичкој републици Украјини 1922. додељене су управо оне територије на којима се данас води рат, док је Крим великодушно додељен Украјини 1954. У Југославији, само је Србија имала аутономне покрајине и нико више, итд.
Бољшевици су на власт дошли грађанским ратом који је по Википедији однео од 7-12 милиона жртава.
Пре тога је Први светски рат однео милион и по, а чистке које су уследиле сигурно још неколико милиона, тако да се не бих сложио да су Руси прихватили пасивно бољшевички режим. То је теза која је популарна на западу где се Руси представљају као бесловесна монголоидна руља која је навикла на чврсту руку.
Штавише ја руску тврдоглавост волим да упоређујем са западном послушношћу иако западни народи имају веома високо мишљење о својој наводној слободоумности. Колико је непослушних Немаца Хитлер могао да убије, пар стотина, можда до пар хиљада. Да је Стаљин имао такав народ не би ни морао да има гулаге.
Слично је било и са Србима, страшни демографски шокови услед губитака у првом светском рату, потом братоубилачког рата у другом плус све остало што се дешавало, усташки и бугарски злочини, цвет војске који је био у заробљеништву и није могао да се укључи ни у војну ни у политичку борбу.
Проблем су по мени биле одрођене партијске елите. Ја сам био запрепашћен кад сам недавно прочитао изјаве вођа хрватске КПЈ током Маспока, колико си они били национално „освешћени“ још тада. Не помаже ни то што ми нашу „елиту“ ресетујемо сваких 30-40 година.
Иначе се слажем са вама око наивности словенских православних народа само мислим да то креће од врха, недостатка чврстог националног језгра са кристално јасном доктрином. Погледајте на крају крајева и Енглеску, очито је да елита има јасно профилисане циљеве и интересе који трају вековима, али да питате просечног Енглеза тешко да би могао да вам објасни који су то циљеви и како се они одржавају на његов свакодневни живот.
За Драгана – Трагедија Русије је што је руски народ, далеко највећи народ СССР-а, пасивно допустио да неруске структуре моћи управљају његовом судбином, не само 1922. или 1954. Исто се догодило и са српским народом од уједињења 1918. Кривица је отуда на Русима и на Србима, а не на оним који су експлоатисали слабости ова два народа. При томе, све што се догађало, сви уступци који су прављени, нису изнуђени снагом оружја нити жртвама оних који су из уступака профитирали.
Што се негативних емоција словенских народа тиче, бојим се да сте само делимично у праву. Те емоције су краткотрајне само код православних Словена, не и код Словена друге вере.
Г. Катићу, ни Крим 1954, ни територије сјеверно од Црног мора 1922. нису Украјини предате од стране човјека или друштвене групе који-која се идентификовала са руском нацијом. Од 1917.г. до 1999.г. подручје које је некада било Руско царство, а касније СССР, било је подређено руским националним интересима само у једном кратком периоду, никако цијелом, Стаљинове владавине. Сагледавајући националну структуру данашње пословне и политичке елите у Руској Федерацији, као и достигнути степен поштовања правне државе од стране појединих сегмената руског друштва, поставља се питање није ли се Руска Федерација вратила у 1917. на исти начин на који се Украјина 2014. вратила у 1917. годину? Хвала на одличном и инспиративном тексту, са којим се у кључном дјелу не слажем. Интензитет негативних емоција и задње намјере код словенских народа, у просјеку, не може бити никада висок. Братоубилачки рат који је у току, као и сваки рат, је изузет од редовног испољавања емоција. Мислим да је Николај Берђајев једним негдје за православне написао да су “ мутави“, тј. да нису у стању да осјете и виде задњу намјеру својих противника, али то је његово мишљење.
Господине Катићу, ствари су се додатно убрзале. Међународни кривични суд у Хагу је издао налог за Путиново хапшење. Он је сада на раскрсници. Или ће уништити олигархе и поједине генерале и победити англосаксонске курвине синове, или ће завршити као Милошевић. Бити или не бити, питање је сад!
