U intervjuu Al Džaziri (postavljenom na internet sajtu te agencije 29.11.2018), premijerka Ana Brnabić je izjavila da iskreno veruje kako nova (četvrta) industrijska revolucija daje šansu Srbiji da dostigne i prestigne „taj nivo zemalja“ za kojima „u nekim situacijama“ zaostaje. Kako je reč o iskazu koji nije praćen dodatnim objašnjenjima, ostaje da se nagađa šta je premijerka želela da kaže i na šta je tačno mislila.
Iz izjave nije jasno koje su to države koje Srbija želi da dostigne, niti je nagovešteno kada bi se to moglo desiti. Nije jasno ni o kavom nivou koji Srbija treba da dostigne je reč (nivou čega?) i čime se taj nivo meri, kao što nije jasno ni koje su to „neke situacije“ u kojima Srbija zaostaje.
Premijerka je možda mislila na nivo razvijenosti koji se obično meri sintetičkim pokazateljem – bruto domaćim proizvodom po glavi stanovnika. Iako ovaj pokazatelj ima brojne manjkavosti, on je međunarodno prihvaćen i daje kakvu-takvu mogućnost da se ekonomski (ne)uspesi država međusobno upoređuju. Ako je premijerka mislila na taj pokazatelj, stvari po Srbiju stoje loše, jako loše.
Mereno tim pokazateljem, danas je ispred Srbije 38 evropskih država, uključujući i sve države regiona osim Albanije i Bosne i Hercegovine. (Makedonija je takođe iza Srbije, ali je reč o zanemarljivoj razlici u visini BDP-a.) Na svetskoj rang-listi Srbija je oko 87. mesta po visini BDP-a po glavi stanovnika, i na nivou je Alžira i Grenade.
Zamislimo da će baš Srbija fantastično iskoristiti četvrtu tehnološku revoluciju, dok će sve ostale države, iz nekog misterioznog razloga, propustiti to da učine. Zamislimo da prosečna stopa rasta srpskog BDP-a najednom više nije najniža u regionu, kao što je to bio slučaj u poslednjih pet godina, ili (zajedno sa Hrvatskom) najniža u poslednjih 10 godina. Zamislimo da kao rezultat tehnološkog trijumfa srpski BDP po glavi raste za dva procenta brže nego što raste u ostalim država. U tom scenariju, Srbija bi za oko 20 godina stigla Bugarsku, Mađarsku bi stigla za oko 35 godina, a Sloveniju za oko 40 godina – prekasno za najveći broj čitalaca “Politike”.
Ova statistika sustizanja je poražavajuća, sve i da su pretpostavke iz gornjeg pasusa realistične, a nisu. Malo je verovatno da se Srbija decenijama može toliko brže razvijati od država u okruženju koje imaju slične ekonomske i socijalne karakteristike. Ovo tim pre što je Srbija usvojila model razvoja i ekonomsku doktrinu koji ne omogućavaju visoke stope rasta. Ili kraće, premijerka je dala izjavu koja se ne može ni na koji način argumentovano potkrepiti, niti njena iskrena vera tu može pomoći.
Ove olake izjave premijerke naslanjaju se na slične izjave koje daje predsednik Srbije i koje su sada postale već antologijske, poput one najpoznatije, da Srbija upravo ulazi u „zlatno doba“. I dok Srbija u to zlatno doba ulazi, desetine hiljada stručnih i kvalifikovanih građana svih profila, svake godine žuri da izađe iz zemlje – mnogi zauvek.
Uzgred, tokom pomenutog intervjua bilo je vidljivo i da premijerka ne zna koliko ljudi godišnje napušta Srbiju, kao što ne zna ni kakva je kvalifikaciona struktura onih koji odlaze. Bez takvih podataka je teško praviti projekcije sretne tehnološke budućnosti Srbije.
Strogo selektivni ili neargumentovani iskazi srpskih zvaničnika odavno su se odomaćili na javnoj sceni. Javnost je oguglala na ovaj vid komunikacije u kome više nema granice između relanosti i fikcije, između istine i spina, između surovih fakata života i propagandnih snoviđenja. A kada te granice nema, nema ni nade da bi se nešto moglo promeniti. Nema optimističnih iskaza ili obećanja koja mogu prevariti stvarnost i učiniti je boljom no što jeste.
Stvarnost se može menjati samo osmišljenom politikom koja počiva na stalnom preispitivanju i analizi sopstvenih grešaka. Na primer, zašto je Srbija tu gde jeste i kakvi promašaji ekonomske politike su je tu doveli? Zašto se ne menja model razvoja ako je jasno da on daje loše rezultate? Koliko još decenija treba da prođe kako bi se ova elementarna pitanja konačno postavila? Za početak – postavlja li ih vlast makar sama sebi?
Da bi država napredovala potrebni su dijalog i razmena ideja a ne autistično ignorisanje kritike, ili još gore, njeno brutalno gušenje. Nije uobičajeno da u intervjuima predsednik države sam sebi postavlja uvek ista pitanja i da na njih odgovora, niti je normalno da predsednik propituje novinare, umesto oni njega. Ni zaglušujući monolog vlasti ni neukusno samodivljenje neće pomoći da dođe do promene. To je ambijent u kome umire i svaka nada.