За Сладимира – Имате књигу „Норма и одлука“, Филип Вишњић 2001. и у њој су сабрани важни Шмитови есеји.
Нисам успео да нађем поменути есеј,Карла Шмита.
Може ли некo да помогне?
Моја адреса је:sladimir.ilic@gmail.com
За Бојана 2 – Уз Шмита, добро је упознати се и с делом и ставовима Халфорда Макиденра.
Искрено ми није јасно зашто постоји исчуђавање на тему елита и упорно врћење у круг и откривање топле воде? Ко твори елите? Грађани, народи тих држава. Како размишљају грађани Србије, Русије? Па размишљају до прве прилике да “заврше себи посао”. Од најинтелигентнијих чешће, ови испод како их западне. То је ваљда тај прагматизам који Запад увек користи код оваквих држава којим се елите мењају таман кад једна генерација намлати неке паре, а друга почне да их крцка без идејног циља за трећу генерацију, без идеје да припада овом народу.
Ова тема је једна од идеалнијих да се широм отворених очију разговра о њој без икаквих сујета. Чак као будала покушавам да “испровоцирам” дискусију без табу размишљања, али видим да не постоји нека озбиљна амбиције, чак ни од Небојше. Ја знам да је много шта речено, полупотврђено, утврђено, па је можда бесмислено опет понављати, али у времену опште пропасти овог народа с аспект његовог начина живота, спреман сам да испаднем будала сваки пут по овој основи, јер знам да ова прича има везе са будућим поколењима која већ десетине година губе контакт са културом у којој су рођени њихове мајке и очеви. Дакле није до њих, до старијих и искуснијих је.
Имам два, три сликовита примера из личног познанства на тему наших елита, њиховог односа који врхунски осликава зашто је тешко а и лако, сачувати се као народ.
Пре 20-ак година упознао сам човека код ког сам радио на ИТ едукацији и изградио пријатељски однос. Његов отац је био директор у регионалном ЕПС-у, врхунски инжењер, врхунски човек. Он ми је испричао анегдоту како су му Италијани из Оливетија понудили позамашну суму новца да купи њихове рачунаре и софтвере, који према његовој процени нису одговарали потребама. Он им је шеретски одговорио одбијајући понуду (сматрајући је безобразном обзиром на његову етику) како он одлично игра фудбал и да је директор и добар инжењер. С друге стране Роберт Просинечки је продат Реалу за око 8 милиона марака. “Ценим да Просинечки игра боље од мене фудбал, али не толико боље колико сам ја бољи инжењер од њега. Тако да видите ви где сам ја у тој причи.” Мој закључак о њему је да је довољно прошао и видео, стекао, да не би себе водио преко личног интегритета да би га корупција с којом би “завршио посао” будућим генерацијама. Да ли би озбиљнија понуда променила његову одлуку, никад нисмо сазнали?
Друга прича, новије време, али циклус од 20ак година, имам рођака који има ултра јак бизнис са 3 фабрике грађ. материјала. Жесток русофил, националиста. Децу је слично васпитао, ал деца су путовала светом, синови боравили у Америци по годину две школовањима. Међутим, у пар дискусија (радим му консалтинг у ИТ-ју за фабрике), што са њим, што са децом, кад смо зашли у пословни део, јако чудан однос према истим тим русима, кинезима у које се куну политички.
Ја разумем да је посао посао, није спорно… Ал не можеш да се одушевљаваш сарадњом са Италијанима, Немцима, а да кењаш по Русима. Изабери шта си. Ти Руси из бизниса нисижу неки други Руси, нити су ти Италијани неки други Италијани.. Они су део истих система против којих си или си за. Тај део ја искрено не могу да разумем понајвише са гледишта о ком упорно говоримо.
Очигледно је да смо ми по свим аршинима увек бирали Запад (чак и кад смо наводно гледали, били Исток) кад треба да се сопственом дупету угађа. Е ту филозофију која постоји код нас нарочито, солидно и код Руса, не може да опере, промени ни једна вода, филозофија неког Шмита. Шмита су изградили Немци, а нашу елиту ми сами уз гурку Шмитових прагматичних наследника. Признаћете превише очекујемо у овим временима кад будућност носи да неки неће ни пертле знати да вежу, а камоли да лече, уче неког.
Узгред почео сам да читам Шмита. Сјајно запажање идеја цивилизација копна и мора, без да знам да ли је неко о томе раније размишљао на тај начин, некако сам убеђен да су Кинези родоначелници ове идеје. Ипак, искрено ништа спектакуларно, ваљда с аспекта данашњих сазнања, гледања резултата његових идеја (несумњиво је имао утицај на геополитику). При том мој утисак, моја теорија, је да елите запада које, нажалост, управљају главним токовим функционишу по принципу равнотеже сфере, лопте. Знамо да на лопти постоји само једна тачка баланса. И управо те елите постављају ту тачку пре свих. Треба хришћанство, ајмо њега за главну идеју, више не треба, ајмо сад тотални либерализам. Таман кад остатак света прихвати и дође до те поствљене тачке, ови су променили, поставили нови баланс.
Сад сте хришћани… а не то је сад ретрогадно, нама више није хришћанство од користи.
Сад сте педери, а па сад морате да мрзите Русе.
Зачарани круг коме нема краја, ако имате амбиције да наводно напредујете у складу са неким наводно природним током иако нико нигде није рекао да је напредак по сваку цену природан ток.
Значи користе све идеје, супротности, да збуне и створе корисне противнике. У том смислу ми делује да су и искориштене идеје Шмита у доменима који су им одговарали да придобију одређене групе, народе. Ко је шта добио, реално, је нешто о чему ценим да треба отворено и без табуа и лажног хвалисања причати да би људи разумели да ли је то пут којим треба ићи.
Опет, и даље је за мене мистерија како користити његове идеје у времену интернет пропаганде, посебно ове неке моје теорије баланса сфере које креирају наши противници. Господин Катић се позива на њега, не би било лоше да подробније појасни како доћи уопште у ситуацију да се крене у то размишљање код нас.
Одужио сам, али намера и жеља ми је била да се одржи, покрене дискусија која је прилично животна и битна.
За Бојана – Да, велики део феномен које сам описао је јасно видљив и у Србији. Сличне врсте елита које сам описао су готово пресликане и у Србији. Што се перцепције Србије тиче, она је за Европу у Шмитовим терминима непријатељ, и мислим да ту дилеме нема.
Да ли сматрате да већина наведенога у тексту за Русију, у прилагођеном и поједностављеном контексту, важи и за Србију? За мене, судећи по конзистентном понашању и акцијама западних политичара и институција, Срби и српска држава су непријатељ који треба да буде онеспособљен.
Наводим један актуелан, безначајан али сликовит примјер. Данас је у САД објављено да је бивши директор Републичког геодетског завода Српске стављен на листу санкција САД. Разлог је непризнавање да БиХ има државну имовину и слично у тој линији, у вези са актуелним вишегодишњим спором око БХ државне имовине. По Дејтону, ентитети су титулари државне имовине. Ранијим интервенцијама Уставног суда БХ уведене су разне интерпретације на основу којих се сада покушава отети имовина ентитета, укључујући и пољопривредно земљиште, шуме итд. Због чега би САД биле заинтересоване да санкционишу тамо неког функционера неке лијеве државе, због његовог непоступања? Па, можда због тога што је та држава пројекат САД. У ствари, све око Србије и у вези са Србијом је дио неког пројекта. Независан фактор, држава, колико год да је мала и безначајна, њима је сметња коју треба ослабити и интегрисати у контролну мрежу корпоративне олигархије.
Неки дан сам прочитао да је нови начелник кинеског генералштаба још од раније под санкцијама САД, због куповине руских СУ-35. Интересантно је колико далеко су спремни да иду у санкционисању појединаца.
За Огњена – Написао сам већ превише текстова на теме које тангирају и тренутну кризу, па нема потребе да се понављам. Мени је интересантније оно што ће се вероватно дешавати у другом делу финансијског система, код тзв. „банака у сенци“.
Поздрав господине Катићу,
Знам да није тема, али моје питање је везано за тренутну ситуацију у америчком банкарском сектору, и да ли ће бити неког текста са предвиђањима на ту тему?
Хвала унапред.
@Стеван
Не знам ко нам је представио колика је моћ Путина?
Једним делом мит о великим моћима је добрим делом информациони рат обе стране (руски у циљу плашења непријатеља, западни у циљу прављења баука од Русије), други већо део су више наше фантазије, наде или мржња.
Не знам да ли сте некада били у Русији, али површина ВБ је негде око 9,5 пута већа од градског подручја Москве. Ценим да ми никако не можемо да спознамо реално величину и могућности управљања таквом државом.
Они који су покушали и мерилима државног успеха, њом управљали на начин који ми вреднујемо као успешан, су у историји прагматичнијег дела света описани као највећи зликовци. Без сумње неки делови су солидно тачни, али у мери
Русија има злу худ да је огромна, богата и добрим делом нетакнута и да је као такву већина света (оног ког ми лицемерно рачунамо у свет) гледа попут Баје Патка, као џак пун пара који треба отети. Сад покушајте да замислите да управљате таквом државом са свим лешинарима унаоколо. Данас људи у оквиру породице не могу њом да управљају, а замислите највећу државу на свету чијег председника пијаног шетају на ТВ-у и представљали га као идеалног вођу за сарадњу. Треба устати после таквог пада, који је у нивоу нокаута избројаног до 7,8.
Истина, данас неке друге вође мрдају гузицама, окрећу се 360 степени кад се мењају, праве бунга и остале журке и то је дух културе са којим се не спрда.
Иначе да је свет у променама, a да су провинцијализам и пад Европе све видљивији имате у овом видео прилогу из Африке.
(https://www.youtube.com/watch?v=3TVGv186qyk)
За Стевана – Држава је веома сложен механизам. У њему је толико зупчаника да је прича о великој моћи овога или онога само позитивни или негативни пропагандни блеф.
„Европа није провинција, али је постала америчка колонија без достојанства и визије“
Ја онда не знам шта је провинција. Привремено маскирани провинцијализам који чека да каубоји прођу па да поново буде авангарда? Смешно.
Интересантно је да Европа није провинција углавном за источњаке који оду на запад, док „стари“ западњаци кукају у какву су се прћију претворили. Нека нова верзија „Lost in translation“?!?
При том ја имам поштовање за праву провинцију, јер она има свој смисао. Европа је тешка провинција у којој фашистички патуљци од држава генеришу историјски и културни ревизионизам који парадоксално прихватају они који су се борили и крварили против фашизма (из прагматизма). Чак и овде на блогу имамо, да не вређам, ревизионисте, који изврћу историјске чињенице, тумаче како им воља догађања, из пуког личног прагматизама. Није спорно ал само немој да се крију лажима. Лакше је рећи мени тако одговара него да лажу. Има Пилипенда, нек прочитају, биће им лакше.
Некако окренете причу цео круг, истумачите гомилу светских трица и кучина које уништавају будућност човечанства… И онда бум на крају… Прагматизам.
У геометрији се то зове описивање кружнице шестаром.
Мени се чини да ово ваше „али“ боље описује руски и српски проблем на тему инфантилизма према западу боље од свих текстова и дискусија на ту тему. Управо то „али“ је тај прагматизам којег код Шмит нема. Непостоји код Шмита „али“. Нисам га много читао након ваших помињања, тумачим пар ваших цитата па можда грешим јер не видим шири контекст ваших цитата.
„Непријатељ је онај ко угрожава наш начин живота?“
А онда хиљаде, милиони Срба, Руса оду на запад вођени личним прагматизмом који се не може изградити у њиховим земљама. То је као кад мој пријатељ мени призна за себе како је велики лицемер, јер је русофил, а срећан је што му се син запослио у америчкој фирми. Кружница описана шестаром.
Око Шмита се такође не слажемо. Који сад па то Европљани живе по његовим идејама? Турци, Балканци, источноевропљани који мењају старе Европљане? Не живе они ни по каквим Шмитовима идејама, ја верујем пре да се Шмит окреће у гробу како се популарно каже. Они живе по идејама личног прагматизма и кукавичлука да мењају нешто у сопственим земљама, мислим на ове који су се отиснули у Европу. Нема ту никаквог Шмита, то је чист људски опортунизам.
Они за које је Шмит писао, нисам сигуран да су толико срећни и задовољни. Зато сматрам да погрешно користите Шмита, тачније нема никакве везе са њим. Пре се то зове лични опортунизам, него след неких идеја. На страну што је Шмит немац, писао о овоме у једном времену. Руси су своје заблуде стекли у временима када на Истоку није имало ништа, кад их кжје Исток притискао слично попут Запада данас. Хладноћа севера иска неког да вас греје, сами ћете се смрзнути, зато Руси имају потребу за неким. Да ли су закаснили са окретањем ка Истоку и да ли ће Исток умети да вреднује лепоту хладноће Русије показаће време.
Заиста сам збуњен вашим ставовима, чак ми и ваши интервјуи код Бране почињу да делују као глума, а знам да нису. Пре ми делује да сте и сами збуњени у нади да ће се десити нека промена, као што је уосталом и већина иоле мислећих људи у данашњем времену.
Немам више питања, остао је неки збун у мени још после читања чланка. Чудан осећај да се ништа не може променити, јер свуда постоји „али“.
Надам се да ћете дати неки коментар, појаснити где грешим на тему провинције и прагматизма? Наравно, без обавезе.
Ако Путин не може да заузда олигархе и спречи патолошке појаве везане за њих, значи ли то да он, ни изблиза, не поседује онолико моћи, колико је нама представљано да је има?
За Стеван – Претпостављам да је Абрамович подмазао и патриоте у Москви. Узгред, у мом тексту имате и ову реченицу: „Neprijatelj ne dolazi samo spolja. On može bivstvovati i unutar države i može je ugrožavati.“
Господине Катићу, волео бих да прокоментаришете овај пример руске аутодеструкције:
http://borbazaveru.info/content/view/17089/1/
Путин већ годину дана прети празном пушком. Он има врло мало моћи или је нема уопште и представља или лутку на концу или само фигуру за показивање. Његови тајкуни финансирају украјинску војску, Енглези су власници бројних руских нафтних компанија, а његови бројни генерали су или неспособни или велеиздајници (као многи наши што су били деведесетих). Па, чему онда он служи?
Поштовани г.Катићу,чини ми се да добар део руске елите већ неко време зна ко је прави непријатељ Русије.Оно што видим као проблем је што мислим да они знају шта неће,а нису сигурни шта хоће.Какву економију,школство,науку,културу,социјалне службе… желе?Што се тиче Путина,мислим да сте у праву.Има он ту државничку позу,али…Мислим да је питање Украјине почео да решава у погрешно време и на погрешан начин.Ако већ није интервенисао 2014.(Сећам се и вашег чланка“Москва сузама не верује“),могао је још да сачека.У задњих неколико година,то је био практично замрзнути конфликт,у 2021. ,је укупно погинуло 25 људи на обе стране.Покушао је да заузимањем простора,врати време уназад.То тешко да је могуће.У 2021. у Русији је умрло милион људи више него што се родило.И у 2022.није било много боље.То нису услови у којима се започиње рат пуног обима.На то сада треба додати погинуле и рањене и егзил младих,образованих …Требало је сачекати да Запад,предвођен САД поломи зубе на Кини(више потеза,од медијских до војних и економских), је означило да је Запад кренуо у обрачун са Кином,док је Русију ипак оставио мало по страни.Што се тиче метода, бивши официр КГБа, је имао сигурно много суптилнији средства за остварење државних циљева него што је рат који по обиму и начину ратовања личи на Други светски рат.А Карла Шмита у уџбенике,обавезно и у Русији и у Србији.
За Ивана К. – Мој текст је о дугој генези околности које су довеле до данашње ситуације у Русији. Да, већим делом руска елита почиње да се уразумљује али је цена кашњења страшна. После осам година пасивности и Минских „фарса споразума“, Русија је данас у братоубилачком рату на територији која није требало да припадне Украјини када се СССР распадао, и која јој је галантно поклоњена 1922. и 1954. Све и да Русија добије рат, остаће с разореним истоком Украјине и с нацистичким западом. Ако Русија не добије рат, руско и русофилско становништво у бившим републикама ће бити у још тежој ситуацији него што јесте.
Колико ће трајати ово релативно јединство ћемо видети, поготово када се рат отегне. Руски тајкуни и сада навијају да Русија изгуби рат, да Путин оде, и да они направе нови договор са Западом и плате што се мора. Превише младих професионалаца и даље одлази из Русије а она нема младежи на претек. Родитељи те младежи нису на страни власти, али ћуте, итд.
Што се моје референце на Шмита тиче, то је иронична метафора.
За Бојана 2 – Европа није провинција, али је постала америчка колонија без достојанства и визије. Али и таква какав је, европска елита нема дилему ко су њени непријатељи.
Што се Шмита тиче, његове идеје су и данас ту и по њима Запад живи. Прагматизам у политици обезбеђује да се нације, колико толико, самостално развијају и да релативно слободне могу да афирмишу своје вредности и свој начин живота.
Поменули сте Путинову хамлетовску дилему. … Тешко ми је да уочим знаке да је он у таквој дилеми. Вратимо ли се назад у време двадесет и кусур година, и Путин кога имамо пред собом је очигледно нека врста чиновника, неко коме је постала природа да се потчињава доминантним силама без обзира на морал и етику. И он је још тада био у годинама када се карактер тешко може променити.
Уз сво поштовање за ерудицију указану у овом чланку, осећам за неопходно рећи да огроман део руска „елита“ данас јасно показује знаке реалистичног разумевања односа Русије и Запада. То илуструје овај кратки опис (https://twitter.com/GonzaloLira1968/status/1626167488516968448)
Мислим да аутор описа није баш при себи ових дана, то је очигледно и – ирелевантно. Знам и да се ово показивање стратешког разумевања засад испољава углавном тек вербално, на нивоу свести, док су кључни процеси управо они на нивоу акције, па и такозване „подсвести“. Било би будаласто сматрати да је ова, као и било која друга историјска промена, коначна и неумитна. Усахли вулкан столетних комплекса може поново еруптирати.
Али, поента ми је да ове чињенице о данашњем руском јавном мњењу треба узети у обзир, у свој њиховој тежини.
И не може бити случајно да врсни аналитичар Катић њих ставља у страну тек тако. Тешко је одолети шпекулацији да наивност и незрелост налазе на јаке одјеке у Вама. Ви можда када говорите о Русији, пре свега говорите о аспекту самог себе.
Што се тиче Шмита, … када кажете да би у школске програме Русије као обавезна лектира морао да уђе Карл Шмит са својим чувеним есејом „О политичком“. да ђаци напамет науче његове најважније делове, вероватно то НЕ мислите буквално. Напросто, изразили сте се фигуративно. Али остаје донекле енигматично : Шта сте ви то заправо мислили?
Јер, сва та интелектуална продукција Шмита и осталих филозофа су само… знакови на путу. „Путовање“, илити животно искуство, је онај главни учитељ.
Имамо идентичан став о томе да је руска елита склона инфантилном трчању за западом, да је запад егзистенцијални непријатељ Русије који вреба њене ресурсе свих категорија, људских и материјалних. Није се бум одређених технологија 90тих десио због западне памети, већ због огромног одлива мозгова из Русије и источне европе. То је малопозната истина на тему које се људи често спрдају како руси не могу ништа да направе за обичног човека.
Немам ја дилеме о романтизму у политици, али ме јако интересује где и како наћи нови пут који би био алтернатива западу, јер је запад увек за корак испред осталих цивилизација у генерисању културних трендова, начина живота. Лако је из удобности фотеља, привилегије живота обичног човека тумачити заблуде. Зар се не спрдамо са народима који покушавају да нађу тај пут жељни да остану оно што јесу, по мерилима Шмита? У којој смо мери уопште спремни да променимо оно што сами видимо да ке лоше, а из ко зна ког разлога ни не покушавамо? Да ли је то продукт личних прагматизама?
Лично мислим да има нешто јако злокобно у прагматизму, зато ми и помало смета кад га упорно истичете. А та злокобност се огледа у упросечавању свега, уназађивању људског духа. Слободан сам чак и рећи да се са сваким новим дахом прагматизма (ја трендове аутоматизације видим као својеврсан цунами прагматизма који ће нас можда чак и уништити као људе у овом облику) удаљавамо од човечности, бивамо роботизованији, шаблонизирани, враћамо атавизмима.
Мене занимају идеје како преовладати несумњиво зло које се гура од одређених безумних елита запада које користе све идеје, леве, десне, мањине, већине, младе, старе, сваку енергију коју могу да преваре само да се уствари ништа не промени… Просто делује да је свака борба са њима бесмислена, јер се пре или касније вратимо на прагматизам.
Узгред, остали сте ми дужни одговоре на питања, мало ћу их сажети.
Да ли је Европа провинција?
Да ли су идеје Шмита које сам цитирао на тему непријатеља, одбране начина живота (не знам колико је имао упориште у креирању политике) доживеле сличну судбину као и инфантилизам Русије?
За Бојана 2 – Постоји, сва је прилика, западна елита која хармонизује интересе иза сцене. Карикатуре које видимо на сцени и које глуме да управљају својим државама су небитне у тој причи, као што је небитно и то што те елите не интересује живот просечног човека на Западу. Напротив, управо су „Аналене 360“ оно што се тражи да би политика Запада и мрачних структура јединствено функционисала. Дакле, није реч о дефекту и аберацији, већ се Аналене циљано постављају на кључна места и то је коначно исходиште демократије. Запад је непогрешиво маркирао Русију као непријатеља и систематски ради на њеном уништењу.
Развејана Русија није схватила да је Запад њен егзистенцијални, а не повремени непријатељ и да је само јединство, и по цену бруталности, од тога штити. Последица неразумевања је да се Русија данас бори за голи, неизвесни опстанак, да је уништила империју, изгубила огромно совјетско становништво и територију, и да је чак десетине милиона Руса оставила на милост и немилост некадашњих братских република. А за све то велики део кривице пада на инфантилне и провинцијалне романтике. При томе, и Србија је једна од колатералних жртава те слабости.
Можете бити романтик у приватном животу, али у политици нема места романтизму. Узгред, Стаљин је писао песме и био одличан познавалац класичне музике, али то није преносио на политички терен.
Ваш одговор је теоријски и врло близак здравој логици. Само говоримо о политичком прагматизму неких лидера у датом историјском тренутку тумаченом из перспективе данашњег времена, лишеног свих детаља и емоција тог времена.
Жеља ми је да о вашем одличном тексту дискутујемо јер се негде опасно загубила нит човечности вођена управо личном реализмом и прагматизмом као супротностима инфантилности, провинцијализму, романтизму? Начин живота људи одређује њихову повезаност, припадност народу, нацији, држави, а не гени. Уосталом, зар ваш жал за класичном музиком није романтизам?
Е сад даље ме интересује, реците ми, да ли је данашње исходиште свих тих размишљања, прагматизама и реализама прилично слично, било инфантилних, било реалних?
Да ли су исходиште Карла Шмита и Бизмарка и неки нови прагматични, ал неписмени и необразовани “шмитови” (прво ми паде на памет гаф оне министарке у покушај и по задатку о заокрету од 360 степени, а има их колико хоћете)? Да ли су исходиште и неки нови “немци” са Балкана, Анадолије, из Африке и Азије са начином живота који ће заменити Шмитов, да ли су исходиште и немачки лекари и инжењери који будући живот не виде у својој земљи? Да ли је исходиште и то да су ови данашњи европљани класичне пудлице чији ставови важе до првог банкомата? Да ли је Европа провинција?
Надам се да не доживљавате моја питања као напад. Више ми је намера да нам као добронамеран човек који је на извору креирања дешавања мало појасните неке ствари за које ја лично мислим да сте се помало загубили.
За Бојана 2 – Супротна страна инфантилности, политичког романтизма и провинцијализма је реализам Шмита и практично разумевање политике Стаљина или Бизмарка или Де Гола, на пример.
Текст вам је одличан, али превише политички коректан. Некако подсећа на актуелни општи сарказам где сви очекују тупана који ће да уради посао који је на свима, али једини он не капира да зезање ко треба шта да ради. Овај вишедеценијски мир је потрошио много разумних људи који су, упркос свим својим мудростима, искуству, одиграли баш за оне против којих би требало да се боре.
Нисам читао никада Карла Шмита, али сам овде писао реченице гледајући пропадање друштва око себе које личе на ову његову:
“У Шмитовом универзуму, непријатељ државе је онај ко негира њен начин живота или му је претња, свако ко је у егзистенцијалном смислу другачији, ко је странац, ко је „онај други“.”
Преведено на далеко простији језик Шмит је говорио о култури живота групе људи. Превише је ова Шмитова реченица замагљена обичном човеку, јер човек гледа од чега у моменту живи, нада се и брине да његово потомство неће да задесе муке одбране нечега што нестаје пред очима. Није уопште чудно да је онај које осмишљавао модерно поробљавање, јако добро закључио које су бољке човека, које су генерација идеалне за уметање новог културног кода.
Ако погледамо глобални резултат актуелног тренутка, рекао бих да сте превише сурови према Русији и да заборављате све остале народе Европе, света. Данас се слободно може рећи да су малтене сви народи Европе поражени гледано са аспекта пријатељ/непријатељ Карла Шмита:
“Сулудо је веровати, каже Шмит, да безазлени и немоћни народи, будући да никога не угрожавају, могу имати само пријатеље, или да ће непријатељ бити дирнут њиховом слабошћу и неспособношћу да се бране. У сфери сурове реалполитике, народи који верују у такве бајке, осуђени су на нестајање.”
Актуелни тренутак показује да су чак и далеко већи народи пред нестајањем по критеријуму начина живота групе људи. Нисам сигуран шта би Шмит рекао о својој земљи на ову тему.
Земља победник по тим критеријумима је она која генерише културне токове које упијају милијарде људи, а знамо ко је то. А највећи пораз је што, иако сви то зло препознају, постоји апсолутна спремност да се живи у нади да ће њега и његово најближе окружење заобићи пошаст.
Ценим да сте по Русији “ударили” из најбољих намера. Русија, заиста баштини једну садомазо културу жеље да буде део света који је не прихвата у њеном изворном културном облику.
Мислим да сам, као папагај, качио линк једног Руса који је на један врло прозаичан начин појаснио обичном човеку већину ствари на које сте се овде позвали. Окачићу га још једном, јер некако верујем да је допуна вашем, као још један прилог накнадне памети великих људи чије животно искуство демантује младалачке идеале, при том делује и мало пријемчивији за разумевање.
https://standard.rs/2017/01/05/andrej-koncalovski-putin-je-bio-najveci-evropejac-u-rusiji/
Разумем ваш сензибилитет мирног човека, сетим се увек вашег гласа Код Бране када сте говорили о 1999. години као једној од најсветлијих тачака наше историје. Али признаћете да ово нису времена за коректност, да само јасно исцртавање свих актера може да помогне.
Некако се ваша критика Русије се увек сведе на инфантилност, наивност, апсолутно неспорну, али шта је са супротне стране? Са супротне стране би требало да буде нешто реално, добро, разумно, а испоставља се да овај свет могу да спасу само бедни и наивни.
Дакле моје питање за вас је, ако већ критикујемо руску инфантилност па да јој помогнемо.
Шта је данас са супротне стране инфантилности?